AUGUST ŠENOA - DJELA 1-2 IZDAVAČ: ZORA ZAGREB STRANA: 605+403 TVRDOG POVEZA DIMENZIJA: 25 CM STANJE: POHBANIH IVICA I ĆOŠKOVA, UNUTRANJOST OČUVANA, OCENA: 4- KNJIGA KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC, ZAM RF 4/6 HRV

TOMAS MAN - DELA 1.TONIO KRAGER 2. TRUSTAB 3. SMRT U VENECIJI IZDAVAČ. NARODNA PROSVETA BEOGRAD IZMEDJU 2 RATA STRANA: 288 TVRDOG POVEZA STANJE: PEČATIRANA, NA PREDLISTU UZ BOČNU MARKINU CRVENA FLEKA, SA MESTIMIČNIM ŽUATIM FLEKICAMA, UNUTRAŠNJOST OČUVANA. OCENA: 4 KNJIGA KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC,

Odlično očuvano. Sabrana dela. Knjiga 1: Pesme Sunca Knjiga 2: Pesme ljubavi i smrti 5

Jovan Sterija popović - Celokupna dela 2 edicija Biblioteka srpskih pisaca izdanje pre drugog svetskog rata tvrde korice, 452 strane Sadržaj: 1. Beograd, nekad i sad 2. Rodoljupci 3. Svetislav i Mileva 4. Miloš Obilić 5. Nahod Simeon 6. Vladislav

MILAN KAŠANIN - SABRANA DELA KNJIGA 1 I 2 PIJANA ZEMLJA - SPALJENE ZASTAVE I UTVARE BOŽIJE RETKO IZAVAČ: NARODNA PROSVETA BEOGRAD IZMEDJU 2 RATA STRANA: 171+131 DTVRDOG POVEZA DIMENZIJA. 19 CM STANJE: KORICE SE ODVOJILE I ZAVRLJALE, PREDLIST SKLON ODVAJANJU, POSLEDNJI PRAZNI SKORO OCEPOLJEN I ZBILR GRAFITONOM OLOVKOM, NA STRANI 95 ŠKRAB GRAFITNOM OLOVKOM, NA 82. DESETAK POTPISA DRVENOM BOJICOM I JOŠ 2-3 SKRABIĆA, KNJIGA KORKTENA, UNUTRAĐŠNJOST OČUVANA, OCENA: 3... PA I VIŠE, KNJIGA KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC,

VELIKA NEDELJA - Branislav Nušić 1. Velika Nedelja 2. Tomaida Izdavač: GECA KON Beograd, sabrana dela B.Nušića broj XVIII Godina izdanja: 1932. Povez: tvrd Broj strana: 308 Pismo: ćirilica Stanje: vrlo dobro POSVETA NA PREDLISTU L. 1. KUT. 56

SPOMENIK LXXVI 59(1, 2) 1) NOVI GROBOVI KOD TREBENIŠTA, Nikola Vulić 2) IZ KLASIČNE I SAVREMENE ALOGLOTIJE, Milan Budimir Izdavač: SKA, Beograd, 1933. Broj strana: 64 Format: 32 x 24 cm OPIS STANJA: NEMA korica. Labava nit povezuje dva razdvojena dela. Neprosečena!

Đavolji eliksiri 2, Gospođica Skideri Ernst Teodor Amadeus Hofman Izabrana dela knjiga 2 Đavolji eliksiri knjiga druga Gospođica De Skideri Oko 1930 god. L. 1. PO. BELA. 5.

Sadržaj : 1.Pismo Haralampiju ; 2.Život i priključenija ; 3.Sovjeti zdravago razuma ; 4.Basne ; 5.Rečnik. Autor : P. M. PETROVIĆ, urednik Izdavač : Narodno delo - Beograd ; 1932.god. Stanje : Dobro(3) Knjizi nedostaje zadnja korica i prednja je delimično lepljena, ali je unutrašnjost knjige u veoma dobrom stanju. Broj strana : XIII + 470 = 483, formata 17 x 24,5 cm.

U dobrom stanju Vlada Milana Obrenovića. Knj. 1 / Slobodan Jovanović Vrsta građe sabrana dela Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1934 Izdanje [2. izd.] Beograd : G. Kon, 1934 (Beograd : Orao) Fizički opis XVIII, 526 str. ; 19 cm Zbirka Sabrana dela Slobodana Jovanovića ; 7 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Milan Obrenović, srpski kralј, 1854-1901 Srbija -- Politička istorija -- 1868-1889

kompl2)TO SU PRVA DVA DELA OD UKUPNO 4.

Budapest 1943. dva dela u jednoj knjizi

Budapest 1943. Dva dela romana u jednoj knjizi lepo ocuvana

U dobrom stanju. Bez godine izdanja, 1930e Romanov, Pantelejmon Sergejevič Za svilene čarape : roman iz savremenog života Sovjetske Rusije / Pantelejmon Romanov ; [preveo sa ruskoga N. Nikolić] roman srpski [b. g.] Beograd : Narodno delo, [b. g.] (Zagreb : Tipografija) 434 str. ; 17 cm Moderna knjiga Za svilene čarape: str. 1-2. Romanov je rođen u plemićkoj porodici u selu Petrovskoe u današnjoj Tulskoj oblasti. Po završetku studija prava na Moskovskom državnom univerzitetu, posvetio se književnosti. Svoju prvu priču objavio je 1911, ali nije imao mnogo uspeha pre Oktobarske revolucije 1917. Postao je jedan od najpoznatijih sovjetskih pisaca 1920-ih i 1930-ih. Najveći deo svoje slave stekao je kratkim satiričnim pričama koje su ismevale neznanje, neefikasnost i kukavičluk novih sovjetskih birokrata i njihovih pomoćnika. Pisao je i o seksualnoj revoluciji 1920-ih, ponekad u delima koja su se smatrala previše slikovitim po savremenim standardima, kao u priči Bez trešnjinih cvetova (1926). Pisao je romane na epski način, uključujući Detinjstvo (1926) i svoju seriju od pet tomova Rusija (1922–1936), koji se bave seoskim životom u predrevolucionarnoj Rusiji.

Рођен је 1903. године у Мачви, у Штитару, у учитељској породици.[2] Породица је затим живела у хомољском месту Лазници, где је отац Драгомир службовао - био учитељ и управитељ лазничких школа. Бранимир је прерано остао без оца (1905)[3], па је читаво детињство и младост провео уз мајку Даринку. Мајка је пратила сваки његов интелектуални и мисаони корак. То је имало трагова у Ћосићевом идејном одређивању према прогресивним књижевним и политичким струјањима његовог времена. Веома рано оболео је од туберкулозе, што га је још више везивало за мајчине моралне назоре. Након пресељења у Београд, ту је завршио 1918. године основну школу и гимназију (1922),[4] а потом је једно време студирао права. Међутим, врло брзо је променио одлуку и определио се за књижевност. Болест га је отргла од студија и везала за болесничку постељу. Извесно време је провео у једном санаторијуму у Швајцарској, али материјалне неприлике су му онемогућиле трајније лечење. Вратио се у Србију и почео да ради као коректор културне рубрике београдске „Правде“;[1] сарађивао у готово свим београдским листовима. На том послу га је и смрт затекла, 29. јануара 1934. године, у тридесет првој години живота.[5] Иза њега су остали мајка и вереница - његова породица. Књижевни рад Уреди Ћосић је за живота објавио три књиге приповедака и три романа, као и збирку интервјуа са истакнутим писцима свога времена. Он припада групи писаца који су стварали у међуратном периоду. Међуратна књижевност је стварана са наглашеном, тенденциозном осећајношћу према животу обесправљених људи. Ћосић припада оној групи писаца која је дозревала у данима окупације у Првом светском рату, а која је своје идеале није видела у друштвено-политичком животу версајске Југославије. Ћосић је своје књижевне узоре првенствено налазио у страној књижевности: ту су сва Стендалова дела, дела Пруста, њихове монографије, као и монографије о Достојевском, Жиду и Флоберу. У књижевности се огласио 1922. године[6] причом „Убица сенке госпођице Марије“. Прве збирке приповедака „Приче о Бошковићу“ (прва књига, изашла 1924) и „Египћанка и друге романтичне приче“, обележене су почетничким слабостима и књишком исконструисаношћу. Међутим, трећа збирка приповедака „Као протекле воде“ (1933), показује сазревање Ћосићевог талента. Ћосићево књижевно дело показује колико је он напора улагао да, као писац, схвати пут свог идејног одређивања у односу на живот и његова кретања. Издао је и три романа у којима је сликао престонички живот свога времена. То су „Врзино коло“ (1925), „Два царства“ (1928) и „Покошено поље“ (1933). Такође је објавио и збирку интервјуа са истакнутим писцима свога времена „Десет писаца-десет разговора“. Након његове смрти, издати су и његови критичко-публицистички радови у књизи „Кроз књиге и књижевност“. Морална посрнулост београдске „златне младежи“ после Првог светског рата, насликана је у „Врзином колу“. Романом „Два царства“, Ћосић истиче конвенционалну хришћанску тезу о борби добра и зла, коју ће спровести до краја са моралистичким завршетком: несмотрени младић се заљубљује у удату жену, али под утицајем манастира и калуђера, он се одриче грешне љубави и враћа се у Београд. Под непосредним утицајем политичких догађаја у земљи, а нарочито после 1929. године, догодиле су се значајне измене у Ћосићевим схватањима и у књижевном стварању. Новинарски позив који га је све чешће суочавао са наличјем живота и људи, подстицао га је на критичко сагледавање политичких и друштвених проблема. Све више је бивао незадовољан оним што је до тада створио, па је 1930. године спалио рукопис романа „Безимени“, драме Вир, комедије Медвед и дневника вођеног од 1921. до 1924. године. Са измењеним животним уверењем, приступио је стварању свог најбољег дела, романа „Покошено поље“. Овим делом, српска међуратна књижевност је добила истински добар роман о животу Београда. Покошено поље“ је роман српског књижевника Бранимира Ћосића. Први пут је штампан у издању „Издавачког предузећа Геца Кон” 1933. Сматра се Ћосићевим најзрелијим и најбољим књижевним остварењем.[1] Уједно је и његов последњи роман, пошто је умро 1934. у својој 30. години живота. Покошено поље Аутор Бранимир Ћосић 1933: Издавачко предузеће Геца Кон Главни протагониста је Ненад Бајкић, млади идеалиста, чија је концепција блиска јунацима претходна два Ћосићева романа, Димитрију из „Врзиног кола” и Срби из „Два царства”, с тиме што је Ненадова карактеризација и психолошка мотивација реалније заснована.[2] Роман се састоји из два дела. Први део приповеда о Ненадовом одрастању у окупираном Београду за време Првог светског рата, док се у другом делу приповеда о његовом раду као новинару у новонасталој Југославији. Дело је написано у трећем лицу, реалистичким поступком и са снажним критичким освртом на друштвене неправде и неморалност елита. Ћосић је дуго радио на роману, градивши га дисциплиновано, са пуном свешћу о природи и захтевима романескног жанра. Од 1927. писао је, такозвану, „Књигу рада“, у којој је прикупљао грађу, обликовао ликове и развијао идеје за будуће остварење. У њој се види како је дело полако уобличавано и како се основна романескна замисао мењала. Првобитни наслов је био „Освајач“, односно „Освајачи“, затим „Несрећници“, нешто касније „Кућа од карата“, и на крају „Покошено поље“.[3] О пажњи и брижљивости аутора приликом писања овог романа сведочи и податак да је Ћосић поједине ликове, пре него што би их унео у свој рукопис, цртао, правио од картона, стављао у покрет и замишљао њихове гестове.[4] oštećena/iskrzana korica unutra dobro očuvana

Vladimir Nazor - Price iz detinjstva, izdanje Hrvatski štamparski zavod Zagreb 1924, 250 strana, mek povez. Ponegde oštećena korica, unutrašnjost u boljem stanju, kompletna i kompaktna. Vladimir Nazor (Brač, 30. maj 1876 — Zagreb, 19. jun 1949) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, a pri kraju života i predsednih NR Hrvatske. Rođen je u Bobovišću,[1] građansku školu je završio na ostrvu Braču, a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne nauke, matematiku i fiziku u Gracu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. godine. Predavao je u Hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri, gdje je ujedno i proveo najviše svog života.[2] Penzionisan je 1933. godine u Zagrebu kao upravnik dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900). Godine 1904, u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme je počeo pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavio je Velog Jožu (1908) — djelo po kome će Nazorova proza biti prepoznatljiva, a koje je on sam smatrao neuspjelijim. Godine 1916, objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena. Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939. godine, objavio je Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. Iako u godinama i narušenog zdravlja, godine 1942. je s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko reke Kupe otišao u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor je počeo voditi dnevnik S partizanima, koji se smatra jednim od najupečatljivijih ratnih dnevnika pored dnevnika Vladimira Dedijera i Dragojla Dudića.

U dobrom stanju KNJIGA I SADRŽAJ Predgovor ...III Prva godina srpskoga vojevanjaa ia daije ... 3 Druga godina srpskoga vojevanja na daije ... 47 „Praviteljstvujuči sovjet serbski“za vremena Kara-Đorđijeva. ili otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti ... 61 Životi pajznatiijih srpskih poglavica našega vremena: Žitije Ajduk-Veljka Petrovića ... 119 Stanko Arambašić ...136 Adži Ruvim, arhimandrit Bogovađski ...137 Miloti Stoićević, vojvoda Pocerski ...139 Milenko Stojković ... 141 Petar Teodorović Dobrinjac .. 144 KNJIGA II SADRŽAJ Životi najziatnijih srpskih poglavica našega vremena: Stefan Jovanović, arhimandrit tronoški ... 3 Radič Petrović ...5 Ivan Jugović ...8 Ivan Knežević ...21 Miloš Obrenović, knjaz Serbiji, ili građa sa srpsku istoriju našega vremena ...23 Dolazak knjaza Danila Petrovića Njegoša u Crnu Goru ...130 „Druga recenzija Srpska“ na „Ljubomira u Jelisiumu“ ... 140 Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Vukova knjiga. 1 Vrsta građe izabrana dela Jezik srpski Godina 1932 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1932 (Beograd : Drag. Gregorić) Fizički opis V, [3], 144 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 = Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ35, ǂbr. ǂ235 Sadržaj: Prva godina srpskoga vojevanja na daije ; Druga godina srpskoga vojevanja na daije ; `Pravitelјstvujušči sovjet serbski` za vremena Kara-Đorđijeva ili otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti ; Životi najznatnijih srpskih poglavica našega vremena. Str. III-V: Predgovor / Tih. [Tihomir] R. Đorđević Vukova knjiga. 2 Godina 1934 Beograd : Srpska književna zadruga, 1934 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 178 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ37 ; 249 ISBN (Karton) Predmetne odrednice Srbija -- Istorija KNJIGA I SADRŽAJ Predgovor ...III Prva godina srpskoga vojevanjaa ia daije ... 3 Druga godina srpskoga vojevanja na daije ... 47 „Praviteljstvujuči sovjet serbski“za vremena Kara-Đorđijeva. ili otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti ... 61 Životi pajznatiijih srpskih poglavica našega vremena: Žitije Ajduk-Veljka Petrovića ... 119 Stanko Arambašić ...136 Adži Ruvim, arhimandrit Bogovađski ...137 Miloti Stoićević, vojvoda Pocerski ...139 Milenko Stojković ... 141 Petar Teodorović Dobrinjac .. 144 KNJIGA II SADRŽAJ Životi najziatnijih srpskih poglavica našega vremena: Stefan Jovanović, arhimandrit tronoški ... 3 Radič Petrović ...5 Ivan Jugović ...8 Ivan Knežević ...21 Miloš Obrenović, knjaz Serbiji, ili građa sa srpsku istoriju našega vremena ...23 Dolazak knjaza Danila Petrovića Njegoša u Crnu Goru ...130 „Druga recenzija Srpska“ na „Ljubomira u Jelisiumu“ ... 140

Berin 1936. tvrde korice 388 str staronemački-gotika odlično očuvana Вицтор вон Сцхеффел Еккехард Рођен је у Карлсрухеу. Његов отац, мајор у пензији у баденској војсци, био је грађевински инжењер и члан комисије за регулисање тока Рајне; његова мајка, рођена Јосепхине Кредерер, ћерка просперитетног трговца у Оберндорфу на Некару, била је жена великих интелектуалних моћи и романтичног расположења. Млади Шефел школовао се у лицеју у Карлсрухеу, а потом (1843-1847) на универзитетима у Минхену, Хајделбергу и Берлину. Након положеног државног испита за пријем у правосудну службу, дипломирао је доктора правних наука и четири године (1848-1852) био је на службеној дужности у граду Сацкинген. Овде је написао своју песму Дер Тромпетер вон Сацкинген (Саецкинген трубач) (1853), романтичну и шаљиву причу која је одмах стекла изванредну популарност. Досегао је више од 250 издања, а Виктор Несслер направио је оперу 1884. године. Сцхеффел је следећи пут кренуо у Италију. Враћајући се кући 1853. године, родитеље је више него икад забринуо да настави правну каријеру. Али 1854. године, оштећен вид га је онеспособио; напустио је владину службу и настанио се у Хајделбергу, с намером да се припреми за радно место у наставном особљу универзитета. Његове студије су, међутим, биле прекинуте очном болешћу, и у потрази за здрављем отишао је у Швајцарску и настанио се на Боденском језеру, и разрадио план своје познате историјске романсе Еккехард (1857); (Енг.транс. Написала Софие Делффс, Леипзиг, 1872). Спомен на вон Сцхеффела у замку Хеиделберг Сцхлоссгартен (Хортус Палатинус). Прве идеје за ово дело добио је од Монумента Германиае Хисторица. Једва да је био мање популаран од Тромпетера вон Сацкингена. 1901. достигла је 179. издање. Шефл се следећи пут вратио у Хајделберг и објавио Гаудеамус, Лиедер аус дем Енгерен унд даље (1868), збирку радосних и шаљивих песама, чија је тема преузета делом из немачких легенди, а делом из историјских тема. У овим песмама аутор показује лаганог ученика, пријатеља вина и песме; а њихов успех је непримерен у немачкој књижевности и подстакао је бројне имитаторе. Један од примера је Им сцхварз Валфисцх зу Аскалон, текстови одражавају одобравање вакцалског хаоса студентског живота. Пјесма описује `стари асирски` напитак за пиће са неким референцама на Цлассицс. Велики рачун испоручује се у клинастом облику на шест камена опеке. Међутим, рингишпил мора да призна да је новац оставио већ у гостионици Ниневес `Ламб и бива избачен. У типичном Схеффеловом маниру, садржи анахрону мешавину различитих времена и доба, пародистичке представе о тренутној науци, [1] као нпр. Историјска критика. Постоје разни додатни стихови, укључујући политичку пародију и стихове који се ругају различитим врстама братства или чак један праведан и само један за математику. [2] Песма је коришћена као назив за традиционалне студентске гостионице, нпр. у Хајделбергу. Сцхеффел је, међутим, имао и неке меланхоличне појмове, као што су неуспешна немачка револуција 1848. године и његово лично разочарање зарекавши се за љубав свог живота, Емма Хеим, 1851. такође га је разочарала. Такође се користио природним наукама да би се ругао политичком окружењу, пошто се Хегелу ругао са песмом о Гуану или се позивао на ток времена у песми Ихтиосаур. Индиректно, Схеффел је сковао израз бидермајер за пре 1848. године, јер су две Сцхеффелове песме Биедерманнс Абендгемутлицхкеит и Буммелмаиерс Клаге, засноване на поезији учитеља и песника Самуела Фриедрицха Саутера, објављене 1848. године, коришћене у каснијим сатирама о реакционарном малограђанину. Две године (1857–1859) Схеффел је био чувар библиотеке принца Егона вон Фурстенберга у Донауесцхингену, али одустајући од свог именовања 1850. године, посетио је Јосепх вон Лаßберг, у Меерсбургу на Боденском језеру, остао неко време код великог војвода Карло Александар од Саке-Веимар-а у Вартбургу у Тирингији, потом се, настанивши се у Карлсрухеу, оженио 1864. године са Царолине вон Малзен и 1872. године повукао се у своју вилу Сеехалде код Радолфзела на доњем језеру Констанца. Поводом свог јубилеја (1876), који се славио у целој Немачкој, велики војвода Баден му је доделио патент наследног племства. Преминуо је у Карлсрухеу 9. априла 1886.

BARUT MIRIŠE;burne svetske politike pred WWII,Valter Pal *4015*2019 geopolitička studija iz perioda neposredno pred početak drugog svetskog rata Autor: Valter Pal Izdavač: A. D. Geca Kon Beograd, 1939. g. Naslov: Barut miriše ; burne zone svetske politike Prevod: Nika Milićević -Edicija / biblioteka: kosmos Povez: tvrdi ,ćirilica, strana: 381., format: 23 cm,mape sa kartom političke i kolonijalne podele sveta Težina:720g Stanje očuvanosti: vrlo dobro-nema ispisivanja * * * Knjiga sadrži brojne ilustracije i mape sa kartom političke i kolonijalne podele sveta Posebno je interesantno što je autor Nemac Izuzetna geopolitička studija iz perioda neposredno pred početak drugog svetskog rata (drugi svetski rat) Iz sadržaja: -poglavlja *1* Između atlantskog i Indiskog okeana Sredozemno more u središtu Sirija postaje nezavisna Jevreji i Arapi u Palestini Arapski nacionalizam Iran se budi Afganistan Japan i islam ................................ *2* Afrika u previranju ..Egipat i Engleska,...Sudan u kleštima,..Novi putevi Britanske lolonijalne politike,........ *3* Presudna borba na dalekom istoku -Nastupanje Sovjeta-Crvena Armija na Dalekom Istoku,..,Mandžuko-Japanska operaciona baza,Rat za Severnu Kionu,...Takmičenje u naoružanju na Tihom okeanu,... *4* Amerika između plime i oseke ...................... .... .................. Odlomak iz prve glave. Otkada, zapravo, postoji pitanje Sredozemnog MOra? Ono, kao što znamo, stoji danas u žarištu političkog zbivanja u svetu. Kada je pohod Italije na Abisiniju doveo do italijansko-abisinskog sukoba, ceo svet počeo je da raspravlja o pitanju Sredozemnog Mora, o pitanju podele političkih i vojničkih snaga u oblasti tog mora. Svaki dan mogao se na tom moru očekivati rat. Britanska flota pojavila se u njemu svojim većim delom, a italijanske divizije stajale su na egipatskoj granici. Izmedju 11 i 19 oktobra zategnutost englesko-italijanskih odnosa dostigla je svoj vrhunac. Da li će Sueski Kanal biti zatvoren? Hoće li Englezi moći da drže Maltu? Koje su britanske baze na domašaju italijanskih bombardera? Novine su bile krcate takvim pitanjima. Vrednost Sredozemnog Mora odjednom je porasla, i to ne samo prolazno. Činjenica da je englesko-italijaski sukob izravnan nije nimalo umanjila interes za probleme toga mora. To je bilo savršeno jasno onog momenta kada je izbio gradjanski rat u Španiji. Usled toga rata političko i strategijsko značenje tog mora ponovo je izbilo na površinu u svoj svojoj jasnoći.

U dobrom stanju, hrbat oštećen, kao na slici Među zidovima / Milica Janković Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1932 Beograd : Štamparija `Jadran`, 1932 Fizički opis 83 str. : ilustr. ; 18 cm Milica Janković je rođena u Požarevcu, u uglednoj trgovačkoj porodici: otac joj je bio poznati požarevački trgovac Danilo Janković. Porodične okolnosti u najranijem detinjstvu su bile veoma nepovolјne: otac je pretrpeo velike finansijske gubitke i doveo porodicu na ivicu egzistencije, što će se odraziti i na njegov brak i dovesti do razvoda. 1884. godine zbog porodičnih nesuglasica, majka Milice Janković, sa njom i još dve ćerke i jednim sinom odlazi od supruga Danila Jankovića i vraća se svojim roditelјima i bratu u Veliko Gradište, prekidajući sve kontakte sa suprugom. Zbog ovakvog razvoja događaja Milica se svog oca gotovo nije ni sećala. Do 1892. – Milica Janković provodi detinjstvo, završava osnovnu školu i malu maturu u Velikom Gradištu. 1892–1899. – Milica Janković se seli u Beograd gde upisuje Višu žensku školu. U Beogradu završava i Slikarsku školu, koja je u tom trenutku privatna obrazovna ustanova, kao učenica Bete i Riste Vukanović. Slikarsku školu je završila ispitom za nastavnicu lepih veština, tj. nastavnicu crtanja. Zahvalјujući tadašnjem ministru prosvete Ljubi Kovačeviću postavlјena je za nastavnicu crtanja u Višoj ženskoj školi u Kragujevcu. 1900/1901. – upisuje prvi put ruski jezik na Univerzitetu i završava kurs kod prof. Radovana Košutića, koji je uočio njen talenat i uputio je na prevodilački rad. 1904. – odlazi u Minhen nekoliko meseci gde je učila veštinu slikanja. Međutim, Milica Janković nije imala previše uspeha u slikarstvu: sve se završilo na kopiranju velikih dela. Oko ove godine javlјa se i hronični reumatizam ili tuberkuloza kostiju, bolest koja će je pratiti sve do smrti i zbog koje će skoro dvadeset godina biti nepokretna i vezana za krevet. 1906–1912. – provodi kod sestre u selu Smolјnice, odakle šalјe prve književne radove Jovanu Skerliću u Srpski književni glasnik. U ovom periodu (nakon 1909) zahvalјujući zalaganju Jovana Skerlića dobija posao u Beogradu u Drugoj ženskoj gimnaziji. 1912. – ponovo upisuje ruski jezik, ali ovog puta nije završila studije. 1914–1918. – Prvi svetski rat je zatiče u Splitu gde je bila na lečenju, a okupaciju provodi u Vrnjcima i Trsteniku. 1926. – prevremeno je penzionisana zbog bolesti. 1926–1928. – provodi u Parizu na lečenju. U ovom periodu, 27. oktobra 1927. godine, održano je književno veče u velikoj sali Novog Univerziteta, gde su učestvovale ugledne ličnosti tadašnje književne scene Pavle Popović, Sima Pandurović, Isidora Sekulić, Vladimir Ćorović, Desanka Maksimović, Velimir Živojinović Massuka, na kome je prikuplјena određena svota novca koja je poslata Milici Janković u Pariz za lečenje. O ovome je ostavlјen podatak u časopisu Misao, knj. 25, sv. 1–2, 1927. godine gde je objavlјen kratak izveštaj sa ove večeri i štampan tekst o autorki i njenom stvaralaštvu Sime Pandurovića (kao prvi prilog broja) koji je tom prilikom čitao. U narednom broju časopisa štampana je pripovetka Isidore Sekulić koju je ova književnica čitala na večeri podrške Milici Janković. Od 1928. – uglavnom je zbog bolesti vezana za krevet. Lečila se u Dubrovniku, Splitu, Cavtatu, Vrnjačkoj i Niškoj banji, Trsteniku. 27. jula 1939. – u Niškoj Banji umire Milica Janković. Povodom njene smrti u mnogobrojnim listovima i novinama pišu se nekrolozi i objavlјuje se pregled njenog stvaralaštva. Sahranjena je 28. jula 1939. godine, u Beogradu, a od nje su se svojim govorima oprostili Vladimir Ćorović, Pavle Stefanović (u ime SKZ), Dragiša Vasić (u ime srpskih književnika), Mladen Đurić (u ime jugoslovenskih književnika), Isidora Sekulić, Sima Pandurović. Milica Janković se nikada nije udavala i nije imala decu. Tokom čitavog života živela je u vrlo skromnim uslovima, često materijalno neobezbeđena.

predratno izdanje odlično stanje sadržaj uslikan Stevan Sremac (Senta, 11. novembar 1855 — Sokobanja, 12. avgust 1906) bio je srpski pisac epohe realizma i akademik.[1] Kako su njegovi roditelji preminuli dok je još bio dete, o Stevanu se brinuo njegov ujak, Jovan Đorđević, srpski književnik. Stevan Sremac je učestvovao u ratovima 1876—1878. godine. Školovao se i odrastao u Beogradu, a počeo je kasno da se bavi književnošću, u svojim tridesetim godinama. Pripadao je epohi realizma, a njegova najpoznatija dela su Ivkova slava, Pop Ćira i pop Spira i Zona Zamfirova. Biografija[uredi | uredi izvor] Poreklo[uredi | uredi izvor] Preci Stevana Sremca su iz Stare Srbije i oni su u Vojvodinu došli u 17. veku, najverovatnije u vreme Čarnojevićeve seobe ili kasnije. Njegovi preci su, najverovatnije, najpre došli u Srem, prešli u Bačku, a u vreme mađarske revolucije 1848. godine zatekli se u Senti, gde su se stalno nastanili. Sremčev deda po majci Filip Đorđević bio je ugledni senćanski trgovac. Imao je radnju u Senti, bio član Gradskog veća i Matice srpske. Obrazovan i imućan, pomagao je pri realizaciji kulturnih i nacionalnih projekata toga vremena, posebno očuvanju srpske kulturne baštine. U 24. godini Filip se oženio Anom Malešević sa kojom je imao devet kćeri, među njima je bila i Stevanova majka Ekaterina (1834—1858), i jednog sina Jovana, koji će posle smrti Sremčevih roditelja biti njegov staratelj.[2] Mladost[uredi | uredi izvor] Rođen je u Senti, u Bačkoj, 11. novembra 1855. godine, u zanatlijskoj porodici, njegov otac Avram Sremac bio je senćanski krojač skromnog porekla, a majka Ekaterina iz ugledne srpske trgovačke porodice Filipa Ćorđevića, iz istog mesta. Avram Sremac i Ekaterina Đorđević venčali su se u Senti 12. novembra 1853. godine, u pravoslavnom hramu svetog arhangela Mihaila. Avram je tada imao 24 godine, a Ekaterina 19. Iz tog braka rodilo se troje muške dece: Stevan 1855, Jovan 1857. i Andrej 1858. godine. Stevan Sremac sa tetkama. Katarina Sremac (rođ. Đorđević) sa sinovima Stevanom, Jovanom i Andrejem. Stevanov otac Avram voleo je kafanu i često u njoj ostajao do dugo u noć uživajući u pijankama i kocki na kojoj je obično gubio velike sume novca. Vremenom je postao grub prema ženi, pa su se iz njihove sobe poneki put čuli psovka i plač. Stevan ga je opisao:[3] „ Bio je lepo razvijen, sa vedrim, veselim očima i rumenim licem. Nosio se kako se nose nemeši i velika gospoda. Šešir malo naero, uvek obrijan i brci ufitiljeni. Sa nama se malo zanimao, iako nas je mnogo voleo... Kući je često kasno dolazio, zbog čega se, poneki put, čuli psovka i plač, ali se on na to nije obazirao... ” — Stevan Sremac Braća su rano ostala bez roditelja. Majka im je umrla veoma mlada, sa 24 godine (Stevan je tada imao tri godine), a 1867. godine, šest godina kasnije, umire im i otac. Dečaci su odrasli u dedinoj kući, a kako su brzo ostali i bez dede, brigu o njima preuzeo je ujak Jovan, koji se sa sestrom Martom 1868. godine preselio u Beograd.[4] Tu je završio gimnaziju (1875) i opredelio se za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877— 1878. 1878. svršio je istorijsko-filološki odsek Velike škole. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877−1878. godine.[5] Liberal[uredi | uredi izvor] Rođen u Bačkoj, gde je san o velikoj Srbiji bilo osnovno duhovno obeležje, brzo je prišao Liberalnoj stranci koja se zanosila romantičnom prošlošću, a u praksi bila potpora režimu Obrenovića. To ga je okrenulo protiv svega što je novo i što je došlo sa strane, iz Evrope. To ga okrenulo i protiv Svetozara Markovića i njegovih pristalica, pa je do kraja života ostao okoreli konzervativac okrenut prošlosti, protivnik svake promene. Sremac je na strani gazda, birokratije, vlasti i vladara; on je protiv seoske sirotinje i slobodoumnih učitelja. U „Luminaciji na selu“ i „Vukadinu“ progovorio je Sremac liberal, ogorčen na političke protivnike i netrpeljiv. Kasniji život i smrt[uredi | uredi izvor] Za vreme dok je Sremac bio profesor u Nišu, javlja se kratko 1891−1892. godine kao slobodni zidar[6], član niške masonske lože Nemanja (osnovane 1891). Napustio je 16. novembra 1892. godine po svojoj molbi Niš i prešao u Beograd da bude profesor Treće beogradske gimnazije. Umro je 25. avgusta 1906. godine u Sokobanji od sepse. Sahranjen je o državnom trošku[7] sa velikim počastima na Novom groblju u Beogradu.[8] Ličnost i privatni život[uredi | uredi izvor] Porodica Đorđević živela je u velikoj kući u središtu Sente i tu negovala srpsku tradiciju i nacionalno vaspitanje, što će najpre majka Ekaterina, a potom i ujak Jovan snažno preneti na mladog Sremca. To vaspitanje i taj duh Stevan Sremac će potom pretočiti u moralno načelo koga se striktno pridržavao ne samo u životu, već i u svom književnom delu, što je najizraženije u istorijskim pripovetkama o srpskim županima u ciklusu pod naslovom `Iz knjiga starostavnih`. Stevanov ujak, Jovan Đorđević, srpski književnik i tada jedan od najvećih rodoljuba u Srbiji, autor je himne Srbije `Bože pravde`.[9] Sremčev brat Jovan bio je dvorski limar, dok je mlađi Andrija postao krojač. On je otišao u Ameriku, postao imućan i živeo u gradu Vest Inglvud, u američkoj saveznoj državi Nju Džersi. Andrija je svom rodnom gradu Senti zaveštao 1938. godine 100.000 dinara radi osnivanja zadužbine za školovanje sirote dece, a takođe poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj i školskoj opštini u Senti tri ordena Stevana Sremca, koji se danas čuvaju u senćanskoj biblioteci. Jovan Sremac je posle Stevanove smrti 1906. godine poklonio gradu Nišu i Narodnoj biblioteci njegovu vrednu ličnu biblioteku od skoro 1.000 knjiga.[10] Njegov prijatelj i savremenik, Antun Gustav Matoš, opisao ga je jednom prilikom:[11] „ Bijaše visok, zdrav, lijep čovek, `bez felera`... Rumen, rano sijed, sijerih očiju, brkat, duguljastih obraza, pravilnog, malo zavijenog nosa, krupnih obrva, visokog bijelog čela. U govoru je `vrskao`; imao je poteži jezik. Krupan glas, sitni koraci, tip starog garsona, intelektualnog bećara. Samo gologlav u onoj bujnoj kao griva slobodnoj kosi, izdavaše se na prvi pogled kao artist i intelektualac. ” — Antun Gustav Matoš Književno delo[uredi | uredi izvor] Stevan Sremac na poštanskoj markici. Što je retkost u srpskoj književnosti, Sremac nije počeo pisati kao mlad čovek, na đačkoj klupi, no kao zreo čovek, tek pred 1890. Pod šifrom »Senićanin« počeo je u Bosanskoj vili 1888. objavljivati svoje poetske slike iz srpske istorije. 1889. izišla je njegova prva satirična pripovetka u niškom listu Stara Srbija za 1889. Ali na javnost je izbio i glas stekao tek pripovetkom Ivkova slava koja se pojavila 1895. u Srpskom pregledu. Ohrabren tim velikim uspehom, on je stao živo raditi, i za desetak godina objavio znatan broj radova, nekoliko romana i ceo jedan niz humorističnih i satiričnih pripovedaka.[5] Nameštaj iz Sremčeve radne sobe (postavka Narodnog muzeja u Nišu). U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje su se pojavile kao knjiga 1903. godine pod naslovom „Iz knjiga starostavnih“. To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Sremac je napisao rasprave o Romima, Đorđu Kastriotiću i dve opširne kritike na knjige B. Prokića i P. Kneževića.[7] Ivkova slava, u zasebnoj knjizi, imala je dva izdanja (Beograd, 1895. i 1899), a 1901. Sremac ju je dramatizovao u društvu sa Dragomirom Brzakom. Istu pripovetku po drugi put je 1898. dramatizovao beogradski glumac Velja Miljković. »Limunacija« na selu izišla je u Beogradu 1896 (drugo izdanje u Beogradu 1912). Pop Ćira i pop Spira, u dva izdanja (Karlovci, 1898. i Beograd, 1911). Vukadin (Zagreb, 1903), Zona Zamfirova (Beograd, 1907). [I Zona je dramatizovana.] Od važnijih njegovih satiričnih i humorističnih pripovedaka, štampanih u zasebnim knjižicama, valja pomenuti: Božićna pečenica (Beograd, 1898), Čiča-Jordan (Mostar, 1903), Jeksikadžija (Mostar, 1904), Tri pripovetke (Karlovci, 1904), Skice (Mostar, 1905), humoristični spev, koji je sam ilustrovao, Čovekova tragedija ili bal u Elemiru (Beograd, 1907), Kir Geras (Beograd, 1908). Zatim, u šest svezaka izišle su njegove poetizacije narodne istorije Iz knjiga starostavnih (Novi Sad, 1903—1909). Sem toga, veliki broj manjih pripovedaka, književnih ocena, polemičnih članaka, i nekoliko istorijskih raspravica. U vremenu oko 1900. Sremac je bio najplodniji i najpopularniji srpski pisac.[5] Realističku prozu počeo je da piše tek posle dolaska u Beograd. Dugogodišnji život u Nišu, od 1879. do 1892, bio je period stvaralačke inkubacije.[12] Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom „Božićna pečenica“, a potom su usledile „Ivkova slava“ (1895), „Vukadin“ (1903), „Limunacija na selu“ (1896), „Pop Ćira i pop Spira“ (1898), jedan od najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i „Zona Zamfirova“ (1906), najbolje komponovano Sremčevo delo. Inače, Sremac je bio poznat kao „pisac sa beležnicom“. Njegova dela su uglavnom realistična i sadrže određenu dozu humora u sebi. Karakterističnost njegovog stvaralaštva je takođe i epizodičnost. Takođe bitno je da su njegova dela vezana za tri relacije: Beograd-Niš-Vojvodina. Istorijske priče[uredi | uredi izvor] Veče komedije, koje se održalo u Zadužbini Ilije M. Kolarca 1953. godine, inspirisano delima Stevana Sremca i Koste Trifkovića. Kao profesor istorije, zanimajući se uvek istorijskim delima, sa urođenom romantičnom ljubavlju za prošlost, Sremac je sav bio u idejama istorijskoga tradicionalizma. Istorija za njega nije bila ni nauka ni zanat, no strast, poezija, vera i patriotizam, silno sredstvo za jačanje narodne duše i podizanje narodne svesti. U dvoboju između stare, romantične i »patriotske« istorijske škole Pante Srećkovića i nove, naučne, i »nerodoljubive« škole Ilariona Ruvarca, on je odlučno, prkosno, bio na strani starih.[5] I on se daje na poetsko prepričavanje narodne prošlosti i piše ceo jedan veliki ciklus istorijskih slika Iz knjiga starostavnih (Veliki župan Časlav, Vladimir Dukljanin, Vojislav Travunjanin, Veliki župan Vlastimir, Mutimir i braća mu, Rastko, Kralj Dragutin, Smrt cara Lazara, Zaboravljeni Obilići, itd.). On u prozi opeva i veliča herojsku prošlost, staru slavu i viteštvo srpsko. Suve podatke iz grčkih hroničara i srpskih letopisaca i starih biografa on je ogrnuo u veo poezije, i u lirskom tonu, ritmičnim i kitnjastim rečenicama, gotovo u »slobodnom stihu«, opevao stare junake. U taj posao on je uložio mnogo truda i književnih ambicija, ali je uspeh bio osrednji. To za istoriju nije bilo dovoljno tačno, a za književnost nedovoljno umetničko. Istorijska istina je žrtvovana, mašta je preuzela prava istine, istorijsko osećanje je slabo, i sve se više svodi na retorske amplifikacije, usiljen patos, ređanje živopisnih i zvučnih reči. Velika publika koja je Sremca inače verno pratila, osetila je pravu vrednost hibridnog pokušaja poetske istorije i istorijske poezije, i ma koliko da je on polagao, ciklus Iz knjiga starostavnih nije mogao uspeti, piše Skerlić.[13] Satira[uredi | uredi izvor] Po Jovanu Skerliću, sa Sremčevim tradicionalizmom u istoriji u vezi je njegov tradicionalizam u politici. Konzervativac u duši, on je bio pun nežnosti za »staro dobro doba« i pun nepoverenja, katkada i neraspoloženja prema svemu što je novo. Moderne ideje duhovnog, političkog i socijalnog oslobođenja on je smatrao kao jednu izopačenost duhova, bolesno fantaziranje, zaludno trošenje srpske narodne snage, nesvesnu izdaju zavetne misli. U njemu se sačuvao tip starog »crkvara« i »rodoljubca« srpskog iz Vojvodine otpre 1848. godine, onoga koji neće da zna ni za šta drugo do za »veru i narodnost«. U tom konzervatizmu i mizoneizmu, kriticizam i pozitivni reformatorski duh nove Srbije sedamdesetih i osamdesetih godina bio mu je duboko antipatičan. Te njegove prirodne sklonosti su još više razvila dva čoveka koji su na njega imali veliki uticaj, njegov ujak Jovan Đorđević, profesor istorije na Velikoj školi, i Ljubomir Nedić, koji ga je uveo u književnost. U mnogim svojim pripovetkama, delimično u Vukadinu, u celom jednom romanu »Limunaciji« na selu, — politički i polemični članci ostavljaju se na stranu — Sremac je izišao sa svojim plahim mržnjama na »narodne ljude«, radikale i socijaliste, na profesore prirodnih nauka i učitelje, ne mareći mnogo čak ni za seoski svet. Mržnje su ga zaslepljavale, i on je iz satire prelazio u grube karikature, čineći nepravde i uvrede i idejama i ljudima koji mu se nisu svideli. Te njegove političke satire i karikature odaju ga više kao partijska čoveka no kao književna posmatrača, i dokaz su samo uskosti njegovih vidika i njegove velike političke netrpeljivosti.[13] O Nišu[uredi | uredi izvor] Ako Sremac nije mario za novu Srbiju, političarsku i demokratsku, on je sve svoje simpatije dao novooslobođenim krajevima, gde se bio zadržao stari, »starovremski« patrijarhalni život. U Nišu je proveo desetak najboljih i najvedrijih godina svoga života; »Niš je mesto književnog nadahnuća njegovog«, veli jedan njegov biograf. Tu je odista i počeo pisati, slikom iz niškog života Ivkova slava stekao je glas, kao što mu je druga jedna slika niškoga života, Zona Zamfirova, možda najbolji književni posao. Romantičar po svome duhu, ne mareći za »hladan, bezdušni Zapad«, kako je sam pisao, u Nišu, odmah posle oslobođenja, naišao je na komad živopisnog, egzotičnog Istoka, gde se stari život, stare ideje sačuvale u svoj svojoj snazi. I on se vrlo dobro osećao u tim istočnjačkim dekoracijama i među prostim ali srdačnim »ljudima staroga kova«, za koje u životu nema problema ali ima životne radosti. On je osetio poeziju starog, istočnjačkog i patrijarhalnog Niša, i počeo opevati veselo »živovanje« »starovremskih« Nišlija, dao »sliku, kako sam veli, iz veselih i bezbrižnih dana starog Niša, jednu sliku starih i dobrih Nišlija...« I on je to učinio, zanimljivo i živopisno, toplo i prijatno, sa mnogo lokalne boje, često u karakterističnom dijalektu niškom. Te slike iz Niša radio je sa naročitom ljubavlju, unosio u njih jedan deo svoje mladosti, i zato su mu te stvari tako uspele i imale tolikog zasluženog uspeha.[14] Realizam[uredi | uredi izvor] Između Jakova Ignjatovića i Stevana Sremca ima izvesnih sličnosti. Obojica su Srbi iz Ugarske, rođeni na periferiji srpskoga naroda; obojica su zaneseni prijatelji »staroga dobrog doba«, patrijarhalnosti u narodnom životu, tradicionalizma i konzervativnosti u politici; obojica poetizuju i prepričavaju narodnu prošlost, obojica pišu humoristične romane, obojica imaju veliku ljubav za prost svet i za niži život, obojica su realisti ne po uverenjima no po instinktu i po ukusu. Sremac je naročito realista po načinu pisanja. Kao što su radili veliki realistički pisci, on je pažljivim okom posmatrao život, u svoju beležnicu unosio karakteristične reči, zgodne anegdote, gestove, situacije, izreke, pesme, fraze, isečke iz novina, oglase, dopise, izjave, »materijal«, jednom rečju, kako sam veli, iz koga će docnije konstruisati svoje pripovetke. Time će on svom delu dati jaku lokalnu boju i potpuno realističko obeležje. Polazeći od jedne zgodne anegdote, izvučene iz gomile »sižea«, kako ih on naziva, on je proširuje, dopunjuje novim manjim anegdotama, unosi tipove, i sve to zanimljivo priča uvek živim i živopisnim jezikom. I njegove ličnosti čine utisak vernih fotografija, a njegovo delo daje utisak neposredne stvarnosti.[15] Sukob pisca i političara[uredi | uredi izvor] U Sremčevom delu sukobljavaju se dve strane njegove ličnosti: Sremac građanin i političar i Sremac pisac. Kao građanin, Sremac je na strani starog, patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i životu, na strani onoga što polako čili i nestaje. Njegov život u palanci je život u ambijentu koji voli, koji mu „leži“. Kao političar je na strani konzervativnih ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovetke i romani trajne umetničke vrednosti. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1906. godine ali nije zbog smrti stigao da održi pristupnu besedu.[16] Književni uticaji i uzori[uredi | uredi izvor] Kao pripovedač Sremac se u velikoj meri oslanjao na raniju tradiciju srpske proze, naročito na dela Jakova Ignjatovića. Sa Ignjatovićem ga povezuju mnoge zajedničke crte: konzervativnost i tradicionalizam, idealizacija prošlosti, ljubav prema prostom svetu čiji život najradije prikazuju u svojim delima, humor. Od stranih pisaca najviše je voleo Servantesa i Gogolja. Sa Gogoljem ga povezuju takođe mnoge zajedničke osobine, naročito u stilu i književnom postupku. Poznavao je i cenio engleski realistički roman 18. i 19. veka: Fildinga, Svifta, Dikensa, Džordža Eliota. Po poznavanju domaće i strane književnosti i načitanosti, Sremac spada u najobrazovanije srpske pisce druge polovine 19. veka. Priznanja[uredi | uredi izvor] Bista Stevana Sremca ispred Narodnog pozorišta u Nišu. Bista u Sokobanji, u blizini kuće u kojoj je preminuo Bio je odlikovan sa tri ordena: 1896. - Takovskim krstom IV stepena. Orden Takovski krst Stevan Sremac je dobio za vojne zasluge, kao dobrovoljac u „Đačkoj bateriji” Milana Kujundžića Aberdara tokom srpsko-turskog rata 1876-1878. godine.[17] 1900. - Ordenom Svetog Save IV red, dodeljenom u vreme kralja Aleksandra Obrenovića (1889−1903) 1904. - Ordenom Svetog Save III stepena, dodeljenom 1904. godine u vreme kralja Petra I Karađorđevića (1903−1921). Ordenje Svetog Save Stevan Sremac je dobio za civilne zasluge u oblasti prosvete i književnosti. Premijer KJ Dragiša Cvetković otkrio je Sremčevu bistu u Niškom narodnom pozorištu 24. decembra 1939.[18] Dela[uredi | uredi izvor] Ivkova slava, 1895. Pop Ćira i pop Spira, 1898. Zona Zamfirova, 1903. Nasradin-hodža, 1894 Iz knjiga starostavnih Pripovetke Vukadin Limunacija na selu Čiča Jordan — jedna slika, 1901. Kir Geras, 1903. Ibiš-aga Nova godina Aca Groznica — slika iz Bačke, 1905. Ideal, 1904. Dim i dim, 1904. Mica i Mikica – ili »Za ’no naše negda što bijaše«, 1904. Đokica — slika iz Beograda prilikom popisa ljudstva i stoke, 1904. Maler — slika iz Beograda prilikom popisa ljudstva i stoke, 1905. Zli podanik Nova godina, 1904. Jusuf-agini politički nazori Junak dana – ili »Njegov dan«, 1904. Nackova ženidba, 1906. Jeksik-adžija, 1902. Prva žalost Pušina — jedna sličica, 1902. Kapetan Marjan — jedna slika, 1902. »Časna starina!...« — slika iz društva, 1903. U tramvaju – iliti: Jedna — ako ma i ovlaš prelistamo našu istoriju — jasna i dokazana istina — (U vidu skice jedan panegirik geniju srpskom.) Poštarev ispit — sličica Božićna pečenica Maksim — jedna troglava silueta iz naših dana Buri i Englezi — sličica iz srpskog života Pogrešno ekspedovani amanet — slika iz beogradskog života koja bi upravo trebalo da uđe u Tasin dnevnik Politički mučenik — sličica iz našeg društva Pazar za staro — privredno-ekonomska slika iz života beogradskih domaćica Putujuće društvo Ćir Moša Abenšaam − ili priča o tme kako je ćir Moša izgubio jednu svoju povlasticu, 1902. Pera Družeski — slika iz našeg društvenog života, 1904. Veličanstvena šetnja madam-Pompadure – ili (Što je rek′o Vuk Vrčević) »Ali je bolja naravska ali učena«, 1906. Seccesio plebis Libade — skica Ćirin jubilej Priča o tome kako je jedan književnik pojeo mecenata svog — skica Čovekova tragedija – ili – Bal u Elemiru – istinit događaj, epos u 10 pesama Napomena: Tekst preuzet sa prezentacije http://www.znanje.org uz odobrenje. Filmovi[uredi | uredi izvor] Sremčeva dela su od 1957. do danas prikazana na filmskom platnu: 1957. Pop Ćira i pop Spira 1961. Mica i Mikica (TV) 1962. Junaci dana (TV) 1967. Zona Zamfirova (TV) 1968. Vukadin (serija) 1972. Pop Ćira i pop Spira (TV) 1982. Pop Ćira i pop Spira (mini-serija) 2002. Zona Zamfirova 2005. Ivkova slava 2007. Božićna pečenica (TV) 2007. Ono naše što nekad bejaše (TV serija)

Dilettanten des Lebens Clara Viebig Berlin 1929 tvrde korice 278 str odlično očuvana pisana staro/nemačkim - gotikom Аматери живота Цлара Виебиг Дилеттантен дес Лебенс је роман аутобиографских карактеристика који је немачка списатељица Цлара Виебиг написала у својој раној креативној фази. Роман говори о љубавном браку двоје неприкладних уметника против воље њихових породица. Радња се завршава смрћу младог сликара. Његова супруга се одриче своје тежње за певачком каријером и враћа се породици у очекивању рођења свог детета. Радња се одвија око краја века (1900) на различитим локацијама (Триер, Берлин, Посенер Ланд). Надобудна певачица Лена Ланген борави у Триеру са својим братом Фритзом како би процесирала разочаравајуће љубавно искуство. Браћа и сестре су у добрим односима, што изазива љубомору Амалие, братове супруге. Због свађа које су уследиле, Лена напушта кућу свог брата да би се вратила у Берлин да види мајку. Деца Валтер и Лора тугују због губитка забавне младе жене. На путовању је Лена упознала сликара Рицхарда Бреденхофера, `дилетанта у свим уметностима`. Обоје уживају, али кад стигну у Берлин, прво се разиђу. Лена инсистира на наставку тренинга који је започела код професора гласа Демела, иако зна да ће јој таленти тешко бити довољни за сјајну каријеру. Нарочито је у конкуренцији са талентованијом певачицом Кротосцхинска заостала, мада се та такмичарка не либи да даје уступке учитељици ако је то корисно само за њен напредак. У том смислу, професор Демел је огорченој Лени дао непогрешиве наговештаје: „„ Свако ко изађе у јавност и жели нешто постићи, ко - „Поново се насмешио, исти, непријатни осмех, [...] сада је узео за руку и потапшао је . [...] Њега није занимало њено певање, [...] само оно друго! `[1] Лена и Рицхард поново се срећу током певачког вечери у салону одушевљеног покровитеља уметности Леополда Реутера. Њено извођење Сцхуманнових песама, које он прати на клавиру, покреће интимну везу. Обоје одлуче да се венчају. Ова најава изазива отпор рођака с обе стране, посебно браће и сестара љубавника, који су обојица склопили брак, не само из новчаних разлога. Ричардова сестра Сузан Аленштајн, која живи у богатој ситуацији са супругом, лекаром, посебно је згрожена јер жели да брату договори брак са богатом Иреном Рајхенбах. Ујак Херман, невенчани земљопоседник из регије Посенен, од којег је Ричард добио издашну новчану подршку, такође је против овог брака. Одлуку младих љубавника разумеју само Ленина мајка и Ричардина тетка Ханнцхен, која је у рату изгубила младожењу. Упркос необезбеђеним финансијским и професионалним околностима, венчање се одржава. Породице се невољко договоре и у почетку чак пружају новчану помоћ. Ујак Херман се, пак, разочарано окреће од свог нећака, како је и најављено. Такав почетак је терет за млади брак. Поред тога, млади уметници нису баш способни за живот. Лена није у стању ни сама да води домаћинство, нити да се супротстави раскошној кућној помоћници. Поред тога, професионални снови младог пара се не остварују и суочени су са финансијским проблемима. На позив покровитеља Ројтера, Лена схвата да се музички посао углавном заснива на паметном аранжману и лажима. Сазнаје да „Сигнора Перицциони“, позната оперска певачица, није ништа друго до бечка праља којом вешто управља њен спонзор, сињор Лавалло: „А романтична прича била је у берлинским новинама много пре него што је дива стигла осиромашене старе италијанске кнежевске породице чији је једини преостали потомак тај певач [...] ”[2] Наравно, дива је ову промоцију купила дајући уступке свом сапутнику. Лена је разочарана. Глас вам се испоставља преслаб за велике наступе. Ричард описује алтернативе рада у музичкој школи или започињање концертне турнеје кроз Русију као „чудаке“. [3] Захтева да остане с њим као „његова супруга“, јер и сам жели продајом његових дела створити просперитет за младу породицу. Ричард је уверен да ће се једна од његових слика, на којима је сликао стене Геролстеина при заласку сунца, добро продати захваљујући заштити уметничког покровитеља Реутера. Када још увек није било купца, уништио је слику. Ситуација долази до врхунца