СТУДИЈЕ ИЗ СРПСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ КЊИЖЕВНОСТИ ДИМИТРИЈЕ БОГДАНОВИЋ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Б е о г р а д 1 9 9 7 а) Српска књижевност - Средњи век ............................................................ Р е ф е р е н ц е НАСЛЕЂЕ СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА КУЛТУРНА И КЊИЖЕВНА ЖАРИШТА КЊИЖЕВНИ РОДОВИ И ДЕЛА ЉУДИ ДОГАЂАЈИ ПОЈАВЕ .......................................................... КОЛО 9О КЊИГА 599 Књига из легендарног плавог Кола СКЗ Ћирилица Тврде корице Шивен повез 3 7 2 странице Пажња !!! НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО НЕЧИТАНО Колекционарски примерак ******************

Pun naslov: ILLUSTRIERTER FÜHRER DURCH WIEN UND UMGEBUNG VON MORIZ BERMANN VERFASSER VON `ALT- UND NEU-WIEN`, `DER WIENER STEFANSDOM UND SEINE SEHENSWÜDIGKEITEN` ETC. ETC. MIT 115 ILLUSTRATIONEN, 1 PLAN VON WIEN UND 5 ORIEN- TIRUNGSKARTEN SECHSTE, VERMEHRTE UN NEU BEARBEITETE AUFLAGE /ILUSTROVANI VODIČ KROZ BEČ i okolinu Od Morica Bermana autora dela `Stari i novi Beč`, `Bečki Stefansdom i njegove znamenitosti` itd. itd. Sa 115 ilustracija, 1 planom Beča i 5 orijentacionih karata Šesto, prošireno i prerađeno izdanje Izdavač:...............A. Hartleben`s Verlag Biblioteka:...........Hartleben`s Illustrierter Führer. Nr. 2. Mesto izdanja:.....Wien. Pest. Leipzig. Godina izdanja:...1895. Format:...............11 x 16 cm Povez:.................tvrdi, zlatotisak Broj strana:.........XXXII + 256 + 61 nenumerisana strana sa ilustracijama, na nemačkom Težina:................400 g Stanje knjige:......uglovi hrbata su neznatno pohabani, papirni spoj prednjih korica i predlista je razdvojen - platneni je neoštećen, hartija je blago potamnila, ostalo je potpuno očuvano (103/22-261-kp/650)

MILOVAN ĐILAS PAD NOVE KLASE Povest o samorazaranju komunizma SLUŽBENI LIST SRJ BEOGRAD 1994 MILOVAN ĐILAS jugoSlovenski komunista, učesnik NOB-a, u ratu mu izginula cela porodica, otac Nikola, oficir kraljevske vojske, sestra Dobrana i braća Aleksa i Milivoje... НajVeći komunistički disident doba Josipa Broza Tita, proveo 9 godina na robiji u Sremskoj Mitrovici zbog svojih političkih uverenja... Vodio razgovore sa Staljinom, Čerčilom i Atlijem (1951)... dela mu prevedena na sve svetske jezike... (Mihajlo Grušić) ........................................................... R e f e r e n c e 1. Razvoj mog političkog mišljenja 2. Rat, revolucija: - Sutjeska, Jajce, Staljin, susret sa vođom zemlje iz snova 3. Neslaganje sa Sovjetskim Savezom 4. Kritika sovjetskog poretka 5. Opasno je lično mišljenje 6. Nova klasa 7. Vođi (Lenjin, Staljin, Mao, Tito) 8. Vlast i disidenti 9. Kraj sistema u bedi i sramoti Pogovor Aleksa Đilas ............................................................ Ćirilica Tvrde korice Šiven povez, 335 str Perfektan primerak, korice, stranice!) NEKORIŠĆENO

Nenosen okvir za naočari sa dioptrijom,izuzetno kvalitetan i markiran FRAME AUSTRIA SILHOUETTE(vidi se na trećoj slici).Žičan je,tanak,plave boje,diskretan.Baš kao na slici,boja.Kada sam videla koliko koštaju novi okviri,ovo dodje džabe.Ozbiljno vam kažem,s obzirom na marku,tj kvalitet,a nije nošen!Razmišljam da stavim 5500,jer sam za dete dala 4000 za najobičniji plastičan okvir!ali `ajde... Duzina rucki je14 cm, Sirina rama od rucke do rucke je 13 cm, Izmedju papucica je gore 1 cm,a dole 2 cm Sirina stakla u najsirem delu je 5,5 cm. Pogledajte uslove prodaje ,kao i ostale moje predmete na Kupindu i Limundu.

Prvo izdanje Požutela na nekim mestima od starosti, inače lepo očuvano za svoje godine Druga knjiga u ediciji Pozorište Delo je kompletno Extra retko u ponudi Prelepa ilustracija na koricama Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) je bio srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Branislav Nušić Branislav Nušić 1904.jpg Branislav Nušić 1904. godine, fotografija njegovog kuma i fotografa Milana Jovanovića. Puno ime Alkibijad Nuša Nadimak Ben Akiba Datum rođenja 20. oktobar 1864. Mesto rođenja Beograd, Kneževina Srbija Datum smrti 19. januar 1938. (73 god.) Mesto smrti Beograd, Kraljevina Jugoslavija Nacionalnost Srbin Škola Velika škola u Beogradu (Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu) Supružnik Darinka Đorđević Deca Strahinja Ban, Margita, Olivera[1] Roditelji Đorđe (Georgijas) Nuša Ljubica Nuša[2] Najvažnija dela Gospođa ministarka Sumnjivo lice Narodni poslanik Retorika Nagrade Orden Svetog Save, Orden knjaza Danila I, Orden belog orla Potpis Zvanični veb-sajt https://nusicfondacija.rs/ Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Biografija Privatni život Odlikovanja Književna dela Uredi Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije Uredi „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1934)[30] `Svinja` (1935)[31] „Dr“ (1936)[32] „Pokojnik“ (1937)[33] „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[34]) `Put oko sveta` - nastavak (nezavršen[35]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani Uredi „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [36] Autobiografska proza Uredi „Autobiografija“ (1924) Drame Uredi „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Uredi Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije Uredi „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici Uredi „Retorika“ Putopisi Uredi Kosovo, Opis zemlje i naroda

Nikolaj Velimirovic - Misli o dobru i zlu 1923 U istoriji srpskog naroda, njegove crkve i duhovnosti, posebno mesto zauzima sveti vladika Nikolaj Velimirović, episkop žički i ohridski, duhovni otac i prosvetitelj Srba, čovek čije je delo bilo daleko iznad vremena u kome je živeo, a ideje i misli putokazi srpskom narodu u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. POLET bEOGRAD 1923 175 STR L.1.O.BELI P.2

Latinski tekst sa objašnjenjima, prevodima, predgovorom itd. Dr Julije Golik Retko u ponudi Kvint Horacije Flak (lat. Quintus Horatius Flaccus; 8. decembar 65. p. n. e. - 27. novembar 8. p. n. e.) je bio najveći rimski lirski pesnik tokom vladavine Oktavijana Avgusta. Biografija[uredi | uredi izvor] Horacije je rođen u decembru 65. p. n. e. u Venusiji, Italija, umro je 27. novembra 8. p. n. e. u Rimu. Njegov otac je bio rob koji je stekao slobodu pre Horacijevog rođenja. Moglo bi se pretpostaviti da je u ropstvo pao za vreme Pompeja, odnosno nakon Spartakovog ustanka. Svog sina je odveo u jednu od najpoznatijih škola poznatog Sabelijanca po imenu Orbilus (koji je po Horaciju bio pristalica telesnog kažnjavanja). 46. p. n. e. Horacije posećuje predavanja na Atinskoj Akademiji gde prve stihove počinje da piše na grčkom.[1] Kad je Brut u Atini prikupljao vojsku protiv Oktavijana i Antonija, zajedno sa sinovima Cicerona i Katona, u nju stupa i Horacije. Međutim, u bici kod Filipa, republika je poražena. Kada je proglašena amnestija za sve one koji su se borili protiv Oktavijana, Horacije se vratio u Italiju, samo da bi saznao da mu je otac umro, a imanje konfiskovano, čime je Horacije zapao u siromaštvo. Ipak, uspeo je da se zaposli kao pisar u uredu kvestora, što mu je omogućilo da vežba svoje poetske sposobnosti. 38. p. n. e. je doveden kod Mecene, učenog čoveka iz Etrurije iz centralne Italije, koji je bio glavni politički savetnik Avgusta. Mecena je Horacija uveo u pesnički književni krug, a uz to mu poklonio i luksuznu vilu. Dela[uredi | uredi izvor] Ode 1.14 – Poema na zidu u Lajdenu Datiranje Horacijevih dela nije precizno poznato i naučnici često raspravljaju o tačnom redosledu kojim su prvi put „objavljena“. Postoje uverljivi argumenti za sledeću hronologiju:[2] Satire 1 (c. 35–34. p. n. e.) Satire 2 (c. 30. p. n. e.) Epode (30. p. n. e.) Ode 1–3 (c. 23. p. n. e.)[nb 1] Epistles 1 (c. 21. p. n. e.) Karmen sekulare (17. p. n. e.) Epistles 2 (c. 11. p. n. e.)[nb 2] Ode 4 (c. 11. p. n. e.) Ars poetika (c. 10–8. p. n. e.)[nb 3] Napomene[uredi | uredi izvor] ^ According to a recent theory, the three books of Odes were issued separately, possibly in 26, 24 and 23 BC (see G. Hutchinson (2002), Classical Quarterly 52: 517–37) ^ 19 BC is the usual estimate but c. 11 BC has good support too (see R. Nisbet, Horace: life and chronology, 18–20 ^ The date however is subject to much controversy with 22–18 BC another option (see for example R. Syme, The Augustan Aristocracy, 379–81

Prvo izdanje iz 1899. i 1900. Izuzetno retko u ponudi sa originalnim mekim koricama (druga sveska), prvoj nedostaju korice. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Omčikus, Damjan Đ. Naslov Disjecta : slike, crte i pripovijetke / D. Đ. Omčikus Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1899 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Izdanje i štampa izdavačke knjižarnice Paher i Kisića, 1899 Fizički opis 85 str. ; 15 cm : slika autora Zbirka Mala biblioteka ; ǂsv. ǂ1 Sadržaj Sadržaj: Šareni šljunci / Jovan Protić. Disjecta / D. Đ. Omčikus. Pripovetke / A. P. Čehov. Tri pripovijetke / Simo Matavulj. Dvije šaljive igre / Svetozar Ćorović. (Broš.) Autor - osoba Omčikus, Damjan Đ. Naslov Disjecta : slike, crte i pripovjetke. Sv. 2 / D.[Damjan] Đ. Omčikus Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1900 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Paher i Kisić, 1900 (Mostar : Paher i Kisić) Fizički opis 86 str. ; 17 cm U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNjIGE OBJAVLjENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Max Gensch - Berechnung, Entwurf und Betrieb rationeller Kesselanlagen Julius Springer, Berlin, 1913 207 str. tvrdi povez stanje: vrlo dobro, potpis na predlistu. Beschreibung In dem vorliegenden Buche werden die theoretischen Grundlagen fLir denrationellen Allfbau und die zweckmaBige Behandlung von Kessel anhgen im Zusammenhange dal`gestellt und darsus einfache. allgemein giHtige Regeln fiir die praktischeAnwendung diesel` Theorien abgeleitet. Dabei wird von den Verilaltnissen des ordentlichen Betl`iebes aus gegangen und gezeigt, wie die Anlagen beschaffen sein mussen, urn unter den jeweils gegebenen Betriebsbedingungen zur hochsten wirtschaft lichen Wirkung gelangm zu konren. Besonderes Gewicht ist auf die anschauliche DarsteUung der wesent lichen, sich in j eder Kesselanlage abspielenden verwickelten V organge und del` zwischen denselben bestehenden Wechselwirkungen gelegt worden; denn ohne Kenntnis diesel` Beziehungen ist die richtige Losung der gestellten Aufgaben nicht zu erreichen. Die Anfange dies`)s Buches liegen uber 10 Jahre zuruck. Bei dem Bau und del` Betriebskontrolle zahlreicher Kesselanlagen del` ver schiedensten Art und Gror3e ergaben sich a1:l8 den landlaufigen Lehr satzen und Anschauungen Unklarheiten und Widerspriichc. Um die besagten Anlagen Zllr hochsten wirtschaftlichen Vollendung zu bringen, erschien es deshalb notig, die theoretischen Grundlagen vou Anfang an ganz neu zu entwickeln. Dies konnte gleichlaufend mit del` praktischen Anwendung geschehen, und dabei war es moglich, die Richtigkeit der entwickelten Gesetze praktisch zu erproben. Das vorliegende Buch soIl in erster Linie den mit dem Entwurf und del` BetriebsfUhrung ganzer Kesselanlagen beschaftigten Fach genossen eine Handhabe fUr die sachgemaBe Nachprufung a11er Teile diesel` Anlagen bzlV. dic Aufstellung richtiger Bedingungen und die Auswahl passender Konstruktionen geben. Darin liegt aber auch die Richtschnur fUr etwaige zweckmaJ3ige VerbeBSerUl1gen der Ein richtungen und del` BetriebsfUhrung. Inhaltsverzeichnis Inhaltsübersicht. - I. Einleitung. - II. Die Feuerung. - 1. Das Brennmaterial.- a) Brennstoffe und Heizwertbestimmung.- b) Die verschiedenen Brennmaterialien.- c) Allgemeine Verbrennungseigensehaften. - 2. Die Verbrennungsluft.- a) Theoretisch erforderliche Luftmenge.- b) Näherungsformeln für den Luftbedarf.- c) Volumen und spezifisches Gewicht der Luft. - 3. Die Rauchgase.- a) Gastabelle.- b) Zusammensetzung und spezifisches Gewicht der Gase.- e) Spezifische Wärme der Gase.- d) Kohlenoxyd in den Gasen.- e) Temperaturwert der Rauchgase.- f) Einfluß des Luftüberschusses und der Gasfeuchtigkeit auf Leistung und Wirkungsgrad. - 4. Der Wärmeübergang.- a) Wärmeleitung.- b) Berührungswärme.- c) Wärmestrahlung von Fläche zu Fläche.- d) Gleichzeitige Strahlung und Berührung.- e) Punktabstrahlung.- f) Zusammengesetzte Wand. - 5. Feuerraumtemperaturen.- a) Gänzliche Verbrennung im geschlossenen Raume.- b) Teilweise Verbrennung im geschlossenen Raume.- c) Wirkung der direkten Heizfläche.- d) Schwankungen der Feuerraumtemperatur.- e) Rückstrahlflächen.- f) Nachverbrennungen. - 6. Luftzuführung.- a) Allgemeines.- b) Öl- und Gasfeuerungen.- c) Aufwurffeuerungen.- d) Vorschubfeuerungen.- e) Unterschubfeuerungen.- f) Mischfeuerungen.- g) Sekundäre Luft. - 7. Form und Abmessungen des Feuerraumes.- a) Allgemeines.- b) Innenfeuerungen.- e) Unterfeuerungen.- d) Vorfeuerungen.- e) Kombinierte Feuerungen. - III. Die Heizfläche. - 1. Der Dampf.- a) Vorwärmen, Verdampfen und Überhitzen.- b) Wärmespeicher des Wasserinhaltes.- c) Dampffeuchtigkeit. - 2. Leistung und Anstrengung der Heizfläche.- a) Allgemeines.- b) Erwärmung des Kesselbleches. - 1. Einfluß der Wandstärke. - 2. Einfluß des Kesselsteines. - 3. Einfluß des Wasserumlaufes. - 4. Beispiel eines Flammrohres.- c) Überhitzerrohre.- d) Ungleichmäßige Dehnungen. - 3. Wasserumlauf.- a) Entstehung des Umlaufes.- b) Angenäherte Umlaufformel.- c) Zweikammer-Wasserrohrkessel.- d) Einfacher Steilrohrkessel.- e) Doppelter Steilrohrkessel.- f) Großwasserraumkessel. - 4. Wirkung der Heizfläche.- a) Umlaufsheizflächen.- b) Strömungsheizflächen.- c) Verdampfer und Vorwärmer kombiniert.- d) Eingebaute Überhitzer.- e) Direkt befeuerte Überhitzer ohne Vorlage.- f) Direkt befeuerte Überhitzer mit Vorlage. - 5. Zugführungen.- a) Allgemeines.- b) Form und Welle der Züge.- c) Berücksichtigung des Wasserumlaufs. - 6. Kesselummantelungeu.- a) Wärmeabgabe und Luftdurchlässigkeit.- b) Wärmekapazität der Ummantelungen. - 7. Wasserreinigung. - IV. Der Kesselzug. - 1. Allgemeines. - 2. Widerstände.- a) Rostzug.- b) Gerade Kanalstrecke.- c) Wirtschaftliche Kanalquerschnitte.- d) Richtungs-, Querschnitts- und Gesohwindigkeitsänderungen. - 3. Der Schornstein.- a) Auftrieb.- b) Mittlere Auftriebstemperatur der Luft.- c) Mittlere Auftriebstemperatur der Gase.- d) Eigenwiderstand des Schornsteines.- e) Vorteilhafte Schornsteinabmessungen. - 4. Abhilfe bei schlechtem Zuge. - 5. Künstlicher Zug.- a) Saugzug.- b) Unter wind. - V. Die Gestaltung der Kesselanlage. - 1. Allgemeiner Aufbau.- a) Der Wirkungsfaktor.- b) Verluste.- c) Belastungsverhältnisse.- d) Auswahl und Durchbildung der Feuerung.- e) Größe, Anordnung und Art der Heizflächen. - 2. Der Kesselraum.- a) Kesselabstände und Frontleistung.- b) Rohrleitungen.- c) Lage und Anordnung der Vorwärmer.- d) Direkt befeuerte Überhitzer. - 3. Kontrolleinrichtungen.

Svetislav Vulović GLAS XIII Srpska kraljevska akademija Beograd 1889. Prilog istoriji nove srpske književnosti СВЕТИСЛАВ ВУЛОВИЋ Правник и књижевни критичар; (Ивањица, 29. 11. 1847 – Београд, 2/14. 5. 1898) професор гимназије и Велике школе у Београду, југословенска књижевност СУД: редовни члан Одбора за науке философске и филолошке од 24. 6. 1879. СКА: прави члан Академије философских наука наименован 5. 4. 1887; секретар Академије философских наука од 22. 2. 1891 до 22. 2. 1892; од 22. 2. 1896 до 22. 2. 1897. Приступна беседа: [Бранко Радичевић]. СКА Год. 1 (1887) 147–153 [Извод]. Шт.: Бранко Радичевић. Прилог историји нове српске књижевности. СКА Глас 13 (1889) 1–110 и 14 (1890) 1–198. Проглашен 21. II 1888 (СКА Год. 1 (1887) 147–153) Биографија, библиографија: Мали поменик, 59–60. – НЕ 1 (В. Петровић). – СКА Год. 1 (1888) 224. – История Славянской Филологiи, 626–627 (В. Ягичъ). – Ж. П. Јовановић: С. Н. Вуловић. У: С. Вуловић: Критике и огледи. Бгд 1953, 313–318. Некролог: БК4 (1898) 640. – ГНЧ 18 (1898) 317–326 (М. Иванић). – Дело 18 (1898) 501–503. СКА Год. 12 (1899) 208–212 (Ј. М. Жујовић) Život Brankov Pesme analiza srpske knjige 19. vek xix romantizam romantičarska poezija ogledi pogledi kritike eseji

VALDEN - O GRAĐANSKOJ NEPOSLUŠNOSTI HENRI DEJVID TORO Srpska književna zadruga B e o g r a d 1 9 8 1 VALDEN ILI ŽIVOT U ŠUMI 1. Privreda 2. Gde sam i šta sam živeo 3. Čitanje 4. Zvuci 5. Samoća 6. Posetioci 7. Pasuljište 8. Selo 9. Jezera 10. Bejkerova farma 11. Viši zakoni 12. Divlji susedi 13. Naselje 14. Bivši stanovnici i zimski posetioci 15. Zimske životinje 16. Jezero zimi 17. Proleće 18. Zaključak ......................................................... O DUŽNOSTI GRAĐANINA DA BUDE NEPOSLUŠAN HENRI DEJVID TORO (1817-1862) rođen je i proveo život u gradiću Konkordu, blizu Bostona, u državi Masačusets, u vreme kad je Boston bio centar intelektualnog života Amerike. Toro je dobio klasično obrazovanje na Harvardu, čitao grčki i latinski. Život je proveo u svom rodnom gRadu posvetivši se pisanju svog `Dnevnika`, proučavanju prirode, suseda i obavljanju praktičnih poslova. Kad mu je bilo 28 godina Toro je otišao na obalu jezera Valden, saGradio kolibu i živeo /s a m!/ u njoj dve godine. Sve svoje utiske i razmišljanja za vreme tog boravka zapisivao je u `Dnevniku`, a kasnije je na osnovu tih zapisa naPisao svoje najZnačajnije delo VALDEN, koje se smatra klasičnim delom američke književnosti. Dok je boravio na obali jezera Valden, odbio je da plati porez, pa je u/Hapšen i proveo jednu noć u zatvoru. Rezultat te noći je ESEJ O GRAĐANSKOJ NEPOSLUŠNOSTI, u kome Toro izražava svoju srdžbu protiv orgnizacije društva... PredGovor: ZORA MINDEROVIĆ KOLO LXXIV KNJIGA 490 - Књига из легендарног плавог кола СКЗ - Ćirilica, - Tvrde korice, - Šiven povez, - 328 str ZORA MINDEROVIĆ, /I z v r s a n/ prevod sa engleskog jezika i predGovor. (60 godina prevodila dela iz engleske i američke umetničke proze 19. I 20. veka)... 2008. godine dobila nagradu za životno delo Udruženja prevodilaca Srbije! - Tvrde korice, - Šiven povez, - 328 str ODLIČAN PRIMERAK / Korice, stranice! KOndicija: 10

A L E N O SREĆI SLUŽBENI GLASNIK BEOGRAD 2 O 1 1 PEŠČANA KNJIGA R e f e r e n c e 1. Bukefal 2. Sumnja 3. Neurastenija 4. Melanholija 5. Strasti 6. Strah je bolest 7. O mašti 8. Duhovna bol 9. Medicina 10. Osmeh 11. Nezgode 12. Drame 13. O smrti 14. Držanje 15. Molitve 16. Veština zevanja 17. Neraspoloženje 18. O naravima 19. Neminovnost 20. Proročka duša 21. Naša budućnost 22. Predskazanje 23. Herakle 24. Volja 25. Svako ima ono što hoće 26. O sudbini 27. NE TREBA OČAJAVATI 28. U porodici 29. Zabrinutost 3O. Domaći mir 31. O privatnom životu 32. Par 33. Dosada 34. Brzina 45. Kocka 46. Nada 47. Delanje 48. Diogen 49. Sebičnjak 5O. Aristotel 51. Poslovi 52. Dela 53. Putovanja 54. Ples bodeža 55. Navala reči 56. Jadikovke 47. Govor STRASTI 48. O beznađu 49. O sažaljenju 5O. Kult mrtvih 51. SPOZNAJ SAMOGA SEBE 52. Optimizam 53. Razrešenje 54. Strpljenje 55. Blagonaklonost 56. Zvrede 57. Dobro raspoloženje 58. Terapija 59. Duhovna higijena 6O. Himna mleku 61. Prijateljstvo 62. O neodlučnosti 63. Ceremonije 64. SREĆNA NOVA GODINA 65. Čestitek 66. Učtivost 67. Pristojnost 68. Pričiniti zadovoljstvo 69. Lekar Platon 7O. VEŠTINA DOBROG VLADANJA 71. Pobede 72. Pesnici ........................................................... Пажња !!! Пажња !!! Пажња !!! О /с р е ћ и/ !!! 73. СРЕЋА ЈЕ ВРЛИНА !!! 74. КАКО ЈЕ СРЕЋА ВЕЛИКОДУШНА !!! 75. КАКО /б и т и/ СРЕЋАН !!!! 76. О /о б а в е з и/ ДА БУДЕМО СРЕЋНИ !!! ....................................................... Broš Latinica 1 9 4 stranice NEKORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO perfekT KondicijA: 1O

U vrlo dobrom stanju, posveta na predlistu prve knjige KNJIGA I Autor - osoba Vels, Herbert Džordž, 1866-1946 = Wells, Herbert George, 1866-1946 Naslov Čovečanstvo : rad, blagostanje i sreća lјudskoga roda. Knj. 1 / H. Dž. Vels ; preveli Manojlo Ozerović i Milan Nedić Jedinstveni naslov The Work, Wealth and Happiness of Mankind the Work, Wealth and Happiness of Mankind. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodno delo, [1936] Fizički opis XIV, 562 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Ozerović, Manojlo Nedić, Milan Predmetne odrednice Praktična filozofija Životna mudrost KNJIGA II Autor - osoba Vels, Herbert Džordž, 1866-1946 = Wells, Herbert George, 1866-1946 Naslov Čovečanstvo : rad, blagostanje i sreća roda lјudskoga. knj. 2 / H. Dž. Vels ; [preveli Manojlo Ozerović i Milan Nedić] Jedinstveni naslov The Work, Wealth and Happiness of Mankind the Work, Wealth and Happiness of Mankind. srpski jezik Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodno delo, [1936] Fizički opis 567-1017 str., [30] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Ozerović, Manojlo Nedić, Milan Napomene Prevod dela: The Work and Happiness of Mankind the Work, Wealth and Happiness of Mankind Predmetne odrednice Praktična filozofija Životna mudrost

55574) SPOLJAŠNJI ODNOŠAJI SRBIJE / NARODNA EKONOMIJA ZA SVAKOG 1: SPOLJAŠNJI ODNOŠAJI SRBIJE novijeg vremena ; prva knjiga 1848 – 1860 ; Jovan Ristić , Štamparija Kraljevine Srbije Beograd 1887 Sadržaj : I: Srbija i Srpski pokret u Ugarskoj 1848 – 1849 II: Srbija i Krimska vojna 1852 – 1856 III: Propast oligarhije 1856 – 1858 IV: Restauracija 1858 – 1860 2: NARODNA EKONOMIJA ZA SVAKOG ; po francuskom delu `Popularna ručna knjiga o moralu i narodnoj ekonomiji` / od J. J. Rapea slobodno preradio F. Majer ; preveo Кosta Jovanović Državna štamparija Beograd 1872 ; Dve knjige ukoričene u jednu, tvrd originalni povez iz epohe , format 14 x 19,5 cm , ćirilica, na praznim stranicama crteži grafitnom olovkom, mogu se izbrisati , IX + 447 + 312 strana

Kao na slikama Retko u ponudi Kao na slikama, stranice sa strane obojene u zlatno. Knjiga je kompletna, korice se vide na slici, tipični tragovi starosti Das Lied von der Glocke Illustrirt in 32 Compositionen von Alexander von Liezen Mayer Mit 43 ornamentalen Zeichnungen von Rudolf Seitz Schiller, Friedrich von Verlag: München Theodor Stroefer (), 1880 Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Fridrih Šiler Gerhard von Kügelgen 001.jpg Fridrih Šiler Puno ime Johan Kristof Fridrih fon Šiler (nem. Johann Christoph Friedrich von Schiller) Datum rođenja 10. novembar 1759. Mesto rođenja Marbah am Nekar, Datum smrti 9. maj 1805. (45 god.) Mesto smrti Vajmar, Škola Karlsschule Stuttgart, Univerzitet Fridrih Šiler Potpis Biografija Uredi Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783, radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Uredi Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Uredi Poezija Uredi Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Uredi Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji Uredi O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Uredi Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Uredi Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd. Fridrih fon Šiler Pesme poezija ilustrovane zbirke poezije Romantizam nemacki romantičari

53623) AK 1 Sveti Kiprijan i Crkva u Africi u 3. veku na francuskom 1873 godina Saint Cyprien et l`église d`Afrique au IIIe siècle autor : Monsinjor Frepel -by Par Monseigneur Freppel (Charles-Émile ) Mesto izdanja : Pariz 1873 godine. Tascije Cecilije Ciprijan (Kartagina, oko 210. - Kartagina 258.), pisac, episkop Kartagine, crkveni otac, svetac i mučenik. Poreklom je iz plemićke porodice , bio je učenik retorike do 246., kada se obratio u hrišćanstvo. Izabran je za episkopa Kartagine 249., U vreme progona hrišćana za vladavine cara Decija bio je prisiljen da pobegne iz grada. Nakon završetka progona , Crkva je raspravljla o držanju otpadnika, to jest onih koji su se odrekli hrišćanske vere .Kiprijan je tražio oštre mere za njih, ali je priznao je ono što je rekao, papa Kornelije u njegovom suprostavljanju Novacijanu. Kiprijan je pravio razliku između onih koji su se odrekli svoje vjere i onih koji su bili kršteni kao jeretici: prema prvima Kiprijan je bio milosrdan dok je sa drugima bio strog videći protrebu da se ponovno krste. Na ovoj tačci, crkvena tradicija koja će doći s papom Stefanom I. (254. – 257.), bila je protiv mišljenja Kiprijana. U ponovnom progonu hrišćana od cara Valerijana, Kiprijan je bio osuđen na izgnanstvo a zatim u septembru 258. osuđen na odsecanje glave i umire kao mučenik. Dela : Cenjen je kao ugledan crkveni otac, napisao je mnogo apologetskih spisa : `Ad Donatum`, `Ad Demetrianum` i `Testimonia ad Quirinum`. Delo Svetog Kiprijana De catholicae Ecclesiae unitate spada u jedno od važnijih eklisioloških dela. Mnoge misli posudio je od Tertulijana. Sačuvano je 66 njegovih pisama (ili poslanica), koje čine dragocen izvor za istoriju Crkve u prvim vekovima Po njemu je nazvana Кiprijanova kuga. Njagov đakon i učenik bio je Flavijan Кartaginski. Pravoslavna crkva slavi Svetog Кiprijna zajedno sa Sv. Justinom 2. oktobra po julijanskom kalendaru. Cours d`éloquence sacrée fait à la Sorbonne pendant l`année 1863-1864 Synopsis L’École de Tertullien. — Dans quel sens on doit prendre ce mot. — Situation des esprits dans la première moitié du IIIe siècle. — Le droit romain et la conscience chrétienne. — Conquête de la foi dans les rangs des jurisconsultes, — L’Octave de Minucius Félix. — Idée du dialogue. — Caractère des interlocuteurs. — Date de la composition. — Comment Minucius Félix pouvait remplir à Rome l’office d’avocat ou de jurisconsulte sous Alexandre Sévère. Fruit d’une sélection réalisée au sein des fonds de la Bibliothèque nationale de France, Collection XIX a pour ambition de faire découvrir des textes classiques et moins classiques dans les meilleures éditions du XIXe siècle. tvrd povez, format 14 x 22 cm , očuvano, francuski jezik, 470 strana + 15 strana reklama , *AK 1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Izdanje !!! Roman izgubljenog narastaja Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. jun 1899 — Zagreb, 30. oktobar 1977) bio je hrvatski književnik.[1] Biografija Gustav Krklec rođen je u mestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dete u porodici Augusta i Hermine Krklec.[2] Detinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovom poetskom opusu. Gimnaziju je pohađao u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju.[1] U periodu između dva rata radio je različitim zagrebačkim redakcijama. Bio je urednik Nolita u Beogradu od 1929 do 1933. godine. [1] Drugi svetski rat zatekao ga je u Beogradu gde je doživeo bombardovanje grada. Zatim se u septembru 1941. preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i sarađivao u ustaškom listu “Graničar” sve do bombardovanja Zemuna, u martu 1944. U tom trenutku bio je predsednik Veslačkog kluba Zemuna.[3] Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen, a kraj rata dočekao je u Samoboru. U septembru 1945. godine u Zagreb je došla i njegova supruga, te je od tada Krklec živeo i radio u Zagrebu sve do smrti.[4] Posle rata je bio dugogodišnji urednik u Nakladnom zavodu Hrvatske. Bavio se i novinarstvom. Od 1951. godine je član JAZU.[1] Posvetio se i pisanju za decu. Objavljivao je pesme u časopisu za decu Radost za koji je bio i jedan od glavnih osnivača.[4] Najvažniji deo Krklecovog književnog dela čini poezija. Njegovo antologijsko pesništvo kratkog, neposrednog i jasnog izraza odražava vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku teskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše sa ruskog, nemačkog, ali i sa slovenačkog i češkog jezika. Posebno se ističu njegovi prevodi Puškina, Prešerena, Brehta.[5] Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja.[5] Gustav Krklec je autor poetskih zbirki «Lirika» (1919), «Srebrna cesta» (1921), «Ljubav ptica» (1926), «Izlet u nebo» (1928). U vreme reakcije i nemačke okupacije u stihovima Krkleca pojavili su se osećaji bezizlaza, brige za sudbinu domovine (zbirke «San pod brezom», 1940, «Darovi za bezimenu», 1942, «Tamnica vremena», 1944). Pobedu nad nacizmom, i socijalno prestrojavanje u FNRJ opevao je u ciklusu stihova «Žubor života» (1955). Ljudska osećanja, rodni kraj, uloga pesnika u drušvu — osnovne su teme poezije Krkleca, u najvećem obimu napisane u vidu soneta. Njegova poezija za decu sadrži humorističke motive (Telegrafske basne, 1952). Nagrade Antunovska nagrada (1944)[3] Nagrada Vladimir Nazor za životno delo (1968) Disova nagrada Zmajeva nagrada Dela Lirika (1919) Srebrna cesta (1921) Beskućnici (1921) Nove pjesme (1923) Ljubav ptica (1926) Izlet u nebo (1928) San pod brezom (1940) Darovi za bezimenu (1942) Ranjeni galeb (1942) Tamnica vremena (1944) Lica i krajolici (1946) Pisma Martina Lipnjaka iz provincije (1956) Telegrafske basne (1952) Noćno iverje (1960) Povodom stogodišnjice rođenja Gustava Krkleca na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pesnik proveo detinjstvo. Matica hrvatska u Varaždinu i Opština Maruševec postavile su mu spomen-ploču. [4] U Varaždinskoj gradskoj biblioteci nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca Autor: Gustav Krklec Izdavač: Naklada St. Kugli Godina izdanja: 1921. Mjesto izdanja: Zagreb Broj stranica: 173 Format: 15×11 cm Uvez: meki Prvo izdanje.

Bunjevačke narodne pesme Božić 1943. RETKO! - hiljadu bećaraca - Sakupio i izdao Marko Peić Marko Peić (Mirgeš, 4. srpnja 1913. - Subotica, 6. listopada 2010.[1]), bački hrvatski književnik, kazališni kritičar iz Vojvodine i onomastičar. Životopis Uredi Pučku školu pohađa u Mirgešu, a potom se školuje u Subotici gdje završava Građansku školu i Državnu trgovačku akademiju. Pisao je prozu (drame, komedije, satiru, novele[2]) i pjesme, a bio je i sakupljač narodnih umotvorina, pjesama, pripovjedaka i novela. Pored toga, zapaženi su i mnogi njegovi stručni prinosi u gospodarskim i ekonomskim glasilima, a jedno je vrijeme i urednik časopisa Privrednik iz Subotice, a također i njegov angažman u radu «Društva ekonomista». Član je Društva književnika Vojvodine. Hrvatskoj književnoj javnosti bio je predstavljen, zajedno sa Balintom Vujkovim, Blaškom Vojnić Hajdukom i Franjom Bašićem u zagrebačkom časopisu Svijet iz 1934. godine.[3] Kao spisatelj zaokupljen je obiteljskim i društvenim pitanjima iz svakodnevice bačkih Bunjevaca i Šokaca, a pojedina su mu uradci pisani u ozračju vjerske tematike. Pored toga stvara u motivskom luku tzv. «socijalne literature», dok nakon 2. svjetskog rata ima tekstova u kojima interpretira svoje ratne dogodovštine, ili stanovita poratna zbivanja. Uz Balinta Vujkova, Blaška Vojnić Hajduka i dr. osnivač je, a kratko i urednik književnog časopisa mladih bunjevačkih Hrvata Bunjevačko kolo, koji izlazi od 1933. do 1936. godine. Njegov sakupljački rad je utjelovljen u djelu, objavljenom u vlastitoj nakladi «Bunjevačke narodne pisme - Hiljadu bećaraca» (1943.). Tijekom 1945. godine bio je i suradnik lista Slobodna Vojvodina, lista koji je kasnije promijenio ime u Hrvatska riječ. U razdoblju između dva svjetska rata jedan je od istaknutih pripadnika zajednice bačkih bunjevačkih Hrvata i gorljivi borac za prava svoje nacionalne zajednice. Zbog svoga stava iz 1970-ih bio je «jedan od 120 disidenata pokreta MASPOK-a, za što je svojevremeno snosio i određena poniženja i degradacije, u koju spada i njegova smjena sa pozicije podpredsjednika općine Subotice koji je obnašao u jednom mandatu»[4]. Uvelike je zaslužan za spoznaju nacionalne pripadnosti bačkih Bunjevaca za vrijeme popisa stanovništva 1970. godine, zajedničkom odrednicom Hrvat-Bunjevac[4]. U to vrijeme je bio predsjednikom Organizacijskog odbora «Dužijance», tradicionalnih žetelačkih svečanosti bunjevačkih Hrvata. Zajedno sa Grgom Bačlijom napisao je Rečnik bačkih Bunjevaca (1990.) i onomastičko djelo Imenoslov bačkih Bunjevaca (1994.), a napisao je i objavio i druga djela. Unatoč njegova deklarirana hrvatstva, Peićev je rad u jednom razdoblju bio izložen dekroatizatorskim politikantskim manipulacijama od strane onih Hrvata koji su se zarad osobnih interesa stavili u službu velikosrpskih krugova, te uz njihovu financijsku i moralnu potporu, propagiraju «bunjevštinu» kao nacionalnost i odriču ikakvu svezu ove hrvatske etničke zajednice sa hrvatskim narodom. U tom kontekstu, primjerice, u glasilu «Bunjevačke matice», «Riči», prikazan je kao «jedan od osnivača KUD Bunjevačko kolo», premda je Marko Peić bio jednim od osnivača društva kojemu je pun naziv bio: «Hrvatsko kulturno umjetničko društvo Bunjevačko kolo»,[5]. Svojim djelima zastupljen je u dvama antologijama - poezije i proze bunjevačkih Hrvata iz 1971. - Geze Kikića, u izdanju Matice hrvatske. 1. rujna 2010. godine izabran je za počasnog građanina Subotice.[1] Umro je mjesec dana poslije, 6. listopada 2010. u Subotici, a pokopan je na Kerskom groblju 8. listopada 2010. godine.[1] Djela Uredi (izbor) Bunjevačke narodne pisme – Hiljadu bećaraca, Subotica, 1943. O proizvodnim snagama Subotice (s drugim autorima), Subotica, 1954. O proizvodnim snagama Subotice (s drugim autorima), Subotica, 1964. Rečnik bačkih Bunjevaca (s G. Bačlijom), Subotica - Novi Sad, 1990. Imenoslov bačkih Bunjevaca (s G. Bačlijom), Subotica - Novi Sad,1994. Luka Kerčanin, Subotica, 1996. Narodne umotvorine bačkih Bunjevaca, Subotica, 1997. (s G. Bačlijom) Poetska slagalica, Subotica, 1997. Javorova smrt, prema motivima epa B. Rajića, Slava, Subotica, 1998. Za svako vreme epigramske teme, Subotica, 2001. Bećarci + Bunjevačke narodne pisme, Subotica, 2001. Mladom naraštaju, Subotica, 2001. 13 grišni slova, komedija Narodna poezija Benjevci bunjevaca ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na desetak mesta hem. olovkom ostavljene kvacice na marginama , nista strasno. Sve ostalo uredno! Svetski klasik. Zlatna grana` opisuje primitivne metode obožavanja naših predaka, seksualne prakse, čudne rituale i festivale. Pobijajući popularnu misao da je primitivni život bio jednostavan, ovo monumentalno istraživanje pokazuje da je divlji čovek bio upleten u splet magije, tabua i sujeverja. Ovde je otkrivena evolucija čoveka od divljaštva do civilizacije, od modifikacije njegovih čudnih i često krvoločnih običaja do ulaska u trajne moralne, etičke i duhovne vrednosti. Sir James George Frazer OM FRS [1] FRSE FBA (1. januar 1854 – 7. maj 1941), bio je škotski socijalni antropolog poznat po izuzetnom uticaju na ranu fazu studija mitologije i komparativne religije.[2] Često ga se naziva jednim od očeva i osnivača moderne antropologije. Njegovo najpoznatije djelo The Golden Bough (1890) je detaljno opisalo sličnosti magijskih i religijskih vjerovanja širom svijeta. Frazer je tvrdio da su ljudska vjerovanja evoluirala kroz tri stadija: primitivnu magiju, religiju i modernu nauku. Djelomični opus Creation and Evolution in Primitive Cosmogenies, and Other Pieces (1935) The Fear of the Dead in Primitive Religion (1933–36) Condorcet on the Progress of the Human Mind (1933) Garnered Sheaves (1931) The Growth of Plato`s Ideal Theory (1930) Myths of the Origin of Fire (1930) Fasti, autor: Ovidije (prijevod i komentar), 5 tomova (1929) skraćena verzija (1931) revizija G. P. Goold (1989, isrp. 1996): ISBN 0-674-99279-2 Devil`s Advocate (1928) Man, God, and Immortality (1927) The Gorgon`s Head and other Literary Pieces (1927) The Worship of Nature (1926) (from 1923–25 Gifford Lectures,[3]) The Library, autor: Apolodor (prijevod i napomene), 2 toma (1921): ISBN 0-674-99135-4 (vol. 1); ISBN 0-674-99136-2 (vol. 2) Folk-lore in the Old Testament (1918) The Belief in Immortality and the Worship of the Dead, 3 volumes (1913–24) The Golden Bough, 3. uzdanje: 12 tomova (1906–15; 1936) 1922 skraćena verzija: ISBN 0-486-42492-8 Totemism and Exogamy (1910) Psyche`s Task (1909) The Golden Bough, 2. izdanje: 6 tomova (1900) Pausanias, and other Greek sketches (1900) Description of Greece, by Pausanias (prijevod i komentar) (1897-) 6 tomova. The Golden Bough: a Study in Magic and Religion, 1st edition (1890) Totemism (1887) Jan Harold Brunvard, American Folklore; An Encyclopedia, s.v. `Superstition` (p 692-697) Potku Zlatne grane čini mit o vladavini sveštenih kraljeva u šumi posvećenoj Dijani, na obali jezera Nemi, u albijskim brdima u Italiji. Da bi zauzeo mesto sveštenog kralja, kandidat je morao da sa vrha jednog drveta odlomi granu imele (`zlatnu granu`) i da ubije svog prethodnika. Zbog toga je Dijanin sveštenik živeo u stalnom strahu od sledećeg pretendenta na njegov položaj i sa isukanim mačem čuvao drvo na kome je bila kobna grana imele. Frejzer je sebi postavio zadatak da odgovori na dva pitanja: `Najpre, zašto je Dijanin sveštenik sa obala Nemija, šumski kralj, morao da ubije svog prethodnika? Zatim, zašto je morao, pre no što će ga ubiti, da sa izvesnog drveta odlomi granu koju su stari poistovećivali sa Vergilijevom zlatnom granom?` Da bi odgovorio na ova pitanja, Frejzer je napisao jednu od najvećih studija o magiji i religiji. Sir James George Frazer OM FRS [1] FRSE FBA (1. januar 1854 – 7. maj 1941), bio je škotski socijalni antropolog poznat po izuzetnom uticaju na ranu fazu studija mitologije i komparativne religije.[2] Često ga se naziva jednim od očeva i osnivača moderne antropologije. Njegovo najpoznatije djelo The Golden Bough (1890) je detaljno opisalo sličnosti magijskih i religijskih vjerovanja širom svijeta. Frazer je tvrdio da su ljudska vjerovanja evoluirala kroz tri stadija: primitivnu magiju, religiju i modernu nauku. Djelomični opus Creation and Evolution in Primitive Cosmogenies, and Other Pieces (1935) The Fear of the Dead in Primitive Religion (1933–36) Condorcet on the Progress of the Human Mind (1933) Garnered Sheaves (1931) The Growth of Plato`s Ideal Theory (1930) Myths of the Origin of Fire (1930) Fasti, autor: Ovidije (prijevod i komentar), 5 tomova (1929) skraćena verzija (1931) revizija G. P. Goold (1989, isrp. 1996): ISBN 0-674-99279-2 Devil`s Advocate (1928) Man, God, and Immortality (1927) The Gorgon`s Head and other Literary Pieces (1927) The Worship of Nature (1926) (from 1923–25 Gifford Lectures,[3]) The Library, autor: Apolodor (prijevod i napomene), 2 toma (1921): ISBN 0-674-99135-4 (vol. 1); ISBN 0-674-99136-2 (vol. 2) Folk-lore in the Old Testament (1918) The Belief in Immortality and the Worship of the Dead, 3 volumes (1913–24) The Golden Bough, 3. uzdanje: 12 tomova (1906–15; 1936) 1922 skraćena verzija: ISBN 0-486-42492-8 Totemism and Exogamy (1910) Psyche`s Task (1909) The Golden Bough, 2. izdanje: 6 tomova (1900) Pausanias, and other Greek sketches (1900) Description of Greece, by Pausanias (prijevod i komentar) (1897-) 6 tomova. The Golden Bough: a Study in Magic and Religion, 1st edition (1890) Totemism (1887) Jan Harold Brunvard, American Folklore; An Encyclopedia, s.v. `Superstition` (p 692-697)

U dobrom stanju, TABACI NERASEČENI GODINA I, BROJ 2 - 1 FEBRUAR 1934 Danas : književni časopis / vlasnici i urednici Miroslav Krleža i Milan Bogdanović Danas je kao književni časopis pokrenut u Beogradu 1934. u redakciji Miroslava Krleže i Milana Bogdanovića. Zastupao je protivdogmatska gledišta u politici i umetnosti sledio Krležinu kritičku misao. Objavljivao je djela domaćih i stranih autora. Zabranjen je nakon pet brojeva. MIROSLAV KRLEŽA: Amsterdamske varijacije AUGUST CESAREC: Slučaj kolportera Ferića MILAN BOGDANOVIć: Deficiti jedne književne epohe MIROSLAV KRLEŽA: Nad otvorenim grobom, tužni zbore VELIMIR MARETIĆ: Socijalni i ekonomski uslovi nemačkog i talijanskog fašizma BRANKO GAVELLA: Gluma MIROSLAV KRLEŽA: Stefan George MARKO RISTIĆ: Materijalističko i pseudomaterijalističko shvatanje umetnosti AUGUST CESAREC: Hitlerizam kod nas KOČA A. POPOVlĆ: Psihoanaliza i marksizam V. JOSIPOVIĆ: Besmisao pod maskom dijalektike N. KOSTIN: „Ideolozi” seljačkog pokreta MARKO RISTIĆ: Jedan nov prhner nerazumevanja dijalektike MILAN BOGDANOVIĆ: Pisci u senci izdavača M ARKO RISTIĆ: Dr. h. c. Bogdan Popović sedamdeset godina misli MIROSLAV KRLEŽA: Livadić-Wiesner u Sofiji MIROSLAV KRLEŽA: Dragutin Domjanič MIROSLAV KRLEŽA: Nikola] Konstantlnovlć Roerich dolazi Anno domini 1934 UREDNICI MIROSLAV KRLEŽA I MILAN BOGDANOVI

Retko u ponudi! Naslovnu sliku na omotu izradio V. Mirosavljević. Ex Yugoslavia (1910–1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Autor - osoba Matasović, Antun Naslov Bartol i Bara : seljački roman / Antun Matasović Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1939 Izdavanje i proizvodnja [Zagreb] : Hrvatsko književno društvo sv. Jeronima, 1939 (Zagreb : Narodna prosvjeta) Fizički opis 160 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Andrić, Josip Zbirka Knjižnica dobrih romana. ǂkolo ǂ21 ; ǂknj. ǂ83 ISBN (Broš.) Napomene Str. 159-160: O piscu ove knjige / Josip Andrić. Roman u četiri dijela o nekadašnjem životu na selu iz pera katoličkog pisca Antuna Matasovića čija djela su u komunizmu bila zapostavljena. Opisan je život seljačke obitelji i njihovog okruženja. Svakodnevni radovi u polju i na gospodarstvu. Društveni, vjerski i politički život, starinski običaji, vjerovanja, način razmišljanja, narodna mudrost i još mnogo toga bez uljepšavanja. 1. Bartol i Bara 2. Za kruh svagdanji 3. Pred život 4. Crno kraljevstvo Antun Matasović, književnik, profesor. Rodio se 23. svibnja 1893. u Velikoj Kopanici, gdje završava pučku školu. Gimnazijsko školovanje započeo je u Vinkovcima, nastavio u Osijeku, vraćao se u Vinkovce, a završio u Osijeku 1912. Opredijelio se za studij trgovine u Osijeku i Beču na Eksportnoj akademiji. Za vrijeme studija uči nekoliko europskih jezika. Povratkom u Hrvatsku postavljen je za profesora Trgovačke akademije na Sušaku, a 1918. u Sarajevu. Nakon I. svjetskog rata radi kao bankovni stručnjak u Sarajevu, a od 1922. u Osijeku. Zatim prelazi u Đakovo za ravnatelja „Zadružne gospodarske banke“. Godine 1926. novo preseljenje u Čakovec za ravnatelja Trgovačke akademije, za II. svjetskog rata živi u Osijeku, potom seli u Đakovo i Požegu. Umirovljen je 1953. godine. Profesor Antun Matasović započeo je svoju književnu karijeru još u gimnazijskim danima u Osijeku, a nastavlja pisati za vrijeme studija i aktivnog djelovanja u raznim gradovima tadašnje države. Piše poučne katoličke pripovijesti i objavljuje ih u raznim novinama, kalendarima i publikacijama HKD sv. Jeronim u Zagrebu. Ubrzo se svrstava u hrvatsku književnu desnicu okupljenu oko toga katoličkog društva i postaje njenim članom 1923. godine. Do tada je objavio već nekoliko samostalnih knjiga pripovijedaka: „Susreti I“ i „Susret iII“ 1920. u Sarajevu. Ostala djela su mu: Pripovijesti: „Cvijet pod staklom“ 1921, „Slavončice“ 1926, „S djedovskog praga“ 1943. Jednočinke: „Lijepa naša“ 1936, „Daj, da dođe kraljevstvo tvoje“ 1939. Romani: „Bartol i Bara“ 1939, „Za kruh svagdanji“ 1940, „Pred život“ 1940, „Crno kraljevstvo“ 1942. Neka su mu djela doživjela i reprint izdanja krajem 20. stoljeća u Đakovu. Sva su mu djela prožeta hrvatskim katoličkim i slavonskim šokačkim duhom. Prevodio je sa španjolskog i danskog govornog područja, a ostavio je i nekoliko knjižica o pisanicama, tikvicama i seljačkim slavonskim rezbarijama. Umro je u Karlovcu 20. svibnja 1986. godine, a sahranjen je u Požegi uz grob voljene žene. MG91 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko u ponudi! S crtezima Akademskog slikara AD. Dolezala Mariša Radonova-Šarecka, rođena Mari Emilie Bosačkova (6. decembar 1890, Prag-Nove Mesto[1] — 15. oktobar 1958, Prag), bila je češka književnica i prevodilac. Život Rođena je 6. decembra 1890. godine,[bel 1] u dobrostojećoj praškoj porodici učitelja opšte škole u ​​St. Štepan u Pragu od Vaclava Bosačeka (1858). Otac je bio rodom iz Pribrama, majka Milada Brožkova (1856) iz Smihova, venčali su se 7. septembra 1887. Marija Bosačkova je imala brata Vaclava (1896).[2] Posle svog oca, pripadala je razgranatoj porodici Bosačk u Pribramu. Njen stric je bio, na primer, sveštenik i pustinjak iz Makove P. Vincenc Bosaček ili slikar i prijatelj Mikolaša Alšea Josef Bosaček. Ime Šarečka bio je njen pseudonim, koji je izabrala na početku svog rada, po dolini Divoka Šarke kod Praga. Dana 25. avgusta 1921. pseudonim je upisan kao njeno rođeno ime.[1] Do 1908. studirala je u ženskoj gimnaziji Minerva. Dobila je odlično obrazovanje, položila državne ispite iz francuskog, engleskog i italijanskog. Veći deo svog života bavila se književnošću i drugim ličnim interesima. Godine 1917. razbolela se od nervne bolesti. Posle Prvog svetskog rata radila je u Ministarstvu spoljnih poslova kao urednica francuskog informativnog biltena Gazette de Prague, 1933–1938. rukovodila je prevodilačkim odeljenjem. 1938. postaje sindikalno veće, 1939. penzionisano. Ona i njen suprug su putovali na mnoga putovanja po Evropi i inostranstvu. Posle nemačke okupacije, vratila se u ministarstvo i tamo radila do 1948. godine kao prevodilac. Umrla je 15. oktobra 1958. godine u Pragu, gde je i sahranjena.[3] Porodični život 15. septembra 1921. u Pragu se udala za kontraadmirala Borivoja Radona, koji je služio u austrougarskoj vojsci kao komandant pomorske avijacije.[4] Posle venčanja zvala se Radonova–Šarecka. Neka dela je objavila samo pod imenom Radonova. Rad Njeno delo književnici karakterišu kao sentimentalno i melanholično sa fokusom na kulturnu istoriju, pripada srednjoj struji njenog vremena. Svoj prvi roman, kratku prozu „Senka je pala na dušu“, objavila je 1908. Sastojao se od sedam pripovedaka dekadentne tematike i erotskog prizvuka. Knjiga je postala mala senzacija, jer je autorka smelih tekstova za svoje vreme bila jedva osamnaestogodišnja devojčica. Njeno sledeće delo je objavljeno tek 1914. godine, kada je objavila kvartet kratkih priča na temu intelektualno neravnopravnog odnosa između muškarca i žene, pod nazivom „Bolne žrtve“. Njen prvi pravi roman objavljen je 1917. godine pod naslovom „Dubine sreće“. Usledili su i drugi, manje-više konvencionalni naslovi – trilogija pripovetki „Betina”, roman „Prosjak ljubavi” i drugi, kritikovani od kritičara zbog svoje neoriginalne tematike i stila. Krajem 1920-ih, Šarečka je napravila svoj prvi pokušaj istorijskog fantastike, odnosno dramu „Jozef Jirži Švec“, u kojoj se bavi poznatom figurom češkog legionara. Njeno interesovanje za istoriju dovelo ju je do nefikcije. Od početka 20-ih godina posvetila se, na primer, životu i radu vajara Františeka Bileka, salonima 18. i 19. veka. veka ili običan život na kraljevskim dvorovima („Kraljevske ljubavnice“ iz 1925). Vrhunac njenih nastojanja u ovoj oblasti bilo je obimno petotomno delo „Iz kulturne istorije čovečanstva”. Za vreme protektorata, 1940. godine, izašla je njena danas najpoznatija, a po nekima i najuspešnija knjiga pod nazivom „Pod Svetom Gorom“, u kojoj beleži život u Pribramu 1850-1890. koristeći primer sudbine Pribramskih trgovaca i zanatlija. Starosvetska idila porodice Krejčov ovde je uokvirena živopisnim opisom drevnih običaja, rudarskim „predstavama“ ili odjecima kulturnog života Praga. Pisala je i poeziju, posebno lirsku (zbirke „Glasovi u potoku”, „Miris doma” ili „Blanik i druge pesme”), ali bez opšteg uspeha. Pokušala je i sa istorijskim epom, jedini ep „Majstor Bohuslav” posvetila je neimaru Karlu Praškom.

Lepo očuvano Retko Ksenija Atanasijević FILOZOFSKI FRAGMENTI Dr Ed. Klapared - Izbor zvanja Kratak kineske, vavilonsko-asirske, jevrejske, misirske, arapske, persijske, italijanske i engleske pregled književnosti Clenton Logio SOCIJALNE STUDIJE Slavko Kosić SOCIJALNA POLITIKA SELA Dragoslav Đorđević FILOZOFSKA NASTAVA U ŠKOLI Dinko Tomašić ZAKONI PORASTA STANOVNIŠTVA Ksenija Atanasijević (Beograd, 5. februar 1894 — Beograd, 28. septembar 1981) bila je srpski filozof i prevodilac[1], prva docentkinja i prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu 1922. godine.[2] Diplomirala je čistu filozofiju sa klasičnim jezicima. Bila je prevoditeljka klasičnih filozofskih dela, kao i autorka studija, članaka, metafizičkih i etičkih rasprava. Između dva svetska rata bila je profesorka na Univerzitetu u Beogradu. Objavljeni su njeni Filozofski fragmenti. Prevodila je dela Aristotela (Organon), Platona (dijalog Parmenid), Spinoze (Etika), Adlera (Individualna psihologija).[3][2] Biografija[uredi | uredi izvor] Ksenija Atanasijević, slika Nadežde Petrović, 1912. godine (Spomen zbirka Pavla Beljanskog) Ksenija Atanasijević je rođena 1894. godine u Beogradu kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice Svetozara Atanasijevića. Njena majka Jelena, iz beogradske svešteničke porodice i sestričina predsednika beogradske opštine Aćima Čumića, umrla je posle porođaja. Kada je imala 12 godina, umire joj otac, i brigu o Kseniji preuzima njena maćeha, prosvećena nastavnica Više ženske škole Sofija Atanasijević. Najbolji drug joj je pesnik Rastko Petrović i njegova sestra, pariska slikarka Nadežda. Ksenija studira filozofiju na Beogradskom univerzitetu, profesor glavnog predmeta joj je slavni Branislav Petronijević, koga zbog otkrića u paleontologiji i originalnih filozofskih radova visoko uvažavaju evropski naučni krugovi. Međutim, Petronijević ja na Beogradskom univerzitetu strah i trepet. Ksenija se u pismu prijateljici jada da su njegova predavanja „fiziološki neizdrživa“ i da studenti padaju u nesvest na seminarima koje Petronijević vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i s fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira. „Ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva. Jedna studentkinja je počela da plače, a jedna je otišla i nikada više neće doći“, kaže mlađana Ksenija. Ali taj isti Petronijević Kseniju otkriva kao najtalentovaniju na fakultetu i neformalno je proglašava svojom naslednicom. No, prvi uspesi na fakultetu prvi su susreti Ksenije Atanasijević sa zlobom čaršije, koja nikada nije trpela niti podržavala izuzetost: počinju ogovaranja o njenoj ljubavnoj vezi s profesorom Petronijevićem. Doktorat[uredi | uredi izvor] Pošto je diplomirala, za doktorski rad ona uzima delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu po čitavoj Evropi. Doktorat je obranila sa odličnim uspehom.[4] Ima 28 godina kada brani svoju doktorsku tezu Brunovo učenje o najmanjem[1], 16. januara 1922. godine. U komisiji kojom predsedava Petronijević još su i Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Možda stoga da bi sam razotkrio tračeve o njegovoj sentimentalnosti prema Kseniji, Petronijević tada prevazilazi i sopstvenu malicioznost i surovost prema studentima, pa u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filozofskom ispitu, vodi kroz područje više matematike. Ona neočekivano dokazuje da je sasvim spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna, a zapanjeni Petronijević i Milanković gledaju jedan drugoga i komentarišu: „Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!“ Njihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu da je Ksenija „pametna kao muško“, no takve šale su učvrstile Kseniju rešenost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije.[5][6] Promovisana je u doktora 5. marta iste godine.[7] U oktobru 1923. izabrana je za docenta filozofije na Filosofskom fakultetu, čime je postala prva univerzitetska nastavnica.[8] Progon[uredi | uredi izvor] Čaršija u Beogradu prelazi na „novu aferu“, i proglašava Kseniju ljubavnicom njene najbolje prijateljice Zore Stanković. Ova govorkanja zatim zamenjuju novom „pričom“: Ksenija Atanasijević je u vezi s poznatim beogradskim lekarom i „oženjenim čovekom“ Milanom Markovićem. Provokativni naslovi o ljubavnom životu Ksenije i doktora Markovića pojavljuju se i na prvim stranama tadašnje žute štampe, listova „Balkan“ i „Veče“. Čaršija im ne priznaje i privatnost ni kada se doktor Marković razvodi od prve žene i venčava sa Ksenijom Atanasijević. Pošto je Ksenija postala i predavač na Beogradskom univerzitetu, uvređeni profesor Miloš Trivunac na sednici univerzitetskog veća ponosno proklamuje: Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci. Ksenija Atanasijević neće izdržati torturu koja joj se sprema na Beogradskom univerzitetu. Čitav krug profesora, koji uglavnom anonimno deluju, strasno se okomio na nju i smišlja afere. Glavna im je da je Ksenija, u jednom predavanju na Kolarcu, pomenula izvesni izvor, ne citirajući ga jasno, pa je na taj način postala plagijator. Na osnovu ovoga, oni organizuju glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijević s Univerziteta - s katedre Filosofskog fakulteta je uklonjena 24. oktobra 1935.[9] Profesor i pravnik, Živojin M. Perić, javno i vatreno upozorava da su ta glasanja sasvim nezakonita. Konferencija intelektualaca traži da se utvrdi ko je u pravu.[10] Anonimna grupa tada diskusiju prebacuje na teren „autonomije Univerziteta“. Ksenija Atanasijević piše polemičke tekstove, poziva one koji je napadaju da javno kažu u čemu je stvar, traži pravo barem da se brani. S druge strane nema odjeka, a što vreme više prolazi, stvara se čaršijski utisak da „tu nečega ipak ima“. Punih osam godina Ksenija Atanasijević bezuspešno traži pravdu i zaštitu. U međuvremenu, Enciklopedija Britanika uvršćuje u svoje odrednice njen doktorski rad o Đordanu Brunu kao relevantnu literaturu za shvatanje Brunove misli. Konačno ona sama 1936. (ili već 1935.[11]) godine piše molbu Univerzitetu da je prevremeno penzioniše. Umorna od ove borbe je govorila: „na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više“. Osvrćući se na slučaj, rektorat univerziteta je zaključio da `Za svoj neuspeh na Univerzitetu g-ca Atanasijević ima da zahvali samo sebi`,[12] na šta je Atanasijević odgovorila da može zahvaliti `podmuklim intrigama, prikrivenim univerzitetskom `autonomijom``.[13] U decembru 1939. postavljena je za nastavnog inspektora.[14] Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] U Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija Atanasijević odbija da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca. Štaviše, pre rata pisala je protiv nacizma i branila Jevreje, pa je Gestapo hapsi. Posle završetka rata, nove komunističke vlasti je hapse. Iz komunističkog zatvora je izašla lišena samo građanskih prava, a sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela Filozofski fragmenti. Taj rukopis nije nikada pronađen. Na osnovu onoga što jeste pronađeno, smatra se da je Ksenija Atanasijević tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema.[15] Najveća srpska žena mislilac, čija je glavna tema problem zla u pojedincu i društvu. Dobijala je i zvanične pozive da predaje u Americi, ali ostala je u Beogradu, gde umire 1981, u svojoj 88. godini. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju sa suprugom Milanom Markovićem, parcela 10. Krajem 1980-ih, njena grobnica je uništena, a grobno mesto prekopano i prodato novim vlasnicima.[16][6] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Ljiljana Vuletić je napisala knjigu „Život i misao Ksenije Atanasijević“ za koju je 2006. dobila Nagradu Isidorinim stazama.[6] Zoran Penevski je napisao roman „Elegija o beloj devojčici” o Kseniji Atanasijević.[17] Odabrana dela[uredi | uredi izvor] Brunovo učenje o najmanjem, Beograd, 1922. Počeci filozofiranja kod Grka, Beograd, 1928. Filozofski fragmenti I-II, Beograd, 1929-30. La doctrine métaphysique et géométrique de Bruno,Beograd i Pariz, 1923. L`Atomisme d’Epicure, Pariz, 1928.[18] Un fragment philosophique, Beograd, 1929. Considération sur le monde et la vie dans la littérature populaire des Yougoslaves, Pariz 1929/30. Die gegenwärtigen philosophishen Strömungen in Jugoslawien – Der russische Gedanke, Internationale Zeitschrift für Philosophie, Bon, 3, 1930. Die Anfänge des Philosophiernes bei den Griechen, 1928. Organon, prevod Etika, prevod tags: antikvarne knjige stare srpska prva izdanja

Kao na slikama Prvo izdanje Sibe (Josip) Miličić (Brusje, Hvar 3. april 1886.[1] — Bari, Italija 1944) bio je srpski književnik i književni kritičar. Biografija[uredi | uredi izvor] Sibe Miličić rođen je kao Josip Miličić 1886. godine na Hvaru. Studirao je romanistiku i slavistiku na univerzitetima u Beču, Firenci, Rimu i Parizu. Na studijama u Beču prihvatio je ideju o Srbiji kao jugoslavenskom Pijemontu i postao unitarista. Po završetku studija u privatnim školama u Firenzi, Rimu i Parizu proučavao je slikarstvo. Od 1913. godine gimnazijski je nastavnik u Srbiji. U Prvom svetskom ratu ordonans je među srpskim dobrovoljcima prvo u Srbiji a potom u Rusiji. Priključio se grupi srpskih pisaca okupljenih oko Zabavnika, na Krfu (1917—1918), zajedno sa Vladimirom Čerinom i Tinom Ujevićem. Posle nacističkog bombardovanja Roterdama 1939. godine gde je radio u konzulatu Kraljevine Jugoslavije vraća se u Zagreb gde objavljuje knjigu pjesama `Apokalipsa`. Rat provodi na Hvaru, a posle pada Italije 1943. godine odlazi u partizane. Prebacuju ga u Bari, gđe se već nalaze brojni intelektualci iz Dalmacije (Vladimir Nazor, Jure Kaštelan i drugi). Početkom 1945. na povratku iz Barija na Vis tokom noći nestao je s broda. [2] Miličić je autor manifesta književnog pokreta kosmizam pod naslovom Jedan izvod koji bi mogao da bude program (1920). Pored toga, pisao je pesme, pripovetke i romane. Svoje radove objavljivao je često i u velikom broju listova i časopisa, kao što su: Pijemont, Srpski književni glasnik, Delo, Politika, Zabavnik, Jugoslavija, Književne novosti, Dan, Misao, Republika, Budućnost, Tribuna, Kritika, Epoha, Revi, Savremenik, Novo doba, Vijenac, Almanah Branka Radičevića,, Vreme, Pravda, Život i rad, Volja, Reč i slika i mnogim drugim. Dela[uredi | uredi izvor] Objavio je sledeće zbirke pesama: Pjesme (Beč, 1906) 10 pjesama o don Juanu (Beč, 1912) Treća knjiga pjesama (1914) Knjiga radosti (1920) Knjiga večnosti (1922) Moje selo Brusje (1936) Deset partizanskih pjesama (Bari, 1944)[3][4]

Они и Ми / Синиша Пауновић ; цртежи Владимира Жедринског crteži Vladimir Ivanovič Žedrinski Beograd 1930. veoma dobro stanje, kao na slikama s posvetom pisca Siniša Paunović (Čačak, 25. avgust 1903 — Beograd, 9. april 1995) bio je novinar, književnik, prevodilac sa bugarskog jezika, kolekcionar likovnih dela i značajne dokumentarne građe. Biografija Siniša Paunović je rođen 25. avgusta 1903. godine u Čačku u mnogočlanoj i siromašnoj porodici Svetozara Paunovića i Radojke Punović. Sinišin otac Svetozar je bio kafedžija, ali zapada u dugove zbog kojih je izgubio kafanu. Nakon gubitka kafane, Svetozar se zapošljava kao priučeni telefonista na pošti i železnici. Sinišina majka, Radojka Milošević, bila je ćerka bogatog opančara Vasilija. Nakon očevog bankrotstva Radojka napušta gimnazijsko školovanje i za život zarađuje baveći se ručnim radom. Udaje se za Svetozara 1898. godine.[1]. Obrazovanje i rad Siniša Paunović osnovnu školu i gimnaziju završava u rodnom mestu, a 1922. godine po očevoj želji upisuje se na Građevinski fakultet u Beogradu. Nakon dve godine studiranja zaključuje da ga daleko više privlači književnost i pisanje kojim je počeo da se bavi još pre dolaska u Beograd. Svoju karijeru novinara započinje u dnevnom listu Politika. U Politici je radio od 1926. do 1971. godine, a nakon odlaska u penziju nastavio je da radi kao honorarni saradnik ovog lista. Uporedo sa novinarskim radom, studirao je istoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1933. godine. Pred Drugi svetski rat bio je dopisnik Politike iz Bugarske. U nemogućnosti da se vrati u zemlju, našao se prvo u Rusiji, da bi zatim preko Turske i Sirije stigao u Palestinu, u Jerusalimu se pridružio izbegličkoj kraljevskoj vladi, u nadi da će se njegovo putovanje završiti odlaskom u London. Međutim, zbog nesuglasica sa Jovanom Đonovićem, vladinim delegatom na Srednjem Istoku, interniran je na jug Afrike, u Kejptaunu, gde je ostao do kraja rata.[2] Po završetku rata vratio se u Jugoslaviju i na predlog tadašnjeg direktora Politike, Vladislava Ribnikara, ponovo se zaposlio u svojoj redakciji na mestu urednika Beogradske hronike. Od tada, neumorno piše o mnogim ličnostima i temama iz sveta kulture, nauke i umetnosti, održavajući prisne veze sa brojnim umetnicima, kulturnim i javnim radnicima. Kao novinar i pisac bio je aktivan i nakon penzionisanja, sve do smrti 9. aprila 1995. godine.[3] (COBISS.SR 1024047031) Dela Siniše Paunović Iz kutova duše, 1927. Pesnikove molitve, 1928. Oni i mi, 1930. Takmaci, 1931. Na raskršću, 1932. Manastir Nikolje u Ovčarskoj-kablarskoj klisuri, 1936. Krvava pravoslavna litija u Beogradu: na dan 19. jul 1937 godine, 1937. Pusta zemlja, 1948. Pisci izbliza, 1958. Crne priče, 1959. Tragom njihovog detinjstva, 1959. Srbija koje nema, 1971. Dobrica govori, 1980. Drainac pesnik i boem, 1981. Bora Stanković i Branislav Nušić iza zavese, 1985. Prisine, 2003. Kada su letele kamilavke, 2006. Vladimir Ivanovič Žedrinski (Moskva, 30. maj 1899 — Pariz, 30. april 1974) je bio srpski scenograf, kostimograf, karikaturista i crtač stripova ruskog porekla. Najpoznatiji stripovi: „Ruslan i Ljudmila“ (po Puškinovoj noveli) i „Porodica Zabavčić“ (scenario R. Tomić) tags: knjige s posvetama pisaca posveta autora s posvetom autora retke antikvarne knjige ...