СЛАВОМИР НАСТАСИЈЕВИЋ ДЕЛА 1-5 ДЕЧЈЕ НОВИНЕ ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ 1989 1. АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ 2. ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР 3. КАРЛО МАРТЕЛ 4. HANIBAL ANTE PORTAS 1 5. HANIBAL ANTE PORTAS 2 ............................................................. Ћирилица Тврде корице Шивен повез Око 13ОО страна РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ, ПОЈМОВА И ИМЕНА КОНТРОЛНИ КУПОНИ НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО НЕЧИТАНО Ово се не пропушта !!!!!!!!!!! За 7 до 77 година !!!!!!!!!!! За читање /ц е л е/ године и у свим годишњим добима !!!! Екстра за ПОКЛОН !!!!!!!!!!!!!!!

BIBLIOTEKA STANIH PISACA 32 KNJIGE IZDAVAČ: NARODNA PROSVETA OKO 1930-1935 TVRDOG POVEZA 1. GRACIJA DELEDA - IZABRANA DELA KNJIGA I 2. GRACIJA DELEDA - IZABRANA DELA KNJIGA II 3. MAKSIM GORKI - IZABRANA DELA KNJIGA I 4. MAKSIM GORKI - IZABRANA DELA KNJIGA II 5. M.A. ALDANOV - IZABRANA DELA KNJIGA I 6. M.A. ALDANOV - IZABRANA DELA KNJIGA II - ZELENA 7. GUSTAV FLOBER - IZABRANA DELA KNJIGA I 8. GUSTAV FLOBER - IZABRANA DELA KNJIGA II 9. VALTER SKOT - IZABRANA DELA KNJIGA I 10. VALTER SKOT - IZABRANA DELA KNJIGA II 11. ENRIKE LARETA - IZABRANA DELA KNJIGA II 12. VLADISTALAV REJMONT - IZABRANA DELA KNJIGA II 13. ČARLS DIKENS - IZABRANA DELA KNJIGA I 14. GOTFRID KELER - IZABRANA DELA KNJIGA I 15. MARIJA RODJEVIČUVNA - IZABRANA DELA KNJIGA I 16. K. F. MAJER - IZABRANA DELA KNJIGA I 17. LUIDJI PIRANDELO - IZABRANA DELA I 18. GERHART HAUPTMAN - IZABRANA DELA KNJIGA I 19. GUSTAV FLOBER - IZABRANA DELA KNJIGA I 20. DŽOZEF KONRAD - IZABRANA DELA KNJIGA II 21. IVAN TURGENJEV - IZABRANA DELA KNJIGA II 22. BORIS ZAJCEV - IZABRANA DELA KNJIGA I 23. PROSPER MERIME - IZABRANA DELA KNJIGA I 24. LUI HEMON - IZABRANA DELA KNJIGA I 25. ROMEN ROLAN - IZABRANA DELA KNJIGA I 26. VLADISLAV REJMOND - IZABRANA DELA KNJIGA I - BRAON- VEZA BR. 12 27. ALFREDO PANCINI - IZABRANA DELA KNJIGA I - BRAON 28. GI DE MOPASAN - IZABRANA DELA KNJIGA I - LILAVA 29. POL HERVJE - IZABRANA DELA KNJIGA I - LILAVA 30. ANATOL FRANS - IZABRANA DELA KNJIGA I - LILAVA 31. MORIS BARES - IZABRANA DELA KNJIGA I LILAVA 32. IVAN TURGENJEV - IZABRANA DELA KNJIGA I STANJE: KNJIGE SA MRLJICAMA PO BOKU, PONEKI ĆOŠAK KVRCNUT, OČUVANE OCENA: 4, 4... KNJIGE KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC, ZAM RF 5/2-5 IZA

VILJEM ŠEKSPIR KOMPLET - CELOKUPNA DELA 6 KNJIGA,BIGZ-Narodna knjiga-Nolit-Rad Bgd 1978, tvrd povez, zlatotisak, latinica, ukupno oko 4500 strana, komplet se sastoji od sledećih dela: 1) KNJIGA PRVA- predgovor Dr Borivoje Nedić * BURA * DVA VITEZA IZ VERONE * VESELE ŽENE VINDZORSKE * RAVNOM MEROM * ZABUNE * MNOGO VIKE NI OKO ČEGA * NENAGRAĐENI LJUBAVNI TRUD * SNOVIĐENJE U NOĆ IVANJSKU 2) KNJIGA DRUGA-MLETAČKI TRGOVAC * KAKO VAM DRAGO * UKROĆENA GOROPAD * SVE JE DOBRO ŠTO SE DOBRO SVRŠI * BOGOJAVLJENSKA NOĆ * ZIMSKA BAJKA 3) KNJIGA TREĆA-TRIOL I KRESIDA * KORIOLAN * TIT ANDRONIK * ROMEO I JULIJA * TIMON ATINJANIN * JULIJE CEZAR * MAKBET 4) KNJIGA ČETVRTA-HAMLET * KRALJ LIR * OTELO * ANTONIJE I KLEOPATRA * SIMBELIN * PERIKLE 5) KNJIGA PETA-RIČARD II * HENRI IV * HENRI V * HENRI VI 6) KNJIGA ŠESTA-KRALJ DŽON * RIČARD III * HENRI VIII * SONETI * POEME

Sabrana dela u 20 knjiga Ivan Sergejevič Turgenjev Izdavač Narodna prosveta Godina izdanja 1936 Dimenzije 14x20 cm Mesto izdavanja Beograd Pismo Latinica Stanje Dobro Uvez Tvrdi Podijeli: 1.Lovčev zapis I - Knjiga iz 1908 S.K.Z. 2.Lovčev zapis II 3.Očevi i deca 4.Uoči novih dana 5.Dim 6.Plemičko gnezdo 7.Novina 8.Ruđin 9.Andreja Kolosov i druge pripovetke 10.Tri susreta 11.Put u poljesje 12.Prva ljubav i druge pripovetke 13.Čudan slučaj 14.Prolećnje vode 15.Časovnik i druge pripovetke 16.Književne i životne uspomene 17.Scene i komdije I. 18.Scene i komedije II. 19.Scene i komedije III. 20.Kritike i pisma Na slici 190 knjiga pošto je knjiga 1 nije iz kompleta , nedostajala mi je pa sam dodao sve je isto sadržaj i prevodilac sem izdanja L.1.O.1.+

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kod tri knjige korice malo labavije, ali nije nista strasno, inace komplet je lepo ocuvan za svoje godine. Balzak odabrana dela 25 knjiga Izdavač: Narodna Prosveta Beograd 1934 /1935/1936 Autor: Onore De Balzak I: Rođaka Beta I (286 str. ) II: Rođaka Beta II knjiga (302 str. ) III: Ursula Mirue (311 str. ) IV: Seoski lekar (319 str. ) V: Čiča Gorio (351 str. ) VI: Ljiljan u dolu (372 str. ) VII: Šuani 1. knjiga (240 str. ) VIII: Šuani 2. knjiga (232 str. ) IX: Zapisi dveju mladih žena (276 str. ) X: Pripovetke (348 str. ) XI: Beatrisa 1. knjiga (256 str. ) XII: Beatrisa 2. knjiga (256 str. ) XIII: Banka Nisenžan i druge pripovetke (292 str. ) XIV: Veličina i propadanje Cezara Birotoa 1. knjiga(288 str. ) XV: Veličina i propadanje Cezara Birotoa 2. knjiga (288 str. ) XVI: Rođak Pons 1. knjiga (304 str. ) XVII: Rođak Pons Pons 2. knjiga(300 str. ) XVIII: Seljaci 1. knjiga (307 str. ) XIX: Seljaci 2. knjiga (316 str. ) XX: Mutivoda 1. knjiga (314 str. ) XXI: Mutivoda 2. knjiga (300 str. ) XXII: Pjereta (292 str. ) XXIII: Seoski popa (315 str. ) XXIV: Pukovnik Šaber , Feragus, Zlatooka devojka (333 str. ) XXV: Porodica Marana , Sarazin, Vojvotkinja De Lanže (324 str). Tvrdi originalni povez crvene boje sa zlatotiskom, format 14 x 19,5 cm , ćirilica Onore de Balzak (franc. Honoré de Balzac; Tur, 20. maj 1799 — Pariz, 18. avgust 1850) bio je francuski romanopisac koji se smatra ključnim autorom realizma. Onore de Balzak je sin malograđanskih roditelja. Otac, Bernar Fransoa, rođen u Tarnu, regionu južne Francuske, bio je čuven po svojoj originalnosti. Majka mu je Parižanka, iz porodice koja je držala trgovinu gajtana i čoje. Imala je osamnaest godina kada se udala za supruga koji je imao pedeset. Svom prezimenu je dodao plemićko de 1830. godine. Od tada se potpisivao kao Onore de Balzak Porodica Onore de Balzak je sin malograđanskih roditelja. Otac, Bernar Fransoa, rođen u Tarnu, regionu južne Francuske, bio je čuven po svojoj originalnosti. Majka mu je Parižanka, iz porodice koja je držala trgovinu gajtana i čoje. Imala je osamnaest godina kada se udala za supruga koji je imao pedeset. Svom prezimenu je dodao plemićko de 1830. godine. Od tada se potpisivao kao Onore de Balzak.[1] Detinjstvo i rana mladost Vendomski koledž (gravira A. Queyroy) Portret iz 1820. godine (Achille Devéria) Detinjstvo je proveo na imanju svojih roditelja, obavljajući poljske radove. Od sedme do četrnaeste godine provodi dane u Vendomskom koledžu, ne videvši nijednom roditeljski dom. Njegov život u ovom kaluđerskom zavodu nije nimalo srećan. On, koji je bio navikao na slobodno vaspitanje, morao je da se povinuje strogim propisima ovog poluvojničkog, polukaluđerskog koledža, da živi između četiri zida, sedeći na klupi. Umesto da radi svoje školske zadatke, predavao se svojim unutrašnjim snovima. Ipak, u dvanaestoj godini bude se njegove književne sposobnosti. U četvrtom razredu stekao je reputaciju pisca. Ovaj učenik, najviše kažnjavan u razredu, postaje strastan čitač. Ništa nije izgledalo nedostupno inteligenciji ovog čudesnog deteta koje je čitalo dela svih vrsta, istorijska, filozofska, naučna, književna. Čak je i rečnike čitao sa uživanjem. Nastavlja školovanje u rodnom mestu.[1] Balzak je prešao da živi u Parizu 1814. godine kada mu je otac tamo premešten. Njegovo pohađanje Pravnog fakulteta u Parizu se poklopilo sa početkom francuske restauracije. Ulazio je u različite poslovne poduhvate koji su mu umesto zarade donosili samo gubitke i dugove. Bio je štampar, izdavač, slovolivac, vlasnik listova. Propao je u poslu sa slovolivnicom i štamparijom. Posle tog finansijskog sloma dugovi će ga pratiti čitav život.[1] O Balzaku Balzak je bio veoma osećajne prirode. Sam je često govorio, sa žalošću u srcu, da ga je priroda namenila osećajnom životu, životu srca. Govorio je da ga je priroda stvorila za ljubav i nežnost, a sudbina ga je nagnala da ispisuje svoje želje, umesto da ih proživljava. Uprkos raznim nedaćama, Balzak se nikad nije osećao potpuno pobeđen. Njegova se hrabrost, izdržljivost i upornost pokazuju jačim od njegove bede i trenutne malodušnosti. On se na kraju uvek uspravljao i hrabro borio sa životom, čineći podvige u koje malo ko može da poveruje. Za deset dana je napisao Pjeretu, za osam dana je napisao trećinu velikog dela Izgubljene iluzije, za tri noći Matoru devojku, i to usred najvećih neprilika, trzavica i borbi. Da bi objavio jednu svoju pripovetku u prvom broju Pariske hronike, čiji je direktor postao, Balzak za noć smišlja, piše i štampa Bezbožnikovu misu. Balzak je veseo i dobar. Njegova dobrota ima u sebi nečeg detinjeg i prijemčivog što osvaja na prvi dodir. Balzak je i uobražen i ta njegova mana prelazi ponekad u nevaspitanje. Bio je sujetan, gord i samoljubiv. Nije mogao da savlada nagon za isticanjem svoje ličnosti. Voleo je da se pokaže, da se zapazi i istakne. Ne može da savlada ni poriv za precenjivanjem svog dela i govorio je najveće pohvale o svojim romanima, koji su “remek dela”, “veličanstveni spisi”, ”velike tvorevine”.[1] Evelina Hanska Balzakov dom u ulici Fortune Portret Eveline Hanske iz 1825. godine ( Holz von Sowgen) Poljska plemkinja, Evelina Hanska, sa svog imanja u Verhovnji, u Ukrajini je započela prepisku sa Balzakom 1832. godine. Iz prepiske sa zagonetnom Strankinjom koja se divi Balzakovim delima, razvila se obostrana ljubav. Sa gospođom Hanskom se sastao najpre u Švajcarskoj, zatim u Beču i Petrogradu. Nakon što je postala udovica 1842. godine, gospođa Hanska je odbila ruku Balzaka. Sa njom je zatim putovao po Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji i Belgiji. Venčao se sa gospođom Hanskom 1850. godine u Berdičevu, u Ukrajini.[1] Društvena angažovanost Bio je predsednik Društva književnika. Dva puta se kandidovao za Francusku akademiju. Prvi put (1839) je povukao kandidaturu u korist Viktora Igoa, a drugom prilikom (1849) je dobio samo dva glasa. Stil pisanja Prva strana Balzakovog rukopisa Beatrisa Iz želje za novcem i slavom pisao je ono šta je smatrao popularnim, i čime bi mogao da privuče širi krug čitalaca. Napisao je čitavu biblioteku u relativno kratkom vremenskom periodu od dvadeset godina. Često je pisao i po 16 sati dnevno uz pomoć sveće ne bi li što pre objavio svoje delo. Nije posvećivao neku naročitu pažnju ni frazama, ni slikama, ni nijansama stilskog savršenstva, izražavajući se često plačljivo, sentimentalno, kao najbanalniji pisci masovne pučke literature. Ovakvo pisanje rezultovalo je time da većina njegovih dela daje utisak nedovršenosti i neurednosti, ima grešaka u tekstu, a pojedini delovi su površni ili nedovršeni.[2] Realizam Balzak se smatra prethodnicom književnog realizma jer upotrebljava detalje, posebno detalje objekata za ilustraciju života svojih likova. Balzak je namerno i sistematski donosilac novina. Kao romansijer svestan je svoje originalnosti i smatra svoju tehniku širokom i podesnom za neočekivane obrte.[3][4] Likovi propalih karijerista, nesretnih ljubavnika, suludih škrtaca, deklasiranih dostojanstvenika bonapartističkog carstva predstavljaju uvod u novu modu književnog stvaranja, koja će se po svim evropskim književnostima razviti pod zajedničkim nazivom realizam.[2] Onore de Balzak i Gistav Flober imali su veliki uticaj na kasnije realističare i naturaliste: Gi de Mopasan, Žorž-Šarl Ismans, i u Engleskoj Džordž Eliot. Likovi Balzak je prvi upotrebio mehanizam vraćanja istih likova kroz svoje knjige kako bi izrazio jedinstvo društva koje slika. Princip ponovnog pojavljivanja ličnosti nema samo to preimućstvo da izaziva gotovo automatsko umnožavanje i pronalaženje strukture romana, on donosi i značajno rešenje problema odnosa između romana i stvarnosti, savršeno pravdajući uvođenje stvarnih ličnosti u okvire romanesknog sveta. Kod Balzaka postoje dve krajnosti: s jedne strane ličnosti kao što su kraljevi i carevi, ličnosti nezamenljive zato što su samom svojom prirodom predodređene da pojedinačno budu poznate kao takve, ali o kojima upravo zbog toga romanopisac ne može ništa reći; s druge strane nepoznate ličnosti o kojima može da kaže sve što hoće zato što samom svojom prirodom mogu biti zamenjene, što ih je uvek mnogo i jer je normalno da nam imena budu nepoznata.[4] Balzak je svojim književnim delom obuhvatio čitavo francusko društvo svoga vremena: rojalističku aristokratiju, koja se ne snalazi u vrtlogu stvaranja novog društva, i nove grube elemente mladih građanskih snaga u rađanju: pustolove, novorođene bogataše, propalice, deklasirane činovnike, korumpiranu administraciju, novinare, provincijalne gospođice, advokate, popove, legitimističko plemstvo itd.[2] Dela Iako je odrastao daleko od Pariza, Balzak je bio dosta vezan za ovaj grad. Svoja najbolja dela je napisao u Parizu ili o Parizu. Ljudska komedija Nekoliko tomova Balzakovih dela iz 1901. godine Ljudska komedija (La Comédie humaine) zajednički je naziv za njegove romane, međusobno povezane, u kojima je nastojao da pruži sliku o svom vremenu, društvenim i istorijskim, filozofskim kretanjima, da prikaže život svih društvenih klasa i slojeva, da osvetli tajne čovekove psihe. U predgovoru Ljudskoj komediji (objavljenom 1842. godine) naglasio je da će to biti istorija koju su zaboravili toliki istoričari, istorija naravi.[1] Predvideo je da Ljudska komedija sadrži 137 dela, ali je stigao da napiše 91 delo. Tom broju se mogu dodati još tri romana koje nije predvideo prvobitnim planom. U broj od 94 dela ne ulaze Golicave priče ni Balzakovi mladalački romani napisani pre 1829. godine. Studije naravi Studije naravi razvrstane su po temama u šest grupa: Prizori iz privatnog života (Čiča Gorio), Prizori iz provincijskog života (Evgenija Grande, Izgubljene iluzije), Prizori iz pariskog života (Sjaj i beda kurtizana, Rođaka Beta, Rođak Pons), Prizori iz političkog života (Jedna mračna afera, Poslanik iz Arsija), Prizori iz vojničkog života (Šuani), Prizori iz seoskog života (Ljiljan u dolu). Filozofske studije Šagrinska koža Traganje za apsolutnim Analitičke studije Analitičke studije sadrže samo jedno delo koje nije roman već ogled Fiziologija braka

57197) SABRANA DELA JOVANA JOVANOVIĆA ZMAJA 16 knjiga, Geca Kon Beograd 1933 - 1937 ; priredio Jaša M. Prodanović ; tvrd povez, format 13,5 x 18,5 cm , zlatotisak, ćirilica, sadrži sledeće naslove : 1. Pesme I, 414 str. 2. Pesme II, 377 str. 3. Pesme III, 367 str. 4. Pesme IV, 361 str. 5. Pesme V, 417 str. 6. O deci za decu I, 417 str. 7. O deci za decu II, 455 str 8. Snohvatice / Devesilje / Građa za bukvar, 413 str. 9. Probe pera / Razne kraće pesme, 467 str. 10. Proza, 479 str. 11. Pesme, lirske i lirskoepske / Prevodi i prerade I, 407 str. 12. Pesme, lirske i lirskoepske / Prevodi i prerade II, 417 str. 13. Epske pesme, 399 str. 14. Epske pesme i drame, 431 str. 15. Drama / Pripovetka / Razlike teksta, 391 str. 16. Pesme /Razlika tekstova / Zmajeve napomene, 388 str.

ODABRANA DJELA KARL MAYA 1 - 6 OTOKAR KERŠOVANI RIJEKA 1966 1. DVORAC RODRIGANDA 2. OLD SUREHAND I 3. OLD SUREHAND II 4. UMIRUĆI CAR 5. MEĐU ORLOVIMA 6. BENITO JUAREZ .............................................................. Latinica Tvrde korice Šiven povez Oko 2100 strana NEKORIŠĆENO NEOTVORENO NEČITANO Ekstra za POKLON !!!!!!!!!!!!!!!!!! db65

Sabrana dela Ivana Sergejeviča Turgenjeva u 10 knjiga Полное собрание сочинений И.С. Тургенева в 10 томах Izdavač: Книгоиздательство `Слово`, Берлин Godina izdanja: 1921-1923 Povez: broširan Format: 11,5 x 17,5 cm Spolja kao na slikama, unutra veoma dobre. Retko u ponudi. 1. Записки охотника 2. Отцы и дети / Накануне 3. Дым / Дворянское гнездо 4. Новь / Рудин 5. Андрей Колосов / Бреттёр / Три портрета / Жид / Петушков / Дневник лишнего человека / Три встречи / Муму / Постоялый двор / Два приятеля / Переписка 6. Затишье / Яков Пасынков / Фауст / Поездка в Полесье / Ася / Первая любовь / Призраки / Довольно / Собака / История лейтенанта Ергунова / Бригадир 7. Несчастная / Странная история / Степной король Лир / Стук... стук... стук...! / Вешние воды / Пунин и Бабурин 8. Часы / Сон / Рассказ отца Алексея / Песнь торжествующей любви / Клара Милич / Стихотворения в прозе / Отрывки из воспоминаний своих и чужих / Литературные и житейские воспоминания 9. Сцены и комедии: Неосторожность / Безденежье / Где тонко, там и рвется / Нахлебник / Холостяк / Завтрак у предводителя 10. Месяц в деревне / Провинциалка / Разговор на большой дороге / Вечер в Сорренто / Критические статьи (К-120)

Karl Marx KAPITAL 1 - 2 Karl Marks KAPITAL 1 - 2 Kritika političke ekonomije Prva knjiga - Proces proizvodnje kapitala Druga knjiga - Prometni proces kapitala Autor: Karl Marks Predgovor napisao Fridrih Engels Izdavač: Kosmos, biblioteka Karijatide Godina izdanja: 1933 Broj strana: 838+550 Format: 24 x 18cm Povez: Tvrdi povez sa zlatotiskom Opis i stanje: Po jedna fleka na prednjim koricama - vide se na slikama, na donjem delu prednje korice knjige 2 površine oko 1kvcm sitna stručna popravka, ostalo veoma dobro očuvano Tags: Filozofija 27.04.2024

FRANZ KAFKA ODABRANA DJELA 1-8 ZORA ZAGREB 1 9 7 7 O D A B R A N A D J E L A 1. Pripovijetke - knjiga 1 2. Pripovijetke - knjiga 2 3. Proces 4. Zamak 5. Amerika 6. Pisma 1900-1924 7. Pisma Mileni (Pogovor Willy Haas) 8. Dnevnik 1910-1923 ...................................................... Preveli s njemačkog: Zlatko GORJAN Zlatko MATETIĆ BogoMir HERMAN PreDrag MILOJEVIĆ Kaliopa i Svetomir NIKOLAJEVIĆ Mignon MIHALJEVIĆ Zlatko CRNKOVIĆ Traute ŠEGEDIN - 2.200 stranica - Tvrde korice - Šiven povez ZAŠTITNA KUTIJA NEKORIŠĆENO KOndicija: 10 Izvrsno za /p o k l o n/, dolazi /s l e d e ć a/ Nova godina !!!

Trebalo bi je odneti kod knjigovesca kako bi bila kompaktnija i zgodnija za čitanje Ukoričene tri knjige zajedno U trećoj knjizi na kraju nekoliko stranica je oštećeno (računajmo da fale) tako da je treća knjiga nekompletna i ide gratis. 1877 Retko u ponudi Čupićeva Zadužbina, Beograd Милан Ђ. Милићевић (Рипањ, 4. јун 1831 — Београд, 4/17. новембар 1908) био је српски књижевник, публициста, етнограф и академик.[1] Био је редовни члан Српског ученог друштва, члан Академије наука у Петрограду, Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, члан Српске краљевске академије у Београду, председник Српског археолошког друштва и један од оснивача Српске књижевне задруге. Биографија[уреди | уреди извор] Милан Милићевић Милан Ђ. Милићевић са супругом на калемегданској клупи Портрет Милићевића из 1866, рад Стевана Тодоровића Милан је рођен у Рипњу код Београда, од родитеља Јована и Митре 1831. године. Милићевићи потичу из Старог Влаха, одакле су се доселили пре три века. Похађао је основну школу у родном селу, а школовање наставио у Београду.[2] После гимназије завршио је Богословију у Београду и затим радио као државни чиновник у разним звањима: као учитељ основне школе у Лешници, па у Тополи, судски практикант у Ваљеву, а затим је био премештен у Београд где је службовао до краја живота и као писар. Много је путовао по Србији, старој и новоослобођеним крајевима, уз српско-бугарску границу, по Црној Гори и Русији. Био је секретар српског Министарства просвете 1861-1874. године[3], када врши своја опсежна испитивања у народу. Пропутовао је готово целу Србију и као школски надзорник, и скупио грађу за своја дела. Објавио је преко 100 књижевних наслова, различите тематике.[4] Главно му је дело `Кнежевина Србија` из 1876. године. Јавља се 1867. године и као секретар Српског ученог друштва у Београду. Био је и један од чланова оснивача и члан прве Управе Српског археолошког друштва 1883. године.[5] Био је и оснивач и члан Одбора Друштва Светог Саве 1886. године.[6] Краће време уређивао је службене Српске новине, био је библиотекар Народне библиотеке[7] и државни саветник. Уређивао је часопис „Школа“. Био је један од секретара Скупштине 1864. и Скупштине 1867. у Београду. Додељен му је Орден Таковског крста и Орден Светог Саве.[8] По њему је названа основна школа у Београду. Одабрана дела[уреди | уреди извор] Путничка писма Белешке кроз пут пет окружја по Србији Из својих успомена Живот Срба сељака Славе у Срба Из својих успомена Задружна кућа на селу Манастири у Србији Педагогијске поуке Како се учи књига Школска хигијена, 1870. Школска дисциплина Поглед на народно школовање у Србији Морална жена Зимње вечери Село Злоселица и учитељ Миливоје Јурмус и Фатима Омер Челебија Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, 1888. Додатак поменику од 1888. Знаменити људи у српскога народа који су преминули до краја 1900. г. Поменик знаменитих људи у српском народу, Београд 1901. Кнез Милош у причама, 1891. Кнез Милош у причама II. 1900. Кнез Милиш у споменицима свог некадашњег секретара, Београд 1896. Жена XX века, написала Жил СИмон и Густав Симон, Београд 1894. Кнежевина Србија, Београд, 1876. Краљевина Србија Чупић Стојан и Никола, Београд 1875. Живот и дела веиких људи из свих народа I, Београд 1877. Живот и дела веиких људи из свих народа II, Београд 1877. Живот и дела веиких људи из свих народа III, Београд 1879. Карађорђе у говори у створу, Београд 1904. Референце[уреди | уреди извор] ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 503. ^ `Дело`, Београд 1908. године ^ `Школски лист`, Сомбор 1869. године ^ `Коло`, Београд 1942. године ^ Аноним (1884). „Позив за упис у чланство Српског археолошког друштва”. Старинар Српског археолошког друштва. 1: 4. ^ `Стражилово`, Нови Сад 1886. године ^ `Мале новине`, Београд 1889. године ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 564. Biografije velikana Stare srpske knjige Antikvarne zivot .. istorija

Izdavač Narodna Prosveta Tvrdi povez 1. Rođaka Beta I 2. Rođaka Beta II 3. Ursula Mirue 4. Seoski lekar 5. Ljijan u dolu 6. Šuani I 7. Šuani II 8. Zapisi dveju mladih žena 9. Pripovetke 10. Beatrisa I 11. Beatrisa II 12. Banka Nisenžan i druge pripovetke 13. Veličina i propadanje Cezara Birotoa I 14. Veličina i propadanje Cezara Birotoa II 15. Rođak Pons I 16. Rođak Pons II 17. Seoski Popa 18. Seljaci I 19. Mutivoda I 20. Mutivoda II 21. Pjereta 22. Seljaci II 23. Pukovnik Šaber- Feragus- Zlatooka devojka 24. Porodica Marana - Sarazin- Vojvotkinja de Lanže L5

IVANA BAŠIČEVIĆ ANTIĆ TRIJUMF REČI U VIZUELNOJ UMETNOSTI DVADESETOG VEKA DIMITRIJE BAŠIČEVIĆ MANGELOS I MARSEL BRODARS Izdavač: ORION ART BEOGRAD 2018 Edicija PH - Preko hunanistike a) БАШИЧЕВИЋ, ДИМИТРИЈЕ (1921-1987) б) БРОДАРС, МАРСЕЛ (1924-1976) ц) УМЕТНОСТ - 2О ВЕК ............................................................. R e f e r e n c e 1. UMETNIČKO DELO U 20. VEKU 2. NOVE FORME UMETNIČKOG DELA 3. UMETNIČKI POKRETI U 20. VEKU I PROMENA PRIRODE UMETNIČKOG OBJEKTA 4. SLIKA I TEKST 5. NASLEĐE FENOMENA WORD-IMAGE U UMETNOSTI DRUGE POLOVINE 20. VEKA 6. STUDIJA SLUČAJA: DIMITRIJE BAŠIČEVIĆ MANGELOS 7. STUDIJS SLUČAJA: MARSEL BRODARS 8. KOMPARATIVNA ANALIZA DVA UMETNIČKA OPUSA: BRODARS-MANGELOS 9. ZAKLJUČAK ........................................................ TIRAŽ /S A M O/ 300 !!!!!!!! ILUSTRACIJE U BOJI BROŠ LATINICA 24 CM 341 STRANA NEKORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT R e t k o !!!!!!!!!!! Ekstra !!!!!!!!!!!!!!

Ratni memoari 1-2, Lojd Džordž Izdavač: Kosmos, Beograd 1937; Svedočanstva o velikim ljudima i događajima: knj. 12, 13 tvrd povez, strana 845+833+ilustracije, Dimenzije:22x16cm knjige su u dobrom stanju, sa vidljivim znacima korišćenja na povezu, ali je unutrašnjost knjiga u dobrom stanju. potpis na predlistu, Delo je kompletno.

retko u ponudi Izdanje NARODNA PROSVETA BEOGRAD, 1934. godine. Urednik Milan Kašanin odlicno ocuvano za svoje godine unutra sve čisto sadrži 24 knjige inače bi komplet trebalo da ima 30 knjiga, stoga je cena ovakva na slikama se vidi koji naslovi su u kompletu 1. Detinjstvo * Dečaštvo 2. Mladost * Secanja 3. Prepad * Kozaci 4. Sevastopolj i druge pripovetke 5. Hadži-Murat * Kavkaski zarobljenik 6. Mećava i druge pripovetke 7. Tri smrti i druge pripovetke 8. Dekabristi i druge pripovetke 9. Ðavo i druge pripovetke 10. Rat i mir I fali 11. Rat i mir II 12. Rat i mir III 13. Rat i mir IV 14. Rat i mir V 15. Rat i mir VI 16. Rat i mir VII 17. Rat i mir VIII 18. Ana Karenjina I fali 19. Ana Karenjina II fali 20. Ana Karenjina III 21. Ana Karenjina IV 22. Gazda i sluga i druge pripovetke 23. Narodne pripovetke 24. Carstvo mraka 25. Živi leš i druge drame 26. Lažni kupon i druge pripovetke 27. Vaskrsenje I 28. Vaskrsenje II fali 29. Vaskrsenje III 30. Poslednje pripovetke Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škola za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život[uredi] Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, od kojih je osam preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedska pevačica Viktorija Tolstoj i švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija[uredi] Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, izjavio je: „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, napisao je: „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscem od svih“.[14] Džejms Džojs je zapazio: „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode.“ Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabokov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustva već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u Ratu i miru, Levin u Ani Karenjinoj i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svim pohvalama koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost[uredi] Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela Rat i mir, Ana Karenjina. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu Kozak(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo Ana Karenjina (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog[uredi] Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje škole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa Jasna Poljana, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagošku aktivnost, kada objavljuje Azbuku, Novu azbuku i Rusku knjigu za čitanje, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitanja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Jasnoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplašiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu Jasna Poljana, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se da je Tolstojeva aktivnost izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-ih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt[uredi] Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste. Dela[uredi] Tolstojev portret iz 1887. koji je naslikao Ilja Repin Romani i novele Detinjstvo (rus. Детство; 1852) Dečaštvo (rus. Отрочество; 1854) Mladost (rus. Юность; 1856) Porodična sreća (novela, 1859) Kozaci (rus. Казаки; 1863) Rat i mir (rus. Война и мир; 1865–1869) Ana Karenjina (rus. Анна Каренина; 1875–77) Smrt Ivana Iliča (rus. Смерть Ивана Ильича; 1887) Krojcerova sonata (rus. Крейцерова соната; 1889) Vaskrsenje (rus. Воскресение; 1899) Hadži - Murat (rus. Хаджи-Мурат; napisano 1896–1904, izdano 1912) Kratke priče Upad (1852) Sevastopoljske priče (rus. Севастопольские рассказы; 1855–56) Ivan glupak: Izgubljena prilika (1863) Polikuška (1863) Kavsaski zatvorenik (rus. Кавказский Пленник; 1872) Putnik: Priča jednog konja (1864, 1886) Koliko je čoveku poterbno zemlje? (rus. Много ли человеку земли нужно; 1886) Kozak i radnik (1895) Otac Sergej (rus. Отец Сергий; (1898) Komadi Carstvo mraka (rus. Власть тьмы; (tragedija, 1886) Voće prosvećenja (komedija, 1889) Živi leš (rus. Живой труп (1900) Naučna dela i polemike Ispoved (Ispovedь; 1882) U šta verujem (i pod nazivom Moja vera) (rus. В чём моя вера; 1884) What Is to Be Done? (1886) Carstvo Božje u tebi (rus. Царство Божие внутри вас; 1894) Jevanđelje u pismima (1896) Šta je umetnost? (1897) Zakoni ljubavi i nasilja; 1940

U dobrom stanju! Raritet, veoma retka! Tri knjige povezane u jedni - Pesme lirske - Pesme epske - Pripovetke Autor: Jakšić, Đura, 1832-1878 Naslov: Dela Đure Jakšića. Knj. 1, Pesme lirske Poezija Jezik: Srpski Izdavanje i proizvodnja Beograd : U kraljevsko-srpskoj drž. štampariji, 1882 Fizički opis: 181 str. 16 cm Autor: Jakšić, Đura, 1832-1878 Naslov: Dela Đure Jakšića. Knj. 2, Pesme epske Poezija Jezik: Srpski Izdavanje i proizvodnja Beograd : U kraljevsko-srpskoj drž. štampariji, 1882 Fizički opis: 149 str. 16 cm Autor: Jakšić, Đura, 1832-1878 Naslov: Dela Đure Jakšića. Knj. 3, Pripovetke Jezik: Srpski Izdavanje i proizvodnja Beograd : U kraljevsko-srpskoj drž. štampariji, 1882 Fizički opis: 165 str. 16 cm Georgije „Đura“ Jakšić (Srpska Crnja, 8. avgust 1832 — Beograd, 16. novembar 1878) je bio srpski slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac, učitelj i boem. Rođen je 8. avgusta (27. jula po julijanskom kalendaru) 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Njegovo pravo ime je Georgije. Otac Dionisije ga je upisao u trgovačku školu, iz koje je bežao tri puta, da bi na kraju upisao nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje. Uoči revolucionarne 1847. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika. U revoluciji od 1848—1849. godine iako šesnaestogodišnjak, učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga nemaština primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u Minhen. Krajem 1855. godine nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Piše i pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856. Od 1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini). U to vreme boravi i u manastiru Vraćevšnica, gde crta nekoliko istorijskih portreta, koje poklanja manastiru.[1] U Kragujevcu je bila sačuvana kuća u kojoj je stanovao dve godine dok je radio u gimnaziji.[2][3] Ova kuća srušena je 2018. godine.[4] U Sabanti je 1936. godine na svečanosti otkrivena spomen-bista Jakšića, koji je tu došao za učitelja u avgustu 1865. godine.[5] Bista Đure Jakšića u Maloj Krsni Đura Jakšić je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se surovosti i lakomosti rugao, originalno i starično. Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske. Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija posao u Državnoj štampariji 1872. godine. Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na starom Tašmajdanskom groblju[6], a potom na Novom groblju u Beogradu.[7] Đura Jakšić, Noćna straža (ulje na platnu). Slika je posvećena javorskim junacima iz srpsko-turskog rata 1876—1878. godine Književni rad Stihovi Đure Jakšića u Skadarliji Spomenik Đuri Jakšiću podignut 1990. u Skadarliji (autor: Jovan Soldatović) Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka.[8] Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku poezije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreontske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura. U duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta. Često je obrađivao iste motive i u književnim delima i na slikarskim platnima. Iako uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike. Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija ’Sirota Banaćanka’, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak. Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: „Stanoje Glavaš“, „Seoba Srbalja“ i „Jelisaveta“. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876—1878. Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike „Pesme“. Najznačajnije epske pesme su: „Bratoubica“, „Nevesta Pivljanina Baja“, „Barjaktarovići“, „Mučenica“ i „Pričest“. Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu. Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko nedovršenih. Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo. Najmanje je radio na lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i klasične vrednosti. Neke od njih, kao „Na Liparu“, „Mila“, „Koga da ljubim“, „Put u Gornjak“, „Kroz ponoć nemu“, spadaju u najbolje stihove srpske poezije. Đura Jakšić, Devojka u plavom (ulje na platnu) Đura Jakšić, Knez Lazar (ulje na platnu), 1857-1858, danas u Narodnom muzeju u Beogradu Kritički osvrt Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja. Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje. Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih lirskih mesta. On je bio i slikarski talent, i celoga se života bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler“. U slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutrašnja vatra ispod same boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao vrh od handžara“, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on kod nas najbolje predstavlja, kao što Bajron predstavlja engleski, ili Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima. Njegove najlepše pesme („Na Liparu“, „Padajte, braćo“ i druge) uobličene su na taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici, tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i njegova mana“, rekavši da je Jakšić ’pesnik snage, ali bez mere i sklada’ Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja“ je pisana narodnim desetercem, a „Jelisaveta“ i „Stanoje Glavaš“ vrlo slikovitim i živim jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana. Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš“ se i danas igra. Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog, savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče. Nagrada Đura Jakšić Za više informacija pogledajte: Nagrada „Đura Jakšić“ U Srpskoj Crnji se svake godine (2015. po 54. put) održavaju manifestacije posvećene Đuri Jakšiću. Tom prilikom se dodeljuje nagrada „Đura Jakšić“ za najbolju zbirku poezije koja je izdata na srpskom jeziku prethodne godine. Postoji i nagrada „Đurin šešir”.[9] U Jagodini od 1955. godine postoji književni klub „Đura Jakšić” koji od 2000. dodeljuje „Đurinu gramatu” kao najveće priznanje kluba.[10] Memorijalni muzej Đure Jakšića U Srpskoj Crnji se, u njegovoj rodnoj kući (koja je spomenik kulture SK 1123), nalazi muzej posvećen ovom velikom umetniku.[11] Otvoren je 1980.

Афанасий Афанасьевич Фет - Полное собранiе стихотворенiй, Том 1-2 С.- Петербургъ, 1912. Tematika - poezija Jezik: ruski Opis: Orginalni povez, iz vremena, polukoža. U prvom tomu, u gornjem delu rikne nedostaje jedan mali deo kože. Strana: Tom prvi 470+ fotografija autora; Tom drugi 443. Afanasij A. Fet (1820 - 1892) ruski pesnik, mislilac, publicista i prevodilac. Lično preuzimanje knjige je moguće (po dogovoru) u ulici Braće Jerković

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga sadrzi nekoliko dela: - Roman bez romana I - Roman bez romana II - Zivot i viteska vojevanja slavnog kneza Djordja Kastriota Skenderbega - Skenderbeg - Boj na kosovu ili Milan Toplica i Zorajida - Milobruke Ne pise godina izdanja, ali po nekoj proceni rekao bih da su stampane negde izmedju 1900 i 1920. Stampano u Pancevu Knjizara Brace Jovanovic Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik cincarskog porekla i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2] Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila `suva` - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane `latinske administracije Mađarske` 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jovan Sterija Popović Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom - Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca.[6] Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[7] Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[9] Književni rad Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu. Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine. Detalj spomenika Jovanu Steriji Popoviću ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Pozorišni plakat za `Smrt Stefana Dečanskog` 1841. Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[10] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar. Muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”. Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854) Proglas povodom 100godišnjice rođenja i 50godišnjice smrti (1906). U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravljivoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[11], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[12] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[11] Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti.[13] Sterijino pozorje Glavni članak: Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Treba da se obseku! Mek povez, Beograd oko 1930 Knjiga 1 - Gospodar i sluga - Polikuska - Gorosega - Na svetu nem krivaca - Idila - Dve razlicne price o kosnici - Pesma na selu - Decja mudrost - Hodite dokle imate - Tri sina Knjiga 2 - Bracna sreca - Platnomer - Uvod u pricu o jednoj majci - Mladi car - LAzni kupon - Ko je u pravu - Zapisi jednog ludaka - Otac vasilije - Molitva - Tri price - Prolaznik i seljak - To si ti Knjiga 3 - Zasto? - Krojcerova sonat - Sevastopolj - Tri pitanja - Decemarci Knjiga 4 - Mecava - Hadzi Murat - Sta sam video u snu - KO seu ubice - JAgode - Rad, smrt i bolest - Tri smrti - Susret na frontu Knjiga 5 - Bozanski i ljudski - Kornej Viljev - Jutro jednog spahije - Hodinka - Otac ergej - Ukidanjei obnova pakla - Asiriski kralj Asarhadon - Vuk - Kamenje - Prica za decu - Tihon i Malanja - Cetrdeset godina - Razgovor zalutalih ljudi - Iz neopreznosti - Posle bala Knjiga 6 - Prepad - Kozaci - Zapisii starca Fjodora Kuzmica - Markerovi zapisi - Aljosa Loncic - O sudu Knjiga 7 - Vrag - Dva Husara - Lucern - Albert - Smrt Ivana Iljica - Radnik Jemeljan i prazan bubanj - Jermonah Isidor Knjiga 8 - Rob - Koliko coveku treba - Od cega ljudi zive - Gde je ljubav tu je i Bog - Za tudj greh - Dva saputnika - Sveca - Tri podviznika - Ilija - Dva brata i zlato - Pametnije devojcice od odraslih - Vrazje lukavo a Bozje jako - Kako je necastivi iskupljivao komad hleba - Pokajnik - Zrno koliko kokosije jaje - Gasi dok ne bukne - Dva starca - Kumce - Ivan ludak - Zasto zivimo Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škoja za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, osam od kojih je preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i Mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa njegovom suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad njegovim ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedski pevač Viktorija Tolstoj i Švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, je izjavio, „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, je napisao, „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscom od svih.“[14] Džejms Džojs je zapazio, „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode“. Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabukov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao je reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo, i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustava već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u „Ratu i miru“, Levin u „Ani Karenjinoj“ i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svih pohvala koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje, Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje ćkole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa „ Jasna Poljana“, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagočku aktivnost, kada objavljuje „ Azbuku“, „Novu azbuku“ i „ Rusku knjigu za čitanje“, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitnja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Janoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplađiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu „ Jasna Poljana“, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se, da je Tolstojeva aktivnos izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine, škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-tih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

H.DZ.VELS - COVECANSTVO rad, blagostanje i sreca roda ljudskoga Narodno delo, iz 30` tih godina, 1017 strana, 24 cm. stanje vrlo dobro

10 KNJIGA IZ SABRANIH DJELA ANTUNA RADIĆA BROJEVI: 2, 3, 4, 5, 7, 8, 9, 10, 11, 12 SELJAČKA SLOGA Dr. VLADO MAČEK I RUDOLF HERCEG ZAGREB 1938 MEKI POVEZ TRAKOM OJAČAN SASTAV IZMEŽU KORICA I ZADNJEG LISTA NA NEKIM KNJIGAMA KAO NA SLICI 3 OSTALE KAO NA SLIKAMA NASLOVI: 1. NAROD I SABOR - STRANA 375 1. SELJAČKI NAUK - STRANA 204 3. HRVATI I CAREVINA - STRANA 264 4. PROTIV RIEČKE REZOLUCIJE - STRANA 225 5. SELJAČKA POLITIKA - STRANA 214 6. BOŽIĆNICA - STRANA 196 7. DOM 1903 - STRANA 384 8. DOM 1902 - STRANA 384 9. DOM 1901 - STRANA 432 10.DOM 1900 - STRANA 384

Herbert Džordž Vels Čovečanstvo rad, blagostanje i sreća lјudskoga roda 1-2 Originalni naslov: The Work, Wealth and Happiness of Mankind the Work, Wealth and Happiness of Mankind Izdavač: Narodno delo, Beograd iz 30 -tih godina, 1017 strana, 24 cm. Tvrd povez, ilustrovano,ćirilica. dobro očuvano.

1 - Hercegovačke narodne pjesme, koje samo Srbi Muhamedove vjere pjevaju 1890 g 2 - Narodne PODRUGAČICE 1883 g 3 - Narodne humoristične Gatalice i Varalice 1884 g 4 - Narodne basne 1909 g 5 - Srpske narodne igre... Koje se zabave radi po sastancima igraju 1889 pet knjiga objedinjeno u jednu celinu tvrd povez odlicno ocuvano samo na jednoj strani trag hemijske vidi sliku kolekcionarski primerak r3

Univerzitetski prof. dr VALTER MANOŠEK HOLOKAUST U SRBIJI VOJNA OKUPACIONA POLITIKA I UNIŠTIVANJE JEVREJA 1941-1942 SLUŽBENI LIST SRJ BEOGRAD 2007 a) JEVREJI - GENOCID - SRBIJA - 1941-1942 b) ŽRTVE FAŠIZMA - JEVREJI - SRBIJA - 1941-1942 c) HOLOKAUST - DRUGI SVETSKI RAT 1939 - 1945 - SRBIJA .............................................................. PREDGOVOE PROF. DR ČEDOMIR POPOV AUTOROV PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU (Beč, septembar 2007) PREVOD DELA SA NEMAČKOG (1993) R e f e r e n c e 1. `PODUHVAT KAZNENOG SUĐENJA` 2. VERMAHT I UBISTVA JEVREJSKIH MUŠKARACA U SRBIJI 3. OTPOR I KOLABORACIJA U SRBIJI 1941. GODINE 4. VERMAHTOVI POKOLJI SRPSKOG CIVILNOG STANOVNIŠTVA U JESEN 1941. 5. GUŠENJE GASOM JEVREJSKIH ŽENA I DECE IZ KONCLOGORA SAJMIŠTE 6. REZIME I KONAČNI ZAKLJUČCI ............................................................... TIRAŽ / S A M O/ 500 PRIMERAKA NAPOMENE I BIBLIOGRAFSKE REFERENCE UZ TEKST BIBLIOGRAFIJA REZIME I KONAČNI ZAKLJUČCI REGISTAR SKRAĆENICA REGISTAR IMENA LITERATURA TVRDE KORICE LATINICA 24 cm 220 STRANICA KOLEKCIONARSKI, 2007. ODLIČNO

50267) LOGIKA udešena za školsku potrebu 1 i 2 , Alimpije Vasiljević , Izdanje i štampa Državne štamparije Beograd 1871 / 1872 godine. izradio po DŽ. S. Milju i drugim najnovijim i najboljim piscima A. Vasiljević `Logika je nauka same nauke. DŽ. S. Milj` - citat sa naslovne korice Alimpije Vasiljević (Veliševac, 21.11.1831 - Beograd, 3.02.1911), bio je filozof, profesor Velike škole, političar, ministar prosvete i crkvenih poslova. Udžbenik Logika (1871—1873) pisao je oslanjajući se na delo A System of Logic čuvenog engleskog liberalnog mislioca Džona Stjuarta Mila. Retki primerci , mek povez, format 15 x 22,5 cm , ćirilica, 120 +156 strana, pečati nanaslovnim stranama, veći deo knjiga je nečitan, tabaci nisu rasečeni , prvom tomu nedostaje deo rikne, drugi tom ima par malih zacepljenja na nslovnoj korici, opšte stanje očuvanosti knjiga je veoma dobro ,