AUGUST STRINDBERG ISPOVIJED JEDNOG LUĐAKA ZORA - GZH ZAGREB 1 9 7 7 ODABRANA DJELA SVEZAK PETI TVRDE KORICE LATINICA ŠIVEN POVEZ 2 7 4 STRANICE NEKORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO LEPO OČUVANO **********

1. ISTORIJSKI PREGLED SRPSKE ŠTAMPE 1791-1911 2. JAVNO MNENJE U FRANCUSKOJ PREMA POLITIČKOJ I SOCIJALNOJ POEZIJI 1830-1848 JOVAN SKERLIĆ Prosveta B e o g r a d 1966 Sabrana dela Jovana Skerlića Knjiga osma PredGovor: dr MIDHAT BEGIĆ ......................................................... Registar, Ćirilica, Šiven povez, Tvrde korice, 330 str ODLIČAN PRIMERAK KOndicija: 10

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: Knjižara LJ. Joksimovića a redakcija odbora za izdavanje cel. dela Svetozara Markovića. Parna štamparija Narodne radikalne stranke, Beograd, 1892. Meki povez, ćirilica Svetozar Marković (1846—1875) je bio uticajni srpski socijalistički mislilac, političar i publicista druge polovine XIX veka. Izdavao je Radenik, prvi socijalistički list u Srbiji i na Balkanu. Marković je bio žestoki kritičar velikosrpske politike i pionir ideje Balkanske federacije. Odbacio je „istorijsko pravo“, to jest obnovu Dušanovog carstva, kao osnovu rešenja srpskog pitanja. Govorio je da bi pokušaj obnove ove srednjevekovne države, koja i nije bila samo srpska i na čijem prostoru su se odigrali ireverzibilni istorijski procesi, učinili Srbiju na spoljnom planu osvajačkom, a unutra vojno-policijskom državom.[1] Marković je utemeljio federalizam kao konstantu srpske levice, kao alternativu velikodržavnoj ideologiji zasnovanoj na „istorijskom pravu“. On je također odbacio klerikalnu tradiciju kao osnovu za jedinstvo srpskog naroda, povlači liniju razdvajanja sa desnim populizmom Gimnaziju je učio u Kragujevcu i u Beogradu, godine 1863. U Beogradu je započeo studije tehnike, koje je kasnije nastavio u Petrogradu kao stipendista srpske vlade[2]. U Petrogradu je bio uključen u rad ruskih revolucionarnih kružoka. Docnije je prešao da studira u Cirih, u Švajcarskoj, gde je počeo da proučava naučni socijalizam. Kao veoma mlad je počeo da se bavi publicistikom. Zbog članka Srpske obmane, objavljenog u novosadskoj Zastavi izgubio je stipendiju, pošto je u ovom napisu napao ceo državni sistem u Srbiji, a posebno birokratiju. Ostavši bez sredstava, vratio se u Srbiju. 1. juna 1871. godine je pokrenuo `Radenik`, prvi socijalistički list u Srbiji i na Balkanu.[3] U njemu su po prvi put objavljeni, u nastavcima, Marksov Građanski rat u Francuskoj i dva poglavlja iz Kapitala. Radenik izlazi dve godine (1871 - 1872), a potom je 1873. u Kragujevcu izdavao list Javnost. Zbog napada na vlast, godine 1874. osuđen je na devet meseci zatvora, iz kojeg je izašao teško narušenog zdravlja. Ubrzo ga je, u dvadeset devetoj godini pokosila tuberkuloza. Preminuo je 1875. godine u Trstu. Ideje Radenik, socijalističke novine koje je izdavao Svetozar Marković. Društvena teorija Svetozar Marković je, za razliku od mislilaca marksističke tradicije, smatrao da nije nužno za svako društvo da prođe sve stepene istorijskog razvoja. On je verovao da Kneževina Srbija može preskočiti kapitalizam i pravo iz pred-kapitalističkih početi da razvija socijalistički oblik društvenog uređenja, zasnovan na tradicionalnim seoskim zadrugama. Kritika velikosrpske politike Svetozar Marković je u svojim delima prvi put, i to kritički, upotrijebio izraz Velika Srbija: “ Čim se monarhična vlada utvrdila u zemlji, ona je odmah počela pomišljati da rasprostrani granice svoje vlasti i van Srbije ... Misao da se Bosna i Hercegovina sjedine sa Srbijom počela se širiti i u Srbiji i kod tamošnjeg naroda. To je bilo načelo politike koja je poznata pod imenom Velika Srbija.[4] ” Marković je velikosrpsku politiku Kneza Mihajla smatrao ništavnom, jer su protiv nje bile neodoljive prepone. Prva i najjača prepona je bila nezavisna Crna Gora, koja je imala iste pretenzije na Hercegovinu, Bosnu i Staru Srbiju kao i Srbija, i koja je jasno težila da osnuje sasvim nezavisnu srpsku državu. Druga snažna prepona je bila bosanska vlastela sa njenim davnašnjim pravima. Marković je verovao da je nemoguće dobiti Bosnu mirnim putem ukolko se vlasteli ne ujamče njena starinska prava, što bi značilo ostaviti bosansku raju u ropstvu. Dobiti Bosnu ratom, znači uništiti domaću aristokraciju, a kad bi se raja oslobodila od ropstva, `da li bi se ona slagala da dođe pod srpske pandure, kapetane i ostale gospodare?`[5] Marković je smatrao da opasnost poduhvata Velike Srbije leži u činjenici da srpski narod živi izmešan sa drugim narodima, bez jasno određenih geografskih i etnografskih granica, tako da bi morao »uzeti ulogu osvajača« prema susedima: Kneževina Srbija u Markovićemo vreme (sredinom 19. veka). “ Srpski narod se s jedne strane meša s Bugarima, s druge s Hrvatima i s treće s Rumunima, a dva naroda, Bugari i Hrvati, njegovi su najbliži rođaci po krvi i jeziku. Gde su granice „sjedinjenih Srba“, nove srpske države? To je teško ostvariti, ako ne želimo da se posvađamo sa svim tim narodima ... Srpski narod nema nikakvih geografskih ili etnografskih granica kojima bi bio određen kao jedna jedinstvena celina. Da bi se stvorila država od pet do pet i po miliona Srba, srpski narod bi morao da bude u neprijateljskom odnosu s Bugarima, Hrvatima i Rumunima. Morao bi da preuzme ulogu osvajača, kako to Mađari danas čine.[6] ” Svetozar Marković, koji se i sam zalagao za oslobođenje Srba koji žive pod osmanskom ili habzburškom vlašću, izričito je odbijao ulogu Kneževinu Srbiju kao „Pijemonta Južnih Slovena“ i politiku teritorijalne ekspanzije Srbije, koja bi pripojila i mešovite oblasti.[6] On je smatrao da svaka nacija treba u svom političkom i društvenom životu da bude samostalna, da ne bude potčinjena ni jednoj drugoj naciji.[6] Marković je izričito odbacivao pozivanje na „istorijska prava“ rečima: „princip nacionalnosti odriče se svih istorijskih prava.“[6] Posebno je smatrao štetnim ujedinjenje srpskih zemalja pozivanjem na Dušanovo carstvo, jer su Srbi njegovog vremena živeli u četiri države (Austrija, Turska, Srbija i Crna Gora) čija se istorijska prava „teško mogu uskladiti“.[6] Umesto toga, Marković predlaže stvaranje Balkanske federacije, odnosno saveza srpskog naroda sa drugim balkanskim i južnoslovenskim narodima.[7] Marković naglašava da bi nova srpska država, nastala osvajanjem, po nuždi postala vojnopolicijska i snagu bi trošila u odbrani od spoljnih neprijatelja, zanemarujući sopstveni umni i kulturni razvitak.[7] Marković ocenjuje da ideja Velike Srbije ide u prilog politici koja teži da u zemlji utvrdi neograničenu moć dinastije Obrenović.[6] On je ovu „veliku misao“ smatrao izgovorom za zanemarivanje daleko važnijih unutrašnjih pitanja Kneževine Srbije, upozoravajući da se »revolucionarna ideja o jedinstvu srpskog naroda pretvorila u ideju štetnu po narodne interese«.[7] Književna kritika Svetozar Marković bio je prvi pobornik realističkog pravca u književnosti i socijalistički teoretičar. Svu svoju delatnost usmerio je u pravcu rešavanja političkih problema i pripreme masa za ostvarivanje građanskih prava revolucionarnim putem. Njegovo glavno delo, Srbija na istoku, raspravlja o društvenim, ekonomskim i političkim problemima Srbije sa socijalističkih pozicija. Vrlo rano je pokazao interesovanje i za književne probleme, obrazujući se pod uticajem Černiševskog, Hercena i Dobroljubova. U jeku procvata romantizma u srpskoj književnosti, objavio članak je Pevanje i mišljenje, i potom raspravu Realni pravac u nauci i životu, (1871 - 1872), kojima je pokušao da izazove preokret u srpskoj književnosti. Po Markoviću, pesnici su bili krivi za rđav ukus publike, sujeverje naroda i odsustvo jasnih socijalnih i kulturnih perspektiva tadašnjeg srpskog društva. On pritom nije štedeo ni najveće pesnike našeg romantizma, Lazu Kostića i Đuru Jakšića, dok je prema Jovanu Jovanoviću Zmaju imao više obzira. Uz kritiku tadašnjeg pesništva, Marković je oštro kritikovao i ondašnju proznu književnost, pri čemu je njegov članak Realni pravac u nauci i književnosti bio široko zasnovana i utemeljena rasprava, zasnovana na naučnom socijalizmu, o istorijskim zakonitostima u društvu i o društvenim procesima koji su doveli do trijumfa naučnog gledanja na te zakonitosti i procese. Po njemu ti naučni zakoni i procesi važe i za umetnost, pa prema tome i za poeziju. Njegovi članci imali su veoma veliki uticaj na dalji tok razvoja srpske književnosti, a posebno na stvaralaštvo mlade generacije književnika.

U dobrom stanju Godina II - Knjiga III/2 Podnaslov: od br. 8/9 (1973) Mesečni književni časopis; od br. 1/2 (1976) Mesečni časopis za teoriju, kritiku i poeziju; od br. 1 (1988) Mesečni časopis za teoriju, kritiku, poeziju i nove ideje Urednici: od br. 1 (1961) Oskar Davičo; od br. 11 (1961) Muharem Pervić; od br. 5/6 (1980) Jovica Aćin; od br. 1 (1980) Slobodan Blagojević Štamparije: od br. 4 (1956) Prosveta, Beograd; od br. 3 (1957) Vojno štamparsko preduzeće, Beograd; od br. 6/7 (1959) Prosveta, Beograd; od br. 4 (1976) `Slobodan Jović`, Beograd; od br. 7 (1978) BIGZ, Beograd; od br. 10 (1979) Kultura, Beograd; od br. 1 (1980) BIGZ, Beograd; od br. 4 (1980) Glas, Beograd; od br. 3 (1981) `Srbija`, Beograd.

РАСПУЋИН И ДРУГЕ ПРИЧЕ НАДЕЖДА ЛОХВИЦКА ТЕФИ НОЛИТ БЕОГРАД 2ОО8 Заборављена сјајна руска списатељица *********** НАДЕЖДА ЛОХВИЦКА ТЕФИ, рођена 1872. у Санкт Петербургу, умрла у Паризу 1952. Изузетна књижевница. Ценили су је савременици: Иван БУЊИН, Зајцев, Леонид АНДРЕЈЕВ, Куприн, КЕРЕНСКИ. Распућин је чак покушавао да је учини својом љубавницом ??? После Октобарске револуције избегла у Кијев, па у Париз.... ........................................................... ЖИВОТ И ДЕЛО НАДЕЖДЕ Л. ТЕФИ (9. мај 1872. Санкт Петербург - 6. октобар 1952. Париз) Р е ф е р е н ц е 1. НОСТАЛГИЈА 2. СЕЋАЊА 3. ПРИЧЕ (13) 4. ЖИВОТ И ДЕЛО НАДЕЖДЕ Л. ТЕФИ .............................................................. Брош Ћирилица 2ОО страница НЕКОРИШЋЕНО Изврсно за ПОКЛОН **********

IDRIS ŠAH ORIJENTALNA MAGIJA B I G Z BEOGRAD 1989 BIBLIOTEKA: MISTIKA ČUVENO ENCIKLOPEDIJSKO DELO O ZABRANJENIM ZNANJIMA ISTOKA !!! R e f e r e n c e 1. JEVREJSKA MAGIJA 2. EGIPATSKA MAGIJA 3. IRANSKA MAGIJA 4. INDIJSKA ALHEMIJA 5. LJUBAVNA MAGIJA 6. JAPANSKA MAGIJA 7. SOLOMUN: KRALJ I OPSENAR 8. NATPRIRODNO U VAVILONU 9. FAKIRI I NJIHOVA UČENJA 10. ARAPSKI DOPRINOS 11. PRIZIVANJE DUHOVA 12. MAGIJSKI OBREDI ATARVA VEDE 13. OKULTTNE VEŠTINE U KINI 14. TIBETANSKI ČUDOTVORCI ................................................................ LATINICA B R O Š 21 CM 210 STRANICA ODLIČNO *******

АУТОБИОГРАФИЈА ОДЛАЗЕЋЕГА ДРАГУТИН ИЛИЋ СОЛАРИС Нови Сад 1 9 9 4 БИБЛИОТЕКА СРПСДКЕ ФАНТАСТИКЕ књига 1 Предговор: САВА ДАМЈАНОВ Брош Ћирилица 1 2 5 страница НЕКОРИШЋЕНО перфекТ: 1О

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ МУЗИЧКЕ ДРАМЕ ИЗДАЊЕ ПРИЈАТЕЉА БЕОГРАД 1938 ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА КЊИГА 6 Музичке драме `МЕЂУЛУШКО БЛАГО` и `ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ` писане су нарочито за композитора СВЕТОМИРА НАСТАСИЈЕВИЋА ....... Право компоновања и сва ауторска права њему припадају ....... ................................................................. Р е ф е р е н ц е 1. МЕЂУЛУШКО БЛАГО 2. ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ 3. ЖИВИ ОГАЊ .................................................................. ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ 21 ЦМ 132 СТРАНИЦЕ КОЛЕКЦИОНАРСКИ ПРИМЕРАК, 1938. БИБЛИОГРАФСКИ ПРИМЕРАК, 1938 Могло би се рећи НЕКОРИШЋЕНО (уз године, 1938!) Ретко наиђе ОВАКО ОДЛИЧАН ПРИМЕРАК *******

ЖИВОТ И ДЕЛО РАДОВАНА ДРАГОВИЋА СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ Б е о г р а д 1 9 8 7 НАУЧНИ СКУПОВИ Р е ф е р е н ц е Радован Драговић Србија Српски социјалисти Оснивање Српске социјадемократске партије Идеолошке борбе Раднички покрет Србије 1902. године Радован Драговић у образованју радничке класе у Србији Радован Драговић као новинар и уредник Борба за слободу штампе Пролетерски морал и хуманизам `Првомајски спис` из времена Радована Драговића ......................................................... Фотографије Брош Ћирилица 2 6 О страница НЕКОРИШЋЕНО Екстра !

JORGE LUIS BORGES SABRANA DJELA 1923-1982 Knjiga 6 1975-1982 Grafički zavod Hrvatske Z a g r e b 1 9 8 5 Knjiga 6 1975-1982 R e f e r e n c e Željezni novčić (1976) Povijest noći (1977) Lozinka (1981) 25. kolovoza 1983. i druge neobjavljene priče (1982) Latinica Tvrde korice Šiven povez Obeleživač stranica 2 3 9 stranica Praktično nekorišćeno

PRIRODA U DELU ŽILIJANA GRAKA dr JELENA NOVAKOVIĆ Filološki fakultet u Beogradu Beograd 1988 a) Grak Žilijen (1909- ) - Motivi - Priroda b) Grak Žilijen (1909- ) - Bibliografija ....................................................... - Ova knjiga predStavlja delimično izmenjen i sažet tekst doktorske disertacije odBranjene na Filološkom fakultetu u Beogradu 6. decembra 1980. godine pred komisijom koju su sačinjavala profesori: dr Mihajlo Pavlović (mentor), dr Ivan Dimić i dr Slobodan Vitanović. 1. Priroda i `ovostrani svet` 2. Priroda i `onostrani svet` 3. Priroda i čovek - Beleške i komentari - Resume - Bibliografija: str 247-262 Ćirilica, Mek povez, 262 str LEPO OČUVANO Bez posvete, bez potpisa, bez podvlačenja! DB21

GUTAČI BLEDE VATRE Američki roman Vladimira NABOKOVA ZORAN PAUNOVIĆ profesor anglistike na Filološkom fakultetu u BeoGradu PROSVETA B e o G r a d 1 9 9 7 SAVREMENI ESEJ a) NaboKov, VladiMir Vladimirovič (1899-1977) - Romani ............................................................. 1. Uvod: OD SIRINA DO NABOKOVA 2. Stvarni život i fiktivna biografija: STVARNI ŽIVOT SEBASTIJANA NAJTA 3. Snaga i slabost antiUtopije: U ZNAKU NEZAKONITO ROĐENIH 4. Uzvišeno u trivijalnom: LOLITA 5. NeUspela osveta pripovedača: PNIN 6. Monstruozno obličje remek-dela: BLEDA VATRA 7. Porodična hronika kao istorija romana: ADA 8. Iluzija života i stvarnost pripovedanja: PROZIRNE STVARI 9. Pišem, dakle poStojim: POGLEDAJ ARLEKINE 10. EPILOG: Stvarni život Vladimira Nabokova ............................................................. Sumary Bibliografija Latinica Mek povez 400 stranica ODLIČAN PRIMERAK NEKORIŠĆENO NEOTVORENO E k s t r a !!!!!!!!!!!!!

DRUGDE PUTOPISI ALEKSANDAR TIŠMA PROSVETA B e o g r a d 1 9 9 6 IZABRANA DELA R e f e r e n c a Beograd Biciklom prema jugu Novi sad Sremski Karlovci Beograd Zemun Lipovačke šume Stepojevac Lazarevac Valjevo Kosjerić Trebava Titovo Užice Užička Požega Kukovo Guča Čačak Kraljevo Podunavci Vrnjačka Banja Goč Rašovka Predole Bare Baljevac Đumor Raška Jerina Lešak Slatina Kosovska Mitrovica Srednja Evropa Engleska Francuska Švajcarska Ženeva Cirih Lozana Bern Berlin Indija Amerika Njujork Manhatan Vašington Filadelfija Los Anđeles Crnci Belci ............................................................ Broš Latinica 2 9 3 stranice NEKORIŠĆENO perfekT kondicijA: 1O

AJNŠTAJN 1-3 B. G. KUZNJECOV MINERVA SUBOTICA 1975 BIBLIOTEKA BUKTINJA Pažnja !!! 1. Knjige NISU korišćene 2. Unutrašnjost knjiga BESPREKORNA 3. Stranice BESPREKORNE 3. Knjge su stajale na suvom, u PORODIČNOM ormanu i imaju lep unutrašnji miris 4. Na rikni prve knjige, u donjem delu, vidi se malo oštećenje veličine 1 cm, po sebi beznačajno! Sve u svemu knjige su u solidnom stanju za ČITANJE! Kome je do čitanja !!! ...Prednost OVE kupovine je u POVOLJNOJ ceni i što knjige možete preuzeti ISTOGA DANA kada ih kupite, i u vreme po DOGOVORU, na Cvetnom trgu, ispred Maksija! Aferim! .............................................................. Slike Latinica Tvrde korice Obeleživač stranica 25O*268+269 stranica

BEOGRAD foto album, Izdanje Jos.Čaklovića Zagreb 1922, edicija Naša domovina, album broj 4, naslovnu stranu izradio R. Tomaseo Dvojezično srpsko–francuski, ćirilica, format 27,5 x 18 cm 12 strana teksta (nedostaju stranice 1 i 2) + 24 fotografije starog Beograda STanje : Sem sto fale prve dve stranice, knjiga je malo talasasta u jednom delu, vidite na slikama i kod vise slika je upisana pri vrhu godina od kada su (tj. od kada je bivsi vlasnik smatrao da jesu), ponegde flekice od starosti. Kompaktna knjiga sa manama, cena snizena zbog toga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslovna i ilustracije: Dimitrije Zivadinovic Zlatna Knjiga Alfons Dode (franc. Alphonse Daudet; Nim, 13. maj 1840 — Pariz, 16. decembar 1897) bio je francuski književnik. Dode je rođen u Nimu, u Landoku 1840 godine.[1] U detinjstvu su ga roditelji, zbog slabog zdravlja, poslali na selo, gde je naučio provansalski jezik i naslušao se provansalskih legendi. Porodica mu se preselila u Lion 1849. gde je Dode išao u gimnaziju. U Pariz je otišao 1857 godine. Prva dela bila su mu zbirka pesama Ljubavnice i autobiografski spis Mališan. Ozbiljno bolestan, otputovao je na jug Francuske 1861. godine, a potom u Alžir. Godine 1863. otputovao je na Korziku, a malo kasnije je boravio kod svojih rođaka u zamku Montoban. Sva ova putovanja su važna jer će biti izvor utisaka za njegova dela Pisma iz mog mlina (1860), koja su ga učinila slavnim, i za romane o Jugu, od kojih je najčuvenija triologija o Tartarenu Taraskoncu. Tu je stvorio besmrtan tip južnjaka, hvalisavog dobričine, koji je pomalo i Don Kihot i Sančo Pansa.[2] Zatim slede brojni romani: Fromon Mlađi i Risler stariji (1874), Žak (1876), Nabob (1887), Kraljevi u izgnanstvu (1879), Numa Rumestan (1881), Jevanđelist (1883), Safo (1884), Besmrtnik (1888).[3] Tu su i mnoge knjige pripovedaka i drama Arlezijanka (1872). Umro je 1897. godine...

Kroz knjige i književnost `Izdavačka knjižarniza Rajković`` Beograd 1937. broširano izdanje, dobro očuvana sa potpisom bivšeg valsnika knjige nešto malo podvlačeni redovi ćirilica, 160 str. Sadržaj - Celokupna dela Borisava Stankovića; Put Borisava Stankovića; Za upoznavanje slovenačke književnosti; Dinko Šimunović; Veljko Petrović; Novi roman Milice Janković; Novi pripovedači; Protiv izvesnog shvatanja istorijskog romana; Dva beogradska romana; Nova knjiga Rastka petrovića; Domanović broj 2; Romansirane uspomene; Roman jednog avijatičara; Pripovetke g. Petra S. Petrovića; Pohvale i pokude; Postoji li uistinu kriza knjige?; Jugoslovenska književnost traži izdavača; Sredina; Književne novine; Reč dve o književnicima; O knjigama `za narod`; Nekoliko reči uz proslavu Đure jakšića; Sinovi mraka; Naše detinjstvo - rat; Rat; Uspomene; Mrtvački brod; Deca i devojke; Ostale antikvarne knjige koje imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=0&Prodavac=Sule&Grupa=357&iStr=1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali rikna, ali knjiga je kompaktna, malo su labavije korice, ali nista strasno. Ilustracije: V. I. Zedrinski Ben-Hur: A Tale of the Christ (sh. Ben-Hur: Priča o Kristu) je historijski roman američkog književnika Lewa Wallacea, originalno objavljen 12. novembra 1880. godine. Radnja je smještena na početak 1. vijeka, a protagonist je Juda Ben-Hur, jevrejski princ i bogati jeruzalemski trgovac koga njegov prijatelj, ambiciozni rimski oficir Mesala, lažno optuži za pobunu i da baciti kao roba na galiju; Ben-Hur zahvaljujući sticaju sretnih okolnosti postaje bogat i uspješan te se vraća u domovinu, ali će njegovu želju za osvetom ugušiti susret sa vršnjakom Isusom čija će kršćanska načela prihvatiti. Ben-Hur je postala jedna od najvažnijih kršćanskih knjiga 19. vijeka, i najpopularnije, odnosno najprodavanije djelo američke književnosti sve do Prohujalo s vihorom Margaret Mitchell; taj je primat ponovno preuzelo nakon uspjeha istoimenog filma.[1] Također je poznato i kao prvo djelo fikcije koje je službeno blagoslovio papa Lav XIII.[2] U 19. i 20. vijeku je Ben Hur postao predmetom brojnih kazališnih i filmskih adaptacija, od kojih je verzija iz 1959. godine, u kojoj naslovnog protagonista tumači Charlton Heston poznata i po rekordnom broju osvojenih Oscara. Lewis `Lew` Wallace (10.4. 1827 – 15.2. 1905) bio je američki pravnik, političar, general Unije u građanskom ratu, državnik i pisac, najpoznatiji po historijskom romanu Ben-Hur: A Tale of the Christ.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prepricano za decu Naslovna strana: Mate Zlamalik Aleksandar Dima (franc. Alexandre Dumas; Viler Kotre, 24. jul 1802 — Djep, 5. decembar 1870) je bio francuski književnik.[1] Otac je Aleksandra Dime Sina, takođe pisca i dramaturga.[2] Aleksandar Dima otac jedan je od začetnika takozvanog romana — feljtona. Talentovan pisac bogate fantazije i živog duha, podjednako uspješno se okušao u pozorišnim djelima i u istorijskim romanima. Najpozantije mu je djelo avanturistički roman „Tri musketara“, poznat po zanimljivom zapletu, mnogim pustolovinama i simpatičnim i hrabrim junacima.[3] Uticaj Diminih istorijsko-avanturističih romana osetio se gotovo u celoj evropskoj popularnoj literaturi. Napisao je, što sam, što u saradnji s drugima, oko 300 romana i drama. Za pozorište je zaslužan jer je napisao prvu istorijsku romantičnu dramu „Henrik III i njegov dvor“

Drugo dopunjeno izdanje iz 1947. godine. Veoma dobro očuvano. Potpis u vrhu predlista, inače bez pečata, podvlačenja, kompaktno. Autor - osoba Ćopić, Branko, 1915-1984 = Ćopić, Branko, 1915-1984 Naslov Rosa na bajonetima / Branko Ćopić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1947 Izdanje 2. dopunjeno izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Prosvjeta, 1947 (Zagreb : Zadružna štamparija) Fizički opis 187 str. ; 19 cm Napomene Tiraž 5.000. S A D R Ž A J: 1. Surovo srce 2. Bitka na Kozari 3. Za svojom vojskom 4. Mrvica brani komandanta 5. Veliki prijatelj hromog dječaka 6. Bitka s aždajom 7. Konjovodac i dijete 8. Komandant 9. Majka iz Gluvog Dola 10. Sin „brkate čete“ 11. Majka Drvarčanka 12. Diverzant i kurir 13. Naučnik 14. Preobraženje Mile „Tobdžije“ 15. Bjegunac 16. Sloboda narodu 17. Oslobođena mladost 18. Smjena 19. Cvjetanje 20. Čovjek i mačka 21. Most Ilije kozara Branko Ćopić je rođen 1915. godine u Hašanima u Bosni. Nižu gimnaziju je završio u Bihaću, pohađao je učiteljsku školu u Sarajevu, Banjaluci i Karlovcu, a diplomirao je pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Počeo je da piše vrlo rano, a prva dela je objavio već u svojoj četrnaestoj godini. Tokom Drugog svetskog rata bio je ratni dopisnik i jedan od učesnika u Narodnooslobodilačkoj borbi. Pisao je pesme, priče, novele, romane za decu i odrasle. Jedan je od najplodnijih i najčitanijih pisaca naše književnosti, a dela su mu višestruko nagrađivana i prevođena na mnogo svetskih jezika. Napisao je više od trideset knjiga za decu među kojima su najpoznatije zbirke pripovedaka U svijetu medvjeda i leptirova, Priče partizanke, Doživljaji mačka Toše, Priče ispod zmajevih krila i romani Orlovi rano lete, Magareće godine i Slavno vojevanje. Tragično je preminuo 1984. godine u Beogradu. MG119 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vasa Stajić (Mokrin, 10. februar 1878 — Novi Sad, 10. februar 1947) bio je srpski filozof i pisac. Niz njegovih dela smatra se ključnim za poznavanje istorije Novog Sada. Biografija Gimnaziju učio u Velikoj Kikindi, Sremskim Karlovcima i Senju. Kao učenik bio je zbog socijalističke agitacije isključen i karlovačke gimnazije. Studirao je prava, a potom filozofiju u Budimpešti, Parizu i Lajpcigu, a diplomirao je 1902. godine u Budimpešti. Započeo rad kao učitelj u banatskim selima, potom je bio profesor u Pakracu, pa u Učiteljskoj školi u Somboru. Došavši iz Pakraca školske 1904—1905. godine počeo je sa radom kao profesor i suplent u Pljevaljskoj gimnaziji, gde je u istom periodu radio profesor i istoričar Gligorije Elezović. Godine 1938. objavljen je prigodni zbornik radova posvećen njegovom 60. rođendanu. U toj `Spomenici`[1] se ističe: Život profesor Stajića je bio uvek budna radinost i sveža delotvornost. Sadržinski se njegov život deli na dva perioda. U prvom, ranijem periodu on je revolucionar koji vrši veliki uticaj na omladinu. Delovao je u cilju oslobođenja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda, koje se ostvarilo nakon završetka Prvog svetskog rata. Nastupa u novoj državi, u novim okolnostima njegove preusmerenje ka istorijskoj nauci, kada on ispisuje brojna istoriografska dela. Propagirao je Stajić ideje profesora Sandića i predvodio je Reformistički srpski nacionalni pokret mlade vojvođanske inteligencije. Kao poverenik Srpske narodne omladine propagirao je ujedinjenje svih Srba u državu Južnih Slovena.[2] Izdavačka delatnost Izdavao je predratne časopise Novi Srbin i „Srpska Prosveta”. Zbog svojih ideja bio je često proganjan i osuđivan, i za vreme Prvog svetskog rata a i u miru. Nakon rata pokrenuo je opet list, sada je to `Nova Vojvodina` u kojem iznosi vojvođanske probleme. Sarađivao je pišući za mnogo listova. Bio je jedno vreme sekretar Matice srpske i urednik „Letopisa” (1921. i 1936). Bio je i sekretar Matice srpske, ali je 1944. godine, na poziv svojih đaka prešao u Srem i pridružio se partizanima.[3] Napisao je preko 20 knjiga od kojih su mu najpoznatije „Novosadske biografije” u šest tomova, „Velikokikindski distrikt” i druge. Posebno se istakao studijama o Svetozaru Miletiću (1926, prepravljeno i doterano 1938), kao i Jovanu Jovanoviću Zmaju (1933). Napisao je preko 100 naučno-stručnih rasprava. Posle Drugog svetskog rata izabran je za doživotnog predsednika Matice srpske. Njegova kapitalna dela o istoriji Novog Sada ”Privreda Novog Sada”, ”Novosadske biografije”, ”Građa za kulturnu istoriju Novog Sada”, ”Građa za političku istoriju Novog Sada” su kapitalna dela na temu istorije grada.[4] Zaslužan je za pokret planinarstva i izletništva u Vojvodini. Godine 1923. aktivno učestvuje u organizovanju Novosadske podružnice Srpskog planinarskog društva, koja 1924. godine postaje Planinarsko društvo Fruška gora. Jedna osnovna škola u Novom Sadu i osnovna škola u Mokrinu nose njegovo ime

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dočepati se pravično ili nepravično zemaljskog raja raskoši i taštih uživanja, pretvoriti u kamen svoje srce i mučiti svoje telo radi prolaznih uživanja, kao što su se nekad podnosile muke radi večitog blaženstva, to je danas opšta misao, misao ispisana uostalom svuda, pa čak i u zakonima koji pitaju čoveka: „Šta plaćaš?“ mesto da mu kažu: „Šta misliš?“ Kad ova doktrina bude prešla iz varoši u narod, šta će biti od ove zemlje? Ko će se oženiti Evgenijom Grande? Ovo je pitanje koje muči stanovnike Somira, varoši u kojoj se odvija radnja jednog od najpoznatijih Balzakovih romana iz 1833. godine. Domaćinstvo Grande, vođeno čvrstom rukom tvrdice Grandea, uzbuniće dolazak rođaka Šarla iz Pariza. Evgenija želi da pomogne rođaku koji je bankrotirao i sukobljava se sa ocem, čiji će se finansijski uspeh poklopiti s njenom odlučnošću da žrtvuje sve zarad ljubavi. Slikajući nam prizore iz provincijskog života i razorni uticaj pohlepe, Balzak nepogrešivo i bespoštedno prikazuje običaje jednog doba koje se zapravo i ne razlikuje mnogo od današnjeg... Onore de Balzak (franc. Honoré de Balzac; Tur, 20. maj 1799 — Pariz, 18. avgust 1850) bio je francuski romanopisac koji se smatra ključnim autorom realizma. Onore de Balzak je sin malograđanskih roditelja. Otac, Bernar Fransoa, rođen u Tarnu, regionu južne Francuske, bio je čuven po svojoj originalnosti. Majka mu je Parižanka, iz porodice koja je držala trgovinu gajtana i čoje. Imala je osamnaest godina kada se udala za supruga koji je imao pedeset. Svom prezimenu je dodao plemićko de 1830. godine. Od tada se potpisivao kao Onore de Balzak Porodica Onore de Balzak je sin malograđanskih roditelja. Otac, Bernar Fransoa, rođen u Tarnu, regionu južne Francuske, bio je čuven po svojoj originalnosti. Majka mu je Parižanka, iz porodice koja je držala trgovinu gajtana i čoje. Imala je osamnaest godina kada se udala za supruga koji je imao pedeset. Svom prezimenu je dodao plemićko de 1830. godine. Od tada se potpisivao kao Onore de Balzak.[1] Detinjstvo i rana mladost Vendomski koledž (gravira A. Queyroy) Portret iz 1820. godine (Achille Devéria) Detinjstvo je proveo na imanju svojih roditelja, obavljajući poljske radove. Od sedme do četrnaeste godine provodi dane u Vendomskom koledžu, ne videvši nijednom roditeljski dom. Njegov život u ovom kaluđerskom zavodu nije nimalo srećan. On, koji je bio navikao na slobodno vaspitanje, morao je da se povinuje strogim propisima ovog poluvojničkog, polukaluđerskog koledža, da živi između četiri zida, sedeći na klupi. Umesto da radi svoje školske zadatke, predavao se svojim unutrašnjim snovima. Ipak, u dvanaestoj godini bude se njegove književne sposobnosti. U četvrtom razredu stekao je reputaciju pisca. Ovaj učenik, najviše kažnjavan u razredu, postaje strastan čitač. Ništa nije izgledalo nedostupno inteligenciji ovog čudesnog deteta koje je čitalo dela svih vrsta, istorijska, filozofska, naučna, književna. Čak je i rečnike čitao sa uživanjem. Nastavlja školovanje u rodnom mestu.[1] Balzak je prešao da živi u Parizu 1814. godine kada mu je otac tamo premešten. Njegovo pohađanje Pravnog fakulteta u Parizu se poklopilo sa početkom francuske restauracije. Ulazio je u različite poslovne poduhvate koji su mu umesto zarade donosili samo gubitke i dugove. Bio je štampar, izdavač, slovolivac, vlasnik listova. Propao je u poslu sa slovolivnicom i štamparijom. Posle tog finansijskog sloma dugovi će ga pratiti čitav život.[1] O Balzaku Balzak je bio veoma osećajne prirode. Sam je često govorio, sa žalošću u srcu, da ga je priroda namenila osećajnom životu, životu srca. Govorio je da ga je priroda stvorila za ljubav i nežnost, a sudbina ga je nagnala da ispisuje svoje želje, umesto da ih proživljava. Uprkos raznim nedaćama, Balzak se nikad nije osećao potpuno pobeđen. Njegova se hrabrost, izdržljivost i upornost pokazuju jačim od njegove bede i trenutne malodušnosti. On se na kraju uvek uspravljao i hrabro borio sa životom, čineći podvige u koje malo ko može da poveruje. Za deset dana je napisao Pjeretu, za osam dana je napisao trećinu velikog dela Izgubljene iluzije, za tri noći Matoru devojku, i to usred najvećih neprilika, trzavica i borbi. Da bi objavio jednu svoju pripovetku u prvom broju Pariske hronike, čiji je direktor postao, Balzak za noć smišlja, piše i štampa Bezbožnikovu misu. Balzak je veseo i dobar. Njegova dobrota ima u sebi nečeg detinjeg i prijemčivog što osvaja na prvi dodir. Balzak je i uobražen i ta njegova mana prelazi ponekad u nevaspitanje. Bio je sujetan, gord i samoljubiv. Nije mogao da savlada nagon za isticanjem svoje ličnosti. Voleo je da se pokaže, da se zapazi i istakne. Ne može da savlada ni poriv za precenjivanjem svog dela i govorio je najveće pohvale o svojim romanima, koji su “remek dela”, “veličanstveni spisi”, ”velike tvorevine”.[1] Evelina Hanska Balzakov dom u ulici Fortune Portret Eveline Hanske iz 1825. godine ( Holz von Sowgen) Poljska plemkinja, Evelina Hanska, sa svog imanja u Verhovnji, u Ukrajini je započela prepisku sa Balzakom 1832. godine. Iz prepiske sa zagonetnom Strankinjom koja se divi Balzakovim delima, razvila se obostrana ljubav. Sa gospođom Hanskom se sastao najpre u Švajcarskoj, zatim u Beču i Petrogradu. Nakon što je postala udovica 1842. godine, gospođa Hanska je odbila ruku Balzaka. Sa njom je zatim putovao po Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji i Belgiji. Venčao se sa gospođom Hanskom 1850. godine u Berdičevu, u Ukrajini.[1] Društvena angažovanost Bio je predsednik Društva književnika. Dva puta se kandidovao za Francusku akademiju. Prvi put (1839) je povukao kandidaturu u korist Viktora Igoa, a drugom prilikom (1849) je dobio samo dva glasa. Stil pisanja Prva strana Balzakovog rukopisa Beatrisa Iz želje za novcem i slavom pisao je ono šta je smatrao popularnim, i čime bi mogao da privuče širi krug čitalaca. Napisao je čitavu biblioteku u relativno kratkom vremenskom periodu od dvadeset godina. Često je pisao i po 16 sati dnevno uz pomoć sveće ne bi li što pre objavio svoje delo. Nije posvećivao neku naročitu pažnju ni frazama, ni slikama, ni nijansama stilskog savršenstva, izražavajući se često plačljivo, sentimentalno, kao najbanalniji pisci masovne pučke literature. Ovakvo pisanje rezultovalo je time da većina njegovih dela daje utisak nedovršenosti i neurednosti, ima grešaka u tekstu, a pojedini delovi su površni ili nedovršeni.[2] Realizam Balzak se smatra prethodnicom književnog realizma jer upotrebljava detalje, posebno detalje objekata za ilustraciju života svojih likova. Balzak je namerno i sistematski donosilac novina. Kao romansijer svestan je svoje originalnosti i smatra svoju tehniku širokom i podesnom za neočekivane obrte.[3][4] Likovi propalih karijerista, nesretnih ljubavnika, suludih škrtaca, deklasiranih dostojanstvenika bonapartističkog carstva predstavljaju uvod u novu modu književnog stvaranja, koja će se po svim evropskim književnostima razviti pod zajedničkim nazivom realizam.[2] Onore de Balzak i Gistav Flober imali su veliki uticaj na kasnije realističare i naturaliste: Gi de Mopasan, Žorž-Šarl Ismans, i u Engleskoj Džordž Eliot. Likovi Balzak je prvi upotrebio mehanizam vraćanja istih likova kroz svoje knjige kako bi izrazio jedinstvo društva koje slika. Princip ponovnog pojavljivanja ličnosti nema samo to preimućstvo da izaziva gotovo automatsko umnožavanje i pronalaženje strukture romana, on donosi i značajno rešenje problema odnosa između romana i stvarnosti, savršeno pravdajući uvođenje stvarnih ličnosti u okvire romanesknog sveta. Kod Balzaka postoje dve krajnosti: s jedne strane ličnosti kao što su kraljevi i carevi, ličnosti nezamenljive zato što su samom svojom prirodom predodređene da pojedinačno budu poznate kao takve, ali o kojima upravo zbog toga romanopisac ne može ništa reći; s druge strane nepoznate ličnosti o kojima može da kaže sve što hoće zato što samom svojom prirodom mogu biti zamenjene, što ih je uvek mnogo i jer je normalno da nam imena budu nepoznata.[4] Balzak je svojim književnim delom obuhvatio čitavo francusko društvo svoga vremena: rojalističku aristokratiju, koja se ne snalazi u vrtlogu stvaranja novog društva, i nove grube elemente mladih građanskih snaga u rađanju: pustolove, novorođene bogataše, propalice, deklasirane činovnike, korumpiranu administraciju, novinare, provincijalne gospođice, advokate, popove, legitimističko plemstvo itd.[2] Dela Iako je odrastao daleko od Pariza, Balzak je bio dosta vezan za ovaj grad. Svoja najbolja dela je napisao u Parizu ili o Parizu. Ljudska komedija Nekoliko tomova Balzakovih dela iz 1901. godine Ljudska komedija (La Comédie humaine) zajednički je naziv za njegove romane, međusobno povezane, u kojima je nastojao da pruži sliku o svom vremenu, društvenim i istorijskim, filozofskim kretanjima, da prikaže život svih društvenih klasa i slojeva, da osvetli tajne čovekove psihe. U predgovoru Ljudskoj komediji (objavljenom 1842. godine) naglasio je da će to biti istorija koju su zaboravili toliki istoričari, istorija naravi.[1] Predvideo je da Ljudska komedija sadrži 137 dela, ali je stigao da napiše 91 delo. Tom broju se mogu dodati još tri romana koje nije predvideo prvobitnim planom. U broj od 94 dela ne ulaze Golicave priče ni Balzakovi mladalački romani napisani pre 1829. godine. Studije naravi Studije naravi razvrstane su po temama u šest grupa: Prizori iz privatnog života (Čiča Gorio), Prizori iz provincijskog života (Evgenija Grande, Izgubljene iluzije), Prizori iz pariskog života (Sjaj i beda kurtizana, Rođaka Beta, Rođak Pons), Prizori iz političkog života (Jedna mračna afera, Poslanik iz Arsija), Prizori iz vojničkog života (Šuani), Prizori iz seoskog života (Ljiljan u dolu). Filozofske studije Šagrinska koža Traganje za apsolutnim Analitičke studije Analitičke studije sadrže samo jedno delo koje nije roman već ogled Fiziologija braka

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Romen Rolan (franc. Romain Rolland; Klamsi, 29. januar 1866 — Vezle, 30. decembar 1944), bio je francuski književnik, dramaturg i muzikolog,[1] jedan od najvećih mistika francuske literature 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1915. godine. Bio je duboko zainteresovan i aktivno uključen u bitna socijalna, politička i duhovna zbivanja, uključujući `aferu Drajfus`, fenomen komunizma, borbu protiv nacizma, pacifizam.[2] Po književnom usmerenju bio je humanista i nedogmatski moralista, a u ličnom životu odan demokratskim idealima. Uživao je svetsku slavu i nazivan je „savešću svog vremena”.[3] Biografija Romen Rolan rodio se u Klamsiju, gradu u regionu Burgonja istočnom delu centralne Francuske. Sa 14 godina otišao je u Pariz, gde se upisao na Višu normalnu školu. U Parizu se upoznao sa delima Spinoze i Tolstoja i razvio strast za muzikom. Diplomirao je istoriju 1889. godine, a 1895. doktorirao na muzikologiji sa tezom „Istorija evropske opere pre Lilija i Skarlatija“. Dve godine školovao se i u Rimu. Po završetku studija kratko vreme je predavao umetnost i muzikologiju, a onda je 1912. napustio mesto predavača da bi se u potpunosti posvetio pisanju. Rolan je bio pasionirani ljubitelj umetnosti: opere, Mikelanđela, Skarlatija, Betovena. Bio je lični prijatelj Riharda Štrausa. Divio se pacifističkim idejama Lava Tolstoja i indijskih mislilaca u predvečerje Prvog svetskog rata. O ovim idejama je razmenjivao mišljenja sa Gandijem i Tagorom.[4] Bio je mistik i pacifista, proučavao jogu, indijsku filozofiju i duhovnost. Godine 1929. osnovao je Međunarodno biogentičko društvo, koje promoviše mir i održiv i harmoničan način života.[5] Godine 1914. preselio se u Švajcarsku, gde je živeo do 1937. kada se vratio u rodnu Francusku.[1] Umro je 1944. godine u Vezleu, gradiću u istoimenoj opštini, u regionu Burgundija-Franš-Konte u centralnoj Francuskoj. Književni rad Bez obzira na žanr, Rolanovo delo ima za temu ljudsku potragu za srećom, smislom i istinom. Da bi opisao prirodu svojih romana u ciklusima skovao je termin „roman fleuve” (u bukvalnom prevodu „roman reka`). Prvu knjigu je objavio 1902. godine, kada je već imao 36 godina. U početku je pisao drame, ali je bio neuspešan u svojim pokušajima da dopre do široke publike. Svoje drame je sakupio u dva ciklusa: Tragedije vere (franc. Les Tragédies de la foi iz 1913. i Pozorište revolucije (franc. Le Théâtre de la révolution iz 1904, koji obuhvata 12 drama među kojima i prikaz Drajfusove afere. Svetski poznat postao je romanom Žan Kristof objavljenim u 10 tomova, od 1904. do 1912. godine, za koji je 1915. dobio Nobelovu nagradu. Slede Kola Brenjon (delo u duhu Rableove galske tradicije), još jedan ciklus, u 7 tomova, Očarana duša (1922—1933), pripovetke među kojima je jedna od najpoznatijih Petar i Lucija i niz drugih dela. Rplanovo muzičko obrazovanje odrazilo se i na kompoziciju njegovih romana. Posebnu pažnju zaslužuju romansirane biografije Ludviga van Betovena, Mikelanđela Buonarotija, Lava Tolstoja, Fridriha Hendla, Mahatme Gandija. Ne manje značajni i njegovi Memoari, Dnevnik i posthumna izdanja korespodencije sa nizom istaknutih ličnosti Evrope, Azije i Amerike. Osim lepe književnosti oprobao se i u drugim žanrovima. U eseju Pozorište za narod (franc. Le théâtre du peuple) zalagao se za demokratizaciju pozorišta,[5] dok je veliku pažnju privukao i njegov antiratni spis Iznad meteža,[2] poziv Francuskoj i Nemačkoj da poštuju istinu i čovečanstvo tokom međusobnog sukuba u Prvom svetskom ratu.[1] Ovaj veliki stilist snažno je uticao na svoje savremenike, a njegova dela čitaju se i danas[3] Nobelova nagrada Nobelovu nagradu za književnost Romen Rolan dobio je 1915. godine za delo Žan Kristof. U obrazloženju nagrade je rečeno: „... za doprinos uzvišenom idealizmu književnog dela, i za osećajnost i ljubav prema istini koje je koristio u opisu različitih ličnosti.“[4] Nagradu je primio tek godinu dana kasnije.

БРАНКО ЋОПИЋ 1. ОДУМИРАЊЕ МЕЂЕДА - КОМЕДИЈА 2. ВУК БУБАЛО - ДРАМА 3. РАЗГОВОРИ СТАРИ ПРОСВЕТА / СВЈЕТЛОСТ / ВЕСЕЛИН МАСЛЕША БЕОГРАД - САРАЈЕВО 1975 САБРАНА ДЕЛА БРАНКА ЋОПИЋА ЈУБИЛАРНО ИЗДАЊЕ РАЗГОВОРИ СТАРИ I (1950-1964) II (1965-1975 УКУПНО 45 ПРИЧА .................................................................... Пажња !!! БРАНКО ЋОПИЋ (1.1.1915 - 26. март 1884) Легендарни српски писац романа, комедија, драма, приповедака, прича за одрасле и децу! Члан САНУ! Почетком 1980-тих почео је да пише и сатиричне приче. Једна од њих је `ЈЕРЕТИЧКА ПРИЧА` која је објављена у сатиричном часопису `ЈЕЖ`. Прича је покренула страшну политичку лавину и харангу и осуду комунистичких власти са самог врха. Осуди се придружио и врховни вођа југословенских комуниста, доживотни преседник СФРЈ и маршал, ЈОСИП БРОЗ ТИТО изјавивши да такву сатиру он неће дозволити, али да писац неће бити ухапшен. Ћопић је у овој причи оштро критиковао девијације политичког живота тадашње Југославије, злоупотребу власти, непотизам и отуђивање комунистичке номенклатуре од народа! У овој књизи ОБЈАВЉЕНА је та чувена `ЈЕРЕТИЧКА ПРИЧА` Бранка Ћопића, јер је после страшног политичког прогона, Бранко Ћопић упао у тешку депресију и свој живот окончао тако што је 26. марта 1984. године `скочио у смрт` са Бранковог моста у Београду! Тако се трагично завршио животни пута једног од најомиљенијих српских и југословенских писаца! Тужан и претужан крај за легендарног писца !!!!! Мир његовој намученој души !!! (Михајло Грушић) ............................................................ ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ППОВЕЗ 159 СТРАНА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ОДЛИЧНО Екстра *************

Meki povez lošije očuvan, delom prisutne žute fleke na 20ak stranica, deo tabak se odvaja od ostatka, nerasečeni tabaci, kompletna Аутор - особа Суботић, Јован, 1817-1886 = Subotić, Jovan, 1817-1886 Наслов Живот Дра Јована Суботића : (автобиографија). Део 2, Пролеће Врста грађе књига Језик српски Година 1902 Издавање и производња У Новом Саду : издање Матице српске, 1902 (у Новом Саду : штампарија Српске књижаре браће М. Поповића) Физички опис [2], VI, 179, [1] стр. ; 24 cm Други аутори - особа Остојић, Тихомир, 1865-1921 = Ostojić, Tihomir, 1865-1921 Збирка Књиге Матице српске ; ǂбр. ǂ5 ISBN (Брош.) Напомене Стр. I-II: Предговор уређивачев / Тих. О. Напомене и библиографске референце уз текст.