Pun naslov: MISSALE ROMANUM EX DECRETO SACROSANCTI CONCILLI TRIDENTINI JUSSU EDITUM S. PII V. PONTIFICIS MAXIMI RESTITUTUM CLEMENTIS VIII. ET URBANI VIII. AUCTORITATE RECOGNITUM CUM MISSIS SANCTORUM USQUE AD HANC DIEM PER SUMMOS PONTIFICIES CONCESSIS, ACCURATE SUIS LOCIS DISPOSITIS, IMPRESSUM. Ovaj primerak Misala štampan je prema revidiranom tipskom izdanju koje je objavio papa Urban VIII 1634. godine. Svi listovi su provereni i na broju. Mesto izdanja:.....VIENNAE (Beč) Godina izdanja:...1842. Format:...............veliki, 25 x 36 cm Povez:.................drvo presvučeno kožom, zlatotisak, korice reljefne, spoljne ivice listova u zlatnoj boji Broj strana:.........730, na latinskom jeziku, ilustrovano, razdelnici strana Težina:................4,6 kg Stanje knjige:......kožni povez korica je pohaban na uglovima i ivicama; boja na sredini korica je izbledela; papirni spoj predstrane i naslovne strane, kao i zadnje strane i nulte strane je razdvojen - povez se drži na četiri čvrste platnene trake; strane do 220 su odlično očuvane; od 221 strane, od odeljka ORDO MISAE, koji je najšešće listan, listovi su izrazito zaprljani od listanja, ivice su iskrzane i potamnile od prašine; od 233 strane, od odeljka DOMINICA RESURRECTIONES, listovi su opet odlično očuvani; naslovnoj strani je ODCEPLJEN UGAO, kao i listu sa slikom pre strane 222; TRAG VLAGE na naslovnoj strani, na listu sa slikom na početku odeljka MISSA DE TEMPORE, pri vrhu listova: XI/XII i LVI-LVIII kao i pri dnu listova 41-55; ZACEPLJENI NA MARGINI su listovi 457/458 i 461/462; zacepljeni na margini pa LEPLJENI PAPIRNOM TRAKOM su listovi: 219/220, 221/222, 231/222, 223/224, 225/226, 227/228, 229/230, 231/232, 1/2 dodatka posle 90 strane; pored stubaca su PISANI BROJEVI olovkom, plavom i crvenom bojicom na stranama 164 do 171 (deo navedenog vidljiv je na posebnim slikama, ono što se ponavlja prikazano je najočitijim primerima). Misal se sastoji od 4 dela koji su zasebno numerisani: UVOD (34 strane) PROPRIUM MISSARUM DE TEMPORE (512 strana) COMMUNE SANCTORUM (88 strana) MISSAE PROPRIAE SS. PATRONORUM (96 STRANA) `MISSALE ROMANUM” (Rimski misal ili jednostavno Misal, od srednjov.lat. missale, prema crkvenolat. missa: misa) jedna je bogoslužbenih knjiga dela Katoličke crkve, koji se služi rimskim obredom. Sadrži sabrane misne molitve, čitanja, pevanja i rubrike. U ranom srednjem veku, na misi se koristilo nekoliko knjiga: sakramentar sa molitvama, jedna ili više knjiga za biblijska čitanja i jedna ili više knjiga za antifone i druga pojanja. Postepeno su nastali rukopisi koji su uključivali delove više od jedne od ovih knjiga, što je konačno dovelo do verzija koje su same po sebi kompletne. Takva knjiga se do X veka nazivala “Missale Plenum” (Pun misal). Prvi štampani “Missale Romanum“ objavljen je u Milanu 1474. godine. Papa Pije V, prema preporukama Tridentskog sabora (1545–63), objavio je službeno izdanje Rimskog misala 1570. godine (revidiran 1604. i 1634), koji je ostao na snazi u celoj Zapadnoj crkvi, s malim izuzecima (kartuzijanski i dominikanski, kao i ambrozijanski i mozarapski misal), sve do 1970. godine. Neke ispravke u tekstu pape Pija V pokazale su se neophodnim, i papa Kliment VIII ga je 7. Jula 1604. godine zamenio novim tipskim izdanjem, što je značilo da se radi o tekstu s kojim svi ostali otisci moraju biti u skladu. Sledeće revidirano tipsko izdanje objavio je papa Urban VIII 2. septembra 1634. godine. Počev od kasnog XVII veka, u Francuskoj i susednim područjima pojavilo se mnoštvo nezavisnih misala koje su objavljivali biskupi pod uticajem jansenizma i galikanizma. Episkopi Langres Pierre-Louis Parisis i iguman Gueranger pokrenuli su kampanju za povratak u Rimski misal, a papa Lav XIII je iskoristio priliku da 1884. godine objavi novo tipsko izdanje, koje je uzelo u obzir sve promene uvedene od vremena pape Urbana VIII. 3. aprila 1969. godine papa Pavle VI proglasio je novo izdanje, koje su crkveni stručnjaci iz čitavog sveta preuredili prema preporukama i smernicama Drugog vatikanskog opšteg crkvenog sabora (1961-1965). Prvo tipsko izdanje pod naslovom “Missale Romanum ex decreto Sacrosancti Oecumenici Concilii Vaticani II instauratum” objavljeno je sledeće godine. Ponovljeni otisak koji je ispravio pogrešne otiske pojavio se 1971. Drugo tipsko izdanje, sa manjim izmenama, usledilo je 1975. godine. 2000. godine papa Jovan Pavle II odobrio je treće tipsko izdanje koje se pojavilo 2002. U međuvremenu, usledili su i prevodi na narodne jezike. (111/43-265-kp/993)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ponegde ima flekice kao da je od vode, ali nije nista strasno, sve je suvo i uredno! Retko u ponudi !!! Ex Ponto je knjiga stihova u lirskoj prozi koju je napisao Ivo Andrić 1918. godine.[1] Naziv ovog dela inspirisan je nazivom zbirke pesama „Epistulae ex Ponto“ latinskog pesnika Ovidija, u kojima on peva svoje patne i utiske iz prognanstva u Pontu na obali Crnog mora gde je proteran od strane Oktavijana Avgusta.[2] U ovom ranom Andrićevom delu, nazvanom „razgovorom s dušom“ (Niko Bartulović), stilizovano je lično iskustvo u nastojanju da mu se, u lirskoj sentenci, pridoda značenje filozofsko-poetske istine, a da pritom zadrži fabulativno-narativnu osnovu, na osnovu koje bi se mogla rekonstruisati stanja jednog zatočenika. Ova knjiga pesama u prozi razvrstana je u tri ciklusa: prvi ima 26, drugi 25, a treći 88 tekstova, uz završni „Epilog“. U strasnom lirskom monologu, pesnik se obračunava sa sobom, pokušava da u tamničkim bdenjima razreši unutrašnju dramu i oslobodi se traume izazvane utamničenjem. Nepravedan pad iza rešetaka u drugi, surov i mučan svet, gde je žrtva „na suvom ukletom sprudu“, dovodi pesnika u stanje da postavlja važna egzistencijlna pitanja i grozničavo razmišlja o svetu i mestu pojedinca u njegovim tragičnim okvirima. U početku pisanja ga prate motivi usamljenosti, strepnje i melanholije. Zatočenost njegovih misli i obuzetost samoćom ga prate tokom celog dela. Osnovni motivi pisanja ovog dela su bili samoća i nemir, a zbog boravka u ćeliji i u izgnanstvu biva nemoćan da piše i jedini trenuci svetlosti su mu trenuci inspiracijakoja ga pogađa kao bljesak. Sama poenta dela se nalazi u epilogu kada mladić razočaran životom ipak odluči da živi jer je život kratkotrajan. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Filozofija prava ili prirodno pravo na filozofsko-antropološkoj osnovi dr Hajnriha Arensa Život i rad Arens je bio sin menadžera imanja Karla Hajnriha Arensa i njegove supruge Lusi Kristijane Hut. Pohađao je Veliku školu u Volfenbitelu, a zatim je počeo da studira na Univerzitetu Georg-Avgust u Getingenu, gde se pridružio lokalnom bratstvu 1828. godine.[1] Njegov učitelj Karl Kristijan Fridrih Krauze postao mu je uzor. Arens je 1830. doktorirao svojim radom „De confoederatione germanica“. jur. doktorat. Na osnovu Krauseovih teza, Arens je pokušao da razvije nezavisno prirodno pravo koje je bilo prožeto socijalnom politikom, koju je pokušao da suprotstavi racionalnom zakonu prosvetiteljstva pod uticajem Kanta. Arens na kraju nije uspeo da ima trajni uticaj na njegov rad zbog nejasnih osnova[2], iako je tokom svog života postao veoma poznat u Francuskoj, Španiji i nekim zemljama Južne Amerike.[3] Zbog političke eksplozivnosti ovog posla, Arens se nije mogao nadati poslu u javnoj službi; Bundestag je video Arensa kao „agitatora“. Pošto je Arens pokrenuo Getingensku revoluciju januara 1831. zajedno sa svojim kolegama, advokatima Johanom Ernstom Arminijusom fon Raušenplatom i Karlom Vilhelmom Teodorom Šusterom, upozorenje je izgledalo gotovo proročansko. Upisan je u Crnu knjigu Centralne uprave Frankfurta (upis br. 8).[4] Pošto je za njim raspisana poternica, Arens je sa Raušenplatom pobegao u Brisel, a kasnije u Pariz. Od 1833. godine zarađivao je za život držeći predavanja i predavanja o nemačkoj filozofiji još od Kanta, a samo godinu dana kasnije prihvatio je imenovanje za vanrednog profesora filozofije na Univerzitetu u Briselu. Nakon političkih događaja Martovske revolucije, Arens je uspeo da se vrati u Nemačku 1848. Izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini Frankfurta iz devete Hanoverske izborne jedinice u Holeu. Tamo je bio član Vestendhall frakcije. Takođe je radio u komisiji za nacrt ustava Rajha i Velikonemačkom ustavnom komitetu. Dve godine kasnije, Arens je otišao na Univerzitet Karl Franzens u Gracu kao profesor filozofskog prava i političkih nauka. Godine 1859. preuzeo je zvanje profesora praktične filozofije i politike na Univerzitetu u Lajpcigu. Kao predstavnik Lajpciškog univerziteta, bio je član prvog veća saksonskog državnog parlamenta 1863/64.[5] Oko 1873. Arens je dao ostavku na sve svoje funkcije i povukao se u privatni život. Ponovo se nastanio u Salzgiteru i tamo umro u 66. godini. Radovi (izbor) Cours de droit naturel. Pariz 1839. Teorija organske države na filozofsko-antropološkoj osnovi. Beč 1850. (njegovo nedovršeno kapitalno delo). Fihteova politička doktrina u njenom naučnom, kulturno-istorijskom i opštenacionalnom značaju. Govor na Fihteovoj proslavi na Univerzitetu u Lajpcigu. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Prirodno pravo ili pravna filozofija prema trenutnom stanju ove nauke u Nemačkoj. 2 sveske. 6. izdanje Beč 1870–1871. Pravna enciklopedija. Beč 1855–1857 (organski prikaz pravne i političke nauke). De confederatione Germanicae. Getingen 1830 (habilitacioni rad). Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Heinrich Ahrens (vollständiger Name: Julius Heinrich Ahrens) (* 14. Juli 1808 in Kniestedt bei Salzgitter; † 2. August 1874 in Salzgitter) war ein deutscher Rechtsphilosoph und Königlich Sächsischer Hofrat. Leben und Wirken Ahrens war der Sohn des Gutsverwalters Karl Heinrich Ahrens und dessen Ehefrau Lucie Christiane Huth. Er besuchte die Große Schule in Wolfenbüttel und begann anschließend an der Georg-August-Universität Göttingen zu studieren, wo er 1828 der ortsansässigen Burschenschaft beitrat.[1] Vorbild wurde ihm sein Lehrer Karl Christian Friedrich Krause. Bei diesem wurde Ahrens 1830 mit seiner Schrift „De confoederatione germanica“ zum Dr. jur. promoviert. Auf der Basis der Thesen Krauses versuchte Ahrens, ein eigenständiges sozialpolitisch durchdrungenes Naturrecht zu entwickeln, welches er dem kantianischen geprägten Vernunftrecht der Aufklärung gegenüberzustellen versuchte. Eine nachhaltige Wirkung seiner Arbeit blieb Ahrens aufgrund unklarer Grundlagen[2] letztlich versagt, obschon er in Frankreich, Spanien und einigen Ländern Südamerikas bereits zu Lebzeiten sehr bekannt wurde.[3] Der politischen Brisanz dieser Arbeit wegen konnte Ahrens aber auf keine Anstellung im öffentlichen Dienst hoffen; der Bundestag sah in Ahrens einen „Aufwiegler“. Da Ahrens im Januar 1831 zusammen mit seinen Kollegen, den Juristen Johann Ernst Arminius von Rauschenplat und Carl Wilhelm Theodor Schuster die Göttinger Revolution auslöste, schien die Warnung fast prophetisch. Er ist im Schwarzen Buch der Frankfurter Bundeszentralbehörde (Eintrag Nr. 8) eingetragen.[4] Da er steckbrieflich gesucht wurde flüchtete Ahrens zusammen mit Rauschenplat nach Brüssel und später nach Paris. Dort verdiente er sich ab 1833 seinen Lebensunterhalt mit Vorträgen und Vorlesungen über Die Deutsche Philosophie seit Kant. Bereits ein Jahr später nahm er einen Ruf als außerordentlicher Professor für Philosophie an die Universität in Brüssel an. Im Zuge der politischen Ereignisse der Märzrevolution konnte Ahrens 1848 wieder nach Deutschland zurückkehren. Vom neunten hannoverschen Wahlkreis in Holle wurde er als Abgeordneter in die Frankfurter Nationalversammlung gewählt. Dort war er Mitglied der Fraktion Westendhall. Zusätzlich arbeitete er im Ausschuß für den Entwurf der Reichsverfassung und dem Großdeutschen Verfassungsausschuß. Zwei Jahre später ging Ahrens als Professor der philosophischen Rechts- und Staatswissenschaft an die Karl-Franzens-Universität Graz. 1859 übernahm er eine Professur für praktische Philosophie und Politik an der Universität Leipzig. Als Vertreter der Leipziger Universität war er 1863/64 Abgeordneter der I. Kammer des Sächsischen Landtags.[5] Um 1873 legte Ahrens alle seine Ämter nieder und zog sich ins Privatleben zurück. Er ließ sich wieder in Salzgitter nieder und starb dort im Alter von 66 Jahren. Auszeichnungen Ritter des Königlich Sächsischer Verdienstordens Ritter des Kaiserlich Russischen Sankt-Stanislaus-Ordens 2. Klasse[6] Werke (Auswahl) Cours de droit naturel. Paris 1839. Organische Staatslehre auf philosophisch-anthropologischer Grundlage. Wien 1850 (sein unvollendetes Hauptwerk). Fichte’s politische Lehre in ihrer wissenschaftlichen, culturgeschichtlichen und allgemeinen nationalen Bedeutung. Festrede zur Fichtefeier an der Universität Leipzig. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Das Naturrecht oder die Rechtsphilosophie nach dem gegenwärtigen Zustand dieser Wissenschaft in Deutschland. 2 Bände. 6. Aufl. Wien 1870–1871. Juristische Encyklopädie. Wien 1855–1857 (eine organische Darstellung der Rechts- und Staatswissenschaft). De confoederatione Germanicae. Göttingen 1830 (Habilitationsschrift). u vezi ovog dela nema informacija na wikipediji ali po svim parametrima samtram da je ovo I izdanje štampano u Beču izuzetno redak primerak ako ne i jedini dobra kondicija knjige korica originalna sa tragovima krzanja po obodu pismo gotika 613 str. preuzimanje isključivo lično zbog značaja i vrednosti knjige u vezi bilo kakvih nedoumica, odgovaram na poruke

Lepo očuvano Kao na slikama Extra retko u ponudi 1891. Аутор - особа Matavulj, Simo, 1852-1908 Наслов Са Јадрана / приче Сима Матавуља Врста грађе кратка проза Језик српски Година 1891 Издавање и производња Београд : Љ. Јоксимовић, 1891 (Београд : Парна штампарија радикалне странке) Физички опис 228 стр. ; 18 cm Садржај Краљица Сликареве успомене Ђуро Кокот Све је у крви ... Simo Matavulj (Šibenik, 12. septembar 1852 — Beograd, 20. februar 1908) bio je srpski pisac iz Dalmacije i prvi predsednik Udruženja književnika Srbije.[1] Matavulj pripada epohi realizma a njegova najpoznatija dela su roman Bakonja fra Brne i pripovetka Pilipenda. Simo Matavulj Simo Matavulj.jpg Datum rođenja 12. septembar 1852. Mesto rođenja Šibenik, Austrijsko carstvo Datum smrti 20. februar 1908. (55 god.) Mesto smrti Beograd, Kraljevina Srbija Najvažnija dela Romani: Bakonja fra Brne (1892), Uskok (1893); Zbirke pripovedaka: Sa jadrana(1891), Primorska obličja(1893), S mora i planine(1901), Nemirne duše(1908), Iz primorskog života(1890), Iz Crne Gore i Primorja(1880,1889); Od pojedinačnih pripovedaka izdvajaju se: Povareta, Pilipenda, Pošljednji vitezovi i Oškotac i Bila, Sveta osveta, Novo oružje; Biografija Uredi Simo Matavulj je rođen u Šibeniku 12. septembra (31. avgusta po julijanskom kalendaru) 1852. godine. Bio je jedan od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj (rođene Triva).[2] U Šibeniku je završio osnovnu školu na italijanskom i srpskom jeziku, kao i nižu gimnaziju. Zatim odlazi u manastir Krupu kod svoga strica, igumana Serafima, ali, izgubivši volju za manastirskim životom, odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završava 1871. godine.[3] Do prelaza u Crnu Goru, 1881., on je učitelj u raznim dalmatinskim selima i nastavnik Srpske pomorske zakladne škole u Srbini kod Herceg Novog. U Crnoj Gori je bio nastavnik gimnazije, nadzornik škola, urednik službenih novina i nastavnik kneževe dece. Putovao je u Milano i Pariz kao vođa jedne grupe crnogorskih mladića koji su odlazili na školovanje. Tom prilikom je u Parizu ostao nekoliko meseci. U Srbiju prelazi 1887. godine (najpre u Zaječar, a potom u Beograd), gde radi kao nastavnik gimnazije i činovnik presbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju. Bio je oženjen Milicom nastavnicom beogradske Više ženske škole. Supruga je umrla marta 1893. godine, u prvoj godini njihovog, kako se govorilo `srećnog braka`.[4] Umro je neutešni Simo u Beogradu 20. februara (8. februara po julijanskom kalendaru) 1908. godine. Bio je redovni član Srpske kraljevske akademije od 30. januara 1904. Književni rad Uredi Matavulj se u književnosti prvi put javlja na Cetinju u službenim crnogorskim novinama sa jednom istorijskom pričom, koju je napisao povodom veridbe kneza Petra Karađorđevića sa kneginjom Zorkom, a na podsticaj i prema kazivanju samoga kneza Nikole. Zatim je prešao na originalno stvaranje i do smrti radio vrlo živo na pripoveci i romanu. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela, mahom objavljenih u zasebnim zbirkama, kao: „Iz Crne Gore i Primorja“, „Iz primorskog života“, „Iz beogradskog života“, „Iz raznijeh krajeva“, „S mora i s planine“, „Sa Jadrana“, „Primorska obličja“, „Beogradske priče“, „Život i nemirne duše“, pored još nekoliko pripovedaka objavljenih u posebnim izdanjima. Napisao je i dva romana: „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. Pored toga, Matavulj je ostavio i nekoliko svezaka putopisa, uspomena i književnih članaka razne sadržine („Boka i Bokelji“, „Deset godina u Mavritaniji“ itd.). Najznačajnije mu je delo iz te oblasti „Bilješke jednog pisca“, vrsta autobiografije, pisana živim, plastičnim stilom i pronicljivim posmatračkim darom. Matavulj je još napisao i dve drame: „3avjet“ i „Na slavi“, — prva sa predmetom iz dubrovačkog, a druga iz beogradskog života. On je i prevodio sa stranih jezika, najviše sa francuskog: „Na vodi“ od Mopasana, „San“ od Zole, „Pučanin kao vlastelin“ i „Mizantrop“ od Molijera, „Zimske priče“ od Vogiea. Po prirodi trezven i oprezan duh, Matavulj je počeo da piše tek u zrelijim godinama. On je postupno ali energično izgrađivao svoj talenat, trudeći se da nedostatke svoga uskog školovanja nadoknadi ličnim usavršavanjem. On čita ne samo francuske i italijanske književnike već i naučnike i mislioce. Pored velikog književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače, on stiče i široko poznavanje istorije i filozofije. Ukoliko se više širio vidik njegova saznanja i njegovo životno iskustvo, utoliko je puštao maha svome talentu. U svoje vreme, Matavulj je bio jedan od najobrazovanijih i „najevropskijih“ srpskih pisaca. Do Matavulja, naši pisci se razvijaju poglavito pod uticajem ruske, nemačke i mađarske književnosti; od njega počinje i sasvim prevlađuje romanski uticaj, naročito francuski. Matavulj je najviše čitao i prevodio francuske realiste i naturaliste; na njihovim delima je razvio ukus i učio veštinu pisanja. Naročito je voleo i čitao Zolu i Gija de Mopasana, i po njihovim uzorima počeo i sam pisati. On je od francuskih naturalista naučio da oštro, objektivno i savesno posmatra život i potom unosi u delo, U svojim „Bilješkama“ on to izrično veli i objašnjava kako on shvata francuski književni realizam, koji se ne sastoji u grubom kopiranju života, već je piscu dozvoljeno da preinači detalje i skladno poveže prema višem umetničkom cilju u granicama stvarnosti. Do njega, naši se pisci nikada nisu sasvim otrgli od romantičarskih sklonosti; tek je Matavulj potpun i čist realista. On je u pripoveci dosledno sproveo ideje evropskog književnog realizma, trudeći se da hladno i objektivno opisuje život, bez uzbuđenja i tendencija, uvek na osnovi obrazaca iz stvarnog života. Tako je Matavulj stvorio najbogatiju i najraznovrsniju galeriju nacionalnih tipova, oštro i tačno izvajanih prema životu. Dok su ostali srpski pripovedači prikazivali život samo u uskom vidiku svoga kraja, Matavulj opisuje razne srpske krajeve i ljude iz raznih društvenih slojeva. On opisuje Dalmaciju kao i Crnu Goru i Beograd, seljake i mornare kao i građane i intelektualce. Najbolja su mu dela „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. U prvom slika patrijarhalni moral i viteštvo gorštaka iz crnogorskog krša, a u drugom primorske seljake i franjevce jednog katoličkog manastira iz Primorja, na osnovi ličnih utisaka i uspomena iz svoga đakovanja u manastiru. „Bakonja fra Brne“ je pisan vedrim i dobrodušnim humorom, sa diskretnom podrugljivošću prema svetim ljudima, no bez sarkazma i tendencija, slično postupku Anatola Fransa, čija je dela cenio i koga je i lično poznavao. To je njegovo najbolje delo, prepuno humora, živopisnosti i pronicljive psihologije. To je, ujedno, i jedan od najboljih romana srpske književnosti. Najpoznatija njegova pripovetka je „Pilipenda“, koja opisuje unijaćenje Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji. Matavulj se odlikuje oštrim i trezvenim posmatranjem života, sposobnošću da zapazi i odabere karakteristike lica i situacija, da to kaže zanimljivo, neusiljeno i jednostavno. On ne izmišlja ni fabulu ni epizode, niti ih razvija prema sopstvenim afektima i raspoloženjima. Lica i događaje traži u životu, upravo u spoljnom životu, u onome što je dostupno čulnim opažanjima, i događaje razvija u granicama životnih mogućnosti. On je od francuskih naturalista primio ono što se moglo tehnički savladati i primiti razumom, ali kod njega nema ni Zoline tragike ni Mopasanova artizma. Zbog toga u njegovim novelama nema poezije i dubljeg i složenijeg unutrašnjeg života, nema pravog umetničkog sklada u celinama. Njegovim delima oskudeva mašta i lirizam. Te svoje nedostatke, koji su mu smetali da postane pisac šire publike, nadoknadio je svojim velikim književnim obrazovanjem, koje ga je učinilo popularnim kod književno obrazovane publike. Djela Uredi Noć uoči Ivanje, Zadar, 1873. Naši prosjaci, Zadar, 1881. Iz Crne Gore i Primorja I, Novi Sad, 1888. Iz Crne Gore i Primorja II, Cetinje, 1889. Novo oružje, Beograd, 1890. Iz primorskog života, Zagreb, 1890. Sa Jadrana, Beograd, 1891. Iz beogradskog života, Beograd, 1891. Bakonja fra-Brne, Beograd, 1892. Uskok, Beograd, 1893. Iz raznijeh krajeva, Mostar, 1893. Boka i Bokelji, Novi Sad, 1893. Primorska obličja, Novi Sad, 1899. Deset godina u Mavritaniji, Beograd, 1899. Tri pripovetke, Mostar, 1899. Na pragu drugog života, Sremski Karlovci, 1899. S mora i planine, Novi Sad, 1901. Beogradske priče, Beograde, 1902. Pošljednji vitezovi i Svrzimantija, Mostar, 1903. Život, Beograd 1904. Na slavi, Beograd, 1904. Zavjet / Zavet Beograd, 1904. Car Duklijan, Mostar, 1906. Nemirne duše, Beograd, 1908. Bilješke jednoga pisca, Beograd, 1923. Golub Dobrašinović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! RETKO !!! u ponudi Smrt Smail-age Čengijica, pjesan Ivana Mazuranica. 1876 god. Zagreb Naakladom sveucilistne knjizare Franje Zupana (Albrecht i Fiedler) Sesto izdanje Sa slikom pjesnika i ilustracijama po nacrtu F. Kanitza Smrt Smail-age Čengića je istorijski spev Ivana Mažuranića objavljen 1846. godine, a ujedno je i njegovo najpoznatije delo. Osnovnu građu za delo pesnik pronalazi u istorijskom događaju: pogibiji hercegovačkog paše Smail-age Čengića. Spev se sastoji iz pet pevanja (Agovanje, Noćnik, Četa, Harač, Kob), koja čine ukupno 1134 stiha U ovom su epskom Mažuranićevom delu, kroz pet je dramatičnih pevanja: „Agovanje“, „Noćnik“, „Četa“, „Harač“, „Kob“,prikazan, u lokalnom kontekstu, univerzalni sukob sila dobra i zla, te borba za slobodu. Smail-aga je, u Mažuranićevom spevu, prikazan kao surovi tlačitelj, koji u mučenju nalazi sadistički i brutalni užitak. Četa junaka ide kroz noć, kroz tajne prolaze i šume i klisure, sa misijom osvete. Osveta je u ovom spevu ona silna, tinjajuća snaga koja u čitaocu budi napetost koja neprekidno uzrasta i na kraju doživljava olkašanje korz neki neobični, emotivno angažovani, dramski katarzis. Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Bio je oženjen Aleksandrom Demeter (sestrom književnika Dimitrija Demetera bogatom i obrazovanom devojkom iz Zagreba, sa kojom je imao sedmoro dece. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica.[1] Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Započeo je filozofiju u Zagrebu, a druge školske 1834/35. godine slušao je u Mađarskoj u Sombathelju,[2] pa se 1835. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[3] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Međutim započeo je književni rad kao `mađarski pesnik`, objavivši 1832. godine u Rijeci, `Oproštajnu pesmu`, na mađarskom jeziku.[4] Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvjetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju (pomirenju) Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara[5], a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorska kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[6], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`[7]) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu,[8], pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`.[9] U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`.[10] Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu.

Die Geburt der Tragöödie von Friedrich Nietzsche Leipzig 1900. Rođenje tragedije Fridrih Niče Poslednje izdanje koje je izdato za života F.Niče-a, odnosno godine 1900-te, kada je on i umro. Делo, у коме је описао две супротстављене силе у грчкој драми, „Дионизијску” (културну, приказану у музици и игри) и „Аполонску” (цивилизовану, показану разумом, формалну структуру и геометрија). Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba`. Detinjstvo i mladost Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] unutra odlično očuvana listoviodlično drže korica iskrzana po obodu sve je originalno

Odlično stanje za svoje godine Pesme Branka Radičevića Pančevo 1880. Branko Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Branko Radičević Branko Radičević 2.jpg Branko Radičević Datum rođenja 28. mart 1824. Mesto rođenja Slavonski Brod, Austrijsko carstvo, danas Hrvatska Datum smrti 1. jul 1853. (29 god.) Mesto smrti Beč, Austrijsko carstvo, danas Austrija Potpis Kuća u kojoj je stanovao dok je pohađao Gimnaziju u Sremskim Karlovcima Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.[1] U spomen na pesničku tekovinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Biografija Uredi Otac Branka Radičevića Todor Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara[2]) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije[3]. Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju.[4] Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža (* 1802 - † 1833)[5] umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Baba po ocu bila je Stana rođena Stajčić u Kupinovu 1781. godine.[6] Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete [7]. Golub (novine) su takođe o tome pisale [8]. U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije.[9] Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Statua Branka Radičevića na Stražilovu Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine,[10] pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao;[11] Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi[12] a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine. Prenos posmrtnih ostataka pesnikovih na Stražilovo Uredi Branko Radičević, crtež objavljen u kalendaru Vardar za 1925. godinu Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu - nije održavan i negovan. Njegov `kult` je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Kada je Stevan Popović Vacki 1877. godine pokrenuo srpski ilustrovani kalendar `Orao`, njegova glavna tema bio je Branko. `Čika Steva` je dakle prvi izneo u javnost ideju,[13] kojim bi se ispunio Brankov zavet, da njegove kosti budu prenete u Karlovce. Afirmaciji ideje je veoma doprineo i pesnik Jovan Jovanović Zmaj, sa svojom potresnom pesmom `Brankova želja`, koju su preneli skoro svi srpski listovi. Tada je krenula velika akcija skupljanja priloga za prenos njegovih kostiju, o dvadesetpetogodišnjici smrti. Ali Laza Kostić je `sve pokvario`, objavljujući svoj neprilični `odgovor` Zmaju, u pesmi `Prava Brankova želja`. Ta pesma u kojoj je preinačena poslednja volja Brankova, je odbila Zmaja, ali i druge Srbe poštovaoce Brankove, da nastave aktivnosti. I Karlovački odbor koji je činio praktične korake sa velikim uspehom, prestao je da deluje. Nastupilo je nekoliko godina neočekivanog muka. Srpska bečka omladina `Zora` je 1883. godine ipak ispunila pesnikovu želju, i prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sve se to dogodilo za kratko vreme i na brzinu, jer je pretila opasnost da se tokom planiranog preseljenja Sanmarkovskog groblja, izgubi svaki trag pesnikov. Bečka srpska omladina pod predsedništvom Petra Despotovića je stvar pokrenula u Beču o Sv. Savi 1883. godine, a svečano preseljenje (prvo vozom, a zatim dunavskom lađom `Nimfom`) na Stražilovo, završeno je 10. jula te godine, na Brankovom visu kod Karlovaca.[14] Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu, osnovna škola u Vranju, kao i osnovna škola u Smederevu. Imao je podignut spomenik u Slavonskom Brodu 1984. godine [15] i dve škole u Slavonskom Brodu su bile po njemu nazvane. Dela Uredi Brankov grob na Stražilovu Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija` umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. . Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[16] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Zbirke pesama Uredi Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno). Nagrade i ustanove nazvane po njemu Uredi Nagrada Branko Radičević Brankova nagrada Kulturno umetničko društvo `Branko Radičević` Zemun — osnovano 1921. godine OŠ „Branko Radičević“ — škole nazvane po njemu Biblioteka `Branko Radičević` u Lebanu Narodna biblioteka „Branko Radičević“ u Derventi Crkveni hor Branko (Leskovac) Gradski tamburaški orkestar „Branko Radičević” Ruma

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Ekstra retko ! Ján Kadavý (* 7. travnja 1810., Jestřabí u Krkonoší, okrug Semily - † 11. kolovoza 1883., Martin) bio je slovački publicist češkog podrijetla[1], izdavač, prosvjetni djelatnik, glazbeni skladatelj i učitelj. Obrazovanje, karijera Osnovnu školu pohađao je u Křízlicama (dio sela Jestřabí u Krkonošima), studirao je u Trnavi, na evangeličkim licejima u Bratislavi i Modri, 1850.-51. na Institutu Budeč i istodobno prirodne znanosti na Politehničkom institutu u Pragu (nije završio studij). Radio je kao učitelj u Mydlicama, Jičínu, Rudníku, u 1839-47 na Slovačkoj evangeličkoj školi u Pešti, u godinama 1851-56 u Liptovskom Mikulášu, u godinama 1856-58 kao odgojitelj i kućni učitelj u aristokratskoj obitelji u Pravonínu, u godinama 1858-67 kao učitelj u Partizánská Ľupči, 1867-68 bavio se zemljoradnjom na vlastitom imanju, iz 1869 živio je u Liptovský Mikuláš, iz 1870. bio je činovnik u štedionici godine 1871-75 bio je profesor na slovačkoj gimnaziji u godinama 1873-83 bio je zborovođa Slovačke pjevačke škole u Martinu. Život i djelo Bio je svestrani nacionalni kulturno-prosvjetni radnik. Autor je domoljubnih pjesama, osobito dječjih stihova i kraće proze. Kao vjesnik češko-slovačke uzajamnosti objavio je knjigu Vzájemnost ..., u kojoj je proširio Kollárovo shvaćanje slavenske uzajamnosti. Bavio se šturovskim književnim slovačkim, zbog čega se razišao s Kollárom. Godine 1843. sudjelovao je na zboru o donošenju književnoga slovačkoga u Hlbokyu i sastavio prvu slovačku čitanku. Bio je sakupljač slovačkih narodnih pjesama, glazbeni teoretičar, autor glazbenog vodiča za mladež Malý spevák, urednik je prvog dijela zapažene zbirke Slovačke pjesme. Kao zborovođa Slovačke pjevačke škole u Martinu proširio je njezin repertoar izvornim skladbama i obradama narodnih pjesama. Njegov zborski opus zastupljen je skladbama Bratislava, Vlasť moja, Čo čušíš, Nitra, milá Nitra, Svätomartinský pochod. Ima grob s nadgrobnom pločom na Narodnom groblju u Martinu. Kadavý, Ján, 8. travnja 1810. Jestřebí, danas Jestřabí u Krkonošama, okrug Semily – 11. kolovoza 1883. Martin, pokopan na Narodnom groblju — slovački učitelj, glazbeni skladatelj, zborovođa, izdavač i prosvjetni djelatnik češkog podrijetla. Studirao je na gimnazijama u Trnavi i Modri, na evangeličkom liceju u Bratislavi te na učiteljskim zavodima u Jičínu i Pragu. Radio je kao učitelj u Češkoj (u Mydlicama, Jičínu, Rudníku kod Trutnova), 1839–47 na slovačkoj evangeličkoj školi u Pešti (s J. Kollárom), 1851–56 u Liptovský Mikulášu, 1858–67 u Nemecká Ľupči (danas Partizánska Ľupča).i 1871. – 75. na slovačkoj gimnaziji u Martinu, istodobno 1873. – 83. zborovođa Slovačke pjevačke škole u Martinu. Preko J. Kollára upoznao se s J. Kráľom, A. Sládkovičem, J. M. Hurbanom, V. Paulyn-Tóthom, G. K. Zechenter-Laskomerskim i drugim slovačkim pjesnicima i književnicima te je pod njegovim utjecajem postao vjesnikom sveslavenske uzajamnosti. . Kao urednik sudjelovao je u izdavanju nekih Kollárovih djela (Putopis s putovanja po Gornjoj Italiji, 1843.; Nedjeljne, svečane i prigodne propovijedi i govori, 2. svezak, 1844.; Slávyjeva kći, 1845.), a kao urednik i u objavljivanju djela drugih slovačkih autora, npr. Ľudovít Žella (*1809, †1873; Pjesme, 1842), B. P. Červenák (Ogledalo Slovačko, 1844) i J. M. Hurban (Unija, tj. zajednica luterana s kalvinistima u Mađarskoj, 1846). U Pešti je objavio djelo Uzajamnost u primjerima između Čeha, Moravaca, Slovaka, Šlezana i Lužičana (1843), u kojem je branio Kollárovu ideju o jezičnom i književnom jedinstvu Čeha i Slovaka. Pod utjecajem obitelji Štúrov, razilazio se s Kollárom, zauzimao se za donošenje književnog slovačkog (sudionik sastanaka u Hlbokomu 11.-16.7.1843.), u kojem je 1845. objavio svoju Čitanku za malu djecu i knjiga za seljake i obrtnike, Prijatelj naroda s težištem na narodnu prosvjetu . O svom je trošku izdao Marínu A. Sládkovič (1846.), pripremio za tisak 3. izdanje Nitranskog almanaha (1846.) i surađivao s J. M. Hurbanom na uređivanju Slovenské pávidov. U Liptovskom Mikulášu, kamo je došao u rujnu 1851. na inicijativu M. M. Hodžua, on i A. H. Krčméry izdaju kalendar Živena (1853.), a 1873.–74. izdaju časopis Priateľ ľudu. U Nemeckoj Ľupči aktivno je sudjelovao u kulturnom životu sela, koji je bio usko povezan s dobrovoljačkim kazalištem, harmonizirajući narodne pjesme i obrađujući ih za zbor (svaki nastup obično je završavao nastupom muškog zbora). Bavio se i teorijskim pitanjima slovačkog školstva, nekoliko njegovih radova u tom području smatraju se pionirskima. Napravio je Prijedlog za osnivanje nacionalne škole pri Evangeličkoj crkvi njemačke Ľupčanská (1861.), u kojem je predložio reformu školstva prema trenutnim potrebama. U Budimu je 1870. izdao slovački slovar i Čitanku za prvi razred narodnih škola te poučnu knjižicu za slovački slog i prvi slog (kao pročišćeni prijevod silabista Pavla Gönczyja *1817., † 1892) i 1873 metodički priručnik za pjevanje Malý spevák. Ova djela predstavljaju jedan od vrhunaca slovačke pedagoške književnosti 19. stoljeća. Kao zborovođa Slovačkog zbora pridonio je njegovu svestranom razvoju, priredio je zborske obrade slovačkih, čeških i stranih slavenskih narodnih pjesama koje je složio u antologije (vijence). Autor zborskih skladbi Bratislava; Nitra, draga Nitra; Moja zemlja; Što mirišeš; Martina i dr., od kojih su neki objavljeni u prvom svesku slovačkih katrena (1864.) J. L. Bella, u Slovenské quatrains (1895.), koje su organizirali i izdali J. Meličko i B. Bull te časopisi. . Sudjelovao je u sastavljanju jedinstvene zbirke narodnih pjesama Slovenské spevy (1880. – 1926.), urednički je pripremio njezin prvi svezak (1880. – 82.) koji sadrži 603 narodne pjesme s napjevima te je napisao uvodnu studiju u kojoj je pokušao dati objašnjenje podrijetlo, tipologija i osobitosti slovačkih narodnih pjesama. Redovito je objavljivao poticajne članke iz područja pedagogije i ekonomskog obrazovanja u slovačkim časopisima. Član Tatrína (1844.) i odbora Matice slovenske (1870.), dopisni član Geološkog instituta Reicha u Beču (1859.).

kao na slikama u tvrdom povezu sa sačuvanom otiginalnom koricom 1922 Misao ima potpis reditelja Bode Markovića retko u ponudi jako lepo očuvano Sadržaj Narodno blago. Skupio Vuk Karadžić. Vampir-voda. 1. Jadi mlade Sandaćije. To isto ali malo drukčije. 2. Anđelija i morski car. 3. To isto ali malo drukčije. To isto još malo drukčije. Njegoš. Iz `Voštanice junaštva`. Đura Jakšić. Izazivanje Prirode. Laza Kostić. Jovan Krstitelj. Bora Stanković. Tonkina žudba. Jovan Dučić. Milesa, careva inočica. Veljko Petrović. Pop Rista se promenio!! (uskršnja priča). Sima Pandurović. Metafizika. D. Filipović. Arsenije Eljad. V. Živojinović (Mussaka). Moj život. – Pokušaj intimne botanike. – Nikolaj Velimirović. Landa-Puranda Čovek-Nečovek. Avgustin Ujević. Arno Arnoldson. – depeša pupku, sa zemlje. – (roman iz švedskog života). Sibe Miličić. Moje rođenje. (Iz knjige `Tečnosti`). Danica Marković. Na krilu kosmosa. Miloš Crnjanski. Notes o Beliću. Ranko Mladenović. Zvučne eklipse. – MMMCHI – paklena uspomena. Rastko Petrović. Sapoge Divke-Tivke. Miloš Crnjanski. S puta po Lombardiji. Todor Manojlović. Hiasent Pikambo – ili pesnikov život. – Momčilo Milošević. Stevan Prvoslav. (Prva dva čina tragedije istog imena). Stanislav Krakov. Smrt potporučnika Jezdimira Miloš Crnjanski. Veze Pesma g. Krkleca. Josip Kosor. Nenadigrivi cvancik. - Tragedija ciganske savesti, u 3 čina. - Pesma g. L. B. Šimića. Vladimir Nazor. Let bana Čavlena na galiji `Čavleni` Miroslav Krleža. Epopeja Vinka Požunovića od Miroslava Krleže. Prevod na ćirilicu. Vladimir Nazor. Balša XXVI. Milan Begović. Skarpijina smrt - san renesansa, u 3 čina. - Bogdan Popović. Monolog vladike Danila. – analiza jednog pesimizma.– Iz kineske lirike Sutonsko uzdarje. Preveo s engleskoga Miloš Crnjanski. Sumrakov poklon. Preveo s francuskog Miloš Crnjanski. Dar prvoga mraka. Preveo sa staroslovenskog po naročitom dopuštenju protosinđela Visariona Miloš Crnjanski. Svetislav Stefanović. Užim vidicima. Boško Tokin. Unterciger Valta Hvitmana. Branko Lazarević. Parergoni i prolagomoni / Za konsekventnu teoriju permanentne eternizacije psihogoniometrijskih metabulizama estetike Todor Manojlović. Lago Maggiore. Pavle Popović. Jedna zaboravljena recenzija. sar-Tin – Avgustin Ujević. Obrtni mizdraci plinomara u vesperilnom henismanu. Slobodan Jovanović. Bimalše Francuske revolucije. Vladimir Vidrić. Robinjica u mozaiku. Srpsko-hrvatsko pitanje. Stanoje Stanojević. Pred novim ratom. (Hrvatska istorija i Hrvati). Neverovatna pokvarenost srpskog naroda. (O ovome istome predmetu ima i pesma). Milan Dedinac. Zatišje slomljenih visoravni. Ivo Andrić. Iz knjige `Lenjiri`. M. Ibrovac. Poseta kod Lava Tolstoja. Jovan Dučić. Scena iz dvora Dušanova. Jovan Dučić. Sjajan i nerazumljiv carski sonet. Dragiša Vasić. Kod komandanta mesta. V. Ilić Mlađi. Zlatkova duša za deklamovanje. (Iz evropskoga rata). Avgustin Ujević. Molitva. – Za ropče đavolovo `Panta Rej`. – M. Svetovski. Krajnja tačka Jugoslavije. Les amis de France. (Dopis iz Ćapa-Morino). (Sa ilustracijama). Sibe Miličić. Filigran. Jovan Tomić. Defetizam vaseljene ili Intrige defetista u selu Vakendorfu. D. J. Filipović. Fočo i Fočić. Nacionalni repertoar. Početak bune na dahije. Libreto za nacionalnu operu. Napisali: Živojinović, Milojević i Ilić, prema Filipu Višnjiću. Dokumenti. Miloje Milojević. Umetničkom odelenju. H. Molba Narodnoj skupštini. Paško Vučetić. Moja obznana. Telegrami `Avale`. Pomenik za 1922. godinu. Maturska pitanja. Oglasi Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22] Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25]

Gallimard francuski jezik unutra odlično očuvano, korice kao na slikama ilustrovano nadrealističkim fotografijama Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar.[1] Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[2] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Zigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921.[3] Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura[1] (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD.[1] Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela[uredi | uredi izvor] Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII nadrealizam nadrealista andre breton francuski nadrealizam dadaizam avangarda avangardna nadrealistička poezija ... avangarda, nadrealizam, avangardni roman breton nađa...

1905. Beč Tekst na starogrčkog i objašnjenja na nemačkom Ilustrovano Kao na slikama Retko u ponudi Homer ILIJADA Homer je bio starogrčki pesnik, autor Ilijade i Odiseje, najstarijeg spomenika helenske književnosti. O Homeru, kao ličnosti ništa pouzdano nije poznato. Legende opisuju Homera kao slepog pesnika, koji recituje svoje pesme u velikoj vladarevoj dvorani svirajući liru, instrument sličan harfi. S obzirom na nedostatak izvora, neki akademici sumnjaju da su ova dela njegova. Na osnovu lingvističkih i istorijskih podataka koji su dostupni, pretpostavlja se da su epovi pisani na zapadnoj obali Male Azije, oko 9. veka p. n. e.[1] Možda su to na početku bila predanja koja su se generacijama prenosila usmenim putem i razrađivala dok nisu bili zapisani.[2] To je možda uradio jedan ili više „Homera“. Oni su preradili, oblikovali i izglačali te priče.[3][4][5] Bista Homera Prvih 7 stihova Ilijade Homerova apoteoza, delo J. Ingresa Epsko pesništvo pre Homera Uredi Savršena epska tehnika, bujno umetničko izražavanje, veštački Homerov jezik, vrlo okretan stih, mnogobrojni ukrasni pridevi, tipični brojevi, česte formule, koje se u istim ili sličnim situacijama neprestano ponavljaju, žive i sveže poredbe i umetničko savršenstvo Homerovih pesama pokazuju da je kod Helena davno pre Homera cvetalo narodno epsko pesništvo.[6][7] Nije, naime, verovatno da bi se toliko savršenstvo javilo prvi put u Homerovim umetničkim epovima. Ali, kako o razdoblju epskoga pesništva, koje je cvetalo pre Homera, nemamo gotovo nikakvih pouzdanih podataka, moramo njegove tragove potražiti u Homerovim delima. U tome se nailazi na izvesnu razliku između Ilijade i Odiseje. Kad u Ilijadi IX, 185. p. n. e. dolaze ahejski poslanici ka Ahileju sa molbom da se pomiri sa Agamemnonom i da se vrati u boj, nalaze ga kako uz pratnju zvonke forminge peva slavna, herojska dela junaka (κλέα ἀνδρῶν). U Odiseji, naprotiv, pevaju κλέα ἀνδρῶν posebni pevači — ἀοιδοί — aedi. Penelopine prosce, koji se goste u Odisejevom domu, zabavlja pevač Femije pevajući im pesme uz svirku kitare. On peva proscima pesmu o tužnom povratku Ahejaca (Od. I, 325-327). Na dvoru feačkoga kralja Alkinoja vidimo slavnoga slepog pevača Demodoka koji uz pratnju forminge peva pored ostalih pesama i pesmu o propasti Ilija (Troje). I ta je pesma izmamila Odiseju potok suza, jer je pevač spomenuo i njega u pesmi. Iz citiranih mesta proizlazi da su i pre Homera postojale epske pesme, ali su bile kratke i obrađivale su priče o bogovima i herojima. Nadalje vidimo da jedne od tih pesama pevaju sami junaci, a druge umetnici kojima je pevanje zanimanje. Iz Homerova prikaza oba pevača — Femija i Demodoka — izlazi da su pevači nadahnuti od nekog boga ili Muze; da pevaju pesme na dvorovima vlastelina, a njihovo pevanje prate kitara i forminga. Umetnost epskoga pevača je poziv koji zahteva posebno znanje, iskustvo i talenat. Ti pevači ne pevaju samo svoje pesme, nego i one koje su čuli od drugih. Važnost aeda za razvoj epske poezije je vrlo velika, jer su oni svojim pevanjem prenosili pesme iz pokoljenja u pokoljenje i širili ih među široke narodne slojeve. Tako je put od kratke epske pesme do velikog umetničkog epa morao biti prilično dug. Kad su epske pesme postale veće i savršenije, njih više ne pevaju aedi nego ih recitovali rapsodi (`sašivači` pesama), koji s većom zalihom naučenih epskih pesama putuju po helenskim polisima. O takvim nam rapsodima govori i Herodot (V, 67). Oni rapsodi koji su se bavili samo recitovanjem Homerovih pesama zvali su se Homeridi. Homer i homersko pitanje Uredi Lik pesnika Uredi Homer i njegov vodič, Vilijam-Adolf Bugro (1825–1905) U vezi s Ilijadom i Odisejom nameće se pitanje šta sve znamo o pesniku koga natpisi oba speva spominju kao svoga autora. Uprkos svestranom izučavanju Ilijade, Odiseje i svih vesti o pesnikovom životu koje su nam sačuvane iz starine, ne znamo ni danas ništa pouzdano o njegovom životu. U antici je napisano mnogo Homerovih životopisa, ali su podaci u njima problematični i često protivrečni. Od mnogobrojnih životopisa izdvaja se jedan koji ima oblik maloga romana, a nosi naslov Nadmetanje Homera i Hesioda (grč. Ὁμήρου καὶ Ἡσιόδου ἀγών, grč. Certamen Homeri et Hesiodi). Taj je spis sastavio u vreme rimskoga cara Hadrijana neki nepoznati pisac. U tom zanimljivom spisu govori se o Homerovoj i Hesiodovoj domovini i genealogiji, a zatim se u opširnom obliku prikazuje njihovo nadmetanje. Oba su se pesnika nadmetala tako da je Hesiod kazivao stihove u kojima se nalazila neka protivrečnost, a Homer je morao dodati stih kojim se ta protivrečnost ukida, na primer: Hesiod: οὗτος ἀνὴρ ἀνδρός τ` ἀγαθοῦ καὶ ἀναλκιδός ἐστι Ovaj je čovek sin junaka strašljiva mnogo Homer: μητρός, ἐπεὶ πόλεμος χαλεπὸς πάσῃισι γυναιξίν. majka je njemu, nijedna jer žena ne ljubi rata. Hesiod: ὣς οἳ μὲν δαίνυντο πανήμεροι οὐδὲν ἔχοντες Tako se gošćahu oni dan čitav nemajuć ništa Homer: οἴκοθεν, ἀλλὰ παρεῖχεν ἄναξ ἀνδρῶν Ἀγαμέμνων. od kuće, već Agamemnon sve davaše ljudi gospodar. Zatim je Hesiod postavljao pitanje, a Homer je na njega odgovarao. Na primer, Hesiod: Šta ljudi nazivaju srećom? Homer: Umreti tako da si se što više naveselio, a što manje nažalostio. Nakon toga morao je svaki od pesnika recitovati najlepše stihove iz svojih pesama. Hesiod je izrekao stihove iz Poslova i dana 383-392, a Homer iz Ilijade XIII, 126-133. i 339-344. Sudija u tom nadmetanju dodelio je nagradu (tronožac) Hesiodu rekavši kako je pravo da bude pobednik onaj koji poziva na obrađivanje polja i mir, a ne onaj koji peva o ratovima i pokoljima. Kao što su nepouzdani podaci o Homerovu životu, tako su nepouzdane sve vesti o vremenu njegova života i domovini. Sastavljači Homerovih životopisa određivali su vreme njegova života vrlo različito. Tako je po nekima on živeo za vreme trojanskoga rata (1193—1183); po drugima 100 ili 400 godina nakon toga rata. Herodot kaže da je Homer savremenik Hesiodov. No ni time nije taj problem rešen jer se ni vreme Hesiodovog života ne da pouzdano utvrditi. Mnogo se jonskih i drugih gradova otimalo o čast da su Homerova domovina. Imena tih gradova navode se u heksametru koji iz metričkih razloga ne dopušta da ih bude više od sedam. Zato se heksametar koji sadrži imena gradova javlja u nekoliko varijanti, od kojih jedna glasi: Ἑπτὰ πόλεις διερίζουσιν περὶ ῥίζαν Ὁμήρου· Σμύρνα, Ῥόδος, Κολοφών, Σαλαμίς, Ἴος, Ἄργος, Ἀθῆναι. Tu se, dakle, kao mesta Homerova rođenja navode Smirna, Rodos, Kolofon, Salamina, Ijos, Argos i Atina. U drugim varijantama spominju se još kao pesnikova domovina ostrva Hios i Itaka i gradovi Pilos i Kima. Prema tome, razilaze se i vesti o pesnikovoj domovini. U tim vestima razabiru se samo želje pojedinih gradova, a malo od toga potiče iz stare i prave tradicije. Čini se da je ipak najstarija i uantici najraširenija vest koja navodi kao Homerovo rodno mesto eolski grad Smirnu. Homera su poštovali i na otoku Hiosu, gde je u gradu istoga imena živela porodica koja se po Homeru nazivala Ὁμηρίδαι (potomci Homerovi). Ta je porodica imala zadatak da čuva i kazivanjem što dalje širi Homerove pesme. Homera su zamišljali kao starog, siromašnog i slepog pevača koji je, potucajući se iz jednoga kraja u drugi, živeo od recitovanja svojih pesama. Takvom liku dobro odgovara slepi pevač Demodok na dvoru feačkoga kralja Alkinoja. Ali taj je opis velikoga pesnika pre svega u pojedinostima potpuno izmišljen jer nema u sebi ništa individualno, a odgovara idealizovanom liku recitatora (rapsoda) koji su obilazeći po grčkim gradovima recitovali svoje i tuđe pesničke kompozicije. Osim toga, teško je verovati da je bio slep pesnik koji je znao tako živo, slikovito i u detalje opisivati život i njegovu mnogostruku složenost. Nejasnoći biografskih podataka pridružuju se i druge sumnjive okolnosti koje se tiču kompozicije i pravoga autora oba epa. Već je, naime, u antici bilo nejasno koja dela pripadaju Homeru. Da li i Ilijada i Odiseja ili samo Ilijada, i nadalje, treba li pripisivati Homeru i druge pesme epskoga ciklusa (kruga): Tebaidu, Epigone, Kiprije i druge. Pesme epskoga ciklusa, kiklički epovi, sačuvani su samo u fragmentima. U njima su bili opevani događaji koji su se zbili pre onih u Ilijadi, zatim oni koji su se dogodili između Ilijade i Odiseje, i na kraju oni koji su usledili nakon događaja u Odiseji. Od kikličkih epova najznačajniji su oni koji su pripadali tebanskom i trojanskom ciklusu. Spomenute pesme Tebaida i Epigoni pripadaju tebanskom ciklusu. U Tebaidi je opevan rat sedmorice argivskih junaka protiv Tebe, a u Epigonima (= Potomci) rat sinova sedmorice junaka koji su zauzeli Tebu. Kiprije pripadaju trojanskom ciklusu, a obuhvatale su sve događaje koji su prethodili Ilijadi i doveli do trojanskoga rata. Homersko pitanje Uredi Detaljnije: Homersko pitanje Ὅμηρος (Homer) Problem Homerovih dela podstakao je ozbiljnu kritiku, koja se obično naziva „homersko pitanje“. Ta je kritika započela već u antici, a njen glavni zadatak je bio da utvrdi koja zapravo dela pripadaju Homerovom pesničkom geniju. U početku su se njemu pripisivale sve pesme epskoga ciklusa, zbornik himni (ὕμνοι, προοίμια), neke manje pesmice (παίγνια), šaljiva pesma „Boj žaba i miševa“ (Βατραχομυομαχία, parodija herojskoga dostojanstva i svečanog epskog stila) i podrugljive pesme „Margit“ (Μαργίτης = budala) i „Kerkopi“ (Κέρκωπες). Ova poslednja prikazivala je dva brata — vešta kradljivca koje je uhvatio Herakle, ali su ga oni tako nasmejali svojim dosetkama da ih je pustio na slobodu. Elegijski pesnik Kalin, koji je živeo u 7. veku stare ere, smatrao je Homera autorom i spomenute Tebaide. Ali kad se medu Grcima probudio kritički duh, krenulo je to pitanje drugim tokom. Mnogo su toj promeni doprineli sofisti, jonskoatički istoričari 5 veka i aleksandrijski filolozi. Tako je, na primer, poznati istoričar Herodot priznavao Homeru Tebaidu, ali mu je odricao Epigone i Kiprije. Krajem 4. veka, tj. u prvim počecima aleksandrijskoga doba bila je duhovna svojina Homerova ograničena na Ilijadu i Odiseju, i to više iz estetskih nego iz istorijskih razloga, jer su one druge pesme herojske epopeje od manje umetničke vrednosti. Aleksandrijski filolozi Ksenon i Helanik pošli su i dalje, pa su odricali Homeru i Odiseju smatrajući je mnogo mlađom Ilijade. Oni su zbog toga prozvani „rastavljači“ (χωρίζοντες). Najodlučniji protivnik njihova shvatanja bio je njihov savremenik, učeni Aristarh, koji je u zajednici s ostalim filolozima smatrao da u Ilijadi i Odiseji treba pored prave građe razlikovati i neke delove sumnjive verodostojnosti, tj. grupe umetnutih stihova. Uza sve te probleme, stari su i nadalje smatrali Homera pesnikom Ilijade i Odiseje smatrajući da je pesnik prvu ispevao u mlađim, a drugu u starijim godinama. U moderno doba zahvatilo je homersko pitanje mnogo šire područje. Pojavio se nov i gorući problem na koji se u antici nije ni pomišljalo, tj. došlo je u sumnju i postojanje samoga Homera. Prvi je podstakao taj problem Francuz Edelin D’Obinjak. On je u jednoj raspravi (1715. godine) ustvrdio da nikada nije bilo pesnika koji se zvao Homer. Ovde valja spomenuti i Ignjata Đurđevića (1675—1737), koji je dokazivao da je Homerove pesme ispevao Pitagora i da su trojanski rat i priču o njemu izmislili neki stari pesnici mitskoga doba. Prava naučna kritika Homerovih epova započela se tek s radom nemačkog klasičnog filologa Fridriha Avgusta Volfa, koji je rezultate svoga istraživanja objavio 1795. godine u knjizi Prolegomena ad Homerum (Uvod u Homera). Osnovna je Volfova tvrdnja da Homerove pesme nisu delo jednoga nego mnogih nepoznatih pesnika. Volfova je zasluga u tome što je podstakao i druge stručnjake da se pozabave pitanjem Homerovih pesama. Na osnovi Volfovog učenja ponikla je čitava škola filologa čiji rad pada u 19. veka. Ti su filolozi u svojim analizama raščinili na bezbroj različitih načina jedinstvo Ilijade i Odiseje da bi mogli razlikovati delo mnogih i različitih pevača i da bi došli do jezgra, tj. originalnih pesama, koje je neki redaktor ili sakupljač, možda po imenu Homer, jednostavno sakupio i pretočio u jednu celinu. Kako su pojedini istraživači na različite načine rešavali taj problem, rezultati se njihova rada razilaze, pa postoje različite teorije o postanku i razvitku Homerovih pesama, od kojih se navode najvažnije i njihovi glavni zastupnici. Teorija o samostalnim pesmama (zastupnik Karl Lahman). Po toj teoriji Ilijada je postala od više kraćih, samostalnih pesama koje su ispevali različiti pevači u različito vreme. Kasnije su ih drugi pevači preradivali i proširivali. Lahmann je razlučio iz Ilijade 16 pesama, ali nijedna od njih nije samostalna i zaokružena celina. Svojim radom Lahman je ipak pokazao da se moraju analizirati same pesme ako se želi doći do pravog rezultata. Teorija o jezgru (zastupnik Gotfrid Herman). Ta teorija naučava da je Homer ispevao jezgru Ilijade i Odiseje. Te su jezgre bile u početku malene pesme. Kasnije su ih drugi pesnici preradivali i proširivali dok nisu od nekadašnje „Prailijade“ i „Praodiseje“ postale sadašnja Ilijada i Odiseja. Teorija o prvobitnom jedinstvu (glavni zastupnik Gregor Vilhelm Nič). Ta teorija brani mišljenje da su Ilijada i Odiseja već u prvom početku postale u obimu i obliku u kakvom su i danas. Protivrečja koja se u oba epa javljaju plod su kasnijih umetaka. Teorija o kompilaciji (glavni zastupnik Adolf Kirhof). Ta teorija zahvata kritiku Odiseje. Odiseja nije delo jednoga pesnika, niti zbirka samostalnih i kasnije mehanički nanizanih pesama, nego starije jezgro koje je po stalnoj osnovi u neko kasnije vreme obrađeno i rašireno. No to jezgro nije obuhvatalo čitavu radnju Odiseje. Odiseja je bila velika epska pesma, sastavljena od dva dela, jednog starijeg, drugog mlađeg, a sastavili su ih različiti pesnici. Prvi i stariji deo obuhvatao je povratak Odisejev, tj. njegov odlazak od Kalipse, boravak kod Feačana, pričanje u Alkinojevom dvoru i povratak na Itaku, a drugi, mlađi, Odisejevu osvetu. Drugi deo spojio je s prvim neki redaktor. Oko tridesete olimpijade preradio je i popunio tu staru redakciju neki obrađivač dodavši joj pesme o Telemahu. Ta teorija ima nekoliko uglednih pristalica. Teorija o jedinstvencj pesničkoj obradi (glavni zastupnici: G. Finsler, D. Mblder, U. von Wilamowitz, E. Bethe). Zastupnici te teorije smatraju da je Ilijadu sastavio nadaren pesnik umetnik u doba kad se epsko pesništvo nalazilo pri kraju svoga razvitka, a kao građa poslužili su mu stariji predlošci koji su već bili pesnički obradeni. Iako se pitanje Homerovih pesama do sada mnogo proučavalo, ono je do danas ostalo još nerešeno. Ipak, vidljivo je kako se polako vraća verovanje da su oba epa u osnovi jedinstvena i da u svojoj pesničkoj vrednosti, umetničkoj i duhovnoj povezanosti ne mogu biti delo različitih pesnika. Osnovna je, naime, vrednost svakog pesničkog djela konačan i nenadmašiv pečat individualnog pesničkog genija. Prema tome, i pesnička dela kakva su Ilijada i Odiseja mogu biti plod samo jedne određene umetničke ličnosti — pravoga umetnika. Nema sumnje da je i u Homerovim epima, kao i u Drugim svetskim epopejama, slivena i stara građa, tj. u njima su umetnički obrađene kraće i stare eolske pesme. Ali to ne može umanjiti stvaralačku sposobnost onoga koji je uistinu sastavio Ilijadu i Odiseju u njihovom sadašnjem obliku. Iako su svi podaci o velikom pesniku legendarne naravi, opet nema razloga da se Ilijadi i Odiseji oduzme Homerovo ime, pogotovo kada nam ga i antička tradicija jednoglasno potvrđuje. Pregled Ilijade i Odiseje Uredi Svaki od ova dva pa u aleksandrijsko je doba bio podeljen prema broju slova grčkoga alfabeta na 24 dela. Delovi Ilijade označavaju se obično velikim, a Odiseje malim slovima alfabeta. Naziv „pevanje“ za pojedine delove oba epa nije sasvim ispravan, jer ti delovi nisu jedinstvene pesme. Bolje odgovara naziv „knjiga“ jer onaj koji je proveo spomenutu deobu nije pazio na sadržaj pojedinih delova. Tako je često rastavio ono što pripada zajedno, a sastavio ono što ne čini jednu sadržajnu celinu. Delitelj je pazio samo na to da budu 24 knjige i da u svakoj od njih ne bude više od 1000 stihova. Ilijada Uredi U oba epa se pripovedaju legendarna dešavanja vezana za Trojanski rat, a pretpostavlja da su se desila mnogo vekova ranije nego su epovi pisani. Dešavanja iz Ilijade se odnose na poslednju godinu Trojanskog rata i bes legendarnog heroja Ahila. Njega je uvredio njegov komandant Agamemnon i on se povlači iz rata, posle čega Grci imaju ozbiljne gubitke na bojištu. Ahil odbija sve pokušaje Grka da se izmire s njim, mada na kraju popušta, pošto dozvoljava svom prijatelju Patroklu da stane na čelo grčkih trupa. Patroklo gine u borbi, a Ahil, besan zbog toga, usmerava svoju ljutnju na Trojance i izaziva Hektora, sina trojanskog kralja, na dvoboj u kojem ga pobeđuje. Ep završava trenutkom u kom Ahil predaje Hektorovo beživotno telo njegovom ocu Prijamu, kralju Troje. U određenom smislu, Ahil tim činom pokazuje razumevanje za bol trojanskog kralja, pošto se i sam sučeljava sa tragedijom smrti, pogibijom svog prijatelja Patrokla. Odiseja Uredi U Odiseji se opevava povratak grčkog heroja Odiseja iz Trojanskog rata. U početnim stihovima se opisuje haos u kom se nalazi njegov dom, uzrokovan njegovim dugim odsustvom. Grupa prosaca njegove žene Penelope, nemilice troši njegovo bogatstvo. Posle ovog uvoda, priča se usredsređuje na samog Odiseja. Njegov povratak kući traje deset godina tokom kojeg se susreće sa raznim iskušenjima i opasnostima. Jedna od najvećih opasnosti je kiklop Polifem, sin Posejdona, a jedno od najvećih iskušenja morska nimfa Kalipso, koja mu obećava besmrtnost ako odustane de se vrati kući. Drugi deo epa je posvećen momentu kada je Odisej već stigao kući, na svoje ostrvo Itaku. Kao rezultat dugogodišnjeg iskustva sa raznim opasnostima i iskušenjima, Odisej uspeva da održi hladnokrvnost i da strpljivo sačeka odgovarajući momenat u kojem će se osvetiti proscima i konačno ponovo ujediniti sa svojom porodicom. Stil Ilijade i Odiseje Uredi I jedan i drugi ep su pisani u metrici daktilskog heksametra, formalističkim i uzvišenim jezikom, koji se nikada ne koristi u svakodnevnom govoru. Mnogobrojnim analizama nisu utvrđene stilističke razlike između Ilijade i Odiseje. Međutim, zbog različite tematike, mnogi čitaoci Ilijade i Odiseje, još od antičkog doba, su ih pripisivali različitim autorima. Ilijada govori o ljudskim strastima i u njoj se junaci postavljaju pred dileme koje je praktično nemoguće rešiti. Ahil, Agamemnon, Prijam i drugi junaci su žrtve okrutnih i tragičnih okolnosti. Nasuprot tome, u Odiseji pobeđuje dobro i pravda, a razdvojena porodica se ponovo ujedinjuje. Lukavstvo, naročito Odisejevo, je vodič kroz celu priču. Istorijska osnova epova Uredi Predmet Ilijade i Odiseje tesno je povezan s ciklusom herojskih priča o trojanskom ratu. Te su priče očigledno izražaj herojskoga doba, a mogle su nastati samo kao posledica nekoga stvarnog istorijskog događaja. Ako se uzmu u obzir rezultati istraživanja arheologa, istoričara i filologa, vidimo da se u radnji Ilijade i Odiseje krije stvarna istorijska jezgra koju je pesnička mašta zaodenula gustim mitološkim ruhom. Ako se uporede Ilijada i Odiseja, uočava se da Ilijada odjekuje zveketom oružja i oružanika i da je puna aristokratskoga sjaja kraljeva. Ona nam pruža vernu sliku i pouzdano znanje o kritsko-mikenskoj civilizaciji koja je cvetala izmedu 1500. i 1200. godine stare ere. Pored toga, daje nam ona dragocene podatke o najstarijim socijalno-političkim prilikama, religiji i običajima. U tim pojedinostima Ilijada je starija od Odiseje. Odiseja je u neku ruku nastavak Ilijade. Ona nas prenosi u posleratni miran život domaće zajednice i pustolovna putovanja. U njoj nalazimo razvijenije pojmove i težnje. Moral, svest i religiozni pojmovi u većoj su meri produbljeni. U ljudima ima manje divljine, božanstva su blaža itd. Odisejeva lutanja po tajanstvenim žalima Tirenskoga i Jonskoga mora podsećaju nas na prva i nesigurna putovanja koja su Grci tokom kolonizacije preduzimali prema zapadu. Po tome je Odiseja nešto mlađa od Ilijade. Ipak ostaje do danas nerešeno pitanje da li razlika izmedu dva epa zavisi samo od građe ili od autora, i je li građa prisilila pesnika da u Ilijadi ima više na umu starije istorijske prilike, a u Odiseji mu je pružila izvesnu slobodu da staroj građi dodaje i težnje svoga vremena. Analiziraju li se sadržaj, jezik i stil oba epo, i nadalje, ako se analiziraju s pravoga estetskog gledišta, teško se možemo odlučiti na to da ova dva epa razdvajamo jer su oba zaista međusobno vrlo srodna. Zato se danas vraća pretpostavka da su Ilijada i Odiseja u osnovi potpuno jedinstvena dela jer se bez toga jedinstva ne bi mogla dokazati puna umetnička vrednost oba epa. Homerov značaj i uticaj Uredi Homer osvaja čitaoca, pre svega, živim pripovedanjem, jasnim izražavanjem i pažljivim crtanjem duševnih karakteristika ljudi davnih vremena. Njegova je poezija uvek sveža i puna životne dinamike. Iako je prošlo više od 2500 godina otkako se zna da postoje Homerove pesme, teško je naći neko pesničko delo koje bi se po vrednosti moglo uporediti s njima. Homerove su pesme uzor epske poezije, pa nije čudno da su svojim oblikom i načinom kompozicije postale uzorom čitavoj epskoj poeziji kasnijih vekova do danas. Veliki je pesnik uticao ne samo na grčku književnost i likovnu umetnost nego i na duh i mišljenje celoga helenskog naroda. Postao je učiteljem i vaspitačem Helena jer su njegova dela postala prvom knjigom mladih Grka koji su na tim delima učili ne samo čitati nego i svoj jezik i istoriju.[8] Homera su proučavali i mnogi grčki filozofi. Platon i Aristotel smatrali su ga prauzorom atičke tragedije. Iz njega su crpli građu tragički i lirski pesnici. Eshil je nazivao svoje drame `mrvicama s bogate Homerove trpeze`. Slikari i vajari stvarali su svoja dela prema Homerovim opisima (Fidijin kip Zevsa u Olimpiji). Koliko su ga Heleni voleli i cenili, vidi se i po tome što je u Atini bilo zakonom određeno da rapsodi za vreme panatenejskih svečanosti mogu recitovati samo njegove pesme. Homer je u svojim delima umetničkom jasnoćom zahvatio sve strane ljudskoga života, zašao je duboko u ljudsko biće i otkrio osećaje čovečnosti i moralnu lepotu. Duboki osećaj čovečnosti i pravo humano gledanje na svet pribavili su Ilijadi i Odiseji i njihovom genijalnom pesniku posebno mesto među epopejama svetske književnosti i večnu vrednost — besmrtnost. Heleni su u tim delima gledali sebe i učinili ih temeljem svoje kulture. Homer je, dakle, postao izvorom ne samo za poeziju nego i za celokupnu grčku savest kojoj je bilo određeno da se pretoči u tekovinu čovečanstva.[9][10] Rimskom pesniku Vergiliju bio je Homer glavni uzor, jer je njegova Odiseja pružila Vergiliju građu za prvi dio Eneide (I—VI), a Ilijada za drugi deo (VII—XII). Вергилије је опонашао Хомера не само у обради појединих епизода него је, штавише, преводио читаве стихове, речи и изразе. Утицај Хомерових дела може се наћи и код Ариоста, Торквата Таса, па и код Ивана Мажуранића (Смрт Смаил-Аге Ченгића). Велики руски писац Николај Гогољ прогласио је Одисеју најсавршенијим делом свих векова, „ризницом детињски лепога“. Илијада и Одисеја пружају увек читаоцу велики уметнички ужитак. Као дела трајне вредности преведене су на све културне језике света.

Izuzetno retko u ponudi! Prvo izdanje iz 1926. s originalnim mekim koricama. Autor: Stanislav Vinaver Izdavač: S. B. Cvijanović Mesto: Beograd Opis: 1. izdanje Godina: 1926 Povez: meki originalni povez Broj stranica: 43 Pismo: ćirilica Stanje: Knjiga je vrlo dobro očuvana. Stanje kao na slikama. Inventarska nalepnica u gornjem levom uglu prednje korice. Malo popustio povez pri vrhu hrbata, u dužini 2 cm, može se lako reparirati. Korice mestimično iskrzane po rubovima. Listovi knjige su i dalje povezani i knjiga se može normalno listati. Sve ostalo OK, bez pisanja, podvlačenja, pečata. „Čuvari sveta“ je izrazito modernistička zbirka, sastavljena od kratkih pesama, naizgled fragmentarna, ali u suštini najcelovitija njegova zbirka. Sva u zvučnim igrama i neobičnim humornim obrtima, prisutan je sloj humora, filosofije i muzike. „Čuvari sveta“ Stanislava Vinavera karakteristična je po tome što je okrenuta ka samoj poeziji i njenoj suštini. Pesnik se shvata kao „čuvar sveta”, borac protiv „zlih volšebnika”, protiv prolaznosti i konačnosti. U njoj sve lebdi, leprša, menja se, kreće se, sve je treperavo. Kao da je cela zbirka jedna poema koja se ne završava. Sve je samo večna promena. Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 – Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona, a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa. Diplomata i novinar Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine. Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine. Radio je kao saradnik listova „Politika“, „Republika“, „Vreme“ i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine. Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista „Vreme“ i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja. Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine. Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande. I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet. Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine. Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj, cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću. U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine. Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast. Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine. Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača „Ošišanog ježa“, decembra 1934. godine. Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora. Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića. Prilikom posete francuskog ministra spoljnih poslova Ivona Delbosa Jugoslaviji 1937. godine, Vinaver je odlikovan IV stepenom ordena Legije časti. Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik. Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Poslednje godine (1945–1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 stranica eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću. Bibliografija Mjeća – Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu – Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika – Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike – Beograd 1920. Gromobran svemira – Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike – Beograd 1922, Čuvari sveta – Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija – Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije – Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji – Beograd 1938, Momčilo Nastasijević – Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike – Beograd 1938, Živi okviri – Beograd 1938, Ratni drugovi – Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ – Beograd 1945, Evropska noć – Beograd 1952, Jezik naš nasušni – Novi Sad 1952, Nadgramatika – Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića – Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu. Potpisivao se pseudonimima Trajko Ćirić (u Veselim novinama), Čika Staša, Džim Dim Presni, Profesor Sveznanov. avangarda, prva izdanja, first edition, bibliofilski primerak, Crnjanski, međuratna književnost KC (K)

Srpski slikari Lazar Nikolić,dr.Vladimir Nikolić Zemun 1895.g *01*2020 Srpski slikari Prilog kulturnoj povestnici srpskog naroda Lazar Nikolić, Vladimir Nikolić: `Srpski slikari`, Zemun 1895. godine Srpski slikari : prilog kulturnoj povestnicu srpskog naroda, napisali Lazar Nikolić ,dr.Vladimir Nikolić , Zemun 1895.g Srpski slikari - Prilog kulturnoj povestnici srpskog naroda (1895) Lazara Nikolića i dr Vladimira Nikolića Zemun : Štamparija Jove Karamat, 1895.g lazar Nikolić `Golubov` (Jarkovac, 29.03.1824 — Dobrica, 24.03.1889) je bio učitelj, istoriograf i slikar. Predgovor / Vladimir Nikolić: str. I-IV. Fotografija izdavača,V, 192 str. : slika L. Nikolića ; format: 18 cm. Tvrd povez ,IV.str.-predgovor, 192.strana +, 2.sadržaj,ćirilica,format: 19,5 x 12,5 cm stanje: vrlo očuvana-uredna-nema ispisivanja, ima potpis bivšeg vlasnika iz sadržaja: -1* predgovor, -2* Nekoliko srpskih slikara, -3* Spomenici starog srpskog slikarstva, -4* Predstavnici Novijeg našeg slikarstva, -5* Teodor Ilić Češljar, -6* Konstantin Grigorijević Danil, -7* Jošt nekoliko srpskih veštaka, -8* Fr.Kanic o srpskom slikarstvu, -9* K.G.Danil (Danilo Petrović) i njegova slikarska škola, -10* uspomene na srpskog slikara K.G.Danila,- 11* Marko Zavišić mlađi, -12* Konstantin Arsenović.prota pančevački, -13* Konstantin Grigorijević Danil, -14* Lazar Nikolić, 15* -Nikola Mišić, -16* Zaharija Orfelin * * * Lazar Nikolić Datum rođenja:29. mart 1824.,Mesto rođenja Jarkovac Datum smrti,24. mart 1889. (64 god.),Mesto smrti Dobrica Bio je učenik - pomoćnik i biograf slavnog slikara Konstantina Gligorijevića Danila. Pripravnički učiteljski tečaj završio je kod direktora banatskih graničarskih škola Jovana Pantelića. Radni vek (43 godine) je proveo kao srpski narodni učitelj u banatskom selu Dobrici. Bavio se tokom života pod uticajem Danilovim -kojem je bio pomoćnik `mešaja`, amaterski slikanjem (od 1852) i publicistikom. Po završetku radova u crkvi u Dobrici 1855. godine, dobio je ponudu od komande Belocrkvanske regimente, od pukovnika Himelića da uzme stipendiju i nastavi usavršavanje na Bečkoj akademiji. Ponudu nije prihvatio jer je već bio zasnovao porodicu, koju nije mogao ostaviti. Uradio je za života ukupno 235 različitih slika - najviše portreta i ikona. Ikone je slikao za Crepaju, Orlovat, Deliblato, Margitu, Pančevo i Dobricu. Naslikao je svoj autoportret uz pomoć ogledala, i portret majke Teodore. Pisao je za srpske listove feljtone o Konstantinu Danijelu i Teodoru Iliću Češljaru, te drugim srpskim umetnicima, savremenicima. Sa svojim sinom Vladimirom zemunskim advokatom, uradio je puno na glorifikaciji srpskog slikara iz Bečkereka, Danila. Portretisao ga je po fotografiji 1895. godine, narudžbinom sina Vladimira, slikar Uroš Predić. Umro je u 65-oj godini života u Dobrici. Posthumno mu je objavljeno istoriografsko delo, pisano po želje Natoševićevoj 1876—1877. godine: `Hronika mesta Dobrice u Banatu` (2002) Vladimir Nikolić (1857-1922) Velelepni Patrijaršijski dvor i Bogoslovija u Sremskim Karlovcima, Vladičanski dvor i zgrada današnje gimnazije `Jovan Jovanović Zmaj` u Novom Sadu, Preparandija i Kronić palata u Somboru samo su neka od dela arhitekte Vladimira Nikolića. Reč je o čoveku koji spada u red najznačajnijih srpskih arhitekata s kraja 19. i početka 20. veka na prostoru današnje Vojvodine. Projektovao je niz značajnih objekata u Sremskim Karlovcima, Novom Sadu, Somboru i drugim vojvođanskim gradovima, koji i danas predstavljaju prvoklasne primere arhitektonskog nasleđa srpskog naroda u nekadašnjoj Austrougarskoj. Vladimir Nikolić je rođen u Senti 1857. godine, a krstio ga je kao kapelan u crkvi Georgije Branković, koji će kasnije postati patrijarh. Nikolić je studirao prvo u Minhenu pa u Beču gde je apsolvirao arhitekturu na Politehnikumu, ali diplomski rad nikada nije odbranio. Tako je kao apsolvent došao u Beograd i dobio mesto u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije, gde je radio devet godina. - O ovom periodu njegovog života nema puno podataka i pouzdano se zna samo za jedan njegov projekat, zgradu leskovačke Gimnazije, koja je stradala u savezničkom bombardovanju 1944. godine . -Godina 1892. predstavlja prekretnicu u njegovom radu. Tada je na poziv patrijarha srpskog Georgija Brankovića prešao u Sremske Karlovce i uradio projekat Patrijaršijskog dvora. Vladimir Nikolić je najveći deo svog života proveo u Sremskim Karlovcima, gde je i sahranjen

U dobrom stanju! Raritet, veoma retko! Pesme Mirza-Šafije : većinom po Bodenstetu / od Jovana Jovanovića Zmaja Autor: Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 Bodenstedt, Friedrich, 1819-1892 Naslov Pesme Mirza-Šafije : većinom po Bodenstetu / od Jovana Jovanovića Poezija Jezik: Srpski Godina 1871 Izdavanje i proizvodnja Beč : na svet izdao Đorđe Rajković, 1871 (Beč : štamparija Jermenskoga manastira) Fizički opis 142 str. 14 cm Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) je bio jedan od najvećih liričara srpskog romantizma. Po zanimanju bio je lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Najznačajnije Zmajeve zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem) Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. u uglednoj plemićkoj porodici.[2] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je prandeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[2] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[3] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija rođena Gavanski bila je iz Srbobrana.[4] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine. Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[5] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[7] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima, podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Posle završenih studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[8] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[9] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma` da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[10] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list `Žižu`. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan vratio se u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio uz put svojim dečijim listom `Nevenom`. Bavio se politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio penziju od 4000 dinara. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Jovanović za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[11] Zbog nekih svojih postupaka doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda `Harfe Siona`, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[12] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[13] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnosti nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[14] Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena. Đorđe Rajković (Novi Sad, 5. maj 1824 - Novi Sad, 9 avgust 1886) je bio srpski književnik, učitelj, prevodilac i urednik brojnih listova. Po završetku osnovne škole pohađao Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu do petog razreda. Potom odlazi u Požun, i na Evangeličkom liceju slušao retoriku i poetiku, ali je nakon godinu dana morao da odustane jer nije imao novca za školovanje. Po povratku u Novi Sad postao aktuar (lični sekretar) profesora Petra Jovanovića, i sa njim išao u inspekciju škola u Sremu. U službi Jovanovića bio od 1843. do 1847. godine. Privatno je položio ispite za sedmi i osmi razred gimnazije. Svedodžba koju mu je 1847. izdao direktor Novosadske gimnazije omogućila mu je da radi kao učitelj. Na preporuku mentora Jovanovića dobio je 1847. službu u Vukovaru. Po izbijanju Bune 1848. godine odlazi u Srbiju, gde se zaposlio kao profesor i zamenik upravitelja niže gimnazije u Negotinu. Predavao je latinski i nemački jezik.[1] Zbog loših uslova za rad (epidemija kolere, opšte siromaštvo, loši odnosi u profesorskom kolegijumu) vratio se 1849. godine u Novi Sad. Potom je radio kao kancelist (pisar) kod gradonačelnika i u Okružnom sudu. U jesen 1851. počinje da radi kao učitelj III razreda osnovne škole.[1] Konstantni problemi sa zdravljem (žutica, reuma) su ga ometali u radu. Lečio se u bolnicama u Pakracu i Grefenbergu u Šleskoj. Boravio je i u banjama. Lečenje nije dalo očekivane rezultate, i u jesen 1865. je penzionisan.[1] Umro je 1886. godine od raka jetre nakon naizgled uspešnog lečenja u banji Radegund u Štajerskoj. Sa suprugom Draginjom imao je sina Savu. Pošto se 1857. razveo oženio se Nemicom Emili Rorsoh.[1] Rad u štampi Priloge objavljivao u Vojvođanki, Sedmici, Južnoj pčeli, Javoru, Srpskoj zori, Nevenu, Danici, a sarađivao i u hrvatskim listovima Neven, Gospodarski list i Napredak. Pisao je pedagoške članke, basne, aforizme, pesme i dr. Pored originalnih priloga objavljivao je i prevode sa nemačkog i ruskog.[1] Po osnivanju Školskog lista 1858. preuzeo je dužnost odgovornog urednika. Nakon deset brojeva razišao se sa vlasnikom lista Danilom Medakovićem. Zajedno sa Jovanom Jovanovićem Zmajem pokrenuo i uređivao humorističko-satirični list Komarac, koji je bio liberalno i antiklerikalno nastrojen. Rajković 1862. napušta Komarca, koga preuzima Aca Popović Zub. Kratak period tokom 1862.63 godine izdavao je zajedno sa dr Đorđem Natoševićem i Jakovom Ignjatovićem mesečnik Putnik, `list za umnu i duševnu zabavu`. Probni broj lista Humorista (koji nikad nije zaživeo) izdao je 1863. godine.[1] Pokrenuo je 1870. novine Zemljak, `narodni list za varoš i selo`, ali je izdao samo pet brojeva. Nakon Đorđa Popovića Daničara uređivao Danicu 1872. godine. Već tada kvalitet časopisa je opao, i od vrhunskog književnog časopisa postala je list za pouku, da bi posle devet brojeva bila ugašena.[1] Kratkovečni (svega deset brojeva) zabavno-poučni list Večernjača izdavao je 1881. godine. U periodu 1884-85. uređivao list Glas istine, `za duhovne besede, životopise i starine`. Poslednji list koji je pokrenuo bio je Bršljan, `za zabavu, pouku i književnost` (1885-1886).[1] Književni rad Nakon prve knjige (kalendara) Domišljan objavio je Jed i med (1858) u kojoj je u stihu i prozi objavio poučne članke. Zajedno sa Zmajem preveo je sa nemačkog zbirku religioznih nazarenskih pesama Harfa Siona koja je izašla 1878. godine.[2] Svoju jedinu zbirku pesama objavio je 1862. pod nazivom Pesme Đorđa Rajkovića, posvetivši je svojoj prijateljici i neostvarenoj ljubavi Milici Stojadinović Srpkinji. Sakupljao je srpske narodne pesme, koje je objavio u dve knjige (1868. i 1869).[1] Matica srpska U Matici srpskoj je 1865. postavljen za aktuara i kontrolora. Biran je i u Književno odeljenje i u Upravni odbor Matice, a bio je i recenzent dela koja su nuđena Matici za štampu. U Letopisu objavljivao srpske narodne poslovice i istorijske priloge, među kojima i građu za istoriju srpskih štamparija, kao i biografije poznatih Srba.[1] Srpsko narodno pozorište Na skupštini Društva za Srpsko narodno pozorište (DSNP) 1865. izabran je za počasnog člana, a 1868. postao je član Upravnog odobra DSNP. Za SNP je preveo i adaptirao na srpski šaljivu jednočinku Filipa Dimanoara Ćuška pošto-poto, koja je u Novom Sadu izvedena 1869.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pocepana je folija kao sto vidite na fotografijma i neka sirovina je pokusala da precrta potpis, posvetu, osim toga knjiga unutra jako lepo ocuvana. Retko! Ivan Mažuranić Zagreb 1895, tvrdi orig. povez sa zlatotiskom, stanje: odlicno, str. 245 + 2 ilustracije sa slikom autora + 1 faksimil, latinica Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Bio je oženjen Aleksandrom Demeter (sestrom književnika Dimitrija Demetera bogatom i obrazovanom devojkom iz Zagreba, sa kojom je imao sedmoro dece. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica. Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Započeo je filozofiju u Zagrebu, a druge školske 1834/35. godine slušao je u Mađarskoj u Sombathelju,[2] pa se 1835. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[3] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Međutim započeo je književni rad kao `mađarski pesnik`, objavivši 1832. godine u Rijeci, `Oproštajnu pesmu`, na mađarskom jeziku.[4] Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvjetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju (pomirenju) Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara, a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorska kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[6], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu, pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`. U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`. Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu. Mažuranić, Ivan, hrvatski književnik, političar i pravnik (Novi Vinodolski, 11. VIII. 1814 – Zagreb, 4. VIII. 1890). Studij filozofije, započet u Zagrebu, završio je u madžarskom Szombathelyu 1835., pravo završio na Kraljevskoj akademiji znanosti u Zagrebu 1837. Radio je kao gimnazijski profesor u Zagrebu, a zatim kao odvjetnik u Karlovcu, gdje je napisao najznačajnija književna i publicistička djela. Od 1850. u Beču je obnašao najviše političke funkcije vezane uz Hrvatsku: zamjenik generalnoga prokuratora i državni nadodvjetnik, predsjednik Privremenoga dvorskoga dikasterija za Hrvatsku i Slavoniju, predsjednik Hrvatske dvorske kancelarije. Zaslužan je za osnivanje Stola sedmorice 1862. Bio je djelatan u radu Hrvatskoga sabora 1861. Kao ban 1873–80. potaknuo je živu reformsku djelatnost kojom su u Hrvatsku uvedeni mnogobrojni moderni instituti, uglavnom preuzeti iz austrijskog zakonodavstva. Tada su uvedeni odgovornost bana (vlade) Saboru, dioba sudstva i uprave te neovisnost sudaca, moderna upravna organizacija, racionalnija sudbena organizacija i racionalniji kazneni postupak, moderniji penološki sustav, sloboda tiska i porotno suđenje, uređeno je pravo na javno okupljanje, donesen je zakon o zavičajnoj pripadnosti, liberaliziran izborni postupak, uvedeni su zametci nekih javnih službi (statistička služba, javno zdravstvo, unaprjeđenje poljoprivrede), laicizirano je i poboljšano pučko školstvo i osnovano Zagrebačko sveučilište. Mažuranićeve reforme po intenzitetu i značenju nemaju premca u razdoblju do 1918., ali su za vlasti bana K. Khuen-Héderváryja (1883) bile stavljene izvan snage ili umrtvljene. Mažuranić je bio vrlo obrazovan čovjek, poznavatelj klasičnih i suvremenih europskih jezika. Prve stihove, u Kačićevu duhu, napisao je kao gimnazijalac (Vinodolski dolče, da si zdravo!). God. 1835. čakavac Mažuranić pozdravio je na štokavskome izlaženje Danice pjesmom Primorac Danici, zanosnim tonom i u klasicističkoj maniri, a početkom 1837. objavio je pjesmu Danica Ilirom, sročenu stihom Gundulićeva Osmana. Kao uglednu pjesniku Matica ilirska povjerila mu je da napiše dopunu Osmana (XIV. i XV. pjevanje), što je on i učinio, a kritika je njegov dopjev proglasila »kongenijalnim«. Klasična naobrazba i odlično poznavanje suvremene književnosti utjecali su na Mažuranićevo pjesništvo. Bliski su mu bili A. de Lamartine, G. G. Byron, A. S. Puškin, A. Mickiewicz i drugi pjesnici, osobito talijanski i njemački, neke je i prevodio, a započeo je prevoditi i Tassov Oslobođeni Jeruzalem. S Jakovom Užarevićem sastavio je i Deutsch-ilirisches Wörterbuch/Njemačko-ilirski slovar (1842). Bio je i predsjednik Matice ilirske (1858–72). Napredan građanski prosvjetiteljski nazor očitovao je zagovaranjem »jednakosti, slobode i bratinstva«, a te su ideje osobito izražene u političkom spisu Hrvati Mađarom (1848) kao zaključnome preporodnom programskom tekstu i ujedno jednome od uspjelijih naših tadašnjih proznih tekstova. Glavno je Mažuranićevo književno djelo Smrt Smail-age Čengića, koje je objavio 1846. u almanahu Iskra pod naslovom Smrt Čengić-age. Građeno je od 1134 deseteračko-osmeračka stiha raspoređena u pet nejednakih pjevanja, u kojima su prikazana zlodjela turskog silnika Smail-age Čengića nad zarobljenim Crnogorcima (Agovanje), njihovo spremanje na osvetu (Noćnik), sakupljanje osvetničke čete (Četa), napad na zločinca i njegova smrt (Harač), te silnikov udes nakon smrti (Kob). Silništvo Smail-age osnovica je skromne fabule cijeloga spjeva, a središnje je mjesto u govoru što ga u Četi starac-svećenik drži junacima s ključnim motivom domovine kao mjesta gdje su živjeli predci i slobode kao jedinoga oblika sretnoga života. Boj glasovitoga hercegovačkoga junaka Smail-age Čengića i Crnogoraca na Grahovu 1836. Mažuranić je uzeo tek kao povod da opiše patnju i stradanja vlastitoga naroda. Odstupivši od istine i stvarnih zbivanja te pretvorivši povijesne ličnosti u prototipove za svoje književne likove, događaj mu je poslužio kao ilustracija vlastitih romantičkih ideja o nacionalnoj borbi »za krst časni i slobodu zlatnu« te mržnje prema svakoj sili i tlačenju, ali i kao upozorenje tadašnjoj Europi na nemar prema zbivanjima na njezinu slavenskom jugu. Epski značaj priče u Smail-agi Čengiću narušen je ne samo izborom suvremenoga događaja kao teme, njezinom nedovoljnom dužinom i razvedenošću već i naglašenom liričnošću, lapidarnošću i izborom likova i situacija koje su neepske, odn. nejunačke. Skromna radnja isprekidana je opisima, refleksijama i asocijacijama, uzvicima, aforizmima i retoričkim pitanjima, likovi su bez izrazitih individualnih značajki, glavnog lika nema, opisan je kolektiv, njegovo raspoloženje i težnje, a pojedini prizori ocrtavaju samo najvažnije aspekte događaja. S druge strane Smail-aga nije ni poema jer mu nedostaju njezine bitne značajke poput viđenja radnje iz perspektive jednoga od likova te istovjetnost vremena pripovijedanja i vremena radnje, a i jednu i drugu žanrovsku moguću pripadnost najizrazitije opovrgava upravo naglašena perspektiva samoga autora, odn. piščev odnos prema radnji i temi. Ostvarivši kontinuitet istodobno i s nacionalnom književnom tradicijom i s europskom suvremenošću, Smrt Smail-age Čengića najzrelije je djelo hrvatskog romantizma, prvo klasično djelo obnovljene i otad jedinstvene hrvatske književnosti, te još uvijek jedno od najprevođenijih.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tri dela ukoricena u jednu knjigu! - Zrtva Avramova, preveo sa grckog Vicentije Rakic, nekadasnji iguman u manastiru Feneku 1875 g. - Ljutica Bogdan u srpskim narodnim pesmama, 1875 g. - Zak Vensan - Merima, preveo: Branko Musicki, 1885 g. Retko !!! Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), bio je srpski pisac, pesnik i sveštenik. Biografija Rakiću je kršteno ime bilo Vasilije, a rodio se u Zemunu, 6. septembra[1] 1750., u siromašnoj porodici. U rodnom gradu je pohađao srpsko-grčku osnovnu školu otvorenu uz Sv. Nikolajevsku crkvu; tu se opismenio i naučio grčki jezik uz pomoć učitelja Mihajla Krstića. Sa 19 godina života 1769. godine postao je kalfa i pešice otišao u Temišvar gde je stupio u trgovačku radnju `Kod sedam Švaba` vlasnika Grka, Todora Panajota. Tu se uskoro, 2. maja 1770. godine oženio i skućio. Ali nije mu se sviđao život u Temišvaru a poznanici su ga pozivali da dođe u Trst. Kao mlad trgovac bavio se od jeseni 1770. godine u Trstu, gde je tri godine služio kod veletrgovca Jova Kurtovića.[2] Tada je dobro naučio pored prethodno rumunskog, i italijanski jezik. Vratio se 1773. godine u Zemun i sa nešto ušteđenog novca krenuo trgovačku radnju sa jednim ortakom. Budući neuspešan u trgovini napustio je posao i naselio se sa ženom i decom u Bežaniji gde je radio zemlju. Kada je 1776. godine supruga dobila `očinstvo` sa njenim malim imetkom i nagovorom je opet u Zemunu krenuo trgovinu. Ni tada nije bilo sreće; u požaru izgorela je radnja i sva njegova imovina. Početkom 1785. godine umire mu nakon kćerki i žena, a on ostaje u veoma teškom položaju. Rešio je da devetogodišnjeg sina Kostu poveri rodbini, a sam se zakuluđeri na Fruškoj Gori. Kada je ostao udovac, otišao je avgusta 1785. godine u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. godine zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije. Zađakonio ga je u Karlovcima 28. juna 1786. godine pakrački vladika Ćirilo Živković, a 5. jula, te iste godine, zapopio ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika. Kaluđer Rakić je bio uzoran po svemu, postio je, molio se Bogu i dosta vremena bavio u svojoj ćeliji čitajući knjige, a u hramu revnosno propovedao. Nije blistao ognjenom rečitošću ali je reč Božiju kazivao prosto i jasno. I upravo zbog smernosti stekao je veleke neprijatelje među zavidnom braćom monasima. Nije se svideo ni igumanu Sofroniju Stefanović, koji ga je progonio. Rakić je po svojoj prirodi bio ozbiljan, smiren, sumoran lik suviše povučen u sebe i kao takav nesimpatičan. Iguman mu je čak zabranio da dalje propoveda u crkvi. Austrijske vojne vlasti su ga uzele krajem 1788. godine za vojnog kapelana. Kao austrijski pukovski sveštenik Rakić je neko vreme bio i u Šapcu, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Kada je 1791. godine rat završen vratio se on u Fenek. Njegov zaštitnik i poštovalac bio je srpski mitropolit Stefan Stratimirović. Mitropolit prijatelj je dao Rakiću da bude u manastiru prvo pareklesijarh, a potom u Zemunu, paroh i namesnik.[3] Po smrti igumana Sofronija, 1796. godine postao je Rakić iguman manastiru Feneku,[4] a docnije, zbog kaluđerskih spletaka, bio je ponižen za proigumana. Na zahtev tršćanskih trgovaca bio je ustupljen njima za paroha. Od 1799. do 1810. godine, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao ono što mu je bilo potrebno. Miran život, poštovanje, ugodan položaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija, u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina, a tu se upoznao i sa Dositejem Obradovićem, koji boravi tamo između 1802-1806. godine. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti. Boravi on zatim od jeseni 1810. godine u ustaničkoj Srbiji, na poziv Dositejev.[5] U novoosnovanoj beogradskoj bogosloviji Rakić je prvi upravitelj i gde predaje sve do propasti ustanka 1813. godine. Zatim se vraća u svoj manastir Fenek, gde će ostati proiguman do smrti 29. marta 1818. godine. Sahranjen je u manastiru, u priprati sa leve strane. Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. In se počeo baviti knjigom još dok je bio u Šapcu i stao prevoditi na srpski pobožne legende. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799). Te popularne hrišćanske legende, opevane često u ostalim hrišćanskim književnostima, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod šire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku 19. veka nekoliko izdanja, a Žertva Avraámova, prerada jednog grčkog speva, šampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i preštampavana je još 1884. godine. Spev o Aleksiju važi za jedino književno delo XVIII veka napisano u Srbiji. Hrišćanski književnik i versifikator Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik. Vićentije Rakić, pobožan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantičnih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrišćanskim racionalističkim dobom u kojem je živeo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka. Dela Bekavica ili povrstnica na Mali bukvar za veliku decu..., u rukopisu, 1795; Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnjoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798; Kamen soblazni, prevod, 1798; Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799; Cvet dobodetelji, prevod sa grčkog, od Tomaza Gacodinija, 1800; Posledovanije svjatoga velikomučenika čudotvorca i mirotočca Joana Vladimira, carja srbskoga, Venecija 1802; Pravilo Sv Spiridona, u Veneciji, 1802; Žitije svetogo velikomučenika Jevstatija Plakide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803; Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Venecnji, 1804: Istorija o razorenju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804; Ljestvica imuštaja pedeset stepnej, u Veneciji, 1805: Čudesi presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808; Propovedi po vsja nedeli i praznici Gospodnija, Venecija 1808; Besednikov iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810; zajedno sa Pavlom Solarićem Kratkaja beseda protiv zloupotrebleniji duvana, 1810; Žitije Stevana Prvovenčanog, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813. Pesan istorijski o žitiju Aleksija čeloveka Božiji, u stihovima, u Beogradu, 1835. Ljutica Bogdan je srpski feudalni vlastelin, gospodar grada Drame i epski junak iz XIV veka [1]. Život U vreme vlasti srpskog cara Stefan Dušan, Bogdan ja imao titulu vojvode, a po raspadu Dušanovog carstva postao je gospodar oblasti u dolni reke Vardar. Pominje se u velikom broju srpskih epskih narodnih pesama. Najpoznatije su „Marko Kraljević i Ljutica Bogdan“, „Ljutica Bogdan i vojvoda Dragija“, baladite „Sestra Ljutice Bogdana“. Erlangenskom rukopisu, njegovo ime se ne spominje među primorskim uskocima.

Kao na slikama RETKO 1935 Bogato ilustrovano Kosta Petrović (31 May 1891 – 1965) was a Yugoslav architect. His work was part of the architecture event in the art competition at the 1936 Summer Olympics. Tags: beogradski sokolski stadion sokolsko sokolska drustva drustvo kraljevina jugoslavija viteški kralj aleksandar ujedinitelj parkovi uređenje grada mamford grad u istoriji U knjizi koju je objavio 1938. godine Kosta Petrović daje koncepciju, potrebe i svoje viđenje života u dobro uređenim gradovima. Akcenat njegovog građevinskog pravca je dat na pružanju mogućnosti za udoban i zdrav život stanovnika unutar grada. Po njemu cilj urbanističkog planiranja i arhitektonskog talenta je pružiti čoveku mogućnost za odmor i rekreaciju putem uređenih zelenih površina, parkova, odmorišta i sportskih stadiona. Poseban akcenat u svojim napisanim delima kao i u ovoj knjizi takođe u projektima posvećuje telesnom vežbanju i vaspitanju kao preduslovu za sreću i zdrav život. Graditelji gradova moraju da poznaju ove komponente života, kao i da budu upoznati sa uzrocima i posledicama pogrešno planirane gradnje kao i da dobro budu upoznati sa prošlosti grada i sa međusobnom povezanošću. Ove ideje koje je zastupao će se protezati kroz ceo njegov životni i stručni pravac i tok. Kosta Petrović je rođen 31. maja 1891. godine u Klanjcu (Hrvatska). Otac mu je bio Dušan gradski savetnik. Biografiju i životnu sudbinu ovog inženjera u velikoj meri će odrediti politički događaji i zbivanja koji će uslediti na životnim prostorima srednje Evrope i Balkana. Završio je Tehnički fakultet. Od 1.avgusta 1914.godine do 1.decembra 1918.godine neprekidno je bio na vojnoj dužnosti. Zajedno sa njim su bila na dužnosti još dva subotička inženjera (Oton Tomanić i Franjo Frolih).Vojnu dužnost su služili kod Železničke komande bivše Austro-Ugarske vojske. Kosta Petrović se oženio sa Milanom Sarajlić 8. novembra 1921. godine u Subotici. Imao je dve ćerke, Ivanku koja se rodila 1923. godine i Dušanku rođenu 1924. godine. Sve ono što će obeležiti njegovu karijeru i po čemu će ostati poznat započeće 1920. godine njegovim zapošljavanjem u gradskoj službi. Ceo život će mu biti obeležen radom u gradskoj Tehničkoj službi, nesebičnim entuzijazmom u “Sokolskom društvu” i članstvom u masonskoj loži “Alkotas” (Stvaranje).[1] U knjizi koju je objavio 1928. godine “Subotica i kupalište Palić” u predgovoru naglašava kako osnovu savremene uprave gradova čini sređenost temeljnih tehničkih podataka i statistika, na kojima se baziraju komunalni programi, koji se godinama i decenijama sprovode u život. Ove teze će ga pratiti kroz rad. Došavši na položaj šefa gradskog Građevinskog odelenja Kosta Petrović uočava haotično stanje u pogledu građevinskih evidencija, numerisanja kuća, kvartova, planova ulica, regulacionih osnova, numerisanja salaša, upisa u grintovni list pojedinih značajnih građevina. Zbog svega toga odmah izrađuje program rada gradskog Građevinskog odelenja za budući period. Tadašnji gradonačelnik dr Franja Sudarević usvaja ovaj program rada. Tako su godine 1921. sve ulice od I-VIII kvarta dobile nove nazive. Izrađen je novi privremeni plan Subotice I-VIII kvart bez Segedinskih vinograda, Aleksandrova i Palića Gradonačelnik grada Subotice ga 18.maja 1921.godine imenuje za kupališnog inženjera gradskog kupališta Palić.Za ovu funkciju nije dobijao platu već dnevnice u iznosu 30 kruna dnevno.[2] Od 1921. do 1922. godine izvršeno je novo numerisanje kuća u unutrašnjem gradu- oko osam hiljada kuća.Geodetski otsek gradskog tehničkog odelenja osnovan je 1922.godine.[3] Po osnivanju odmah se pristupa premeravanju Segedinskih vinograda, što se završava 1923.godine.Ovim premeravanjem omogućen je razvitak ovoga dela grada. Na inicijativu inženjera Koste Petrovića godine 1922. reguliše se centar grada, oko buduće Manojlovićeve danas Nazorove ulice. Izrađen je u detalje i spremljen plan za otvaranje Radijalnog puta, koji je trebao da poveže centar grada sa njegovim “plućima” Dudovom šumom. Kosta Petrović je zastupao ideju zdravog života. Baš zbog povećavanja parkovskih prostora u gradu zastupa ovu ideju otvaranja Radijalnog puta i povezivanja sa Dudovom šumom.Dudova šuma se nije mogla računati u gradske parkove jer nije postojala komunikacija sa gradom. Odgovarajućom komunikacijim Dudova šuma bi poslužila kao ukras grada.[4] Otvaranjem Radijalnog puta Subotica bi dobila novi gradski park sa dobrom saobraćajnom vezom, otvorilo bi se novo gradilište, došlo bi do razvitka samoga grada. Odbor za otvaranje Radijalnog puta se formira 1928. godine od strane gradskog senata.Te godine donosi se odluka o pristupanju razmatranja ove ideje.Kao osnov za otvaranje je poslužila “Regulatorna osnova grada Subotice”.[5] Troškovi oko otvaranja ulice trebali su delimično da padnu na teret grada a delimično na teret samih građana. Najpre je trebalo izvršiti ekproprijaciju poseda. Ove odluke su donete na sednici senata grada 30. novembra 1928.godine.Stanovnici toga dela grada podržavali su ovu ideju. Izrađeni su svi planovi, projekti, predračuni, nacrti za otvaranje ulice.[6] Ovaj projekat su pratile žalbe i pritužbe pojedinaca koji su imali svoje posede u ovome delu grada. Mirko Rotman, fabrikant iz Subotice koji je imao fabriku u ulici Cara Lazara upućuje protest protiv odluke Skupštine grada Subotice uvezi regulisanja i eksproprijacije Radijalnog puta.[7] Pitanje otvaranja nove ulice omeo je Drugi svetski rat. Nakon završetka rata ovaj plan nastavlja da se realizuje, da bi se on i ostvario šezdesetih godina prošloga veka. Novo numerisanje salaša započeto je 1926. a završeno 1928.godine, urađena je nova podela pustara, koje je bilo jedno od najvećih tehničkih radova ovoga odelenja. Numeracija je izvršena i na Paliću.Izgrađen je novi nacrt Palića a ulice su promenile naziv. U gradu Subotici u IX, X, XI i XII kvartu je utvrđena regulaciona osnova. Zahvaljujući ovome na inicijativu samoga Koste Petrovića 1928. godine odštampana je karta grada Subotice kao i Palića. Karta je izrađena u srazmeri 1:10.000 i štampana je kao prilog knjizi “Subotica i kupalište Palić”.[8] Sam autor navodi da je knjiga izdata zahvaljujući velikim zalaganjem gradonačelnika Daragutina Stipića, a knjiga se nije prodavala već je služila isključivo za zvaničnu upotrebu gradske uprave. Koliko je dobro napisana govori nam podatak da je do današnjih dana ostala nezamenjiva prilikom proučavanja života u Subotici u tom periodu. Knjiga “Subotica i kupalište Palić” izašla je iz štampe 1928. godine. Knjiga predstavlja vodič kroz Suboticu i Palić. Dat je opis grada, nabrojani su hoteli i gostionice, saobraćajne veze, prevozna sredstva, državna nadleštva, sudske institucije. Opisana je uprava grada, vojna uprava, verske institucije, prosvetne institucije, zdravstvene institucije, socijalne i staleške organizacije. Interesantan je popis svih trgovina, prodavnica i zanatskih radnji. Na kraju je dat spisak ulica po kvartovima sa nazivima i kvartom grada. Autor u knjizi navodi :”Želimo li napredak Subotice, i ako smo svesni odgovornosti koju nosimo pred docnijim pokolenjma, onda ne smemo stati posle svršenih najnužnijih radova, već moramo pristupiti daljnjem stvaranju preduslova za razvitak i napredak Subotice.” [9] Naredne godine grad je dobio još jednu kartu cele Subotice sa svim salašima. Predlog za osnivanje Centralnog groblja Kosta Petrović izrađuje 1929. godine. Postojeća groblja u gradu su bila skoro sasvim popunjena. Izradio je skicu izgleda groblja.[10]Ističe se da sa obzirom na potrebna groblja opštine grada Subotice postoji samo jedna mogućnost osnivanja “Javnog opštinskog centralnog groblja” radi opšteg interesa. Za unapređenje grada inženjer Petrović je pokazivao mnogo volje, istrajnosti i inicijative u radu. Neumorno je izrađivao i podnosio predloge o svim najvažnijim tehničkim pitanjima. Gradske finansije koje su često bile ograničene nisu omogućavale da se ovi planovi realizuju. O njegovoj svestranoj delatnosti govore sledeći projekti: Projekat o načinu rešenja pitanje izgradnje gradskih vanjskih puteva Elaborat o izgradnji velike klaonice Planovi za podizanje tržnih tremova Elaborat za odvodnju i za osnivanje vodne zadruge, gradsko Tehničko odelenje izrađuje 1925-1926.godine kada su u subotičkom ataru bile visoke vode Bio je inicijator osnivanja Gradske štedionice 1923.godine. Kaldrmisanje ulica u centru grada koje su bile u lošem stanju, izvršeno je 1928.godine. Zbog ovog poduhvata od strane gradskih poslanika je bio žustro napadan. Prepisivano mu je nepotrebno trošenje novca iz gradske kase. Banja i omiljeno letovalište subotičana Palić biće 1921.godine obogaćeno velikim štrand kupatilom koje je imalo šesto kabina. Ovaj projekat je ostvaren odmah po njegovom postavljanju za glavnog kupališnog inženjera maja te godine. Ovo kupatilo će od 1930.godine besplatno preći na korišćenje na ruke opštini. Istovremeno biće produžena tramvajska pruga do Palićkog štranda.[11] O Štrand kupatilu Kosta Petrović daje podatke u svojoj knjizi o “Subotici i kupalištu Palić” iz 1928. godine.On navodi da se ovo kupatilo nalazi na istočnoj obali jezera. Kupatilo je vlasništvo opštine grada Subotice, a izgrađeno je 1921.godine. Kupatilo je imalo adresu – Palićka obala 17, sa telefonskim brojem 4. Dalje se naglašava da je Štrand kupatilo najveće svoje vrste u državi, ima preko 600 kabina sa kojima se može maksimalno dnevno poslužiti do 4000 osoba. U jednoj sezoni okupa se na Štrandu do 80.000 osoba.[12] Ovo kupatilo se prostiralo uz obalu jezera u dužini od 350 metara. Dno jezera je bilo peskovito. Štrand je posebno bio povoljan za kupanje dece. Opisuje se da na ovom mestu dubina jezera lagano raste. Pisac dalje naglašava da se duž cele obale prostire divna peščana plaža puna krošnjastog drveća, koje daje ugodnu hladovinu. Osim ovoga postoji drveni most koji se pruža sto metara u vodu i koji je pogodan za sunčanje. Štrand kupatilo je takođe pružalo mogućnosti i za zabavu jer je bilo snabdeveno gimnastičkim spravama, klizaljkama, čamcima. Cele sezone je svirala muzika u “Velikom štrand restoranu”. Izgradnja Štrand kupatila još više je doprinela popularnosti mesta. Od početka XX veka posećenost Palića je stalno rasla zahvaljujući uređenosti i dobrom povezanošću sa gradom. Zabeležene su brojne posete kako domaćih tako i stranih turista. Prvi veliki vašar koji je održan u Subotici propraćen je izložbom 1925. godine. U tehničkom pogledu ovaj vašar je osmislio Koste Petrovića uz pomoć stručnjaka tehničkog odelenja grada. Za taj rad bio je nagrađen sa 10.000 dinara, koje je poklonio delimično “Sokolima” a delimično “Trgovačkom udruženje”. Organizacija prilikom otkrivanja spomenika “Caru Jovanu Nenadu”, bila je poverena Kosti Petroviću. Na ovoj proslavi je bio prisutan Knez namesnik Pavle Karađorđević. Za ovaj rad Konstantin Petrović je odlikovan 18.oktobra 1928. godine oredenom Svetoga Save IV stepena. Od strane Ministarstva prosvete orden je dostavljen januara 1929.godine. Ostaje zanimljiv podatak da da je gradonačelnik izvestio Mionistarsatvo prosvete da je uplaćea taksa (“ordenska taksa”) za primanje oredena.[13] O organizaciji proslave oko otkrivanja spomenika postoje sačuvani spisi koji potvrđuju nesumljivu angažovanost ovoga inženjera. Osim rada u gradskoj Tehničkoj službi Kosta Petrović je bio vrlo angažovan i aktivno je sarađivao i učestvovao na svim poljima društvene delatnosti u gradu. U prvom redu ta njegova angažovanost, entuzijazam pa i ljubav ispoljavala se u sokolskom pokretu. Svoje slobodno vreme kao i materijalna sredstva posvećivao je ovom pokretu. Kroz sokolstvo je ispoljavao svoj rad na unapređenju duhovnog i fizičkog života naroda. Neposredno posle ujedinjenja, osnovni cilj sokolske organizacije postao je da u jedinstven narod unese misao poštovanja zajedničke nove države. Nošen idealizmom u uverenju da je nastupilo novo doba sokolske organizacije su nastojale da svojim kulturnim radom afirmišu, među “troimenim narodom” ideju ujedinjenja, jugoslovenstva, slovenstva.[14] Ne obazirući se na veru, stalež, naciju, sokoli su nastojali da stvore “jugoslovenski tip kulture”. Cilj organizacije je bio podizanje telesno zdravih, moralno jakih i nacionalno svesnih državljana.[15] Po dolasku u Suboticu 1920. godine, Kosta Petrović se aktivno uključuje u subotičku organizaciju.S ve ideje sokolskog pokreta kroz svoj rad zdušno zastupa. Život, rad, napredak i razvitak sokolstva i sokolskog društva u Subotici usko je povezan sa imenom Koste Petrovića. Rad društva je naročito bio aktivan za vreme njegovog starešinstva. Najvažnije manifestacije iz tog perioda su : – Župski sletovi 1922 i 1925.godine – Osvećenje zastave i otkrivanje spomenika “Palim Junacima za oslobođenje i ujedinjenje” 1925.godine – Osnivanje sokolskih odelenja u školama[16] – Osnivanje seoskih sokolskih četa[17] – Podizanje “Sokolovca”, jednog od najuzornijih sokolskih letovališta Kraljevine Jugoslavije. Do 1934.godine je bio starešina društva u Subotici kada se povlači zbog posvećivanja naučnom radu. Tokom 1934.godine nastavlja se realizacija planova gradskog tehničkog odelenja. Kaldrmisanje ulica u gradu izazivalo je polemike. Dolazilo je do razmimoilaženja oko određivanja ulica koje će se kaldrmisati. Tako je zbog uvođenja kanalizacije i kaldrmisanja Carinske ulice napadan. Međutim ovaj potez se pokazao kao potreban i po grad koristan. Naporom i inicijativom Koste Petrovića podiže se Jugoslovenski narodni dom Viteškog Kralja Aleksandra I Ujedinitelja.[18] Ova zgrada biće sve do danas prepoznatljiva po svome stilu i nameni. Najpre su je subotičani zvali Sokolski dom a kasnije zgrada bioskopa Jadran. Detaljan plan za izgradnju doma izradilo je gradsko tehničko odelenje a elaborat je poslat Ministarstvu građevina na odobrenje 18. jula 1931.godine. Na osnovu ovih planova bila je raspisana licitacija te je 22. septembra započeta gradnja doma. Gradska opština je izdala preduzimaču na izvršenje samo onoliko novca sa koliko je raspolagala. Gradski Savet je raspisao prvu licitaciju za izgradnju. Licitacija je održana 15. septembra 1931. godine. Samoj licitaciji je prisustvovao predstavnik Kraljevske banseke uprave Dunavske banovine. Na licitaciji su dobijene četiri ponude: 1. Vasilije Bikar i Drug iz Beograda sa ponudom od 1,337.117.05 dinara 2. Filip Šmit, iz Novog Sada sa ponudom od 1,291.583.27 dinara 3. Vidaković Koloman, iz Subotice sa ponudom od 1,320.771.59 dinara 4. Piri i Pelcer, iz Osjeka sa ponudom od 1,273.340.56 dinara.[19] Nakon licitacije gradski savet je doneo odluku da se prva grupa radova za podizanje Jugoslovenskog Narodnog doma u Subotici ustupa firmi “Piri i Pelcer” koji su imali najnižu ponudu. [20] Plan i predračun radova protumačen je preduzimaču “Piri i Pelceru” , data im je overena kopija celog elaborata. Za nadzornika radova je određen arhitekta De Negri Franja iz Subotice.[21] Gradski Senat 31. oktobra 1931.godine propisuje i odobrava Uredbu o upotrebi Jugoslovenskog narodnog doma Kralja Aleksandra I. Po toj Uredbi dom je svojina grada Subotice. Dom je trebao da posluži namenjenoj svrsi na tri načina : 1. U prvom redu dom je trebao da posluži vaspitavanju novih generacija putem sokolstva 2. U domu će se smestiti centralna osnovna škola 3. Za potrebe kulturnih i nacionalnih institucija. Rukovanje, staranje i korišćenje doma povereno je sokolskom drušvu. Ovom Uredbom zgrada se predaje na pravo poseda i iskorišćavanje sokolskom društvu.[22] Gradnja sokolskog doma bila je usporavana nedostatkom finansijskih sredstava. Zbog toga se pokretač ove ideje Kosta Petrović često obraćao mnogim institucijama i udruženjma sa apelima za finansijsku pomoć. Tako on 28.marta 1933. piše: ”Narodna odbrana treba da preuzme inicijativu kako bi se postigla puna saradnja među svim nacionalnim udruženjima oko stvaranja mogućnosti za izgradnju Doma. Sva nacionalna udruženja trebala bi se staviti na raspoloženje za izgradnju Doma, sva novčana sredstva sa kojima raspolažu.”[23] Druga etapa izgradnje sokolskog doma započinje 1934.godine. Na sednici Gradskog veća doneto je rešenje da se najhitnije dovrši Jugoslovenski narodni dom Kralja Aleksandra I. Ova odluka bila je na propisan način objavljena. Novac za izgradnju u iznosu od 4,000.000 dinara trebalo je da se isplati od novca putem fakultativnog otkupa agrarnom reformom oduzetih zemalja od opštine grada Subotice. Naime, agrarnom reformom oduzeto je od gradske opštine 15.071 katastarskih jutara zemlje. Do decembra 1934. godine prodato je fakultativnim otkupom 4.776 katastarskih jutara.[24] Na ovu odluku o bržoj gradnji i završetku Doma uticala je i činjenica da je krajem juna 1935. godine u Subotici predviđeno održavanje Pokrajinskog sleta Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Jedan deo celokupnih svečanosti trebao je da se sprovede u novoizgrađenom domu. Zbog tog razloga gradsko Veće je rešilo da se Dom do kraja meseca maja 1935.godine dovrši u toj meri da može da se koristi za održavanje tih svečanosti.[25] Beogradski list “Vreme” od 22. decembra 1934. godine donosi vest da je na redovnoj sednici gradskog predstavništva u Subotici doneta odluka o daljoj izgradnji doma. Na sednici je izglasano kako prenosi list: ”… po kome će se ovaj dom staviti pod krov do kraja meseca maja 1935. godine sa proračunom od dva miliona dinara .Međutim skupština je izglasala četiri miliona dinara, kako bi se izvelo i unutrašnje uređenje. Dom će se dovršiti do kraja maja meseca, jer će u toku juna biti velike sokolske menifestacije u Subotici u vezi sa pokrajinskim sokolskim sletom.”[26] Koliko je grad Subotica ovom zgradom dobila u pogledu mesta za razvoj sporta govori podatak da je ovo bio dom sportova.”Imao je atletsku stazu, letnju pozornicu, jednu veliku i jednu manju pokrivenu dvoranu za vežbanja, niz prostorija za treniranje itd. Bio je pravi sportski centar u srcu grada.[27] O izgradnji drugog dela Jugoslovenskog narodnog doma Viteškog Kralja Aleksandra I Ujedinitelja sačuvan je dnevnik. Ovaj dnevnik datira od 22. juna 1935. pa ide do 7. novembra 1935. godine. Gradnja je sporo napredovala i tek 1936. godine je okončana. Po rečima ćerke Koste Petrovića Ivanke Pavković, zgrada je pod znacima navoda okončana jer ona u potpunosti nije nikada završena prema prvobitnim zamislima.[28] Po projektu inženjera Koste Petrovića od 16. aprila do 6. juna 1936. godine, izgrađen je objekat za Sveslovenski slet 1936.godine. Stadion je prvi put poslužio kao sokolsko sletište za IV Pokrajinski slet u Subotici 1936.godine, čiji je jedan od glavnih organizatora bio inženjer Petrović. Po mišljenju stručnjaka stadion je predstavljao idealni model modernog tipa stadiona. Na sletu je te godine učestvovalo preko 10.000 vežbača. Kao pročelnik građevinske komisije Saveza sportskih saveza Kraljevine Jugoslavije pomagao je svojim stručnim znanjem kod građenja mnogih igrališta i vežbališta. Osim projektovanja bavio se i pisanjem stručnih publikacija. Dvotomna studija “Građevine za telesno vaspitanje”, izdata je 1934.godine u Ljubljani. Kao šef gradskog tehničkog odelenja bavio se ispitivanjem urbanističkih problema a sa druge strane kao sokolski i sportski radnik bavio se problemom vaspitanja omladine. Marljivo je sarađivao sa stručnim časopisima, držao je mnoga predavanja i praktično sve to primenjivao. Tako je 1938. godine iz štampe izašla njegova knjiga pod nazivom “Uređenje gradova, park za telesno vaspitanje u sklopu zelenila za osveženje, olompijski stadion, sokolsko sletište i sportski park (sa posebnim osvrtom na potrebe grada Beograda)”.Prilikom pisanja koristio je obimnu stranu literaturu koja se odnosila na ovu temu. Stručna i dnevna štampa, domaća i strana, davala je njegovim knjigama najveće pohvale. U prikazima knjiga je isticano da se knjige mogu uporediti sa najboljim sličnim delima svetske tehničke literature. Inženjer Petrović je decembra 1933 .godine na IV kongresu Saveza sportskih saveza Kraljevine Jugoslavije održao referat “Pitanje vežbališta s obzirom na Zakon o obaveznom telesnom vaspitanju” . U predavanju je kritikovao Zakon o obaveznom telesnom vaspitanju. Naročitu važnost posvećuje životu na selu. Referat je odštampao u posebnoj brošuri koji je besplatno delio.[29] Kosta Petrović je izradio predlog za izgradnju nacionalnog parka u Beogradu i zalagao se za ostvarenje ovoga predloga. Iz života ovoga poznatog inženjera beležimo još jedan zanimljiv podatak. Na olompijskim igrama u Berlinu 1936. godine bio je prvi jugosloven koji se takmičio na polju arhitekture sa delom “Stadion Kralja Petra II”. Od četrnaest naroda koji su se takmičili u arhitekturi, šezdesetsedam umetnika je izložilo radove na olimpijskoj izložbi. U službenom katalogu naznačena su sva dela koja su se takmičila. Od ukupno 97, posebno su opisana i prikazana samo sedam dela. Među njima je bio rad Koste Petrovića pod nazivom “Festspielstatte der Stadt Subotica”. Nakon ovoga takmičenja, piše samostalno naučno delo na nemačkom jeziku “Fest und Kampfstatte” (Sletišta i borilišta), u kojima iznosi rezultate svoga naučnog istraživanja, kako treba naučno obrazloženo rešavati probleme koji nastaju kad se podižu sletišta odnosno borilišta. Ovaj rad poslužio mu je kao osnov za disertaciju koju je branio na Visokoj tehničkoj i montanističkoj školi u Gracu 30.juna 1937.godine. Tada je promovisan u doktora tehničkih nauka. Mimo ovoga inženjer Kosta Petrović je nagrađen nagradom iz fonda Kralja Aleksandra I Ujedinitelja 1937.godine. Ove nagrade su se dodeljivale za rad na moralno, opštekulturalnom i građansko-vaspitnom polju. Inženjer Konstantin Petrović se pokazao kao plodonosan pisac i naučni radnik. U vremenskom periodu koje se poklapa sa njegovim položajem na mestu gradskog glavnog inženjera, napisao je niz knjiga. U tim knjigama iskazuje svoje stručno znanje kao i njegove poglede na savremene arhitektonske tokove i mesto čoveka u tim tokovima. U tom periodu iz štampe su izašla njegova sledeća dela : Srpsko-mađarski (mađarski-srpski) građevinski rečnik Купалиште Палић =Kupalište Palić, Subotica Project des „Grands Albattoirs et Foire“ de la Ville de Subotica, Subotica 1926. Kr. slob. grad Subotica i kupalište Palić, Subotica 1928. Francuski državnici, Beograd 1928. Kupalište Palić, Subotica 1928. Грађевинска изложба у Берлину 9. маја-9. августа 1931.године, Суботица 1931. Споменик у Суботици Њ.в. Александру I краљу Југославије, Суботица 1931. Idejni osnovi sokolstva, Subotica 1931. Sistemi masonerije, „Stvaranje“ i „Stella Polaris“, Subotica, 1932. Građevine za telesno vaspitanje – prva knjiga, Ljubljana, 1934. Pitanje vežbališta s obzirom na zakon o obaveznom telesnom vaspitanju, Zagreb, 1933. Sokolski stadion u Beogradu, Beograd, 1935. Katihizis jovanovske masonerije, Beograd, 1935. Sokolovac.Sokolski dom Sokolsko sletište, Subotica, 1936. Uređenje gradova: park za telesno vaspitanje u sklopu zelenila za osveženje, Beograd, 1938. Građevine za telesno vaspitanje: uređenje gradova, Beograd, 1938. Umetnost i olimpijske igre, Zagreb, 1939 Narodni domovi i školska vežbališta, Beograd, 1940[30] Uspešnu, plodonosnu i bogatu karijeru prekinuo je Drugi svetski rat. Ćerka Koste Petrovića ističe:”Nailazak jedne nove epohe začas je prekinuo spokojan i sadržajan život naše porodice. Odmah na početku rata tata je pozvan u vojsku i ubrzo bio zarobljen, …”[31] Sudbina ratom zahvaćenih ljudi, na ovim prostorima nije zaobišla ni porodicu Koste Petrovića. Ratni vihor pomerio je i promenio ustaljeni život porodice. Događaji koji su usledili odrediće dalju sudbinu cele porodice. Kosta Petrović 3. aprila preuzima komandu Drugog bataljona rezervnog inženjerijskog puka u Slavonskom Brodu.U kratkotrajnom “Aprilskom ratu” biće nekoliko puta zatvaran. U Slavonskom Brodu je dva puta dopao zarobljeništva. Kasnije pri prelaženju vojvođanske granice drugom polovinom aprila bio je dva puta hapšen i zatvaran u Somboru.[32] Kako sam ističe:”dva puta zatvaran u Subotici, dok konačno nisan sproveden u okovima kroz Suboticu u zatvor. Bio sam osuđen na proterivanje iz Subotice u Hrvatsku.[33] Osim njega bila mu je zatvaran žena i tašta.Krajem 1941. godine bio je prognan iz Subotice i kao politički opasnom licu prisilno mu je određeno mesto stanovanja u Budimpešti.[34] Pravo na penziju mu nije priznato. Februara 1942. godine u Budimpešti mu se pridružuje i porodica. Porodica je sa sobom ponela samo najpotrebnije stvari dok im je celokupna imovina ostala u Subotici u stanu Mice Radić u Pašićevoj ulici broj 1. Kao stanar i kućepazitelj u Subotici u delu kuće ostaje inženjer Oton Tomanić, kolega, prijatelj i kum porodice. Po završetku rata vraća se sa porodicom u Suboticu 12. maja 1945. godine.[35] Porodica se vraća sa prvim, po Vojnoj misiji u Budimpešti organizovanim transportom za građane. Njihov stan i stan tašte Mice Radić poznate subotičke dobrotvorke više ženskih udruženja bio je devastiran.[36] Najpre su u njih useljeni mađarski oficiri pa oficiri Crvene armije da bi u metežu pri kraju rata bio i opljačkan. U posleratnoj nacionalizaciji i konfiskaciji porodici su oduzeti posedi i nekretnine. Inženjer Petrović za sve vreme rata je bio bez novčanih prihoda. Po završetku rata pokušava da se ponovo zaposli. U svojoj molbi za postavljenje datiranoj 28. maja 1945. godine on moli da se u obzir uzme sledeće: “1.) Ubeđen sam i osećam, da bi sada – kao dobar organizator – mogao najbolje i najkorisnije poslužiti na organizovanju i izvođenju velikih radova oko obnove zemlje, koji će izvršavati ratni zarobljenici. Zato molim GNOO, da mi putem nadležnih činioca omogući, da na tim radovima budem zaposlen, bez obzira gde će se ti radovi izvoditi i bez obzira u kakvom bi svojstvu bio tamo zaposlen. Napominjem da sam se kao rezervni kapetan I klase javio Gr.NOO 25/5 1945.godine radi preduzimanja vojnih podataka. 2.) Molim da budem raspoređen kao profesor matematike ili na gimnaziji ili na učiteljskoj školi u Subotici, ili kao profesor na Srednjoj tehničkoj školi u Subotici. Više godina bio sam nastavnik u školi za Fizičko vaspitanje u Beogradu, i tako sam stekao priličnu nastavničku praksu. 3.) Komandiru mesta u Subotici potreban je tehnički referent. Bilo mi je rečeno da za popunjavanje toga mesta dolazi u obzir i moja ličnost. Upućen sam da podnesem Komandi mesta uverenje iz kog će se videti: da su me mađarske vlasti – kao politički opasnog – januara 1942. godine, izgnale iz Subotice, i da mi je prisilno bilo određeno mesto stanovanja u Budimpešti.”[37] Zaposlenje u Gradskom Narodnom odboru nije dobio. Predstavnici “nove vlasti” nisu smatrali da su ove njegove kvalifikacije dovoljne za rad u gradskoj građevinskoj službi. Kao dokazani i priznati stručnjak, ne zalazeći u njegovu ideološku opredeljenost nije oponirao novoj vlasti. Ipak zaposlenje dobija kao profesor na Višoj tehničkoj školi u Subotici. Kao profesor na Višoj tehničkoj školi radio je jedno izvesno vreme. Inženjer Kosta Petrović je umro u Subotici 1965.godine. Iza Koste Petrovića su ostala njegova dela. Građevine, urbanistička rešenja i katastarke karte grada, salaša i subotičkih pustara i danas se koriste. Njegov životni moto je bio urediti grad po meri i potrebama čoveka u skladu sa prirodnim tokovima. Ovakva rešenja su se pokazala kao uspešna jer i danas odolevaju vremenu.

U dobrom stanju. Prvo izdanj! Retko u ponudi! U istoriji srpskog naroda, njegove crkve i duhovnosti, posebno mesto zauzima sveti vladika Nikolaj Velimirović, episkop žički i ohridski, duhovni otac i prosvetitelj Srba, čovek čije je delo bilo daleko iznad vremena u kome je živeo, a ideje i misli putokazi srpskom narodu u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Vladika Nikolaj nam u knjizi „Iznad greha i smrti” kroz besede pomaže da se izdignemo iznad greha i smrti. Uči nas da je ljudski grešiti, ali i da je važno naučiti ne srljati dublje, ne dozvoliti grehu da prevlada. Ili rečima vladike Nikolaja: „Kad orao padne samo nogama u smolu, uvek još može razmahnuti krilima i dići se u visinu; ali kad orao toliko utone u smolu da mu smola zalije i ukoči krila, onda za njega nema više spasa.” Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[12][13]: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[14] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[15] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][16] „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” [17] Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [3] Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[4] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [5] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [6] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [7] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [8] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” [18] Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac.

Za prijatelje Engleze. Odnosi. Retko i znacajno. Stanje kao na snimcima. Михаило Јовановић Писмо патріярха православно-католичке восточне цркве о православной вěри : писано Енглезима 1723 год. Остали наслови Писмо патријарха православно-католичке восточне цркве о православној вери Врста/садржај тыпе оф материал писма Језик српски Година 1864 Издавање и производња У Београду : у Државной кньигопечатньи, 1864 Физички опис [2], 34 стр. ; 19 cm. Место: Београд Држава: Србија Година: 1864 Издавач: Књажеско српска књигопечатња Предметне одреднице: Религија Сигнатура: Р19Ср II 460.1 COBISS.SR-ID: 135510791 Језик: српски Врста грађе: Штампана Колекције: Српске књиге од 1801. до 1867. године ЈОВАНОВИЋ, Михаило Писмо патріярха православно-католичке восточне цркве о православной вѣри : писано Енглезима 1723 год. - У Београду : у Државной кньигопечатньи, 1864. - [2], 34 стр. ; 19 cm. Новаковић 2696; Кириловић 2365; КНБС 990; Српске штампане књиге БМС 1801-1867, 1639. - Аутор дат према КНБС. Михаило Јовановић, световно име Милоје (Соко Бања, 19/31. август 1826 — Београд, 5/17. фебруар 1898), епископ, архиепископ београдски и митрополит Српске православне цркве.1) Биографија Рођен је 19/31. августа 1826. године у варошици Соко Бањи, од мајке Марије и оца Милована.2) Његови родитељи су се раније звали Кашмерци и у Соко Бању су се доселили из села Трговишта, испод Врмџе.3) Школовање Основну школу је завршио у месту рођења.4) Завршио је нижу гимназију у Зајечару и Неготину.5) У Неготину је био питомац Доситеја Новаковића. Завршио је Богословију у Београду 1846, где је био питомац Петра Јовановића, који га је одредио за свог наследника. Као једног од својих најбољих ђака, тадашњи митрополит Петар га је заједно са још петорицом кандидата, послао 1846.6) на студије у Кијев,7) на Кијевску духовну семинарију, у трајању од три године, а затим и Духовну академију, коју је завршио са одличним успехом 1853,8) заједно са Савом Сретеновићем. Тиме је стекао академско образовање и степен кандидата за одбрану дисертације, под називом „Преглед историје српске цркве“.9) После тога је отишао у Кијевско-печерску лавру и замонашио се10) (1853)11) Тада је узео монашко име Михаило. Две недеље касније кијевски митрополит Филарет га је рукоположио у чин јерођакона, а четири дана касније за јеромонаха.12) Епископ Вративши се после седмогодишњег студирања13) у Србију 1854,14) краће време је радио као професор Семинарије у Београду,15) а октобра исте године у Крагујевцу је изабран за епископа шабачког.16) Истог месеца је произведен за архимандрита студеничког, хиротонисан за епископа у београдској Саборној цркви и убрзо устоличен у Шапцу.17) Један од његових првих предлога на архијерејском сабору је био да се српски епископи и митрополити, као монаси називају и потписују само именом, без презимена, што је сабор и усвојено.18) Шабачком епархијом је управљао близу пет година. У Шапцу је започео свој разноврсни национални рад.19) Још као епископ се веома заинтересовао за судбину српског народа у целини, нарочито Срба у неослобођеним крајевима.20) Био је потпуно свестан националне мисије Србије код српског народа, јер мада су живели у другој држави, Срби су се окретали ка матици, у жељи за ослобођењем. Настојао да систематизује и појача државну помоћ и пропаганду, ради заштите народа.21) Митрополит После изнуђене оставке22) митрополита Петра 1859,23) који је отишао у Аустрију да тамо буде епископ једне од српских епархија у Војводини,24) Михаило је са непуних 33 године изабран за митрополита српског.25) За митрополита је изабран на архијерејском сабору, који је сазвао Милош Обреновић 25. јула/6. августа у Крагујевцу.26) Управљао је за време владавине четири Обреновића: Милоша, Михаила, Милана и Александра и по династичком уверењу је био Обреновићевац.27) Митрополит Михало је наставио посао око организовања Српске цркве, који је започео његов претходник митрополит Петар Јовановић.28) Био је покретач и учествовао је у свим добротворним и патриотским друштвима и акцијама. За време његове управе Митрополија београдска је била средиште рада на ослобођењу Срба под туђинском влашћу, побољшавању њиховог положаја, као и целокупног српског народа.29) У марту 1868. године обратио се министру просвете са предлогом да се оснује Просветни одбор Срба у Турској.30) Његов предлог је прихваћен. Одбор су чинили Нићифор Дучић, који је изабран за председника, а уз њега су били професори Милош Милојевић, Панта Срећковић и Стојан Новаковић. Касније су им се придружили Љубомир Ковачевић, Сима Андрејевић Игуманов и други. Одбор је био задужен за одржавање везе са српским народом под турском влашћу, да развија просветно-културни рад, предлаже оснивање школа, спрема учитеље и професоре за рад у тим школама, предлаже обнављање и подизање цркава тамо где је то било могуће, а мишљење и процене одбора, у великој мери су помагали Министарству иностраних дела у одређивању националне политике.31) Такође је 1868. године предложио отварање посебног одељења Богословије, имајући у виду коментаре њених професора, који су приметили да младићи из турских крајева долазили довољно припремљени, као ђаци из Србије који су ову школу уписивали после четворогодишње гимназије.32) Друго одељење Богословије је отворено 1873. године, под називом Страначка богословија, са циљем да спрема учитеље и свештенике, као националне раднике.33) За то одељење је Стојан Новаковић направио посебан план, а школовање је трајало три године.34) После тога су питомци могли да наставе школовање на Великој школи или у иностранству, такође о трошку државе Србије.35) Они су у ратовима за ослобођење 1876-1878. учествовали у ослобођењу од Турака. У неослобођеним крајевима бавили су се просвећивању и јачањем наде у ослобођење.36) За време Херцеговачког устанка, Првог и Другог српско-турског рата (1875—1878) одржавао је везе са српским устаницима, који су му се обраћали за савет и помоћ. На његов предлог је у октобру 1876. основан је Одбор за старање о купљењу прилога за Србе из Старе Србије, Босне и Херцеговине и Бугарске, а он је био председник одбора. Био је председник и Међународног комитета за помоћ избеглицама из Босне и Херцеговине.37) Припајањем Нишког, Пиротског и Врањског округа Србији, повећала се територија Цркве у Србији. Из егзархијске више јерархије примљен је у састав Српске цркве, фебруара 1879, митрополит нишки Виктор, који је до смрти остао веран митрополиту Михаилу.38) За време мандата митрополита Михаила, постигнуто је да православна црква у Србији, актом Васељенске патријаршије добије аутокефалност од цариградског патријарха (1879).39) Аутокефалност се односила и на епархије у тада неослобођеним крајевима.40) Као митрополит београдски и архиепископ српски слао је на школовање у Русију, поред богослова и будуће сликаре: Михаила Борисављевића, Живка Југовића, Благоја Кулића, Георгија Момчиловића и Милутина Бл. Марковића.41) Међутим, као љубитељ свих Словена, а на штету српских интереса, доста је помогао успостављању бугарске егзархије, примајући бугарске омладинце на школовање у српским школама, штампајући у Србији књиге за Бугаре и радећи на њиховој духовној обнови.42) Током целе његове управе, свештенство и манастири су се налазили у лошем материјалном стању и сви његови покушаји да тај проблем реши су били безуспешни, јер државне власти нису имали разумевања.43) По свом спољнополитичком опредељењу је био велики русофил,44) јер је у условима католичко-муслиманског окружења, за опстанак Србије сматрао да је неопходно одржавати политичке и културне веза са Русијом,45) због чега је сметао Бечу, кнезу Милану и напредњацима. Бечу је посебно сметао његов утицај преко српских свештеника у Босни, уз материјалну помоћ из руских словенских комитета.46) Када је од словенског комитета добио 80.000 динара за циљеве националне политике, Аустрија се разгневила и тражила да митрополит буде уклоњен са свог положаја.47) После Берлинског конгреса, а као последица пробугарске оријентације Русије, дошло је до спољнополитичке преоријентације у Београду. Њен инспиратор је био, кнез Милан (од 1882 краљ), који се одвојио од Русије и окренуо Аустрији. Још 1880. године он је изазвао велике кадровске промене у српској политици, па је либерал-националиста Јован Ристић, чији је митрополит био близак сарадник, поднео оставку.48) Осим тога, кнез је у Бечу 1881, без знања јавности и Владе, заједно са министром Чедомиљом Мијатовићем закључио „Тајну конвенцију“ са Аустроугарском, којом се обавезао да ће обуставити православну пропаганду у Босни и Херцеговини за њено јединство са Србијом и да неће склапати уговоре ни са једном земљом, док претходно не консултује Хабзбуршку монархију.49) Митроплит Михаило се бавио политиком,50) и био стожер Либералне странке,51) због чега је трпео непријатности, прогоне, а у току шест година је био лишен катедре.52) Кнез Милан, пошто је био врло аустрофилски настројен, хтео је да га уклони, и за то се само чекао повод.53) До митрополитовог сукоба са Владом је дошло када је уведен закон о таксама, који је оптерећивао представнике цркве,54) односно увођењем пореза за рукоположење црквених чиновника.55) Закон је донет без знања и пристанка Светог архијерејског сабора.56) Митрополит је протествовао рекавши да тај закон представља симонију и да је у супротности са Христовом науком, што је ражестило Стојана Новаковића, као министра просвете и црквених дела, који је кнезу предложио разрешавање митрополита Михаила са дужности.57) Кнез Милан је у октобру 1881.58) донео указ којим је митрополит уклоњен из црквене управе,59) без пензије, без издржавања, без икакве потпоре, после двадесет и пет година службе.60) На положај митролита тада је дошао архимандрит Теодосије Мраовић (1883).61) Овај кнежев поступак је у Бечу позитивно оцењен, посебно због кнежеве домишљатости и одлучности, док је у Петровграду изазвао негативне рекције, руски цар Александар III је митрополиту Михаилу нешто пре смене доделио руски орден Светог Александра Невског. Русија се после тога потпуно удаљила од Србије, а као услов за успостављање нормалних међудржавничких односа, тражила је да се митрополит Михаило врати на катедру.62) У Србији су и након његовог одласка настављени сукоби између државе и цркве, дошло је до измене црквеног закона о уређењу свештеничког стања, пошто су и остали епископи одбијали послушност, сви су били збачени са својих положаја, без права на пензију. Влада је поново мењала закон и увела, поред духовних, и цивилна лица у управу Цркве.63) Одлазак у иностранство После збацивања, митрополит Михаило се настанио прво у својој приватној кући на Врачару64) у Београду, а 1883. је морао да напусти Србију.65) Прко Бугарске и Цариграда је путовао у Јерусалим и Палестину, где је по узору на Светог Саву обишао све хришћанске светиње. Затим је био на Светој Гори, где је обишао све манастире, у којима је, по молби светогорских монаха, служио литургије.66) Затим је боравио у Бугарској, најпре у Варни, а касније у Рушчуку. Често мењање места боравка није било својевољно, већ на захтев српске владе, која је будно пратила сва његова кретања, тако да је и у Бугарској постао нежељени гост, није могао да оде ни у Румунију или неку аустроугарску бању.67) На лето 1884. је добио дозволу да отпутује у Русију. Отишао је у Кијев, где се настанио у истој ћелији у Кијев-печерској ларви, у којој је боравио 30 година раније као млад монах.68) У другој половини 1884. у Кијеву је учествовао у прослави педесетогодишњице Кијевског универзитета.69) Остатак времена у изгнанству је провео живећи између Кијева и Москве.70) У Москву је отишао да помогне у спасавању подворја71) Српске православне цркве на Сољанки, у храму Светог Кира и Јована, изграђен 1768. у част Катарине II.72) У Москви је остао све до пролећа 1889.73) Током свог боравка у изнанству бавио се црквеним, културно-просветитељским и политичким радом. Његов политички рад је био конспиративан. Наиме, сви српски радикални емигранти, на челу са Николом Пашићем, који су били су принуђени да после неуспеле Тимочке буне напусте Србију, ступили су одмах у контакт са митрополитом Михаилом, који је у то доба живео у Рушчуку. Покушавали су да га приволе за наставак борбе против Милана Обрановића,74) на шта је он и пристао.75) Протеривање митрополита из Бугарске највероватније се дугује жељи српске владе да га раздовоје од радикала, који су за август 1884. спремали атентат на краља Милана, мада је тај план разоткривен и спречен.76) У званичној Русији је покушај атентата на краља Милана, као и преврата у Србији, који је спремала радикална емиграција, посматран са неповерењем и резервом. Бавећи се пословима око Бугарске, руски кабинет је сматрао да револуција у Србији није дошла у право време и сматрали су да би преврат довео до неминовне аустроугарске окупације.77) Још по доласку у Русију, митрополит Михаило је користио своја познанства у друштвено-политичким круговима, да би добио подршку за планове преврата у Србији.78) Захваљујући његовом посредништву и препорукама, Николи Пашаћу, који је до тада виђен само као нихилиста и бунтовник, порастао је углед, тако да када се крајем 1885. године први пут појавио у Петровграду, у њему су видели савезника.79) Повратак митрополита Када је краљ Милан 1889. године абдицирао, малолетном Александру је додељено Намесништво, које су чинили Јован Ристић, генерал Коста С. Протић и Јован Бели-Марковић, а први акт нове владе је био позив упућен Митрополиту Михаилу, да се врати натраг у Србију и на свој положај у његовој канонској јерархији, док је неканонска (напредњачка) јерахија позвана да се повуче са својих епископских катедри.80) Митрополит Теодосије је својом вољом отишао у пензију.81) Од тада је митрополит Михаило радио на даљем учвршћивању православне вере, како унутар, тако и ван Краљевине Србије, не обазирући се на нове дипломатске протесте Беча, а уз подршку краља Александара Обреновић, који се обавезао да ће бити одан светосавској Цркви.82) Митрополит Михаило је наставио да ради на обнови црквеног живота.83) Одвојио је црквену администрацију од судства. Донесена су два црквена закона, којим су преуређени духовни судови и други црквени односи. Закони су од 1890. ступили на снагу.84) Највиша црквена законодавна власт био је Свети архијерејски сабор, Синод је одлуке Сабора спроводио у живот. Постојала је и Апелаторска конзисторија – Велики црквени суд, као и епархијске конзисторије. Основао је деветогодишњу богословију у Београду 1896, а затим катедру за иконопис, коју је водио сликар и професор Стеван Тодоровић. Основао је више фондова за збрињавање удовица и породица свештеника и ђакона и фонд за васпитавање српских монахиња у руским академијама, фонд за штампање књига у одбрану Православља и поуку народу, фонд за школовање ђака из његовог родног места Соко Бање. Једно време, због силних напада радикала, као и сукоба са министром просвете Љубом Стојановићем око избора неготинског епископа, био је спреман да се повуче у мировину.85) Захтевао је од државних службеника да се једном годишње исповеде и причесте. Био је један од најбољих оратора свог времена и позивао је цело свештенство да раде на том пољу. Трудио се да субије атеистички дух бившег ректора бањалучке богословије Васе Пелагића.86) Биран је за члана Комитета за одбрану хришћана у Отоманском царству. Такође је био председник Друштва за подизање Храма Светог Саве, лији је камен-темељац положен 1879.87) За живота је чинио лична и општа доброчинства. У свом родном крају је подигао задужбине, цркву Светог преображења Господњег (1884—1892) и школу (1894),88) у центру варошице, која и сада носи његово име. У октобру 1894. прославио је четрдесет година службе.89) Умро је 5. фебруара 1898. и сахрањен је у Саборној цркви,90) односно у цркви Светог архангела Михаила у Београду. Његова гробница се налази уз северни зид цркве, преко пута гробнице кнеза Милоша и Михајла Обреновића. Гробни споменик је 1902. године осветио митрополит Инокентије (Јаков) Павловић,91) син шабачког протојереја Јована Павловића.92) Споменик је израдио београдски каменорезац Никола Лукачек, по пројекту архитекте Милорада Рувидића.93) На гробу је уклесано:94) „Љубите српство – љубите православље.” Почасни члан Због својих књижевних радова,95) постао је почасни члан Друштва српске словесности 13/25. јануара 1857. За почасног члана Српског ученог друштва је наименован 29. јула/10. августа 1864. Изабран је за почасног члана Српске краљевске академије 15/27. новембра 1892.96) Истицао се радом на хуманом, социјалном и књижевном раду, за који су га одликовале и стране државе. Изабран је за председника Друштва за ослобођење афричких робова (1862), за члана Алтајске мисије (1866), чији је задатак био ширење хришћанства, почасни члан Универзитета у Петровграду (1869) и Универзитета у Москви (1871), почасни члан Црвеног крста у Бриселу (1871), почасни члан друштва Братства христољубивих у Атини (1876).97) Дела За 40 година свог служења је оставио 49 дела, која су била инспирација генерацијама.98) Књижевни рад му је био врло разноврстан и обиман, посебно у обредном и догматском богословљу. Обновио је српску богословску литературу. Писао је богословске уџбенике, поуке, упутства о унутрашњем поретку у српској цркви и њеним установама, целе томове духовних проповеди, монографије о богословљу и православној апологетици (одбрана православља). За његово најбоље дело се сматра „Одбрана истине“, која је издата у Београду 1877. године, и за коју му је од Кијевска духовна академија дала научни степен магистра богословља99) (1856).100) Главна дела су му:101) „Одбрана истине“, (1877) „Поглед на историју Српске цркве“ (1856) „Душевни дневник“102) „Црквено богословље“103) „Херменевтика“104) „Србљак“105) „Православни проповедник“ (1866, 1867. и 1871) „О лутерантству“106) „О монаштву“107) „Поука матери о васпитању деце“108) „Скуп беседа преко целе године, у недељне и празничне дане“ (1874) „Православна Српска црква у Кнежевини Србији“ (1874) „Хришћанске светиње на Истоку“ (1886) „Света Антонска гора“ (1886) „Књижевни радови“, у две књиге (1895) „Животопис Пресвете Богородице“109) Литература Радован Пилиповић, Српски богослови на школовању у Русији у другој половини 19. века према оцени руског царског дипломате, Годишњак за научну историју, број 1, Удружење за друштвену историју, Београд, 2012. Радослав Грујић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1927, стр. 181-182 Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 125-126 Сава Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, уредник Јанко Брајковић, Евро, Унирекс, Каленић, Београд, Подгорица, Крагујевац, 1996, стр. 116, 429–431 Миленко Пекић, Митрополит Михаило и Далмација, Зборник Матице српске за историју, број 53, уредник Војин Дабић, Матица српска, 1996, стр. 39-78, ИССН 0352-5716 Знаменити Срби XIX века (1800—1900), уредник Андра Гавриловић, Наклада и штампа Српске штампарије (деон. друштво), Загреб, 1903, стр. 19-21 Михаил, арихепископ биоградски и митрополит Србије, Босанска вила, број 1, уредник Никола Т. Кашиковић, Штампарија Шпиндлера и Лешнера, Сарајево, 15. 1. 1897, стр. 1-4 Александар Д. Средојевић, Канонски удар и нова јерархија у Српској Цркви, Православље, број 1006, СПЦ, 15. 2. 2009. Александар Д. Средојевић, Аутономна Митрополија и држава Србија, Православље, број 1005, СПЦ, 1. 2. 2009. Саборна црква у Београду - Гробови Милић Ф. Петровић, О националној акцији митрополита Михаила у Рашкој области и другим српским земљама под турском и аустроугарском управом, Зборник историјског музеја Србије, бр. 29-30, Историјски музеј Србије, Београд, 1998, стр. 45-55, ИССН 0354-3153 Андреј Л. Шемјакин, Митрополит Михаило у емиграцији, Зборник историјског музеја Србије, бр. 31, уредник Андреј Вујановић, Историјски музеј Србије, Београд, 2003, стр. 219-237, ИССН 0354-3153 Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Српска краљевска штампарија, Београд, 1901. Православна Српска црква у Краљевини Србији. Београд 1895. Стр. 206–209: Михаило.

odlično očuvano dve knjige ukoričene zajedno s tim da fali naslovna strana i jedna stranica sa prenumerantima na kraju kao i pogreške u Pavle (Platon) Atanacković Ogledalo čovečnosti (Uslikan je i početak i kraj možete videti na slikama) digitalni oblik možete proveriti ovde i uporediti http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=2587&m=2#page/294/mode/2up Magaraševićeva knjiga je kompletna kao na slikama ekstremno retko štampano u Beču 1823. Georgije Magarašević (10/22. septembar 1793, Srem, tada Habzburška monarhija — 6/18. januar 1830, Novi Sad) je bio srpski kulturni radnik, istoričar, književnik, književni kritičar, profesor Gimnazije u Novom Sadu, pokretač i prvi urednik časopisa Serbska letopis koji je kasnije nazvan Letopis serbski i koji je vremenom postao časopis sa najdužim kontinuitetom izlaženja u srpskoj kulturi. Pohađao je Karlovačku gimnaziju koju je završio 1811. godine, a zatim je manje od godinu dana studirao filozofiju u Pešti. Za profesora Karlovačke gimnazije postavljen je 1813. godine. Posle skandala izazvanog jednom Magaraševićevom ljubavnom aferom, a zauzimanjem epikopa bačkog Gedeona Petrovića, nastavio je nastavnički rad u Novosadskoj gimnaziji. Na tom mestu ostao je sve do svoje smrti 1830. godine. Magarašević je bio čovek velike radne energije i spisateljskog dara, a najveći deo svog nevelikog opusa posvetio je istorijskim temama, mada njegov rad ima više populizatorski nego istoriografski značaj. Na osnovu relevantnih istoriografskih dela napisao je Istoriju najnoviji priključenija (1823) gde je dao prikaz najznačajnijih evropskih političkih događaja od 1809. do 1821. godine. Godine 1822. izdao je, ne navodeći izvornik, jedno Napoleonovo memoarsko delo. Popularno pisana Kratka vsemirna istorija (1831) izdata je tek nakon Magaraševićeve smrti. Bavio se i izdavanjem istorijskih izvora ali u toj delatnosti nije ostavio znatnijeg traga. Obrazovan u klasičarskoj školi Magarašević se u književnom pogledu nije zadržao na klasicizmu već je širio krug svojih saznanja pa je bio upoznat sa književnošću nemačkog i ruskog predromantizma pod čijim uticajima je stvarao. U oštroj književnoj polemici između Vuka Karadžića i Milovana Vidakovića Magarašević se nije direktno uključio već je prevodima iz književnoteorijskih dela hteo da ukaže na pozitivan značaj književne kritike u razvoju književnosti i na visoke kriterijume književnog stvaranja koje su po njegovom mišljenju trebali da prihvate i srpski književnici. Iako Magaraševićev opus nije obiman on je pokretanjem časopisa Srbska letopis (1825) ostavio veliki trag u razvoju srpske kulture. Časopis je pokrenuo sa namerom da prati dešavanja u slovenskoj i srpskoj književnosti. Kako bi se pomoglo izdavanje Letopisa osnovana je Matica srpska početkom 1826. godine. Iako je ovo sužilo Magaraševićeve uredničke kompetencije njegov urednički program je sve do kraja njegovog života i uredništva u velikoj meri obeležio Letopis. Pod uticajem sentimentalističke putopisne književnosti Magarašević je napisao Pisma Filoserba objavljena u Letopisu 1828. i 1829. godine što se smatra za njegovo najznačajnije originalno delo. Platon Atanacković (Sombor, 10. jul 1788. — Novi Sad, 21. april 1867.) je bio episkop budimski (1839 — 1851) i bački (1851 — 1867), pisac, politički radnik i veliki dobrotvor srpske prosvjete. Platon Atanacković Datum rođenja 10. jul 1788. Mesto rođenja Sombor Habzburška monarhija Datum smrti 21. april 1867. (78 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Biografija Njegovo svetovno ime bilo je Pavle.[1] Otac Petar bio je somborski trgovac i građanin, a deda Atanacko se doselio iz Makedonije i na putu u Silbašu naprasno umro, gde je u porti pravoslvne crkve i sahranjen. Majka Marija rođena Stajić potiče takođe sa juga; njen deda se doselio iz Kožana, i zvali su ga zbog toga `starac Koža`. Koža je poklonio zvono Sv. Đurđevskoj crkvi u Somboru, koje se po njemu prozvalo `Kožno zvino`. Pavle je imao još tri brata i dve sestre.[2] Osnovnu školu je Pavle pohađao u rodnom mestu u Somboru. Jedan od prvih učitelja bio mu je Vasilije Milanović, koji je docnije postao paroh somborski. Gimnaziju i bogosloviju završio je u Karlovcima, zatim je položio učiteljski ispit, oženio se, i postao đakon i učitelj u Somboru 1809. godine. Njegova supruga bila je Katarina rođena Sotinčev, sa kojom je imao sina jedinca Vasilija (umro 1854). Uskoro se istakao kao dobar pedagog i postao prvi profesor prve srpske preparandije u Sentandreji kod Budima (od 1812. do 1815) Na tom položaju ostao je punih sedamnaest godina i kada je preparandija premještena u Sombor(1815—1829). Uz to je bio i paroh Sv. Đurđevske crkve u Somboru od 1810. godine. Objavio je 1823. godine knjigu prevedenih pripovetki sa nemačkog i francuskog jezika, pod naslovom `Ogledalo čovečnosti` Kada je 1824. godine ostao udovac, naumio je da se zakaluđeri. Predstavnici crkve zamjerali su mu, što je ranije pisao protiv monaštva i morao je duže vremena da provede kao isposnik u manastiru Krušedolu, gdje se i zakaluđerio 1829. godine i dobio novo ime Platon. Poslije toga ubrzo je postao iguman i arhimandrit, prvo u Šišatovcu, a kasnije u Bezdinu. Episkopsko zvanje Uredi Godine 1839. postavljen je za budimskog episkopa. Za vrijeme srpskog ustanka protiv Mađara 1848. godine došao je u vrlo nezgodan položaj. Ranije već ponuđeno mu mjesto načelnika za pravoslavnu crkvu u ugarskom Ministarstvu Prosvjete uspio je da odbije na zgodan način, ali je biva primoran da se primi uprave nad cijelom srpskom crkvom pod ugarskom vlašću, kada je patrijarh Rajačić, kao duhovni vođa pobunjenih Srba, proglašen izdajnikom. Ta okolnost, uz premještaj Atanackovića u bačku eparhiju silom državne vlasti, bila je povod kasnijeg dugotrajnog sukoba s patrijarhom, iako se Atanacković međutim pridružio srpskoj vojsci kod Sombora i s njom prešao u Srem. Taj spor podastakao je Atanackovića da napiše svoju apologiju i štampa je u Beču 1850, pod naslovom Analitika. Austrijski car ga aprila 1854. godine odlikuje za zasluge `komardernim krstom Leopold ordena`.[3] Atanackovića je postavio za bačkog episkopa austrijski car 1848. godine a on je primio eparhijsku upravu tek 1851. godine. Veliko rodoljublje Atanackovića ogleda se u njegovim darovima srpskim prosvjetnim ustanovama. On je dao (kuću vrednu) 40.000 forinti u Fond za osnivanje srpske pravne akademije u Novom Sadu. Dok se ista ne otvori, prihodi tog fonda su pripadali novosadskoj gimnaziji. Kupio je štampariju Dr. Medakovića i poklonio je srpskoj novosadskoj gimnaziji, (tzv. `Platonova štamparija`). Osnovao je u Somboru `blagodejanije`[1] (đački internat), nazvan Platoneum za stanovanje i ishranu - izdržavanje siromašnih učenika preparandije, pomagao je narodno pozorište i druge ustanove. A na aljmaškom groblju kod Novog Sada podigao je sebi crkvicu - kapelu (u kojoj se redovno služba odvijala nedeljom i praznikom) za grobnicu, i pored nje je ustanovio školu za decu iz okoline (periferije grada) sa stanom za učitelje, i osigurao im izdržavanje. Godine 1841. je svoju ličnu biblioteku od 787 knjiga poklonio Biblioteci Matice srpske,.[traži se izvor][4] Zaveštao je zdanja za Srpsku akademiju u kojima se sada nalazi Ogranak SANU u Novom Sadu.[5] Umro je posle dugog bolovanja vladika bački Platon na Cveti 9. aprila 1867. godine u Novom Sadu. Sahranjen je uz velike počasti u kapeli Sv. Apostola Petra i Pavla[6], koju je sam podigao (kao zadužbinu) na Almaškom groblju u Novom Sadu.[7] Naučni i književni rad Uredi Naslovna strana Ogledala čovečnosti (1823) Pavla (Platona) Atanackovića Politički rad Atanackovića vidi se naročito iz njegove knjige Dijetalne besjede (1845), u kojoj su štampani njegovi govori, koje je u interesu srpskoga naroda držao na madžarskim zemaljskim saborima od 1837. do 1844. godine. Atanacković je znatne zasluge stekao i za Maticu srpsku, čiji je predsjednik bio od njena prenosa u Novi Sad[8] pa do svoje smrti. Kao književni radnik bio je već od 1845. godine počasni član ruskog Obščestva istorji i drevnostej pri univerzitetu u Moskvi, češkog muzeja u Pragu i Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Atanacković je poput više drugih pravoslavnih arhijereja (Stratimirovića) bio slobodni zidar.[9] Od književnih radova Atanackovića, kojih ima preko 40, najvažniji je Prinos rodoljubivih mislej na žertvenik narodnoga napretka, koji je je dvaput izdan (1856. i 1864), zatim Dijetalne besjede i Povijest rezidencije episkopata budimskago, a od časti i ovoga samog (1846); Pedagogika i metodika (1815) i dr. Uz to je Atanacković štampao nekoliko nadgrobnih i drugih prigodnih besjeda i poslanica. Godine 1857. izašla su čak tri njegova naslova.[10] Osobito mnogo je radio na školskoj književnosti i izdao je čitav niz udžbenika, iz nauke o vjeri, o jeziku srpskom i njemačkom, matematici, pedagogiji i katihetici. Osim toga, preveo i štampao veliki broj knjiga Sv. Pisma staroga i novoga zavjeta, kao i neke knjige stranih pisaca. Smatra se da je on bio prvi prevodilac pojedinih knjiga Starog zaveta na srpski jezik.[11] Tako je već pred kraj svoga života, kao sedamdesetsedmogodišnji starac preveo njemačko djelo J. F. Hilera Neotstupni vođa kroz vrleti i klance života, a za mladosti svoje 1823. i djelce L. Miterpachera Unterricht über Maulbaum – u. Seidenraupenzucht, što mu je iste godine donijelo i zvanje »svilodjelija profesora« u srpskom somborskom Pedagogijumu. U borbi oko pravopisa bio je na strani konzervativaca, te je i na godinu dana pred smrt štampao svoj Povtorni napjev nad azbukom, složen starcem Mirkom (1866). Georgije (Đorđe) Magarašević (Adaševci, 10. septembar 1793 — Novi Sad, 6. januar 1830) je bio profesor, književnik, osnivač Serbskog Letopisa u Budimu. Georgije Magarašević Georgije Magarašević 1.jpg Georgije Magarašević Datum rođenja 10. septembar 1793. Mesto rođenja Adaševci Habzburška monarhija Datum smrti 6. januar 1830. (36 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Potpis Georgije Magarašević signature.jpg Biografija Uredi Osnovnu školu je završio u Adaševcima, gimnaziju u Sremskim Karlovcima a filozofiju u Pešti. Nakon tog je učio bogosloviju u Sremskim Karlovcima i tu je 1813. godine postao privremeni profesor na gimnaziji a 1817. godine je prešao u Novi Sad. U novosadskoj gimnaziji je predavao do smrti, predmet „krasnorečje”. Magarašević je bio književnik koji se nije bavio beletristikom i imao je smisao da zabeleži sve što je imalo značaja za istoriju Srba i ima karakter kulturno-istorijskog dokumenta. Preveo je i kompletirao knjige: „Nove istorijočeske pamjatodostojnosti života Napoleona Bonaparte“ (1822), „Istorija najvažnii politični Evropejski priključenija otvijenskoga mira“ (1823). 1831. godine, posle njegove smrti, izdala je Matica srpska njegovu „Kratku vsemirnu istoriju“ i dr. No njegova je najveće zasluga što je 1825. godine u Budimu pokrenuo Serbsku Letopis. Već krajem 1825. godine su nastale teškoće sa štampanjem, a da bi se Letopis održao osnovana je Matica srpska 4. februara 1826. Tako je Magarašević svojim Letopisom izazvao osnivanje Matice srpske. Magarašević je bio retko živa duha i humani čovek, čak i po pogledu na jezik i tako je branio i preporučivao narodni jezik, kao uslov za ulazak Srba u zajednicu prosvećenih naroda. Bio je oženjen Katarinom, sa kojom nije imao dece. Umro je o Bogojavljenju 1830. godine u Novom Sadu.[1] tags: istorija srpske knjizevnosti stare srpske knjige stara srpska knjiga devetnaesti vek xix veka 19. knjige štampane u beču antikvarne knjige ...

Prvo izdanje iz 1920. godine. Izuzetno retko u ponudi. Korice minimalno iskrzane. U odličnom antikvarnom stanju. Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Nemiri / Andrić Ivo Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina [1920] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : St. Kugli, [1920] (Zagreb : St. Kugli) Fizički opis 61 str. ; 20 cm Sadržaj Sadržaj: Nemiri od vijeka ; Nemiri dana ; Bregovi. (Broš.) Napomene Podatak o godini izdanja prema: Popis autorovih djela u: I. Andrić, Na Drini ćuprija, 4. izd., Sarajevo, 1948, str. 359. I knjiga Nemiri (1920) nastaje delom u zatvoru i internaciji. Kao i Ex Ponto, i to delo je ispovednog karaktera, s tim što su autobiografski elementi zamaskirani ili poetski transformisani. Tri ciklusa koji čine knjigu – „Nemir od vijeka“, „Nemir dana“ i „Bregovi“ – predstavljaju tri bitna odnosa subjekta prema fundamentalnim ljudskim mogućnostima. U delu se javlja i reska socijalna nota. Pesnik setnih i melanholičnih raspoloženja, koji svojim dotadašnjim stihovima postavlja pitanja suštine i smisla prolaznoga života, budi se najednom kao borac za socijalnu pravdu. Pored mračnog, introvertovanog, samozagledanog Andrića, u delu se pojavljuje jedan borbeni, aktivistički Andrić, okrenut svetu. U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš. Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odeljenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“. Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova – „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju – Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan – u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko trideset jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. KC

8 Ady-illusztráció 8 ilustracija Adijevih pesama predgovor: Kornel Senteleki / Kornél Szenteleky pesme: Endre Adi / Endre Ady ilustrovao: Arpad G. Balaž / Árpád G. Balázs prevod: Danilo Kiš pogovor: Imre Bori Újvidék : Forum Könyvkiadó, 1977. Novi Sad grafike i listovi sa tekstom su formata 32 x 41 cm tekst je na posebnim listovima štampan i na srpskom i mađarskom jeziku RARITET!!! u stanju kao na slikama Endre Adi (мађ. Ady András Endre 22. novembar 1877, Ermindsent[1], danas Adifalva, Rumunija – 27. januar 1919, Budimpešta - Terezvaroš), pravnik, novinar, najznačajniji i najslobodniji lik modernog mađarskog pesništva. Njegova poezija je obuhvatala glavne segmente ljudskog postojanja[2]. Bio je veliki patriota, voleo je kako svoju zemlju, tako i celu Evropu. Svoje pesme je posvetio osnovnim izrazima ljudskog postojanja, slobodi, jednakosti, veri, kao i prolaznim aspektima pisanja pesama. Adi je potomak stare erdeljske plemićke porodice. Buntovnički temperament ga vuče iz malograđanske letargije, i 1904. odlazi u Pariz, gde ga novi život menja, preobražava, izgrađuje njegov pesnički dar. Uj Versek (Nove pesme), štampane 1905, izazivaju uzbunu u mađarskoj javnosti. Odišu revolucionarnim duhom i radikalnim političkim shvatanjem velike borbe. Potom je je svaka njegova pesma i svako njegovo novo delo događaj! Od svih mađarskih pisaca najviše spominjan i najviše napadan. Pobedila je ipak spoznaja njegove vrednosti i Ady postaje najznačajnijim pesnik modernog mađarskog pesništva. Najviše efekta imaju političke pesme pune tragičnih vizija mađarskog naroda, koji pred mrakom svoje epohe srlja u bunu i u njoj propada. Napadao je posebnom snagom političara Ištvana Tisu i njegovu politiku. Refren njegovog celokupnog pesništva su čežnja, patnja i misao o smrti. U poslednjoj knjizi A halottak elen (Na čelu povorke mrtvih), 1918, otkriva divlje dubine i govori u dubokoj rezignaciji o mrtvačkom pokrovu i seni rata, koja preti njegovom narodu. Imao je ogroman uticaj na mađarsku javnost, a njegovi su stihovi postali jednom od osnova novog mađarskog shvatanja života. 12 knjiga pesama daju mađarskom čoveku širok i jedinstven pogled na svet i borbu ljudske snage sa životom za nove ideale. Reči su mu sugestivne, jezik mu zvuči duboko i lično, misli izvorne i pune žara. Smatra se da osim Šandora Petefija nema premca. Adi je ne samo najkrupnija pojava mađarske književnosti 20. veka, već i jedan od velikana u modernom svetskom pesništvu. Prevodili su ga Danilo Kiš i Miroslav Krleža. 8 illustracio avangarda, ekspresionizam, moderna poezija, modernizam, mađarska književnost, mađarska poezija andre adi endre adi

Branislav Nusic - Autobiografija Jubilarna knjiga Izdanje odbora za Nusicevu proslavu, 1924. Tvrd povez, nedostaje rikna, 364 strane. Kada se prekorici, bice to sasvim pristojan primerak. SVOJERUCNI POTPIS BRANISLAVA NUSICA! Branislav Nušić (ime po rođenju: Alkibijad Nuša; Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata.[3] Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Biografija Detinjstvo i školovanje Spomen-ploča na zidu Zgrade Narodne banke Srbije u Ulici kralja Petra u Beogradu, na mestu gde se nekada nalazila rodna kuća Branislava Nušića Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u „Nadinom” almanahu.[4] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u „Golubu” — listu za srpsku mladež 1879. godine.[5] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[6], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[7][8] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[9] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[10] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, u kojem se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[11] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[12] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina.[13] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[14] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalo u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Godine 1909. bio je Politikin dopisnik u Bitolju kada je izbio sukob između mladoturaka i staroturaka.[15] Glavni izvor mu je bio srpski đeneralni konsul u Skoplju Živojin Balugdžić.[15] Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopisi su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[16] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[17] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište (debitovalo četiri dana nakon njegove smrti[18]), preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Već u decembru 1936. je izveštavano da je teško oboleo,[19][20] operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[21] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[22] Na njegovom stolu u rukopisu je ostala nedovršena komedija `Vlast`, sa započetim trećim od planirana četiri čina - prvi čin je prikazan povodom prve godišnjice njegove smrti.[23] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Stvari su još za njegovog života nazivane imenom `Branislav Nušić`: kafana i škola u Beogradu, ulice u Beogradu, Bitolju, Smederevu i Kragujevcu, nekoliko diletantskih družina i, na njegovo čuđenje, pevačkih društava.[24][25] Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[26] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[26] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[14] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[27] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[28] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[26] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS)[29][30] Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora)[29] Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija)[29] Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS)[29] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Svetski rat” „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1934)[31] `Svinja` (1935)[32] „Dr“ (1936)[33] „Pokojnik“ (1937)[34] „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[35]) `Put oko sveta` - nastavak (nezavršen[36]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [37] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju, građen još 1922.[38] „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ (1923[39]) Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićevi dani, nagrada Ružici Sokić, deo njenog legata u Adligatu Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[40] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[41][42] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[43] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[44][45] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[46][47] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[48][49] Bista u Sokobanji, ispred Zavičajnog muzeja Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[50] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[51] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[52] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[53] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[54] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[55] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[56][57] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[58][59] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[60] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[61] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević.[62][63] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Ujež - TV film iz 1974, prema komadu prikazanom 1935.[64] Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Predstava „Put velikana” bavi se poslednjim danom Nušićevog života.[65] Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.[66]

prevod s latinskog od Jelene Marković tvrde korice/zlatotisak/ odlično očuvana minimalni tragovi na koricama potpisana na naslovnoj prigodna posveta na belom predlistu upućena Mihajlu Avramović /S Vikipedije, slobodne enciklopedije Mihailo Avramović Lični podaci Datum rođenja 16. novembar 1864. Mesto rođenja Smederevo, Kneževina Srbija, Osmansko carstvo Datum smrti 16. april 1945. (80 god.) Mesto smrti Beograd, DF Jugoslavija Mihailo Avramović (Smederevo, 16. novembar 1864 — Beograd, 16. april 1945) bio je srpski publicista, naučni radnik i političar. Biografija Završio je Veliku školu u Beogradu. Bio profesor zadrugarstva na Poljoprivrednom fakultetu. Smatra se ocem srpskog zadrugarstva, kako po praktičnom radu (osnovao je prve zadruge krajem XIX veka i više decenija predsedavao Glavnim savezom srpskih zemljoradničkih zadruga), tako i po veoma obimnom publicističkom radu. Na polju zadrugarstva je radio sa Kostom Glavinićem. Osnivač je zemljoradničkog zadrugarstva u Srbiji. U Vranovu kod Smedereva osnovao je 1894. godine prvu zemljoradničku zadrugu.[1] Posebno je izučavao zemljoradničko zadrugarstvo u Nemačkoj i Italiji. Bio je upravnik Saveza zemljoradničkih zadruga u Srbiji, od osnivanja 1895. do 1927. Učestvovao je u osnivanju Međunarodnog zadružnog saveza u Londonu 1895. i bio član njegovog centralnog odbora skoro do smrti. Pokrenuo je i uređivao prvi zadružni list u Srbiji: Zemljoradničku zadrugu. Osnivač je Saveza zemljoradnika 1919. godine. Biran je za narodnog poslanika na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920.[2] Danas njegovo ime nosi jedna ulica u beogradskom naselju Dedinje./ a posvetio suplent bogoslovije Sv Save Josif Cvijović /S Vikipedije, slobodne enciklopedije Josif Cvijović (Drežnik, 28. avgust (jk) 1878 — Beograd, 3. jul 1957) je bio episkop bitoljski od 1920. do 1931, i mitropolit skopski Srpske pravoslavne crkve, od 1932. do 1957. godine. Biografija Rođen je u selu Drežnik od oca Krste i majke Jelisavete. Osnovnu školu završio je u Požegi i šest razreda gimnazije u Užicu. Pravoslavnu bogosloviju je završio u Beogradu. Oženio se i rukopoložen je u čin đakona 15. septembra 1903, a u čin sveštenika 1. oktobra 1903. Bio je sveštenik u makoviškoj i zatim dragojevačkoj parohiji. Josif je sa suprugom Milevom imao dve ćerke, starija je rođena maja 1904. a mlađa septembra 1905. i umrla 1. novembra 1905. 21. novembra 1905. umrla je i Josifova supruga. Kada je ostao udovac zamonašio se 15. septembra 1913. u manastiru Rakovica. Završio je Duhovnu akademiju u Kijevu i magistrirao tezom „Uloga srpskog sveštenstva u oslobađanju svoga naroda“. Po povratku iz Kijeva predavao je jedno vreme u Bogosloviji u Beogradu i rukovodio Monaškom školom u manastiru Rakovica. Učestvovao je u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu gde je bio vojni sveštenik u četničkom odredu Vojvode Vuka. Poslat je u diplomatsku misiju u Bizerti, zatim u Rusiju, a od 1917. je bio rektor u Srpskoj pravoslavnoj bogosloviji u Oksfordu gde je radio zajedno sa Nikolajem Velimirovićem. Po završetku rata postao je rektor Prizrenske bogoslovije i sa tog mesta je izabran 19. decembra 1920. za episkopa bitoljskog. U Bitolju je osnovao bogosloviju gde je predavao jeromonah Jovan Šangajski. Godine 1931. su ujedinjene eparhije ohridska i bitoljska i sedište je postavljeno u Bitolj, a episkop objedinjene ohridsko-bitoljske eparhije bio je dotadašnji episkop ohridski Nikolaj Velimirović. Tokom 1930. i 1931. zajedno sa jeromonahom Justinom Popovićem poslat je u Prikarpatsku Rusiju (Karpato-Ukrajina) koja je tada pripadala Češkoj. Njihov zadatak je bio da pravoslavce koji su pounijaćeni vrate u pravoslavlje. Izabran je sa mesta episkopa bitoljskog za mitropolita skopskog i ustoličen u Skoplju 1. januara 1932. godine. U Skoplju je pokrenuo časopis „Hrišćansko delo“. U Skoplju se tada osniva Crkveni muzej Južne Srbije zaslugom Radoslava Grujića, kao i prva Galerija fresaka u tadašnjoj državi. Uz njegovu i zaslugu patrijarha Varnave dobrotvorka Persa Milenković se odlučila da podigne manastir Vavedenje u Beogradu. U svom rodnom selu Drežniku mitropolit Josif je podigao školu i crkvu. Po izbijanju Drugog svetskog rata iz Skoplja su ga proterali Bugari 5. maja 1941. godine. Došao je u Beograd kada su već bili uhapšeni patrijarh Gavrilo i episkop žički Nikolaj. Okupljeni oko njega svi prisutni episkopi, niški Jovan, šabački Simeon, braničevski Venijamin, zvorničko-tuzlanski Nektarije, vikarni Arsenije i Valerijan, sastavili su Sinod koji je delovao u ratnim uslovima od 1941. do 1947. godine. Predsednik ovog Sinoda u odsustvu patrijarha bio je mitropolit skopski Josif. Tokom rata organizovao je ekipu Srpske crkve koja je sarađivala sa Komesarijatom za izbeglice Tome Maksimovića. Posle Drugog svetskog rata Srpska pravoslavna crkva je ostala bez imanja i prihoda, pa je mitropolit Josif u zgradi Patrijaršije 1946. osnovao Zavod za izradu sveća. Rukovođenje crkvom preuzeo je patrijarh Gavrilo po povratku u Beograd 1946. godine. Mitropolit Josif je sa saradnicima napisao „Izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda Svetom Arhijerejskom Saboru SPC o radu od 1941. do 1947. godine“, koji svedoči o teškom ratnom periodu, koji je Sabor SPC 1947. usvojio. Posle Drugog svetskog rata vlast mu nije dozvolila da se vrati u Skoplje i preuzme upravljanje eparhijom. Nastanio se tada u Vranju da bi upravljao delom skopske eparhije kome je Vranje pripadalo. Međutim i odatle je proteran. Bio je od aprila 1945. do novembra 1946. administrator mitropolije crnogorsko-primorske. U drugoj polovini 1950. je uhapšen i držan u zatvoru bez suđenja, kasnije je pritvoren u manastiru Žiča. Posle puštanja na slobodu bio je 18 meseci administrator eparhije žičke u odsustvu vladike Nikolaja. Kada je oboleo živeo je u manastiru Vavedenje u Beogradu gde je i umro 3. jula 1957. godine. Sahranjen je u manastirskom dvorištu pored mitropolita zagrebačkog Dositeja...

Ф.Ансильон - Изображение переворотов в политической системе европейских государств, с исхода пятнадцатого столетия Том 1 Sankt Peterburg, tipografija Konrada Vingebera, 1838. Tvrd povez, 313 strana. KNJIGA JE PRIPADALA MILOSU S. MILOJEVICU MACVANINU, STO POTVRDJUJE SVOJERUCNI POTPIS NA NASLOVNOJ STRANI! Miloš S. Milojević (Crna Bara, 16. oktobar 1840 — Beograd, 24. jun 1897) bio je srpski publicista, učitelj, pravnik i oficir. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Šapcu i Beogradu. Školovanje je potom nastavio u Kijevu i Moskvi. Godine 1870. postao je profesor gimnazije u Beogradu, da bi od 1873. do 1876. godine, bio upravitelj i profesor drugog odeljenja beogradske Bogoslovije. Aktivno je učestvovao u Srpsko-turskim ratovima 1876—1878. Za profesora i direktora gimnazije u Leskovcu postavljen je 1881. godine. Godine 1890. postavljen je za upravitelja Svetosavske večernje bogoslovsko-učiteljske škole. Bio je i upravnik Svetosavske večernje škole (1891−1893). Njegov rad su javno i oštro kritikovali sledeći njegovi savremenici: Stojan Novaković, Jovan Cvijić i dr. O tome postoje brojna svedočanstva, a njegovo uklanjanje iz naučne sfere vremenom je postala trajna i nepromenljiva činjenica, zbog kako su naveli štetnog delovanja i revizije srpske naučne istoriografije. Istaknuti istoričari njegovog doba su bili izrazito kritični prema Milojevićevom istoriografskom radu. Nije izabran u Srpsku kraljevsku akademiju nakon članstva u Srpskom učenom društvom. Akademija mu se zahvalila počasnim članstvom ali ne angažovanjem u istoj.[1] Poreklo i školovanje Rođen je u svešteničkoj porodici u selu Crna Bara, u Mačvanskom srezu (Podrinjski okrug) od oca Stefana (18??-1849) i majke Sofije (18??-1874).[2] Zbog toga su ga zvali po rodnom kraju „Mačvanin”. Osnovnu školu završio je u selu Glogovcu, a gimnaziju u Beogradu (1859). Od 1859. do 1862. godine, izučavao je pravne nauke na Beogradskom liceju, a zatim je kao »državni pitomac« (stipendista države) pohađao (po šest semestara) na Pravnom i Filozofskom fakultetu u sklopu Moskovskog univerziteta. U Moskvi je konkretno studirao (ne završivši studije[3]) Filologiju slavenskih živih i izumrlih plemena s političkom istorijom i književnošću. Među tamošnjim profesorima na njega je najveći utisak ostavio ruski slavista prof. Josif Maksimovič Bođanski (rus. О́сип Макси́мович Бодя́нский: 1808—1877). Podstaknut usvojenim znanjima, prvi put se javno oglasio 1866. godine člankom „Propagande u Turskoj“, budući da su Srbi u to vreme još uvek bili pod stranom vlašću. Profesionalna karijera Po povratku (1865) u Kneževinu Srbiju (1815—1882) započinje rad u državnoj službi (slede postavljenja/imenovanja):[4] 16. septembra 1865. godine – za pisara treće klase u Valjevskom okružnom sudu 22. novembra 1865. godine – za pisara druge klase u Apelacionom sudu u Beogradu 3. maja 1866. godine – za pisara prve klase u u Apelacionom sudu u Beogradu 4. novembra 1866. godine – za sekretara druge klase u Trgovačkom sudu u Beogradu 11. februara 1870. godine – za profesora Beogradske gimnazije 14. avgusta 1873. godine – za profesora i upravitelja II odeljenja Beogradske bogoslovije (predavao je srpsku sintaksu i srpsku istoriju[5]) 11. septembra 1881. godine – za profesora Leskovačke niže gimnazije (predavao je istoriju Srba u 3. i 4. razredu i srpsku sintaksu u 4. razredu[6]) 22. februara 1887. godine – za upravitelja Pripravne škole u Leskovcu (ova škola nikada nije ni otvorena, pa Milojević ostaje upravitelj u gimnaziji) 1. januara 1890. godine – za direktora Leskovačke niže gimnazije 6. oktobra 1890. godine – za profesora I Beogradske gimnazije (ovu dužnost nije vršio, jer je dobio drugo bolje imenovanje) 1890 – za upravitelja (do 1891. godine) i profesora Svetosavske Bogoslovsko-učiteljske škole 1. maja 1893. godine – (ukazom) je penzionisan Kada je osnovao Drugo odeljenje Bogoslovije (1873) Milojević za njega probira studente iz svih srpskih krajeva pod Turcima i hitno ih sprema za učitelje i sveštenike u neoslobođenim krajevima. U ovoj obrazovnoj ustanovi predavali su se predmeti gimnazijski, pedagoški, bogoslovski, zajedno sa vojnim vežbanjem.[7] Kroz tu školu je prošlo oko trista studenata, i ubrzo, po zahtevu Milojevića, pod njegovim nadzorom stvaraju se Dobrovoljački i Ustanički odredi čiji je vojnički doprinos bio nemeriv /Jovan Hadži-Vasiljević / u vreme Srpsko-turskog rata 1876—1878, kada se i sam istakao kao komandant dobrovoljaca. Otuda i knjiga Srpsko-turski rat 1877-1878. godine. Članstvo u naučnim institucijama Od 25. januara 1879. godine: Redovni član Srpskog učenog društva (skr. SUD), odnosno Odbora za nauke državne i istorijske i Odbora za nauke filosofske i filološke[8] Od 15. novembra 1892. godine: Počasni član Srpske kraljevske akademije (skr. SKA)[8] Događaji koji su neposredno prethodili osnivanju Društva „Sv. Save“ Posle smrti kneza Mihaila Teodorovića Obrenovića (1823—1868), a na inicijativu uglednog srpskog državnika Jovana Ristića (1831—1899) i Miloja-Mihaila M. Jovanovića (1826—1898), beogradskog mitropolita SPC (1859—1881 i 1889—1898) došlo je (tokom avgusta 1868. godine) do stvaranja Odbora za škole i učitelje u Staroj Srbiji, Maćedoniji i Bosni i Hercegovini.[9][10][11][12] Odbor je bez prekida radio do 1876. godine, tj. do izbijanja srpsko-turskih ratova. Predsednik Odbora bio je arhimandrit Nićifor Dučić, a članovi istoričar Pantelija-Panta S. Srećković (1834—1903) profesor na Velikoj školi u Beogradu i Miloš Milojević, pravnik i oficir.[13] Kasnije, zaslugom ministra prosvete i crkvenih dela Koste-Stojana Novakovića (1842—1915), osnovano je 1873. godine veoma prestižno Drugo odeljenje Beogradske bogoslovije s ciljem da se u njemu školuju mladi ljudi iz neoslobođenih srpskih krajeva koji bi se zatim vraćali natrag kao učitelji ili sveštenici. Drugim odeljenjem Bogoslovije upravljao je Miloš S. Milojević. Osnivanje Društva „Sv. Save“ Završetkom Istočne krize, odnosno ratnih godina 1876—1878. u kojima su na neoslobođenoj teritoriji Stare Srbije i Makedonije nestali mnogi rezultati ranijih napora na prosvetnom i kulturnom polju, kralj Milan Teodorović Obrenović (1854—1901) i naprednjačka vlada (mandat: 1884—1887) Milutina I. Garašanina (1843—1898) sačinili su plan vođenja nacionalne akcije u Turskoj u cilju podizanja svesti tamošnjeg srpskog naroda kao najjačeg oružja za njegovo održanje. To je trebalo da predstavlja i najvažniji pravac u spoljnoj politici Srbije. U cilju ostvarenja te ideje, po želji kralja Milana i Garašanina, upućen je u Carigrad na mesto srpskog poslanika ugledni naučnik i političar Stojan Novaković. Deo toga plana bilo je i osnivanje Društva „Sv. Save“ koje bi sopstvenom akcijom potpomoglo širenju srpskih škola u Turskoj, srpskih kulturnih ustanova, kao i spremanju budućih radnika na tom polju. Razgovori o osnivanju Društva „Sv. Save“ vođeni su u proleće i leto 1886. godine. Učesnici su bili ugledni profesori Beogradske bogoslovije (osnovane 1836. godine), Gimnazije (osnovane 1839. godine), Velike škole (osnovane 1863. godine) i Učiteljske škole (osnovane 1878. godine), a među njima je takođe bilo i trgovaca, advokata i drugih uglednih ličnosti iz tadašnje Srbije. Sastancima je rukovodio istaknuti član slobodnozidarskih[14] (masonskih) loža[15][16][17][18] Svetomir K. Nikolajević[19] (1844—1922), rektor Velike škole (period: 1885—1890). Bio je obrazovan Privremeni odbor i pripremljena Osnovna pravila. Pošto je tadašnji ministar prosvete i crkvenih dela, Milan Kujundžić Aberdar (1842—1893), dao svoju saglasnost, Društvo „Svetoga Save“ je 6. septembra 1886. godine održalo svoj osnivački javni skup na kome su prihvaćena Osnovna pravila Društva i izabran Glavni odbor kao njegovo rukovodeće telo. Predsednik Društva bio je Svetomir Nikolajević, redovni član (od 17. februara 1874. godine[20]) Srpskog učenog društva (Odbora za nauke filosofske i filološke), a u Glavnom odboru su bili pored ostalih Stevan T. Vladisavljević Kaćanski (1829—1890), počasni član (od 29. jula 1864. godine[21]) Srpskog učenog društva, Milan Đ. Milićević (1831—1908), redovni član (od 29. jula 1864. godine[22]) Srpskog učenog društva, istoričar Panta Srećković, redovni član (od 29. jula 1864. godine[23]) Srpskog učenog društva, pravnik Ljubomir M. Kovačević (1848—1918), redovni član (od 20. oktobra 1880. godine[24]) Srpskog učenog društva (Odbora za nauke državne i istorijske), filolog i istoričar Milojko V. Veselinović (1850—1913), protosinđel SPC Dimitrije Dražić – Firmilijan (1852—1903), i dr.[25] Članovi Društva bili su „redovni“ (koji bi mu prosleđivali godišnje uplate) i „utemeljači“ (koji bi ga pomogli jednom novčanom svotom).[25] Iz njihovih redova birali bi se poverenici i pododbori u raznim srpskim oblastima. Društvo se pismeno obratilo velikom broju uglednih Srba da postanu njegovi članovi ili poverenici, odziv je bio preko svake mere.[25] Za samo pet meseci osnovano je 43 pododbora i bilo upisano 1250 „utemeljača“ i 3500 „redovnih“ članova.[25] Među članovima „utemeljačima“ bili su i prestolonaslednik (princ) Aleksandar Teodorović Obrenović (1876—1903) i Teodor-Teodosije P. Mraović (1815—1891), beogradski mitropolit SPC (1883—1889).[26] Mitropolit je, štaviše, dozvolio da Glavni odbor drži svoje sastanke u prostorijama Mitropolije.[26] U oktobru 1886. godine Odlukom Narodne skupštine Kraljevine Srbije (1882—1918) Društvo „Svetoga Save“ je oslobođeno plaćanja poštanske takse na pisma i pošiljke, zatim i carinske takse na sva primanja, a dozvoljeno mu je da besplatno štampa spise u Državnoj štampariji.[27] Iz sastava Glavnog odbora Društva „Sv. Save“ organizovan je jedan njegov uži Odbor sa zadatkom da procenjuje vrednost ponuđenih tekstova za štampanje, da bi isti poslužili osnovnom postavljenom zadatku da se širi srpska misao.[28] Sa istim ciljem bio je pokrenut zbornik radova „Bratstvo“.[28] Društvo „Sv. Save“ zamišljeno da bude »stožer i pokretač u čuvanju i gajenju narodnih srpskih vrlina i osećanja«, pokrenulo je široku radnju da putem knjige, škole i crkve utiče na uzdizanje narodne misli u neoslobođenim srpskim oblastima, a baštinilo je upravo ideje Milojevića.[29] To se u prvom redu odnosilo na Staru Srbiju i Makedoniju dok je organizovanje takve radnje u Bosni i Hercegovine bilo skopčano sa velikom opasnošću zbog toga što su tamošnje okupacione austrougarske vlasti pod oružanom pretnjom to u svakom slučaju bile spremne da onemoguće. Glavni odbor je u ime Društva: Novčanim sredstvima podsticao osnivanje škola, odazivao se molbama, na primer učitelja iz Peći, Đakovice, Mitrovice i dr. koji su im se, u ime tamošnjeg naroda i crkve, obraćali za slanje pomoći tamošnjim crkvama i školama. Odobravao je i putne troškove učiteljima koji su odlazili u zagranične srpske krajeve. Upućivao je časopis „Bratstvo“ kao i druge knjige da se besplatno rasturaju po srpskim krajevima. Pomagao je i osnivanje škola, izvođenje opravki na jednom broju školskih zgrada, vršio nabavke knjiga i drugih potrebnih stvari i slao pomoć u novcu i stvarima crkvama. Vanredno je nagrađivao pojedine srpske radnike i pružao pomoć onim đacima koji su iz raznih krajeva dolazili u Beograd da se školuju. Uprava Društva zasedala u je zgradi Mitropolije sve dok 1890. godine nije izgrađen Svetosavski dom (Dom „Sv. Save“).[30] Društvu je zaveštano više legata a poklonjena su mu i znatna materijalna sredstva čime su se lakše zadovoljavale potrebe mnogih škola, crkava a isto tako i raznih izaslanika, poverenika ili vršila nagrađivanja zaslužnih srpskih rodoljuba.[26] Ratovi sa Turskom carevinom 1876—1878. Miloš S. Milojević (1840—1897), srpski pravnik i oficir na portretu iz 1880. godine. Tekst poziva Miloša S. Milojevića (1840–1897) dobrovoljcima za Drugi srpsko-turski rat 1877. godine. U vreme Srpsko-turskih ratova (1876—1878), Milojević je osnovao i poveo u rat dobrovoljačke jedinice (ustaše) Moravsko-dobričko-dobrovoljački ustaški kor, Dobrovoljačko-ustaški raško-ibarski kor i Deževsko-ibarsko-ustaški kor. Takođe, Miloš Milojević je zajedno sa Kostom A. Šumenkovićem (1828—1905) iz Borovce[31][32] (kod Stume), arhimandritom Savom Baraćem - Dečancem, Todorom P. Stankovićem (1852—1925) iz Niša, Aksentijem Hadži Arsićem iz Prištine, Despotom S. Badžovićem iz Kruševa i Gligorijem M. Čemerikićem (ađutant Milojevića u ratu 1876. godine[33]) iz Prizrena bio član Tajnog komiteta u Nišu, koji je organizovao regrutaciju ljudstva (sa tada turske teritorije) za srpsku vojsku i njene dobrovoljačke jedinice, a delovao je veoma aktivno i u pozadini turske vojske.[32][34] Vojne formacije Miloša S. Milojevića bile su sastavljene od ljudi iz Srbije, ali i iz Stare Srbije, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Uzrok prisustva (u velikom broju) ljudi iz neoslobođenih krajeva kod Milojevićevih ustaša, bio je njegov dotadašnji (veoma plodni) kulturno-prosvetno-vojni nacionalni rad, jer je na primer samo jednom prilikom sa svojim kumom Šumenkovićem tajno (od juna do oktobra 1871. godine) proputovao Staru Srbiju i Makedoniju, pa mu je ovaj doveo oko 150 dobrovoljaca (mahom iz Ohrida i Debarske nahije).[35] U redovima njegovog kora bilo je i 30 pitomaca čuvenog Milojevićevog Drugog odeljenja Bogoslovije (iz Beograda), koje je i formirano da bi uz redovno obrazovanje, kod tamošnjih pitomaca razvijalo jasno profilisano rodoljublje i patriotizam.[35] Duhovne i svetovne vlasti Kneževine Srbije nisu želele da odvode (starije) učenike u rat, pa je Miloš Milojević morao mnoge od svojih pitomaca da odbije (čak i grubo), mada su ga isti masovno molili da ih ne odbija kada se jave na zborna mesta.[35] Najveći broj njih je Miloš primio tek nakon svog prelaska sa Supovca na Rašku.[35] U Milojevićevom Deževsko-ibarsko-ustaškom koru (pored raznih dobrovoljaca sa srpskog etničkog prostora), nalazili su se i pitomci prestižnog Drugog odeljenja Bogoslovije (ovo je nepotpuni spisak pitomaca-dobrovoljaca).[36] Tekst poziva dobrovoljcima pred Drugi srpsko-turski rat (1877—1878), koji je (putem plakata) Miloš S. Milojević (1840—1897) preko svojih saradnika Koste Šumenkovića i Milojka Veselinovića, postavio na ključnim mestima srpske prestonice, a radi organizovanja prikupljanja dobrovoljaca, glasio je ovako: »Pod komandom profesora rezervnog kapetana I kl. g. M. S. Milojevića biv. komandanta deževo-ibarskih ustanika i dobrovoljaca, kupe se dobrovoljci za odbranu drage nam otadžbine i dostojanstva Srbije i srpskog naroda. Braćo Srbi! Pohitajte pod zastavu Viteškog Obrenovića za odbranu časti srpskog imena! Za upis valja se javiti potpisatima kod „Malog Balkana“ na Trkalištu. K. A. Šumenković M. V. Veselinović«[37] Porodica i bolest Pored života u Beogradu, Milojević je ostao vezan i za Leskovac (u njemu boravi od 1881. do 1890. godine) gde je imao i imanje u selu Buvcu. Ženio se dva puta, ali ni sa prvom, ni sa drugom ženom nije imao dece.[38] Mada nisu ostala zabeležena imena njegovih žena, za prvu se nesporno zna da je bila ćerka Ane P. Nikolajević-Molerović i pukovnika Petra P. Lazarevića-Cukića (1795—1849). Miloš Milojević se 90-tih godina 19. veka razboleo, a posledica te njegove bolesti bilo je sušenje ruke, pored navedenog on je bolovao i od teške astme.[6] Preminuo je 24. juna 1897. godine u Beogradu na rukama svog kuma[39], prijatelja i saborca Koste A. Šumenkovića i učenika Atanasija-Tase Jungića (1858—1912). Kritika objavljenih radova Ilarion Ruvarac ga u svojim delima naziva šarlatanom i najvećim krivotvoriteljem srpske istorije koji je izabran u Srpsko učeno društvo.[3] Ivan Stepanovič Jastrebov je oštro kritikovao Milojevića razotkrivajući njegova dela koje su bili zbornici tendencioznih laži i obmana. Ovo tvrđenje je potvrđeno od strane Ruske Carske akademije, čiji su akademici dokazali da je Milojević najveći pseudoistoričar XIX veka. Tome u prilog idu i to da je bio zagovornik teze po kojoj je teritorija današnje Crne Gore istorijska oblast „Crvena Hrvatska`, a takođe je tvrdio i da Srpska pravoslavna crkva nije osnovana 1219. godine od strane Svetog Save I, već od strane apostola u 1. veku naše ere.[40] Posle Srpsko-turskog rata 1876–78, Milojević je putovao po srpskim krajevima koji su ostali pod turskom vlašću. Širio je nacionalnu propagandu i sakupljao narodne pesme i stare rukopise. Kuma Petkana Šumenković mu je bila dragocen saradnik kazivač starih srpskih narodnih pesmi sa juga.[41] Sastavio je zbirku pesama Pesme i običaji ukupnog naroda Srbskog, koju su Stojan Novaković i Milan Kujundžić Aberdar ocenili kao „uzor nereda, nebrižljivosti i književničke nemarnosti“.[3] Najuočljivije prepravke koje je Milojević vršio u srpskim narodnim pesmama sastoje se u dodavanju imena slovenskih bogova, poznatih i onih koje je on izmislio, u stihove pesama. Istoričar književnosti, Vladimir Bovan, je zaključio da nije lako razlučiti istinito od lažnog u Milojevićevoj zbirci. Na osnovu nekih istoričara Milojević je verovatno najveći krivotvoritelj srpskih narodnih pesama,[3] a pored toga utvrđeno je da je falsifikovao natpise iz srednjeg veka.[3] Milojevića kao istoričara nije toliko kritikovao - koliko je ismejavao, arhimandrit Ilarion Ruvarac, pripadnik kritičke istoriografije, u svojim člancima u crkvenom listu.[42] Ruski diplomata Ivan Jastrebov o njemu piše da je poznati srpski književni šarlatan, ... neka Milojević i njemu slični srpski šarlatani izmišljaju natpise na grobovima, crkvama i dr., ali ga u odnosu na patriotski rad hvali. Arnauti su navodno skinuli olovo sa Dečana i pretila je propast manastirske crkve, pa Jastrebov hvali Milojevića: Treba odati priznanje profesoru Milojeviću, koji je manastir posetio i krajnje revnosno isticao neophodnost neodložne pomoći. [43] Ali, Jastrebov više grdi nego što hvali Milojevićev rad, pa dalje navodi: ... kod Milojevića je natpis na tom mestu izmišljen i čista je krivotvorina..., ... To je izmišljotina svojstvena Milojeviću..., Milojević nije čak umeo ni krivotvorinu da napravi vešto, ... da je Ruvarac imao pravo da Milojevića nazove šarlatanom! Njegove knjige bi ozbiljno trebalo da se zovu Zbornik krivotvorenih natpisa iz Stare Srbije ili Zbornik tendencioznih izmišljotina i obmana. [44] Neki kritičari Milojevićevog dela navode sledeće probleme: Njegovi „Odlomci istorije srpskih (jugoslavenskih) zemalja“ prepuni su fantastičnih pasusa o boravku „starih“ Srba u centralnoj Aziji i u Africi, kao i o sudaru starih Srba sa Kinezima. „Narodne pesme i običaji ukupnog naroda srpskog“, u tri toma, pune su izmišljene i krajnje mistifikovane folklorističke građe koja je još u vreme svoga prvog publikovanja postala opasna po srpske nacionalne interese u Staroj Srbiji i Makedoniji, i to u toj meri da ju je stručna kritika druge polovine XIX veka odmah prepoznala kao insinuacije i odbacila. „Putopis dela prave Srbije“ vrvi od fabrikovanih i falsifikovanih natpisa iz srpskog srednjeg veka, ali i izmišljenih srpskih spomenika antičkog doba što su blagovremeno kritikovala istaknuta naučna imena, čime je još za života Miloš S. Milojević diskreditovan i označen kao istraživač srpske prošlosti u čije se informacije ne može verovati. Knjiga „Naši manastiri i kaluđerstvo“ prepuna pogrešnih imena ličnosti i ubikacija svetosavskih episkopskih sedišta na nemoguće lokacije odbačena je još i od književno-istorijske kritike na stranicama crkvenih časopisa Kneževine i Kraljevine Srbije. Rad Miloša S. Milojevića i njegov spisateljski opus su, između brojnih uglednih imena, javno i oštro kritikovali sledeći njegovi savremenici: Ilarion Ruvarac, Stojan Novaković, Ivan Stepanovič Jastrebov, Jovan Cvijić i dr. O tome postoje brojna svedočanstva, a njegovo uklanjanje iz naučne sfere vremenom je postala trajna i nepromenljiva činjenica.[1][1] Afera Ministarstva kulture Udruženje „Miloš S. Milojević` iz Crne Bare apliciralo je 2018. i 2019. godine kod Ministarstva kulture i informisanja, i to posredstvom Narodne biblioteke „Janko Veselinović` iz Bogatića i Međuopštinskog istorijskog arhiva iz Šapca, za sredstva za objavljivanje Milojevićeve prepiske iz razdoblja Srpsko-turskih ratova. Ukupna suma koje je Ministarstvo kulture i informisanja izdvojilo za ovaj projekat bilo je oko milion dinara. To je učinjeno za vreme mandata ministra Vladana Vukosavljevića koji je bez prethodne stručne provere odobrio sredstva dotičnom udruženju. Udruženje iz Crne Bare i prethodno je u više navrata objavljivalo dela Miloša S. Milojevića iako su u pitanju odavno potvrđeni istorijski falsifikati.[45] Odlikovanja Miloš S. Milojević (1840—1897), odlikovan je kao učesnik u Srpsko-turskim ratovima (1876—1878) Zlatnom medaljom za hrabrost, Takovskim krstom prvog stepena, kao i sa još mnogo drugih odlikovanja. Takovski krst V, IV, III, II, i I stepena[46] Zlatna medalja za hrabrost Srebrna medalja za hrabrost Zlatna medalja za revnosnu službu (18. aprila 1878)[47] Orden „Svetog Save“ Spomenica rata 1876 i 1877—1878 Medalja crvenog krsta Orden „Belog orla“ Orden Društva „Svetoga Save“ – „srebrna svetosavska medalja” 1890. godine [48] Orden „Rumunskog krsta“