Вентура Гарсија Калдерон Реј ( Париз , 23. фебруар 1886 — Париз , 27. октобар 1959 ) је био перуански писац , дипломата и критичар . Већи део живота провео је у Паризу и велики део његових дела је написан на француском . Био је, дакле, двојезични писац. Као такав, развио се под модернистичким утицајем и припадао је Генерацији 900 или ариелисти, која је укључивала и његовог брата Франсиска Гарсија Калдерона Реја , Хосеа Галвеза Баренечеа ,Виктор Андрес Белаунде и пре свега, Хозе де ла Рива Агуеро и Осма , ВИ маркиз Монталегре де Аулестија , између осталих. Истицао се у разним књижевним жанровима, а посебно у приповетци, а најрепрезентативније дело му је збирка Кондорова освета . Запажене су и његове песме и хронике. Али шири и плоднији био је његов рад критичара и антологичара књижевности своје земље и Латинске Америке. Биографија Био је син Франсиска Гарсије Калдерона Ланде , привременог председника Перуа током рата на Пацифику , и Кармен Реј Басадре. [ 1 ] Његов отац је био затворен од стране чилеанских окупационих власти и прогнан у Чиле 1881. због одбијања да склопи мир са територијалном цесијом; После потписивања Анконског уговора 1884. пуштен је под условом да се одмах не врати у Перу, па се са породицом преселио у Европу. Управо због ових околности Вентура је рођен у Паризу. [ 2 ] У јулу 1886. његова породица се вратила у Перу; Вентура је имала једва шест месеци. Започео је школске студије у Цолегио де ла Рецолета , у Лими (1891-1901), где је имао за сапутнике Хозеа де ла Рива-Агуера и Осму , који ће постати ВИ маркиз Монтеалегре де Аулестиа , међу осталим великим перуанским аристократама 900-их година. Године 1903. уписао је Универзитет Маиор де Сан Маркос , где је студирао књижевност, политичке и административне науке и право, али није завршио одговарајуће циклусе јер је након смрти његовог оца, 1905. године, његова породица одлучила да се настани у Француској .. Од тада је живео у Европи, са изузетком неколико кратких повратака у Перу и неколико година боравка у Бразилу. [ 3 ] Служио је као канцелар Перуанског конзулата у Паризу (1906-1910), а затим у Лондону (1911). У Француској је био повезан са Цхарлесом Мауррасом и монархистичким покретом Француске акције [ 4 ] . Вратио се у Лиму 1909. године, где је настао метеж изазван пресудама изреченим онима који су наводно умешани у покушај државног удара 1909. против прве владе Аугуста Б. Легије . Дао је оставку на своју функцију у знак протеста против затварања Хозеа де ла Риве Агуера и Осме ​​и предводио је студентске демонстрације против владе. [ 1 ]Искористио је свој боравак у Перуу до 1911. да путује у планине у потрази за рудницима сребра , искуство богато епизодама које су му касније послужиле да кривотвори своје перуанске приче. [ 5 ] Године 1912. вратио се у Европу, настављајући своју дипломатску каријеру као други секретар Перуанског посланства у Мадриду (1914-1916), а касније секретар, а потом отправник послова у Белгији (1916-1921), и као такав, перуански конзул у Ел Хавре . [ 1 ] Године 1921, убрзо након што је именован за шефа канцеларије за пропаганду Перуа у Паризу, поднео је оставку на своју функцију због неслагања са перуанском владом, коју је поново предводио Легуиа ( Онценио ). У Паризу се посветио књижевним пословима као уредник стране странице листа Цомоедиа , директор издавачке куће Екцелсиор и сарадник бројних публикација у Аргентини , Венецуели , Мексику и на Куби . Након свргавања Легије 1930. године, именован је за делегата Перуа у Лиги нација , на којој је функцији био до 1938. године са одређеним прекидима. Обављао је и функције опуномоћеног министра Перуа у Бразилу (1932-1933), Пољској (1935), Белгији (1935-1939), Француској (1940), Португалу (1941) и Швајцарској (1941-1945). [ 1 ] У фебруару 1949. последњи пут се вратио у Перу, али се у децембру исте године вратио у Париз, именован за сталног делегата Перуа при Унеску , обављајући ову мисију до своје смрти након што је претрпео напад хемиплегије . Карактеристике његових дела Његово дело, које је стилски уоквирено у модернизам , састоји се углавном од кратких прича . Неки (посебно почетни) имају космополитску атмосферу и декадентни карактер. Већина је, међутим, смештена у Перу , а посебно у андски регион, инспирисани његовим путовањима у регионе његове земље. Неки наслови су: Игла , Кондорова освета , Умро је у свом закону! , Цоца , Ел деспенадор и Лос цанавералес . Имају пажљив стил и психолошки увид и воле да се баве мрачним и насилним, фантастичним и интригантним темама. Такође се истичу по прецизности описа. Иако његове приче имају бујну машту и веома добру технику, критикују га због непознавања реалности унутрашњости Перуа и предрасуде о староседеоцима , које описује на сликовит начин, третирајући их, чини се, као инфериорна бића., док преузимајући улогу наратора експлицитно разоткрива супериорност западног света који представља. [ 6 ] Треба напоменути да ова негативна критика потиче, пре него из педантне анализе његовог дела, из анимозитета према њему, због његовог мезократског порекла и његове конзервативне идеологије. Значајно је, на пример, да Хосе Карлос Маријатеги(перуански марксистички писац и критичар) није му посветио простор у свом есеју о перуанској књижевности укљученом у његово ремек-дело Седам есеја... , објављеном 1928. године , када је Вентура већ био призната личност на књижевном пољу, не само у Перуу, али широм света. Грешка ових критичара је у томе што се код књижевних фикција не може захтевати да се описи или ликови „прилагоде стварности“, тим пре, када аутор теми приступа са естетског аспекта. а не социолошку, као што је за очекивати од модернистичког писца који негује егзотику . [ 7 ] Осим такве „социологизирајуће“ критике, Вентура је за живота стекао велико признање и вероватно је, ван Перуа, био најпознатији перуански писац свог времена. [ 8 ] [ 5 ]​ Група перуанских, француских, белгијских и шпанских писаца представила је своју кандидатуру за Нобелову награду за књижевност 1934. Француска академија је желела да га учлани у чланство, али писац није пристао да испуни предуслов да поднесе оставку на перуанско држављанство; међутим, каже да му је Академија доделила златну медаљу 1948. године . Са своје стране, Краљевска академија за француски језик и књижевност Белгије га је укључила као пуноправног члана, 10.од 1939 . Литерарни рад Вентура је био писац који је обухватао различите књижевне жанрове: приповетку , драму , поезију , роман , есеј , хронику и књижевну критику . [ 9 ] Био је и антолог књижевности Перуа и Латинске Америке. Многа његова дела написана су директно на француском језику. Био је, дакле, двојезични писац, који је савладао оба језика подједнако мајсторски и лако. Већина његових прича преведена је на бројне савремене језике: немачки, италијански, енглески, руски и француски. Његово изабрано књижевно делообјавила га је библиотека Ајакучо (Каракас, 1989), са предговором Луиса Алберта Санчеза . Исто тако, његов комплетан Наратив објављен је у два тома у колекцији Обрас Ессентиалс , коју је уредио Рикардо Силва-Сантистебан (Понтифициа Универсидад Цатолица дел Перу, 2011). Приче Приповедач са бујном маштом и елегантним стилом, објавио је следеће књиге прича: [ 1 ] Болна и гола стварност (1914). Освета кондора (1924. и 1948.), преведена на француски, немачки, италијански, енглески, руски, пољски, шведски и југословенски. Приче Освета кондора , Кока , Било је у Перуу , Бели пламен и Јацу-Мама , између осталих, део су ове збирке. Опасност од смрти или опасност од смрти (1926). Да је Лоти дошао (1926), преведен на француски (1927), где приповеда замишљено путовање у Перу које је направио француски романописац Пјер Лоти . Цоулеур де санг или Боја крви (1931). Хередиа награда Француске академије . Преокрети (1933). Перуанске приче (1952). Поезија Као песник развијао се под утицајем модернизма, иако је његова продукција била кратка и истицао се пре свега као добар стихотворац. Испробао је александријски метар и његово најбоље оружје био је хедекаслог. Његове прве композиције појавиле су се на перуанском Парнасу , под псеудонимом Хаиме Ланда; затим је објавио две збирке песама: [ 10 ] Неозбиљно (1908) Песме (1920). драме Холоферн (Париз, 1931), синкопирана драма. Она и ја (Лима 1955). Ла вие ест-елле ун сонге? (Париз, 1958). Ла Перихоли (Париз, 1959). Есеји и хронике Био је елегантан хроничар и вредан иследник. «Његова неуморна читања и промишљања природе претварају се, под пером страственог златара, у пријатне слике, у оштре рефлексије, у фине и сугестивне коментаре... У свакој његовој књизи не знамо да ли да се дивимо дуктилности и хармонична фраза или идеја блистава и оригинална» ( Антенор Саманиего ). [ 10 ] Помињемо неке од њих: [ 1 ] Уне енкуете литтераире: Дон Куицхотте а Парис ет данс лес транцхеес (1916). Под криком сирена (1919). Портрети Америке (1920). На фестивалу у Мадриду (1920.) Нови кастиљански језик (1924). Осмеси Париза (1926) Плимна игла (1936). Вреди Перу (1939). Тренуци Перуа (1941). Француска коју волимо (1945). Критички есеји о перуанској књижевности Његови критички есеји о еволуцији перуанске књижевности су оштри и сугестивни: Од романтизма до модернизма (1910). Перуанска књижевност 1535-1914 (1914). Ми (1946). Што се тиче латиноамеричке књижевности, вреди поменути његов нацрт уругвајске књижевности (1917). Био је критикован што није помињао неке важне личности у својим студијама перуанске књижевности; Ово је можда због његове претеране строгости или страсти. [ 8 ] као антологичар Кроз тачне антологије допринео је ширењу дела перуанских и латиноамеричких аутора, због чега је назван „амбасадором писма“. Перуански Парнас (1910. и 1915.). Најбоље америчке кратке приче (1924) Записи америчког живота (1925). Такође је антологизовао одабране странице Инка Гарсиласа де ла Вега , Рикарда Палме , Мануела Гонзалеса Праде , Рубена Дарија . Али посебно се истиче тринаест томова Библиотеке перуанске културе , уређиваних под покровитељством председника Оскара Р. Бенавидеса (1938) и у којима су сарађивали историчари као што су Раул Порас Баренечеа и Хорхе Басадре . [ 5 ] Референце Тауро дел Пино, Алберто (2001). ГАРЦИА КАЛДЕРОН, Вентура. Илустрована енциклопедија Перуа 7 (3. издање). Лима: ПЕИСА. стр. 1045-1046. ИСБН 9972-40-149-9 . Саманиего, 1964 , стр. 117-118. Санцхез, 1975 , стр. 1192. Ривера, 2017 , стр. 284-290. Саманиего, 1964 , стр. 118. Цорнејо, 1980 , стр. 77. Санцхез, 1975 , стр. 1192-1193. Тамаио, 1965 , стр. 144. Булл, 2012 , стр. 620. 1964 , стр. 119. Библиографија Догвоод Полар, Антонио (1980). Историја књижевности републиканског Перуа . Лима: Уредништво Хуан Мејиа Баца. Ривера, Виктор Семјуел (2017). Традиционисти и Маурасијанци . Лима: Издавачки фонд Конгреса Републике Перу. Саманиего, Антенор (1964). Књижевност. Текст и антологија (7. издање). Лима: Књижара Арица СА Санчез, Луис Алберто (1975). перуанска књижевност. Курс за културну историју Перуа 4 (4. издање). Лима: ПЛ Виллануева, уредник. Тамајо, Аугусто (1965). Приручник перуанске и латиноамеричке књижевности . Лима: књижара СТУДИО. Бул, Цезар (2012). Приручник перуанске књижевности 1 (3. издање). Лима: АФА Публисхерс. NARODNA KNJIŽICA BEOGRAD odlično očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst CiGa.3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez labaviji. - Zapisi iz Mrtvog Doma (roman) - Nemila zgoda (pripovetka) Ovu fresku sveta zasužnjenih stvorio je pisac koji je i sam nosio okove, pa su neki delovi romana mali filozofski ogledi o zločinu, moralu, savesti, patnji, slobodi, snovima, težnji ka uobičajenom, žrtvama i dželatima, zlu i dobru.Zbog svojih političkih uverenja dvadesetosmogodišnji F.M.Dostojevski osuđen je na smrt streljanjemi odveden na gubilište, gde mu je pročitana odluka o pomilovanju i kazna zamenjena četvorogodišnjom robijom u Sibiru a deceniju kasnije objavio je ovaj potresni roman o životu robijaša, sećajući se onoga što je sam video, proosećao i propatio.Kao novi Dante koji silazi u pakao i odande podnosi izveštaj, on nam predstavlja okrutne i nekad bizarne priče i sudbine, rezličito motivisane, nad kojima lebdi mračna atmosfera robijašnice. U neprirodnim uslovima ljudska psiha se neminovno deformiše, ali ekscesi robijaša su kao postupci ljudi koji su živi sahranjeni Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena.[1] Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana.[1] Po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“. Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći”[2] u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi.[3] Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“.[4] Smrtana kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu.[5] Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.[6] Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Fjodor Dostojevski 1876. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede.[7] Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao.[7] U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima.[7] Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hamid Hadzibegic Hamid Hadžibegić, historičar[1][2] i filolog (1898 - 1988). Hamid Hadžibegić završio je klasičnu gimnaziju u Sarajevu 1916, Šerijatsko-sudačku školu 1921, Filozofsko-teološki fakultet na sveučilištu Mutehassisin 1924. i Pravni fakultet (Hukűk) u Istanbulu 1927. Radio je kao nastavnik u jugoslavenskoj školei u Istanbulu 1924 – 1931. U Skoplju 1931 – 1941. je predavao u Velikoj medresi. Bio je direktor Gazi Isa-begove medrese i profesor Šerijatske gimnazije u Sarajevu. Od 1946. radio je Zemaljskom muzeju Bosne i Hercegovine a od 1950. u novosnovanom Orijentalnom institutu. Radio je i na Filozofskom fakultetu u Sarajevu gdje je bio jedan od osnivača Odsjeka za orijentalnu filologiju. Naučni interes Hamida Hadžibegića usmjeren je na izučavanje pravnog sistema Osmanskog carstva, porezni sistem,[3] te odnosima Crne Gore i Osmanlija. Objavljivao je osmansku izvornu građu, prevodio turske historičare i pisce. Učestvovao je na više međunarodnih naučnih skupova i sarađivao u naučnim časopisima Glasnik Vrhovnog starješinstva Islamske vjerske zajednice Bosne i Hercegovine (Beograd, Sarajevo), Glasnik Zemaljskog muzeja BiH, Istorijski zapisi (Cetinje, Titograd), Istorisko-pravni zbornik (Sarajevo), Prilozi za orijentalnu filologiju, Pregled, Naše starine, Glasnik arhiva i Društva arhivskih radnika Bosne i Hercegovine, Almanah (Podgorica). Najpoznatiji je stručnoj javnosti po djelu: Glavarina u osmanskoj državi, Sarajevo 1966.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman jednog Ruskog kneza Vicente Blasco Ibáñez (španjolski izgovor: [biˈθente ˈblasko iˈβaɲɛθ], 29. siječnja 1867. – 28. siječnja 1928.) bio je novinar, političar i najprodavaniji španjolski romanopisac u raznim žanrovima čija je najrasprostranjenija i najtrajnija slava u svijetu engleskog filma u svijetu. Rođen je u Valenciji. Na sveučilištu je studirao pravo i diplomirao 1888., ali nikada nije otišao u praksu jer su ga više zanimale politika, novinarstvo i književnost. Posebno je bio obožavatelj Miguela de Cervantesa. U politici je u mladosti bio militantni republikanski partizan, a u svom rodnom gradu osnovao je novine El Pueblo (u prijevodu The People). Novine su izazvale tolike kontroverze da su više puta bile izvedene na sud. Godine 1896. uhićen je i osuđen na nekoliko mjeseci zatvora. Stekao je mnogo neprijatelja te je u jednom sporu bio upucan i skoro ubijen. Metak mu je zapeo za kopču pojasa. Imao je nekoliko burnih ljubavnih veza. Dobrovoljno se javio kao lektor za roman Noli Me Tangere u kojem je filipinski domoljub José Rizal izrazio prezir prema španjolskoj kolonizaciji Filipina.[1] Otputovao je u Argentinu 1909. gdje su nastala dva nova naselja, Nueva Valencia i Cervantes. Održavao je konferencije o povijesnim događajima i španjolskoj književnosti. Umoran i zgrožen vladinim promašajima i neradom, početkom Prvog svjetskog rata seli se u Pariz. Živeći u Parizu, upoznao ga je s pjesnikom i piscem Robertom W. Serviceom njihov zajednički izdavač Fisher Unwin, koji je zamolio Service da bude tumač za ugovor koji se tiče Ibáñeza.[2] Bio je pristaša saveznika tijekom Prvog svjetskog rata. Umro je u Mentonu u Francuskoj 1928., dan prije svog 61. rođendana, u rezidenciji Fontana Rosa (također nazvanoj Kuća književnika, posvećena Miguelu de Cervantesu, Charlesu Dickensu i Honoréu de Balzacu) koju je sagradio. Izrazio je želju da se njegovo tijelo vrati u Valenciju kada Španjolska postane republika. U listopadu 1933. španjolski bojni brod Jaime I prenio je njegove posmrtne ostatke u Valenciju gdje su ih primile vlasti Druge Španjolske Republike. Nakon nekoliko dana javnog odavanja počasti, lijes je odložen u nišu na građanskom groblju u Valenciji. Mauzolej Mariana Benlliurea ostao je nedovršen i pohranjen je u Muzej likovnih umjetnosti 1940. godine. Premješten je u Centre del Carme [es] 1988., a 2017. ponovno u muzej. Planirano je da mauzolej bude gotov 2021. godine i da se u njemu pohrane Blascovi posmrtni ostaci.[3] Spisateljska karijera Njegov prvi objavljeni roman bio je La araña negra (`Crni pauk`) 1892. Nezrelo djelo koje je kasnije odbacio bila je studija o vezama između plemićke španjolske obitelji i isusovaca tijekom 19. stoljeća. Čini se da mu je to bilo sredstvo da izrazi svoje antiklerikalne stavove. Godine 1894. objavio je svoje prvo zrelo djelo, roman “Arroz y tartana” (Airs and Graces). Priča govori o udovici u Valenciji s kraja 19. stoljeća koja pokušava zadržati izgled kako bi dobro udala svoje kćeri. Njegove sljedeće knjige sastoje se od detaljnih studija o aspektima ruralnog života na poljoprivrednim zemljištima u Valenciji, takozvanoj huerti koju su maurski kolonizatori stvorili za uzgoj usjeva poput riže, povrća i naranče, s pomno planiranim sustavom navodnjavanja u inače sušnoj zemlji. krajolik. Zabrinutost za prikazivanje detalja ovog načina života kvalificira ono što je nazvao primjerom kostimbrisma: Flor de mayo (1895.) (`Mayflower`) La barraca (roman) [es] (1898.)[4] (`Koliba`) Entre naranjos [es] (1900.) [5] (`Između stabala naranče`) Cañas y barro [es] (1902.)[6] (`Trska i blato`) Djela pokazuju i utjecaj naturalizma koji bi najvjerojatnije asimilirao čitajući Émilea Zolu. Likovi u djelima određeni su interakcijom naslijeđa, okoline i društvenih uvjeta (rasa, milje i trenutak), a romanopisac djeluje kao svojevrsni znanstvenik koji izvlači utjecaje koji na njih djeluju u svakom trenutku. To su moćna djela, ali ponekad im nedostaju teški didaktički elementi. Na primjer, u La Barraci pripovjedač često propovijeda potrebu da ti neuki ljudi budu bolje obrazovani. Tu je i snažan politički element jer pokazuje koliko je destruktivno za siromašne poljoprivrednike da se bore jedni protiv drugih umjesto da se ujedinjuju protiv svojih istinskih tlačitelja – crkve i zemljoposjednika. Međutim, uz propovijedanje su lirski i vrlo detaljni izvještaji o tome kako se upravlja kanalima za navodnjavanje i o radu prastarog `tribunala de las aguas`, suda sastavljenog od farmera koji se sastaje tjedno u blizini katedrale u Valenciji kako bi odlučio koja farma će dobiti primati vodu i kada i arbitrira u sporovima o pristupu vodi. “Cañas y barro” se često smatra [potreban navod] remek-djelom te faze spisa Blasca Ibáñeza. Nakon toga, njegovo pisanje se značajno promijenilo. Iza sebe je ostavio kostimbrismo i naturalizam i počeo postavljati svoje romane na kozmopolitskija mjesta od huerte Valencije. Njegove su zaplete postale senzacionalnije i melodramatičnije. Akademska kritika o njemu na engleskom govornom području uglavnom je ignorirala ta djela, ali oni čine daleko većinu njegovih objavljenih radova: oko 30 djela. Neka od tih djela privukla su pozornost holivudskih studija i postala temelj slavnih filmova. Istaknuto, Sangre y arena [es] (Krv i pijesak, 1908.), koja prati karijeru Juana Gallarda od njegovih loših početaka kao djeteta u Sevilli do njegovog uspona do slave kao matadora u Madridu, gdje pada pod čaroliju zavodljiva Doña Sol, što dovodi do njegovog pada. Ibáñez je režirao 65-minutnu filmsku verziju 1916. godine.[7] Bila su tri remakea 1922., 1941. i 1989. godine. Njegov najveći osobni uspjeh vjerojatno je došao iz romana Los cuatro jinetes del Apocalipsis (Četiri jahača apokalipse) (1916.), koji govori o zapetljanoj priči o francuskim i njemačkim zetovima argentinskog zemljoposjednika koji se bore na suprotne strane tijekom Prvog svjetskog rata. Kada ga je 1921. snimio Rex Ingram, postao je vozilo koje je Rudolpha Valentina dovelo do slave. Rex Ingram je također snimio Mare Nostrum, špijunsku priču iz 1918. koja je snimljena 1926. kao vozilo za njegovu suprugu Alice Terry u njegovom studiju MGM u Nici. Michael Powell je u svojim memoarima tvrdio da je imao prvo iskustvo rada u filmovima na toj produkciji. Mogu se izdvojiti još dva holivudska filma, jer su to bili prvi filmovi koje je snimila Greta Garbo nakon svog dolaska u MGM u Hollywoodu: Bujica (bazirana na Entre naranjos iz 1900.) i Zavodnica (iz La Tierra de Todos). iz 1922.).

Autor - osoba Popović, Pavle Naslov Iz književnosti : treća sveska / Pavle Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1926 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Izdavačka knjižarnica Gece Kona, 1926 Pavle Popović - Iz književnosti - treća sveska 20 cm., ćir., str.220, broš ovo su članci koji su prethodno bili štampani u glasu srpske kralj. akad., srpskom knjiž. glasniku i izdanjima SKZ - jugoslovenska knj.kao celina (pristupna beseda za srpsku kralj. akademiju 11 feb.1922 g). str. 1 do 55. - vukova crna gora str. 56 do 80. - mladi njegoš ( predavanje povodom 100 te godišnjice rodjenja njegoša),str. 81 do 98. - ljubomir nenadović kao putopisac str. 99 do 147. - stojan novaković i njegov rad na lepoj književnosti str. 148 do 196 - jedan stari književni list (Vila 1865 - 1868) str. 197 do 219. Pavle Popović (Beograd, 16. april 1868 — Beograd, 4. jun 1939) je bio srpski istoričar književnosti, profesor i rektor Univerziteta u Beogradu, akademik. Rođen je u Beogradu 16. aprila (4. aprila po julijanskom kalendaru) 1868. Profesor Pavle Popović je predavao na Filozofskom fakultetu u Beogradu više od trideset godina (1904 — 1938).[1] U srpskoj naučnoj i kulturnoj sredini bio je jedan od najuticajnijih profesora beogradskog filološkog kruga. Bio je urednik Srpskog književnog glasnika (1905 — 1906), osnivač Društva za srpski jezik i književnost (1910), osnivač časopisa Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor (1921), predsednik Srpske književne zadruge (1928 — 1937), rektor Beogradskog univerziteta (1924 — 1928). Za vreme Prvog svetskog rata Pavle Popović se angažovao i politički. U Londonu je uređivao bilten Press Ecstracts (1916 — 1917) i bio je član Jugoslovenskog odbora. U Engleskoj je napisao i knjigu Jugoslovenska književnost čije se prvo izdanje pojavilo u Kembridžu 1918.[1] Kao jedan od tvoraca nove države, tom knjigom je očigledno želeo da pokaže, između ostalog, da njen troimeni narod (Srbi, Hrvati, Slovenci) ima i jednu zajedničku književnost. Stav koji je on, pritom, izražavao nije bio njegov lični. To je bio stav snaga koje su stvarale novu državu, a pre svega stav Jugoslovenskog odbora. Pre toga čina, Pavle Popović je već bio priznati stvaralac. Njegov izbor za profesora srpske književnosti na Velikoj školi (1904) odnosno na Beogradskom univerzitetu (od 1905) značajan je datum u istoriji srpske književnosti. Popoviću se sledeće godine (1905) na istoj katedri i na istom predmetu pridružio još jedan profesor, Jovan Skerlić. Njih dvojica će zajedno, sve do Skerlićeve smrti (1914) predavati istoriju srpske književnosti. Popović i Skerlić su svoj nastavni predmet delili tako što je Pavle Popović predavao narodnu, staru (odnosno srednjovekovnu) i srednju (dubrovačku) književnost, a Skerlić samo novu srpsku književnost. Iz tih njihovih predavanja nastale su dve knjige: Popovićev Pregled srpske književnosti (1909) i Skerlićeva Istorija nove srpske književnosti (1914). Te dve knjige zajedno i komplementarno predstavljale su srpsku književnost kao celinu. Korpus srpske književnosti, po njima, obuhvatao je četiri dela ili „oblasti“ (Popovićev izraz): narodnu, staru, srednju (tj. dubrovačku) i novu književnost. Takvo sagledavanje korpusa srpske književnosti nije bilo lično mišljenje dvojice mladih beogradskih profesora. Ono je proisticalo iz već stogodišnjeg bavljenja jutoslovenskom i srpskom književnošću kojem su značajne priloge dali: Kopitar, Šafarik, Pipin, Aleksandar Sandić, Vatroslav Jagić, Stojan Novaković i drugi. Slična podela važila je i za hrvatsku književnost koja je često obrađivana zajedno ili komplementarno sa srpskom. Pavle Popović je između dva svetska rata imao ogroman autoritet. Njegov Pregled je obilato preštampavan (ima desetak izdanja). U to vreme vršio je uticaj sličan Skerlićevoj Istoriji. Obe knjige su, na komplementaran način, predstavljale srpsku književnosg kao celinu. Između dva svetska rata, međutim, u duhu nove državne ideje, više se insistiralo na jugoslovenskoj književnosti nego na posebnim nacionalnim književnostima. U duhu te ideje nastala je, za školske potrebe, i Jugoslovenska književnost Miloša Savkovića sa pratećim hrestomatijama tekstova. I njena težnja je bila da se jugoslovenska književnost predstavi kao celina, sa jasnom namerom, kao i u knjizi Pavla Popovića pod istim nazivom, da se na nacionalnim odrednicama ne insisgira ili da se one brišu u ime zajedništva. Iz istog nastojanja se i Katedra za srpsku književnost pretvorila u Katedru za jugoslovensku književnost. Katedre pod tim imenom trajale su u više univerzitetskih centara do pred kraj šezdesetih godina ovog veka; posle toga su se transformisale u katedre za jugoslovenske književnosti (množina). Pre nego što se počela raspadati jugoslovenska država počela se raspadati jugoslovenska književnost. Knjiga Jugostvenska književnost, koju je, po nalogu jugoslovenskog Komiteta za saradnju sa inostranstvom pisao Antun Barac (1954) već je bila nagoveštaj takvog raspada. Ta knjiga ima isti naslov kao i knjige Popovića i Savkovića. Ali se u njoj od početaka, paralelno ali odvojeno, prati poseban razvoj triju jugoslovenskih literatura: srpske, hrvatske i slovenačke. To više, stvarno, nije istorija jedne već tri bliske literature. U knjizi Antuna Barca, koja ima isti naslov kao i knjige Popovića i Savkovića došlo je do još jednog značajnog pomeranja: dubrovačka književnost je kod Barca uključena u hrvatsku. To nije nova činjenica u odnosu na prethodne istorije hrvatske književnosti: hrvatski istoričari su od 19. veka dubrovačku književnosg smatrali sastavnim delom hrvatske književnosgi, kao što se ona u isgorijama srpske književnosti smatrala sastavnim delom srpske, ili bar zajedničkom srpskohrvatskom književnošću. Nova je činjenica da je posle Barca dubrovačka književnost izostavljena iz korpusa srpske književnosgi. Tako će biti učinjeno u ediciji Srpska književnost u sto knjiga koja se pojavila u izdanju Matice srpske i Srpske književne zadruge (1958 — 1966), zatim u Nolitovoj ediciji Srpska književnost u književnoj kritici u osam knjiga (1965), u Istoriji srpske književnosti Jovana Deretića (1983) i drugde. Eto jednog od glavnih političkih razloga što Pregled srpske književnosti Pavla Popovića nije bio posle Drugog svetskog rata preštampavan kao što je to činjeno sa Skerlićevom Istorijom. O Popoviću, sem toga, gotovo da i nije pisano posle Drugog svetskog rata. Svako ozbiljnije pisanje o njemu ne bi moglo da zaobiđe glavno njegovo delo i određenje prema problemima koje ono pokreće. A pošto se Popović oslanjao na veliku literaturu o srpskoj književnosti, praktično je morala da bude zapostavljena i ta literatura koja je sa njegovom vizijom bila saglasna. Imati u vidu samo Skerlićevu istoriju, a ne i Popovićevu, značilo je imati u vidu samo jedan deo srpske literature. Pošto je Skerlić, u svojoj Istoriji, uzgred negirao umetničke vrednosti i stare, odnosno srpske srednjovekovne književnosti i dubrovačke književnosti, lako se mogao steći utisak da on u svojoj Istoriji govori o srpskoj književnosti u celini. Poluvekovno potiskivanje Pavla Popovića, kao i literature, naše i strane, na kojoj je njegovo delo izraslo, pokazuje se u svoj svojoj tragičnoj besmislenosti u dane kada se jugoslovenska država raspala i kad su Srbi stavljeni u situaciju da traže nova rešenja u svim oblastima pa i u nacionalnoj filologiji. Razotkriva se da iz korpusa srpske literature nije izostavljan samo jedan njen deo, srednja (dubrovačka) književnost, već da su ugrožena i druta dva dela te literature iz Popovićevog Pregleda: stara, odnosno srpska srednjovekovna književnost i srpska narodna književnost. Pedesetogodišnje odstranjivanje Pavla Popovića iz naučne javnosti i nastavne prakse očigledno je ostavilo krupne tragove na svesti profesora koji su posle rata formirani a koji danas predaju srpsku književnost. Od četiri oblasti srpske književnosti koje je Popović uneo u svoju Jugoslovensku književnost sada Srbi iz te zajedničke jugoslovenske književnosti izlaze samo sa jednom od tih oblasti - onom koju je predavao Skerlić. Srpska književnost se tako skraćuje za više od pet vekova i sužava na veštački omeđeno duhovno područje. Kako se prema istom problemu odnose Hrvati? I hrvatski istoričari su svoju književnost (Šurmin i drugi) delili na one iste čegari oblasti: na narodnu, staru, srednju i novu književnosg. U reprezentativnoj ediciju Povijest hrvatske književnosti, koja je izašla pre petnaestak godina u sedam knjiga, postoje veoma obimne knjige posvećene i narodnoj, i staroj, i srednjoj hrvatskoj književnosti, i četiri knjige posvećene novoj. Kad se ima u vidu i situacija kod drugih slovenskih i neslovenskih naroda, ispašće da samo Srbima književnosg počinje od 18. veka i da samo narod Svetog Save i Vuka Karadžića nema i svoju srpsku srednjovekovnu i narodnu književnost. Suočeni smo poslednjih godina sa jasnim strategijama da se srpski narod fizički skrati i da mu se životni prostor suzi. Da li se ta strategija ne odnosi i na srpsku literaturu? Pre petnaesg godina na Katedri za jugoslovenske književnosti u Novom Sadu prof. dr Jože Pogačnik, nastavnik slovenačke književnosti, nastojao je da se uvedu dva nova predmeta: crnogorska i bosanskohercegovačka književnost. U tome nastojanju je imao jaku političku i stručnu podršku. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu ta strategija nije prošla, ali je prošla u drugim sredinama, npr. u Sarajevu. Kuda je ta strategija vodila i ko je stajao iza nje danas je jasno. Vraćanje Pavlu Popoviću i literaturi na kojoj je on izrastao potrebno je da bi se sagledalo stanje naše filologije, da bi se ona odredila prema daljoj prošlosti, kao i prema onoj najbližoj i da bismo se uopšte mogli snaći u vremenu koje dolazi. (Petar Milosavljević) Dela Pregled srpske književnosti (1909[2] Jugoslovenska književnost (1918) Nova srpska književnost 1 (posthumno, 1999) Nova srpska književnost 2 (posthumno, 2000) Narodna književnost (posthumno, 2000) Dubrovačke studije (posthumno, 2000) Milovan Vidaković (posthumno, 2000) O Njegošu (posthumno, 2000) Stara srpska književnost (posthumno, 2000) Dnevnik (posthumno, 2000) Književna kritika - književna istoriografija (posthumno, 2002) Ćirilo i Metodije (posthumno, 2004) Sveti Sava (posthumno, 2004) MG23

BELEŠKE IZ TURSKOG KUPLERAJA FILIP O KJALAH Albatros Plus 2 O O 9 ALBATROS Knjiga 141 1O priča TAKSI .... Taksista je govorio: ...` Nije reč o tome da su muškarci mnogo različiti od žena. Neki ljudi kažu da jesu, ali ja se ne slažem. Ja mislim da žene vole da se jebu koliko i muškarci. Možda još više. Ja mislim da one iz toga izvlače više zadovoljstva, po buci koju prave. Ja uvek nagovorim pičku da mi priča o svojim fantazijama. Ohrabrujem ih da mi pričaju. One uvek izgledaju nekako stidljivo a zatim čuješ neke najneverovatnije stvari. Možda nešto što one nikako ne bi učinile ali one svakako vole da da razmišljaju o tome. Nešto o drugim ženama. Tri zajedno. Kako su vezane. I da tu ima neko koji ih kao siluje. Ima svakojakih nastranih gadosti koje bi one volele da urade, ali uglavnom ne mogu... ..................................................... ...`S ovom prvom zbirkom Filip O Kjalah ne daje nam samo jedan nov glas, već jedan čitav književni prostor. On leži negde između Irske i Istočne Evrope, mesto na kome likovi proživljavaju njegove surove i smotrene priče o n e u s p e h u muškaraca da vole žene. Ovo delo je, nagađam, sporo nastajalo - ne čitajte prebrzo!` - En Enrajt !!! `Istinski veličanstvena knjiga` - Dermot Buldžer !!! ..................................................... Latinica Tvrde korice 1 4 5 stranica nekorišćenO !!! kondicijA: 1O NEKORIŠĆENO perfekT !!! Kondicija: 1O

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hermann Sudermann (30. rujna 1857. - 21. studenog 1928.) bio je njemački dramaturg i romanopisac. Sudermann je rođen u Matzickenu, selu istočno od Heydekruga u provinciji Pruskoj (danas Macikai i Šilutė, u jugozapadnoj Litvi), blizu ruske granice. Sudermanni su bili menonitska obitelj iz menonitske zajednice u delti Visle u blizini bivšeg Elbinga, Istočna Pruska, (danas Elbląg, Poljska). Njegov je otac posjedovao malu pivovaru u Heydekrugu, a Sudermann je svoje rano obrazovanje stekao na Realschule u Elbingu, gdje je živio sa svojim rođacima i pohađao menonitsku crkvu u kojoj je njegov ujak bio ministar.[1] Budući da su mu roditelji bili smanjeni u okolnostima, on je u dobi od 14 godina bio šegrt za kemičara. Međutim, mogao je ući u Realgymnasium (srednju školu) u Tilzitu i studirati filozofiju i povijest na Sveučilištu Königsberg. Kako bi završio studij, Sudermann je otišao u Berlin, gdje je bio učitelj u nekoliko obitelji, uključujući obitelj autora Hansa Hopfena (1835–1904). Zatim je postao novinar, a 1881. i 1882. bio je suurednik Deutsches Reichsblatta. Potom se posvetio fikciji, počevši od zbirke naturalističkih priča pod nazivom Im Zwielicht (`U sumraku`, 1886.), te romana Frau Sorge (`Dame Care`, 1887.), Geschwister (`Braća i sestre`, 1888.) i Der Katzensteg (`Mačji most`, 1890.). Ova djela nisu uspjela mladom autoru donijeti toliko priznanje kao njegova prva drama Die Ehre (`Čast`, 1889.), koja je otvorila novo razdoblje u povijesti njemačke estrade.[2] Ova predstava, koja je izvorno trebala biti tragedija, ali je po Blumenthalovu savjetu dobila `sretan kraj`, bila je pseudo-nietzscheanski napad na moral niskih. Oženio se spisateljicom Clarom Lauckner (1861.–1924.), rođenom Schulz, 20. listopada 1891. i živio je s obitelji u Berlin-Wannseeu. Bila je udovica i već je imala troje djece iz prethodnog kratkotrajnog braka, a potom je sa Sudermannom dobila i jedno dijete: kćer Hede. Živjeli su u Königsbergu sljedeće dvije godine, prije nego što su se preselili u Dresden, a zatim u Berlin 1895. godine. Slava Heimat (1893), još jedna uspješna drama, prevedena je na engleski kao Magda (1896). Sudermann u ovoj predstavi ističe pravo umjetnika na slobodniji moralni život od malograđanskog života. Ima neke moralističke i didaktičke sklonosti kasnijih francuskih dramatičara, osobito mlađih Dumasa, i svu njihovu tehničku finoću. U produkciji su bile neke od najpoznatijih glumica tog vremena, uključujući Helenu Modjesku, Sarah Bernhardt, Eleonoru Duse i gospođu Patrick Campbell. Imao je brojne sljedbenike u Japanu. Tijekom 20. stoljeća njegove su drame bile temelj za više od 30 filmova. Sudermann se vratio romanima s Es Warom (`Bilo je`, 1894., naslov se odnosi na 2. odjeljak, §1. Nietzscheova Unzeitgemässe Betrachtungen), protestom protiv beskorisnosti dubokog pokajanja. Godine 1902. preselio se u ljetnikovac s velikim zemljištem u Blankenseeu i iskoristio svoje novopronađeno bogatstvo za prikupljanje slika i skulptura te za putovanja u Italiju, Grčku, Egipat i Indiju. Na početku Prvog svjetskog rata Sudermann je bio oduševljen izdavanjem Kaiserlieda (`Pjesma o Kaiseru`). U jesen 1917. organizirao je Frohe Abende (`Vesele večeri`), program za promicanje umjetničkih nastojanja među običnim ljudima, za koji je 5. travnja 1918. dobio Željezni križ druge klase. Nakon završetka rata pomogao je osnivanje Bund schaffender Künstler (`Društvo kreativnih umjetnika`), koji se predstavljao kao centristička politička snaga i koji mu je priskrbio reputaciju oportuniste. Najvažnija od njegovih kasnijih djela su Litauische Geschichten (`Litvanske priče`, 1917., prevedeno kao Izlet u Tilsit), realistički portret njegove domovine i svezak memoara iz 1922. Njegovo posljednje veliko djelo, napisano nakon smrti njegove supruge 1924. bio je Die Frau des Steffen Tromholt (`Žena Steffena Tromholta`, 1927.), poluautobiografski roman, koji se 1929. pretvorio u film pod nazivom Wonder of Women. Doživio je moždani udar 1928., a umro je od plućne infekcije ubrzo nakon toga, u Berlinu, u dobi od 71 godine. Njegov posinak Rolf Lauckner osnovao je zakladu Hermann Sudermann za podršku mladim dramatičarima. Posthumna reputacija Sudermannov nacionalizam i njegovo oduševljenje romantiziranim idejama o etničkoj pripadnosti i domovini, posebno uočljivim u njegovim kasnijim djelima, učinili su ga omiljenim tijekom Drugog svjetskog rata. Jürgen Fehling postavio je Johannisfeuera u Berlinu, s Marijom Gorvin, Mariom Koppenhöfer i Paulom Wegenerom u glavnim ulogama. Film Die Reise nach Tilsit temelji se na njegovoj istoimenoj kratkoj priči.[3] Nakon 1945. njegove drame i romani gotovo su potpuno zaboravljeni. Danas se uglavnom pamti po svojim litavskim pričama, po autobiografiji i po nijemim filmovima Izlazak sunca iz 1927., prema njegovoj pripovijetki Die Reise nach Tilsit (`Izlet u Tilsit`), iz zbirke Litauische Geschichten (Litvanske priče), Pjesma nad pjesmama, s Marlene Dietrich u glavnoj ulozi, temeljena na njegovom romanu Das Hohe Lied i Flesh and the Devil, sta prsten Greta Garbo, prema njegovom romanu The Undying Past.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milan Marjanović (Kastav, 12. svibnja 1879. – Zagreb, 21. prosinca 1955.), hrvatski književnik, političar, filmski djelatnik i ideolog predratnog jugoslavenstva. Zbog sudjelovanja u protumađarskim prosvjedima istjeran je iz više karlovačke gimnazije. Nakon toga odlazi u Zagreb gdje je pohađao Klasičnu gimnaziju koju je završio 1897. godine.[1] U Pragu polazi trgovački tečaj. Urednik je Crvene Hrvatske, Novog lista, Pokreta i dr. Kao član i izaslanik Jugoslavenskog odbora u Londonu i kao starješina Jugoslavenskog Sokolskog Saveza u Americi uputio je proglas hrvatskim iseljenicima u kojemu spominje potrebu hrvatske demonstracije snage, jer predsjednik Wilson spominje i Hrvate kao narod koji neće Austro-Ugarsku, da Mađarska se upinje da Hrvatska ostane pod njima, Italija tvrdi da je Istra i Dalmacija talijanska, dok Srbija se bori s jadnim ostatcima svoje vojske, te da[2] Wikicitati »`Hrvati trebaju dobro znati da njihov put u Hrvatsku, u Dalmaciju i u Istru vodi samo preko Soluna. Zato srpska vojska treba postati i hrvatska. Hrvati trebaju osloboditi Hrvatsku. Krajnje je vrijeme da i Hrvati sastave vojsku dobrovoljaca, za koju treba čitav svijet znati da je hrvatska`.« (Proglas Milana Marjanovića hrvatskim iseljenicima 23. lipnja 1917.) [2] Nakon Prvog svjetskog rata bio je član mirovne delegacije Kraljevine Jugoslavije u Parizu, a nakon Drugog svjetskog rata predsjednik Jadranskog instituta JAZU. U književnim kritikama polazi od toga da književno djelo mora rješavati nacionalne i socijalne probleme. Najveću sklonost pokazivao je prema hrvatskim realistima. Sudjelovao je u stvaranju prvih filmskih institucija u Hrvatskoj i Jugoslaviji, a i sam je snimao, režirao i pisao scenarije za edukativne filmove. Marjanović je 1913. izdao knjigu Narod koji nastaje: zašto nastaje i kako se formira jedinstveni srpsko-hrvatski narod u kojoj zastupa kontroverzne teze o Srbohrvatima. Napisao je zapise u stihovima Mi budale.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zivot Eugena Delacroixa, odlomci iz Dnevnika Sa 32 Ilustracije Ežen Ferdinand Viktor Delakroa (franc. Delacroix Ferdinand Victor Eugène;[1] Sen Moris, 26. april 1798 — Pariz, 13. avgust 1863) bio je francuski slikar, glavni predstavnik romantizma.[2] Radio je portrete, istorijske kompozicije, predele i mrtve prirode. On se borio protiv sivila u slikarstvu neoklasicista. Ežen Delakroa, Sloboda vodi narod 1830. U koloritu njegovih slika ima jakih tonova boje, obojenih senki i naporedo postavljenih komplementarnih boja. Delakroovo slikarstvo se oslanja na barokno slikarstvo, posebno Rubensovo. Javnosti je postao poznat 1824. godine nakon izlaganja njegove slike Pokolj na Hiosu (gde prikazuje borbe Grka protiv Turaka). Pun naziv slike glasi Pokolj na Hiosu: grčke porodice u iščekivanju smrti ili ropstva. Konzervativci su sliku nazvali pokoljem slikarstva, dok su je drugi oduševljeno pozdravili. Nije slikao po narudžbini, već je ljude s kojima je dolazio u kontakt, a na koje je gledao kao žrtve romantične patnje. Tako imamo i slike poput Odaliske i Frederik Šopen. Između ostalog naslikao je i Zauzeće Carigrada, kao i Grčka umire na ruševinama Misolungija. Takođe je i ilustrovao dela romantičara ali i drugih, čega je jedinstven primer delo Sardanapalova smrt i veliki broj Šekspirovih, Bajronovih i Danteovih likova ušao je u nasleđe evropske kulture zahvaljujući najviše slikama Ežena Delakroa. Slikao je i portrete od kojih su najpoznatiji Šopen i Žorž Sand. Odlazi u Afriku (Alžir, Maroko), gde slika život i običaje lokalnog stanovništva.[4] Tu se ističu etnografske kompozicije kao : Alžirske žene u haremu, Jevrejska svadba u Maroku, Beli konj u vihoru (gde koristi kombinaciju svetlo-tamnog). Uz slike, ostavio je i Dnevnik,[6] u kojem je četiri decenije beležio misli i uočavanja o umetničkim pojavama svog doba; njegova bogata korespondencija objavljena je u dva toma 1878. godine. Životopis Dante i Vergilije u Paklu (1822), ulje na platnu, Luvr, Pariz Delakro je rođen u Sen Moris an Šalansonu, u jugoistočnoj Francuskoj. Nagađa se da je njegov pravi otac bio političar i diplomata Šarl Moris de Taleran, koji je bio prijatelj porodice i kojem je po izgledu i karakteru sličio. Pokolj na Híosu (1824), Luvr, Pariz Grčka umire na ruševinama Misolongija (1826), Muzej lepih umetnosti, Bordo. Godine 1815, u 17. godini života, Ežen Delakro je stupio u atelje Pjer-Narcisa Guerina, koji je svojim strogim akademskim shvatanjima mogao malo uticati na Delakroa.[10] Tu je kopirao dela P. P. Rubensa i Veroneza, a cenio je i engleske pejsažiste (R. P. Bonington, Džon Konstabl) koje je upoznao tokom svog putovanja u Englesku 1825. godine. U pariskom je Salonu debitovao 1822. godine delom Dante i Vergilije u paklu, kojim je obeležen prelom između akademskog klasicizma J. L. Dejvida i novog naziranja, koje se istodobno s književnim romantizmom, borilo za slobodu likovnog izraza. Slika je nastala pod uticajem Žerikove slike Splav Meduze. Alžirke u Haremu (1834), Luvr, Pariz Godine 1832. putuje u Alžir i Maroko, gde dozreva njegov smisao za jake kolorističke ekspresije. Delakroa je velikom upornošću radio skice i studije svega što je video, nastojeći naročito da fiksira ritmove pokreta. Boravak u kraju egzotičnih nošnja, krajolika, flore i faune fiksiraće na brojnim platnima u više verzija, neobično bogato ekspresivnog kolorita (Alžirke u haremu, 1834, Židovsko venčanje u Maroku, 1839, Borba konja u staji). Od 1833. do 1861. godine izvodio je po narudžbi velike dekoracije u pariskim javnim ustanovama (plafon u Senatu, 1846, i Luvru, 1850), palatama i crkvama (nedovršena Burbonska palata 1831-37; Borba Jakova s anđelom u crkvi Sveti Sulpis, 1855). Delakroa je 1862. učestvovao u stvaranju Francuskog društva umetnika (Société Nationale des Beaux-Arts). Njegov prijatelj, pisac Teofil Gotje, postao je predsedavajući, a slikar Eme Mije bio je zamenik predsednika. Zima 1862–63 bila je izuzetno teška za Delakroa. Bolovao je od teške upale grla koja se pogoršala tokom proleća. Svojoj pouzdanoj domaćici, Ženi Le Giju, ostavio je dovoljno novca za život, dok je naredio da se sve u njegovom studiju proda.[12] Dana 13. avgusta 1863. Delakro je preminuo i sahranjen je na groblju Per Lašez. Delo Svojom imaginacijom, dinamikom, te rodoljubivim zanosom Ežen Delakroa se suprotstavljao akademskim formulama i ustrajavao na slobodi likovnog izraza. Tako je u vreme Španske revolucije 1830. godine, u rodoljubivom zanosu naslikao čuvenu sliku Sloboda predvodi narod. Slika prikazuje alegorijski lik slobode među stvarnim učesnicima ustanka koje mu je opisao brat, učesnik revolucije. U odabiru tema i tehnika (uljene boje, akvarel, freska, i drugo) bio je vrlo raznolik, a bio je i neobično dobar crtač.[11] Slikao je velike kompozicije, u kojima je prikazivao dramatične trenutke iz istorije (Car Justinijan sastavlja zakonik, 1826; Krstaši osvajaju Carigrad, 1841), mitološku tematiku (Medeja, 1838), biblijske prizore (Dobri Samaritanać`, 1850; Tobija i anđeo, 1863), egzotične zveri i konje (Lov na lavove, 1854), teme iz dela Dantea, Vilijama Šekspira, Dž. G. Bajrona, V. Skota i J. V. Getea (većinom u grafici).[7] Slika Pokolj na Hiosu (1824) prikazuje patnje Grka pod osmanskom vlašću, čime je umetnik podupirao opštu podršku za Grčki rat za nezavisnost. Ono je prožeto dramom, unutrašnjom napetošću i saosećanjem za ljude koji pate, kao i većina njihovih slika. Velikim fresnim kompozicijama istorijskih, mitoloških i alegorijskih tema odslikao brojne zidove i plafone javnih i privatnih rezidencija u Parizu i Versaju. Radio je i portrete, posebno likove muzičara (Frederik Šopen, Ektor Berlioz, Nikolo Paganini). Time što je rehabilitirao boju kao početak slikarske kreacije, nagovestio je impresionizam, te nadahnuo slikare kao što su Pjer Ogist Renoar, Žorž-Pjer Sera i Vinsent van Gog.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biblioteka Decja radost Naslovna: Radomir Perica Odiseja (grč. Οδύσσεια [Odýsseia]) je junački epski spev. Pretpostavlja se da je ovaj ep nastao u 8. veku p. n. e. u grčkim kolonijama u severozapadnoj Maloj Aziji. Današnji oblik dobio je u 6 veku pre. n. e. u Atini u vreme Pizistrata - vladao Atinom sa prekidima od 560. p.n.e. do 527. p.n.e. Pizistrat je ustanovio Panatinski praznik o kome su se recitovale Homerove pesme. U tu svrhu u atičkoj redakciji pripremljena su državna izdanja tih pesama. Autorstvo „Odiseje“ se pripisivalo Homeru, ali, nema nijednog pouzdanog podatka o životu Homera zbog čega se u njegovu istoričnost sumnja. U vezi s tim nastalo je u nauci homersko pitanje. Osnovni motiv „Odiseje“ je povratak glavnog junaka u svoju otadžbinu po završetku rata. Ovaj ep ima lančanu kompoziciju - dvanaest pevanja - epizode o lutanju Odiseja, koje se nastavljaju jedna na drugu. Homer je bio starogrčki pesnik, autor Ilijade i Odiseje, najstarijeg spomenika helenske književnosti. O Homeru, kao ličnosti ništa pouzdano nije poznato. Legende opisuju Homera kao slepog pesnika, koji recituje svoje pesme u velikoj vladarevoj dvorani svirajući liru, instrument sličan harfi. S obzirom na nedostatak izvora, neki akademici sumnjaju da su ova dela njegova. Na osnovu lingvističkih i istorijskih podataka koji su dostupni, pretpostavlja se da su epovi pisani na zapadnoj obali Male Azije, oko 9. veka p. n. e.[1] Možda su to na početku bila predanja koja su se generacijama prenosila usmenim putem i razrađivala dok nisu bili zapisani.[2] To je možda uradio jedan ili više „Homera“. Oni su preradili, oblikovali i izglačali te priče. Savršena epska tehnika, bujno umetničko izražavanje, veštački Homerov jezik, vrlo okretan stih, mnogobrojni ukrasni pridevi, tipični brojevi, česte formule, koje se u istim ili sličnim situacijama neprestano ponavljaju, žive i sveže poredbe i umetničko savršenstvo Homerovih pesama pokazuju da je kod Helena davno pre Homera cvetalo narodno epsko pesništvo.[6][7] Nije, naime, verovatno da bi se toliko savršenstvo javilo prvi put u Homerovim umetničkim epovima. Ali, kako o razdoblju epskoga pesništva, koje je cvetalo pre Homera, nemamo gotovo nikakvih pouzdanih podataka, moramo njegove tragove potražiti u Homerovim delima. U tome se nailazi na izvesnu razliku između Ilijade i Odiseje. Kad u Ilijadi IX, 185. p. n. e. dolaze ahejski poslanici ka Ahileju sa molbom da se pomiri sa Agamemnonom i da se vrati u boj, nalaze ga kako uz pratnju zvonke forminge peva slavna, herojska dela junaka (κλέα ἀνδρῶν). U Odiseji, naprotiv, pevaju κλέα ἀνδρῶν posebni pevači — ἀοιδοί — aedi. Penelopine prosce, koji se goste u Odisejevom domu, zabavlja pevač Femije pevajući im pesme uz svirku kitare. On peva proscima pesmu o tužnom povratku Ahejaca (Od. I, 325-327). Na dvoru feačkoga kralja Alkinoja vidimo slavnoga slepog pevača Demodoka koji uz pratnju forminge peva pored ostalih pesama i pesmu o propasti Ilija (Troje). I ta je pesma izmamila Odiseju potok suza, jer je pevač spomenuo i njega u pesmi. Iz citiranih mesta proizlazi da su i pre Homera postojale epske pesme, ali su bile kratke i obrađivale su priče o bogovima i herojima. Nadalje vidimo da jedne od tih pesama pevaju sami junaci, a druge umetnici kojima je pevanje zanimanje. Iz Homerova prikaza oba pevača — Femija i Demodoka — izlazi da su pevači nadahnuti od nekog boga ili Muze; da pevaju pesme na dvorovima vlastelina, a njihovo pevanje prate kitara i forminga. Umetnost epskoga pevača je poziv koji zahteva posebno znanje, iskustvo i talenat. Ti pevači ne pevaju samo svoje pesme, nego i one koje su čuli od drugih. Važnost aeda za razvoj epske poezije je vrlo velika, jer su oni svojim pevanjem prenosili pesme iz pokoljenja u pokoljenje i širili ih među široke narodne slojeve. Tako je put od kratke epske pesme do velikog umetničkog epa morao biti prilično dug. Kad su epske pesme postale veće i savršenije, njih više ne pevaju aedi nego ih recitovali rapsodi (`sašivači` pesama), koji s većom zalihom naučenih epskih pesama putuju po helenskim polisima. O takvim nam rapsodima govori i Herodot (V, 67). Oni rapsodi koji su se bavili samo recitovanjem Homerovih pesama zvali su se Homeridi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mali lord Fauntleroj (1885, 1886) Frensis Hodžson Bernet je omiljeni dečji roman koji je napravio ogroman uticaj na javnost 19. veka, oblikujući sve, od dečačke odeće do zakona o autorskim pravima. Sedrik Erol je velikodušan, ljubazan i uzoran američki dečak iz srednje klase za koga se iznenada otkrije da je naslednik grofa od Dorinkura. Opraštajući se sa ljubavlju od svojih prijatelja iz radničke klase, Sedrik odlazi u Englesku zajedno sa svojom majkom da prigrli svoje novo bogatstvo. Njegov deda, stari grof, je ogorčen starac sa gihtom i loše narav, koji nikome ne veruje. Međutim, anđeoski dečak izaziva duboku transformaciju u dedi, koja ne koristi samo domaćinstvu zamka, već i celom stanovništvu grofa. Kad bi se samo starčevo srce smekšalo prema Sedrikovoj otuđenoj majci, porodica bi konačno bila izlečena. A kada još jedan potencijalni naslednik grofova zatraži pravo, čini se da je sve izgubljeno... Ali sve je moguće kroz dečje nevino poverenje, pravo prijateljstvo i bezuslovnu ljubav. Franses Hodžson Bernet (engl. Frances Hodgson Burnett; 1849–1924) je američka književnica za decu i odrasle[1]. Biografija Franses Hodžson Bernet je rođena u Engleskoj u gradu Mančesteru. U porodici u kojoj je bilo petoro dece, ona je bila treće dete. Kada je imala tri godine, umro joj je otac koji je bio imućan gvožđar. Porodica zapada u novčanu krizu. Majka je odlučila da počne da vodi radnju. U tom periodu baka je često čuvala Franses Hodžson Bernet i često joj je čitala priče i bajke, tako da joj je usadila ljubav prema knjizi i čitanju. Kada je nastupila ekonomska kriza prouzrokovana Američkim građanskim ratom porodica je još viće osiromašila. Majka odlučije da sa decom emigrira 1865. godine u Sjedinjene Američke Države. Franses Hodžson Bernet je kako bi zaradila novac i pomogla porodici počela da piše i objavljuje svoje priče u časopisima. U Americi upoznaje i lekara Svona Berneta, svog prvog muža sa kojim će imati dva sina.[2] Njen stariji sin, Lajonel, umro je od tuberkuloze 1890. godine. Razvela se od Svona Barneta 1898. godine, a 1900. godine se udala za Stivena Taunsenda razvela od njega 1902. Nekoliko godina kasnije se preselila u Njujorku, gde je umrla 1924. i sahranjena na groblju Roslin.[3] Karijera Franses Hodžson Bernet je u početku pisala knjige za odrasle, ali ipak veliku slavu će joj doneti romani za decu. Nakon velikog uspeha prvog romana za decu Mali lord Fontleroj okrenula se pisanju romana za decu. Poznata dela su Mala princeza i Tajna napuštenog vrta, koja su ubrzo nakon objavljivanja postala klasici za decu, a rađene su i pozorišne predstave po tim delima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Istorijski roman Prevod: Nik. Nikolajevic Princeza Tarakanova bila je pretendent na rusko prijestolje. Nazvala se, među ostalim imenima, Princeza od Vladimira, Fräulein Frank i Madame Trémouille. Tarakanova je tvrdila da je kći Alekseja Razumovskog i Elizabete od Rusije, odgojena u Sankt Peterburgu. Čak ni mjesto njezina rođenja, međutim, nije sigurno, a njezino pravo ime nije poznato. Poznato je da je proputovala nekoliko gradova zapadne Europe; postala je ljubavnica Philippa Ferdinanda od Limburg Stiruma i živjela od njegovog novca u nadi da će je grof oženiti. Na kraju ju je u Livornu u Toskani uhitio Aleksej Grigorjevič Orlov, kojeg je poslala carica Katarina II. da je vrati. Orlov ju je zaveo, zatim namamio na ruski brod, uhitio je i doveo u Rusiju u veljači 1775. Zatvorena je u Petropavlovskoj tvrđavi, gdje je umrla od tuberkuloze tog prosinca. Pokopana je na groblju Petropavlovske tvrđave. Popularna teorija tvrdi da je njezina smrt bila lažirana i da je potajno bila prisiljena uzeti veo pod imenom `Dosifea`. Zabilježeno je da je ova tajanstvena časna sestra živjela u Ivanovskom samostanu od 1785. do svoje smrti 1810. godine. Grigorij Petrovič Danilevski (ruski: Grigórij Petróvič Danilévs; 26. travnja 1829. - 18. prosinca 1890.) bio je ruski povijesni romanopisac i tajni savjetnik Rusije. Danilevski je poznat kao autor romana Beglye v Novorossii (1862). Rođen u obitelji osiromašenog zemljoposjednika, Petra Ivanoviča Danilevskog, u Izjumskom okrugu Harkovske gubernije, Grigorij se školovao u moskovskom Dvorjanskom institutu (Plemski institut) od 1841. do 1846., a zatim je studirao pravo na Sveučilištu u Sankt Peterburgu. Godine 1849. greškom je uhićen u vezi sa slučajem Petraševskog i proveo je nekoliko mjeseci u zatvoru na Petropavlovskoj tvrđavi, ali je pušten i 1850. dobio je potvrdu za kandidata. Od 1850. do 1857. služio je u Ministarstvu prosvjete. , kamo je više puta poslan da pregleda arhive samostana na jugu. Godine 1856. bio je jedan od pisaca koje je veliki knez Konstantin Nikolajevič poslao da proučava pogranična područja Rusije. Godine 1857. povukao se na svoje imanje u Harkovskoj guberniji, služeći u raznim lokalnim uredima, ali je 1869. postao pomoćnik urednika novog Pravitelstvenny vestnika (Vladin glasnik), a 1881. imenovan je glavnim urednikom, postavši tako dijelom vijeća nadzirući ruski tisak. Umro je u prosincu 1890. u Sankt Peterburgu i pokopan je u selu Prishib u Harkovu (današnji Kharkiv, Ukrajina). Osim nekih manjih stihova i prijevoda, prvo književno djelo Danilevskog bio je niz priča o ukrajinskom životu i običajima, sabranih 1854. u knjizi Slobozhane (Slobođani). Veliki uspjeh donio mu je prvi roman Beglye v Novorossii (1862), objavljen pod pseudonimom D. Skavronsky; slijedili su Beglye vorotilis (Povratak bjegunaca, 1863.) i Novye mesta (Nova mjesta, 1867.), cijela trilogija koja opisuje naseljavanje ukrajinske stepe odbjeglim kmetovima.[1] Njegova priča iz 1868. `Zhizn cherez sto let` (Život za stotinu godina, 1868.) bilo je djelo znanstvene fantastike koje zamišlja godinu 1968. Poznatiji su njegovi romani iz sljedećih desetljeća, objavljeni u Vestniku Evropy i Russkaya Mysl (Ruska misao). Godine 1874. pojavio se Devyaty val (Deveti val), o borbi između konzervativaca i reformatora 1860-ih. Sljedeće godine napisao je Mirovich, koji se `bavi tragičnom sudbinom svrgnutog djeteta-cara Ioanna Antonovicha i osujećenim pokušajem poručnika Mirovicha da ga oslobodi iz Shlisselburga`, ali ga je cenzura zabranila i pojavio se tek 1879.; [2] Isabel Florence Hapgood ga je nazvala njegovim najboljim romanom, `iako uzima neopravdane slobode s prikazanim likovima epohe.` [3] Slijedio ga je Na Indiyu pri Petre (U Indiju u Petrovo vrijeme, 1880.); Knjažna Tarakanova (Princeza Tarakanova, 1883.), o samoproglašenoj kćeri carice Elizabete; Sozhzhennaya Moskva (Moskva uništena vatrom, 1886.), o Napoleonovoj invaziji 1812.; Černi god (Crna godina, 1888), o Pugačovljevoj buni; i niz kratkih priča. Iako je Danilevsky bio popularan u svoje vrijeme, knez Mirsky kaže da su ga `prezirali napredni i pismeni`, a njegove romane naziva `deriviranim i drugorazrednim.`[4] Međutim, Dan Ungurianu piše: `Unatoč nedostatku konceptualnog i umjetničkog integriteta, romani Danilevskog ostaju među najboljim djelima povijesne fikcije tog razdoblja.`

Autor - osoba Radojičić, Đorđe Sp., 1905-1970 = Radojičić, Đorđe Sp., 1905-1970 Naslov Stari srpski književnici : XIV-XVII veka : rasprave i članci / Đorđe Sp. Radojičić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1942 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoistok, 1942 (Beograd : Luč) Fizički opis 104, [1] str., [3] lista s tablama : ilustr. ; 22 cm ISBN (Broš.) Napomene Na prelim. str. zapis: G. M. M. Pešiću u znak prijateljstva Đ. Radojičić: NBS: Ft 257 Predmetne odrednice Srpski književnici – 14-17v Srpska književnost – 14-17v Đorđe Sp. Radojičić (Beograd, 19. avgust 1905 — Beograd, 28. januar 1970) bio je srpski istoričar stare srpske književnosti, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i akademik. Obrazovanje i akademska karijera Đorđe Sp. Radojičić je rođen u staroj beogradskoj porodici od oca Spasoja i majke Zlate. Otac je bio profesor univerzizete, gde je predavao trgovačko pravo, nastavnik mladom namesniku Aleksandru Karađorđeviću, državni savetnik; kasacioni sudija [1]. Školovao se u Beogradu gde je diplomirao 1929. godine na Grupi za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Još tokom studija počeo je da se bavi naučnim radom. Od 1923. do 1924. godine bio je sekretar instituta Univerziteta u Beogradu koji se bavio sakupljanjem arhivske građe za period od 1910. do 1918. godine. Obavljao je veći broj delatnosti u ustanovama kulture i obrazovanja: knjižničar istorijskog odeljenja Srpskog seminara (1924—1929), asistent na Univerzitetu (1929—1933), bibliotekar Narodne biblioteke (1934—1945), naučni saradnik Instituta za proučavanje književnosti Srpske akademije nauka(1948—1951). Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu radio je kao redovni profesor na katedrama za istoriju i jugoslovensku književnost. Naučni rad Od mladosti je svoj rad posvetio srpskoj srednjovekovnoj istoriji i srpskoj srednjovekovnoj književnosti. Više godina je proveo istraživajući arhiv Hilandara i drugih manastira. Rezultat tog rada bile su brojne rasprave, studije i članci iz srednjovekovne istorije i srednjovekovne književnosti (njih više stotina), zatim dve antologije—Antologija stare srpske književnosti (XI—XVIII) iz 1960. i Staro srpsko pesništvo (IX—XVIII) iz 1966. godine. Njegovi brojni radovi značajno su unapredili znanja o staroj srpskoj književnosti, istoriji srpske crkve u srednjem veku i uopšte o istoriji srednjovekovne Srbije. Svojim antologijama približio je malo poznatu staru srpsku književnost široj čitalačkoj publici. Još tokom studija objavljivao je radove u bogoslovskim i drugim časopisima (1924) uglavnom se koncetrišući na uske teme. Tako je pisao o arhiepiskopu Savi II, jednom poglavlju iz Žitija despota Stefana Lazarevića od Konstantina Filozofa, budimljanskim episkopima u srednjem veku i slično. U knjizi Stari srpski književnici XVI—XVII veka. Rasprave i članci objavio je studije o monahinji Jefimiji, arhiepiskopu Danilu II, episkopu Marku. Važan datum u istoriji srpske književnosti je oblavljivanje njegove Antologije stare srpske književnosti (1960). Tu je dao izbor tekstova sa prevodima, komentarima i objašnjenjima uz kratke biografije pisaca. Ona je bila značajna kako za stručnjake tako i za široku čitalačku publiku. U knjizi Razvojni luk stare srpske književnosti (1962) dao je pregled svojih dotadašnjih istraživanja na polju istorije sprske književnosti. Antologija starog srpskog pesništva takođe je predstavljala značajan prilog popularisanju srpske književne baštine. U knjigama Tvorci i dela stare srpske književnosti (1963) i Književna zbivanja i stvaranja kod Srba u srednjem veku i u tursko doba (1967) dao je izbor iz svojih naučnih radova objavljenih u brojnim časopisima. U Pogovoru knjige Tvorci i dela navodi kako je prikupljene radove sredio i prilagodio koliko je mogao a da oni predstavljaju rezultat njegovog višegodišnjeg rada u brojnim zbirkama rukopisa (manastir Trojica pljevaljska, Cetinjski manastir, Pećka patrijaršija, Dečani, Hilandar, Sofija, Vatikan, Narodna biblioteka u Beogradu). Tekstovi u ovoj knjizi izneti su po hronologiji tema kojima su se bavili od tvoraca srpske pismenosti, preko Stefana Prvovenčanog, arhiepiskopa Danila, kosovskih spisa, Dimitrija Kantakuzina kao i o mnogim drugim temama iz istorije srpske srednjovekovne književnosti. Povodom četrdesetogodišnjice rada objavio je knjigu Književna zbivanja i stvaranja kod Srba u srednjem veku i u tursko doba. Na kraju knjige u tekstu pod naslovom Posle četrdeset godina izneo je svoja sećanja na ličnosti koje su presudno uticale na njegovo formiranje kao naučnika Stanoja Stanojevića, Vladimira Ćorovića, Jovana Radonića, Pavla Popovića i drugih, zatim o prepisci sa istaknutim naučnicima Nikolom Radojčićem i Viktorom Novakom. U knjizi su objavljeni samo književnoistorijski radovi dok su istorijski radovi objavljeni u drugoj knjizi. Kao i prethodnu i ovu knjigu čine radovi tematski i hronološki izuzetno raznovrsni (šudikovski znaci, epska pesma o Vladimiru i Kosari, srpskim biografima, staroj srpskoj muzici, Pajsiju). Posebno je iz ove knjige značajna rasprava Doba postanka i razvoj starih srpskih rodoslova gde pruža nova saznanja o vremenu i mestu psotanka srpskih rodoslova. Značajna je i njegova studija Jugoslovenska srednjovekovna književnost (1963) kao i pregled Jugoslovenska stara književnost objavljena posthumno 1973. godine. Njegova istraživačka interesovanja privlačila su i jugoslovensko-ruske književne veze do početka 18. veka kao i stari ruski pisci od 15. do 17. veka.[2] MG20

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mogla bi opet da se poveze, ali moze i ovako da se koristi. „Otelo“ je jedna od najznačajnijih drama Vilijama Šekspira. Tragedija je nastala u 16. veku, a najbitniji likovi su Otelo, Dezdemona, Jago, Emilija i Kasio. Radnja je smeštena u Italiji i na Kipru. „Otelo“ je tragedija u pet činova. Prvi čin se odvija u Mlecima, dok se preostala četiri čina odvijaju na Kipru. Kroz celo delo se protežu motivi laži, obmane, mržnje i ljubomore. Autor ovim delom prikazuje koliko su pojedini ljudi zlonamerni i pohlepni te kako moramo paziti kome verujemo i dajemo ovlast. Osim „Otela“, najznačajnije tragedije Vilijama Šekspira su „Romeo i Julija„, „Hamlet“ i „Kralj Lir„. Celim delom isprepliću se motivi laži, spletaka, mržnje i osvete. Jago ogorčen zbog funkcije koju obnaša planira razne spletke kako bi se rešio Kasija i naneo bol Otelu kojeg ne može da podnese. Kasija se odluči rešiti tako što će ga prvo, uz Roderigovu pomoć, maknuti iz službe, a onda će uveriti Otela kako su Kasio i njegova supruga ljubavnici... Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616)[1] bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.[2] Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.[3][4][5] Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola.[6] Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.[7] Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebava oblik Vilijam.[8] Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači — Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem.[7] Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika.[11] Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa.[12] Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.[13] Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu,[14][15][16] 1553. godine, koja je bila besplatna,[17] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature.[18][19][20][21] Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje.[22]Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj.[23][24] Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583.[25] Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585.[26] Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.[27] Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena.[29][30] Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu.[31] Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj.[32] Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu.[33][34] Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine.[37] Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.[38][39][40] Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu.[41] Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.[42] Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom.[43] Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.[44] Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594.[45] Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.[46][47] Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela.[48] Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.[49] Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao.[50] Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“.[51] Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca.[30] Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“[52][53] iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.[54] Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.[55] Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.[56] Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.[57] Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom,[58] koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi.[59] Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti,[60] ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost,[61] i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London.[60] Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri.[62][63] U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars,[64]a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.[65] Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66]i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.[67] godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.[68] U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani.[69] Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.[70] Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo.[71][72] Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila.[73][74] Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro.[75][76] Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.[78] Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada.[79][80] Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.[81][79] Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587,[82] dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.[83] Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.[84][85][86] Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.[87][88] Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,[89] takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.[90] Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.[91] San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.[92] Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“,[93] šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.[94] Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba.[95] Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,[96][97] čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije.[100][101] Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“.[102] Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni.[103] Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli.[104] U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli.[105][106] U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.[107][108][109]“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji,[110] nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti.[111] U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama.[112][113][114] U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški.[115] Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba.[116][117][118] Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom.[119] Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe.[120] Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze.[121] Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku.[122][123] Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.[123][124] Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca.[53] Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru.[125] Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.[126][127] Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira.[128] Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija.[129][130] Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“.[131] Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“.[132] Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo labavije, nista strasno! Roman jedne nesretne zene Herman Joachim Bang (20. travnja 1857. - 29. siječnja 1912.) bio je danski novinar i pisac, jedan od ljudi modernog proboja. Bang je rođen u Asserballeu, na malom danskom otoku Alsu, kao sin južnojutlandskog vikara (rođaka N. F. S. Grundtviga). Njegovu obiteljsku povijest obilježile su ludilo i bolest. Kada je imao dvadeset godina, objavio je dva toma kritičkih eseja o realističkom pokretu.[1] Godine 1880. objavio je svoj roman Haabløse Slægter (Obitelji bez nade), koji je odmah izazvao pozornost.[2] Glavni lik bio je mladić koji je imao vezu sa starijom ženom. Knjiga se u to vrijeme smatrala opscenom i zabranjena je.[3] Nakon nekog vremena provedenog na putovanjima i uspješnog predavanja po Norveškoj i Švedskoj, nastanio se u Kopenhagenu i proizveo niz romana i zbirki kratkih priča koje su ga svrstale u prvi red skandinavskih romanopisaca. Među njegovim poznatijim pričama su `Fædra` (1883.) i `Tine` (`Tina`, 1889.).[2] Potonji je za svog autora osvojio prijateljstvo Henrika Ibsena i oduševljeno divljenje Jonasa Liea. Među njegovim ostalim djelima su Det hvide Hus (Bijela kuća, 1898), Excentriske Noveller (Eccentric Stories, 1885), Stille Eksistenser (Tiha egzistencija, 1886), Liv og Død (Život i smrt, 1899), Englen Michael (Anđeo Michael, 1902.), svezak pjesama (1889.) i sjećanja, Ti Aar (Deset godina, 1891.).[2] Bang je bio homoseksualac, što je pridonijelo njegovoj izolaciji u kulturnom životu Danske i učinilo ga žrtvom kampanja klevetanja. Veći dio života proživio je sa sestrom, ali je nekoliko godina proveo živeći u Pragu 1885–86, s njemačkim glumcem Maxom Eisfeldom (1863–1935). Nezainteresiran za politiku, bio je udaljen od većine svojih kolega u naturalističkom pokretu. Propao kao glumac, Bang je stekao slavu kao kazališni producent u Parizu i Kopenhagenu. Bio je vrlo produktivan novinar, pisao je za danske, nordijske i njemačke novine, razvijajući moderno izvještavanje. Njegov članak o požaru u palači Christiansborg prekretnica je u danskom novinarstvu. Bang se prvenstveno bavi `mirnim postojanjem`, zanemarenim i ignoriranim ljudima koji žive dosadnim i naizgled nevažnim životima. Posebno ga zanima opisivanje usamljenih ili izoliranih žena. Ved Vejen (Katinka, 1886.) opisuje tajnu i nikad ispunjenu strast mlade žene šefa postaje, koja živi u jalovom braku. Tine (1889.), koji kao pozadinu ima rat s Pruskom 1864. (Drugi rat u Schleswigu), priča tragičnu ljubavnu priču mlade djevojke na otoku Alsu. Stuk (Stucco, 1887.) pripovijeda o ljubavnoj vezi mladića koja jenjava bez ikakvog pravog objašnjenja, na pozadini `Gründerzeita` iz Kopenhagena i njegove površne modernizacije i ekonomskih špekulacija. U Ludvigsbakkeu (1896.) mlada medicinska sestra trati svoju ljubav na beskičmenog prijatelja iz djetinjstva, koji je na kraju napušta, kako bi spasila svoje imanje udajom za bogatu nasljednicu. Neke od njegovih knjiga, uključujući Tina i Katinka (naslovi na engleskom), prevedene su na mnoge jezike i snimljene. Bangov roman Mikaël iz 1902., temeljen na životu Augustea Rodina [4], pokazao se posebno popularnim za adaptacije u nijemo doba, nakon što je snimljen u dva filma: The Wings iz 1916., redatelja Mauritza Stillera, i Michaela iz 1924., u režiji Carla Theodora. Dreyer. Bangova djela donijela su mu slavu kao vodećeg europskog impresionističkog pisca. Bangove posljednje godine bile su ogorčene zbog progona i pogoršanja zdravlja. Mnogo je putovao Europom, a tijekom predavanja po Sjedinjenim Državama pozlilo mu je u vlaku i umro je u Ogdenu, Utah.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prevod: Josip Badalic Anton Pavlovič Čehov (rus. Антóн Пáвлович Чéхов, Taganrog, 29. januara 1860—Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904) bio je pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.[1] Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine.[2] U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka.[3][4] Smatra se, uz Mopasana, najvećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište. Čehov je u početku pisao priča samo radi finansijske dobiti, ali kako su njegove umetiničke ambicije rasle, on je uveo formalne inovacije koje su uticale na evoluciju moderne kratke priče Rođen je kao treće od šestoro dece trgovca Pavela Jegoroviča i Jevgenije Jakovljevne Morozove. Od 1876. do 1879. Čehov pohađa osnovnu i srednju školu u Taganrogu, često posećuje pozorište, objavljuje tekstove i uređuje školske novine. Čehovljev otac 1876. godine bankrotira i seli sa porodicom u Moskvu, dok Anton ostaje u Taganrogu. U to vreme Čehov piše svoju prvu dramu `Bez oca`, koja nije pronađena do danas. Anton P. Čehov 1879. godine završava srednju školu i odlazi u Moskvu, gde upisuje medicinu na Moskovskom univerzitetu. Tokom studija objavljuje anonimne članke u studentskim časopisima, ubrzo uzima i pseudonim Antoša Čehonte pod kojim piše u časopisima Peterburška gazeta, Novo vreme, Oskolki i Ruska misao. Između 1880. i 1887. Piše još pod pseudonimima: Doktor koji je izgubio svoje pacijente, Brat moga brata, Čovek bez... i t.d. Godine 1881. godine Čehov piše dramu koja će kasnije postati poznata pod imenom Platonov, a zanimljivo je da je ta drama izdata tek 1923., skoro 20 godina nakon autorove smrti. Studirao je medicinu i bio kotarski lekar, ali zbog nedovršenog diplomskog rada nije stekao lekarsku titulu. Započinje praksu u Čikinu, a iste godine objavljuje zbirku priča Melpomenine priče, dok u decembru prvi put pati od simptoma tuberkuloze. 1884. piše i jednočinku Na glavnom putu. Radnja jednočinke događa se u krčmi na glavnom putu, tekst nije prošao cenzuru i ocenjen je nepodobnim za izvođenje, te je prvi put objavljen 1914. povodom desetogodišnjice Čehovljeve smrti. Godinu dana kasnije Čehov putuje u St. Peterburg, gde upoznaje izdavača Alekseja Suvorina i slikara Isaka Levitana s kojima postaje blizak prijatelj, te ubrzo počinje pisati i objavljivati tekstove u Suvorinovim novinama Novo vreme. U aprilu 1890. Čehov odlazi na putovanje kroz Sibir do ostrva Sahalin, gde kao lekar istražuje život u zatvoreničkim logorima, nakon toga plovi još Tihim i Indijskim okeanom, a na putovanju se zadržao do oktobra iste godine. Putovanja su u Čehovljevom životu bila konstanta, pa tako već 1891. ide u obilazak zapadne Evrope, a iste godine izdaje novele Dvoboj i Žena sa sela. Kupuje malo imanje u Melihovu, gde seli sa porodicom. Epidemija kolere nastupa u razdoblju 1892.-1893., A Čehov kao jedan od vodećih ljudi u pokrajinskoj sanitarnoj komisiji, besplatno leči najsiromašnije seljake i bori se protiv gladi. Objavljuje 11 priča među kojima je i Moja žena, Skakavac i jednočinku Jubilej. Godine 1893. upušta se u ljubavnu avanturu s Likom Mizinovom, s kojom se neće venčati ali će mu ona poslužiti kao inspiracija za lik Nine u drami Galeb. Piše Ostrvo Sahalin, izlaze mu tekstovi Anonimna priča i Veliki Volodja i mali Volodja. Zdravlje mu se pogoršava 1894. te putuje u Italiju i Pariz. Objavljuje dela Student, Učitelj književnosti, Crni monah. Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Nemirovič Dančenko otvaraju 1897. Moskovski hudožestveni teatar, što će ubrzo imati veliki uticaj na Čehovljev dalji rad. Čehovu umire otac, a on sam boravi u bolnici zbog prvog akutnog napada plućne tuberkuloze. U septembru putuje u Francusku na lečenje, te su mu objavljene drame Ujka Vanja, Ivanov, Galeb i jednočinke kao i priče Seljaci, Kod kuće i Divljak. U maju 1898. Anton Pavlovič Čehov vraća se iz inostranstva i živi neko vreme na Jalti, gde preživljava drugi napad tuberkuloze. Čehov prodaje sva autorska prava na svoj rad izdavaču A. F. Marksu za 75.000 rubalja, što bi u današnoj vrednosti bilo oko 80.000 dolara, i počinje da uređuje svoja sabrana dela. Iste je godine nagrađen Ordenom sv. Stanislava za rad u obrazovanju. Piše i objavljuje tekstove Na službenom poslu, Draga, Dama sa psetancetom. Tog leta prodaje imanje u Melihovu i gradi kuću na Jalti. Umetnik 1903. objavljuje svoju poslednju priču Zaručena, te mu izlazi drugo izdanje sabranih dela u 16 tomova. U junu cenzori zabranjuju izvođenje Čehovljevih drama u niskobudžetnim pozorištima za radničku klasu, a u septembru završava dramu Višnjik. Nakon toga, zdravlje Antona Pavloviča Čehova se pogoršava. Početkom juna Čehov putuje sa suprugom Olgom Kniper na lečenje u Nemačku gde 15. jula umire u Badenvajleru. Sahranjen je 22. jula na groblju Novo-devičje u Moskvi. Antona P. Čehova nazivaju začetnikom psihološkog realizma. U njegovim dramama ne postoji tipičan dramski sukob već sve što se događa u drami proizilazi iz psiholoških stanja, osećaja i unutrašnjih sukoba likova.[7][8] Čehov u svojim dramama takođe insistira na protoku vremena koji je jedan od mehanizama zbivanja u kojem se događaju promene. U Čehovljevim dramama su vrlo detaljno ispisane didaskalije i opisana mesta radnje što doprinosi opštem razumevanju likova i njihovih psiholoških stanja. Stvaralaštvo Iako je tvrdio da mu je medicina žena, a književnost ljubavnica, i unatoč tome što je svoj profesionalni život češće posvećivao upravo lečenju, u medicini je ostao poznat više kao – bolesnik, a svetsku slavu donelo mu je pozorište...

LJUBIŠA STEFAN MITROV (Budva, 29.02.1824 — Beč, 11.11.1878) Ljubiša Stefan Mitrov rodio se u Budvi poslednjeg dana meseca februara, 1824. Otac Ljubišin Mitar, proveo je gotovo sav svoj vek na moru; a Ljubiša, kod dobre majke, bio se je razmazio tako da, do svoje četrnaeste godine, još gotovo ni azbuke nije znao! Tek kad mu otac umre, Stevan se seti da mu mnogo treba, pa navali učiti se samoučki i, za nekoliko godina, toliko se spremi da je, godine 1843, već bio općinski sekretar u Budvi, a godine 1848 vidimo ga kao kandidata za bečki sabor (Reichstag). Posle je bivao na dalmatinskom saboru, u Zadru; u deputaciji dalmatinskoj, u Zagrebu; i u carevinskom veću, u Beču, čak do godine 1878. Radeći i boreći se po tim burnim skupštinama, Ljubiša je dospevao baviti se i knjigom srpskom. Godine 1862, štampao je, u Narodnom Listu, nekoliko prevedene satire; posle je preveo i Horacija `Hvale seljačkoga života`, pa je, u `Dubrovačkom Zabavniku`, štampao Smrt Ugolinovu, iz Danta. Tek iza tih prevoda, počeo je raditi sam iz svoje glave, i, posle nekolike godine, dao je čitaocima ove priče: 1. Lažni car Šćepan Mali; 2. Kanjoš Macedonović; 3. Pop Andrović; 4. Prodaja Patrijare Brkića; 5. Krađa i prekrađa zvona; 6. Prokleti Kam; 7. Skoči-djevojka; 8. Gorde, ili kako Crnogorka ljubi. Najposle 9. Pričanja Vuka Dojčevića. Te su priče došle srpskim čitaocima kao neka neobična novina, sa svim iznenada. Lepi stvorovi žive uobrazilje, priče ove doneše neznano dotle bogastvo srpskoga jezika, i gipkost srpske besede! I Ljubiša, u politici i dotle krupan sin kršne Boke, ovim svojim književnim delima, zauzme jedno od prvih mesta među srpskim književnicima! Ljubiša umre u Beču 11 novembra, 1878, i ukopan bi u mestu svoga preminuća. Docnije su kosti njegove izvađene, prenesene u Boku, i sahranjene u mestu rođenja njegova. prosveta 1949 broširani povez manji format odlično očuvana(odvojile se korice)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedan crtez se uredno odvojio od tabaka, sve ostalo uredno! Migel de Servantes Saavedra (šp. Miguel de Cervantes Saavedra; Alkala de Enares, 29. septembar 1547 — Madrid, 23. april 1616) bio je španski pesnik, dramaturg i iznad svega prozni pisac. Smatra se jednom od najvećih figura španske književnosti. Prema svojim delima, pripada kako renesansi, tako i baroku i Zlatnom veku španske književnosti i na neki način predstavlja sintezu ova dva pravca[1]. U svetu je poznat kao autor prvog modernog romana i najprevođenije knjige posle Biblije, Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče.[2] Bio je svedok vrhunca moći i početka opadanja velike španske imperije koja se u to doba prostirala na tri kontinenta. Život Migela Servantesa je do 18. veka bio nepoznanica i postavljao je mnoge nedoumice[3]. Sistematsko istraživanje javnih i privatnih arhiva počelo je tek u 18. veku i nastavilo se do danas, čiji je rezultat obimna dokumentacija koju danas posedujemo o ovom velikom španskom piscu, pesniku i dramaturgu. Međutim, još uvek postoje delovi Servantesovog života o kojima se malo ili gotovo ništa ne zna[3], kao npr. period između 1597. i 1604. koji obuhvata vreme od njegovog odlaska u zatvor u Sevilji do prelaska u Valjadolid, ili na primer o motivima mnogih presudnih odluka koje je doneo u životu: odlazak u Italiju, odabir vojničke službe, povratak u Španiju koji je bio osujećen gusarskim napadom, njegovo lutanje po Andaluziji između 1587. i 1597. kao sakupljač poreza, definitivan povratak u Madrid 1608. i povratak pisanju. Odatle i mnoge pogrešne namerne ili nenamerne zamene mračnih laguna u Servantesovom životnom putu često pogrešnim tumačenjima Servantesovog diskursa u delima koji bi se mogao protumačiti kao davanje autobiografskih podataka[3]. Servantes je retko govorio u svoje ime i više je voleo da daje podatke o sebi preko izmišljenih likova kao što je to bio mavarski pripovedač Sid Benandželija iz Don Kihota, ili u svojim prolozima, posvetama i u „Putu na Parnas“, gde daje škrte i razbacane opise autora, tj. sebe, koji se ne mogu tumačiti sa sigurnošću[3]. Tako se zna da je kršten 9. oktobra 1547. godine[4] u crkvi Santa Marija la Major (šp. Santa María la Mayor), ali se tačan datum rođenja nije mogao utvrditi. Pretpostavlja se da je to bilo 29. septembra, na dan sv. Mihajla[3] (Migel — Mihajlo/Mihailo na španskom), ali i o tom pitanju postoje mnoge nedoumice. Takođe treba napomenuti da je svoje drugo prezime, Saavedra, verovatno uzeo od nekog daljeg rođaka nakon povratka iz alžirskog zarobljeništva[3].[5]. Najraniji dokument na kom se Servantes potpisuje sa ova dva prezimena (Servantes Saavedra), datira nekoliko godina nakon što se vratio u Španiju. Počeo je da dodaje drugo prezime, Saavedra, oko ili 1587. u zvaničnim dokumentima kao što je na primer bio dokument u vezi sa njegovim brakom sa Katalinom de Salazar[6] Detinjstvo Servantes se rodio u Alkali de Enares kao treće od petoro dece (Andrea i Luisa su bile starije, a Rodrigo i Magdalena mlađi od Migela[7]) Leonor de Kortinas (šp. Leonor de Cortinas) i Rodriga Servantesa (šp. Rodrigo de Cervantes) porodičnog lekara i hirurga za koga se smatra da je verovatno bio jevrejskog porekla (novi hrišćanin)[7][8]. Bio je kršten u crkvi Santa Marija la Major (šp. Santa María la Mayor). Otkriće njegove krštenice iz te crkve u 18. veku, konačno je razrešilo misteriju mesta njegovog rođenja. Porodica se stalno selila tako da se ne zna mnogo o Servantesovom detinjstvu. Servantesova kuća u Valjadolidu Godine 1551. porodica Servantes se definitivno preselila u Valjadolid u potrazi za boljim životom. Nakon entuzijazma novog početka, Rodrigo Servantes je zapao u dugove zbog kojih je više puta dospevao i u zatvor, a cela imovina mu je bila konfiskovana. Nakon nekoliko veoma teških godina, godine 1553. Rodrigo Servantes se vratio s porodicom u Alkalu na kratko, da bi potom otišao sam u Kordobu, u pratnji samo svoje majke. Tamo je, zahvaljujući svom ocu (s kim isprva nije bio u dobrim odnosima), dobio posao lekara i hirurga u zatvoru Inkvizicije. Ubrzo zatim je doveo i svoju porodicu iz Alkale da mu se pridruže u Kordobi. Spomenik Servantesu u Madridu U Kordobi je Migel krenuo da se školuje na akademiji Alonsa de Vijerasa (šp. Alonso de Vieras). Ubrzo će pokazati veoma veliko interesovanje za književnost. Nešto kasnije nastavio je školovanje kod kordopskih jezuita. U to doba će videti prve predstave Lopea de Ruede (šp. Lope de Rueda) koje će, kao i kordopska pikareska, ostaviti dubok trag na mladog Servantesa. Nakon smrti Migelovih dede i babe, Servantesov otac je odlučio da krene opet na put — prvo u Granadu a zatim u Sevilju, grad koji je u ono doba bio u punom razvoju i smatrao se najvažnijim gradom u Španiji. U Sevilji Migel je nastavio svoje školovanje kod seviljskih jezuita. Njegov profesor je bio otac Asevedo (šp. Padre Acevedo) u čijim su komedijama igrali njegovi studenti. Otac Asevedo će takođe veoma mnogo uticati na formiranje budućeg dramaturga Servantesa. U to doba će Servantes početi da piše i svoje prve pozorišne komade realističnog karaktera. Početkom 1566. godine porodica se preselila u Madrid, grad koji je bio u usponu i doživljavao je demagrafsku eksploziju zahvaljujući tome što se u to doba tamo preselio dvor Filipa II. U to doba Serantes je napisao svoje prve stihove — sonet u čast rođenja druge kćerke Filipa II i njegove druge žene, Izabel de Valoa. Huan Lopez de Ojos (šp. Juan López de Hoyos), profesor u školi „Estudio de la Vilja“ (šp. Estudio de la Villa), koju je Servantes pohađao, objavio je čak neke Servantesove stihove (nuestro caro y amado discípulo[7] — „našeg nam dragog i voljenog učenika“) u svojoj knjizi o bolesti i smrti Izabele de Valoa. Prema dokumentima nađenim u Arhivu Simankas (šp. Archivo de Simancas), zbog navodnog učešća u dvoboju u kom je bio ranjen izvesni Antonio de Segura[9] (šp. Antonio de Sigura), 15. septembra 1569. godine Migel Servantes je osuđen na proterivanje na 10 godina i na odsecanje desne šake, zbog čega će Servantes pobeći prvo u Sevilju, a odatle u Italiju. Mladost — Italija, Bitka kod Lepanta i alžirsko zarobljeništvo Bitka kod Lepanta. Paolo Veroneze (ulje na platnu, 1572) U Italiji je stupio u službu kardinala Akvavive (šp. Acquaviva). Prošao je Italiju uzduž i popreko, i video nekoliko italijanskih pozorišnih remek-dela. Godine 1570. ipak je odlučio da napusti palatu svog gospodara i da se prijavi kao vojnik u Špansku armadu. Otišao je u Napulj gde se pridružio četi koju je predvodio Alvaro de Sande (šp. Álvaro de Sande). U maju 1571. godine osnovana je Sveta liga, kao i vojska don Huana od Austrije, kraljevog polubrata, a španske snage se užurbano spremaju za odlučujući sukob sa Turcima. U leto 1571. u Italiju je pristigla i četa Dijega de Urbine (šp. Diego de Urbina) u kojoj je služio Migelov mlađi brat, Rodrigo i kojoj se Migel pridružio, ne toliko iz ubeđenja koliko iz privatnih razloga. Učestvovao je u čuvenoj bici kod Lepanta, 7. oktobra 1571. godine protiv Turaka i njihovog sultana Selima II, u kojoj je izgubio levu ruku i zbog čega su ga zvali Jednoruki sa Lepanta (šp. Manco de Lepanto)[8]. Servantes je bio izuzetno ponosan na svoje učešće u ovom zajedničkom vojnom poduhvatu mletačkih, papskih i španskih snaga pod vrhovnim vođstvom Huana od Austrije u kom je učestvovalo više od 200 galija, 50 fregata i 80.000 ljudi, što će više puta naglasiti u svojim delima. Nakon pobede koja je označila kraj osmanskog preimućstva na moru, Migel, teško ranjen, prebačen je u Mesinu u bolnicu na lečenje i oporavak, gde je proveo nekoliko meseci da bi u aprilu 1572. godine ponovo stupio u službu, kada je bio unapređen u „elitnog vojnika“ (šp. soldado aventajado) zbog zasluga u bici kod Lepanta. Potom će učestvovati u vojnim ekspedicijama protiv Turaka na Krfu i u Tunisu, da bi 1574. godine definitivno napustio vojnu službu[9]. ...Ali nisam mogao da ne osetim što me je nazvao matorim i jednorukim, kao da je do mene stojalo da zadržim vreme, te da za me ne protiče, kao da sam moju ruku izgubio u kakvoj krčmi, a ne u najuzvišenijoj prilici što su je videla prošla stoleća i sadašnja, i što će je budući vekovi videti. Ako moje rane ne blistaju u očima onoga koji ih gleda, bar ih poštuju oni koji znaju gde sam ih zadobio; a vojniku bolje dolikuje da je mrtav u boju negoli slobodan u bekstvu; pa o tome ja mislim, kad bi mi sad predložili i ostvarili nešto nemoguće, ja bih više voleo što sam se našao u onom divnom boju negoli da sam sad izlečen od mojih rana, a da nisam bio u njemu... Don Kihot (II deo), „Predgovor čitaocima“. Prevod: Đorđe Popović[10]) Tada će nastati i neka od njegovih značajnih dela — Put na Parnas (šp. Viaje del Parnaso), Galateja (šp. La Galatea), Uzorne novele (šp. Novelas Ejemplares), Pustolovine Persilesa i Sihismunde (šp. Los trabajos de Persiles y Segismunda). U tom periodu, glavni uticaji koje je Servantes primio na polju književnosti bili su Petrarka, Bokačo, Ariosto i Bojardo, iako se njegova kasnija dela ne ograničavaju samo na imitaciju ovih velikana italijanske renesansne književnosti. Godine 1575. Servantes se ukrcao na brod u Napulju i krenuo ka Barseloni, kući. Sa sobom je nosio preporuke Huana od Austrije i vojvode od Sese. Međutim, brod je pao u ruke berberskih gusara, koji su njega i njegovog brata (koji je s njim putovao) odveli u Alžir, gde je u zarobljeništvu proveo pet godina (1575—1580). Smatra se da je Servantes toliko godina proveo u zarobljeništvu upravo zbog preporuka tako visokih ličnosti koje je nosio sa sobom — naime, gusari, videvši te preporuke, bili su ubeđeni da im je neka veoma uvažena ličnost dopala šaka, te su uporno tražili preveliki otkup za njega i njegovog brata, a koji njegova porodica nije mogla da plati. Iskustvo iz ovog perioda Servantesovog života će se reflektovati u njegovim delima Alžirske dogodovštine (šp. El trato de Argel) i Alžirske tamnice (šp. Los baños de Argel)[11]. U toku tih pet godina, Servantes je bezuspešno pokušao četiri puta da pobegne iz zatočeništva[11]. U aprilu 1576. godine Servantesov otac je saznao da mu je sin zatočen u Alžiru, te je pokušao da skupi novac za otkup, ali bez uspeha. Tražio je pomoć od Kraljevskog saveta (šp. Consejo Real) i Saveta Kastilje (šp. Consejo de Castilla), ali je bio odbijen. Onda je Servantesova majka Leonor izašla pred Krstaški savet (šp. Consejo de la Cruzada) i pod lažnim izgovorom da je udovica, uspela da dobije pomoć u vidu pozajmice. Međutim, suma nije bila dovoljna, a Migel, siguran u beg koji je bio planirao, odrekao se prava prvorođenog sina u korist svog brata, te je tako Rodrigo, a ne Migel bio oslobođen na osnovu poslatog otkupa. Beg, međutim, nije uspeo, a Servantes, pošto je priznao da je bio vođa, morao je da provede pet meseci u kraljevskim tamnicama. Ovo nije bio ni prvi ni poslednji put da je Servantes pokušao da pobegne. Samo ga je status privilegovanog zatočenika koji je imao zahvaljujući pismu Huana od Austrije koje je nosio sa sobom u trenutku zarobljavanja spasao od sigurne smrti. U maju 1580. godine u Alžir je stigao fra Huan Hil (šp. Fray Juan Gil), glavni prokurator religioznog reda Sv. Trojice. Sa sobom je nosio otkup koji se jednim delom sastojao od sume koju je priložila Servantesova majka (280 eskuda) i delom od novca koji je dat kao pomoć ekspediciji (220 eskuda). Servantes je u septembru bio oslobođen, ali pre nego što je pošao za Španiju, morao je da se odbrani od optužbi da je sarađivao sa muslimanskim gusarima[3]. Dana 27. oktobra 1580. Servantes se iskrcao u Deniji, na severu Alikantea. Prošavši prvo kroz Valensiju, stigao je konačno u Madrid mesec dana kasnije. Zrelost — Povratak u Španiju i zatvor Litografija Servantesovog portreta. Ne postoje portreti napravljeni za Servantesovog života. Postoje samo portreti načinjeni nakon njegove smrti na osnovu šturih opisa sebe koje je sam autor davao u svojim delima Nakon dolaska u Španiju, Servantes je prvo pokušao da sredi pozajmicu sa Savetom Kastilje koju je njegova porodica dobila za njegov otkup. Takođe želeo je da bude siguran da je pomilovan za dvoboj sa Segurom zbog koga je pre deset godina bio osuđen. U Valensiji će posetiti Timonedu, izdavača dela Lopea de Ruede, a takođe će se družiti sa tamošnjim pesnicima i piscima. Po dolasku u Madrid, svoju porodicu je našao u veoma teškoj situaciji. Otac je bio do guše u dugovima i gluv, a majku je grizla savest zbog toga što je morala da laže zarad svojih sinova. Njegov brat Rodrigo je zbog takve materijalne situacije opet bio u službi vojvode od Albe. U tom periodu je odlučio da ode na dvor i zato će putovati prvo u Oran, zatim Kartahenu i na kraju u Lisabon, ali ne uspeva. Na kraju se vratio u Madrid gde je takođe pokušao da izdejstvuje da ga pošalju u Ameriku, ali takođe bez uspeha. U Madridu je po svoj prilici bio u vezi sa izvesnom Anom de Viljafranka (šp. Ana de Villafranca)[12] koja mu je rodila jednu vanbračnu kćerku, a 1585. godine se oženio Katalinom de Salazar i Palasios (šp. Catalina de Salazar y Palacios) koja je bila 22 godine mlađa od njega[12]. Bila je kćerka idalga iz Eskivijasa (šp. Esquivias) gde se Servantes nakon ženidbe trajno nastanio. Iako van Madrida, nije prekinuo veze sa književnim svetom. Obnovio je prijateljstvo sa svojim starim profesorom, Lopezom de Ojosom, koji će biti blisko upoznat sa delom koje je tada počeo da piše, pastoralnim romanom „Galateja“. Takođe se ponovo našao sa svojim starim prijateljima piscima, Pedrom Lajnezom i Fransiskom Figeroom, a sklopio je i nova prijateljstva sa pesnicima Pedrom Padiljom, Huanom Rufom i Galvezom de Montalvom. U delima ovih pesnika se pojavljuju Servantesovi soneti, a i Servantes takođe uključuje u svoj pastoralni roman „Galateja“ neke od soneta ovih pesnika. U ovakvom pozitivnom okruženju, Servantes je 1585. u Alkali objavio pastoralni roman, „Galateja“ koju je finansirao Blas de Robles (šp. Blas de Robles), a štampao Huan Gracijan (šp. Juan Gracian). Pod Montalvovim uticajem, koristiće pseudonime i igraće se sa izmišljenim likovima, a kao referencu će više puta pomenuti Montemajorovu Dijanu, delo koje je u to doba bilo popularno. Kasnije će u svom „Don Kihotu“ kritikovati ovu proznu vrstu, smatrajući je lažnom i neodgovarajućom realnosti. „Galateja“ je, međutim, imala uspeha. U madridskim literarnim krugovima mnogi su je hvalili, uključujući i samog Lopea de Vegu. Pet godina kasnije, pojaviće se drugo izdanje. Takođe je i u Francuskoj imala dosta uspeha, mada će tamo biti prvi put objavljena 1611. Međutim, iako je u više navrata obećavao, nikad nije napisao drugi deo. Tih godina se stvaraju mnoge glumačke družine koje prikazuju kako svetovne tako i crkvene pozorišne prikaze po gradovima, nastaju prva improvizovana ali stalna pozorišta koja su se nazivala korali za komedije (šp. corrales de comedias), a uporedo nastaje i nova dramska vrsta, nova komedija, koja je po temama i stilu bliža običnom narodu, a po formi totalno razbija klasičnu koncepciju dramske vrste. U tim počecima nastanka „narodnog“ pozorišta, određeni autori, među kojima je bio i Servantes, pokušavaju da spasu klasični teatar[12]. S tim u vezi, Servantes će napisati nekoliko klasičnih tragedija, od kojih su dve preživele do danas: „Alžirske dogodovštine“ i „Opsada Numansije“. Ne zna se, međutim, ništa o drugih dvadeset ili trideset komedija za koje on sam tvrdi da je napisao u tom periodu[12]. Godine 1587. Servantes se oprostio od svoje žene iz nepoznatih razloga i otišao u Sevilju. Tamo je stupio u službu španske Armade kao intendant. Putovao je Andaluzijom i nabavljao žito za vojsku. Godine 1590. opet je pokušao da izdejstvuje da ga pošalju u Ameriku, ali opet bez uspeha. Godine 1592. Servantes je dopao zatvora zbog lažnih optužbi da je ilegalno prodavao žito, gde će ostati dve godine, do 1594[13]. Servantes će u ovom periodu napisati mnoge od svojih Uzornih novela (Ljubomorni Ekstremadurac, Rinkonete i Kortadiljo, Razgovor pasa), kao i druge novele koje su uključene u „Don Kihota“ (Rob). Takođe je napisao i nešto poezije, a postoje dokazi o postojanju ugovora koji je potpisao 1592. godine sa izvesnim Rodrigom Osorijem (šp. Rodrigo Osorio) prema kome se obavezao da će napisati šest komedija „kad bude stigao“, obaveza koju očigledno nije ispunio[13]. Godine 1594. Servantes je dobio posao sakupljača poreza. Posao je obavljao u provinciji Granada i kad ga je konačno završio i vratio se u Sevilju, trgovac Simon Frejre (šp. Simón Freire) kod koga je deponovao sakupljeni porez je bankrotirao, a sam Servantes bio optužen i osuđen da je prisvojio novac koji je sakupio[14]. U tom zatvoru u Sevilji Servantes je imao prilike da dođe u bliski kontakt sa najnižim slojevima društva i njihovim žargonom, pravilima, hijerarhijom, što će kasnije iskoristiti u svojim delima. U tom istom zatvoru će nastati i prvo poglavlje „Don Kihota“, kako sam tvrdi u Prologu prvog dela[14]. Ne zna se sa sigurnošću kada se Servantes ponovo našao na slobodi, ali se zna da je 1600. godine definitivno napustio Sevilju, i da je iste godine zabeleženo njegovo prisustvo u Toledu, a potom 1602. godine u Eskivijasu[14]. Poslednje godine — godine književnog stvaralaštva Naslovna strana prvog izdanja Don Kihota iz 1605. godine Godine 1604. Servantes se nastanio sa svojom ženom u Valjadolidu, gde se iste godine preselio i dvor Filipa III. Tu je našao i izdavača Fransiska de Roblesa, sina Blaska de Roblesa koji mu je pre mnogo godina izdao „Galateju“[15]. Krajem decembra 1604. godine izašao je iz štampe prvi deo „Don Kihota“ koji su prethodno najavili Lope de Vega i Lopez de Ubeda. Već u prvim mesecima sledeće godine primećivao se uspeh dela: U martu Servantes je dobio proširenje dozvole štampanja na Portugal i Aragon (prethodno je dobio samo za Kastilju). Pojavila su se i dva piratska izdanja u Portugaliji i drugo izdanje u Kastilji. Pojavljuju se prve narudžbine iz Amerike, a na maskenbalima ljudi su počeli da se prerušavaju u Don Kihota i Sanča Pansu kao popularne literarne ličnosti[15]. Posle izlaska Don Kihota iz štampe, Servantes je postao poznat i van granica Španije. Izlaze nova izdanja „Kihota“: u Briselu (1607) i Madridu (1608). Tomas Šelton prevodi „Don Kihota“ na engleski jezik koji će se pojaviti 1612[16]. Sezar Uden 1611. počinje francuski prevod koji će završiti četiri kodine kasnije[17]. Servantes se definitivno vratio u Madrid februara 1608. Prvo je živeo u ulici Magdalena, a zatim se preselio u ulicu Leon, u, kako se tada zvao, „kvart muza“, gde su živeli i Lope de Vega i Fransisko de Kevedo i Velez de Gevara. Godine 1612. preselio se u ulicu Uertas, da bi konačno 1615. prešao u kuću na uglu ulica Leon i Frankos[18]. Svoje poslednje godine života Servantes uglavnom je provodio u Madridu, iz kog je odlazio samo na kratka putovanja u Alkalu ili Eskivijas. U proleće 1610. grof od Lemosa bio je imenovan vicekraljem Napulja i Servantes (kao i Gongora) se nadao da će biti pozvan da mu se pridruži kao dvorski pesnik, ali od toga na kraju ništa nije bilo[18]. U ovim poslednjim godinama života Servantesa su ophrvali porodični problemi i tri smrti: njegove sestre Andreje u oktobru 1609, njegove unuke, Izabele Sans šest meseci kasnije i njegove druge sestre, Magdalene, januara 1610[18]. Pozne godine su Servantesu takođe donele osećaj bliskosti s Bogom: aprila 1609. godine postao je član „Kongregacije slugu svetog sakramenta“ (šp. Congregación de los Esclavos del Santísimo Sacramento), iako se ništa ne zna o tome da li se striktno pridržavao njihovih pravila (postovi i apstinencija određenih dana, svakodnevno prisustvovanje misama, spiritualne vežbe i posete bolnicama). U julu 1613. postao je iskušenik, a zaredio se 2. aprila 1616, nekoliko meseci pre smrti[18]. U međuvremenu, Servantes je završio i svoje „Uzorne novele“[17]. Neke su najverovatnije nastale u doba njegovih putešestvija po Andaluziji, kao Rinkonete i Kortadiljo ili Ljubomorni Ekstremadurac, druge su pak nastale u periodu njegovog boravka u Valjadolidu, a druge su, opet, nešto kasnije napisane, kao Razgovor pasa, ili Cigančica i u kojima se jasno vide aluzije na rastuću netrpeljivost prema moriskosima koji su 1609. bili proterani kraljevskim dekretom. Delo izlazi iz štampe u izdanju Huana de la Kueste 1612. godine, sa posvetom grofu od Lemosa sa kojim je Servantes mislio da će ići u Italiju[17]. Odmah su doživele uspeh: za deset meseci u Španiji su štampana četiri izdanja, posle kojih će doći još 23 izdanja do kraja veka, a Rose d`Odigije (franc. Rosset y D`Audiguier) ih prevodi na francuski 1615. godine. Francuski prevod je doživeo osam izdanja tokom 17. veka[17]. Godine 1613. počeo je da piše i „Put na Parnas“ po ugledu na istoimeno delo Čezarea Kaporalija (ital. Cesare Caporali)[17]. Delo će izaći iz štampe 1614. godine. Nakon kratke pauze kada su se sva pozorišta zatvorila zbog smrti Filipa II, španski teatar doživljava pravi procvat. Stvorila se atmosfera koje je bila inspiracija za mnoge pesnike i dramaturge, a plodni i maštoviti „monstrum prirode“[19], Lope de Vega, okružen grupom pristalica i učenika, pretvorio se u idola običnog priprostog naroda[17]. Godine 1609. Lope objavljuje svoju čuvenu „Novu umetnost pravljenja komedija“ (šp. Arte nuevo de hacer comedias) u kojoj izlaže svoju poetiku, podvlačeći njegova formula o ugađanju prostom narodu daje više nego dobre rezultate. Kroz usta lika sveštenika u „Don Kihotu“, Servantes nevoljko priznaje genijalnost Lopeu, ali izražava i svoje negodovanje zbog ugađanja ukusima prostog naroda[17]. Verovatno da je to bio i razlog bojkota koji je doživeo kad se vratio u Madrid — naime, nije mogao da nađe ni jednog vlasnika pozorišta (koji su u velikoj većini ujedno bili i pisci novih komedija) koji bi uvrstio na repertoar njegova dela. Svoje razočarenje izrazio je u prologu „Osam komedija i osam entremesa“: „ ...pensando que aún duraban los siglos donde corrían mis alabanzas, volví a componer algunas comedias; pero no hallé pájaros en los nidos de antaño; quiero decir que no hallé autor que me las pidiese, puesto que sabían que las tenía, y así las arrinconé en un cofre y las consagré y condené al perpetuo silencio... ... misleći da još uvek traje ono vreme kad su me hvalili, opet sastavih neke komedije, ali ne nađoh ptiće u gnezdima ranijih vremena; hoću da kažem, ne nađoh nikog ko bi mi ih tražio, jer su znali da ih imam, tako da ih pohranih u kovčeg, posvetih ih i osudih na večitu tišinu...[3] ” U „Dodatku na Parnas“, Servantes objašnjava kako je odlučio da svoje komedije „publici predstavi u knjizi, kad već ne može u pozorištima“ i tako se septembra 1615. godine pojavila zbirka „Osam komedija i osam novih međuigri“ u izdanju Huana de Viljaroela (šp. Juan de Villarroel)[17]. Ove komedije su sastavljene u različito doba i ne može se utvrditi njihov hronološki sled, ali jedno je sigurno — njihovo objavljivanje ih je spaslo od zaborava. Naslovna strana prvog izdanja „Pustolovina Persilesa i Sihismunde“ Iako je još u prvom delu „Don Kihota“ obećavao nastavak dogodovština veleumnog plemića i njegovog konjušara, Sanča, Servantes je ispunio obećanje tek nakon 10 godina i to tek nakon izlaska apokrifnog drugog dela čiji je autor bio izvesni Alonso Fernandez de Aveljaneda (šp. Alonso Fernández de Avellaneda), rodom iz Tordesiljasa[20]. Apokrifni drugi deo „Don Kihota“ izašao je u Taragoni, u izdanju izvesnog Felipea Roberta (šp. Felipe Roberto). Ovo delo je bilo totalni falsifikat, počev od odobrenja knjige, preko dozvole za štampanje do imena štampača i mesta izdanja. Čak je i ime samog autora bilo lažno. Martin Riker (šp. Martín de Riquer) je relativno skoro uspeo da na osnovu analize teksta iznese pretpostavke da se radi o izvesnom Heronimu de Pasamonteu (šp. Jerónimo de Pasamonte), vojniku i piscu koji je mogao biti inspiracija za lik galijaša Hinesa de Pasamontea koji se pojavljuje u 32. poglavlju prvog „Don Kihota“. Prolog apokrifnog „Don Kihota“, koji se pripisuje Lopeu de Vegi, veoma je povredio Servantesa, u kome mu se preporučuje da „spusti nos i da bude skromniji“, i gde se ismevaju njegove godine uz optužbe da ima „više jezika nego ruku“[20], aludirajući na Servantesovu sakatost. Servantes mu je odgovorio s merom u Prologu drugog dela „Don Kihota“, rekavši kako je svoje rane zaradio u „najuzvišenijoj prilici što su je videla prošla stoleća i sadašnja, i što će je budući vekovi videti“. Zatim je na elegantan način dao i svoju ocenu o samom apokrifnom delu — u samoj knjizi dok Don Kihot prelistava Aveljanedinu knjigu, tu se zadese dva čitaoca koji razočarano komentarišu „budalaštine koje su upravo pročitali“, a potom Servantes ubacuje u radnju i jedan lik iz apokrifnog dela i daje mu priliku da upozna pravog „Don Kihota“ i da uvidi da je Aveljanedin lik jedan običan prevarant[20]. U novembru 1615. godine, posvećen grofu od Lemosa, izašao je drugi deo „Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče“, u kome Servantes opisuje nastavak dogodovština plemenitog idalga i njegovog konjušara, ali ovaj put ga vodi do kraja, do same samrtničke postelje i time uklanja svaku dalju mogućnost pojave novih apokrifnih nastavaka[20]. Nekoliko meseci pred smrt, Servantes poslednjim snagama uspeva da završi svoje poslednje delo, „Pustolovine Persilesa i Sihismunde“[21], koje je verovatno počeo još 1609. i najavljivao ga je više puta u svojim ranijim delima[22]. Po tematici, „Persiles“ pripada podvrsti pustolovnog romana koji ima elemente viteškog i ljubavnog romana, veoma popularnog u 16. i 17. veku[22]. Servantes je bio sahranjen 23. aprila 1616. godine. Parohija San Sebastijan je zabeležila samo datum sahrane, prema tadašnjim običajima, i taj datum je do danas ostao zabeležen kao dan smrti Servantesa, na koji se u Španiji i celom svetu slavi Dan knjige[21]. Dela Servantes pripada, kako svojim životom, tako i svojim delom, koliko renesansi, toliko i baroku. Živeo je u jednom prelomnom vremenu, kako političkom, tako i na polju književnosti, koje je nastojao da razume i objasni. Renesansni ideali i način razmišljanja, kao i književne forme polako ali sigurno se menjaju ili nestaju. Na temeljima evropske renesanse formira se tipično španski barok, sa samo sebi svojstvenim i nigde u svetu ponovljivim karakteristikama. Servantes je stvarao u svim književnim rodovima — bio je pesnik, dramaturg i iznad svega, prozni pisac.[23] Pesničko delo Servantes je u toku celog svog stvaralačkog života negovao poeziju i voleo je, iako ga njegovi savremenici nisu smatrali naročitim pesnikom, čega je i on sam bio svestan. Poezija je bila prvi književni rod u kom se Servantes ogledao. Tematski, metrički i stilski sledio je uzore popularni renesansnih pisaca — Petrarka, Bokačo, Ariosto — da bi u poznim godinama i sam učestvovao u stvaranju barokne poezije[24]. Servantesova poezija je sinteza dve glavne struje koje su u na kraju renesanse i početku baroka vladale u španskom pesništvu[24]: poezija pod italijanskim uticajem i tradicionalistička poezija. Servantesova poezija se može razvrstati na nekoliko tematskih grupa[24]: Pastoralno-ljubavne pesme. Prigodne pesme. Pesme po ugledu na narodnu poeziju. Pesme o poeziji i o pesnicima. Pastoralna tematika je veoma prisutna u Servantesovom pesničkom opusu, naročito pesme uključene u njegova prozna dela. U toj grupi, ljubav je najčešći motiv. U prigodnim pesmama je opevao niz poznatih ličnosti onog doba, kao i neke aktuelne događaje. Zatim, pisao je pesme po ugledu na narodnu usmenu poeziju koje je takođe uključivao u svoja prozna dela, kao i pesme posvećene poeziji i drugim pesnicima[24]. Pastoralno-ljubavne pesme Ovaj vid poezije Servantes je pisao pod jakim uticajem italijanskih pesnika, na početku svoje književne karijere, u doba kad je pisao Galateju, a zatim i u doba kad je sastavljao prvi deo „Don Kihota“[25]. Pastoralna tematika, koja je glavna tema ovih pesama je Servantesu bila posebno draga. „Galateja“, koja je bila pisana prema tada vladajućim pravilima, obiluje delovima napisanim u stihu. Zaljubljeni pastiri i pastirice pevaju ili recituju stihove uz pratnju instrumenata i kroz njih izražavaju svoja razmišljanja i osećanja[25]. Metričke forme koje se najčešće koriste su renesansne metričke forme poezije pod italijanskim uticajem: soneti, ekloge, kao i petrarkističke pesme. Potom, sekstine (šest strofa od po šest stihova i jedna strofa od tri stiha), glose. Od strofa, najčešći su terceti i oktave. Idealizovana slika pastoralnog sveta se provlači kao glavna tema u ovim pesmama, u kojima se pojavljuju idealizovani pastiri i pastirice obuzeti prefinjenim, skoro posvećenim kultom ljubavi. Stihovima se u „Galateji“ izražavaju teme kao što su tuga zbog neuzvraćene ljubavi, ljubomora, beznadežnost, sumnja, strepnja, neizvesnost, buđenje nove nade, žudnja za smrću koja jedino može da donese utehu onom ko je beznadežno zaljubljen, kao i pohvale dami (u pastoralnim romanima, pastirice su bile u stvari dame prerušene u pastirsku odeću, prema tome, bile su oličenje lepote, čednosti i vrline[25]. U „Don Kihotu“ takođe postoje stihovi ovog tipa. Stihovi Grisostoma, studenta preobučenog u pastira, sročeni su prema pravilima renesansne poetike. Italijanski uticaj u ovoj tipično renesansnoj tvorevini se vidi u aluzijama na ličnosti iz antičke književnosti i mitologije, sintagmama koje su se tada koristile i imale dekorativnu funkciju („zamoran život“, „zlobna svetina“, „duboka provalija“, itd.), stilske figure kao što je antiteza („mrtvog jezika i živih reči“) ili stilska inverzija[25]. Prigodne pesme U Servantesovo doba bio je običaj da se pišu prigodne pesme posvećene poznatim ličnostima, a povodom nekog posebnog događaja[26]. Servantes je napisao nekoliko takvih pesama, posvećenih raznim ličnostima (Lope de Vega, Huan Rufo i dr.) i uglavnom pohvalnih, ali i izvestan broj satiričnih pesama, kao što su „Na odru kralja Filipa u Sevilji“ (šp. Al túmulo del rey Felipe en Sevilla) ili „Jednom uobraženku koji je postao prosjak“ (šp. A un valentón metido a pordiosero). Posebno se ističu dve pesme koje su upućene španskoj Nepobedivoj armadi, pre i nakon katastrofalnog poraza 1588[26]. Takođe vredi pomenuti i „Poslanicu Meteu Vaskezu“ (šp. Epístola a Mateo Vázquez), jedinu pesmu prigodnog karaktera na autobiografskoj osnovi. Radi se o dugoj lirskoj pesmi sa narativnim elementima koju je Servantes pisao Mateu Vaskezu, sekretaru Filipa II, dok je bio u alžirskom zatočeništvu. Cilj ove poslanice bio je da se privuče pažnja dvora i kralja na mnogobrojne španske zarobljenike koji su čamili po alžirskim tamnicama i čekali da im kralj pomogne. Poslanica sadrži dva tipa pesničkog govora: prvi, konvencionalni, koji je inače korišćen pri upućivanju neke molbe visokim zvaničnicima, i drugi, lirski, kojim je Servantes opisao biografske detalje. Servantes u ovoj pesmi izražava svoje poverenje u španski dvor i govori kako veruje da vojnička požrtvovanost nije bila uzaludna i da u španskom društvu postoji pravda, međutim, ipak kroz određene formulacije kao što je „promašena mladost“ (la mal lograda juventud) provejava naslućivanje uzaludnosti sopstvene hrabrosti[26]. Poslanica je jedna od malobrojnih Servantesovih književnih tvorevina u kojima govori na relativno otvoren način, u prvom licu, o svom životu. Smatra se najboljom lirskom tvorevinom u pesništvu Španije u poslednjih 20 godina 16. veka[26]. Pesme po ugledu na narodnu poeziju Ne postoje samostalne Servantesove pesme pisane po ugledu na narodnu poeziju, već samo u okviru njegovih proznih dela. U Uzornim novelama se mogu naći takvi stihovi, a ponekad se ne radi ni o celim pesmama, već samo o fragmentima — nekoliko stihova pisanih u duhu narodne poezije. Bile su uglavnom namenski uključivane u prozna dela. Npr. u noveli Cigančica ima nekoliko romansi kao i pesmica sa puno deminutiva karakterističnih za narodnu poeziju kojom je ona lečila glavobolju. Takođe možemo naći segidilje u noveli Rinkonete i Kortadiljo, u sceni zabave pikara i njihovih devojaka, a u Slavnoj sudoperi mazgari i služavke počinju da improvizuju uz gitaru melodične i ritmične stihove nalik na narodnu poeziju[27]. Od metričkih formi prenetih iz narodne poezije, Servantes je negovao romansu u tradicionalnom obliku i viljansiko, kao i varijantu viljansika, letrilju[27]. Pesme o poeziji i o pesnicima Ovo je Servantesova najznačajnija tematska grupa pesničkih tvorevina u koju spadaju dve dugačke pesme, „Kaliopina pesma“, koja čini sastavni deo pastoralnog romana „Galateja“ i „Put na Parnas“. Kaliopina pesma je pohvalna lirsko-epska pesma u svečanom, čak ponekad patetičnom tonu. Nimfa Kaliopa u idealizovanom pastoralnom pejzažu i u društvu drugih idealizovanih pastira i pastirica peva hvale određenom broju pesnika Servantesovih savremenika. Što se metrike tiče, pisana je u jedanaestercima grupisanim u 111 strofi od osam stihova, kraljevske oktave (šp. octavas reales) sa konsonantskom rimom. Najveći broj imena koja se u ovoj pesmi pominju, danas nemaju nikakvog značaja, ali se pominju i neka koja su veoma bitna imena u španskoj književnosti (Alonso de Ersilja, Lope de Vega, Luis de Gongora)[28]. Nakon skoro tri decenije, Servantes će napisati još jednu pesmu u istom stilu i tematici — Put na Parnas, objavljen 1614. godine[28]. Put na Parnas Naslovna strana prvog izdanja Puta na Parnas Detaljnije: Put na Parnas Ova satirično-didaktična poema se sastoji od osam poglavlja i pisana je u jedanaesteracima organizovanim u strofe od tri stiha — tercetima. Tema ove poeme je veoma slična kao i u „Kaliopinoj pesmi“: kritički osvrt na pesnike i pesnišvo onog vremena. U ovoj pesmi, mnoštvo španskih pesnika hrli sa Merkurom ka Apolonu koji ih čeka na planini Parnas. Međutim, za razliku od Kaliopine pesme, koja je prepuna hvalopseva, „Put na Parnas“ je pisan u satiričnom tonu, a kritika je upućena mnogima koji se nalaze u Merkurovoj pratnji, za koje kaže da su nedostojni da ponesu naziv pesnika i za koje koristi niz pogrdnih naziva — „beskorisni ološ“ (canalla inútil), „izgladnela družina“ (mesnada hambrienta), ili pak kovanice kao što je poetahambre, teško prevodiva reč koja se sastoji iz dve reči — poeta (pesnik) i hambre (glad)[28]. U ovoj poemi, očigledno je Servantesovo razočarenje u pesnike, međutim, vera u vrednost prave poezije ostala je netaknuta[28]. Posebno bitan elemenat ove poeme je i autobiografska sadržina. Cela poema je napisana u prvom licu. Servantes na jedan uzdržan i skroman način daje svoje mišljenje o svojoj poeziji i o svom mestu među svim tim mnogobrojnim pesnicima, a o sebi i svojim delima govori na uzdržan, jednostavan i samokritičan način[28]. Dramsko delo Servantes je u periodu od 1580. do 1587. godine intenzivno pisao za pozorište, koji su po svoj prilici bili prikazivani u madridskim pozorištima. Nakon 1587. godine, Servantes je prestao da se bavi pozorištem, a u isto vreme na špansku pozorišnu scenu stupio je Lope de Vega i počeo da uvodi korenite promene u celokupnoj koncepciji teatra španskog Zlatnog veka stvaranjem nove komedije. Iz razdoblja kada su se Servantesovi komadi prikazivali u madridskim pozorištima, sačuvana su samo dva dela: komedija Alžirske dogodovštine i tragedija Opsada Numansije. To je bilo vreme kada je u španskom teatru još uvek vladala klasična podela na komediju i tragediju i kada su se pisci pridržavali klasičnih pravila pri pisanju[29]. Nakon pauze od skoro 30 godina, 1615. godine iz štampe izlazi zbirka pozorišnih komada — Osam komedija i osam novih međuigri, koje su napisane ili prilagođene novom pozorišnom konceptu Lopea de Vege[29]. Alžirske dogodovštine Detaljnije: Alžirske dogodovštine Pun naslov ove komedije je „Komedija nazvana Alžirske dogodovštine sačinjene od Migela de Servantesa koji je tamo bio zatočen sedam godina“ (šp. Comedia llamada El trato de Argel hecha por Miguel de Cervantes, que estuvo cautivo el él siete años).[30] Smatra se da je Servantes ovaj komad pisao neposredno nakon što je izašao iz zatočeništva u Alžiru, tačnije, sredinom 1580. godine i da su mu kao inspiracija poslužila iskustva i još uvek sveži utisci koja je stekao tamo stekao. Ruiz Ramon kaže: „ Kao pozorišni komad to je zbir slika iz života u zatočeništvu u kome glavnu ulogu ima nekoliko ličnosti čiji je zadatak predstavljanje nekih od osnovnih vidova života u zatočeništvu. Dvostruka intriga povezuje ličnosti i čini da napreduje radnja koja je mnogo manje važna od stavova koje otelotvoruju ličnosti. Delo postavlja niz političkih, patriotskih i religioznih problema čija važnost počiva više u njihovoj ideološkoj sadržini nego u njihovom dramskom ostvarenju. Gladalac prisustvuje sudaru hrišćanstva i islama koji se smatraju kao nepomirljivi, uzdizanju junaštva španskih zatočenika, njihovih nevolja i iskušenja i konačno oslobađanja od kaluđera Trojstva koji dolaze da ih otkupe.[31] ” Opsada Numansije Detaljnije: Opsada Numansije „Opsada Numansije“ je klasična tragedija pisana prema pravilima antičkog pozorišta koja obrađuje istinit istorijski događaj iz 2. veka p. n. e. koji se desio u doba rimskih osvajanja na Iberijskom poluostrvu[32]. Ovo delo je bilo otkriveno tek u 18. veku, tačnije, 1784.[33] Numansija je bila keltiberski grad čiji su stanovnici, nakon višegodišnje opsade rimskih legija Scipiona Afrikanca Mlađeg, izvršili kolektivno samoubistvo samo da ne bi pali živi u ruke neprijatelju, i time osujetili trijumf rimskih legija. Ovaj događaj, o kome govori više istorijskih izvora, obrađivan je već ranije u književnosti. Servantes je napisao izuzetno jaku tragediju o pojedinačnim ljudskim sudbinama[32]. Što se forme tiče, napisana je u stihu i ima četiri čina. Glavnog junaka nema, postoji samo Numansija, kao kolektivni junak[32]. Tragedija opisuje poslednje dane opsade u gradu, užasnu glad koja je harala, neizvesnost i neizbežno približavanje trenutka konačne odluke — sramna predaja ili slavna smrt. Očajanje, strah, želja za životom, odbijanje poniženja pred neprijateljem, pokazano je kroz različite likove. Scena u kojoj dolazi do vrhunca dramske napetosti je kad Markino, vrač, pokušava da sazna šta ih očekuje u budućnosti. Proročanstvo je nemilosrdno — predskazuje se smrt Numansije, ali ne i poraz, što je Numantincima bio dovoljan znak šta im je činiti. Nakon niza vrlo potresnih scena kolektivnog ubistva, Rimljani ulaze u opusteli grad. u tom trenutku, Servantes opet dovodi do vrhunca napetost pojavljivanjem dečaka Barijata na zidinama. Scipion mu obećava slobodu i bogatstvo ako se preda, jer mu je potrebno da dovede makar jednog zarobljenika kako bi trijumf bio njegov, međutim, Barijato se ipak baca sa zidina i umire, ne dozvolivši da žrtva Numantinaca bude uzaludna[32]. U tragediji se takođe pojavljuju i „moralne figure“ — Rat, Glad, Bolest, Španija i Slava. Slava se pojavljuje na kraju tragedije i obećava da će numantinsko herojstvo ostati zabeleženo za večna vremena. Servantes predstavlja Numantince kao slavne i hrabre pretke Španaca koji su dostojni potomci numantinske požrtvovanosti i junaštva. Prema mišljenju mnogih kritičara, Opsada Numansije je najbolja španska tragedija svih vremena[32]. Opsada Numansije nije bila objavljena za Servantesovog života. Prvi put je štampana 1784. godine. U moderno doba, „Opsada Numansije“ je prikazivana 1937. u Parizu, 1949. godine u Saguntu, 1952, 1953, 1955. u Francuskoj, 1956. i 1966. u Madridu, 1958. i 1965. u Parizu[32]. Osam komedija i osam novih međuigri Detaljnije: Osam komedija i osam novih međuigri Iako se pred kraj života ipak povinovao novim pravilima koje je postavio Lope de Vega u svojoj „Novoj umetnosti pisanja komedija“ (šp. Arte nuevo de hacer comedias; 1609), izgleda da nije postojalo interesovanje za Servantesove komedije u tadašnjim pozorištima. Zato je on odlučio da ih, kad već ne može u pozorištu, da ih da ih publici predstavi u obliku knjige. Tako je 1615. godine izašla iz štampe zbirka njegovih komedija i međuigri „Osam komedija i osam novih međuigri“[34]. Smatra se da je Servantes pred kraj života neke od svojih starih komedija preradio i prilagodio novim pravilima, a neke je napisao prema istim tim pravilima. Teme koje je obradio u komedijama su manje više iste teme koje je obrađivao i u svojim proznim i pesničkim delima — teme o sužnjima, ljubavne teme, pikarske teme. Sudbina zatočenika je obrađena u tri komedije. Alžirske tamnice je kompleksna priča o španskom roblju u alžirskim tamnicama, borbi za očuvanje vere, rađanju ljubavi između pripadnika različitih veroispovesti, odnosu između gospodara i njihovih zarobljenika. Takođe sadrži i dosta pikarskih elemenata. Srčani Španac je komedija zasnovana na autobiografskim[34], dok je Velika sultanija zasnovana na pseudoistorijskim elementima, sa složenim dramskim zapletima punim neočekivanih obrta i scenskih efekata, što su osnovne karakteristike nove komedije. Pod jakim italijanskim uticajem su pisane dve komedije: Kuća ljubomore i Ljubavni lavirint. Osetan je Ariostov uticaj (Besni Orlando), a likovi neodoljivo podsećaju na likove iz viteških romana[34]. Pedro de Urdemalas je komedija sa pikarskom tematikom i smatra se jednom od najuspelijih Servantesovih komedija. Nakon mnogobrojnih živopisnih scena pikarskog života, Pedro na kraju odlučuje da postane glumac jer mu se čini da je to jedina profesija gde može da postane što god poželi u čemu ga neće sputavati njegovo poreklo i njegov materijalni položaj. Srećni propalica takođe sadrži elemente pikareske. Ovaj pozorišni komad pripada komedijama o svecima (šp. comedia de santos), dramska vrsta koja je bila veoma popularna u Servantesovo vreme. Glavni junak, Kristobal de Lugo je bio istorijska ličnost. Servantes prikazuje njegov životni put pikara koji je na kraju završio u Meksiku i postao izuzetno pobožan kaluđer čija će bogougodna dela učiniti da na kraju završi kao svetac. Prvi čin obrađuje na vrlo živopisan način Kristobalov pikarski život i seviljsko podzemlje, a drugi i treći su posvećeni Kristobalovom preobraćenju, pobedi nad iskušenjima i trijumfu vere i napisani su na veoma konvencionalan način[34]. Zabavna komedija je jedina komedija intrige u ovoj zbirci. Poštujući pravila koja je postavio Lope de Vega, Servantes je napisao komediju u kojoj će do zapleta doći zbog nesporazuma oko istog imena dve dame. Sekundarni zaplet, tipičan za komediju intrige, je odnos služavke i trojice njenih udvarača, koji je vođen mnogo prirodnije i spontanije nego glavni. Međutim, iako je sledio Lopeove postulate, ipak, Servantes ne završava ovu komediju obaveznom svadbom[34]. Entremesi Servantesu je svakako mnogo više ležao entremes[35], kratka međuigra vesele sadržine koji se obično prikazivao između prvog i drugog čina komedije. Servantesovi entremesi su puni scena iz stvarnog života Španaca onog doba, prikazanih takvima kakvi su bili. Iako ih je napisao mnogo više, sačuvano ih je samo osam, dva u stihu i šest u prozi. Očigledan je uticaj Lopea de Ruede i njegovog španskog nacionanog kratkog komada, paso (šp. paso). Servantes je smatrao da komedija treba da bude „ogledalo ljudskog života, primer običaja i slika istine“[35] i to mu je pošlo za rukom u entremesima. Birao je situacije i likove iz realnog života, opisivao ih je čas ironično, čas satirično, a ponekad blagonaklono, ponekad sa gorčinom, ali nikad sa zlobom. Teme koje je obrađivao su bile licemerje i ispraznost starih hrišćana (Izbor kmetova u Daganzu), bračne nesuglasice (Sudija za razvod braka), ljubomora starca oženjenog mladom ženom (Ljubomorni starac), žene iz najnižih slojeva društva (Lažni Biskajac), tragedija bivšeg vojnika nesposobnog da se uklopi novonastaloj situaciji (Brižna straža), društvene predrasude (Pozornica čudesa), pikarske teme (Propalica udovac) lakovernost prevarenog muža (Pećina u Salamanki)[35]. Ljiljana Pavlović-Samurović kaže: „ Sočan i vešto korišćen govorni jezik, jednostavni, ali efektni zapleti, ubedljiva karakterizacija likova iz naroda, čine da ove jednočinke intenzivno dočaravaju čitaocu vreme i sredinu čiji tako verni, a umetnički uobličen odraz ne postoji ni u jednom proznom ili dramskom delu nekog drugog pisca, Servantesovog savremenika.[34] ” Međuigre su prevedene na srpski i objavljene 1994. Prevodioci su hispanisti dr Jasna Stojanović i Zoran Hudak. Prvo izdanje objavio je LAPIS, a drugo, 2007, ITAKA, obe kuće iz Beograda. Na osnovu ovog prevoda Narodno pozorište iz Kruševca postavilo je na scenu predstavu „Teatar čudesa“ (režija Milan Karadžić) (Jasna Stojanović, „Servantes i pozorište“. U Špansko pozorište baroka. Beograd, Filološki fakultet, (2009). str. 91–99). Prozna dela Servantes je ipak, bio prvenstveno prozni pisac. Prozno delo koje je ostavio za sobom je najznačajniji deo njegovog stvaralaštva. Prozna dela koja je napisao veoma se razlikuju po tematici, stilu, strukturi i načinu obrade teme. Servantes se takođe smatra tvorcem prvog modernog romana u Evropi.[36] Galateja Detaljnije: Galateja (roman) Naslovna strana prvog izdanja „Galateje“ „Galateja“ je prvi Servantesov roman, objavljen 1585. godine koju je finansirao Blas de Robles (šp. Blas de Robles), a štampao Huan Gracijan (šp. Juan Gracian). Pripada književnoj vrsti koja se zove ekloga (šp. égloga). „Galateja“ je imala više uzora: Sanacarovu „Arkadiju“, Montemajorovu „Dijanu“ i „Zaljubljenu Dijanu“ Gaspara Hila Pola (šp. Gaspar Gil Polo). Kroz uzvišenu i veliku ljubav pastira Elisija prema lepoj i punoj vrlina pastirici Galateji Servantes obrađuje temu ljubavi shvaćenoj na tipično renesansni filozofski način. Koncepcija neoplatonske ljubavi koju je Servantes usvojio od Leona Jevrejina i njegovog dela Dijalozi o ljubavi izlaže se preko komplikovane ljubavne priče prerušenih pastira i pastirica[37] koji vode duge razgovore o ljubavi i drugim filozofskim temama. Pastoralna sredina u kojoj se odvija radnja Galateje takođe je idealizovana kao i pastiri i pastirice. Servantes će kasnije u Don Kihotu kroz usta paroha kritikovati i ovo svoje delo: „ Taj Servantes mi je od toliko godina veliki prijatelj i znam da se bolje razume u nedaćama negoli u stihovima. U njegovoj knjizi zamišljaj može da podnese, gdešto započinje, a ne dovršava ništa. Valja pričekati drugi deo koji obećava; da ako se popravi i potpuno zasluži pomilovanje, koje mu se sada odriče, a dok se to ne vidi, držite ga, kume, zatvorena u svojoj kući.[38] ” Uzorne novele Detaljnije: Uzorne novele Razgovor pasa. Ilustracija iz prvog izdanja „Uzorne novele“, je zbirka od 12 novela objavljena 1613. godine. Novela je prozna vrsta koja je u Servantesovo vreme bila nova u Španiji. Servantes je toga bio svestan i u Prologu tvrdi da je on bio prvi pisac u Španiji koji je zaista pisao novele, a da su do tada španski pisci ili prevodili ili podražavali italijanske novele. I naziv, i prozna vrsta novele vode poreklo od Bokačovog „Dekamerona“. Servantes je ovu vrstu prilagodio španskoj sredini i u strukturi i u sadržaju. Servantes je u italijansku novelu uveo dijaloge, eliminisao komentare i citate, samu radnju je obogatio i napravio je složenijom, pa samim tim i zanimljivijom, eliminisao je elemente čudesnog i natprirodnog koji je u italijanskoj noveli predstavljao zaostavštinu viteškog romana, uveo je moralizatorski elemenat, a akteri njegovih novela su isključivo španski[39].[40] Servantes svoje novele naziva „uzornim“ (ejemplares).[41] Hoakin Kasalduero primećuje da je Servantes u svojim novelama prevazišao renesansnu koncepciju života i umetnosti i da njegovi likovi u stvari predstavljaju oličenje baroknog odnosa prema položaju čoveka u svetu[39]. Umesto renesansnog idealizovanja i usavršavanja stvarnosti, u Servantesovim novelama stvarnost se uzdiže na plan bitnog i suštinskog. Ne traže se idealizovana bića, već idealizovane vrline[42] Ima ih dvanaest: Cigančica (šp. La Gitanilla) Širokogrudi udvarač (šp. El amante liberal) Rinkonete i Kortadiljo (šp. Rinconete y Cortadillo) Engleska Špankinja (šp. La española inglesa) Stakleni licencijat (šp. El licenciado Vidriera) Snaga krvi (šp. La fuerza de la sangre) Ljubomorni Ekstremadurac (šp. El celoso extremeño) Slavna sudopera (šp. La ilustre fregona) Dve devojke (šp. Las dos doncellas) Gospođa Kornelija (šp. La señora Cornelia) Brak na prevaru (šp. El casamiento engañoso) Razgovor pasa (šp. El coloquio de los perros) „Širokogrudi udvarač“, „Dve devojke“, „Gospođa Kornelija“, „Snaga krvi“ i „Engleska Špankinja“ su novele u kojima dominira ljubavna tematika (prefinjeno ili brutalno zavođenje, uzajamna ljubav, neuzvraćena ljubav, tajna ljubav, ljubomora, ljubav potaknuta lepotom ili vrlinom, i dr.). Sadrže mnoštvo uzbudljivih događaja (brodolomi, trovanja, izdaje, dvoboji, padanje u ropstvo, neočekivani susreti, nezakonita deca, bolni rastanci) koji se dešavaju u različitim zemljama (Turska, Španija, Italija, Engleska) i završavaju se na uobičajen i očekivan način — srećnim brakovima[39]. Skulptura sa Španskog trga u Madridu (Federiko Kulo-Valera), dodata spomeniku Servantesu 1960. godine. „Rinkonete i Kortadiljo“, „Brak na prevaru“ i „Razgovor pasa“ su tri novele u kojima ima elemenata pikarskog romana. „Rinkonete i Kortadiljo“ se smatra ne samo najboljom novelom ove zbirke, već i nejuspelijom novelom čitave španske književnosti[39]. Radnje u pravom smislu reči, u ovoj noveli, zapravo nema, jer je ona opis kratkog razdoblja života dvojice pikara, bez uvoda i bez zaključka. Radnja se odvija u Sevilji u pikarskom okruženju — besposličari, lopovi, siledžije, prostitutke. Novela odiše vedrinom i živošću, kao i vešto korišćenim pikarskim žargonom. Servantes stvara komične situacije uvođenjem pogrešno izgovorenih učenih ili stranih reči i na taj način ismeva težnju mnogih svojih savremenika, bez obzira na društveni stalež, da izgledaju otmeno i učeno po svaku cenu. „Brak na prevaru“ i „Razgovor pasa“ su u stvari dva dela jedne duže novele[39]. Prvi deo („Brak na prevaru“) govori o ljudima koji prevarom pokušavaju da izvuku neku korist za sebe — siromašni vojnik i siromašna žena sumnjivog morala predstavljaju se lažno jedno drugom i nakraju se venčavaju. Radnja i pikarska sredina je opisana uverljivo sa mnošvom detalja i pričom prevarenog mladoženje u prvom licu, kako je to uobičajeno u pikarskim romanima. Drugi deo („Razgovor pasa“) se dešava u bolnici gde je završio prevareni mladoženja koji je iz svog kratkotrajnog braka izvukao samo neprijatnu bolest i gde on jedne noći, pošto nije mogao da zaspi, sluša razgovor dva psa kroz koji se oživljava mnogo šira pikarska sredina. Pas Berganza priča svoju život koji je proveo kao pravi pikaro, menjajući gospodare, i kroz njegovu priču se sagledava naličje španskog društva onog vremena[39]. Cigančica. Skulptura sa Španskog trga u Madridu (Federiko Kulo-Valera), dodata spomeniku Servantesu 1960. godine. „Cigančica“ i „Slavna sudopera“ su dve novele u kojima se obrađuju slične teme: u prvoj mlada Ciganka, u drugoj siromašna i lepa devojka, izazivaju veliku ljubav plemića koji se prerušavaju u siromašne sluge kako bi mogli da budu bliže ženama koje vole, da bi se na kraju ispostavilo da je devojka plemenitog roda, što omogućava brak između dvoje zaljubljenih koji vraća glavne junake u okvire staleža kome po rođenju pripadaju. U „Cigančici“ posebnu vrednost imaju takođe i opisi načina života u ciganskoj sredini[39]. „Ljubomorni Ekstremadurac“ obrađuje temu koja je bila već mnogo puta obrađivana u renesansi — starac koji se ženi mladom devojkom. U ovoj noveli, stari ljubomorni muž, povratnik iz Amerike, iz velike ljubomore svoju mladu ženu zatvara u kuću, izoluje je od sveta i obasipa je poklonima i pažnjom. Međutim, i pored sve predostrožnosti, u taj briživo čuvani svet ipak uspeva da prodre mangup Loajsa, a ljubomorni starac shvata da ne može slobodu jednog bića ograničiti zidovima. Kraj je neočekivan jer do preljube ipak nije došlo, ali starac umire od razočarenja, a mlada žena odlazi u manastir. U ranijoj verziji, kraj je bio klasičan - žena je prevarila muža, i taj kraj servantisti smatraju uverljivijim[39]. Ova tema je ranije obrađivana obično na komičan način, međutim, Servantes joj je u ovoj noveli dao tragičnu dimenziju. Don Kihot Detaljnije: Don Kihot Spomenik Dulsineji i Don Kihotu u Tobozu „Don Kihot“ je jedno od remek-dela španske i svetske književnosti, najviše objavljivana i najprevođenija knjiga na svetu posle Biblije.[43]. Smatra se kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti i jednim od najboljih, ikad objavljenih dela fikcije, kao i najvažnijim delom španskog Zlatnog veka (šp. Siglo de Oro) [44] Kako ga je sam pisac predstavio, „Don Kihot“ je pisan kao parodija na viteški roman koji je u španskom društvu 17. veka s jedne strane, još uvek imao pristalica, a s druge strane je bio žestoko kritikovan i ismevan u delima mnogih pisaca. Po temi i formi, Don Kihot podseća na viteški roman sa elementima pikareskog, ljubavnog, pastoralnog i italijanskog romana. Međutim, u isto vreme sve je bilo drugačije, kao da je bilo izmešteno iz dotad poznatih okvira. Nakon mnogih napisanih studija tokom više vekova, na kraju je zaključeno da Don Kihot jednostavno ne može biti svrstan ni u jednu podvrstu romana koje su tada postojale i da su sve te vrste u stvari objedinjene u njemu. Zbog toga se „Don Kihot“ smatra prvim modernim romanom ne samo španske, već i evropske književnosti[45]. Tema romana je bila više nego poznata i ranije već obrađivana u literaturi — ličnost koja poludi od preteranog čitanja, te uobrazi da je nešto što nije. Tema ludila je međutim veoma filozofski obrađena. Ludilo daje „Don Kihotu“ mogućnost da se iščupa iz krutih društvenih okvira i da radi ono što voli. Na neki način, ludilo ga oslobađa društvenih obaveza i obzira na koje ga inače teraju njegov stalež i položaj. Ludilo Don Kihota takođe je dalo mogućnost samom Servantesu da izrekne određene kritike društva (odnos starih i novih hrišćana, na primer) koje u to doba nisu mogle biti izrečene od strane zdravorazumske osobe jer bi inače morala da snosi posledice. Moderna servantistika, naročito počev od romantizma, nalazi u Don Kihotu jednu dublju, skriveniju filozofsku osnovu, kao na primer Ameriko Kastro, koji kao pravu temu „Don Kihota“ vidi „umetnički, moralno i intelektualno opravdano suprotstavljanje jednog protiv mnogih“[45]. Za razliku od viteškog romana koji ima linearnu strukturu radnje, „Don Kihot“ ima kružni tok radnje koji je ujedno i posledica Servantesove misaone osnove dela. Kako prof. dr. Pavlović-Samurović kaže: „ Don Kihot može da pokuša bekstvo u svoj idealni svet, ali ne može u njemu da ostane. Čak ne može u njemu ni da umre. On će morati da se vrati na svoj početak, da prizna da je ipak Alonso Kihano, sputan konkretnim okolnostima svoga stvarnog života, a da je Don Kihot bio samo njegovo toliko željeno, ali nikada stvarno dosegnuto drugo ja koga će se, pomiren sa sudbinom, smireno odreći na samrtnoj postelji[45]. ” „Don Kihot“ je prvi put preveden na srpski 1895. i 1896.. godine pod naslovom „Veleumni plemić Don Kihot od Manče“. Prevodilac je bio Đorđe Popović-Daničar, u izdanju Zadužbine I. M. Kolarca. To je istovremeno bio i prvi prevod na jedan od južnoslovenskih jezika[46]. Drugi prevod je uradio Duško Vrtunski (prevod stihova D. Vrtunski i Branimir Živojinović) pod naslovom „Oštroumni plemić Don Kihot od Manče“, a objavljen je 1988. godine u izdanju Matice srpske i beogradske izdavačke kuće Vajat[46]. Treći prevod je uradila Aleksandra Mančić, koji je objavljen 2005. godine u izdanju kuće „Rad“. Mančićka je knjizi dala i novi naslov: „Maštoglavi idalgo Don Kihote od Manče“.[47][48] Pustolovine Persilesa i Sihismunde Detaljnije: Pustolovine Persilesa i Sihismunde Naslovna strana prvog izdanja „Pustolovine Persilesa i Sihismunde“ „Pustolovine Persilesa i Sihismunde“ je poslednje Servantesovo delo koje je posthumno objavljeno 1617. godine. Ovaj obimni roman Servantes je započeo još 1609. godine i najavljivao ga je više puta u svojim drugim delima. Po tematici i strukturi, ovaj roman pripada pustolovnim romanima koji su u 16. veku bili veoma popularni, međutim, interesovanje za njih je naglo opalo u 17. veku. Kao uzor, Servantes je koristio Heliodorov roman „Doživljaji Heagena i Harikleje“[49]. Glavna tema „Pustolovina Persilesa i Sihismunde“ je uzvišena i sudbinska ljubav koju je nemoguće uništiti. Dvoje prelepih i punih vrlina mladih ljudi kreće iz neke zemlje na krajnjem severu Evrope i kreće se ka samo njima poznatom cilju. Nakon mnogobrojnih pustolovina u kojima će im biti ugroženi i čast i život, napokon stižu u Rim preko Portugala, Španije i Francuske, gde će se pustolovina završiti njihovim brakom[49]. Roman je podeljen na četiri knjige. Prve dve opisuju događaje u hladnim severnim krajevima nekih nepoznatih zemalja gde su i priroda i ljudi potpuno drugačiji od onih u mediteranskim zemljama. Druge dve knjige obuhvataju pustolovine u krejevima koje je Servantes bolje poznavao i u koje ubacuje elemente geografske i društvene realnosti. Radnja je linearna — pustolovine su svaka za sebe posebna celina i dešavaju se jedna za drugom[49]. Po formi i sadržini, ovo delo ima jasnu osnovu u evropskoj kulturnoj tradiciji. Osnovna misao koja se provlači kroz ceo roman je neoplatonska koncepcija ljubavi, a sam roman sadrži elemente fantastike, neočekivanog i natprirodnog. Pored Persilesa i Sihismunde (koji su idealni — puni vrlina, požrtvovani, pošteni itd.), pojavljuju se i drugi likovi koji su sušta suprotnost - lažljivci, prevaranti, lopovi, ljudi koji su lakomisleni, povodljivi, zavidljivi, poročni i koji na kraju, dobijaju ono što su zaslužili — loši i zli su kažnjeni, a oni koji su uzor hrišćanske vrline su nagrađeni[49]. Izgubljena i pripisana dela Servantes je u svojim delima takođe pominjao i druga dela koja je pisao ili koja je nameravao da piše, kao i da su se neke od njegovih komedija prikazivale sa uspehom, a čiji su tekstovi izgubljeni. Tri dela Servantes pominje kao nedovršena u posveti u Pustolovinama Persilesa i Sihismunde, a za koja se i dan danas ne zna da li ih je uopšte napisao. To su drugi deo Galateje, „Slavni Bernardo“ (šp. El famoso Bernardo), koji je verovatno viteški roman u kome je glavni junak Bernardo del Karpio i „Sedmice u bašti“ (šp. Las semanas del jardín)[33]. Dramska dela za koja se pretpostavlja da su izgubljena i koje Servantes pominje u „Putu na Parnas“[33]: „Velika Turkinja“ (šp. La gran Turquesca), „Pomorska bitka“ (šp. La batalla naval), koje pominje u „Jerusalim“ (šp. La Jerusalén), „Amaranta ili ona majska“ (šp. La Amaranta o la del Mayo), „Ljubavna šuma“ (šp. El bosque amoroso), „Jedinstvena“ (šp. La única), „Gizdava Arsinda“ (šp. La bizarra Arsinda) Od dela koja se pripisuju Servantesu, neka se pripisuju s više, a neka sa manje osnova. Među najpoznatije spadaju: „Lažna tetka“ (šp. La tía fingida), prozni tekst u stilu Uzornih novela. Otkriven i predstavljen u 18. veku, ovaj tekst je smatran kao trinaesta uzorna novela, međutim, i dan danas servantisti ne mogu da se slože oko autorstva ovog dela[33]. „Auto o uzvišenoj Devici od Gvadalupea“ (šp. Auto de la soberana Virgen de Guadalupe) auto sakramental koji se odnosi na pronalazak slike Naše Gospe od Gvadalupea, međutim, ova teorija danas nema mnogo onih koji je podržavaju[33]. „Međuigra o romansama“ (šp. Entremés de los romances), entremes koji govori o čoveku koji je poludeo od čitanja romansi, i koji je očigledno u tesnoj vezi sa Don Kihotom. Neki smatraju da je to bio prvi nacrt za Don Kihota, od koga je kasnije potekla ideja o romanu o poludelom hidalgu iz Manče, međutim, ne postoji slaganje među servantistima oko autorstva ovog dela

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ruski poratni roman Vladimir Germanovič Lidin (Lidin, Vladimir Germanovič, Moskva, 3. veljače 1894. - 1979.) bio je ruski književnik i memoarist. Lidin je rođen kao Vladimir Gomberg u ruskiiziranoj židovskoj obitelji u Moskvi. Njegov otac je bio vlasnik izvozne tvrtke. Pohađao je Institut za orijentalne jezike Larazev i Moskovsko sveučilište, gdje je 1915. diplomirao pravo. Zahvaljujući nadahnuću ruskim neorealistima i zapadnim piscima kao što je Guy de Maupassant, objavio je svoju prvu kratku priču 1908. godine, a do 1912. je surađivao s pričama za različite časopise i novine. Godine 1916. objavio je svoju prvu zbirku proze, pod nihilističkim naslovom `Tryn-trava`, što u prijevodu znači `ništa nije važno`.[1] Tijekom Prvog svjetskog rata Lidin se borio na istočnom bojištu. Tijekom ruskog građanskog rata, koji je uslijedio, pridružio se Crvenoj armiji i služio u istočnom Sibiru. Njegovo iskustvo u tim sukobima poslužilo je kao inspiracija za dvije zbirke kratkih priča koje su objavljene 1923.: Daily Humdrum i Tales of Many Days. Nakon rata mnogo je putovao zapadnom Europom i Bliskim istokom, prije nego što se vratio u Moskvu, gdje je postao jedan od najvidljivijih sovjetskih pisaca 1920-ih. U tom razdoblju objavio je oko 20 knjiga, uključujući kratku i dugu beletristiku, putopisnu literaturu i eseje. Njegov veliki međunarodni proboj dogodio se 1931., kada je njegov roman Otpadnik iz 1927. objavljen na engleskom i nekoliko drugih europskih jezika i donio mu je međunarodno priznanje. U Sjedinjenim Državama roman je objavljen 1932. pod naslovom `Cijena života`.[2] Za to vrijeme toliko je putovao da se smatralo da je `djelomično boravio u inozemstvu`.[3] Njegov stil pisanja postao je moderniji 1930-ih, a društvena poruka njegova pisanja postala je očitija. Njegova najpoznatija djela iz tog razdoblja bila su Vrijeme ribarstva (1930.), O Dalekom istoku (1932.) i roman Veliki, ili Pacifik (1933.), napisan nakon putovanja na Daleki istok i svi posvećeni izgradnji novi život na istočnoj granici Rusije.[4] Nakon ulaska Rusije u Drugi svjetski rat, Lidin je između 1941. i 1942. radio kao ratni izvjestitelj za ruski dnevnik Izvestia, dokumentirajući prvu godinu njemačke invazije u zbirci eseja objavljenoj pod nazivom Zima 1941. [5]. Tijekom tog vremena napisao je i esej pod nazivom `Talnoe`, o istrebljivanju Židova od strane nacističke vojske u Ukrajini, koji je uvršten u Crnu knjigu: Nacistički zločin protiv židovskog naroda, zbirku svjedočanstava i iz prve ruke izvještaji o perpetuaciji holokausta, koji su korišteni kao dokaz tijekom Nürnberškog procesa, ali nikada nisu bili objavljeni u Sovjetskom Savezu.[6][7][8] Nezadovoljstvo Josipa Staljina jednom od njegovih reportaža učinilo je da Lidin padne u nemilost sovjetskih vlasti. Bio je degradiran na mjesto u regionalnim vojnim novinama i između 1943. i 1946. tamo nije imao objavljene radove, što je značajan nedostatak u njegovom inače plodnom i stalnom radu. Tek kasnih 1940-ih ponovno je mogao objaviti svoje djelo. Osim ranijih spisa koji su tek sada objavljeni – što je najvažnije, romana Izgnanstvo, koji se bavi prve dvije godine nacističke invazije, napisan 1942. i objavljen 1947. – njegovi su spisi uglavnom bili konformistički. Nakon Staljinove smrti, ponuđen mu je niz istaknutih pozicija u Savezu sovjetskih pisaca i predavao je na Književnom institutu Maksima Gorkog. 1957. objavio je književne memoare Ljudi i susreti. Nastavio je pisati i objavljivati ​​do kraja života.[1][6] Umro je 1979. u Moskvi u dobi od 85 godina. Obnovljeni interes za njegov rad u postsovjetskom razdoblju doveo je do toga da su njegove neobjavljeni bilježnice iz 1970-ih objavljene 1991. godine....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! August Šenoa (Zagreb, 14. novembar 1838 — Zagreb, 13. decembar 1881), hrvatski (nemačko-češkog porekla) romanopisac, pripovjedač, pjesnik, kritičar i feljtonist. Biografija Otac Augusta Šenoe, Alojz Šenoa (Schönoa), Nemac iz Češke doselio se u Zagreb 1830, gde je bio upravnik poslastičarnice zagrebačke nadbiskupije. Poslastičarnica je radila u zagrebačkoj Vlaškoj ulici. Majka Terezija pl. Rabač (Rabacs) iz plemićke porodice slovačkog porekla, rodom iz Budimpešte, umrla je kada je August imao samo 8 godina. Školu i gimnaziju pohađao u Zagrebu i Pečuju, a studirao je pravo u Pragu i Zagrebu, no studije nije završio. Na studije u Pragu ga je poslao njegov mecena katolički biskup Josip Štrosmajer.[1] Bila mu je namenjena katedra profesora na Pravnoj akademiji u Zagrebu. Ali on se više posvetio izučavanju književnosti, rizikujući da ostane bez stipendije. U Češkoj je došao u dodir sa slovenskom književnošću i slovenskom omladinom, zbog čega je postao iskreni pobornik slovenske uzajamnosti. Postao je panslavista[2] i veliki neprijatelj Beča i Pešte. Tako da je prirodno što se on, mladi ilirac `Avgust` Šenoa, kao `jurista` u Zagrebu javlja 1858. godine pretplatnikom srpske ćirilične knjige `Cveće srbskih pesama`.[3] Dopisivao se sa Srbima, Miloradom Popovićem Šapčaninom, dr Jovanovićem i Jovanom Sundečićem. Iz Praga je počeo da šalje novinske dopise, a kasnije postao veliki kritičar društva kao novinar i urednik. Prve pesme objavljuje 1855. godine. Nakon uređivanja listova u Beču vraća se 1866. u Zagreb i radi u uredništvu «Pozora», a potom kao gradski beležnik i gradski senator. Bio je upravnik i dramaturg u Hrvatskom zemaljskome kazalištu (prethodnici HNK), urednik društveno-književnog časopisa «Vijenac» i potpredsjednik Matice hrvatske. Pred smrt (1879) je izdavao `Humoristički list` u kojem je pisao protiv protivnika, onih iz reda hrvatskih ultradesničara. Prevodio je mnogo s njemačkog, francuskog, poljskog, češkog i engleskog jezika. Poslednje što je napisao bila je `Kletva`. Umro je 1881. godine u 42. godini života.[4] Bio je oženjen od 1868. godine zagrebačkom `patricijkom` Slavom rođ. Ištvanović, sa kojom je imao sinove Branimira i Milana. Milan je postao univerzitetski profesor i pisac, koji je između ostalog napisao biografsku knjigu `Moj otac`. A Branko Šenoa je između dva svetska rata bio direktor Umetničke galerije i upravnik Zagrebačkog kazališta (pozorišta). Najuticajniji i najplodniji hrvatski pisac 19. veka, Šenoa je istinski tvorac moderne hrvatske književnosti - prvi pravi hrvatski romanopisac (delo Petra Zoranića samo uslovno možemo nazvati romanom, dok se Ilirci ni nisu oprobali na tom polju), autor opsežnoga korpusa romana, toga egzemplarnoga žanra savremene literature, inovator proze i tvorac razvijenoga urbanoga jezičkog standarda (često je naglašavana Šenoina uloga kao jezikotvorca, čoveka koji je više učinio za elastičnost i izražajnost savremenog hrvatskog jezika od legije rečnikopisaca i purističkih savetodavaca). Šenoa se oprobao u svim književnim vrstama, i velikom broju je ili zaorao prvu brazdu, ili ostavio pisanu baštinu koju su kasniji pisci nasleđivali (a neretko se i pokušavali osloboditi autorova uticaja). U javnosti se prvo pročuo kao novinar dopisima iz Praga za „Pozor“, naročito političkim člancima i feljtonima „Praški listovi“, 1862. Šenoa udara temelje modernom hrvatskom feljtonu, osigurava mu dignitet i pretvara ga u eminentno literarni žanr. U seriji feljtona Zagrebulje (`Pozor“, 1866-67; „Vijenac“, 1877, 1879-80) izražajnim stilom i razornim satiričkim diskursom komentariše aktualne, često negativne pojave u zagrebačkoj svakodnevnici: odnarođenost, nemčarenje, licemerje i konformizam. Feljtoni su imali velikog odjeka u javnosti, a javili su se i brojni podražavaoci (Rikard Jorgovanić, Kovačić), ali će tek Matoš ne samo naslediti, nego i razviti tip Šenoinog podlistka. Na Šenoinu žurnalističku fazu prirodno se nadovezuje kritičarska praksa. Uz male prekide deluje dvadesetak godina kao pozorišni kritičar dajući hrvatskom glumištu presudne poticaje. Prokomentarisao je više od sedam stotina predstava iznoseći - prvi u nas - relevantne sudove o svim bitnim činiocima pozorišnog čina (glumi, režiji, scenografiji, scenskom govoru). U manifestu „O hrvatskom kazalištu ` (`Pozor“, 1866) daje ne samo analizu stanja u hrvatskom glumištu, nego i program njegova budućeg razvitka. Izrazito antigermanski raspoložen, Šenoa traži radikalan zaokret prema klasičnoj i savremenoj francuskoj, italijanskoj i slovenačkoj, te izvornoj hrvatskoj dramskoj književnosti. Svoje će repertoarsko-teatarske zamisli pokušati provesti u delo prvo kao član pozorišnog odbora, a zatim i kao umetnički direktor i dramaturg Hrvatskoga zemaljskog kazališta. Uspeo je samo delimično: doveo je na scenu klasike (Šekspira, Molijera, Šilera, Getea) i savremene francuske autore (Sardou, Skribe), ali su ga prilike ipak prisiljavale na repertoarske kompromise s malobrojnom zagrebačkom pozorišnom publikom. Piščevo delovanje na dramskom polju je ograničeno na jedno delo - komediju iz zagrebačkog života u tri čina „Ljubica ` (`Pozor“, 1866; praizvedba 1868). U njoj tematizuje urbanu sredinu s nizom karakterističnih, no prilično šablonski oblikovanih likova. Posredi je zapravo dramatizovani feljton, zbog eksplicitnosti kritike često na rubu scenskog pamfleta. No - iako je doživela neuspjeh i kod kritike i pozorišne publike, Ljubica predstavlja prvi pokušaj da se hrvatskoj sceni prikaže savremeni zagrebački život s nizom realističnih portreta. Najveći je umetnički domet ostvario kao romanopisac. Šenoa je uveo roman u hrvatsku književnost i odgojio čitateljsku publiku kojoj je ta, u Evropi druge polovine 19. veka dominantna književna vrsta, postala omiljeno štivo. U skladu s literarnim programom koji je formulisao u kritičko-polemičkom tekstu „Naša književnost `, 1865, Šenoin je veliki romaneskni projekt usmeren na građu iz nacionalne istorije i na savremene događaje. No istorijski romani zauzimaju ipak središnje mesto u njegovom opusu. Napisao je pet istorijskih romana: „Zlatarovo zlato `,1871, „Čuvaj se senjske ruke“, 1875, „Seljačka buna“, 1877, „Diogenes“, 1878 i „Kletva“, 1880-81; nedovršeno delo. U njima tematizuje događaje iz različitih razdoblja hrvatske istorije: sukob između Stjepka Gregorijanca i Zagrepčana u 16. veku sa središnjom pričom o ljubavi između plemića i građanke (Zlatarovo zlato), važnu epizodu iz uskočke istorije početkom 17. veka (Čuvaj se senjske ruke), veliki sukob između feudalaca i seljaka u 16. veku (Seljačka buna), političke spletke u habzburškoj Hrvatskoj u 18. veku (Diogenes), događaje iz 14. veka koji su preusmerili hrvatsku istoriju (Kletva). Dela slede model istorijskog romana koji je u evropsku književnost uveo Valter Skot. Bit je toga modela u vernoj rekonstrukciji istorijskih zbivanja na osnovu istraživanja autentičnih dokumenata i istorijskih vrela. Cilj je pokazati kako su neke ideje, društvene okolnosti, raspored političkih snaga delovali u određenom vremenu i oblikovali život običnih, malih ljudi. No, uza svu sličnost, Šenou od Skotovog modela dele i neke bitne razlike: hrvatski je romanopisac delovao u drugačijoj nacionalnoj, a i evropskoj književnoj klimi (ne smemo zaboraviti da je Šenoa mlađi savremenik Dostojevskog i Flobera). Iako je istorijski roman u tadašnjoj hrvatskoj javnosti imao prvesntveno budničarsku ulogu, a sam je Šenoin književni program i bio na toj crti - valja primetiti da ga je, za razliku od treznog škotskog romansijera, strast neretko ponela u opisu situacija, što je imalo dugoročno plodotvoran učinak. Šenoa nije pisac psihološkog realizma ukotvljenog u istorijske situacije (pa ni psihologiziranja romantičarskog uklona, majstori koga su francuski i engleski pisci kao Bencamin Konstant ili Šarlota Bronte). Ni autor ni publika nisu jednostavno imali vremena ni sklonosti za prikaze interioriziranih svesti ili problematiku raskoljenoga individuuma. Čitateljstvo je tražilo rekreiranje događaja koje će osnažiti i obogatiti nacionalnu svest. Šenoa je pisac velikih gestova, crno-belih likova, patosa koji je teško podnošljiv modernom senzibilitetu. No, istovremeno, on je tvorac monumentalnih masovnih scena, vrtoglavih preloma i preskoka u radnji, živopisno ocrtanih sporednih likova, te jezične invencije koja u bujici protoka događaja ostavlja utisak vitalnosti i snage kakvu ne nalazimo kod njegovog škotskog uzora. Šenoino je romaneskno stvaralaštvo izraz vitalizma „profesora energije“ koji je lomio skučene okvire ondašnje provincijalne i provincijske Hrvatske; delo važno ne samo kao istorijski dokument, nego i živo u snazi zamaha koji sve njegove spisateljske mane (plošnost, patetiku, teatralnost) baca u senku kao nevažnu brljotinu na fresci. Šenoin model istorijskog romana izvršio je velik uticaj na hrvatsku pripovedačku prozu, i on će dominirati hrvatskim romanom sve do početka 20. veka. Mnogi su pisci oponašali njegovu strukturu i tehniku (Josip Eugen Tomić, Eugen Kumičić, Viktor Car Emin, Zagorka i dr.). Veliki je uspeh postigao i svojim „povjesticama“ - pripovedačkim delima u stihu s motivima iz istoriije (Propast Venecije, Petar Svačić, Šljivari, Anka Neretvanka, Vinko Hreljanović) ili iz narodnog predanjlja (Božja plahtica, Kameni svatovi, Kugina kuća, Postolar i vrag). Karakteriše ih lakoća izraza, gipkost stiha, naglašena ritmičnost i, često, humoristički ton. Intencija im je ista kao i kod istorijskih romana: da budu sredstvo nacionalnog obrazovanja i prava škola rodoljublja. U romanima i pripovetkama s građom iz savremenog života tematizuje konkretne socijalne, političke i etičke probleme svoga vremena: privredne i moralne odnose između sela i grada (Prosjak Luka, 1879), raspadanja zadruga i život seljaka u okolini Zagreba (Barun Ivica, 1874), moralno i materijalno propadanje plemstva (Vladimir, 1879), odlazak seljačkih sinova na školovanje u grad i njihovo uzdizanje na društvenoj lestvici ili propadanje (Prijan Lovro, 1873), nemoral i rasipništvo u građanskim krugovima (Ilijina oporuka, 1876), tragedije i zanose naših učiteljica u prosvećivanju sela (Branka, 1881). U tim delima insistira na psihološkoj i socijalnoj motivaciji pa je i fabula realizovana tako da pokazuje razvoj, karakter i motive delovanja likova. Zbog naglašene društvene kritike i analitičnosti, zbog interesa za klasne odnose i za aktualna kretanja na političkoj pozornici svoga vremena, ali i zbog načina modeliranja zbilje, njegov se stvaralački pristup već približava realističkoj paradigmi. No, i ovde treba primetiti da po svom habitusu Šenoa nije bio protagonista realističke poetike, bilo estetske provenijencije kakva je dominirala u Francuskoj, bilo etičko-religijske koja karakteriše veliki ruski roman onoga doba. Uprkos tome, njegova dela savremene tematike su počeci hrvatskog realizma, osnovi škole koju su, uz prepravke, dalje razvijali Ante Kovačić, Vjenceslav Novak, Ksaver Šandor Đalski i Milutin Cihlar Nehajev. Svi su hrvatski realisti izašli iz Šenoine kabanice, svi su razrađivali njegovu tematiku, ugledali se u njegove likove, situacije i zaplete. Slabije su mu uspele lirske pesme koje zauzimaju važnije mesto samo u prvim godinama njegovog stvaralaštva. Manje je značajan kao ljubavni, a više kao politički i socijalni pesnik. Šenoa je u mnogim pesmama izražavao pokretačke ideje svoga doba i politički program Štrosmajerovog narodnjaštva (Na Ozlju gradu, Hrvatska pjesma, Budi svoj!, U slavu J. J. Štrosmajera, Klevetnikom Hrvatske, Hrvat Bosni i dr.). treba napomenuti da je Šenoa i osnivač moderne hrvatske kajkavske dijalektalne poezije. Napisavši u manje od dvadeset godina opus od preko dvadeset dela, Šenoa je zasnovao modernu hrvatsku književnost na svim poljima. Kakav bi oblik imala ne samo hrvatska pisana reč, nego i kultura uopšte, da nije bilo Šenoe - nemoguće je i zamisliti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! August Šenoa (Zagreb, 14. novembar 1838 — Zagreb, 13. decembar 1881), hrvatski (nemačko-češkog porekla) romanopisac, pripovjedač, pjesnik, kritičar i feljtonist. Biografija Otac Augusta Šenoe, Alojz Šenoa (Schönoa), Nemac iz Češke doselio se u Zagreb 1830, gde je bio upravnik poslastičarnice zagrebačke nadbiskupije. Poslastičarnica je radila u zagrebačkoj Vlaškoj ulici. Majka Terezija pl. Rabač (Rabacs) iz plemićke porodice slovačkog porekla, rodom iz Budimpešte, umrla je kada je August imao samo 8 godina. Školu i gimnaziju pohađao u Zagrebu i Pečuju, a studirao je pravo u Pragu i Zagrebu, no studije nije završio. Na studije u Pragu ga je poslao njegov mecena katolički biskup Josip Štrosmajer.[1] Bila mu je namenjena katedra profesora na Pravnoj akademiji u Zagrebu. Ali on se više posvetio izučavanju književnosti, rizikujući da ostane bez stipendije. U Češkoj je došao u dodir sa slovenskom književnošću i slovenskom omladinom, zbog čega je postao iskreni pobornik slovenske uzajamnosti. Postao je panslavista[2] i veliki neprijatelj Beča i Pešte. Tako da je prirodno što se on, mladi ilirac `Avgust` Šenoa, kao `jurista` u Zagrebu javlja 1858. godine pretplatnikom srpske ćirilične knjige `Cveće srbskih pesama`.[3] Dopisivao se sa Srbima, Miloradom Popovićem Šapčaninom, dr Jovanovićem i Jovanom Sundečićem. Iz Praga je počeo da šalje novinske dopise, a kasnije postao veliki kritičar društva kao novinar i urednik. Prve pesme objavljuje 1855. godine. Nakon uređivanja listova u Beču vraća se 1866. u Zagreb i radi u uredništvu «Pozora», a potom kao gradski beležnik i gradski senator. Bio je upravnik i dramaturg u Hrvatskom zemaljskome kazalištu (prethodnici HNK), urednik društveno-književnog časopisa «Vijenac» i potpredsjednik Matice hrvatske. Pred smrt (1879) je izdavao `Humoristički list` u kojem je pisao protiv protivnika, onih iz reda hrvatskih ultradesničara. Prevodio je mnogo s njemačkog, francuskog, poljskog, češkog i engleskog jezika. Poslednje što je napisao bila je `Kletva`. Umro je 1881. godine u 42. godini života.[4] Bio je oženjen od 1868. godine zagrebačkom `patricijkom` Slavom rođ. Ištvanović, sa kojom je imao sinove Branimira i Milana. Milan je postao univerzitetski profesor i pisac, koji je između ostalog napisao biografsku knjigu `Moj otac`. A Branko Šenoa je između dva svetska rata bio direktor Umetničke galerije i upravnik Zagrebačkog kazališta (pozorišta). Najuticajniji i najplodniji hrvatski pisac 19. veka, Šenoa je istinski tvorac moderne hrvatske književnosti - prvi pravi hrvatski romanopisac (delo Petra Zoranića samo uslovno možemo nazvati romanom, dok se Ilirci ni nisu oprobali na tom polju), autor opsežnoga korpusa romana, toga egzemplarnoga žanra savremene literature, inovator proze i tvorac razvijenoga urbanoga jezičkog standarda (često je naglašavana Šenoina uloga kao jezikotvorca, čoveka koji je više učinio za elastičnost i izražajnost savremenog hrvatskog jezika od legije rečnikopisaca i purističkih savetodavaca). Šenoa se oprobao u svim književnim vrstama, i velikom broju je ili zaorao prvu brazdu, ili ostavio pisanu baštinu koju su kasniji pisci nasleđivali (a neretko se i pokušavali osloboditi autorova uticaja). U javnosti se prvo pročuo kao novinar dopisima iz Praga za „Pozor“, naročito političkim člancima i feljtonima „Praški listovi“, 1862. Šenoa udara temelje modernom hrvatskom feljtonu, osigurava mu dignitet i pretvara ga u eminentno literarni žanr. U seriji feljtona Zagrebulje (`Pozor“, 1866-67; „Vijenac“, 1877, 1879-80) izražajnim stilom i razornim satiričkim diskursom komentariše aktualne, često negativne pojave u zagrebačkoj svakodnevnici: odnarođenost, nemčarenje, licemerje i konformizam. Feljtoni su imali velikog odjeka u javnosti, a javili su se i brojni podražavaoci (Rikard Jorgovanić, Kovačić), ali će tek Matoš ne samo naslediti, nego i razviti tip Šenoinog podlistka. Na Šenoinu žurnalističku fazu prirodno se nadovezuje kritičarska praksa. Uz male prekide deluje dvadesetak godina kao pozorišni kritičar dajući hrvatskom glumištu presudne poticaje. Prokomentarisao je više od sedam stotina predstava iznoseći - prvi u nas - relevantne sudove o svim bitnim činiocima pozorišnog čina (glumi, režiji, scenografiji, scenskom govoru). U manifestu „O hrvatskom kazalištu ` (`Pozor“, 1866) daje ne samo analizu stanja u hrvatskom glumištu, nego i program njegova budućeg razvitka. Izrazito antigermanski raspoložen, Šenoa traži radikalan zaokret prema klasičnoj i savremenoj francuskoj, italijanskoj i slovenačkoj, te izvornoj hrvatskoj dramskoj književnosti. Svoje će repertoarsko-teatarske zamisli pokušati provesti u delo prvo kao član pozorišnog odbora, a zatim i kao umetnički direktor i dramaturg Hrvatskoga zemaljskog kazališta. Uspeo je samo delimično: doveo je na scenu klasike (Šekspira, Molijera, Šilera, Getea) i savremene francuske autore (Sardou, Skribe), ali su ga prilike ipak prisiljavale na repertoarske kompromise s malobrojnom zagrebačkom pozorišnom publikom. Piščevo delovanje na dramskom polju je ograničeno na jedno delo - komediju iz zagrebačkog života u tri čina „Ljubica ` (`Pozor“, 1866; praizvedba 1868). U njoj tematizuje urbanu sredinu s nizom karakterističnih, no prilično šablonski oblikovanih likova. Posredi je zapravo dramatizovani feljton, zbog eksplicitnosti kritike često na rubu scenskog pamfleta. No - iako je doživela neuspjeh i kod kritike i pozorišne publike, Ljubica predstavlja prvi pokušaj da se hrvatskoj sceni prikaže savremeni zagrebački život s nizom realističnih portreta. Najveći je umetnički domet ostvario kao romanopisac. Šenoa je uveo roman u hrvatsku književnost i odgojio čitateljsku publiku kojoj je ta, u Evropi druge polovine 19. veka dominantna književna vrsta, postala omiljeno štivo. U skladu s literarnim programom koji je formulisao u kritičko-polemičkom tekstu „Naša književnost `, 1865, Šenoin je veliki romaneskni projekt usmeren na građu iz nacionalne istorije i na savremene događaje. No istorijski romani zauzimaju ipak središnje mesto u njegovom opusu. Napisao je pet istorijskih romana: „Zlatarovo zlato `,1871, „Čuvaj se senjske ruke“, 1875, „Seljačka buna“, 1877, „Diogenes“, 1878 i „Kletva“, 1880-81; nedovršeno delo. U njima tematizuje događaje iz različitih razdoblja hrvatske istorije: sukob između Stjepka Gregorijanca i Zagrepčana u 16. veku sa središnjom pričom o ljubavi između plemića i građanke (Zlatarovo zlato), važnu epizodu iz uskočke istorije početkom 17. veka (Čuvaj se senjske ruke), veliki sukob između feudalaca i seljaka u 16. veku (Seljačka buna), političke spletke u habzburškoj Hrvatskoj u 18. veku (Diogenes), događaje iz 14. veka koji su preusmerili hrvatsku istoriju (Kletva). Dela slede model istorijskog romana koji je u evropsku književnost uveo Valter Skot. Bit je toga modela u vernoj rekonstrukciji istorijskih zbivanja na osnovu istraživanja autentičnih dokumenata i istorijskih vrela. Cilj je pokazati kako su neke ideje, društvene okolnosti, raspored političkih snaga delovali u određenom vremenu i oblikovali život običnih, malih ljudi. No, uza svu sličnost, Šenou od Skotovog modela dele i neke bitne razlike: hrvatski je romanopisac delovao u drugačijoj nacionalnoj, a i evropskoj književnoj klimi (ne smemo zaboraviti da je Šenoa mlađi savremenik Dostojevskog i Flobera). Iako je istorijski roman u tadašnjoj hrvatskoj javnosti imao prvesntveno budničarsku ulogu, a sam je Šenoin književni program i bio na toj crti - valja primetiti da ga je, za razliku od treznog škotskog romansijera, strast neretko ponela u opisu situacija, što je imalo dugoročno plodotvoran učinak. Šenoa nije pisac psihološkog realizma ukotvljenog u istorijske situacije (pa ni psihologiziranja romantičarskog uklona, majstori koga su francuski i engleski pisci kao Bencamin Konstant ili Šarlota Bronte). Ni autor ni publika nisu jednostavno imali vremena ni sklonosti za prikaze interioriziranih svesti ili problematiku raskoljenoga individuuma. Čitateljstvo je tražilo rekreiranje događaja koje će osnažiti i obogatiti nacionalnu svest. Šenoa je pisac velikih gestova, crno-belih likova, patosa koji je teško podnošljiv modernom senzibilitetu. No, istovremeno, on je tvorac monumentalnih masovnih scena, vrtoglavih preloma i preskoka u radnji, živopisno ocrtanih sporednih likova, te jezične invencije koja u bujici protoka događaja ostavlja utisak vitalnosti i snage kakvu ne nalazimo kod njegovog škotskog uzora. Šenoino je romaneskno stvaralaštvo izraz vitalizma „profesora energije“ koji je lomio skučene okvire ondašnje provincijalne i provincijske Hrvatske; delo važno ne samo kao istorijski dokument, nego i živo u snazi zamaha koji sve njegove spisateljske mane (plošnost, patetiku, teatralnost) baca u senku kao nevažnu brljotinu na fresci. Šenoin model istorijskog romana izvršio je velik uticaj na hrvatsku pripovedačku prozu, i on će dominirati hrvatskim romanom sve do početka 20. veka. Mnogi su pisci oponašali njegovu strukturu i tehniku (Josip Eugen Tomić, Eugen Kumičić, Viktor Car Emin, Zagorka i dr.). Veliki je uspeh postigao i svojim „povjesticama“ - pripovedačkim delima u stihu s motivima iz istoriije (Propast Venecije, Petar Svačić, Šljivari, Anka Neretvanka, Vinko Hreljanović) ili iz narodnog predanjlja (Božja plahtica, Kameni svatovi, Kugina kuća, Postolar i vrag). Karakteriše ih lakoća izraza, gipkost stiha, naglašena ritmičnost i, često, humoristički ton. Intencija im je ista kao i kod istorijskih romana: da budu sredstvo nacionalnog obrazovanja i prava škola rodoljublja. U romanima i pripovetkama s građom iz savremenog života tematizuje konkretne socijalne, političke i etičke probleme svoga vremena: privredne i moralne odnose između sela i grada (Prosjak Luka, 1879), raspadanja zadruga i život seljaka u okolini Zagreba (Barun Ivica, 1874), moralno i materijalno propadanje plemstva (Vladimir, 1879), odlazak seljačkih sinova na školovanje u grad i njihovo uzdizanje na društvenoj lestvici ili propadanje (Prijan Lovro, 1873), nemoral i rasipništvo u građanskim krugovima (Ilijina oporuka, 1876), tragedije i zanose naših učiteljica u prosvećivanju sela (Branka, 1881). U tim delima insistira na psihološkoj i socijalnoj motivaciji pa je i fabula realizovana tako da pokazuje razvoj, karakter i motive delovanja likova. Zbog naglašene društvene kritike i analitičnosti, zbog interesa za klasne odnose i za aktualna kretanja na političkoj pozornici svoga vremena, ali i zbog načina modeliranja zbilje, njegov se stvaralački pristup već približava realističkoj paradigmi. No, i ovde treba primetiti da po svom habitusu Šenoa nije bio protagonista realističke poetike, bilo estetske provenijencije kakva je dominirala u Francuskoj, bilo etičko-religijske koja karakteriše veliki ruski roman onoga doba. Uprkos tome, njegova dela savremene tematike su počeci hrvatskog realizma, osnovi škole koju su, uz prepravke, dalje razvijali Ante Kovačić, Vjenceslav Novak, Ksaver Šandor Đalski i Milutin Cihlar Nehajev. Svi su hrvatski realisti izašli iz Šenoine kabanice, svi su razrađivali njegovu tematiku, ugledali se u njegove likove, situacije i zaplete. Slabije su mu uspele lirske pesme koje zauzimaju važnije mesto samo u prvim godinama njegovog stvaralaštva. Manje je značajan kao ljubavni, a više kao politički i socijalni pesnik. Šenoa je u mnogim pesmama izražavao pokretačke ideje svoga doba i politički program Štrosmajerovog narodnjaštva (Na Ozlju gradu, Hrvatska pjesma, Budi svoj!, U slavu J. J. Štrosmajera, Klevetnikom Hrvatske, Hrvat Bosni i dr.). treba napomenuti da je Šenoa i osnivač moderne hrvatske kajkavske dijalektalne poezije. Napisavši u manje od dvadeset godina opus od preko dvadeset dela, Šenoa je zasnovao modernu hrvatsku književnost na svim poljima. Kakav bi oblik imala ne samo hrvatska pisana reč, nego i kultura uopšte, da nije bilo Šenoe - nemoguće je i zamisliti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dragoslav Jovanović (Beograd, 4. decembar 1886 — Beograd, 16. jul 1939), doktor prava, profesor Pravnog fakulteta i rektor Univerziteta u Beogradu od 1936. do 1939. godine. Biografija Rođen je 4. decembra 1886. godine u Beogradu u činovničkoj porodici. Njegov otac Bogoljub Jovanović (1839—1924), član Srpskog Učenog Društva, bio je dugi niz godina statističar i upravnik Uprave državne statistike u Srbiji. Majka Emilija (1860—1939) poticala je iz učiteljske porodice Dimić, a i sama je do udaje radila kao nastavnica Kragujevačke gimnazije. Nakon osnovne škole završio je Prvu mušku gimnaziju, a potom Pravni fakultet u Beogradu. Neposredno pred početak Prvog svetskog rata, tokom 1913. i 1914. godine zajedno sa Živkom Jovanovićem je kao stipendista pohađao doktorske studije na Pravnom fakultetu u Parizu. Nakon početka rata napustio je Francusku i došao u Srbiju, gde je jedno vreme bio tumač u francuskoj vojnoj misiji, ali se potom razboleo pa je tokom austrougarske okupacije ostao u Beogradu.[1] Posle oslobođenja zemlje i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca doktorirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Godine 1919. je bio postavljen za sekretara Generalne direkcije državnog računovodstva, a 1920. je postao sekretar u kabinetu ministra finansija. Iste godine je postavljen i za bibliotekara Ministarstva finansija sa rangom inspektora. Godine 1921. je postao načelnik Generalne direkcije državnih dugova.[1] Nakon nekoliko godina napustio je činovničku službu i 1923. godine je bio postavljen za vanrednog profesora javnog prava na Pravnom fakultetu. Godine 1930. je postao redovni profesor Univerziteta u Beogradu. Bavio se naučnim radom, a glavna dela su mu bila Pojam zakona i Donošenje zakona. Pojam zakona je bio i njegova doktorska teza, koju je odbranio 1923. godine pred tadašnjim dekanom pravnog fakulteta Čedomiljem Mitrovićem, Jevgenijem Spektorskim i svojim mentorom, Slobodanom Jovanovićem. Bio je urednik enciklopedije „Sveznanje”. Sarađivao je prilikom donošenja svih zakona, uredbi i pravilnika Univerziteta u Beogradu, kao i u njihovim izmenama i dopunama. Bio je jedan od osnivača i prvi predsednik Kreditne zadruge univerzitetskih nastavnika, a takođe je sarađivao i u upravi Udruženja univerzitetskih nastavnika. Bio je predsednik Jugoslovenskog profesorskog društva i Jugoslovenskog učiteljskog udruženja.[2] Bio je među osnivačima Vukove zadužbine 1937. godine i zamenik njenog prvog predsednika Aleksandra Belića,[3][4] a takođe i član prvog nadzornog odbora Srpskog kulturnog kluba.[5] U vreme velikih političkih sukoba na Beogradskom univerzitetu, u kojima je stradao student Žarko Marinović, svega par dana nakon tragedije odlukom Univerzitetskog veća je 28. aprila 1936. godine bio izabran za rektora Univerziteta.[6] Iako je bio veliki pravni stručnjak i ugledni profesor, njegov izbor za rektora bio je prvenstveno jer nije pripadao nijednoj političkoj partiji i bio je pomirljivog duha koji mu je pomogao da unese potrebni mir između raznih studentskih grupa i vlasti Univerziteta.[7] Zbog svog slobodoumnog i demokratskog ponašanja, ali i popustljivosti prema revolucionarnom studentskom pokretu, nazivan je „crveni rektor”. Bio je oženjen Milicom rođ. Stajić, sa kojom je imao troje dece, sinove Bogoljuba, Desimira i kćerku Milu. Sin Bogoljub bio je slikar.[8] Umro je 16. jula 1939. godine u Beogradu i sahranjen je na Novom groblju. Za svoje učešće u Prvom svetskom ratu bio je odlikovan čehoslovačkim Ordenom belog lava trećeg reda i, pred samu smrt, francuskom Legijom časti trećeg reda.[9] U znak sećanja na njega, jedna ulica u centru Beograda, koja spaja ulicu Kralja Milana i Trg Nikole Pašića, nosi njegovo ime...

U dobrom stanju sadržaj četvrte knjige izraza juli-decembar 1958 godine Begić Midhat: Samokovlijina izvjesnost (240—»250); Izdateljska pitanja (348—350); Pjesnik vizionar (402—408); Trenutak Židovih piodova (435—438) Bogićević Miodrag: Nemirno, neobično i neizvjesno pjesničko putovanja (251—257); Poruka mrtvih1 životu (H. Tahmiščić) V- p (365—370). i Davičo Oskar: Povodom romana Radomira Konstantinovića (551—557) Diana Srećko: Golobov glas odjekuje hodnicima (267—270) Oragutinović Branko: Stevan Hristić (1885-1958), (529^—536.) Eliot T. S. Granice kritike (60—-743J; Focht Ivan: Pavle Stefanović: »Tragom tona« (101—108); Vodeći njemački kritičari o stanju književne kritike (132—135); Sedlmayrova djagnoza I, (181—193); Sedlmayrova dijagnoza II, (331—341); Hegel o umjetničkoj spoznaji (537—550) Gamulin Grgo Umjetnost Ignjata Joba (1—9); Gromače Otona Giiha (342—347); Tri umjetnika (598—603) Gavrilović Zoran: Sima Pandurović (285—298) Ivanov Biagoja: Taško Georgievsfci/ »Mi iza nasipa« (609—611) Jelič Branko Andre Moroa / U traganju za Marselom Prustom (123— 127); Dušan Mitečić / Emil ZoJa (614—617) Jovanović Raško: Miško Kranjec / izabrane pripovetke (507—509) Karaulac Miroslav: Začarani lepotan (B. Timotljević), (374—376) Kecmanović Ilija; Lik čoveka (393^—401); Život S. S. KranjčeVića (433—434) Košutić R. Vladeta: Pesničko delo Garsije Lorke (558 582) Leovae Slavko: Jure Kaštelan »Malo kamena i puno snova« (115—117)/ Eseji Jovana Hristića (260—264); Stevan Raičković »Kasno leto« (362—365); Miodrag Đurđević / Dozivanje himera (607—609); Lukijanov smeh (612—614) Mađarević Vlado: Engleska kazališta (510—515) Marinović Vitomir: Milan Begović i naša moderna (377—385) Nenadović Jelena : Umetnost i zabava (299—305) Novaković Boško: Antologija srpske književne kritike (104—108); Sudbina i poziv pesnika (409—413); Elegija I Humor Dušana Kostića (503—507); Hrvatski književni kritičari (604—607) Ostojić Karlo. Na granici simbola (485—502) Pantić Miroslav Jedan osvrt na srpsku književnu kritiku od Ruvarca do Nedića (450—469) Pavić Milorad: Na marginama »Priloga za književnost« (281—283) Pavlović Luka: Razmišljanja o adaptaciji (155—159) Penčić Sava: Nikos Kazancakis »Hristos ponovo razapet« (277—280) Peratoner Ervin: Čovjek u pobuni — i u zbirci eseja A. Camusa (144—147) Petrić Vladimir: Poezija filma (476—484) Plavša Dušan: Jugoslovenska deveta simfonija (231—239) Popović Mića. Poezija i slikarstvo (470—475) Rotković Radoslav: »Hrvatski esej« (108—111) Sabljak Tomislav: Na marginama poezije A. B. Simića (623—631) Stefanović Pavle: Tri suštinske novine u našoj umetnosti (75—93) Stojanović Jugana: Prevođenje književnih dela (49—59) Suvin Darko: O nauci, umjetnosti, nauci o umjetnosti i naučnoj umjetnosti (140—143) Samić Midhat: »Travnička Kronika« I. Andrića na francuskom (.94—1 oo> Šaula Đorđe Novo i humano u tekstovima Eugena Ionesca (148—154); Marginalije o nepopularnosti savremene muzike (194—204) Site! Miroslav: - Diskusija o suvremenom proznom izrazu U poljskoj knjževnoj kritici (385—391 ) Jiriček Božidar: Kritička riječ Františeka ; Salde (617—622) Softić Julije: Silvije Sttratimir Kranjčević u ogledalu naše kritike (414—432) Tahmiščić Husefru Pesnici na rivijeri - (1284*331); Arsen Diklić »Ne okreći se, sine« (265—267); Branko V. Radičević: »Učeni mačak« (270—274); Velika upitnost ruši ;poezije: (358—361); Plakat (521—525) Tautović Radojica Fragmenti o prevazilaženju Čoveka u umetnosti (29—48) ? Priča 6 priči . (161 —180); Nadumetnost Odlomak (439—449)` Topčić Zaim: - Trenutak | svježine na KočiČevoj visini`.(131—132) Briši — hiljadugodišnja riznica umjetnosti (515—520); »Na terasi« (113--115) Trifković Risto: Francuska provincija (IM—113); Knez sanjar (121—-123); Rober Sabatje — Bulevar11(257—259); Jedno sumarno viđenje (274-277); `Povratak poeziji ili `slučajan slučaj jednog pjesnika (351—357); Između erosa i flore (370—374) Trifunović Lazar: V. Kandinski, (10—28); (205—230) Vereš Šaša : Da ljubav potraje (117—120) Zidari IvbT - : »Uliks« pred našim čitaocem (306—330) Vitošević Dragiša: Između kontrasta i harmonije ( 631—643) Živančević Milorad: »Evgenije Onjegin« u našoj prevodnoj literatu« (135—139) Živković Dragiša: Aleksa Šantić ( Veče na školju)/(5`83—^97) PREVODIOCI Ivo Vidan: Granice kritike-, (60-—74), br. 7—-f LIKOVNI PRILOZI Ignjat Job:. Ribari na Capriju, 1921 Nedjelja,4 1932; Vela glavica, 1933; Kameni stol; 1.935 (br. 7—8) V. Kandinski: Portret Marije Kruščov 1^00; Ustava, 1901; Ruska lepotica u pejsažu, 1905; Plakat za prvu izložbu »Phalanka«, 1901 ;_Plavo brdo, 1908; Na obali, 1903 (br. 7—8) 1 Impresija br. 4, 191 f; Improvizacija br. 18, 1911; Kompozicija br. 2, 1910; Kompozicija, 1930; Nacrt za inscenaciju IV - slike kompozicije Musorgskog »Slike sa -izlo¬žbe« ; Kompozicija,-1934; Elan Tempere, 1944 (br. 9)- Ivan Meštrović: _ ` M Silvije Strahimiir KranjčeVić-(Br» 11) Oton Postružnik: Jesen (Br. 12) Trano Šimunović: Mede na brijegu (br. 12) Slavko ^fžajV Barokna figura (br. 12) - ;

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naklada Jos. Čaklovića , Zagreb, 1920 Format: 18.5x26 cm Broj stranica: 8 +12 priloga, meki povez Frangeš-Mihanović, Robert, hrvatski kipar (Srijemska Mitrovica, 2. X. 1872 – Zagreb, 12. I. 1940). Završio Obrtnu školu u Zagrebu 1889., školovanje nastavio u Beču na Umjetničko-obrtnoj školi 1889–94., potom na Umjetničkoj akademiji 1894/95. Usavršavao se u Parizu 1900/01. gdje se družio s A. Rodinom i M. Rossom. Bio je nastavnik na Obrtnoj školi u Zagrebu 1895–1907. i profesor kiparstva na Umjetničkoj akademiji u Zagrebu 1907–40. Jedan od pokretača i organizatora likovnoga života u Zagrebu na prijelazu iz XIX. na XX. st. Sudjelovao u osnutku Društva hrvatskih umjetnika (1897), udruženja Lada (1904) i Umjetničke akademije (1907), uz koju je utemeljio ljevaonicu bronce i doveo prve ljevače. Bio je član JAZU (danas HAZU), Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije znanosti i umjetnosti u Pragu. Uz R. Valdeca utemeljitelj modernoga hrvatskoga kiparstva. Njegove medalje i plakete s figuralnim i animalističkim motivima (Bik Herkul, 1899. i Puran, 1904; Vinogradari, 1900. i Kopač, 1906) označili su početak hrvatskoga medaljarstva. Oblikovao je sitnu plastiku (Stidljivost, 1902; Bijeg u Egipat, 1906; Otmica Europe, 1907), portrete (V. Lisinski, 1895), poprsja (Antun Mihanović, 1908., Klanjec; Antun i Stjepan Radić, 1936., Trebarjevo). God. 1897. za Osijek je izradio spomenik palim vojnicima Šokčevićeve 78. pukovnije – Umirućeg ratnika, koji je uz kompoziciju Filozofija iz 1897. (u zgradi Odjela za bogoštovlje i nastavu u Opatičkoj ul. 10 u Zagrebu) najraniji primjer impresionizma u hrvatskome kiparstvu. Najmonumentalnije njegovo djelo je konjanički spomenik Kralj Tomislav 1928–38 (postavljen 1947. u Zagrebu). Izveo nadgrobne spomenike na groblju u Varaždinu (Spomenik smrti na grobnici obitelji Leitner, 1906) i Mirogoju (Radnik na grobnici obitelji Müller, 1935). Radio arhitektonsku figuralnu plastiku na zagrebačkim zgradama (reljefi Filozofija, Teologija, Medicina i Justicija, 1912., na bivšoj zgradi Nacionalne i sveučilišne knjižnice, Marulićev trg; Rad i Zdravlje, 1927., na zgradi u Mihanovićevoj ul. 3). U svojem razvoju prešao je faze od akademizma, simbolizma do modernizma, tj. najranijih primjera impresionizma u hrvatskom kiparstvu, a u punoj zrelosti ostvario je vlastiti izraz u slobodnoj realističkoj modelaciji lika. Bavio se umjetničkom obrtom. Robert Frangeš Mihanović (Srijemska Mitrovica, 2. listopada 1872. - Zagreb, 12. siječnja 1940.), hrvatski kipar Suprug je Ženke Kopač Frangeš, žene koja je osnovala Udrugu za očuvanje seljačke umjetnosti i obrta, otac Branke Frangeš Hegedušić, hrvatske slikarice i ilustratorice i punac hrvatskog slikara Krste Hegedušića.[1] Životopis Završio je Obrtnu školu u Zagrebu 1889., školovanje nastavio u Beču na Umjetničko-obrtnoj školi 1889. – 94., potom na Umjetničkoj akademiji 1894./95. Usavršavao se u Parizu 1900/01. gdje se družio s A. Rodinom i M. Rossom. Bio je nastavnik na Obrtnoj školi u Zagrebu 1895. – 1907. i profesor kiparstva na Umjetničkoj akademiji. Među njegove poznate učenike spada Joza Turkalj.[2] Jedan je od pokretača i organizatora likovnog života u Zagrebu na prijelazu iz XIX. na XX. stoljeće. Sudjelovao je u osnutku Društva hrvatskih umjetnika (1897.), udruženja Lada (1904.) i Umjetničke akademije (1907.), uz koju je utemeljio ljevaonicu bronce i doveo prve ljevače. Bio je član JAZU, Srpske akademije nauka i umjetnosti i Akademije znanosti i umjetnosti u Pragu. Uz R. Valdeca utemeljitelj modernog hrvatskog kiparstva. Djela `Drvosječa` iz 1910. godine na zgradi Gliptoteke HAZU `Bački Hrvati`, spomenik na grobu Petra Šarčevića, Mirogoj, Zagreb. Frangešove medalje i plakete s figuralnim i animalističkim motivima (Bik Herkul, 1899. i Puran, 1904.; Vinogradari, 1900. i Kopač, 1906.) označili su početak hrvatskog medaljatstva. Oblikovao je sitnu plastiku (Stidljivost, 1902.; Bijeg u Egipat, 1906., Otmica Europe, 1907.), portrete (V. Lisinski, 1895.), poprsja (Antun Mihanović, 1908., Klanjec; Antun i Stjepan Radić, 1936., Trebarjevo), skulpturu zdenac Elegija (1912.), postavljenu u parku na Rokovom perivoju. Godine 1897. za Osijek je izradio spomenik palim vojnicima Šokčevićeve 78. pukovnije - Umirućeg ratnika, koji je uz kompoziciju Filozofija iz 1897. godine (u zgradi Odjela za bogoštovlje i nastavu u Opatičkoj ulici br. 10 u Zagrebu) najraniji primjer impresionizma u hrvatskom kiparstvu. Najmonumentalnije Frangešovo djelo je konjanički spomenik Kralj Tomislav 1928. – 38. (postavljen 1947. u Zagrebu). Godine 1925. utemeljeno je Društvo za podizanje spomenika kralju Tomislavu, koji su kiparu povjerili izradu spomenika. Kipar je 1930. izradio sadreni model, 1933./34. spomenik je saliven u bronci, a postolje za spomenik napravljeno je 1940. godine i tijekom ratnih godina postavljeno ispred Željezničkog kolodvora. Spomenik je postavljen 1947. godine, ali bez Frangeševih reljefa na postolju i bez grba, što je bilo ispravljeno 1991. godine.[3] Izveo je i nadgrobne spomenike na groblju u Varaždinu (Spomenik smrti na grobnici obitelji Leitner, 1906.) i Mirogoju (Radnik na grobnici obitelji Muller, 1935.). Radio arhit, figuralnu plastiku na zagrebačkim zgradama (reljefi Filozofija, Teologija, Medicina i Frustracija, 1912.), na bivšoj zgradi Nacionalne i sveučilišne knjižnice danas zgrada Hrvatskog državnog arhiva, Marulićev trg; Rad i Zdravlje, 1927. na zgradi u Mihanovićevoj ulici br. 3). U svojem razvoju prešao je faze od akademizma, simbolizma do modernizma, tj. najranijih primjera impresionizma u hrvatskom kiparstvu, a u punoj zrelosti ostvario je vlastiti izraz u slobodnoj realističkoj modelaciji lika. Bavio se umjetničkim obrtom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2] Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila `suva` - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane `latinske administracije Mađarske` 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jovan Sterija Popović Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom - Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca.[6] Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[7] Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[9] Književni rad Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu. Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine. Detalj spomenika Jovanu Steriji Popoviću ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Pozorišni plakat za `Smrt Stefana Dečanskog` 1841. Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[10] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar. Muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”. Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854) Proglas povodom 100godišnjice rođenja i 50godišnjice smrti (1906). U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[11], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[12] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[11] Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti.[13] Sterijino pozorje Detaljnije: Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Filmovi Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova: Laža i paralaža (film) Kir Janja (film) Džandrljivi muž (film) Rodoljupci (film) Pokondirena tikva (film) Ljubav, ženidba i udadba (film) Zla žena (film) Sterijina nagrada Detaljnije: Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada.