BOCCACCIO DJELA 1-2 GIOVANNI BOCCACCIO LIBER Z a g r e b 1 9 8 1 KČASIČNA DJELA SVJETSKE KNJIŽEVNOSTI BOCCACIO DJELA KNJIGA PRVA RIME FILOSTRATO AMETO ELEGIJA GOSPE FIAMMETTE SPJEV O FJEZOLANSKIM NIMFAMA KORBAČ RASPRAVICA U POHVALU DANTEA KNJIGA DRUGA D E K A M E R O N .......................................................... Preveli FRANO ČALIĆ MATE ZORIĆ Tumač Kazalo imena Latinica Tvrde korice Šiven povez Obeleživač stranica 2 O O O stranica NEKORIŠĆENO !!! ZAŠTITNA KUTIJA !!! perfekT kondicija: 1O

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ ОДАБРАНЕ ДРАМЕ 1-2 ВРЕМЕ КЊИГЕ БЕОГРАД 1994 ОДБРАНА ДЕЛА 8 ДРАМА 1. МАРАТОНЦИ ТРЧЕ ПОЧАСНИ КРУГ 2. РАДОВАН ТРЕЋИ 3. САБИРНИ ЦЕНТАР 4. БАЛКАНСКИ ШПИЈУН 5.СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ УБИВА АЖДАХУ 6. КЛАУСТОФОБИЧНА КОМЕДИЈА 7. ПРОФЕСИОНАЛАЦ 8. УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА ................................................................. БРОШ ЋИРИЛИЦА 21 ЦМ 250+208 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра за ПОКЛОН ******** дб64

ИЗАБРАНА ДЕЛА 1-3 ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ ЈЕДИНСТВО ПРИШТИНА 199O ИЗАБРАНА ДЕЛА 1. НЕИЗМИШЉЕНИ ЛИКОВИ (Избор - приповетке) 2. РОБЉЕ ЗАРОБЉЕНО (Приче о женама) 3. ЧУДЕСНИ КУТОВИ (Путописна проза) ......................................................... ... Магични српски писац, КЛАСИК српске књижевности, ухапшен у Београду и стрељан на правди Бога 1945. у послератном метежу! (Михајло Грушић) Изабрао и приредио ГОЈКО ТЕШИЋ Мали предговор: СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР Библиографске белешке Ћирилица Тврде корице Омот Шивен повез 8 О О страница Пажња !!! Књиге су некоришћене, само су од стајања у полици са горње стране мало видљиви трагови стајања, без утицаја на квалитет текста, корица и страница књига !!!!! Ово се не купује сваки дан !!! Сликано: 1. Рикне све три књиге заједно 2. Предња страна сваке књиге понаособ - 3 слике 3. Са горње стране 4. Са доње стране Укупно 6 слика, као за изложбу !!! Екстра !!!!

ALEKSANDAR DIMA ODABRANA DELA I - IV (7 Knjiga) MATICA SRPSKA / DNEVNIK NOVI SAD 1984 1. TRI MUSKETARA 1-2 2. GOSPOĐA DE MONSORO 1-2 3. KRALJICA MARGO 1-2 4. CRNA LALA .............................................................. LATINICA TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ OBELEŽIVAČ STRANICA 21 CM Oko 2500 STRANICA NEKORIŠĆENO SOLIDNO Ugo

ONORE DE BALZAK odabrana dela u 25 knjiga ( NEDOSTAJU DVE KNJIGE U KOMPLETU ) I: Rođaka Beta 1 II: Rođaka Beta 2 III: Ursula Mirue IV: Seoski lekar V: Čiča Gorio - NEDOSTAJE VI: Ljiljan u dolu VII: Šuani 1 VIII: Šuani 2 IX: Zapisi dveju mladih žena X: Pripovetke XI: Beatrisa 1 XII:Beatrisa 2 XIII:Banka Nisenžan i druge pripovetke XIV: Veličina i propadanje Cezara Birotoa XV: Veličina i propadanje Cezara Birotoa XVI: Rođak Pons 1 XVII: Rođak Pons Pons 2 XVIII: Seljaci 1 - NEDOSTAJE XIX: Seljaci 2 XX: Mutivoda 1 XXI: Mutivoda 2 XXII: Pjereta XXIII: Seoski popa XXIV: Pukovnik Šaber ,Feragus, Zlatooka devojka XXV: Porodica Marana , Sarazin, Vojvotkinja De Lanže Izdavač: NARODNA PROSVETA Beograd Godina izdanja: 1934-1936. Povez: tvrd Pismo: ćirilica Stanje: dobro

РАДЕ МИХАЉЧИЋ САБРАНА ДЕЛА 1-6 СРПСКА ШКОЛСКА КЊИГА БЕОГРАД 2001 Р е ф е р е н ц е 1. КРАЈ СРПСКОГ ЦАРСТВА 2. ЛАЗАР ХРЕБЕЉАНОВИЋ, ИСТОРИЈА, КУЛТ, ПРЕДАЊЕ 3. ЈУНАЦИ КОСОВСКЕ ЛЕГНДЕ 4. СРПСКА ПРОШЛОСТ И НАРОДНО СЕЋАЊЕ 5. ИЗВОРНА ВРЕДНОСТ СТАРЕ СРПСКЕ ГРАЂЕ 6. ВЛАДАРСКЕ ТИТУЛЕ ОБЛАСНИХ ГОСПОДАРА .............................................................. АПСОЛУТНО НОВО ******* Пажња !!! НА ПРВОЈ КЊИЗИ - ПРЕДЛИСТУ ПОСВЕТА Р.М. ТИРАЖ /С А М О/ 500 ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ 22 ЦМ ОКО 1900 СТРАНИЦА ................................................................ НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО НЕЧИТАНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра за ПОКЛОН *********

...General-potpukovnik ...LJUBOMIR DOMAZETOVIĆ 1. RUKOVOĐENJE I KOMANDOVANJE KROZ VEKOVE .. General-potpukovnik LJUBOMIR DOMAZETOVIĆ ...Mr PETAR V. TERZIĆ 2. LIKOVI I DELA SLAVNIH VOJSKOVOĐA STAROG VEKA 3. LIKOVI I DELA SLAVNIH VOJSKOVOĐA SREDNJEG VEKA 4. LIKOVI I DELA SLAVNIH VOJSKOVOĐA NOVOG VEKA 5. LIKOVI I DELA SLAVNIH VOJSKOVOĐA SAVREMENOG DOBA ... VOJNOIZDAVAČKI I NOVINSKI CENTAR ... BEOGRAD ... 1992 BIBLIOTEKA VOJNOCTRUČNA LITERATURA FOTOGRAFIJE ILUSTRACIJE KARTE MAPE ............................................................... LATINICA TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ 25 CM 158 + 217 + 155 + 302 + 198 STRANICA NEKORIŠĆENO NEOTVORENO NEČITANO GARANCIJA PERFEKTNO STANJE KNJIGA ********** KOLEKCIONARSKI, 1992 Ekstra za POKLON ***********

Х. Џ. ВЕЛС ЧОВЕЧАНСТВО РАД, БЛАГОСТАЊЕ И СРЕЋА РОДА ЉУДСКОГА 1 - 2 НАРОДНО ДЕЛО БЕОГРАД 1935 Омоте украсио МИРКО РАЧКИ !!!! ФОТОГРАФИЈЕ црно-беле !!!!!!!!!!!!!! Ћирилица Тврде корице Шивен повез Обележивачи страна 1017 страна НЕКОРИШЋЕНО Књиге из ЛИЧНЕ ПОРОДИЧНЕ библиотеке !!!!!!!! КОЛЕКЦИОНАРСКИ ПРИМЕРЦИ !!!!!!! Екстра !!!!!!!!!!!!!!!! dsp16

СЛАВОМИР НАСТАСИЈЕВИЋ ДЕЛА 1-5 ДЕЧЈЕ НОВИНЕ ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ 1989 1. АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ 2. ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР 3. КАРЛО МАРТЕЛ 4. HANIBAL ANTE PORTAS 1 5. HANIBAL ANTE PORTAS 2 ............................................................. Ћирилица Тврде корице Шивен повез Око 13ОО страна РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ, ПОЈМОВА И ИМЕНА КОНТРОЛНИ КУПОНИ НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО НЕЧИТАНО Ово се не пропушта !!!!!!!!!!! За 7 до 77 година !!!!!!!!!!! За читање /ц е л е/ године и у свим годишњим добима !!!! Екстра за ПОКЛОН !!!!!!!!!!!!!!!

ODABRANA DJELA KARL MAYA 1 - 6 OTOKAR KERŠOVANI RIJEKA 1966 1. DVORAC RODRIGANDA 2. OLD SUREHAND I 3. OLD SUREHAND II 4. UMIRUĆI CAR 5. MEĐU ORLOVIMA 6. BENITO JUAREZ .............................................................. Latinica Tvrde korice Šiven povez Oko 2100 strana NEKORIŠĆENO NEOTVORENO NEČITANO Ekstra za POKLON !!!!!!!!!!!!!!!!!! db65

FRANZ KAFKA ODABRANA DJELA 1-8 ZORA ZAGREB 1 9 7 7 O D A B R A N A D J E L A 1. Pripovijetke - knjiga 1 2. Pripovijetke - knjiga 2 3. Proces 4. Zamak 5. Amerika 6. Pisma 1900-1924 7. Pisma Mileni (Pogovor Willy Haas) 8. Dnevnik 1910-1923 ...................................................... Preveli s njemačkog: Zlatko GORJAN Zlatko MATETIĆ BogoMir HERMAN PreDrag MILOJEVIĆ Kaliopa i Svetomir NIKOLAJEVIĆ Mignon MIHALJEVIĆ Zlatko CRNKOVIĆ Traute ŠEGEDIN - 2.200 stranica - Tvrde korice - Šiven povez ZAŠTITNA KUTIJA NEKORIŠĆENO KOndicija: 10 Izvrsno za /p o k l o n/, dolazi /s l e d e ć a/ Nova godina !!!

Izdavač Narodna Prosveta Tvrdi povez 1. Rođaka Beta I 2. Rođaka Beta II 3. Ursula Mirue 4. Seoski lekar 5. Ljijan u dolu 6. Šuani I 7. Šuani II 8. Zapisi dveju mladih žena 9. Pripovetke 10. Beatrisa I 11. Beatrisa II 12. Banka Nisenžan i druge pripovetke 13. Veličina i propadanje Cezara Birotoa I 14. Veličina i propadanje Cezara Birotoa II 15. Rođak Pons I 16. Rođak Pons II 17. Seoski Popa 18. Seljaci I 19. Mutivoda I 20. Mutivoda II 21. Pjereta 22. Seljaci II 23. Pukovnik Šaber- Feragus- Zlatooka devojka 24. Porodica Marana - Sarazin- Vojvotkinja de Lanže L5

IVANA BAŠIČEVIĆ ANTIĆ TRIJUMF REČI U VIZUELNOJ UMETNOSTI DVADESETOG VEKA DIMITRIJE BAŠIČEVIĆ MANGELOS I MARSEL BRODARS Izdavač: ORION ART BEOGRAD 2018 Edicija PH - Preko hunanistike a) БАШИЧЕВИЋ, ДИМИТРИЈЕ (1921-1987) б) БРОДАРС, МАРСЕЛ (1924-1976) ц) УМЕТНОСТ - 2О ВЕК ............................................................. R e f e r e n c e 1. UMETNIČKO DELO U 20. VEKU 2. NOVE FORME UMETNIČKOG DELA 3. UMETNIČKI POKRETI U 20. VEKU I PROMENA PRIRODE UMETNIČKOG OBJEKTA 4. SLIKA I TEKST 5. NASLEĐE FENOMENA WORD-IMAGE U UMETNOSTI DRUGE POLOVINE 20. VEKA 6. STUDIJA SLUČAJA: DIMITRIJE BAŠIČEVIĆ MANGELOS 7. STUDIJS SLUČAJA: MARSEL BRODARS 8. KOMPARATIVNA ANALIZA DVA UMETNIČKA OPUSA: BRODARS-MANGELOS 9. ZAKLJUČAK ........................................................ TIRAŽ /S A M O/ 300 !!!!!!!! ILUSTRACIJE U BOJI BROŠ LATINICA 24 CM 341 STRANA NEKORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT R e t k o !!!!!!!!!!! Ekstra !!!!!!!!!!!!!!

Univerzitetski prof. dr VALTER MANOŠEK HOLOKAUST U SRBIJI VOJNA OKUPACIONA POLITIKA I UNIŠTIVANJE JEVREJA 1941-1942 SLUŽBENI LIST SRJ BEOGRAD 2007 a) JEVREJI - GENOCID - SRBIJA - 1941-1942 b) ŽRTVE FAŠIZMA - JEVREJI - SRBIJA - 1941-1942 c) HOLOKAUST - DRUGI SVETSKI RAT 1939 - 1945 - SRBIJA .............................................................. PREDGOVOE PROF. DR ČEDOMIR POPOV AUTOROV PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU (Beč, septembar 2007) PREVOD DELA SA NEMAČKOG (1993) R e f e r e n c e 1. `PODUHVAT KAZNENOG SUĐENJA` 2. VERMAHT I UBISTVA JEVREJSKIH MUŠKARACA U SRBIJI 3. OTPOR I KOLABORACIJA U SRBIJI 1941. GODINE 4. VERMAHTOVI POKOLJI SRPSKOG CIVILNOG STANOVNIŠTVA U JESEN 1941. 5. GUŠENJE GASOM JEVREJSKIH ŽENA I DECE IZ KONCLOGORA SAJMIŠTE 6. REZIME I KONAČNI ZAKLJUČCI ............................................................... TIRAŽ / S A M O/ 500 PRIMERAKA NAPOMENE I BIBLIOGRAFSKE REFERENCE UZ TEKST BIBLIOGRAFIJA REZIME I KONAČNI ZAKLJUČCI REGISTAR SKRAĆENICA REGISTAR IMENA LITERATURA TVRDE KORICE LATINICA 24 cm 220 STRANICA KOLEKCIONARSKI, 2007. ODLIČNO

50267) LOGIKA udešena za školsku potrebu 1 i 2 , Alimpije Vasiljević , Izdanje i štampa Državne štamparije Beograd 1871 / 1872 godine. izradio po DŽ. S. Milju i drugim najnovijim i najboljim piscima A. Vasiljević `Logika je nauka same nauke. DŽ. S. Milj` - citat sa naslovne korice Alimpije Vasiljević (Veliševac, 21.11.1831 - Beograd, 3.02.1911), bio je filozof, profesor Velike škole, političar, ministar prosvete i crkvenih poslova. Udžbenik Logika (1871—1873) pisao je oslanjajući se na delo A System of Logic čuvenog engleskog liberalnog mislioca Džona Stjuarta Mila. Retki primerci , mek povez, format 15 x 22,5 cm , ćirilica, 120 +156 strana, pečati nanaslovnim stranama, veći deo knjiga je nečitan, tabaci nisu rasečeni , prvom tomu nedostaje deo rikne, drugi tom ima par malih zacepljenja na nslovnoj korici, opšte stanje očuvanosti knjiga je veoma dobro ,

GOETHE I ISLAM KATHARINA MOMMSEN Dobra knjiga S a r a j e v o 2 0 0 8 S njemačkog na bosanski preveo: VEDAD SMAILAGIĆ PredGovor izdanju na bosanski jezik: akademik ENES KARIĆ (34 str) 1. Duhovno-istorijske pretpostavke Geteovog odnosa prema muslimanskoj religiji 2. Lična sklonost prema islamu 3. Sličnost s Kur`anom u delu Gotz od Berlichingena (1772) 4. Odlomci iz Kur`ana (1771/1772 i recenzije Kur`ana (1772) 5. 6. 7. 8. Islam koji se živi: Vjerovanje u sudbinu, predanost i dobročinstvo 9. Predanost sudbini 10. Zbližavanje religija . . . 32 - Latinica - Šiven povez - Tvrde korice - Omot NEKORIŠĆENO NOVO GARANCIJA KOndicija: 10

Trotomno delo štampano u jednoj knjizi PRVA KNJIGA Ćerka Petra Velikog DRUGA KNJIGA Tajna Ermelina TREĆA KNJIGA Elisaveta i Fridrih Veliki radnja romana period između 1739-1760.god. redak,ako ne i jedini primerak vrlo malo izdanja prevedenih na srpski, pretpostavljam zbog same ekscentričnosti pisca, koji je pisao pod pseudonimima ( u daljem tekstu sa Wikipedije ) nepoznat izdavač i godina izdanja knjiga kompletna listovi dobro očuvani/kompaktni, bez tragova vlage, pisanja, cepanja i sl. naslovna oštećena, fali deo poslednjeg lista sa napomenom 487 strana manji format tvrde korice ( izbledele ) sigurno je prvo štampano izdanje u pitanju Леополд фон Захер-Мазох (нем. Leopold von Sacher-Masoch; 27. јануар 1836 — 9. март 1895) био је аустријски писац историјских романа и романа са темама из алтернативне сексологије. Писао је под псеудонимом, Шарлот Аранд и Зое фон Роденбах. По њему је назван појам у сексологији — мазохизам. Мазох је рођен у граду по имену Лемберг, данас Лавов, главном граду Краљевине Галиције и Лодомерије, која је у то време била краљевина у саставу Аустријског царства.[1] Почео је да учи немачки језик са 12 година. Студирао је право, историју и математику на Универзитету у Грацу, а после дипломирања вратио се у Лемберг где је постао професор. Почео је са писањем дела која су везана углавном за аустријску историју. Његове књиге су превођене на украјински, пољски, руски и француски језик. У Галицији његове књиге су веома читане и цењене. Његово најзначајније дело је Венера у крзну објављено 1870. године.[2] У роману описује сексуалне фантазије и фетише, везано за жене које су доминантне и које носе крзно. Касније, он је те своје фантазије радио са својим љубавницама и супругама. У Француској је био одликован крстом Легије части за свој допринос књижевности

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1894. god. A, iskreno reći, pišući tu „Kratku povjesnicu Srba“, ev` ovo mi je bio sav smjer: Kad narod taj srpski pozna svoj postanak i razvitak od iskoni do danas, i kad prouči svoja djela i svoje pogrješke u prošlosti, onda će se on paštiti, da se ugleda na dobra i slavna djela svojih predaka, a da se ne ugleda na njihove pogrješke i zla djela; i kad taj narod pozna svu svoju snagu i veličinu, i kad on sam sebe vidi u cjelokupnoj slici i prilici, onda će u njemu očvrstnuti narodni ponos njegov, a o taj oklop polomiće se sve strijele zlotvora Srbinovih. Sima Lazić Lukin (Bosanski Brod, 15. avgust 1863 — Rajić, Slavonija, 19. jul 1904) bio je srpski publicista, novinar i književnik. Biografija Sima Lazić Lukin rodio se u trgovačkoj porodici, u Bijeljini[1]. Zbog antiturske delatnosti otac mu je prebegao u Srbiju, a majka ga je kao odojče prenela tamo. Lazić je završio osnovnu školu u Šapcu, a u Beogradu 1876. godine okončao treći razred gimnazije. Od mladosti vatreni rodoljub, kao mladić se prijavljuje u dobrovoljce u srpsko-turskom ratu, ali je odbijen zbog bolesti. Gimnaziju nije završio, te je živeo kao glumac u putujućim družinama. Od 1886. do 1889. godine glumio je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Živeo je u Beogradu i Zagrebu, objavljujući novinske tekstove, nacionalno-političke članke, popularno istorijske, književne, humorističko-satirične, pamfletske i druge radove u stihovima i prozi. Sarađivao je u mnogim listovima i časopisima. U Beogradu je uređivao humoristički list Bič, radio na `Odjeku` i pisao rodoljubive pesme. Kada je prešao u Zagreb, prvo je bio saradnik pa uređivao zagrebački „Srbobran“ (1891—1893), posle „Vrač pogađač“ (1896—1904). Posle `septembarskih izgreda` 1902. godine u Zagrebu, prešao je u Novi Sad gde je produžio uređivanje `Vrača pogađača` i sarađivao u radikalskoj `Zastavi`.[2] Neumorni radnik sa perom u ruci, navodno je 25.000 primeraka svojih knjiga raširio po srpstvu. Bio je oženjen sa književnicom Zorkom Miletić, sinovicom Svetozara Miletića. Mnogo je pretrpeo tokom svog kratkog i burnog života, zbog čega je bio stalno bolešljiv. Na sprovodu Jovana Jovanovića Zmaja Simo je izgovorio svoju poslednju pesmu posvećeno pokojniku. Umro je ubrzo 19. jula 1904. godine u Rajiću u Slavoniji, gde je došao u goste kod brata Petra. U nekrologu je istaknuto: `Pokojni Simo bio je sav Srbin`.[2] Vodio je žustre polemike sa frankovačkom štampom u Hrvatskoj (koja nije imala naučnu vrednost), napisao je više istorijskih radova. Prikaz knjige Divlji čovjek je objavljen u dubrovačkom srpskom književnom listu Srđ. [3] U knjizi Kratka povjesnica Srba od postanja Srpstva do danas je naveo netačan podatak, da su vladika Vasilije Petrović i Sveti Vasilije Ostroški ista osoba. Isto ime dvojice Vasilija i ista vladičanska titula, uz manjak obrazovanja autora, rezultirala je tvrdnjom da je cetinjski mitropolit Vasilije umro u Petrogradu 1766., da bi mu telo Crnogorci preneli na Ostrog, pa se naziva i Ostroški.[4] Knjiga je pisana u rodoljubivom duhu, za široke narodne mase i završava se ovim rečima: Eto tako je Srpstvo prevjekotilo 10 hiljada godina i preživilo 100 hiljada zlotvora svojih. A preživiće ih još toliko, samo - i prije svega - budimo vrijedni i složni.

unutra odlično ostalo se vidi na slikama bibliofilsko izdanje prvo izdanje 1963. Novi Sad Vinaverov magnum opus jesu Zanosi i prkosi Laze Kostića. Da je napisana na engleskom jeziku, jeziku na kome su napisane tolike sjajne biografije, ona bi, bez sumnje, bila smatrana jednom od velikih intelektualnih biografija koje čine čast tom žanru. U njoj nam se Vinaver pokazuje kao majstor koji delo i život jednog pisca ume da stavi u sve one kontekste u kojima će nam oni pokazati i svoje najskrivenije i najmanje očekivane vrednosti i značenja. (Jovan Hristić) Na skoro šesto strana briljantnog eseja o velikom srpskom pesniku Lazi Kostiću, Stanislav Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije i državnosti. Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22] Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25] gromoban svemira 1. izdanje prva izdanja avangarda srpska književnost

GOSPOĐA SA KAMELIJAMA - Aleksandar Dima sin -1883 (La dame aux camelias) PREVEO SA fRANCUSKOG MARKO CAR NAKLADA KNJIŽARE DRAGUTINA PRETNERA u DUBROVNIKU 1883 „Jedan od najvećih ljubavnih romana na svetu.“ Henri Džejms Pisac je došao na ideju da piše o nesrećnoj junakinji na osnovu sopstvenog iskustva sa jednom pariskom kurtizanom i roman je odmah doživeo ogroman uspeh kako u Francuskoj, tako i u svetu. Mladi provincijalac iz dobrostojeće ali konzervativne porodice Arman Dival zaljubljuje se u prelepu i preskupu parisku kurtizanu Margerit Gotje, koja je obolela od tuberkuloze i koja nošenjem belih i crvenih kamelija signalizira svojim obožavaocima da li je na raspolaganju ili ne. Krećući se u visokim aristokratskim krugovima i pošto se i sama zaljubi u Armana, odluči da odbaci prethodni život i prihvati njegovu bračnu ponudu, ali će se između njih isprečiti nepremostive socijalne prepreke, intrige i okolnosti koje će uticati na tragičan kraj ove ljubavne priče. Ubrzo postavljen i na scenu, roman je samo do kraja XIX veka bio preveden na dvadesetak jezika. Osim toga, inspirisao je Šopena da komponuje muziku za istoimeni balet a Verdija za operu Travijata, prema romanu su snimljeni mjuzikl nagrađen Oskarom Mulen ruž i više filmskih adaptacija, dok su glavnu junakinju igrale velike pozorišne i filmske dive kao Sara Bernar, Greta Garbo, Izabel Iper i mnoge druge. „Aleksandar Dima Sin je moje najveće remek delo.“ Aleksandar Dima Otac Vrsta građe knjiga Autor VezaDumas, Alexandre, ml. Naslov VezaGospođa sa kamelijama / Alexandre Dumas sin ; prev. s fre. Marko Jov. Car. Impresum U Dubrovniku : D. Pretner, 1883. Materijalni opis XI, 234 str. ; 20 cm. Napomena Izv. stv. nasl.: La dame aux camelias Jezik/Pismo Ćir. Ostali autori VezaCar, Marko, književnik L. 1. POL. BELA 2. 234 STR

Lepo očuvano za svoje godine Kao na slikama Beograd 1922 Biblioteka Misao Retko u ponudi Prvo izdanje Sadržaj Narodno blago. Skupio Vuk Karadžić. Vampir-voda. 1. Jadi mlade Sandaćije. To isto ali malo drukčije. 2. Anđelija i morski car. 3. To isto ali malo drukčije. To isto još malo drukčije. Njegoš. Iz `Voštanice junaštva`. Đura Jakšić. Izazivanje Prirode. Laza Kostić. Jovan Krstitelj. Bora Stanković. Tonkina žudba. Jovan Dučić. Milesa, careva inočica. Veljko Petrović. Pop Rista se promenio!! (uskršnja priča). Sima Pandurović. Metafizika. D. Filipović. Arsenije Eljad. V. Živojinović (Mussaka). Moj život. – Pokušaj intimne botanike. – Nikolaj Velimirović. Landa-Puranda Čovek-Nečovek. Avgustin Ujević. Arno Arnoldson. – depeša pupku, sa zemlje. – (roman iz švedskog života). Sibe Miličić. Moje rođenje. (Iz knjige `Tečnosti`). Danica Marković. Na krilu kosmosa. Miloš Crnjanski. Notes o Beliću. Ranko Mladenović. Zvučne eklipse. – MMMCHI – paklena uspomena. Rastko Petrović. Sapoge Divke-Tivke. Miloš Crnjanski. S puta po Lombardiji. Todor Manojlović. Hiasent Pikambo – ili pesnikov život. – Momčilo Milošević. Stevan Prvoslav. (Prva dva čina tragedije istog imena). Stanislav Krakov. Smrt potporučnika Jezdimira Miloš Crnjanski. Veze Pesma g. Krkleca. Josip Kosor. Nenadigrivi cvancik. - Tragedija ciganske savesti, u 3 čina. - Pesma g. L. B. Šimića. Vladimir Nazor. Let bana Čavlena na galiji `Čavleni` Miroslav Krleža. Epopeja Vinka Požunovića od Miroslava Krleže. Prevod na ćirilicu. Vladimir Nazor. Balša XXVI. Milan Begović. Skarpijina smrt - san renesansa, u 3 čina. - Bogdan Popović. Monolog vladike Danila. – analiza jednog pesimizma.– Iz kineske lirike Sutonsko uzdarje. Preveo s engleskoga Miloš Crnjanski. Sumrakov poklon. Preveo s francuskog Miloš Crnjanski. Dar prvoga mraka. Preveo sa staroslovenskog po naročitom dopuštenju protosinđela Visariona Miloš Crnjanski. Svetislav Stefanović. Užim vidicima. Boško Tokin. Unterciger Valta Hvitmana. Branko Lazarević. Parergoni i prolagomoni / Za konsekventnu teoriju permanentne eternizacije psihogoniometrijskih metabulizama estetike Todor Manojlović. Lago Maggiore. Pavle Popović. Jedna zaboravljena recenzija. sar-Tin – Avgustin Ujević. Obrtni mizdraci plinomara u vesperilnom henismanu. Slobodan Jovanović. Bimalše Francuske revolucije. Vladimir Vidrić. Robinjica u mozaiku. Srpsko-hrvatsko pitanje. Stanoje Stanojević. Pred novim ratom. (Hrvatska istorija i Hrvati). Neverovatna pokvarenost srpskog naroda. (O ovome istome predmetu ima i pesma). Milan Dedinac. Zatišje slomljenih visoravni. Ivo Andrić. Iz knjige `Lenjiri`. M. Ibrovac. Poseta kod Lava Tolstoja. Jovan Dučić. Scena iz dvora Dušanova. Jovan Dučić. Sjajan i nerazumljiv carski sonet. Dragiša Vasić. Kod komandanta mesta. V. Ilić Mlađi. Zlatkova duša za deklamovanje. (Iz evropskoga rata). Avgustin Ujević. Molitva. – Za ropče đavolovo `Panta Rej`. – M. Svetovski. Krajnja tačka Jugoslavije. Les amis de France. (Dopis iz Ćapa-Morino). (Sa ilustracijama). Sibe Miličić. Filigran. Jovan Tomić. Defetizam vaseljene ili Intrige defetista u selu Vakendorfu. D. J. Filipović. Fočo i Fočić. Nacionalni repertoar. Početak bune na dahije. Libreto za nacionalnu operu. Napisali: Živojinović, Milojević i Ilić, prema Filipu Višnjiću. Dokumenti. Miloje Milojević. Umetničkom odelenju. H. Molba Narodnoj skupštini. Paško Vučetić. Moja obznana. Telegrami `Avale`. Pomenik za 1922. godinu. Maturska pitanja. Oglasi Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22] Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25] Srpska knjizevna avangarda gojko tesic

U Zagrebu 1913, Izdanje Matice hrvatske... Predgovor J. Pasarić: Bude Budisavljević (XXVI str) - S LIČKE GRUDE Priče(12): Petar Gavran, Na vojsku, Očajnik Milivoj, Zadnji lički harambaša, Na ličkoj stepi... Inicijali i naslov T. Krizmana, Latinica, 169 str, PRVO IZDANJE - IZUZETNO RETKO Lepo očuvano za ovaj tip knjige, kao na slikama Za bibliofile Budislav Bude plemeniti Budisavljević (Bjelopolje kod Korenice, Austrijsko carstvo, 29. jul 1843 — Zagreb, Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, 9. januar 1919) bio je srpski književnik, poslanik i veliki župan iz Hrvatske. Potiče iz ugledne ličke familije Budisavljević. Budislav Bude Budisavljević Budislav Bude Budisavljević Prijedorski photo.jpg Budislav Bude Budisavljević Datum rođenja 29. jul 1843. Mesto rođenja Bjelopolje Austrijsko carstvo Datum smrti 9. januar 1919. (75 god.) Mesto smrti Zagreb Kraljevstvo SHS Potpis Budislav Bude Budisavljević Prijedorski signature.jpg Porijeklo i porodica Uredi Čukundjed mu je bio Marko Budisavljević koji je sa svojom četom ličkih junaka prelazio granicu ka turskoj teritoriji koja se protezala duž Plješevice. Jozef II Habzburški mu je 1787. na svečanosti u Beču dao plemićku titulu, grb i pravo na plemićki pridjevak Prijedorski, na koji su imali pravo i koristili su ga i njegovi potomci. Sin je krajiškog oficira Budeta i Sofije, rođ. Marić. Supruga mu je bila Hermina Albreht. Vjenčao ih je beočinski arhimandrit i njegov prijatelj German Jovanović 1876. godine. Kum na vjenčanju im je bio veliki župan srijemski Julije Bubanović. Braća su mu bili: Jovo, Stanislav i Manojlo Budisavljević, a sinovi Mane, Veljko, Srđan i Julije Budisavljević. Ćerke su mu bile Minka, Olgica i Mira. Biografija Uredi Osnovnu školu i sedam razreda gimnazije završio je u Senju a osmi razred i maturu - ispit zrelosti položio je u Kraljevskoj višoj gimnaziji u Rijeci (1861). Potom je u Beču pohađao krajiški upravni tečaj (Grenzverwaltungskurs) (1861—1863) i imenovan 1863. za poručnika 3. graničarske pukovnije u Ogulinu. Premješten je u Oštarije, Primišlje i Berek, a 1870. u Zagreb u upravno odjeljenje generalkomande. Privremeni veliki bilježnik u Bjelovarskoj županiji postao je 1871. a potom je istu dužnost obavljao u Vinkovcima (1872) i Ogulinu (1873). Za podžupana u Rumi imenovan je 1875, za velikog župana u Požegi 1881., u Bjelovarsko-križevačkoj županiji 1884, u Ličko-krbavskoj županiji u Gospiću 1889, a za velikog župana u Zagrebu 1901. Kao veliki župan ličko-krbavski uradio je sve da poboljša tešku situaciju u svom kraju te je radio na regulaciji vodotokova, izradi kanala, puteva i vodovoda. Sprovodio je prosvjetne akcije i izgradnju škola na području svoje županije. Narod ga je zvao slatki Bude zbog njegove humanosti i umjeća ophođenja s ljudima. Uspješno se borio protiv pravaške srbomržnje, a ni srpski nacionalisti ga nisu voljeli. Tokom službe u Rumi povremeno je posjećivao fruškogorske manastire, Beograd (Košutnjak) i Novi Sad gdje posjećuje Zmaja, Svetozara Miletića, Mariju Trandafil... Biran je više puta za poslanika na narodno-crkvenom saboru u Srijemskim Karlovcima (1890, 1902, 1906). Sa Đurom Pilarom osnovao je 1874. godine Planinarsko društvo. Austrijski car Franjo II ga je odlikovao Viteškim krstom Leopoldovog reda. Penzionisan je 1905. Umro je na dan svoje krsne slave, Svetog Stefana, 9. januara 1919. i sahranjen je u porodičnoj grobnici na Mirogoju u Zagrebu. Tu je sahranjena i većina članova njegove familije. Svi natpisi su pisani ćirilicom, sem za Veru Kušević (1999). U Gospiću mu je 1968. podignuta spomen ploča. Na ploči je trebalo pisati da je Budisavljević hrvatski književnik, no na sugestiju njegovog sina Julija ostalo je samo književnik. Julije je u svom pismu Derosiju, tadašnjem predsjednik ogranka Matice hrvatske u Gospiću napisao da je njegov otac i hrvatski i srpski književnik. Prijatelji su mu bili: Jovan Jovanović Zmaj, Ivan Mažuranić, Fran Kurelac, Lavoslav Vukelić, August Šenoa, Franjo Rački, Ivan Trnski, Ivan Perkovac, Isidor Kršnjavi, Karol Kuen-Hedervari, Vladimir Mažuranić (sin bana Ivana M., koji je bio vjenčani kum njegovoj ćerki Mini). [1] [2] Književni rad Uredi Naslovna strana knjige Književno cvieće Lavoslava Vukelića (1882) Književnošću je počeo da se bavi pod uticajem svoga profesora Frana Kurelca još kao gimnazijalac u Rijeci. Prvi štampani rad, dopis o Vojnoj krajini, izišao mu je u Pozoru (1863) a prva pripovijetka u Viencu (1869). Do kraja života objavljivao je u periodici pripovijetke, zapise o savremenicima, članke iz planinarstva i medicine: Vienac 1869, 1871, 1873, 1875, 1880, 1882 - 1883, 1887, 1889, 1891, 1893, 1899 - 1890, 1912, Obzor 1872, 1912, 1916, Narodne novine 1886 - 1887, 1891, 1893, 1899 - 1900, 1902, 1906 - 1907, Dom i svijet 1890, Javor 1890, Liječnički vijesnik 1891 - 1892, 1906, Pobratim 1891, 1893, Nada 1895, 1899 - 1900, Letopis Matice srpske 1895, 1901, 1906, 1910, Brankovo kolo 1895 - 1896, 1899, 1902, 1906 - 1907, 1909, Hrvatski planinar 1898, Domaće ognjište 1904, Srbobran 1907 - 1908, Savremenik 1907 - 1909, Građa JAZU 1905, Bogoslovski vijesnik 1907, Kolo Matice hrvatske 1908, Ilustrovani obzor 1909, Savremenik 1911, Nastavni vjesnik 1913 - 1914, Jugoslovenska žena 1918. U pripovijetkama i crticama iz narodnog života osjeća se uticaj narodnog pripovjedača, one imaju elemente humora, folklora i narodnog praznovjerja. Napisao je oveću studiju i priredio za štampu Književno cvieće Lavoslava Vukelića (Zagreb, 1882), čiji je prijatelj bio. Prevodio je sa ruskog, a neke njegove pripovijetke prevedene su na njemački. Bio je urednik lista Srpsko kolo (1903). U rukopisu je ostavio memoare Pomenci iz moga života koji je obradio i objavio istoričar dr Željko Karaula. To djelo je Bude pisao ručno, dijelom ćirilicom, a dijelom latinicom. Zvršne dijelove pisao je u Zagrebu tokom Prvog svjetskog rata. Za člana Književnog odjeljenja Matice srpske izabran je 1894. Darovao je knjige Narodnoj biblioteci u Beogradu. Objavljivao je djela i pod imenom Milutinov. Napisao je prvi životopis Nikole Tesle. Nakon smrti sinovi su njegovu rukopisnu zaostavštinu predali Jugoslovenskoj akademiji znanosti i umjetnosti (JAZU) početkom 1960. [3] Djela S ličke grude (Zagreb, 1913) Iz mojih uspomena (Zagreb, 1918) Pomenci iz moga života Antikvarne knjige Lika Lička gruda Pripovetke

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Neke stranice su se odvojile od tabaka, zanci nisu pocepane samo su se odvojile, sve su na broju. 1895. godina Stamparija Karla Albrehta Prvo izdanje! Retko !!! Prota Nikola Begović (1821-1895) bio je veroučitelj, pesnik, prevodilac, istoričar i etnograf. Autor je više priručnika, članaka, beseda, zbornika, uglavnom bogoslovske tematike, a okušao se i kao pisac istorijskih radova. U Begovićeva najznačajnija dela se ubrajaju „Istorija Srpske Crkve“ i „Život i običaji Srba graničara“. Kao pripadnik duhovnog staleža, nekoliko puta je zatvaran, ali je i dalje ostajao nepokolebljiv u svojim ubeđenjima vaskolikog srpstva. Smatra se jednim od autora „Himne svetom Savi“. Bio je i duhovni učitelj Nikole Tesle koji za vreme svoga gimanzijskog školovanja u Karlovcu (1870-1873. godine) beše redovan u Srpskoj crkvi svetog Nikole. „Narodi bivaju veliki samo po velikim ljudima svojim. A ljudi postaju veliki – ugledanjem na velike ljude. A Nikola Begović bijaše veličanstvena pojava u ovom svetu patuljaka i sitnih duša. Čitavih 50 godina bio je on putevođ prevcedavac Srpstvu na Krajini, a to pola stoljeća junačkog srbovanja sjajno je zaslužilo da se čuje i vidi po svemu Srpstvu. Pa evo i zagrobna sjen njegova šćaše nam biti pouzdan kažiput na putevima ljudske vrline i Srpske Misli.“ Sima Lukin Lazić Sima Lazić Lukin (Bosanski Brod, 15. avgust 1863 — Rajić, Slavonija, 19. jul 1904) bio je srpski publicista, novinar i književnik. Biografija Sima Lazić Lukin rodio se u trgovačkoj porodici, u Bijeljini[1]. Zbog antiturske delatnosti otac mu je prebegao u Srbiju, a majka ga je kao odojče prenela tamo. Lazić je završio osnovnu školu u Šapcu, a u Beogradu 1876. godine okončao treći razred gimnazije. Od mladosti vatreni rodoljub, kao mladić se prijavljuje u dobrovoljce u srpsko-turskom ratu, ali je odbijen zbog bolesti. Gimnaziju nije završio, te je živeo kao glumac u putujućim družinama. Od 1886. do 1889. godine glumio je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Živeo je u Beogradu i Zagrebu, objavljujući novinske tekstove, nacionalno-političke članke, popularno istorijske, književne, humorističko-satirične, pamfletske i druge radove u stihovima i prozi. Sarađivao je u mnogim listovima i časopisima. U Beogradu je uređivao humoristički list Bič, radio na `Odjeku` i pisao rodoljubive pesme. Kada je prešao u Zagreb, prvo je bio saradnik pa uređivao zagrebački „Srbobran“ (1891—1893), posle „Vrač pogađač“ (1896—1904). Posle `septembarskih izgreda` 1902. godine u Zagrebu, prešao je u Novi Sad gde je produžio uređivanje `Vrača pogađača` i sarađivao u radikalskoj `Zastavi`.[2] Neumorni radnik sa perom u ruci, navodno je 25.000 primeraka svojih knjiga raširio po srpstvu. Bio je oženjen sa književnicom Zorkom Miletić, sinovicom Svetozara Miletića. Mnogo je pretrpeo tokom svog kratkog i burnog života, zbog čega je bio stalno bolešljiv. Na sprovodu Jovana Jovanovića Zmaja Simo je izgovorio svoju poslednju pesmu posvećeno pokojniku. Umro je ubrzo 19. jula 1904. godine u Rajiću u Slavoniji, gde je došao u goste kod brata Petra. U nekrologu je istaknuto: `Pokojni Simo bio je sav Srbin`.[2] Vodio je žustre polemike sa frankovačkom štampom u Hrvatskoj (koja nije imala naučnu vrednost), napisao je više istorijskih radova. Prikaz knjige Divlji čovjek je objavljen u dubrovačkom srpskom književnom listu Srđ. [3] U knjizi Kratka povjesnica Srba od postanja Srpstva do danas je naveo netačan podatak, da su vladika Vasilije Petrović i Sveti Vasilije Ostroški ista osoba. Isto ime dvojice Vasilija i ista vladičanska titula, uz manjak obrazovanja autora, rezultirala je tvrdnjom da je cetinjski mitropolit Vasilije umro u Petrogradu 1766., da bi mu telo Crnogorci preneli na Ostrog, pa se naziva i Ostroški.[4] Knjiga je pisana u rodoljubivom duhu, za široke narodne mase i završava se ovim rečima: Eto tako je Srpstvo prevjekotilo 10 hiljada godina i preživilo 100 hiljada zlotvora svojih. A preživiće ih još toliko, samo - i prije svega - budimo vrijedni i složni.

odlično stanje 1894 JAGATIĆ, Andrija, publicist i prevoditelj (Luka kraj Martinske Vesi, 11. XI. 1850 — Zagreb, 24. V. 1901). U Zagrebu završio gimnaziju 1871, diplomirao 1875. te 1876. doktorirao na Bogoslovnom fakultetu. Zaređen je za svećenika 1875. i služio u Požegi kao prefekt u sirotištu i suplent za hrvatski i njemački jezik u gimnaziji. U Zagrebu je 1876. postao pomoćnikom J. Riegera, urednika Katoličkoga lista, a od travnja 1877. do kraja siječnja 1882. bio urednik. Istodobno je bio vjeroučitelj u djevojačkoj preparandiji, Višoj djevojačkoj školi u Zagrebu i od 1878. u Nadbiskupskom sjemeništu, a 1880. imenovan je suplentom na Bogoslovnom fakultetu. Od 1882, kao kanonik prvostolnoga Kaptola novoosnovane Vrhbosanske nadbiskupije u Sarajevu, pomagao je nadbiskupu J. Stadleru; s njim je 1885. objavio Put u nebo. Molitvenik za odraslu katoličku mladež. S A. B. Jegličem i F. K. Hammerlom bio je član odbora za promicanje jedinstva Crkava te 1887–96. uređivao Vrhbosnu (s J. Pušekom uredio i godište 1897). Za zasluge ga je Sveta stolica 1896. imenovala apostolskim protonotarom. U lipnju te godine premješten je u Zagreb za superiora Sestara milosrdnica. Zaslužan je za proširenje crkve sv. Vinka te podizanje više škola, a bio je i predsjednik karitativne udruge, Društva sv. Vinka. Na njegov poticaj organiziran je i 1900. održan Prvi hrvatski katolički kongres u Zagrebu te veliko hrvatsko hodočašće u Rim. Surađivao je u periodicima i listovima: Narodni list (1874–75), Pučki prijatelj (1874), Velebit (1874), Hrvatska lipa (1875), Hrvatski dom (1876), Katolički list (1880–82, 1888, 1894–96), Vrhbosna (1887–88, 1890, 1895–96, 1900–01, posmrtno 1911), Obzor (1890), Balkan – jedinstvu i bratskoj slogi (1896–97), Godišnje izvješće o djelovanju Društva sv. Vinka Paulskoga u Zagrebu (1896–98, 1900), Kršćanska škola (1899, 1901). Pokrenuo je i uređivao Marijin cvjetnjak (1900–01). Preveo je s njemačkoga i tiskao 1886. Katekizam ženitbenog prava J. Webera priloživši mu svoje članke o toj temi iz Katoličkoga lista (1880–82). Započeo je prevoditi roman Ben Hur L. Wallacea, koji je u nastavcima izlazio u Vrhbosni od 1895 (prijevod su nastavili J. Šašel i I. Šarić). Potpisivao se inicijalima A. J. i pseudonimom Lector. DJELA: Putne crtice iz Svete Zemlje. Sarajevo 1891. LIT.: I. Košćak: Put u nebo. Vrhbosna, 1(1887) 23, str. 378–380. — (J. Pušek): Dr. Andrija Jagatić odilazi. Ibid., 10(1896) 15, str. 228–230. — I. E. Šarić: Dvojici. (Prigodom Njihova imenovanja za apostolske protonotare.). Ibid., 7, str. 99. — (E. Šah): (Andriji Jagatiću prigodom 25 godišnjice njegova misničtva 8. kolovoza 1900). Ibid., 14(1900) 16, str. 269. — V.: Dr. Andrija Jagatić. Bog i Hrvati (kalendar), 7(1900) str. 86–87. — (Nekrolozi): Agramer Tagblatt, 16(1901) 120, str. 4–5; Balkan – jedinstvu i bratskoj slogi, 6(1901) 2, str. 3–4; Glasnik sv. Josipa, 29(1901) 7, str. 97–98, 105, 107–110; Hrvatski branik, 9(1901) 42, str. 2; Katolički list, 52(1901) 22, str. 249–250, 258–259; Marijin cvjetnjak, 2(1901) 7, str. 97–101; Narodne novine, 67(1901) br. 120; Obzor, 42(1901) 120, str. 2; Prijatelj naroda, 14(1901) 11, str. 1; Prosvjeta, 9(1901) 11, str. 353–354; Vrhbosna, 15(1901) 11, str. 161–165, 173–174. — I. Horat, Kršćanska škola, 5(1901) 13, str. 200–203. — L., Ibid., 11, str. 165–169; 12, str. 181–185; 13, str. 197–200; 14, str. 213–216. — A. Puntigam, Croatia, 3(1901) 79, str. 3. — S. Š., Napredak, 42(1901) 31, str. 504–506. — G. Tuškan, Hrvatska, 1901, 120, str. 1; 121, str. 2. — »Vrhbosna« kroz 25 godina. Vrhbosna, 25(1911) 24, str. 422–423. — J. Predragović: Zbornik – prelat. Andrija dr. Jagatić. Glasnik Presvetoga Srca Isusova, 23(1914) 10, str. 314–315. — S. F. Čekada (Dr. Ins): Dr. Andrija Jagatić. Katolički tjednik, 7(1931) 22, str. 6–7. — P. Grgec (P. G.): Dr. Andrija Jagatić. Hrvatska straža, 3(1931) 112, str. 4. — Katolička crkva u Bosni i Hercegovini u XIX i XX stoljeću. Sarajevo 1986, 72–73, 83, 153, 164–165. — Josip Stadler. Sarajevo 1989, 35, 65, 145–148. — Vrhbosanska katolička bogoslovija 1890–1990. Sarajevo—Bol 1993, 241, 353. — Stoljeće Vrhbosne 1887–1987. Sarajevo 1996, 35–36, 40–42, 46, 51, 64–65, 68, 82, 85. — P. Pranjić: Vrhbosanski kaptol u vrijeme Čedomila Čekade. U: Život u službi Riječi – Čedomil Čekada. Sarajevo 1997, 59–71. — Papinski zavod svetog Jeronima (1901–2001), zbornik. Rim 2001, 103, 409. — Z. Grijak: Politička djelatnost vrhbosanskog nadbiskupa Josipa Stadlera. Zagreb 2001. Vrhbosna je naziv za mesto i župu u srednjovekovnoj Bosni. Samo mesto Vrhbosna nalazilo se na mestu današnjeg Sarajeva, a istoimena župa približno je obuhvatala područje Sarajevskog polja. Kao naselje, Vrhbosna se smatra pretečom Sarajeva. Rasprostranjenost hrišćanskih hramova u srednjovekovnoj Bosni i Zahumlju, sa naznačenim položajem Brhbosne Prodor Turaka kroz Rašku prema Bosni sredinom 15. veka Istorija Uredi Vrhbosna se pominje sredinom 13. veka kao jedno od glavnih mesta u tadašnjoj Bosanskoj banovini. Značaj mesta i župe proisticao je iz njihovog središnjeg položaja u srcu srednjovekovne Bosne. Najznačajnija mesta na području župe Vrhbosne bila su: čuveni grad Hodiđed, stari Gradac (Kotorac), kao i Tornik i Bulog. Župa Vrhbosna se prostirala oko gornjeg, izvorišnog toka reke Bosne, odnosno u slivovima njenih pritoka Miljacke i Željeznice. Sa gotovo svih strana bila je omeđena planinskim vencima Romanije, Jahorine, Trebevića, Bjelašnice i Igmana, pružajući se do prevoja Kobiljače i reke Vogošće. Pomenute međe odvajale su župu Vrhbosnu od susednih župa: Vogošće, Bosne, Lepenice, Krivaje, Neretve, Komske, Zagorja, Prače i Bistrice. Početkom 15. veka, župu Vrhbosnu držali su velikaši Pavlovići. U to vreme započinju stalni upadi Turaka u središnje bosanske oblasti. Nakon od 1416. godine, Vrhbosna je bila izložena stalnom turskom pritisku sa ciljem uspostavljanja trajnih uporišta u samom središtu Bosne.[1] Sredinom 15. veka, pomenuti cilj je konačno ostvaren. Na području župe Vrhbosne Turci stvorili najzapadniju ispostavu Bosanskog krajišta, stvorivši vilajet Hodiđed. Konačnim padom Bosne (1463) i osnivanjem Bosanskog sandžaka, započelo je novo razdoblje u istoriji Vrhbosne, oko koje se razvilo novo mesto - Sarajevo. Izvorni naziv mesta i župe nastavio je da živi još neko vreme i njegova upotreba je potvrđena izvorima iz 16. veka.[2] U kasnijim razdobljima, pojam Vrhbosne su negovali uglavnom bosanski letopisci i on je kao književna starina dočekao 1878. godinu i uspostavljanje austrougarske uprave, nakon čega je pokrenut postupak za stvaranje Vrhbosanske nadbiskupije, čime je pojam Vrhbosne ponovo oživeo usred Sarajeva.

Kao na slikama originalna antikvarna knjiga iz prve polovine 19. veka izdata u Beogradu Марко-Аврелиє, найдобродѣтельніи царъ римскій Феслер, Игнац Аурелиус, 1756-1839 = Feßler, Ignaz Aurel, 1756-1839 У Бѣограду : Печатано у Княжества Србскогъ Кньигопечатньи, 1844 Марко Аурелије (лат. Marcus Annius Catilius Severus; од 130. године: M. Annius Verus; после усиновљења 138. године: M. Aelius Verus Aurelius Caesar; као цар: Imp. Caesar M. Aurelius Antoninius Augustus) - (рођен 26. априла 121. године у Риму, умро 17. марта 180. године у Виндобони - данас Беч) био је од 161. године до своје смрти римски цар. Рођен је као Марк Катилије Север, а пошто га је усвојио цар Антонин Пије, Марко је добио име Марко Елије Аурелије Вер, а као цар његово пуно име је гласило: Марко Аурелије Антонин Август. Марко Аурелије L`Image et le Pouvoir - Buste cuirassé de Marc Aurèle agé - 3.jpg Биста Марка Аурелија, Музеј Сен-Рајмон, Тулуз Пуно име Марко Аније Вер (по рођењу) Марко Аније Катилије Север (рођење до брака) Марко Елије Аурелије Вер (брак до усвајања од стране Антонина Пија) Марко Елије Аурелије Вер Цезар (као наследник) Император Цезар Марко Аурелије Антонин Август (као император) Датум рођења 26. април 121. Место рођења Рим Римско царство Датум смрти 17. март 180. (58 год.) Место смрти Виндобона или Сирмијум Римско царство Гроб Хадријанов маузолеј Династија Антонини Отац Марко Аније Вер Мајка Домиција Луцила Супружник Фаустина Млађа Потомство Комод Марко Аније Вер Антонин Луцила Римски цар Период 8. март 161. — 169. (са Луцијем Вером) 169. — 177. (самостално) 177. — 17. март 180. (са Комодом) (19 год.) Претходник Антонин Пије Наследник Комод Марко Аурелије био је 16. и последњи римски цар који је то постао усвајањем. Он је морао после дуготрајног мирног периода у историји Рима да се поново прихвати ратова. Велики непријатељи су му били Парти на источној граници, а на другом крају света, Рим су нападали варвари, Маркомани који су угрожавали дунавски лимес. Марко Аурелије који је владао заједно са својим братом по усвојењу, Луцијем Вером умро је током једног похода против Германа. Због својих „Разговора са самим собом“, Марко Аурелије је био познат као цар-филозоф. Садржај Извори Уреди Значајни извори податак о животу и владавини Марка Аурелија често су пуни неједнакости и непоуздани. Најважнија група извора, биографије садржане у Historia Augusta су вероватно написане у IV веку, али су заправо дело једног јединог аутора, из касног четвртог века (око 395). Биографија Уреди Порекло Уреди Антонин Пије, римски император у периоду од 138—161. Маркова породица потицала је из места Укуби, малог града југоисточно од Кордобе у римској провинцији Баетици, данашња Шпанија. Породица се истакла у касном I веку нове ере, Марков прадеда, Марко Аније Вер Први, био је сенатор и бивши претор; око 73./74. н.е., његов деда, Марко Аније Вер Други, учињен је патрицијем. Веров старији син - отац Марка Аурелија - Марко Аније Вер Трећи, оженио је Домицију Луцилу. Луцила је била кћер патриција, Калвисија Тула и Домиције Луциле Старије која је наследила велико богатство (подробно описаног у једном од Плинијевих писама) од њеног деде по мајци и њеног деде по оцу путем усвајања. Млађа Луција добиће већи део мајчиног богатства, укључујући и велику циглану у предграђу Рима, профитабилан посао у то време с обзиром да је град доживљавао процват грађевинске делатности. Луцила и Вер Трећи имали су двоје деце: сина Марка, рођеног 26. априла 121., и кћер Анију Корнифицију Фаустину, вероватно рођену 122. или 123. Вер је вероватно преминуо 124., када је Марку било само три година. Иако га је једва познавао, Марко Аурелије написао је у својим медитацијама да је научио скромност и мужевност, по узору на своја сећања оца и његовој постхумној репутацији. Маркова мајка, Луција, није се преудала. По тадашњом аристократској пракси, Луција вероватно није проводила много времена са сином. Марко је био предат на бригу неговатељицама. Ипак, Марко одаје признање својој мајци због тога што га је подучила религиозности и једноставној исхрани и начинима како да избегне „Навике богатих”. У својим писмима, Марко наводи честе и нежне референце о њој, био је захвалан јер: „Иако јој је било суђено да умре млада, провела је своју последњу годину са мном.” Након смрти оца Марка је усвојио његов деда, Марко Аније Вер Други. Још један човек, Луције Катилије Север, учествовао је у његовом одгајању. Север је описан као Марков прадеда по мајци. Марко је одрастао у дому својих родитеља, на римском брежуљку Целију, део рима који ће нежно називати „Мој Целиј”. Успон ка власти Уреди Луције Вер, цар заједно са Марком Аурелијем од 161. до своје смрти 169. Музеј Метрополитен, Њујорк. Касне 136., император Хадријан умало је умро услед крварења. Опорављајући се у својој вили у Тиволију, одабрао је Луција Цеонија Комода (Луција Елија Вера) за свог наследника, и усвојио га као сина. Избор је извршен invitis omnibus, против жеља свих а објашњење је и даље нејасно. После кратког боравка на дунавској граници, Луције се вратио у Рим да би се обратио сенату, првог дана 138. године. У ноћи пре говора разболео се и умро од крварења касније истог дана. 24. јануара 138. Хадријан је изабрао Аурелија Антонина за свог новог наследника. Након неколико дана размишљања Антонин је прихватио и усвојен је 25. фебруара. Као део Хадријанових услова, Антонин је усвојио Марка и Луција Вера, сина Елија. На Хадријанов захтев, Антонинова кћер Фаустина верена је за Луција. Запањен сазнањем да га је Хадријан усвојио, Марко се неодлучно преселио из куће своје мајке на целију у Хадријанов приватни дом. Током 138. Хадријан је захтевао од сената да Марко буде изузет од закона који је забрањивао избор на функцију квестора пре двадесетчетврте године живота. Сенат се сложио и Марко је служио као Конзул под Антонином, за 139. годину. Владавина, 161—180. Уреди Пијев усвојени син и наследник, Марко Аурелије владао је царством од 161. до 180. године. Од 161. до 169., званично Марко и Луције Вер заједнички су владали царством (што је био први пут да Рим има два цара), међутим, од почетка је било јасно да је Марко имао већу власт иако су оба цара номинално била једнака. Убрзо по доласку на престо, Аурелијева једанаестогодишња ћерка, Анија Луција, верена је за Луција Вера. Оба цара била су веома популарна. Од 161. до 166. Луције Вер предводио је римске снаге у рату са Парћанима. Повод сукоба поново је била Јерменија, тада држава под римским протекторатом. Парћански краљ, Вологез IV, ушао је у Јерменију и отерао краља са престола, заменивши га својим кандидатом, који је припадао владајућој парћанској породици Арсакида. Одлучено је да Луције преузме команду у рату, будући јачи и здравији од Аурелија и тиме погоднији за војничку активност. Током већег дела рата, Луције се налазио у Антиохији где је речено да је живео у великом луксузу. Статуа Марка Аурелија на коњу, Пјаца дел Кампидољо, Рим. Луције Вер, цар заједно са Марком Аурелијем од 161. до своје смрти 169. Музеј Метрополитен, Њујорк. Након што се ток рата преокренуо у римску корист, а јерменска престоница освојена 163. године[2], Луције - иако заправо никада лично није био у борби - узео је титулу Armeniacus (освајач Јерменије). На престо Јерменије доведен је римски сенатор арсакидског порекла. Напослетку се рат завршио римском победом, парћанска престоница Ктесифон поново је освојена. На повратку у Рим, Луције је награђен тријумфом, првом у коме су учествовала два цара. Међутим, војници су са истока донели кугу (Антонинска куга), која ће у периоду између 165. и 180. проширити скоро читавим царством и изазвати смрт огромног броја људи међу којима је и сам Луције Вер, који је умро 169. Девет година касније, болест је поново избила а према Касију Диону, дневно је умирало 2.000 људи док је укупан број страдалих процењен на око пет милиона. Биста Фаустине Млађе, супруге Марка Аурелија, Лувр. Након успешног окончаног рата са Парћанима, нова претња по царство дошла је са севера. У периоду од 166. до 180. Аурелије ће водити серију кампања против племена Сарматских Јазига и Германских Маркомана и Квада, сукобу познатом као Маркомански рат. Борбе су се водиле читавим током Дунава који је формирао североисточну границу римске империје. Иако су напослетку Римљани однели победу, овај рат био је увод у касније инвазије Германских племена што ће на крају довести до пада западне поливине царства. Маркомански ратови показали су слабост северних граница и због тога ће након тога чак половина римских легија (16 од 33) бити стационирано на Дунаву и Рајни. Марко Аурелије провео је велики део рата на Дунаву, руководећи војним операцијама. Током Маркоманских ратова, у периоду између 170. и 180. Аурелије је написао своје најпознатије филозофско дело Самоме Себи (Meditations) које је написано на грчком језику. Ово дело зацементирало је Аурелијев положај као најважнијег филозофа позностоичке школе али и било узрок његове славе после смрти. Не само што је Аурелијево дело јасни носилац стоичке филозофије и духовности, оно је такође прожето јаким осећајем савести и дужности којих се Марко и као владар и особа увек држао. Након што је након дуготрајних борби, Аурелије потиснуо германска племена ситуација на истоку се веома закомпликовала. Године 175., Авидије Касије, победник над Партима у рату 161—166., се после погрешних вести о Аурелијевој смрти, прогласио за императора. Извори наводе да га је на овај поступак охрабрила супруга Марка Аурелија, Фаустина која је била забринута због лошег здравља свог мужа, верујући да се Марко налази близу смрти због чега је осећала потребу да Касије делује као њен заштитник, будући да је њен и Аурелијев син, Комод, са тринаест година, још био премлад за долазак на власт. Император се опоравио, но, у међувремену египатске легије признале су Касија за цара. Аурелије је првобитно покушао да сакрије вести о побуни, али када у томе није успео, у обраћању војницима (Аурелије је у то време предводио легије и походу против племена на северу) и говору који историчар Касије Дион приписује Марку, император жали над издајом „Драгог пријатеља“ истовремено изразивши наду да Касије неће бити убијен нити извршити самоубиство, да би му могао указати милост. Сенат је у међувремену прогласио Касија за јавног непријатеља. Касије се на почетку побуне налазио у добром положају, будући да је успешно окончао кампању против Парта услед чега је имао добру базу подршке. Располагао је са седам легија, три из Сирије, две из Палестине, једном из Арабије и једном из Египта. Ипак, Касије није успео да обезбеди ширу подршку за своје амбиције, гувернер Кападокије Мартије Вер, остао је лојалан Марку Аурелију стога је било јасно да је у бољој позицији. Касија је напослетку убио центурион, његова глава послата је императору који је одбио да је види и наредио да је сахране. Марко Аурелије поново се разболео 180. године и умро 17. марта у Виндобони (данашњи Беч). Одмах је деификован а његов пепео враћен у Рим и положен у Хадријановом Маузолеју. На крају историје Маркове владавине, историчар Касије Дион, написао је похвални говор о покојном императору, описујући транзицију према Комодовој владавини, чији је сам био сведок: „...(Марка) није пратила добра срећа коју је заслужио, јер није био физички јак и био је суочен са невољама које нису престајале током његове читаве владавине. Али, што се мене тиче, још више му се дивим управо због тога, јер, нашавши се усред необичних и ванредних околности, успео је да сам преживи и још очува и царство. Само једна ствар спречила га је да буде потпуно срећан, наиме, пошто је и након неговања и образовања сина на најбољи могући начин, био много разочаран у њега. Ова ствар мора бити наша следећа тема; јер наша историја сада се од краљевства злата, претвара у краљевство рђе и челика...” Услед оваквог коментара, неки историчари, предвођени Едвардом Гибоном, узимају почетак Комодове владавине као почетну тачку пропадања Римског царства. Смрт и слава после смрти Уреди Марко Аурелије је започео 3. августа 178. године, заједно са својим сином Комодом други рат против Маркомана. Током овог похода, цар је умро, вероватно у Виндобони, данашњем Бечу. Други извор као место његове смрти помиње Сирмијум, данашњу Сремску Митровицу. Његов пепео је пренет у Рим и положен у маузолеј цара Хадријана. Сматра се да је умро од куге. У част Марка Аурелија, Сенат је подигао почасни стуб. Он се и данас налази у Риму. Најпознатија представа Марка Аурелија је бронзана статуа цара на коњу у Риму. Она се од ренесансе налази на тргу Кампидољо, чији је нацрт направио Микеланђело. Због оштећења од атмосферилија, данас се статуа налази унутар музеја на истом тргу. Статуа је преживела Средњи век захваљујући томе што је у том периоду портретисани цар идентификован са првим хришћанским римским царем Константином Великим. Породица Уреди Са својом женом Фаустином, Марко је имао више деце, међу којима и Комода, који је постао цар након очеве смрти. Цар филозоф Уреди Марко Аурелије се током читавог живота бавио филозофијом. И као цар похађао је филозофска предавања. Његово дело, написано на грчком језику, Самоме себи (Meditations), састоји се од мисли и упозорења које је цар самом себи упутио током једног ратног похода против Маркомана. Цар Марко Аурелије један је од главних представника позностоичког учења. Дело Самоме себи није објавио док је био жив него је пронађено после његове смрти и у њему је писао песимистично о ништавности свега.[1] Као владар, помагао је неговање филозофије. У Атини, 176. године нове ере основао је филозофску школу са четири катедре (платоновска, аристотеловска, стоичка и епикурејска) а филозофима који су били на челу тих катедри одредио је државне плате.[2] Популарна култура Уреди Марко Аурелије и његов син Комод су једни од главних протагониста у филму Гладијатор. tags: antikvarna knjiga antikvarne knjige stare srpske knjige izdanja iz prve polovine 19. veka xix vek beograd beogradska izdanja