Kao na slikama Retko! 1941. Zagreb Ognjen Prica (1899-1941) je bio ljevičarski intelektualac, urednik Borbe, jedan od osnivača KPJ i Narodni heroj Jugoslavije. Po uspostavi NDH, streljan je od ustaša. Rođen je u službeničkoj porodici, 27. novembra 1899. godine, na Ilidži, današnja Bosna i Hercegovina. Osnovnu školu učio je u Visokom i Sarajevu, gde je 1918. godine završio i gimnaziju s odličnim uspehom. U gimnaziji je učio nemački, ruski, francuski i latinski jezik. Još u to vreme upoznaje se s delima Hegela, Marksa, Engelsa i Bebela i opredeljuje se za radnički pokret. U sedmom razredu gimnazije postao je član Socijaldemokratske partije Bosne i Hercegovine. Partijski rad[uredi | uredi kod] To je bila najviša naša inteligencija: Miletić, Prica, Keršovani... Njih nije mogao bilo ko da zavede i od njih napravi neke poslušnike. Prica je, recimo, bio najveća teoretska glava naše Partije.[1] – Vlado Dapčević Borba, partijske novine koje je Prica od 1928. godine uređivao. Posle završetka gimnazije, Ognjen se upisuje na Filozofski fakultet u Zagrebu. U vreme stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca, kao mladi student, deluje na liniji levice u socijaldemokratskom pokretu Hrvatske. Radi na stvaranju jedinstvenog jugoslovenskog radničkog pokreta, ujedinjenju socijaldemokratskih partija i stvaranju Komunističke partije Jugoslavije. Pošto je rukovodstvo Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije bilo protiv tog ujedinjenja, Ognjen s još nekim predstavnicima zagrebačkih socijaldemokratskih organizacija, 27. marta 1919. godine, objavljuje „Manifest opozicije“, pozivajući da se ide na kongres ujedinjenja zbog obrazovanja jedinstvene socijalističke partije jugoslavenskog proletarijata. Stvaranjem KPJ, 1919. godine, postaje njen član. Zbog revolucionarne aktivnosti, zagrebačka policija ga proteruje na pet godina u Sarajevo. Umesto u Sarajevo, on emigrira u Beč, a odakle odlazi u Prag, pa u Berlin, i ponovo u Beč. Tamo nastavlja da studira matematiku, fiziku i filozofiju, i da proučava Marksa, Engelsa, Lenjina, Plehanova, Kauckog. U Beču radi i u birou Balkanske komunističke federacije i surađuje u njenom listu „Balkanska federacija“. Krajem 1923. godine, Ognjen se vraća u Jugoslaviju. U Beogradu ga hapsi policija, posle čega je bio osuđen na mesec dana zatvora. Sledeće godine, posle završetka studija, dobio je mesto suplenta u Drugoj državnoj gimnaziji u Sarajevu, gde je naredne četiri godine predavao matematiku. Istovremeno radi na stvaranju partijskih organizacija, bori se protiv frakcija, surađuje u časopisu „Radnički pokret“, i 1928. godine postaje član Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu. Pošto je te godine, kao politički nepodoban za vladajući režim, otpušten iz službe, odlazi, po partijskoj direktivi, u Zagreb, gde živi polulegalno i postaje glavni urednik „Borbe“, organa KPJ. Robija[uredi | uredi kod] Politički zatvorenici u Sremskoj Mitrovici Posle zavođenja šestojanuarske diktature 1929. godine, „Borba“ je bila zabranjena, a Ognjen uhapšen. Posle tri meseca zatvora u Zagrebu, proteran je u Korenicu, zavičajno mesto njegovih roditelja, odakle je sproveden u Sarajevo, gde je sedam meseci proveo u zatvoru. Marta 1930. godine izveden je pred Državni sud za zaštitu države u Beogradu i osuđen na sedam godina robije i trajan gubitak časnih prava. Na robiji u sremskomitrovačkom zatvoru razvija bogatu marksističko-pedagošku aktivnost među političkim zatvorenicima. Surađuje u ilegalnom robijaškom časopisu ZB (Za boljševizaciju) i uči starogrčki, italijanski, španski jezik i esperanto, tako da se mogao služiti skoro svim evropskim jezicima. U zatvoru je napisao studije o Vargi i Talhajmeru, preveo Lenjinova dela „Materijalizam i empirokriticizam“ i „Imperijalizam kao najviši stepen kapitalizma“, zatim „Manifest komunističke partije“, Vitfogelovu „Istoriju građanskog društva“... Posle izlaska s robije, 1936. godine, Ognjen je ponovo interniran u Korenicu, a zatim je dobio odobrenje da se nastani u Zagrebu, ali s ograničenim pravom kretanja. Sukob na ljevici[uredi | uredi kod] Na početku to je bio još dobroćudan i mili čovjek, za koga znam od naše rane mladosti da je idealist, idealist naime u Marxovom predfojerbahovskom smislu, dijalektik, marksist, matematičar, površan malčice kao pravi mladi profesor, čovjek nevin i pošten, pozitivan i dosljedan, mladić na početku života, kome su ukrali sedam punih godina života, te je tako zakasnivši na onaj neobično brzi voz prve zrele mladosti, ponovno osvanuo u našem krugu kao čovjek malko umoran, duhom odsutan, više u trci za mladošću nego prisutan u stvarnim, političkim ili kulturnim razgovorima... A gle! Što se tu nagomilala jedna masa mračnog, moralno problematičnog materijala, u okviru jednog jedinog njegova članka.[2] – Miroslav Krleža u raspravi sa Ognjenom Pricom S Božidarom Adžijom uređivao je časopise: „Znanost i život“, „Kultura“, „Izraz“, „Književni savremenik“ i „Naše novine“. Objavio je, za potrebe radnika, „Rječnik stranih riječi“ i „Politički rječnik“, zatim više analiza i radova o savremenoj naučnoj i filozofskoj misli. Dosta njegovih radova ostalo je neobjavljeno, a mnogi rukopisi su izgubljeni. Posle Pete zemaljske konferencije KPJ, držao je predavanja iz dijalektičkog materijalizma na kursu koji je Centralni komitet KPJ obrazovao za visoke partijske rukovodioce. Kao član agitpropa CK Komunističke partije Hrvatske radio je na partijskim ideološko-političkim poslovima do hapšenja. Smrt u logoru[uredi | uredi kod] Glavni članak: Logor Kerestinec Logor Kerestinec Po nalogu Mačeka i Šubašića, Ognjen je, noću između 30. i 31. marta 1941, uhapšen zajedno s više komunističkih aktivista, naprednih intelektualaca i radnika, i zatvoren u zatvoru na Savskoj cesti. Posle stvaranja Nezavisne Države Hrvatske, predat je ustašama, koje su ga prebacile u logor Kerestinec i posle tromesečnog mučenja, zajedno s grupom revolucionara, streljale 9. jula 1941. godine, u Maksimirskoj šumi. Prilikom streljanja nije dozvolio da mu vežu oči, već je ustašama doviknuo: „Pucajte, vi ste banda ubojica!“ Za narodnog heroja proglašen je 26. jula 1945. godine.

Prvo izdanje knjige „Smrt Karađorđeva“ Pere Todorovića. Izuzetno retko u ponudi s omotom. Omot iskrzan i repariran (v. sliku). Knjiga očuvana, bez pisanja i pečata, kompletno. KC (L) Autor - osoba Todorović, Pera, 1852-1907 = Todorović, Pera, 1852-1907 Naslov Smrt Karađorđeva : istoriski roman iz nedavne prošlosti / [Pera Todorović] ; sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : D. S. Nikolajević, 1928 (Beograd : „Planeta“) Fizički opis XIV, 311 str., [1] list sa slikom autora ; 21 cm Drugi autori - osoba Nikolajević, Dušan S., 1885-1961 = Nikolajević, Dušan S., 1885-1961 Zbirka Celokupna dela Pere Todorovića ; ǂknj. ǂ1 ISBN (Karton) Napomene Str.V-XIV: Predgovor / Dušan S. Nikolajević. Predmetne odrednice Karađorđe, 1768-1817 -- u literaturi Pera Todorović o svojoj knjizi „Smrt Karađorđeva” Pera Todorović, bliski prijatelj kuće Obrenovića, pisao je o Karađorđu i to za vreme vladavine Obrenovića. To baš liči na Peru. Međutim kada je krajem 1903. godine u svome „Ogledalu” pisao o počivšem kralju Aleksandru Obrenoviću, već druga i treća sveska „Ogledala” bile su sudski zabranjene sa motivacijom: uvreda vladara. Ne od strane Petra Karađorđevića, jer on u tom trenutku nije imao vlast, već verovatno od strane zaverenika i radikala. Da ne bih daleko odlutao od prvobitne teme (čemu sam sklon), neću pisati o tome ko je bio Pera Todorović, oni koji ovo ime čuju prvi put mogu da kliknu ovde i pročitaju kratku biografiju na srpskoj Vikipediji. Pišem „kratku”, jer Pera Todorović zaslužuje više od dvadesetak rečenica, koliko je obiman članak o njemu. Na kraju krajeva, postoje knjige o Peri, čitajte, život Pere Todorovića (1852-1907) nekome može biti inspiracija i nadahnuće, a u najgorem slučaju saznaćete mnogo toga interesantnog o ovom srpskom novinaru, piscu, političaru i jednom od osnivača i vođa Narodne radikalne stranke. Šta je Pera Todorović rekao o svojoj knjizi „Smrt Karađorđeva“. U Zemunu, 11. februara 1904. godine Todorović piše: Još od detinjstva svoga, još iz doma očeva ja sam poneo pojam i osećanje da je Karađorđe nešto veliko, uzvišeno, sveto, uzdignuto visoko iznad obična života i običnih ljudi. Upravo, to je bio kao neki mit, neko božanstvo. Za moga detinjstva taj osećaj još je živeo u smederevskoj Jasenici, naročito kod starosedelaca. O izvesnim praznicima, pri paljenju zadušnih sveća, moj pokojni otac uvek izdvoji po jednu svećicu, koju poljubi, upali i prilepi malo u stranu od ostalih. To je bila svećica namenjena za dušu Karađorđa. Otac je to primio od svoga oca. Moj otac nije bio jedini domaćin u ovome kraju koji je tako postupao. Ta je uspomena ostala živa u meni kroz ceo vek. Ja sam se poduhvatio da toj uspomeni podignem spomenik, onakav kako ja mogu i kako osećam. I ja sam taj spomenik Karađorđu i podigao. U 76. broju „Malih novina” od 16. marta 1892. god. počeo je izlaziti, a u 46. broju od 15. februara 1893. godine završen je moj podlistak „Smrt Karađorđeva”. To je delo koje sam ja radio s ljubavlju i predanošću, to je velika knjiga u koju je utrošeno mnogo truda i rada – to je moj spomenik podignut najvećem junaku i najslavnijem vojskovođi iz novije povesnice naše. Podižući taj i takav spomenik Karađorđu, ja sam to činio jedino po svome ličnom ubeđenju i jedino iz svojih ličnih osećanja. Od Karađorđevića tada nikoga nisam ni poznavao, i tek 2 godine docnije prilikom obodske proslave, video sam se na Cetinju i prvi i poslednji put s knezom Petrom Karađorđevićem. „Malih novina” u kojima je štampano delo „Smrt Karađorđeva” nema nigde više, sem možda u kakvoj biblioteci. Stoga se nosim mišlju da „Smrt Karađorđevu” naštampam u zasebnu knjigu. Možda bi tome baš sad i bilo vreme, kada se proslavlja stogodišnjica prvoga našeg ustanka. Ako ne bude velikih nezgoda i teškoća, postaraću se da ovo i ostvarim. Danas znamo da Pera Todorović za svoga života nije nikada odštampao „Smrt Karađorđevu” kao zasebnu knjigu. Pera je preminuo 1907. godine, a „Smrt Karađorđeva, istorijski roman iz nedavne prošlosti” kao zasebna knjiga izašla je prvi put u Beogradu 1928. godine (Planeta), sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića. Legenda našeg modernog žurnalizma Bez obzira na to što su ga na burnom životnom putu neprestano pratile kontroverze, Pera Todorović je postao legendarni lik modernog srpskog žurnalizma baš zato što je imao lucidnost i inteligenciju da ostane nezavisna ličnost čak i kada je bio u službi drugih, jer je zapravo uvek pisao u javnom interesu O modernom srpskom žurnalizmu ne može se govoriti a da se ne počne sa pričom o Peri Todoroviću. Zato što je bio jedan od vodećih novinara socijalističkih listova Svetozara Markovića u Kragujevcu – „Radnika“, „Javnosti“, „Glasa javnosti“, „Oslobođenja“ i (posle Markovićeve smrti) „Starog oslobođenja“ (1971–1875) i što je u Beogradu pokrenuo prvi socijalistički časopis u Srbiji, „Rad“ (1874); zato što je još kao mladić bio jedan od organizatora prve socijalističke manifestacije u Kragujevcu, poznate pod nazivom „Crveno barjače“ (1876); zato što je bio urednik prvog socijalističkog mesečnika u Vojvodini – „Straže“ u Novom Sadu (1878–1889); zato što je uz Nikolu Pašića bio osnivač Narodne radikalne stranke, prve masovne političke stranke osnovane u Srbiji, i glavni novinar stranačkog lista „Samouprava“ (1881); zato što je povodom Timočke bune bio osuđen na smrt i bačen u okove zbog svoga političkog rada (1883); zato što je od „Malih novina“ u Beogradu, koje je kupio 1888. godine, a koje je izdavao i u njima pisao sve do 1903. godine, stvorio prvi moderan i visokotiražan dnevni list u Srbiji. Najbolji poznavalac dela Pere Todorovića u našoj istoriografiji Latinka Perović kaže da je njegova ličnost „višestruko obdarena, retko plodna, složena, čak tajnovita“, a da je njegovo književno, publicističko i novinarsko delo ogromno i da se mora zastati nad njegovom „čudesnom energijom“, jer on spada u one ličnosti koje su u Srbiji „obavile posao za čitave institucije“. Treći sin među sedmoro dece Pera Todorović se rodio 2. maja 1852. godine u selu Vodice kraj Smederevske Palanke. Bio je treći sin bogatog svinjarskog trgovca Jovana i majke Smiljane, koji su imali sedmoro dece. Osnovnu školu Todorović je završio u Palanci, a zatim je pohađao gimnazije u Kragujevcu i Beogradu. Iz beogradske gimnazije izbačen je zbog đačke pobune, to jest zato što je u šestom razredu odbio da primi pričešće, pa su mu se u tom protestu pridružili i drugovi. Zato odlazi u Peštu na dvogodišnju trgovačku školu, a zatim, 1872. godine, iz Novog Sada, gde je upoznao Svetozara Markovića, odlazi (na njegov savet) na studije u Cirih, za koji se može reći da je tada bio centar evropskih socijalista, posebno ruskih i srpskih. U Cirihu Pera Todorović upoznaje Nikolu Pašića, Peru Velimirovića, Lazu Pačua, Simu Lozanića i ruske socijaliste i anarhiste. Mihailo Bakunjin je u to vreme u Švajcarskoj privlačio najviše pažnje, ali Todorović nije prihvatao njegovu teoriju rušilačke revolucije, kao, uostalom, ni Svetozar Marković, kome će se Pera sasvim približiti. Od Rusa su srpski studenti najviše uzimali narodnjačke ideje. Todorović je tada, po sećanju Lenke Paču, nosio rusku bluzu i veliki šešir, govorio sjajno ruski, bio vanredan dijalektičar i umeo da priča o marksizmu. Govoreći o korenima svojih prvih socijalističkih uverenja Slobodanu Jovanoviću, Todorović će reći: „Nama je istinitost socijalizma izgledala potpuno dokazana time što je bilo mladih ljudi i žena – i to kakvih ljudi i žena! – koji su bili gotovi za taj socijalizam poginuti na gubilištu ili provesti najbolje godine po sibirskim rudnicima… Takvi kakvi smo bili, mi se nismo pitali da li je socijalizam u Srbiji mogućan; mi smo žudeli za socijalističkim društvom prosto stoga što mi ni u kojem drugom društvu nismo mogli biti srećni…“ Kada se iz Ciriha vratio u Srbiju, 1871. godine, Pera Todorović se pridružio Svetozaru Markoviću i bio jedan od saradnika i glavnih finansijera svih njegovih, a kasnije i svojih socijalističkih listova. Na troškove ovih listova potrošio je 2500 dukata nasleđa, što su tada bile ogromne pare. U Beogradu, 1874. godine, Todorović sam, sa 22 godine, pokreće društveni časopis „Rad“ u kome, po ugledu na Černiševskog, pokušava da se bavi oštrom socijalnom kritikom. Evo primera: „Kad je neko društvo ogrezlo u neznanju i predrasudama, kad u njemu ima sijaset nepravdi i tiranluka, kad se kvarež širi sve dalje i dalje; i od tih zala podriven, izgrižen i otrovan strada ceo društveni organizam, kad sva ta zla, velimo, snađu neki narod i kad u njemu ima ljudi, koji sve to pojme, razumeju i vide, onda su oni dužni da se knjigom i rečju bore protiv tih zala.“ Posle Markovićeve smrti, Todorović predvodi njegove sledbenike, ističe kao glavni cilj narodnu (opštinsku) samoupravu u organizaciji države, a društvenu kritiku okreće prema tadašnjoj „birokratskoj sistemi“. To su odrednice budućeg radikalskog programa. „Naš narod u Srbiji pati, piše Todorović u ‘Starom oslobođenju’, od namnoženih činovnika, koji ga skupo koštaju, a nikakve vajde od njih nema… Naš narod pati od policijskih zuluma, od sporog suđenja i uopšte od celog današnjeg državnog uređenja. Da se ovom zlu doskoči valja ukinuti birokraciju, a zavesti narodnu samoupravu po svim strukama državnog uređenja…“ Crveno barjače Kada je početkom 1876. godine na opštinskim izborima za predsednika opštine u Kragujevcu izabran socijalista Pera Velimirović, na pobedničkoj manifestaciji, u kojoj je bilo sukoba sa žandarmima, razvijena je crvena zastava na kojoj je pisalo Samouprava. Zbog toga je Todorović zajedno sa Velimirovićem bio osuđen za veleizdaju (konačno na tri godine i devet meseci zatvora), ali su pušteni da kao dobrovoljcu idu u rat sa Turskom. Posle rata su emigrirali u Novi Sad, da izbegnu uručenje presude i dočekaju zastaru izvršenja kazne. Brak iz političke solidarnosti Pera Todorović se prvi put oženio 2. maja 1875. godine u Topčiderskoj crkvi u Beogradu, sa Milicom Ninković, starijom od poznatih sestara Ninković, prvih srpskih socijalistkinja iz Novog Sada, sa kojima se tamo, tokom emigracije, upoznao Svetozar Marković, koji je stanovao u kući njihovog oca i koji ih je privukao socijalnim idejama. Navodno se Pera oženio Milicom fiktivno, samo da ona ne bi bila proterana iz Kragujevca kao strana državljanka. I mlađa sestra Anka se tada udala, iz istih razloga, za Sretu Anđelkovića. Nažalost, Perina Milica je veoma brzo umrla od tuberkuloze, u Kragujevcu, 18. novembra 1881. godine (u tom trenutku je imala 33 godine). U emigraciji u Novom Sadu, sa Lazom Pačuom i Perom Velimirovićem, 1878. godine, pokreće mesečnik „Straža“. Politički deo mesečnika u suštini vodi Pera Todorović, ali se ne bavi samo tim temama. Prevodi romane Turgenjeva i Gogolja, piše književne kritike i sećanja na ratovanje (u posebnoj publikaciji Ilustrovana ratna kronika). Pokazuje se i kao izvanredno rečit polemičar. Na primer, u pismu dr M. Đorđeviću, direktoru i uredniku „Zastave“, on upozorava: „Čuvajte se da se više nikad sa mnom ne sukobite u polemici; izbegavajte brižljivo svaku mogućnu prepirku sa mnom, pa bila ona blaga ili srdita, prosta ili naučna, kratka ili dugačka, jer ako se još jedanput sukobimo, vaistinu vam kažem, napraviću vam od glave duduk dva metra dugačak, i onda deca više neće govoriti: glup kao Martin, već glup kao Milan Đorđević.“ Nažalost, mađarska vlast, puna opreza prema širenju socijalnih ideja, koristi negativne intervencije iz Beograda, pa je „Straža“ obustavljena 1879. godine, a Pera Todorović je proteran, prvo iz Novog Sada, a samo nešto kasnije i iz Ugarske, na molbu liberala koji drže srpsku vladu. Zbog toga odlazi u Pariz, uz nešto finansijske potpore Matice srpske, gde je počeo da poboljeva od jetre (ehinokokusa). Kasnije se decenijama mučio sa ovom bolešću i bolovima, mada je više puta operisan (punktiran) u Beču. Prinuđen da stalno uzima sredstva za smirenje bolova, postao je morfinista, što su na ružan način koristili svi njegovi potonji politički i lični protivnici. Po povratku u Srbiju, decembra 1880. godine, jedan je od ključnih sastavljača programa Narodne radikalne stranke, koji je, istovremeno sa strankom, promovisan u prvom broju „Samouprave“, koji je izašao 8. januara 1881. godine. Todorović obnavlja i svoj stari časopis „Rad“. Na osnivačkoj skupštini Radikalne stranke u Kragujevcu, jula meseca, sledeće 1882. godine, govorio je ceo jedan dan i bio vodeća ličnost čitavog skupa. Ovaj legendarni Todorovićev celodnevni govor, koji kao feljton u nastavcima potom objavljuje „Samouprava“, prosta seljačka masa koja se okupila da podrži radikale, slušala je gotovo bez daha, jer on je bio mešavina pledoajea za socijalnu pravdu i velikog demagoškog umeća. Evo samo jedne ilustracije iz tog Todorovićevog govora: „Učešće u državnim poslovima ne sme se odmeriti po dubini kese, pa ko je bogatiji onaj neka i barata po državi, a ko je siromašak njegova nigde da se ne čuje i ne jede. Sprečiti sirotinju da se meša u državne poslove zato što je sirotinja, značilo bi ugušiti glas baš onih koji najviše osećaju težinu nezgodnih državnih ustanova, i po tome imaju najviše interesa da rade na njihovoj popravci…“ U okovima – dogovor s kraljem U Timočkoj buni 1883. godine, nije izbegao u inostranstvo, poput Nikole Pašića, koji je bunu potpirio iza leđa celog stranačkog rukovodstva, pa je kao član Glavnog odbora Narodne radikalne stranke uhapšen i bačen u okove. Pred prekim sudom, pred kojim je odvažno branio Stranku, osuđen je na smrt. U takvoj situaciji on piše kralju Milanu Obrenoviću i nudi mu sporazum sa Radikalnom strankom – u nacionalnom interesu. Kralj Milan će ga, posle razgovora u ćeliji Beogradske kule, pomilovati, pa je smrtna kazna preimenovana u kaznu desetogodišnje robije, jer je sa njim uglavio da posreduje u sklapanju političkog sporazuma da radikali uđu u vladajuću koaliciju sa naprednjacima i priznaju legitimnost vlasti Obrenovića. To je za Peru Todorovića bio fatalan dogovor – jer taj dogovor Radikalna stranka, na savetovanju u Nišu (6. februara 1886), nije prihvatila. Kada su osuđeni radikali amnestirani i pušteni na slobodu, 1886. godine, oni su umesto sa naprednjacima, krenuli u kortešovanje sa liberalima. Todorović je ostavljen na cedilu, a mržnju prema kralju Milanu radikali su proširili i na „izdajnika“ Peru Todorovića. Sam i pritisnut neprijateljskom kampanjom do juče svoje, a najjače političke stranke, morao je u jednom trenutku da prihvati od Obrenovića uhljebljenje u Narodnoj banci Srbije, gde je postavljen za komesara (1886). Zbog toga je odmah izbačen iz Radikalne stranke. Sada već u opoziciji prema glavnoj struji Radikalne stranke, aprila 1886. godine, Todorović pokreće ponovo „Samoupravu“, radi borbe protiv saveza radikala i liberala koji je tada osnovan i iz koga je stvorena „savezna vlada“, 1. juna 1887. godine. Zatim pokušava da opstane kao izvorni radikal, pokrećući list „Radikal“, kada se koalicija radikala i liberala raspala krajem 1887. godine – i kada su radikali dobili vladu. No, surova i sirova radikalska kampanja protiv Todorovića već je počela i trajaće sve do njegove smrti. Kakav je to progon bio i kako se u obračunu sa Todorovićem nisu štedele uvredljive reči, jednostavno pokazuje primer diskvalifikacija koje je prema njemu uputio Janko Veselinović, pisac „patriotske literature“ (Hajduk Stanka, na primer), koji će doslovno, 1898. godine, u „Dnevnom listu“, napisati: „Pera Todorović je jedna vrlo gadna bolest društvena… U imenu ovoga po nevaljalstvu i pokvarenosti jedinstvenog čoveka za svih devetnaest vekova, sabrani su svi poroci, sva nevaljalstva, koja može da izmetne jedan pokvareni naraštaj… Jedan nazadnjak i u umnom i u moralnom i u seksualnom smislu… Može se misliti kako je sramno ponižena i obeščašćena srpska slobodna javna reč, kad je vodi ovakva nakaza bez fizionomije…“ I tako dalje, i tako redom. Neki radikalski prvaci i novinari su čak ime i prezime Pere Todorovića pisali malim slovom. Organ radikalne demokratije „Odjek“ usuđuje se da napiše: „Uživa nezasluženo glas novinara, bez ikakve naučne spreme, bez ičega književnog u stilu. Hiljadu puta je tučen. Postavlja masu ludih pitanja. Iznosi besmislene ideje. Nakazno i budalasto tumači istorijske događaje. Nedoučen đak. Prosto polupismen čovek. Moralna propalica: Neznalica Petar Todorović…“ Pera Todorović je znao da uzvrati. Ostala je čuvena njegova rečenica: „Nema udarca koji ne mogu primiti i odbiti, kadar sam da se borim sa obadve ruke, da udaram i levo i desno, i ko god me udari mučki u leđa – vratiću mu udarac u lice.“ Inače, Velizar Ninčić vezu Pere Todorovića sa dvorom Obrenovića tumači psihološkim razlozima, pa kaže: „Kao pravi polemičar, on niti je bio objektivan, niti je mogao da stoji na sredini. Ili je išao sa jakobincima ili je išao sa Dvorom.“ Zanimljivo je da je Todorović, koji je retko šta priznavao svojim kritičarima, otvoreno rekao: „Jest – svoje dvadesetogodišnje veze s dvorom našim ja smatram kao nevidljive okove, koje sam 20 godina nosio.“ Posle izlaska iz zatvora, Pera Todorović se, kao udovac, 26. oktobra 1886. godine, ženi bogatom miraždžikom Hristinom Barlovac iz Beograda. Brak je ubrzo postao užasan, pa je njegova rođena žena čak učestvovala u konstruisanju optužbe da je Todorović homoseksualac, o čemu je vođena sudska parnica 1887. godine, da bi samouvereni Pera bio javno uvaljan u blato. Sa Hristinom je imao ćerku Smiljanu, koja je umrla kao malo dete. Velika štampa počinje s „Malim novinama“ Kada je otpušten sa mesta komesara iz državne službe, navodno zato što je bio optužen za „beščasteće delo“ (mada za to delo nije bio osuđen), Pera Todorović, 6. februara 1889. godine, otkupljuje „Male novine“ od Jefte Medicijana i Đorđa Kimpanovića (od br. 51). To je bio pravi potez, od tog lista Todorović će načiniti prvi moderni dnevnik u Srbiji. Kada je kupio „Male novine“ on je hteo da napravi list koji će „bar približno ličiti na jevropske listove“. Odmah je najavio da će list biti „za ljude sviju pravaca i pogleda“ – dakle nestranački list. Smanjio je cenu primerka na pet para („petparački list“) i raširio uličnu prodaju, koja se tada prvi put pojavila u Srbiji. Po mnogo čemu su „Male novine“ bile i prvi srpski tabloid, jer se Todorović nije libio da u njima objavljuje i raznovrsne društven skandale, pa i naručene napade na određene ličnosti. „Male novine“ su dostizale dnevni tiraž od 30.000 primeraka. One nisu počinjale političkim uvodnicima, već najsvežijim vestima. U njima su bila i obaveštenja o vremenskim prilikama, lutrijski izveštaji, vesti sa pijace, a imale su i crnu hroniku i humoristički kutak. Prve su u Srbiji objavljivale klasične feljtone. Todorović se može svrstati i u rodonačelnike našeg istraživačkog i analitičkog novinarstva – na primer serija napisa o hajdučiji u Srbiji, kada je uz praćenje, iz dana u dan (120 izveštaja), suđenja grupi razbojnika u Čačku (na optuženičkoj klupi bilo je oko stotinu okrivljenih) dodavao i napise o temeljnim socijalnim i političkim uzrocima širokog obima kriminalnog nasilja i otimačine u srpskoj provinciji. U „Malim novinama“ Todorović je objavio i niz svojih memoarskih zapisa: zaokruženu verziju Dnevnika jednog dobrovoljca, Krvavu godinu i druga sećanja. I svoj neosporni književni talenat „trošio“ je u listu, pa je kao feljtone objavio romane Smrt Karađorđeva, Silazak s prestola (kralja Milana, prim. aut.), Smrt kneza Mihaila, Aspide i nedovršen roman Beogradske tajne. „Male novine“ je zabranio kralj Aleksandar Obrenović, septembra 1900. godine, zbog pisanja protiv njegove ženidbe sa Dragom Mašin. Nastavile su da izlaze 1901. godine, pod nazivom „Stare Male novine“, koje je Todorović morao da prekine posle Majskog prevrata, 29. maja 1903. godine, kada su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga Draga Mašin, a na presto doveden Petar Karađorđević – dok su realnu vlast delili oficiri zaverenici i radikali. Posle tog prevrata, pokrenuo je periodično glasilo „Ogledalo“ (izašlo je sto svezaka). U napisima za „Ogledalo“ svodio je i svoj životni bilans: „U toj strašnoj borbi ja sam pet godina proveo u izgnanstvu; više od 20 puta bivao sam zatvoren i hapšen; bio sam osuđen na 27 godina zatvora, proveo sam u kazamatima i hapsanama pet godina, sedam meseci i devet dana; platio sam 11 hiljada dinara raznih globa i taksi; vukao sam teške okove, od kojih mi i sada zjape rane na nogama, i bio sam osuđen na smrt, jedan put javno i znano, a četiri puta o koncu je visilo da izgubim glavu potajno i mučki.“ Umro je 7. oktobra 1907. godine u 55. godini života. Na pogreb su mu došli i radikalski prvaci, svi osim Pašića. KC (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica se odvojila od tabaka, sve ostalo u redu! 1928 g. Retko !!! Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Svet u slikama Orbis Pictus Jana Amosa Komenskeho (Komenskog) cirilica Svet v Obrazich Preveo Jovan M.Popovic  posveta prevodioca Banu Drinske banovine Velji M. Popovicu Izdanje Izdavacka Knjizarnica Gece Kona Beograd Knez Mihajlova ulica 1 Godina izdanja 1932. Cetvorojezicna ilustrovana knjiga je fantasticno ocuvana posebno za to godiste bez podvlacenja svrljanja ili bilo kakvih nedostataka i ostecenja tvrd povez slike ilustracije format 20 cm 332 stranice izvanredan poklon Lib 11 Svet u slikama (lat. Orbis pictus или Orbis senzualium pictus) prva je ilustrovana knjiga za decu koju je napisao 1658. godine češki pedagog Jan Komenius (Jan Comenius). Smatra se nekom vrstom enciklopedije i leksikona u slici namenjenih deci.[1] Svet u slikamaOrig. naslovOrbis pictusAutorJan Amos KomeniusZemljaNemačkaJeziklatinski i nemačkiSadržajTemeživa i neživa prioda, čovekIzdavanjeDatum izdavanjaJovan M. Popović Originalno delo je objavljeno na latinskom i nemačkom jeziku 1658. godine u Nirnbergu. Knjiga je počela da se koristi u školama u Nemačkoj i drugim zemljama vrlo brzo po objavljivanju. Orbis pictus je imao dugotrajni uticaj na obrazovanje dece. Ovo delo je bilo prvo uputstvo za očiglednu nastavu. [2]To je bila preteča audiovizuelne tehnike i leksičkog pristupa učenju jezika. Reprint izdanje Orbis pictus iz 18. veka Zbog izuzetnog prijema u svim učiteljskim krugovima Svet u slikama je već posle dve godine doživeo drugo popravljeno izdanje. [2]Prvo englesko izdanje objavljeno je 1659. godine. Prvo kvadrilingvalno izdanje na latinskom, nemačkom, italijanskom i francuskom jeziku je objavljeno 1666. godine. Prvi češki prevod kvadrilingvalnog izdanja (zajedno sa latinskim, nemačkim i mađarskim jezikom) objavljen je 1685. godine u Levoči. Objavljena su i nova izdanja na raznim jezicima sa unapređenim tekstom i slikama između 1670. i 1680. godine. Naredna izdanja su dopunjavana u skladu sa izmenama jezika i govora koje je donosilo vreme u svim strukama ljudskog znanja. Izdanje na srpskom jeziku publikovano je 1913. godine, posle više od dva veka od prvog objavljivanja. Tekst je štampan na srpskom, češkom, nemačkom i francuskom jeziku. Ideja je bila da učitelji, koji hoće da nauče češki jezik, mogu isti lako i brzo da nauče; na isti način i češki učitelji mogu da nauče srpski jezik. Na kraju knjige je dodato kratko uputstvo za pisanje slova, izgovaranje glasova i akcentovanje pojedinih slogova u rečima češkog jezika. Jednostavno bi neko mogao i bez rečnika da nauči i nemački i francuski jezik. Sadržaj je raspoređen po poglavljima sa ilustracijama. Knjiga nije velika, ali sadrži sav svet, jezgro celog jezika u imenovanim i opisanim slikama. Sve slike su predstavljene u potpunosti i ništa nije izostavljeno što je potrebno i bitno. Kod svake slike stavljen je napis ili naslov, izgovarajući i obuhvatajući sve predmete koji su na slici jednim opštim nazivom. Ispod slike opisani su predmeti njihovim nazivima tako, da je svakom naslikanom predmetu i nazivu pridodat jedan isti broj, ukazujući na pripadnost određenoj slici. Teme su najopstije. Komenski je smatrao da je Svet u slikama nova pomoć kod učenja: naslikane su i imenovane sve važne stvari na svetu, svi radovi u životu. Na učiteljima je da to obrade na časovima sa svim učenicima. Komenski se nadao da će tako koncipirana knjiga uticati na učenje mladog naraštaja. Smatrao je da bi učenje trebalo da bude uživanje, a ne krst i mučenje. Poznato je da deca, još od rane mladosti, uživaju u slikama i rado gledaju pozorište. Važno je da se pažnja usredsredi na misao i na taj se način sve više i više rasvetljava. Čula se angažuju jer se u dobu detinjstva i mladalačkom dobu apstraktno teško savladava. Ova knjiga je od velike koristi za privlačenje pažnje (posebno za mlade). Đaci, zainteresovani za takvo posmatranje predmeta, kroz šalu i igru će steći neophodno znanje o važnim stvarima na svetu. “Eto, takvim bistrim pogledom, opisao je Komenski svrhu koju je imao pred očima kad je pisao Orbis pictus.” [1] Komenski je rekao da ne bi trebalo decu učiti mudrosti i znanju iz mrtvih knjiga, nego iz živog posmatranja neba i zemlje. Izdajući “Orbis pictus” Komenski je u predgovoru napisao ove reči: „Neznanju je lek učenje, kojim se um u školama prosvećuje; ali to učenje mora biti istinito, potpuno, jasno i temeljno. Istinito će biti ako se ne budemo ničemu drugom učili već samo onome što je korisno za život. Ne znamo potrebne stvari jer smo učili nepotrebne. Potpuno će biti, ako se razum razvije do mudrosti, jezik do pravilnog iskazivanja, dakle, mudar biti, mudro raditi i govoriti. Jasno će biti ako ono što učimo, ne bude tamno i pobrkano, nego očigledno, shvatljivo i raščlanjeno kao prsti na ruci. A tome je osnov, da stvari budu čulno, očigledno predstavljene, kako bi se mogle shvatiti. ... Vežbamo li brižljivo čula u tome, da ona tačno shvate razliku u stvarima, time polažemo temelj svoj mudrosti, svemu izgovaranju, i svakom smišljenom radu u životu. Naslovna stranica Orbis pictus iz 1685. godine Biblioteka, iz 1842. godine Poglavlje o biljkama Poglavlje o insektima ↑ 1,0 1,1 1,2 Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - 348 str. - Mesto predgovora: pp. 3-5. - Str: 7-17.: Jovan Amos Komenski / po Palackom i Zoubku Voj. Lešeticki. - Str: 19-22.: Predgovor / Jozef Černi i Jan Karlik. - Tekst na srp., češ., nem. i franc. jeziku.↑ 2,0 2,1 Školski list, 15.4.1892. - Str: 5^ Značaj Jana Amosa Komenskog danas : 1592-1670 / Žan Pijaže ; prevela Nataša Vujisić-Živković. - Članak je uz saglasnost preuzet iz publikacije Prospecrt, Vol. XXIII, no. 1/2, (1993). str. 173-196. (UNESCO, International Bureau of Education) Prvi put je objavljen 1957. godine u vreme kada je Žan Pijaže bio direktor Međunarodnog biroa za obrazovanje. - U: Pedagogija. - ISSN 0031-3807. - Vol. 63, br. 1 (2008). str. 115—128.^ Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - Str: 21^ Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - Mesto predgovora: pp. 3-5^ Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - Str:20^ Prosvetni glasnik, 15.2. (1882). str. 28^ Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - Predgovor, pp. 19 Spoljašnje vezeUrediSvet u slikama na Vikimedijinoj ostavi.Orbis pictus na latinskomPreuzeto 11.01.2016.Comenius, Johann Amos (1777). Joh. Amos Comenii Orbis Sensualium Pictus: Hoc Est Omnium Principalium in Mundo Rerum, & in Vita Actionum, Pictura & Nomenclatura. S. Leacroft. str. 3. Po božijem liku: Jan Amos Komenski i prva dečja slikovnica 06.12.2017. Sredinom sedamnaestog veka, Jan Amos Komenski je objavio ono što većina smatra prvom slikovnicom namenjenoj obrazovanju dece, „Orbis Sensualium Pictus“ ili „Čulni svet u slikama“. „Enciklopedija Britanika“ klasifikuje ovu knjigu kao „prvu dečju slikovnicu.“ Originalno objavljena na latinskom i nemačkom, 1658. godine, knjiga je – sa svojih 150 slika koje prikazuju svakodnevne poslove poput spravljenja piva, rada u bašti i klanja  životinja – momentalno  prepoznata kao predak današnje dečje književnosti. Ovaj pristup zasnovan na vizuelnom doživljaju, kao i odluka da knjiga bude napisana na maternjem jeziku, uz latinski, označili su proboj na polju obrazovanja mladih. Za razliku od studija o obrazovanju i gramatičkih udžbenika, diretno je namenjena mladima i pokušava da im se približi. „Čulni svet u slikama“ je ostvarila neverovatan uspeh. U jednom trenutku bila je udžbenik koji se najviše koristio u Evropi u osnovnom obrazovanju, i prema nekim navodima prevedena je na „većinu evropskih i nekoliko orijentalnih jezika“. Njen autor Jan Amos Komenski, poreklom Čeh, bio je poznat u Evropi i radio je u nekoliko zemalja na reformi obrazovanja. Njegov portret nacrtao je Rembrant i prema izdanju knjige iz 1887. godine, Komenski je čak bio „u izboru za predsednika Harvarda“. (Iako nikad nije otišao na Harvard, još uvek se može naći njegovo ime ugravirano na zapadnom frizu učiteljskog koledža na Univerzitetu Kolumbija.) Iako je danas manje poznat po imenu, njegove inovativne ideje o obrazovanju su i dalje uticajne. U „Velikoj didaktici“ se zalaže za jednako obrazovanje za sve: dečake i devojčice, bogate i siromašne, građane i seljake. Uprkos progresivnim stavovima i dugotrajnim obrazovnim uticajem, Komenski se ne bi mogao svrstati među moderne pedagoge. Na prvoj strani knjige „Čulni svet u knjigama“ nailazimo na rečenicu koja bi zvučala vrlo čudno u današnjim dečjim knjigama: „Hajde, dečače, nauči da budeš mudar“. Iznad teksta vidimo učitelja i učenika kako razgovaraju, učitelj drži uzdignut prst i nosi štap i veliki šešir, učenik sluša u emocionalnom stanju između anksioznosti i strahopoštovanja. Učenik pita: „Šta znači to, biti mudar?“ Učitelj mu odgovara: „Pravilno razumeti, pravilno raditi i govoriti pravilno sve što je potrebno.“ Prvo poglavlje knjige se bavim trećim od ovih ciljeva u pesmi koja dosta podseća na „Deda Mile ima farmu“. Deca uče „kako da govore pravilno“ imitirajući zvukove životinja. Ove dve strane su prepune latinskih onomatopejskih glagola i čudnih predstava životinjskih zvukova: mačke mjauču „nau nau“ umesto „mjau mjau“, saznajemo da „patke paču“ (anas tetrinnit), „zečevi skviče“ (lapus vagit) a „vrane gaču“ (cornix cornicatur). Ovaj uvod u zvukove životinje je poznata teritorija za moderne igračke, kao što bilo koji odlazak u prodavnicu igračaka može da potvrdi. Učitelj objašnjava da učenici prvo moraju da nauče „jasne zvukove koje životnje prave i da vaš jezik zna da ih imitira“. Kada nauče to, učenik i učitelj će otići u „Svet i videćemo sve stvari.“ Ali nakon što nauče da gaču i skviče, deca ne idu u „Svet“, a ni ne vide ništa. Umesto toga, knjiga se okreće filozofiji i nevidljivom, nadajući se da je ovladavanje onomatopejom patki i miševa dovoljno za razumevanje božanstva. Drugo poglavlje deci daje brzi kurs teološke metafizike, gde uče da je Bog „u suštini duhovan i jedan, ali ima tri ličnosti“. Uče da je On „nedostupno svetlo; sve u svemu. Svuda i nigde“. Iako je knjiga posvećena vizuelnom prikazu, diskusija o Bogu je apstraktna i nerazumljiva. Ilustracije u ovom poglavlju nisu ni nalik bradatom starcu koga vidimo na plafonu Sikstinske kapele. Umesto toga primećujemo kompleksan dijagram, bezličan i geometrijski. Toliko o prikazivanju „čulnog sveta u knjigama“. Na kraju poglavlja, Komenski obrazlaže ovu lekciju, nazivajući Boga „stvaraocem, upravljačem i čuvarem svih stvari, koje mi nazivamo svetom (Mundum).“ Tek nakon lekcije o Bogu, autor opisuje njegove kreacije: „Svet“ (Mundus), „Raj“ (Caelum), četiri elementa, biljke i životinje. U stvari, knjiga labavo oponaša stvaranje iz Knjige postanja. Komenski proširuje ogoljeni biblijski narativ šarenim primerima faune. Učimo o neverovatnom broju egzotičnih životinja: postoje tri poglavlja o pticama (između ostalih: „vodene ptice“ ‒ Aves Aquaticae, „ptice grabljivice“ ‒ Aves Rapaces, i „leteću štetočinu“), a takođe pominje i stršljene (Oestrum) i svice (Cicindela). Nakon trideset pet poglavlja o teologiji, elementima, biljkama i životinjama, Komenski konačno uvodi čoveka. Ponovo se okreće Bibliji i govori o Adamu i Evi, pre neposrednijih tema poput „spoljašni delovi čoveka“, gde učimo da žene imaju „dva vimena sa bradavicama“ i u podnožju stomaka možemo naći „prepone i lične delove.“ Anatomska terminologija je široka, uključujući nazive za svaki prst i kosti u telu. Ali kroz instrukcije o opipljivom i poznatom, Komenski ponovo ubacuje apstraktno i nevidljivo u slikovnicu, gde unutar poglavlja 43 raspravlja o „čovekovoj duši“. Obris ljudskog bića, sa raširenim rukama kao da pozdravlja učenika, nalazi se na vrhu strane. Uprkos ilustraciji, diskusija Komenskog o duši nije pojednostavljena za decu. Mladim učenicima izlaže kategorije duša: „vegetativna“ duša biljaka, „senzitivna“ duša životinja i „racionalna“ duša čoveka. Ostala poglavlja bave se svakodnevnim temama. Komenski pominje deformisane ljude i raznovrsne komercijalne zanate uključujući i pravljenje meda, piva, pečenje hleba, obućarstvo i spravljanje kutija. Kasnija poglavlja koncetrišu se na učenike koji su savladali gradivo, one koji su prešli prve nivoe imitiranja zvukova životinja do ljudske duše. Komenski uključuje i poglavlja o muzici, filozofiji, astronomiji kao i poglavlja o vrlinama poput umerenosti i hrabrosti. A učenici koji su napredovali do tih lekcija tokom učenja, zaslužili su i malo slobodnog vremena, tako da ih knjiga  upoznaje sa tenisom, igrama kockicama i mačevanjem. Po ugledu na prvo poglavlje o Bogu i trojstvu, Komenski, počevši od poglavlja 144, završava knjigu dužom diskusijom o teologiji i religiji.  Jasno je kome je Komenski lojalan, posvećuje jednu stranu paganstvu, jednu judaizmu, ali više od dve pune stranice govore o hrišćanstvu. (Takođe je pola stranice posvetio i „muhamedizmu“.) Prikladno, poslednja tema Komenskog je Sudnji dan, gde će „poslednjeg dana uz zvuk trube ustati mrtvi“ i kada će „božji i izabrani otići u mesto večnog života i blaženstva“. Izgleda da koliko god učenici morali da nauče kako je Bog stvorio svet, takođe moraju naučiti i kako će da ga uništi. Poslednja strana, slično kao i prva, ponovo pokazuje učitelja kako govori i mladog učenika koji pažljivo sluša. Ali tokom drugog pojavljivanja, učenik ne govori ništa: moglo bi se reći da se lekcije Komenskog ne tiču dijaloga i diskusije već marljivog pamćenja. Takođe izgleda da je i učitelj promenio svoj pristup. Govori učeniku: „Video si ukratko, sve stvari mogu biti prikazane“, ali preporučuje da učenik „marljivo čita i druge dobre knjige“ bi da tako postao „naučen, mudar i božji“. Moguće da je projekat Komenskog na kraju bio lukava prevera sve vreme. Shvatajući da njegovi učenici nikada neće naučiti o teologiji gledajući ptice i drveće, napisao je „Čulni svet u slikama“, njegovu ličnu „dobru knjigu“ gde deca mogu da nauče metafizičke i biblijske osnove. Prva stranica podstiče učenika da bude „mudar“ i obećava mu da će „videti sve,“ poslednja priznaje da sva ta mudrost ne može doći iz pukog posmatranja i slušanja. Komenski, u stvari, završava knjigu savetom da ne izlaze u svet uopšte. Učenik bi umesto toga trebao da uči da se „plaši Boga, da se poziva na njega, kako bi mu ustupio duh mudrosti.“ Izvor i foto: publicdomainreview.org

kao na slikama unutra sve čisto retko u ponudi ilustrovano POSLJEDNJI ZRINSKI I FRANKOPANI 1908 Matica hrvatska, Zagreb Zrinski (mađarski: Zrínyi) su bili hrvatsko-ugarska velikaška porodica, ogranak porodice Šubić. Istorija Nikola Šubić Zrinski Zrinski su bili ogranak porodice Šubić. Ogranak je nastao zbog toga što su ugarskom kralju Lajošu I Anžujskom (1342-1382) bile potrebne neke tvrđave koje su držali Šubići za predstojeći rat protiv Mletačke republike, posebno Zadar. Lajoš je 1347. godine preuzeo neke posede oko Bribira, a Šubićima je dao Zrin sa Zrinskim zamkom, južno od današnje Petrinje i zapadno od Kostajnice. Već od kraja 12. veka Šubići nose titulu kneževa bribirskih. Njihova moć se vremenom povećavala tako da su držali teritorije između reka Krke i Zrmanje i mora (13. vek). Početkom 14. veka, Pavle I Šubić je obavljao funkciju bana Bosne (1275-1312). Od 1299. godine nosi i titulu `gospodara Bosne`. Jedan od Pavlovih sinova bio je Pavle II Šubić. Unuk Pavla I, Juraj II, bio je prvi pripadnik ogranka Zrinskih. Njegova rođaka, Jelena Šubić, bila je udata za Vladislava Kotromanića. Njihov sin, Tvrtko I Kotromanić, najmoćniji je bosanski vladar u istoriji. Zrinski su bili jedna od mnogobrojnih velikaških prodica Ugarske. U 16. veku, Nikola Šubić Zrinski je stekao vlast nad Međimurskom županijom na severu Hrvatske. Stolovao je u Čakovecu. Govorio je pet jezika (hrvatski, mađarski, italijanski, turski i latinski). Njegov brat Petar poznat je kao vojskovođa i pesnik. U poznatije pripadnice porodice Zrinski spada Katarina Zrinska (1625-1673) koja je rođena u porodici Frankopana. Kao supruga Petra Zrinskog, postala je član Zrinskih. Njena ćerka, Jelena Zrinska, bila je udata za Ferenca I Rakošija, kneza Transilvanije. Poslednji ban porodice Zrinski, Petar IV, poginuo je 1671. godine u borbi protiv cara Leopolda. Istovremeno je poginuo Fran Krsto Frankopan te su zemlje Frankopana i Zrinskih oduzete. U poslednje muške pripadnike porodice Zrinski ubraja se Adam Zrinski (1662-1691), sin Nikole Zrinskog, potpukovnik austrijske vojske. Poginuo je u bici kod Slankamena 1691. godine kada ga je slučajno upucao u leđa saborac. Ivan Artur Zrinski (1654-1704), sin Petra Zrinskog, bio je oficir optužen za veleizdaju. Umro je u tamnici. Banovi Hrvatske Nikola Šubić Zrinski (1542-1566) Juraj V Zrinski (1622-1626) Nikola VII Zrinski (1647-1664) Petar Zrinski (1665-1670) Frankopani su bili hrvatski plemićki rod. Uz plemićki rod Zrinskih, Frankopani se ubrajaju među najznačajnije hrvatske porodice od 11. do 17. veka. Pripadnici porodice Frankopan bili su knezovi krčki, modruški, vinodolski, brački, brinjski, cetinjski, drežnički, gatanski, hvarski, korčulanski, požeški, rapski, senjski, slunjski i tržački, kapetani Rašpora i Krasa (Istra i južna Slovenija) i Postojine i Bihaća, načelnici Splita, Milja, Trogira i povremeni gospodari mnogih imanja u Hrvatskoj, Bosni, Ugarskoj, Sloveniji, Austriji, Italiji i Švedskoj. Porodica je dala više banova, generala, kapetana, vojnih zapovednika, biskupa i nadbiskupa. Sadržaj 1 Frankopani do 14. veka 2 Frankopani u 14. veku 3 Frankopani u 15. veku 4 Frankopani u 16. veku 5 Poslednji Frankopani 6 Zamkovi 7 Izvori Frankopani do 14. veka U izvorima se ova porodica beleži kao Francapani, Frangapani, Frangcipani, Frangepani, Frangiapani, Frangipani, Frangopani, Franepani. Poreklo porodice je nepoznato. Dovođeni su u vezu sa rimskim Frangipanima, ali su sami Frankopani u 15. veku smatrali sebe potomcima rimskog patricija Anicija. Danas preovladava mišljenje da potiču sa Krka. Počeci vlasti Frankopana na Krku nisu dovoljno poznati. Prvi po imenu poznati Frankopan bio je knez Dujam I koji je vladao krajem 11. ili početkom 12. veka. Umro je pre 23. avgusta 1163. godine. Nakon Dujamove smrti Krkom su ovladali Mlečani koji su se sporazumeli sa njegovim sinovima, Bartolom I i Vidom I. Kao krčki knez, Vid I je zajedno sa bratom vladao do svoje smrti 1197. godine. Njihov savremenik bio je Bartol II. Sinovi Bartola I, Vid II i maloletni Henri, i sin Vida I, Ivan I (umro posle 1233) sklopili su 1198. godine ugovor sa mletačkim duždom Enrikom Dandolom koji im je sledeće godine poveljom poverio na upravu Krčku kneževinu. Braća Vid II i Henrik učestvovali su u Petom krstaškom ratu na poziv pape Honorija III. Ratuju i protiv Neretljana i bosanskih jeretika. Andrija II Arpad im je darovao ostrva Brač, Hvar, Korčulu i Lastovo sa manjim ostrvcima, ali braća nikada nisu uspela da uspostave na njima vlast. Prema falsifikovanim ispravama Andrije II iz 1209. i 1223. godine Vidu je osigurano nasleđe Modruša i Vinodola. Braća su se po povratku na Krk sukobila sa Ivanom I. Sukob je završen sporazumom koji je predviđao naizmeničnu vladavinu (na šest meseci). Sporazum je 1233. godine potvrdio mletački dužd i Veliko veće. Martinusije, brat Ivana I, pominje se od druge polovine 12. veka kao sveštenik. Sinovi Vida bili su Ivan II (1242—1243), Fridrih I (1242—1251), Bartol III (1242—1251) i Vid III (1242—1251). Oni su pomogli ugarskom kralju Belu IV prilikom njegovog bega od Tatara 1242. godine. Zbog pomaganja ugarskog kralja, mletački dužd proglasio ih je izdajnicima i lišio ih je povlastica na ostrvu Krku. Poveljom je kralj Bela pripadnicima Frankopana 1251. godine potvrdio vlast nad županijama Vinodol i Modruš. Bartol III je imao sina Bartola, poznatijeg kao Škinela I (1254—1261), osnivača loze knezova krčkih (poznata i kao Škinelina loza). Sinovi Vida III, osnivača Vidove grane knezova krčkih bili su Fridrih II, Bartol IV i Vid IV. Venecija je 1260/1. godine vratila Frankopanima Krčku kneževinu. Polovina ostrva pripala je Škineli I i njegovim sinovima Petru I (1261—1283), Škinelu II i Bartolu V. Druga polovina pripala je Vidovim sinovima. Oba ogranka Frankopana plaćali su duždu godišnji tribut od 900 mletačkih libri. Vid IV je imao sinove Ivana III i Leonarda. Ivan je od oca nasledio titulu senjskog načelnika koju mu je 1275. godine potvrdio Ladislav IV Kumanac. Nosio ju je do 1279. godine. Fridrih je imao sina Dujma II. Frankopani u ugarskom građanskom ratu podržavaju Anžujce nasuprot Arpadovaca. Ivan III i Leonard su pre 23. jula 1290. godine došli u posed Gatanske županije. Frankopani u 14. veku Grob Nikole VI Frankopana Škinelsku lozu početkom 14. veka predstavljaju sinovi Bartola V, Marko I, Škinel III i Nikola I. Vidovu lozu predstavlja Leonard u Dujam II. Nakon Dujmove smrti (1317) starešinstvo Vidove loze preuzima Vid V, sin Ivana III. Imao je braću Bartola VI, Fridriha IV i Ivana IV, koji se ne ističu u javnom životu. Vid V nije ispunjavao svoje obaveze prema Mlečanima te oni staju na stranu Dujmova sina Fridriha III koji je ostavio sinove Dujma III i Bartola VIII, kao i ćerku Elizabetu, udatu za Pavla II Bribirskog. Frankopani se u međuvremenu približavaju Anžujcima od kojih su 1335. godine dobili Stolnobeogradsku županiju. To su prvi posedi Frankopana u Ugarskoj. Braća 1337. godine dolaze u sukob sa papom Benediktom XII oko izvora senjskog biskupa. Braća su 1344. godine odbili pomoći Nelipčićima u borbi protiv ugarskog kralja Lajoša I. Dujam III nije izvršavao svoje obaveze prema Mlečanima te ga oni lišavaju poseda 1345. godine. U vreme Zadarske bune (1345—1346) braća su na strani mletačkih protivnika. Spašavaju tvrđavu Ostrovicu Grgura II Bribirskog od mletačkog osvajanja. Mletačka oduzima Frankopanima funkcije kneževa Krka i Senja. Bartol VIII 1349. godine sređuje odnose sa Mlečanima i dobija polovinu Krka, a Lajoš I mu 1350. godine potvrđuje Modruš i Vinodol. Imao je dvojicu sinova: Stjepana II i Ivana V. Sa njima učestvuje na saboru u Kninu. Izgleda da je Bartol 1357. godine preuzeo drugu polovinu Krka od Škinela. Nakon Zadarskog mira (1358) nastupa novo razdoblje u istoriji kneževa krčkih. Oni su od tada podanici ugarskog kralja. Škinelina loza tada ne igra značajnu ulogu. Bartol VII je imao sina Marka I koji je bio oženjen Mabilijom, ćerkom Paola Morozinija. O njegovom bratu, Nikoli II malo se zna. Njegovom smrću 1386. godine gasi se Škinelina loza jer je Marko III (Nikolin sin) umro 1384. godine. Vidovu lozu nastavili su sinovi Bartola VIII, Stjepan i Ivan i dve ćerke nepoznatih imena od kojih je jedna bila udata za Iga VIII Devinskog, a druga za Otona od Stubenberga. Stjepan je imao ćerku Elizabetu koja se kasnije udala za Fridriha II Celjskog. Ivana V je nasledio sin Nikola IV, hrvatsko-dalmatinski ban. Ćerka nepoznatog imena bila je udata za nekog Poljaka. Frankopani u 15. veku Krsto Frankopan. Nikola je imao desetoricu sinova i jednu ćerku. Nasledili su ga sinovi Ivan VI (hrvatsko-dalmatinski ban), Nikola V, Stjepan III Modruški (takođe hrvatsko-dalmatinski ban), Bartol IX, Dujam IV, Martin IV, Žigmund, Andrija I i Ivan VII Krčki. Nakon očeve smrti (1432) braća su se zavadila. Bansko dostojanstvo preuzima nastariji Ivan IV i deli ga sa bratom Stjepanom što je potvrdio i ugarski kralj Žigmund Luksemburški. Papa Evgenije IV oštro prekoreva braću 1434. godine jer odbijaju prihvatiti novog senjskog biskupa Ivana. Još neugodniji je bio spor braće Frankopan sa grofovima Celjskim i knezovima Zrinskim. Kao arbitar nastupa ugarski kralj Žigmund koji poziva braću u Budim. Ulrih II Celjski dobio je polovinu Krka, a Nikoli Zrinskom su braća morala vratiti Slunj. Nakon smrti Ivana VI, njegova udovica Katarina predala je sporne posede Matiju Talovcu i preselila se sa sinom Jurjem I Cetinjskim u Rmanj na Uni. Tako se teritorije Frankopana smanjuju. Ivan VI je u Švedskoj imao sina Matiju o kome se malo zna, iako je u Švedskoj bio jedan od vodećih velikaša. Stjepan III i preostala braća sklapaju sa Habzburgovcima savez na deset godina. Kao pristalice Habzburga, braća u građanskom ratu podržavaju Elizabetu. Knez Žigmund Frankopan kao Elizabetin poslanik putuje u Češku 1441. godine. Fridrih III je poverio na upravu Đursku biskupiju Bartolu IX, a Dujma IV je 1447. godine postavio za kapetana u Kranjskoj nakon što je funkciu oduzeo njegovom starijem bratu Stefanu. Braća se od 1445. godine međusobno sukobljavaju. Stjepan i Martin pristaju uz napuljskog kralja Alfonsa V Aragonskog, a potom uz stranku Janoša Hunjadija, dok ostala braća (sem Ivana koji prilazi Mlecima) pristaju uz Habzburgovce. Kako bi se rešio sukob, sazvan je 1449. godine sastanak u Modrušu na kome je velika teritorija braće podeljena na osam delova. Sedam su preuzela sedmorica preživelih sinova Nikole IV dok je osmi deo preuzeo sin Ivana VI, Juraj I Cetinjski. Jedino je ostrvo Krk i Senj ostalo zajedničko dobro svih Frankopana. Nikolu V su 1456. godine nasledili sin Bartol X i ćerka Barbara, udata za Vilijama Lihtenštajna od Mikulova. Druga ćerka, Margarita, bila je monahinja u manastiru Svetog Dimitrija. Bartola IX su 1458. godine nasledili sinovi Ivan VIII i Nikola VI, kao i ćerke Doroteja (udata za krbavskog kneza Karla Kurjakovića) i Jelena (udata za Gašpara Herbsta). Mir među Frankopanima nastao je izmirenjem Matije Korvina i cara Fridriha III 1462. godine. Nakon propasti Bosanske kraljevine (1463) Turci postaju susedi Frankopana. Knez Žigmund je umro 1465. godine ostavljajući udovicu Jelenu i ćerku Barbaru koja je kasnije udata za srpskog despota Vuka Grgurevića Brankovića. Druga ćerka, Doroteja, kasnije se udala za Stjepana Blagajskog. Matija Korvin je smatrao da Žigmundova baština pripada ugarskoj kruni. Njegove pretenzije su 1466. godine ponovo narušile mir među braćom. Frankopani se dele u dve stranke. Prva je okupljena oko Stjepana III, a druga oko njegovog sina Bernardina Ozaljskog. Sinovi Jurja I Cetinjskog, Ivan IX, Andrija II i Nikola VII, posreduju protiv Stjepana III. Zbog čestih upada Turaka, Frankopani su se 1469. godine obratili za pomoć Mlečanima. Na to reaguje Matija Korvin koji udara na Frankopane, a njegov kapetan Blaž Podmanicki prodire do Senja i zauzima grad. Pored toga, 1471. godine dolazi do novog razdora među Frankopanima. Ivan VIII je na prevaru zarobio strica Martina IV i držao ga kao zarobljenika dok nije dobio Skrad, Bribir i Bakar. Tri godine kasnije umro je bez potomaka Bartol X. Njegova sestra prodala je posede stricu Martinu i Stjepanu III i njegovom sinu Bernardinu. U nemilosti Matije Korvina ostao je Ivan VIII. Kraljeve čete ovladale su 1479. godine svim njegovim gradovima. Frankopanska baština se osipa. Matija Korvin je 1480. godine ovladao Martinovim delom Vinodola, a Ivan VII je Mlecima iste godine predao Krk. Konačan udarac Frankopanima zadaju Turci koji preko njihovim teritorija prodiru u Furlaniju, Istru i Sloveniju i zaposedaju frankopanske gradove. Frankopani se ubuduće ističu samo kao političari, diplomati i ratnici. Učestvovali su 1493. godine u bici na Krbavskom polju. Tada je poginuo Ivan IX, sin Jurja I Cetinjskog. Bernardin Ozaljski se spasao, a u Carigrad je kao zarobljenik odveden Nikola VI. Njegova žena ga je otkupila. Frankopani su na početku 16. veka veoma brojni. Živi su potomci Stjepana III, Bernardin Ozaljski i njegovi sinovi Matija I, Krsto I (hrvatsko-slavonsko-dalmatinski ban) i Ferdinand, kao i nekoliko kćeri. Potomci Bartola IX bili su Ivan VIII i njegovi sinovi, Vuk I, Krsto II i ćerka Katarina (udata za Bernardina Manasesa, kapetana u Postojni). Živi su i potomci Jurja I Cetinjskog, Grgur I Cetinjski (kaločko-bački biskup) i ćerka Doroteja, udata za Ivana Blagajskog, kao i Batolov sin Nikola VI i ćerke Doroteja i Jelena. Živi su potomci Dujma IV, Mihailo Slunjski i njegovi sinovi, Matija II i Juraj II. Frankopani u 16. veku Frankopani 1526. godine učestvuju u bici na Mohačkom polju. Tamo je poginuo Matija II. U dinastičkim borbama koje su usledile nakon bitke Frankopani se dele te jedni pristaju uz nadvojvodu Ferdinanda, a drugi uz Jovana Zapolju. Turci često prodiru u porodične posede Frankopana. Savremenici ovih događaja bili su potomci Ivana IX Cetinjskog, Franjo i Katarina, kao i sin Ferdinanda Ozaljskog, Stjepan IV i njegova sestra Katarina (udata za Nikolu Zrinskog). Prisutan je i sin Jurja II, Franjo I Slunjski, hrvatsko-slavonsko-dalmatinski ban, i ćerka Ana. Godine 1580. Frankopani su dobili Novigrad, Zvečaj, Lukovdol i Novi Vinodolski. Porodica je bila pred izumiranjem. Smrću Franje gasi se cetinska loza, a smrću Franje Sluskog slunjska loza. Smrću Stjepana IV nestaje ozaljska loza. Živ je još Nikola VIII, predstavnik tržačke loze. Ostavio je potomstvo, sinove Stjepana V i Gašpara I, kao i ćerke Ursulu, Klaru i Katicu. Poslednji Frankopani U 16. veku u Labinu su delovali Frankopani za koje se ne može pouzdano utvrditi kojem ogranku loze su pripadali. U izvornoj građi pominje se 1505. godine Joanes Frankopan. Pesnik i humanist Fridrih poznat je kao autor latinskih i italijanskih stihova. U prvoj polovini 17. veka žive sinovi Gašpara I, Juraj III, Nikola IX (hrvatsko-slavonsko-dalmatinski ban) i Vuk II, general. Upravu nad porodičnim posedima preuzima najstariji Juraj koji se 1581. godine pominje kao krajiški kapetan u Ogulinu. Oko 1600. godine deli se sa braćom i pristupa protestantizmu. Njegovi potomci pribegli su Mlečanima. Sin Vuk ističe se u Uskočkom ratu (1616—1618). U 17. veku živi su potomci Vuka II, Gašpar II, Juraj IV i Fran II, i ćerka Ana Katarina, žena Petra Zrinskog. Poslednji pripadnici ovog ogranka Frankopana su sin Jurja IV, Nikola X i ćerka Marija Julijana. Nakon smaknuća Frana II i pljačke frankopanskih poseda, porodica je uništena.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - O uspeznom gajenju kukuruza - Milan Vlajinac - Uput za gajenje povrca - Podizanje i djubrenje vinograda - Bosko Boskovic, Nikola Petrovic - Kako da pojacamo proizvodnju stocne hrane - Secerna Repa - Vestacko djubre (gnojivo) i njegova upotreba - Pribiraj djubre - Bora Milutinovic Sve knjige su iz 1920 tih Poljoprivreda je privredna delatnost koja obuhvata biljnu i stočarsku proizvodnju i s njima povezane uslužne delatnosti[1]. Dve osnovne grane poljoprivrede su zemljoradnja i stočarstvo. Zajedno sa šumarstvom, lovom i ribolovom spada u primarni sektor privrede. Pod poljoprivrednom proizvodnjom se podrazumeva proces proizvodnje biljnih i stočarskih proizvoda, uzgajanje riba, pčela, gajenje pečuraka, puževa, proizvodnja začinskog i lekovitog bilja i dr. koja se obavlja na poljoprivrednom zemljištu[1]. U poljoprivredna zemljišta, tj. ona zemljišta koja u skladu sa svojim prirodnim i ekonomskim uslovima mogu da se koriste za poljoprivrednu proizvodnju, spadaju njive, voćnjaci, vinogradi, ribnjaci, pašnjaci i dr. Kada je reč o poljoprivrednim proizvodima obično se dele na primarne proizvode i proizvode prvog stepena prerade (iliti proizvode primarne prerade).[2] U primarne proizvode spadaju, recimo, pamuk, vuna, konoplja, lan i dr. U proizvode primarne prerade ubrajaju se ukrasno cveće i ukrasno rasadno bilje, tesana ili drvena građa, đubrivo, životinjska koža, štavljena koža, industrijske hemikalije (skrob, šećer, etanol, alkoholi i plastične mase), goriva (metan iz biomase, biodizel) i drugo. Pregled Na poljoprivredu je moguće gledati kao na izdržavanje zemljoradnjom, odnosno proizvodnju tek dovoljno hrane da se zadovolje potrebe zemljoradnika/poljoprivrednika i njegove porodice. Isto tako, moguće je posmatrati je kao komercijalnu poljoprivredu, preovlađujući vid iste kod „razvijenih“ naroda, u stalnom porastu i drugde, a koja se sastoji u sticanju novčane dobiti obrađivanjem zemlje u svrhu prinosa letine, komercijalni uzgoj domaćih životinja (gazdinstvo), ili i jedno i drugo. Poljoprivreda je takođe skraćeni naziv studije o poljoprivrednim znanjima i veštinama, poznatije i kao poljoprivredne nauke. Pored ovog, kao dodatak hrani za ljudsku ishranu i hrani za stoku, poljoprivredom se mogu proizvesti dobra kao npr. ukrasno cveće i ukrasno rasadno bilje, tesana ili drvena građa, đubrivo, životinjska koža, štavljena koža, industrijske hemikalije (skrob, šećer, etanol, alkoholi i plastične mase), vlakna (pamuk, vuna, konoplja, i lan), goriva (metan iz biomase, biodizel), pa i nedozvoljeni proizvodi (narkotici - marihuana, opijum, kokain), kao i dozvoljene supstance (biolekovita sredstva, duvan ili GMO biljke i životinje za dobijanje specijalnih lekova. Plantaža čaja u Indiji Na Zapadu, upotreba genetski modifikovanih proizvoda, stručnije rukovanje hranljivim sastojcima tla, kao i poboljšana kontrola korova uticali su na povećan prinos za istu zasađenu površinu. Istovremeno, korišćenje mehanizacije umanjilo je potrebu za radnom snagom. Zemlje u razvoju najčešće proizvode manje prinose, imajući u vidu nepostojanje najnovijih dostignuća na ovom polju, dobre ekonomske osnove i temelja za tehnološki razvoj. Savremena poljoprivreda umnogome zavisi od dobrih tehnoloških rešenja i novih tehnologija, pa i od bioloških i primenjenih nauka. Navodnjavanje, odvodnjavanje, održavanje i sanitarne tehnike—od kojih je svaka jednako značajna za uspešnu zemljoradnju—samo su neke oblasti koje zahtevaju posedovanje posebnih znanja poljoprivrednih tehnologa. Poljoprivredna hemija bavi se ostalim suštinskim pitanjima poljoprivrede, kao što su upotreba đubriva, insekticida (vidi kontrola štetočina), pesticida, zatim sastavom zemljišta, analizom poljoprivrednih proizvoda, i pravilnom ishranom domaćih životinja. Uzgoj biljaka i genetika imaju nemerljiv doprinos produktivnosti njiva i zasada. Takođe, genetika je stvorila nauku od uzgoja stoke. Hidroponika, metod zasađivanja bez zemljišta, gde biljke rastu posađene u hranljive hemijske rastvore, može pomoći u savlađivanju sve veće potrebe za hranom kako se svetska populacija uvećava. Pakovanje, obrada i promet poljoprivrednih proizvoda usko su povezani, i takođe pod uticajem nauke. Novi načini brzog zamrzavanja i dehidracije proširili su tržišta poljoprivrednih proizvoda (vidi očuvanje hrane; industrija pakovanja mesa). Ratar ore. Mehanizacija, neverovatno dostignuće poljoprivrede kasnog 19. i čitavog 20. veka, dosta je olakšala svakodnevni težak rad poljoprivrednika. Još važnije, mehanizacija je značajno povećala efikasnost i produktivnost polja i njiva (vidi Poljoprivredna mehanizacija). Životinje, uključujući konje, mazge, volove, kamile, lame, alpake i pse; se, međutim, još uvek koriste za obradu polja, žetvu i prevoz ovih proizvoda do tržišta širom sveta. Avioni, helikopteri, kamioni, i traktori koriste se u poljoprivredi za setvu, zaprašivanje protiv insekata i kontrolu štetočina, prevoz kvarljive robe, ali i za borbu protiv šumskih požara. Radio i televizija izveštavaju o veoma bitnim atmosferskim promenama i drugim vestima kao što su tržišni izveštaji koji se tiču poljoprivrednika. Računari postaju nezamenjivo pomagalo u upravljanju gazdinstvom. Prema Nacionalnoj inženjerskoj akademiji iz SAD, poljoprivredna mehanizacija je među prvih 20 inženjerskih dostignuća 20. veka. Početkom 1900-ih, jedan Američki farmer mogao je proizvesti hrane koja podmiruje potrebe samo 2,5 čoveka, dok danas, zahvaljujući inženjerskoj tehnologiji (takođe, uzgoju biljaka i hemijskim đubrivima), jedan jedini farmer u stanju je da nahrani preko 130 ljudi. Ipak, ovaj napredak se plaća ogromnim energetskim ulaganjima iz neobnovljivih izvora (uglavnom fosilna goriva - nafta i ugalj). Životinjsko gazdinstvo podrazumeva uzgoj životinja zbog mesa ili životinjskih proizvoda (kao što su mleko, jaja ili vuna). Zadnjih godina o nekim aspektima industrijske intenzivne poljoprivrede bilo je puno reči. Veliku brigu poljoprivrednicima, kao i javnosti dalo je jačanje uticaja industrije za proizvodnju rasadnog semena, hemijske industrije, industrije mesa i hrane. Deo zajednice oglasio se povodom nekih novih poljoprivrednih tehnika, kao što je, na primer, uzgajanje pilića za ishranu ljudi. Drugi razlog za brigu je davanje hrane koja kod stoke može da izazove „bolest ludih krava (bovinova sunđersta encefalopatija)“. Patentnim pravima su firme, koje se bave razvojem novih sorti biljaka i pasmina životinja korišćenjem genetičkog inžinjerstva, licencirale njihovo korišćenje farmerima na isti način kojim firme koje projektuju softver licenciraju njegovo korišćenje korisnicima računara. Ovo je dalo moć ovim firmama da diktiraju uslove, čega ranije nije bilo. Neki smatraju da cu ove firme krive za biopirateriju. Očuvanje tla i korišćenje hranljivih sastojaka su postale bitne počev od pedesetih godina 20. veka, jer su najbolji poljoprivrednici dobili ulogu rukovodioca zemlje koju koriste. Ali, veliku brigu predstavlja zagađivanje voda i tla veštačkim đubrivima, kao što su azot i fosfor. Povećana svest potrošača o pitanjima poljoprivrede dovela je do stvaranja poljoprivrede potpomognute od strane zajednice, lokalnih pokreta za hranu, spore hrane (suprotno od „brze hrane“ - fast food) i ulazak u komercijalnu upotrebu organske poljoprivrede, doduše još uvek retko. Istorija Glavni članci: Istorija poljoprivrede, Domestifikacija i Neolitska revolucija Dokumentovanje i objašnjavanje porekla poljoprivrede je predmet arheologije. Arheobotaničari su otkrili da je uzgajanje i selekcija specifičnih karakteristika, poput veće otpornosti i većeg semena (uz genetičke promene u biljkama), otpočelo ubrzo nakon mlađeg trijasa u ranom holocenu na teritoriji Levanta. Postoje i raniji dokazi, kao na primer zrna raži sa domestifikovanim karakteristikama koja su otkrivena na jednom lokalitetu u Siriji. U poslednjem slučaju, doduše, nije isključeno ni da je reč o lokalnom fenomenu čiji uzrok leži u uzgajanju nekih divljih trava iz rodova Leymus i Elymus pa se ne može sa sigurnošću smatrati istinskim korakom ka odomaćivanju biljaka. Region Plodnog polumeseca O domestifikaciji biljaka se može govoriti tek u periodu oko 8500. godine p. n. e. (koji se u arheologiji naziva prekeramički neolit) kada postoje čvrsti dokazi o pojavi ekonomija zavisnih od domaćih biljaka (i životinja). S tim u vezi se navodi prvih osam odomaćenih biljaka: lan, ječam, leblebija, grašak, sočivo, Vicia ervilia i pšenica. Ovih osam biljaka su se pojavile manje-više u isto vreme. Postoje mnoga nalazišta koja datiraju od 8500. do 7500. godine p. n. e. gde je sistematično uzgajanje ovih biljaka velikim delom doprinelo ishrani stanovništva. Od Plodnog polumeseca poljoprivreda se širila na istok ka centralnoj Aziji, zapadno ka Kipru, Anadoliji, a 7000. godine p. n. e. i Grčkoj. Zemljoradnja (gajenje pšenice) je stigla u severozapadnu Evropu oko 5000. godine p. n. e. Razlozi za najraniju pojavu zemljoradnje mogu biti promena klime ali i društveni razlozi. Sigurno se desila promena od lovačko-sakupljačke do poljoprivredne ekonomije kroz dugačak period kada su neki usevi promišljeno zasađivani a druga hrana donošena iz divljine. Iako se zemljoradnja pojavila u Plodnom polumesecu, poljoprivreda se najkasnije 7000. godine p. n. e. pojavila i u jugoistočnoj Aziji (pirinač) i malo kasnije u Srednjoj Americi (kukuruz, bundeva). Poljoprivreda je takođe mogla da nastane nezavisno u ranom neolitu u Indiji i Jugoistočnoj Aziji (pirinač i taro). Potpuna zavisnost od domaćih useva i životinja (vreme kada su divlji izvori predstavljali dijetetski nevažnu komponentu u ishrani) nije nastala sve do bronzanog doba. Ako bi u operativnu definiciju poljoprivrede bila uračunata intenzivna kultivacija zemljišta u velikim razmerama na plantažama, organizovano navodnjavanje i upotreba specijalizovane radne snage, titulu „izumitelja poljoprivrede“ dobili bi Sumeri. Intenzivno ratarstvo je uslovilo rast populacije i omogućilo nagomilavanje viška proizvoda koji su se čuvali za upotrebu tokom zime ili za razmenu tj. prodaju radi zarade. Sposobnost farmera da hrane veliki broj ljudi čije aktivnosti nemaju nikakve veze sa proizvodnjom hrane bila je presudni faktor u usponu stajaće vojske. Otkriće sistema „tri polja“ plodoreda tokom srednjeg veka je znatno poboljšalo uspešnost rane poljoprivrede. Posle 1492. godine i otkrića Amerike, svetski poljoprivredni modeli su se izmešali pri razmeni biljaka i životinja koja je poznata kao Kolumbijska razmena. Usevi i životinje koje su prethodno bile poznate samo Starom svetu sada su prebačeni u Novi svet i obrnuto....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dva knjizevna dela su u ovoj jednoj knjizi: - Ivo Vojnovic - Smrt majke jugovic, 1919 g. - Radoje Jankovic - Na mukama, pozorisni komad, 1921 g. Retko !!! Vojnović, Ivo, hrvatski književnik (Dubrovnik, 9. X. 1857 – Beograd, 30. VIII. 1929). Studij prava završio 1879. u Zagrebu. Do 1889. bio je sudski i upravni činovnik u banskoj Hrvatskoj (Zagreb, Križevci, Bjelovar) pa do 1907. u Dalmaciji (Zadar, Dubrovnik), kada je kao kotarski predstojnik u Supetru na Braču zbog neodgovornosti otpušten iz službe. Ipak je postavljen za dramaturga HNK-a u Zagrebu, a od 1911. djelovao je kao profesionalni književnik. Još kao student postao je 1877. dopisnik zadarskoga Narodnoga lista za zagrebačku kulturnu scenu, već je 1881. u zagrebačkom Pozoru objavljivao dramsku i opernu kritiku, a u Viencu mu je u nastavcima 1880. izišla pripovijetka Geranium. U njegovu se polustoljetnom književnom i kulturnom djelovanju sudaraju mnogobrojna proturječja društvenih prilika s gotovo legendarno profiliranom osobnošću. Povezujući svoju literarnu melankoliju, utemeljenu u simbolističkoj poetici, s introspekcijskim slikama staroga Dubrovnika i njegove u to doba još otporne tradicije s obiteljskim pa i osobnim političkim stradalništvom pod pritiskom austrijske uprave, Vojnović se postupno uživio u patos nacionalno-tragedskoga kompleksa koji ga je, posebno nakon internacije 1914., vodio prema manifestacijskoj mehanici »jugoslavenskog ujedinjenja« i zastupanju njezinih političkih i kulturnih referencija do kojih će doći nakon 1918. Putujući razmjerno često, prvo tragom književnih poticaja a onda i za vlastitim premijerama (Italija, Francuska, Češka, Srbija), kao da je trajno bio u međuprostoru kreativnoga i opservacije. Premda su mu u pogledu protomodernističkih pomaka u statičnoj stilskoj formaciji hrvatske književnosti 1880-ih zarana priznate zasluge koje su se u temeljnoj ocjeni održale, rast i stabiliziranje njegove književne pojave nisu tekli harmonično. To se ne odnosi tek na prvi pokušaj izlaska na scenu s komedijom Psyche 1890. u Zagrebu nego i na njegovu liriku (Lapadski soneti), fundamentalnu za hrvatsku modernu, koja se ipak simultano nije pojavila kao samostalno izdanje. Zaokružena istodobno s uporišnim naslovima opusa, dramskim tekstovima Ekvinocij te Allons enfants!, Suton i Na taraci, povezanim u ciklus Dubrovačka trilogija, za dubrovačkoga razdoblja Vojnovićeva rada (1891–98) ta lirika na sličan način učvršćuje nesigurno polje autorove »otvorene dramaturgije« (D. Suvin) kao i recepcije. Samim tim što je scenski postavljen artificijelno, u kronotopskom stjecištu kolektivne egzistencije koja se samo prividno opire neizbježivom protoku života i povijesti, Vojnovićev je dubrovački dramski salon i bez socijalno izdiferenciranih slika zadan objektivnim razmjerom epohe. Od didaskalija do eksterijera, intertekstualne ali i intermedijalne senzibilnosti, gdje boje i zvukovi ne prizivaju tek lirsko već i slikarsko, sve do pokretnih slika novih umjetnosti njegove se nominalno pasatističke figure artikuliraju u zaokružen, nasljedovan (H. Ibsen, G. D’Annunzio, L. Pirandello) i održiv sustav. Govorno, unatoč dijalektalnoj nijansi, te misaono pročišćen kada se drži dubrovačke podloge (ambijent, mit) sve do poznijih radova (Maškarate ispod kuplja, 1922; triptih jednočinki Kad se blažena Gospa prošetala priko Place, Čudo sv. Vlaha i U posljednjem času, 1926), manje je uvjerljiv kada jedan od svojih fatalnih ženskih likova skicira u kozmopolitskom predtekstu europske društvene pozadine, kojoj je bio dorastao jer je Gospođa sa suncokretom (1912) bila bolje prihvaćena u prijevodu (Budimpešta, Prag) nego na domaćoj sceni. Sročeni s posebnim entuzijazmom, fragmenti »kosovskoga ciklusa«, versificirana Smrt majke Jugovića (1907), u različitim metrima (4, 8, 10), i Lazarovo vaskrsenje (1913), ostali su unatoč izvedbama kao i mistično-simbolistična drama u prozi i stihovima Imperatrix, smještena na »ostrvu zaboravi«, unatoč komplementarnoj ideološkoj matrici u to doba bez pravoga recepcijskoga konteksta. Prolog nenapisane drame, objavljen 1929. gotovo testamentarno, premda je više metatekstualna interpretacija nego dramaturški predložak, rekonstruira cjelovitu autorsku poetiku, koja je za hrvatsku književnost u ubrzanom modernističkom sazrijevanju, sve do avangardističkog obrata, u Vojnovićevu opusu egzemplarno značila više od pojedinačnoga prinosa. Vraćajući se kasno (Novele, 1910; Stari grijesi, 1919) proznim počecima (Perom i olovkom, 1884; Ksanta, 1886), »definiranju« njihovih poticaja i stilskih markacija, sam je Vojnović, kao i knjigom Akordi (1917), u kojoj su s drugim prilozima objavljene i Pjesme, pridonosio dojmu kako je ponajprije dramski pjesnik, čemu su druge teksture funkcionalno i kreativno ugođene. Objavljivanja njegovih djela, pogotovo za života, kada prevladavaju dramski naslovi, potvrđuju takav pristup, ali između scenskih (domaće i mnogobrojne inozemne izvedbe), antologijskih (pjesništvo) i književnopovijesnih provjera nema odstupanja kakva bi ga žanrovski ili naslovno reducirala. Dnevnik BMS, nastao za internacije u bolnici te većim dijelom neobjavljen, dokument je snažne osobnosti, prividno introspektirane, koja je svojim gledištima i manirom poticala protuočitovanja, često pretjerana i suprotna kontemplativnosti i smiraju lirske fraze, neodvojive od grča iz kojega dolazi. Radoje Janković (Čačak, 21. oktobar 1879 — Beograd, 29. novembar 1943) oficir, ratnik, diplomata i pisac, Rođen je 8. oktobra po starom, odnosno 21. oktobra po novom kalendaru 1879. godine u Čačku. Četvrto je dete Milivoja, tada kafedžije, kasnije državnog službenika, i Milke Janković, devojačko Sretenović. U knjigu rođenih u čačanskom hramu Svetog Vaznesenja, upisani su blizanci – Radoje i Radojka.[1] Radoje je završio šesti razred gimnazije školske 1896/97. godine u Čačku. Bio je u razredu sa budućim pesnikom Vladislavom Petkovićem Disom, ali i sa ratnim drugom Mihailom Gavrovićem. Školovanje mladi Janković nastavlja u Beogradu, najpre 1897. u Nižoj podoficirskoj školi, a potom 1898. upisuje vojnu akademiju koju završava kao 34 u klasi. Prvi raspored dobija 1900. godine u Desetom puku pešadije u Gornjem Milanovcu, a potom je premešten 1902. godine u Beograd, u 7. pešadijski, pa 18. puk na Topčideru.[2] Vojnički dani Radivoje Janković je učestvovao u događajima na početku 20. veka koji su promenili tok istorije: našao se među zaverenicima koji su 29. maja 1903. godine izveli prevrat i ubili kralja Aleksandra Ovrenovića i kraljicu Dragu. Bio je među 28 oficira koji su ušli prevratničke noći u dvor o čemu je ostavio detaljne beleške u građi koja se čuva u Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis“. Država ga 1908. šalje u intendantsku školu u Francusku gde ostaje tri godine. Međutim, Janković je u stalnoj vezi sa oficirima u otadžbini, piše za razne listove o vojsci, 1911. učestvuje u pokretanju lista „Pijemont“ i postaje član Udruženja „Ujedinjenje ili smrt“. Učestvuje u balkanskim ratovima i ostavlja potresna svedočenja o herojstvu srpske vojske. Ratne 1914. godine Janković je na raznim bojištima, od Mačkovog kamena gde iz Valjeva kao šef odećnog odseka piše Vrhovnoj komandi o potresnom stanju odeće i ovuće vojnika i apeluje da se hitno nabavi 300.000 pari opanaka i čoja za odelo. Za vreme Suvoborske bitke je u Štabu Prve armije uz generala Živojina Mišića, regenta Aleksandra, hrabre srpske seljake o čemu takođe ostavlja zapise i svedočenje. Radoje Janković je bio u bliskim odnosima sa prestolonaslednikom Aleksandrom i 1916. godine dobija poverljivu misiju u Rusiji da uruči odlikovanja caru Nikolaju Drugom, održava bliske kontakte sa ministarstvom vojnim i formira u Odesi Jugoslovenski dobrovoljački korpus. U Odesi je otkrio velike zloupotrebe u kupovini i isporuci hrane iz Rusije za Srbiju koje je izvršio delegat srpske vlade Šajnović sa ortakom trgovcem Ćirkovićem („Odeska afera“).[3] Srpsku misiju u Petrogradu 1917. zatiče revolucija o čemu će Janković ostaviti u svom dnevniku i pismima važne zapise. Srpski oficiri su zatečeni događajima u Solunu i suđenju Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i drugovima iz organizacije „Crna ruka“. Janković sa Božinom Simićem, Vojislavom Gojkovićem i Aleksandrom Srbom 23. maja 1917. šalje depešu regentu Aleksandru i vladi na Krfu tražeći ultimativno da se suđenje odloži do povratka u otadžbinu i oslobođenje optuženih. U protivnom su zapretili štampom, intervencijom stranih diplomatija i Stokholmskom konferencijom. Odgovor vlade je bio da su potpisnici depeše odmah penzionisani, udaljeni iz vojske i u drugom Solunskom procesu osuđeni na kazne zatvora. Radoje Janković se ne vraća u Solun jer je osuđen na 15 godina zatvora, pa započinje njegova izbeglička sudbina duga sedam godina. U Samari sklapa 1918. godine boljševički brak sa Natalijom Kalmić, Transibirskom železnicom se prebacuje u Japan, a odatle u Evropu. U Eritreji je uhapšen i zadržan tri meseca dok Natalija produžava u Francusku i u Kanu nalazi svekrvu Milku i Jankovićevu sestričinu Desu Dugalić. U Rimu se Jankovićima 6. marta 1919. rađa kćerka Vidosava,[4] a gostoprimstvo im pruža rizikujući svoj položaj pukovnik Živko Pavlović, vojni izaslanik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Posle godina izgnanstva i potucanja po Evropi, Radoje Janković se uz kraljevo odobrenje vraća u septembru 1923. godine u Beograd. Uhapšen je i sproveden bez novog suđenja u Požarevac na izdržavanje solunske kazne. U zatvoru ostaje do maja 1925. godine kada mu kralj Aleksandar oprašta kaznu i vraća ukinuta prava. Diplomatska karijera Već naredne godine Janković je imenovan za konzula u Čikagu gde ostaje do 1929. kada je postavljen za generalnog konzula u Njujorku. Konzul Radoje Janković je unapredio diplomatske odnose dve zemlje, okupljao i mirio srpsku dijasporu i crkvu, radio za Jugoslaviju i krunu. Kada je 1936. godine konzulat u Tirani podignut na nivo poslanstva, predsednik vlade Milan Stojadinović imenovao je Radoja Jankovića za prvog opunomoćenog poslanika u Albaniji. Ambasador je odmah uspostavio dobre odnose sa dvorom kralja Ahmeta Zoga, organizovao prijem povodom njegovog venčanja 1938. godine i potpisao Vazduhoplovnu konvenciju o uspostaljanju avio-saobraćaja između Beograda i Tirane. Uticaj jugoslovenskog ambasadora nije bio po volji Italije, pa je Janković 1939. godine vraćen u zemlju i penzionisan.[5] Sa Milanom Stojadinovićem Janković 1940. godine pokušava da osnuje novu Srpsku radikalnu stranku, pokreće list „Ujedinjenje“, ali čačanski dvojac je propao internacijom Stojadinovića na Rudnik. Za vreme nemačke okupacije bivši diplomata je 1941. godine uhapšen i proveo nekoliko meseci u zatvoru. Radoje Janković do kraja života posvećen otadžbini i zavičaju, umro je 29. novembra 1943. godine i sahranjen na Novom groblju na parceli 24 gde su mu supruga i kćerka podigle bistu. Poznavao je i sarađivao sa mnogim krunisanim glavama i državnicima: Milanom i Aleksandrom Obrenovićem, Petrom i Aleksandrom Karađorđevićem, carem Nikolajem Drugim Romanovim, kraljem Ahmetom Zogom, predsednicima Amerike Ruzveltom i Vilsonom, knezom Pavlom, grofom Ćanom, prijateljevao sa Milanom Stojadinovićem, Mihajlom Pupinom, Nikolom Teslom, Tomasom Votsonom, vladikom Nikolajem, Ivanom Meštovićem, književnicima Ivom Andrićem, Milanom Rakićem, Rastkom Petrovićem, Crnjanskim... Milutin Bojić mu je posle Prvog balkanskog rata 1912. godine posvetio pesmu „Osvećene mogile“. Zapisi o susretima i saradnji sa mnogim ličnostima koje su obeležile prvu polovinu 20. veka deo su bogate zaostavštine Radoja Jankovića u Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis“ koja čeka da bude istražena i upisana u monografiju o ovom zaboravljenom velikanu naše prošlosti

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Treba da se sredi malo, da se ponovo prosije i da se ponovo prekorici, ko zeli. Retko !!! 1927 g. Sveti Sava u narodnom predanju Spremio: Vladimir Corovic U našem narodu ima mnogo predanja o Svetom Savi. Neka od njih zabeležena su vrlo rano, još u XIII veku, kod njegovih starih biografa; ali najveći njihov deo je kasnijeg porekla i objavljen tek krajem XIX i početkom XX veka. O Svetom Savi je prvi počeo da beleži priče Vuk Stefanović Karadžić, ali glavni poticaj, da se prikupe i objave sva predanja o tom popularnom svetitelju, došao je tek 1897. godine od gospodina Vida Vuletića-Vukasovića u Bosanskoj vili. Od tada, Bosanska vila je za pune četiri godine, od 1897 do 1901, donosila, gotovo u svakom broju, po neko predanje o svetitelju i učinila tim veliku uslugu proučavanju Savinih legendi. Sem u Bosanskoj vili, a po njenom primeru, objavljen je jedan deo predanja o Svetom Savi još i u Bosansko-hercegovačkom istočniku za 1897, godinu. Kasnije je ponajviše predanja o Svetom Savi zabeležio gospodin Stanoje M. Mijatović, najpre u Bratstvu, XII-XIII, 1908, pod natpisom „Sveti Sava u narodnoj uspomeni”, potom u zasebnoj knjižici „Sveti Sava u narodnim pričama”, Novi Sad, 1913, u seriji Knjiga za narod Matice Srpske, sveska 148; i u knjižici Sveti Sava u našim narodnim pesmama, Beograd, 1923. pod pseudonimom Srboljub Srbobratić. U novije doba, gospodin St. M. Dimitrijević uputio je poziv preko Vesnika srpske crkve, XXIX, 1924. str. 626-8, sveštenicima, učiteljima i ostaloj narodnoj inteligenciji, da obrate pažnju na sve vrste narodnog predanja o Svetom Savi, pošto „daleko veći deo još nije prikupljen i objavljen, nego kruži samo po narodu kao njegova usmena lektira”. Taj poziv imao je izvesnog uspeha, i u Vesniku je tokom 1925. i 1926. godine dat čitav niz lepih i korisnih priloga. Dr Vladimir Ćorović (Mostar, 27. oktobar 1885. — Elasona, 12. april 1941) je bio srpski istoričar i redovni član Srpske kraljevske akademije. Vladimir Ćorović je rođen 27. oktobra (15. oktobra po starom kalendaru) 1885. godine u Mostaru, u poznatoj srpskoj trgovačkoj porodici,[1] njegov brat je Svetozar Ćorović, jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Bila je to sredina sa veoma jakom i razbuđenom srpskom nacionalnom svešću, kojoj je ton davala grupa istaknutih književnika, među kojima je bio i njegov brat Svetozar. Godine 1904. Vladimir Ćorović se upisao na Bečki univerzitet, gde je studirao slovensku filologiju, arheologiju i istoriju. Profesori su mu bili čuveni slavisti Vatroslav Jagić, Konstantin Jiriček i Milan Rešetar. Ćorović je bio vrlo aktivan u Srpskom akademskom društvu „Zora“, o kome je 1905. godine objavio knjižicu. Tezom o Lukijanu Mušickom, doktorirao je u Beču 1908. godine. Specijalističke studije nastavio je u Minhenu (1908—1909) kod poznatog nemačkog vizantologa Karla Krumbahera. Neko vreme je boravio u Parizu i Bolonji, gde je istraživao stare slovenske rukopise. Od septembra 1909. godine Ćorović je živeo u Sarajevu, radeći najpre kao kustos, a zatim kao upravnik biblioteke u Zemaljskom muzeju. Tada je počeo period njegovog vrlo snažnog, intenzivnog i raznovrsnog naučnog i književnog rada. Bio je saradnik vrlo značajnih srpskih časopisa, a posebno „Bosanske vile“, „Srpskog književnog glasnika“ i „Letopisa Matice srpske“ (u kome je objavio i svoju disertaciju o Lukijanu Mušickom). Pored ostalog, u Sarajevu je bio sekretar Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“ i priređivač njenog kalendara za 1911. godinu. Nakon atentata Gavrila Principa, 28. juna 1914. u Sarajevu, Ćorovića su uhapsile austrougarske okupacione vlasti. Na poznatom banjalučkom „veleizdajničkom“ procesu, čiji je prvooptuženi bio Vasilj Grđić, Ćorović je najpre osuđen na pet, ali mu je Vrhovni sud povisio kaznu na osam godina robije zbog intenzivnog rada u „Prosvjeti“. Novi austrougarski car i kralj Karlo IV, pod snažnim pritiskom svetske javnosti, izvršio je 1917. godine zamašnu amnestiju političkih zatvorenika, pa je Ćorović pušten iz zatvora u Zenici, gde je uglavnom izdržavao kaznu. Tada se nastanio u Zagrebu, pa je sa grupom jugoslovenski usmerenih pisaca (Niko Bartulović, Ivo Andrić i Branko Mašić) uređivao časopis „Književni Jug“. U to vreme je počela njegova zapažena saradnja sa jugoslovenskim političarima u raznim zemljama, a naročito u Austrougarskoj, kao i pripremanje dokumentarne Crne knjige (Beograd-Sarajevo, 1920) o stradanju i patnjama srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. U ulozi delegata u privremenom narodnom predstavništvu, Ćorović je bio prisutan 1. decembra 1918. godine u Beogradu na svečanom proglašenju ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu. Od 1919. godine, kada je izabran za vanrednog profesora na Filozofskom fakultetu, Ćorović je neprestano živeo u Beogradu. Velikim ličnim radom, izvanrednim naučnim rezultatima, stvorio je redak ugled i uticaj i izuzetnu karijeru: 1921. postao je redovni profesor na Filozofskom fakultetu, za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1922, a za redovnog 1934. godine – proglašen je 16. maja 1935.[2] Dve godine bio je i rektor Beogradskog univerziteta, tokom školske 1934/35 i 1935/36 godine.[3] Smenjen je posle studentskog štrajka u aprilu 1936, poznatog po pogibiji Žarka Marinovića (odn. podnosio je ostavku koju Plenum univerziteta u početku nije želeo primiti).[4] Posle napada Nemaca na Jugoslaviju, napustio je Beograd i krenuo u emigraciju zajedno sa više tadašnjih istaknutih jugoslovenskih političara, ali je avion kojim je upravljao Siniša Sinobad i kojim su putovali oboren 12. aprila 1941. godine iznad Olimpa u Grčkoj. Avion je pao u blizini grada Elasone i u toj nesreći poginuo je i Vladimir Ćorović. Početkom 1910. oženio se Jelenom Skerlić (1887—1960), sestrom Jovana Skerlića. Imali su dve ćerke.[5] Portret Ćorovića, rad Koste Hakmana Na osnovu teksta koji je napisao akademik Radovan Samardžić, Vladimir Ćorović je zastupljen u knjizi Sto najznamenitijih Srba (Beograd - Novi Sad, 1993, str. 529-534). Kada je 1941. nesrećno poginuo, još uvek se nalazio u punoj snazi, bliže sredini nego kraju svoga stvaralačkog puta. Uza sve to, on je ostavio u rukopisu toliko spisa, dobrim delom već pripremljenih za štampu, da bi samo to za nekog drugog naučnika značilo dobar životni bilans., napisao je Samardžić. U knjizi Skriveni svet Vladimira Ćorovića autor Borivoje Marinković na 1063 stranice je izložio svoju studiju o celovitom naučnom, književnom i edicionom korpusu V. Ćorovića, SPKD Prosvjeta, (Bileća-Gacko, 2006).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali unutrasnja naslovna stranica, sve ostalo u redu. Ulderiko Donadini (Plaški, 8. travnja 1894. - Zagreb, 10. svibnja 1923.), bio je hrvatski književnik. Obitelj Donadini potječe iz Italije. Oko 1750. godine doselila se iz Vicenze ili Mantove u Korčulu. Djed, po kome je pisac dobio ime, bio je učitelj u Stonu, a kasnije općinski tajnik u Trogiru. Iz braka s Marijom Huttner (podrijetlom Austrijanka) rodio se sin Ivan, piščev otac, koji je bio inženjer šumarstva, te je radio u Dalmaciji i Lici. Vjenčao se s Franjkom Vrdoljak (Imoćankom) i s njom imao šest kćeri i dva sina. Ivan Donadini bio je nepromišljen čovjek, nagao, njegov je način života cijelu obitelj doveo do bankrota, te su živjeli vrlo siromašno. Obiteljske odnose Donadini opisao je u svojim djelima: agresivni i patrijarhalni otac alkoholičar koji napušta obitelj i brižna majka uz koju je jako vezan. Ulderiko Donadini završio je osmi razred više pučke škole u Ogulinu, te se obitelj 1907. godine seli u Zagreb gdje Donadini iste godine upisuje prvi razred realne donjogradske gimnazije koju će završiti 1912. godine. Dobio je stipendiju (koju je davala Zaklada za uzgoj djece šumarskih činovnika) za Gospodarsko-šumarsku akademiju (1913.). Iduće godine prelazi na Prirodoslovni fakultet gdje sluša biologiju i kemiju što je 1917./18 i apsolvirao. Dolaskom u Zagreb priključuje se raznim ograncima školskoga umjetničkog kruga, između ostalih i u literarnom kružoku s Augustom Cesarcem. U burnoj 1912. godini, s đačkim štrajkovima i atentatom na bana Slavka Cuvaja, Donadini nije neposredno sudjelovao već je držao govore na đačkim skupovima i predvodio đačke prosvjede. Poziv u vojsku U jesen 1914. godine pozvan je u vojsku (Vojno-dobrovoljačku školu u Karlovcu). Počinje simulirati psihičku rastrojenost sve dok 1915. godine nije dobio potvrdu da je nesposoban za vojnu službu. U Bilježnici sačuvanoj u njegovoj ostavštini zabilježio je i dojmove o ratu, čovjeku, vojniku, ludilu. Progonjen mislima na one koji danima trunu u blatu, na kiši, odlučio je pod svaku cijenu izbjeći sudbinu tih ljudi. Isplanirao je da će se razboljeti gladovanjem, nespavanjem i pijenjem većih količina alkohola. Bdio je tri dana za redom, nakon čega je zapisao: „Svaki dan gore. Nervi mi popuštaju, a sa dna lubanje kao da prede pauk finu sivu mrežu preko mozga. Oči mi mutne, ruke mi drhte i srce kao gusle bez žica (...) već nisam tri noći spavao. Ličim luđaku.“[1] U Sablastima autobiografski piše: „Odlučio sam prošetati se dvije stotine puta iz jednoga kuta u drugi i na glas brojiti. Tako, mislio sam, moram poludjeti (...) činilo mi se još uvijek se premalo uništavam i nije mi palo na pamet što će biti ako bude previše i ako doista poludim...“[1] Premješten je u bolnicu za duševne bolesnike u kojoj je bilo mnogo onih koji su glumili ludilo. Bio je opsjednut mišlju da ga ne otkriju jer bi ga proglasili dezerterom. Tu ostaje do ljeta 1915. godine kada je otpušten kao trajno nesposoban. Vrativši se u Zagreb, živi u strahu da ga ne otkriju. I dalje glumi ludilo. Dobivši svjedodžbu o trajnoj nesposobnosti u prosincu 1915. godine, nije se riješio starih navika, izgubio je povjerenje u sve ljude i živjeći u uvjerenju da je okružen uhodama, povukao se u sebe. Časopis Kokot Prvi broj časopisa Kokot, 1. kolovoza 1916. godine Prvi broj izašao je u jeku rata, u kolovozu 1916. godine. Prestao je izlaziti 1918. godine, tj. posljednji broj izašao je u siječnju 1918. godine. Zamišljen je kao mjesečnik, ali je izlazio neredovito. Donadini mu je bio urednik i autor gotovo svih tekstova. Više je pretpostavki kako je časopis dobio ime. Najvjerodostojnijom se smatra ona koja kazuje da je tim imenom želio odati počast Antunu Gustavu Matošu koji je namjeravao pokrenuti istoimeni časopis.[2] Matoš je najavljivao ime `(...) Kokot, jer će kao kokot biti kuražan, galantan, veseo, budeći ljude iz teškog, debelog sna`.[3] Časopis je odmah privukao pozornost javnosti. U njemu se Donadini borio protiv tradicionalnog stvaralaštva i svih tradicionalnih vrijednosti. Bio je to časopis hrvatske avangarde u kojem je objavljeno više programskih članaka, kritika, polemika, pamfleta, recenzija, pjesama te proznih i dramskih tekstova. Preko njega se obračunavao i s aktualnim časopisima (Savremenikom, Hrvatskom prosvjetom) kao i s Maticom hrvatskom i s Matoševim nastavljačima »gričanima«. Stil njegovih kritika i eseja je izrazito polemičan, što ga je dovelo do sukoba s nizom suvremenika, uz ostale i s Miroslavom Krležom. Krležinu „Podnevnu simfoniju“ nazvao je „vrhuncem neukusa“ i „lažne afektacije“. Ukupno izašlo je 14 brojeva Kokota u 13 svezaka.[4] Donadini je odluku o obustavljanju Kokota objasnio: `Pošto mi Kokot ne donaša toliko da bi mi mogao osigurati materijalni opstanak, to se moram uz pisanje u listu baviti i drugim poslovima (...) ne mogu za u buduće obećati da će list izlaziti svakog prvoga...`[4] Zaposlenje Početkom 1918. godine radio je kao nastavnik u Petrinji. Tu upoznaje Doru Žiborsku s kojom se zaručuje, ali uskoro se veza prekida zbog neobičnog ponašanja zaručnika. Kratko vrijeme radi u Zagrebu u Prvoj realnoj gimanziji (1918.), a iduće je godine premješten u gimnaziju u Vinkovcima gdje ostaje do ožujka 1921. godine. Nakon toga živio kao slobodni pisac u Zagrebu. Kraće je vrijeme boravio u Pragu (1917.), Splitu (1918.), Beču (1919.) i Beogradu (1921.). Kraj života Zdravlje mu se pogoršavalo zbog stalne neimaštine, neurednoga života; bio je u stalnom sukobu s društvom oko sebe, zbog pijanstva i ludila često je u ekscesnim situacijama. Više je puta hospitaliziran u Stenjevcu, dijagnosticirana mu je shizofrenija i tuberkuloza. Dana 23. svibnja 1923. godine izvršio je samoubojstvo. Donadini, Ulderiko, hrvatski književnik (Plaški, 8. IV. 1894 – Zagreb, 10. V. 1923). U Zagrebu završio Gospodarsko-šumarsku akademiju (1913) te apsolvirao studij biologije i kemije (1918). Neko vrijeme (pošto je 1915. otpušten iz vojske kao trajno nesposoban) bio namjesni učitelj u Petrinji (1918), predavač na gimnazijama u Zagrebu (1919) i Vinkovcima (1920), a zatim živio kao slobodni pisac u Zagrebu, gdje se povremeno liječio u duševnoj bolnici. Kao izrazit individualist, kontroverzna ličnost i buntovni negator ustajala malograđanskog života, zbirkom bizarnih proza Lude priče (1915) nastavio se na slične Matoševe i Kamovljeve pripovijetke. U knjizi Kamena s ramena (1917) skupio je podlistke, polemike i pamflete, u romanima Vijavice (1917) i Bauk (1922., prvi put napisan pod naslovom Sablasti, 1917) istražio je tamne strane čuvstvenoga života ljudske osobe. I u romanu Kroz šibe (1921), s autobiografskim obilježjima, suprotstavio se licemjernomu građanskom moralu likom glavnog junaka poluinteligenta. U dramama Bezdan (1919), Igračka oluje (1921), kao i u najboljoj i najizvođenijoj simboličkoj jednočinki Gogoljeva smrt (1921), miješaju se stilski elementi realizma, naturalizma i ekspresionizma. Najpoznatiji je kao urednik i gotovo jedini suradnik časopisa Kokot (1916–18), u kojem se obračunavao i s aktualnim časopisima (Savremenikom, Hrvatskom prosvjetom) kao i s Maticom hrvatskom i s Matoševim nastavljačima »gričanima«. Kontradiktoran u stajalištima i pitanjima o književnosti, Donaldini se predstavio kao egzaltiran, pobunjen individualist, kakvi su i gotovo svi njegovi književni junaci. Merkurova zabavna knjižnica nakladnički je niz Umjetničko-nakladnog zavoda `Merkur` iz Zagreba koji je bio objavljivan između 1917. i 1919. godine. U nizu su bili objavljeni sljedeći naslovi: Guy de Maupassant, Yvette (1917., dva izdanja) Leonid Nikolajevič Andrejev, U magli (1917.) Georges Rodenbach, Mrtvi grad (1917.) Emile Zola, Noć ljubavi (1917.) Prosper Merime, Carmen (1917.) Henryk Sienkiewicz, Hanja (1917., tri izdanja) Ulderiko Donadini, Sablasti (1917.) Edgar Allan Poe, Strašne priče (1917.) Umberto Notari, One gospodje (1917.) Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Bijele noći (1917.) Ernst Theodor Amadeus Hoffmann, Dužd i duždevica (1917.) Jevgenij Nikolajevič Čirikov, Tanjina sreća (1917.) Vladimir Fjodorovič Odojevski, Sebastian Bach (1917.) Aleksandar Sergejevič Puškin, Dubrovski (1917.) Ulderiko Donadini, Vijavice (1917.) Alfred de Musset, Margot (1917.) Jan Lom, Vanda (1917.) Octave Feuillet, Julija (1917.) Henri Murger, Boheme (1918.) Jens Peter Jacobsen, Mogens (1918.) Jevgenij Nikolajevič Čirikov, Na pragu života (sadrži Na pragu života, Bludni sin, U ostavku) (1918.) Heinrich Zschokke, Luđak (1919.)

Zen i japanska kultura retko! lepo očuvano ilustrovano 1941. Germany Daisetsu Teitaro Suzuki (鈴木 大拙 貞太郎 Suzuki Daisetsu Teitarō;[1] 18. oktobar 1870—12. jul 1966. godine[2]) je bio japanski autor brojnih knjiga i eseja o budizmu i Zenu, koje su odigrali važnu ulogu u širenju interesovanja za Zen (i dalekoistočnu filozofiju u celini) na Zapadu. Suzuki je takođe bio i plodan prevodilac kineske, japanske i sanskrit književnosti. Predavao je i na zapadnim univerzitetima, kao i na Otani Univerzitetu u Japanu. D. T. Suzuki Daisetsu Teitarō Suzuki photographed by Shigeru Tamura.jpg Puno ime Daisetsu Teitaro Suzuki Datum rođenja 18. oktobar 1870. Mesto rođenja Kanazava Japansko carstvo Datum smrti 12. jul 1966. (95 god.) Mesto smrti Kamakura Japan Regija Istočna filozofija Škola filozofije Zen, Jodo Šinšu Interesovanja Kegon, Teozofija Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za mir 1963. godine.[3] Biografija Uredi Detinjstvo i mladost Uredi Suzuki tokom studentskih dana D. T. Suzuki je rođen kao Teintaro Suzuki u Kanazavi, Išikavi, kao četvrti sin lekara Riojuna. Njegovo budističko ime Daisetsu, koje znači `velika skromnost`, dao mu je njegov Zen učitelj, Soen Šaku.[4] Iako mesto njegovog rođenja više ne postoji, napravljen je skroman spomenik koji označava mesto (drvo sa kamenom na temelju). Samurajska klasa iz koje Suzuki potiče je nestajala propadanjem feudalizma. Ovo je nateralo njegovu majku da ga odgaja u teškim okolnostima posle smrti oca. Kada je postao dovoljno star da razmišlja o svojoj sudbini i tome što je rođen u takvoj situaciji, počeo je da traži odgovore u različitim oblicima religije.[5] Studiranje Uredi Suzuki je studirao na univerzitetu u Tokiju. Tada je naučio kineski, sanskrit, pali i nekoliko evropskih jezika. Suzuki je nekoliko godina živeo i studirao sa naučnikom Polom Karusom. Suzukija je sa Karusom upoznao Soen Šaku, koji ga je upoznao na na Svetskom parlamentu religija u Čikagu 1893. godine. Karus, koji je živeo u Lasalu, Ilinoisu, je prišao Soenu da zatraži pomoć u prevodu Istočne duhovne književnosti za objavljivanje na Zapadu. Šaku mu je umesto toga preporučio svog učenika, Suzukija. Suzuki je živeo u kući doktora Karusa i radio sa njim, u početku na prevodu Lao Ceovog dela Knjige puta i vrline (Tao Te Đing). Suzuki je u Ilinoisu počeo da radi na svom delu Konture Mahajana budizma. Karus je i sam napisao knjigu koja nudi uvid i pregled budizma, pod nazivom Jevanđelje Bude. Soen Šaku je napisao uvod za nju, a Suzuki ju je preveo na japanski jezik. U to vreme, na početku 20 veka, veliki broj zapadnjaka i azijata su bili uključeni u svetsku budističku renesansu, koja je počela 1880—ih godina. Brak Uredi Suzuki se 1911. godine oženio sa Beatris Erskin Lejn, studentkinjom teozofije.[6] Kasnije će se i Suzuki učlaniti i Teozofsko Društvo Adiar i postati aktivni teozof.[7][8][9] Karijera Uredi Hu Ši i Suzuki tokom njegove posete Kini 1934. godine Profesor budističke filozofije Uredi Pored toga što je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, Suzuki je putovao po Evropi pre nego što je postao profesor u Japanu. Suzuki i njegova supruga su se posvetili širenju razumevanja Mahajana budizma. Preselili su se u Kjoto 1919. godine. Suzuki se ovde zaposlio kao profesor na Otani Univerzitetu 1921. godine. Iste godine kada je postao profesor na Otani Univerzitetu je sa ženom osnovao Istočno Budističko Društvo.[10] Društvo se fokusira na Mahajana budizam; organizuje predavanja i radionice i izdaje naučni časopis, Istočni budizam.[11] Suzuki je održavao veze na Zapadu i održao je prezentaciju na Svetskom Kongresu religija 1936. godine na Londonskom univerzitetu (bio je profesor na razmeni ove godine). Pored učenje o praksi Zena i istoriji Zen budizma, Suzuki je bio stručnjak za sličnu filozofiju koja se na japanskom zove Kegon. Dobio je brojne nagrade za svoj rad, uključujući i Nacionalnu medalju kulture. Studije Uredi Dok je bio profesor budističke filozofije sredinom 20. veka, napisao je neke od najpoznatijih uvoda i pregleda budizma, posebno Zen škole. Otišao je da predaje na nekoliko američkih univerziteta 1951. godine, a predavao je na Univerzitetu Kolumbije grada Njujorka od 1952. do 1957. godine. Suzuki je bio posebno zainteresovan za budističke tradicije u Kini. Veliki broj njegovih eseja na engleskom se bavi prevodima i diskusijama delova Čan tekstova koji se fokusiraju na učenje stilova i reči klasičnih kineskih mudraca. Takođe je bio zainteresovan i za to kako je Zen tradicija uticala na japanski mentalitet i istoriju kada je preneta u Japan. O tome je pisao i na engleskom jeziku u delu Zen i japanska kultura (eng. Zen and Japanese Culture). Pored svojih popularnih orijentisanih radova, preveo je Lankavatara Sutru i objavio komentare o njenoj sanskritskoj terminologiji. U kasnijim godinama života je postao gostujući profesor na Univerzitetu Kolumbija. U poznim godinama je počeo da istražuje Jodo Šinšu (Jōdo Shinshū), veru njegove majke i držao je predavanja o Jodo Šinšu budizmu u budističkim hramovima Amerike. Suzukija je takođe interesovao hrišćanski misticizam i neki od najznačajnijih mistika Zapada, poput Majstora Ekharta, koga je uporedio sa Jodo Šinšu sledbenicima nazivanim Mjokonini. Suzuki je bio jedan od prvih koji su pisali o Mjokoninima van Japana. Publikovao je još mnogo radova, poput: Eseji o Zen budizmu (u tri toma), Istraživanja Zen budizma i Vodič Zen budizma. Pored toga, američki filozof Vilijam Baret je sakupio mnoge Suzukijeve članke i eseje o Zenu u knjigu pod nazivom Zen Budizam. Mišljenja Uredi Suzukijev Zen majstor, Soen Šaku, koji napisao knjigu objavljenu u Sjedinjenim Američkim Državama (čiji je prevod uradio Suzuki), je naglašavao korene Mahajana budizma Zen tradicije. Suzukijevo mišljenje je bilo suprotno ovom. On je tvrdio da je tokom nastajanja u Kini, Zen prisvojio dosta filozofije taoizama. Suzuki smatra da je narod Dalekog Istoka osetljiviji prema prirodi od stanovnika severne Indije i Evrope.[uredi] Suzuki se često povezuje sa Kjoto školom filozofije, ali nikada nije bio jedan od njenih zvaničnih članova. Zen učenje Uredi Suzuki je tokom studija na univerzitetu u Tokiju počeo da uči Zen u manastiru Engaku-dži u Kamakuri, gde je učio kod Kosen Rošija. Nakon smrti njegovog učitelja Kosena, nastavio je da uči kod njegovog naslednika, Soen Šakua.[12] Pod Soenovim mentorstvom, Suzukijeva učenja su bila unutrašnja i neverbalna, uključujući i duge periode sedeće meditacije (zazen). Kako Suzuki opisuje, zadatak se sastojao od četiri godine mentalne, fizičke, moralne i intelektualne borbe. Tokom učenja je živeo monaškim životom. Opisao je ovaj život i svoje doživljaje u Kamakuri u svojoj knjizi Obuka Zen budističkog monah. Okarakterisao je ovaj život kao: život poniznosti; život rada; život služenja; život u molitvi i zahvalnosti i život u meditaciji.[13] Soen je pozvao Suzukija da poseti Sjedinjene Američke Države 1890—ih godina i Suzuki je preveo Soenovu knjigu na engleski (1906). Iako je Suzuki već preveo neke drevne Azijske tekstove na engleski jeziki, njegovi prevodi Soenovih knjiga su bili početak njegove karijere pisca na engleskom jeziku.[14] Širenje Zen na Zapadu Uredi Zastupnik Zena Uredi Suzuki je bio najvažniji čovek u širenje Zena na Zapadu. Filozof Čarls A. Mur je rekao: `Suzuki u svojim poznim godinama nije bio samo izveštavač Zena, ne samo ekspozitor, već je značajno doprinosio razvoju Zena.` Budistički modernizam Uredi Pošto je Suzuki bio univerzitetski obrazovan i poznavao je zapadnu filozofiju i književnost, mogao je uspešno prikazivati svoja učenja zapadnjačkoj publici. Kako ga je Suzuki predstavio, Zen budizam je veoma praktična religija koja se fokusira na neposredan doživljaj, što ga čini uporedivi sa oblicima misticizma koje su mnogi poput Vilijama Džejmsa naglašavali kao izvor svih verskih osećanja.[15] Zapadnjaci su uočili sličnost između zapadne ezoterije i istočne metafizike.[16] Ova sličnost nije slučajna, jer je Suzuki takođe bio pod uticajem zapadnog ezoterizma,[9] čak je ušao u teozofsko društvo.[8] Neki su Suzukija identifikovali kao budističkog modernistu. Većina istraživača se slaže da je uticaj protestantskih i prosvetiteljskih ideja u velikoj meri odredio neke od atributa budističkog modernizma[17] i ovo uočavaju kod Suzukija. Kritika Uredi Suzukija su kritikovali zbog njegovog esencijalističkog pristupa. Još 1951. godine, Hu Ši[18][19] ga je kritikovao zbog predstavljanja idelističke slike Zena.[20] Japanski nacionalizam Uredi Prema Šarfu i Viktoriju, Suzuki je bio povezan sa japanskim nacionalizmom.[21] Kritikovan je zbog njegove odbrane japanskih ratnih napora.[22] Simpatija prema Nacizmu i Antisemitizmu Uredi Brajan Viktorija je održao predavanje u Nemačkoj 2012. godine, na kom je izneo dokaze da je Suzuki bio simpatizer nacističkog režima.[23][24] Brajan piše: `D. T. Suzuki je ostavio zapise svojih ranih pogleda prema nacističkom pokretu. Objavio ih je u nizu članaka u japanskim budističkim novinama, Čugai Nipo, u oktobaru 1936.` Suzuki se ovde slaže sa Hitlerovom politikom, koju mu je objasnio njegov rođak koji je živeo u Nemačkoj. `Dok narod ne zna mnogo o politici, nikada nisu uživali u većem spokoju uma od ovog koji sada imaju. Zbog toga oni podržavaju Hitlera. Ovo mi je moj rođak rekao. To je sasvim razumljivo i ja se slažem sa njim.` `Što se proterivanja jevreja tiče, izgleda da postoje mnogi razlozi za njegove akcije. Iako je to veoma brutalna politika, ako se osvrnemo na pitanje sa tačke gledišta trenutne i buduće sreće celog nemačkog naroda, može biti da je na neko vreme neka ekstremna mera neophodna u cilju očuvanja nacije...ekstremna mera je neophodna za očuvanje nacije`. Suzuki je izrazio saosećanje prema jevrejima. `Što se tiče fizičkih lica, to je zaista žalosna situacija`.[23] Novi budizam Uredi U početku modernizacije u Medži periodu 1868. godine, kada je Japan ušao u međunarodnu zajednicu, budizam je kratko bio prognan u Japanu,[22] kao `korumpirana, dekadenska, antisocijalna, parazitska, sujeverna vera, koja se suprotstavlja naučnim i tehnološkim potrebama Japana.`[25] Japanska vlada je nameravala da iskoreni tradiciju koja je bila viđena kao strana. Pored toga, industrijalizacija je dovela do prestanka parišioner sistema koji je finansirao budističke manastire kroz vekove.[26] Međutim, savremeni budistički lideri su se pojavili i zastupali budizam.[26] Kao odgovor unapređenju Japana i progonu budizma je nastao šin bukjo ili `novi budizam`. Predvodili su ga intelektualci, koji su bili izloženi Zapadnoj intelektualnoj književnosti. Pristalice novog budizma, poput Suzukijevih učitenja Kosena i Šakua su videli ovaj pokret kao zaštitu budizma od progona vlasti i kao način da uvedu svoju zemlju u moderni svet kao kulturnu silu.[27] Tradicionalna forma Zena je bila znatno izmenjena Meidži restauracijom, ali Japanski Zen i dalje postoji kao monaška tradicija. Zen tradicija u Japanu, u svom uobičajenom obliku, zahteva mnogo vremena i discipline od monaha, koje su teške za laika. Zen monasi su provodili nekoliko godina u intenzivnim doktrinarnim studijama, učenju sutra i čitanju njihovih komentara pre nego što čak i ušli u manastir, gde su prolazili kroz koan praksu sa Zen majstorom.[28] Činjenica da je Suzuki mogao da uradi sve to (kao laik) je doprinos novog budizma. Japanski nacionalizam Uredi Za vreme Meidži restauracije, nihonjinron filozofija je postala rasprostranjena. Ona naglašava jedinstvenost Japana, a ova jedinstvenost je zbog mnogo različitih faktora. Suzuki ovu razliku prepisuje Zenu. Po njegovom mišljenju, Zen otelotvoruje suštinu filozofije i religije. On je predstavljao Zen kao jedinstveni prikaz azijske duhovnosti, koja se smatrala superiornijom.[21] Pohvale Suzukijevog rada Uredi Suzukijeve knjige su čiteli i hvalili mnogi istaknuti ljudi. Upadljiv primer za ovo je njegova knjiga Uvod u Zen budizam, u kojoj je objavljen i komentar od 30 strana poznatog analitičkog psihologa, Karla Junga. Jung je napisao: `Suzukijev rad o Zen budizmu je među najvećim doprinosima budizmu. Autoru moramo biti zahvalni, jer je približio Zen zapadu i zbog načina na koji je to uradio.`[29] Bibliografija Uredi Njegovi eseji su bili izuzetno uticajni kada su publikovani, učinivši Zen poznatim na Zapadu po prvi put: Essays in Zen Buddhism: First Series (1927), New York: Grove Press. Essays in Zen Buddhism: Second Series (1933), New York: Samuel Weiser, Inc. 1953–1971. Edited by Christmas Humphreys. Essays in Zen Buddhism: Third Series (1934), York Beach, Maine: Samuel Weiser, Inc. 1953. Edited by Christmas Humphreys. Translation of the Lankavatara Sutra from the original Sanskrit. Boulder, CO: Prajña Press. 1978. ISBN 978-0-87773-702-5.. Ubrzo nakon ovih publikacija su usledili: An Introduction to Zen Buddhism, Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. Republished with Foreword by C.G. Jung, London: Rider & Company, 1948. Suzuki calls this an `outline of Zen teaching.`[30] The Training of the Zen Buddhist Monk, Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. New York. University Books.1959.. This work covers a `description of the Meditation Hall and its life`.[30] Manual of Zen Buddhism Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jul 2011), Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. London: Rider & Company, 1950, 1956. New York: Random House, 1960 and subsequent editions. - Kolekcija budističkih sutra, klasičnih tekstova majstora, ikona i slika. Suzuki piše da rad treba da `informiše čitaoca o različitim književnim materijalima koji se odnose na monaški život...Šta zen monah čita pred Budom u njegovim svakodnevnim službama i gde mu idu misli tokom slobodnog vremena.` Posle Drugog svetskog rata, nova tumačenja: The Zen Doctrine of No-Mind,London: Rider & Company, 1949. York Beach, Maine: Red Wheel/Weiser. 1972. ISBN 978-0-87728-182-5. Living by Zen. London: Rider & Company, 1949. Mysticism: Christian and Buddhist: The Eastern and Western Way, Macmillan, 1957. `A study of the qualities Meister Eckhart shares with Zen and Shin Buddhism`. Includes translation of myokonin Saichi`s poems. Zen and Japanese Culture, New York. Pantheon Books.1959.. A classic. Zen budizam i psihoanaliza, Erih From, D. T. Suzuki i De Martino. Suzuki je napisao, otprilike, trećinu ove knjige i on daje budističku analizu uma, njegovih nivoa i metodologiju proširenja svesti. Ostalo: An anthology of his work until the mid-1950s: Zen Buddhism: Selected Writings of D.T. Suzuki, Doubleday, New York: 1956. Edited by William Barrett. Very early work on Western mystic-philosopher.Swedenborg: Buddha of the North, West Chester, Pa: Swedenborg Foundation, 1996. Trans. by Andrew Bernstein of Swedenborugu, 1913. A Miscellany on the Shin Teaching of Buddhism; Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1949. Shin Buddhism; New York, Harper & Row, 1970. Gutoku Shaku Shinran, The Kyōgyōshinshō, The Collection of Passages Expounding the True Teaching, Living, Faith, and Realizing of the Pure Land, translated by Daisetz Teitarō Suzuki (ed. by The Eastern Buddhist Society); Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1973. Collected Writings on Shin Buddhism (ed. by The Eastern Buddhist Society); Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1973. Transcription of talks on Shin Buddhism.Buddha of Infinite Light. Boston: Shambhala Publications, 1998. Edited by Taitetsu Unno. Tribute; anthology of essays by great thinkers.D.T. Suzuki: A Zen Life Remembered. Wheatherhill, 1986. Reprinted by Shambhala Publications.

Potpis na najavnom listu, inače veoma dobro očuvano, bez pečata, podvlačenja… Autor - osoba Šejka, Leonid, 1932-1970 = Šejka, Leonid, 1932-1970 Naslov Traktat o slikarstvu / Leonid Šejka Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1964 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1964 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 208 str., [2] lista s tablama : ilustr. ; 17 cm Zbirka ǂSerija ǂTerazije 27 ; 4 (Broš.) Predmetne odrednice Slikarstvo Traktat o slikarstvu Činjenica da je slikarska i teorijska zaostavština Leonida Šejke danas zapostavljena među mlađim umetnicima i teoretičarima umetnosti govori o krizi jedne kulture. Ovo bogato i puno izazova delo ostalo je u tami nad kojom su umetnička pretumbavanja uglavnom bila uzrokovana i pokretana odnekud izvan našeg prostora, podstaknuta tuđim iskustvima i idejama. To govori o sudbinama malih kultura – uvek sputanih strahom i nepoverenjem u sebe, u „rodnu melodiju“, kako je govorio još jedan „zaboravljeni“, Momčilo Nastasijević. Šejka je bio stvaralac koji je svet umetnosti posmatrao na specifičan način. Naime, njegova osnovna misao bila je ideja o „tradiciji budućnosti“, tj. o postojanju sveobuhvatne niti koja povezuje prošlost i budućnost, zbog čega se ni jedna ni druga ne mogu shvatiti, uklopiti i izgraditi bez uzajamnog povezivanja. Na prvi pogled ovo je paradoksalno i prividno konzervativno mišljenje, ali evolucija idejâ čovekovog napretka upravo podrazumeva takvu putanju. U tome je, u stvari, smisao Tradicije. Na tom putu Šejka je zapazio da uvek kada se ova nit prekine dolazi do entropije, do nagomilavanja suvišnosti – do postvarenja sveta i čoveka u hajdegerovskom smislu tog stanja. Kao da u ovom odnosu prošlog, sadašnjeg i budućeg postoji nekakva mera koja je u osnovi Sveta, ali mera koja se s vremena na vreme gubi. Šejka je to sublimisao parabolom Grad-Đubrište-Zamak, koju u jednom svom zapisu upoređuje sa Danteovim Paklom-Čistilištem-Rajem, želeći time da naglasi da ta parabola ima metafizičko značenje. Baveći se raznim vidovima umetničke prakse (da upotrebim ovaj rogobatan izraz kako bi me savremeni čitalac razumeo), Šejka je fiksirao sve promene na putu razgrađivanja Sveta, unoseći u taj proces čežnju za izgubljenom i zaboravljenom pradomovinom. Kada se njegov slikarski put iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka uporedi sa onim što se u isto vreme događalo u savremenoj svetskoj umetnosti, potvrdićemo njegovo uverenje da je u odnosu na ta zbivanja otišao nekoliko godina unapred: „1956. godine radio sam nešto blisko današnjim neodadi i pop-artu. Znači, bio sam 4–5 godina ispred Evrope. Ali sada mogu reći, ako je zaista tako bilo, da sam sa ovim što sada radim najmanje 10 godina ispred ostalih.“ Odvažiti se i napisati ovakvu knjigu koja govori o odnosu tradicije i savremenosti, sa idejama koje su aktuelne i u vremenu koje dolazi, podvig je u svakoj kulturi. Zato ovaj Traktat o slikarstvu pripada riznici srpske kulture i pokazuje mladim stvaraocima da se iza ovih odškrinutih vrata nalazi nada za novi početak. Branko Kukić LEONID ŠEJKA (Beograd, 24.04.1932 ― Beograd, 15.12.1970) Šejka je rođen aprila 1932. u Beogradu, od oca Trofima Vasiljeviča, strogog ukrajinskog oficira i srpskog generalštabnog topografa, izbeglog u Srbiju nakon sloma carske Rusije. Šejkina majka bila je blaga Katarina Zisić, koja je poticala iz ugledne valjevske cincarske porodice Zisijadis. Dve različite roditeljske krvi slile su se u jednu i procvetale u jednu, stvaralačku. Šejka uči rusku osnovnu školu, potom gimnaziju i srednju tehničku školu, da bi upisao Arhitektonski fakultet u Beogradu. Ovo je genetska predispozicija – naime, Šejkina majka je veoma volela operu i uz nju je Šejka muziku doživeo kao blisku, srodnu umetnost. Prirodno je da je posle toga izabrao arhitekturu, koju drugačije zovu – zaleđenom muzikom. No, slikar je već postojao u njemu. Od osamnaeste godine ušao je u svet slikarstva i astronomije. Tvrdio je da je `zvezdano nebo takav prostor na kome misli mogu da slobodno lutaju`. No, pored umetnosti, proučavao je i atomistiku, biologiju, filozofiju, književnost, muziku. Smatrao je da nije potrebno naći sebe, već – doći do sebe. Leonid Šejka: `O mom ranijem životu ukratko: u detinjstvu, ništa izuzetno. Gledajući sebe tadašnjeg, teško se prepoznajem. Vidim samo jednu tamnu svest ili, još bolje, jedan mrak u svesti. A zatim uspon, napredak, izvesno rasvetljenje, sa kojim dolazim samo do jedne potpune prosečnosti. Zabave, igranje fudbala, vezivanje kose preko noći, učenje novog šlagera za sutradan. Jednog dana ušao sam u jednu biblioteku. Na stolu su bile razbacane knjige. Dobih želju za skupljanjem znanja. Počeo sam od astronomije. Astronomija je za mene bila poetična nauka; vređalo me je iznošenje praktične koristi astronomije. Zvezdano nebo je takav prostor po kome može slobodno da se luta u mislima. Mesec, ugledan kroz teleskop, umesto ravne pločice ukazivao se sličan rapavoj, okrugloj i suvoj zemlji; uzbuđivalo me njegovo tragično lebdenje u praznom.` ...Prvi put je izlagao 1953. a prvu samostalnu izložbu je priredio u beogradskoj galeriji Grafičkog kolektiva (1958). Retrospektivna izložba priređena mu je u Beogradu (1972). Bio je jedan od osnivača i teoretičara umetničke grupe Medijala (1957) na čijim izložbama je učestvovao do 1970. godine. Od 1961. član je ULUS-a. Dosta je putovao: Minhen, Salcburg i Bern (1967), Cirih, Bern, Pariz (1968), a putovao je i u Englesku i Holandiju. Pored slikarstva bavio se i vajarstvom, ilustracijom i scenografijom. Priredio je dvanaeset samostalnih izložbi od kojih: sa Draganom Lubardom u Beogradu (1958), sa Mirom Glavurtićem u Cirihu (1968), u Minhenu, Bazelu, Bernu... Kolektivno je izlagao na izložbama sa ULUS-om, grupom Medijala, na Bijenalu mladih, Oktobarskom salonu, na izložbama nadrealizma, u inostranstvu na Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji, Međunarodnoj izložbi akvarela u Bruklinu i mnogim reprezentativnim izložbama jugoslovenske umetnosti (Rim, Brno, Prag, Frankfurt, Leverkuzen). Dobio je nagradu Nolita za Traktat o slikarstvu (1965). [ Od februara do aprila 1957 ] … Jednoga dana sam dobio poruku. Poruku-naređenje, molbu, predlog? Ni do danas nisam saznao… Ukratko, morao sam da otputujem. Ali kuda? Izgleda da je to bilo svejedno. Mogao sam da idem u ma kom pravcu i da ne pogrešim, da to bude pravi. Oni koji su poslali poruku možda su sve već predvideli. Ići napred, samo je privid, kasnije se vidi pređeni put – kao da je bio unapred utvrđen u vidu nekog nacrta, zatvorenog u koverti, koja se može otvoriti da bi se sve to videlo, proverilo. U stvari, onda kad je već nepotrebno, dakle, na kraju, kad se putovanje završi. I sada, posle dugog lutanja, čini mi se da sam stigao, ukoliko to nije prevara. Mogu samo da rekonstruišem , šematski, moj put. Evo ga : (Sledi skica puta od Grada, preko Zone prelivanja i Provalije, do Zamka ; skica nosi naslov Nacrt opšte dispozicije. Napom. priređivača.) Kao što se vidi Grad ima istu površinu kao i Đubrište ;između Grada i Đubrišta postoji Zona prelivanja. Ne zna se gde prestaje Grad, a gde počinje Đubrište. Ako je cilj bio Zamak, preko Đubrišta je bilo najkraće do njega. Ali sve to nije bilo tako jednostavno. Mi živimo u svetu privida, iluzornosti, i nikad se ne zna ni početak, ni da li je dostignut vrhunac, ni to da je osećaj kretanja jedna zabluda, da se možda stoji u mestu ili okreće u krug ili se ide po zemljištu toliko poznatom, da je već postalo dosadno. I tako, desilo se, na primer, umesto da pođem najkraćim putem, pođoh zaobilaznim ili, čak, dugo pokušavah da prođem sa one strane gde prolaza uopšte nije bilo. A sad mi je jasan razlog da iz Grada doprem do Zamka. Jer, prvo, sve je to zahtevalo korenite metamorfoze i žrtve ; drugo, Grad je bio od Zamka odvojen Provalijom, tako da niko u Gradu nije znao za Zamak, pa i ja sam mogao samo da naslućujem njegovo postojanje. Ulazeći, dakle, u Đubrište, mogao sam bez zadržavanja da pođem u pravcu Zamka, ali, kao što rekoh, ja sam jedva znao za njegovo postojanje i, s druge strane, hteo sam da ispitam sve mogućnosti, sve prolaze, a još više, sve ćorsokake oko velikog prostranstva, koje zovem Đubrište. Ono je preda mnom u celoj neprekidnosti i u dimenziji koja ne može da se sagleda, da se premeri, tako da od cele površine ispitujem jedan mali deo, moj deo. Što se tiče Grada, njega sam mogao da rekonstruišem na osnovu svega ovoga razbacanog po Đubrištu, što je, u stvari, bila odbačena neupotrebljivost, a za mene mnogo više od toga – jedan kosmos, nezavisan od Grada, iako se Đubrište prelivalo u Grad ili čak poklapalo sa njim, što je verovatno i uslovilo da sam, lutajući po Đubrištu, zašao u Zonu prelivanja i s teškim naporom svesti uspeo da shvatim da je to što imam pred sobom u stvari Grad. GRAD (Istraživanje pakla) DAN 1. Da li je moguće da sam prevaren, napušten ovde, opkoljen debelim zidom? 2. Ovaj haos potrebno je nekako savladati, srediti, početi sistematsko premeravanje, a , zatim, izvršiti podele sa potrebnom preciznošću, tako da se ne pređe granica dozvoljenog odstupanja. 3. Dakle, iskidanost ne može da ostane nekontrolisana; potrebno je savladati haos privida i ugledati red stvarnog stanja. 4. Kakvo šarenilo! Sve treba izjednačiti, sve poravnati. Na glavu sam stavio oklop i ovde sam pod drugim imenom. 5. Zaustavio sam sve pokrete, sve tokove i pristupio klasifikaciji. Moj položaj Na mojoj glavi nagomilani paraziti. U svemu tome ne vidim razlog za popuštanje. Jedino što mogu da učinim to je da, uprkos svemu… Za sada je važno ne pokazivati se. Evo kako sam to udesio : Imam jednu ljusku, oklop ili kožu , koju oblačim kad me traže. Stanem na neko mesto, kao da sam tu ukopan, i kad me pronađu, ja im ostavim svoju ljusku, dakle, ono što liči na mene i što je izgledalo kao ja, i odem na drugo mesto ili u drugu ljusku, i tako sve dok, najzad, ne shvate da me baš ta osobina određuje, i pokušavaju da me tu uhvate. Ali, tada ću i ja da pronađem neko čvršće i trajnije sklonište. A, za sada, važno je ne pokazati se, važno je održati tajnost. Ali, kakva je to opna koja steže i zatvara vidik? Ah, to je sutra ; moram da idem tamo, pozvali su me… MG78 (K)