POVJEST FILOZOFIJE Albert Bazala 1 - 3 RAZLIČITI POVEZI RAZLIČITE OČUVANOSTI: 1. ZAGREB MATICA HRVATSKA 1902 STRANA 332 TVRDI POVEZ FLEKE OD STAROSTI 2. ZAGREB MATICA HRVATSKA 1902 STRANA 344 MEKI POVEZ DOBRO OČUVANA 3. ZAGREB MATICA HRVATSKA 1912 STRANA 404 TVRDI POVEZ NAPUKAO SPOJ RIKNE I KORICE U GORNJEM I DONJEM DELU TAGS: FILOZOFIJA ISTORIJA 19.02.2021

Dr. Teodor Taranovski, prva knjiga lošije očuvana, posebno povez, delom prisutne žute fleke, knjiga broj dva vrlo dobro očuvana, obleležene na marginama grafitnom olovkom, knj1 podvlačena plavom bojicom u sadržaju. Аутор - особа Тарановский, Фёдор Васильевич, 1875-1936 = Taranovskij, Fëdor Vasilʹevič, 1875-1936 Наслов Историја српског права у немањићкој држави. Део 1, Историја државног права / Теодор Тарановски Врста грађе уџбеник Циљна група одрасли, озбиљна (није лепа књиж.) Језик српски Година 1931 Издавање и производња Београд : Издавачка књижарница Гeце Кона, 1931 (Београд : Штампарија Привредник) Физички опис X, 262 стр. + IX, 144 стр. ; 25 cm

ЊЕГОШЕВ ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ НОВИ САД БРОЈ 4 Уредништво 1. академик МИРО ВУКСАНОВИЋ 2. главни уредник академик ЈАСМИНА ГРКОВИЋ- МЕЈЏОР 3. проф. др МАТО ПИЖУРИЦА ............................................................... Р е ф е р е н ц е ЊЕГОШЕВ ДАН У МАТИЦИ СРПСКОЈ О РЕЧНИКУ ЊЕГОШЕВА ЈЕЗИКА ЈЕЗИК У ЊЕГОШЕВИМ ДЕЛИМА ПРИЛОЗИ ............................................................... ФОТОГРАФИЈЕ БРОШ ЋИРИЛИЦА 24 ЦМ 207 СТРАНА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра ********

U dobrom stanju, posveta autora Ukoričena dva toma, 310 strana Branislav Petronijević - Članci i studije II-III Autor - osoba Petronijević, Branislav, 1875-1954 = Petronijević, Branislav, 1875-1954 Naslov Članci i studije. [2] / B. Petronijevića Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1920 Izdavanje i proizvodnja Pančevo : Napredak, 1920 (Pančevo : Napredak) Fizički opis 152 str. ; 20 cm Zbirka Kulturni problemi ; 6 ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Filozofija duha Autor - osoba Petronijević, Branislav, 1875-1954 = Petronijević, Branislav, 1875-1954 Naslov Članci i studije. 3 / od B. [Branislava] Petronijevića Hrptni naslov B. Petronijevića Studije i članci Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1922 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Napredak, 1922 Fizički opis 154 str. ; 19 cm ISBN (Karton) Predmetne odrednice Gnoseologija Članci i studije II SADRŽAJ: 1. Anri Bergzon 5 („Letopis Matice Srpske“, 1911). 2. Spinoza 30 („Srpski Književni Glasnik“, 1903). 3. Božidar Knežević 52 („Politika“, 1905). 4. Ruđer` Josif Bošković 58 („Delo“, 1911). 5. Ničeova.prepiska 76 („Srpski Književni Glasnik“, 1909). 6. O Herojima 82 (»Delo“, 1904) 7; O beskrajnosti sveta 114 („Delo“, 1904). 8. Osnorni postulati disvretne Geometrije — 136 („Delo“, 1905). Članci i studije III SADRŽAJ: I. Bergzonova teorija organskog razvića 5 („Delo“, 1913). II. Niče i imoralizam 31 („Srpski književni Glasnik“, 1903). III. Kantov kategorički imperativ 37 („Delo“, 1908). IV. „Principi Istorije` Božidara Kneževića 63 („Delo“ 1898 i „Prosvetni Glasnik“, 1899). V. Matematički rad Ruđera Boškovića 95 („Delo“, 1910). VI. O pojmu svesti sa gledišta Teorije Saznanja 111 („Prosvetni Glasnik`, 1902).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Stari dani - Nas Bozic - Zadusnica - Njegova Belka Borisav Bora Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski pripovedač, romansijer, dramatičar i jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma. Rođen je u Vranju i vrlo rano je ostao bez roditelja, pa ga je odgajila majka njegovog oca, baba Zlata. Završio je Pravni fakultet u Beogradu 1902. godine. Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike kritike. Svoj najpoznatiji roman Nečista krv objavljuje 1910. godine, dobijajući pozitivne kritike. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Posle rata radi u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. Rođen je 31. marta 1876. godine u Vranju od oca Stojana, koji je bio po zanimanju obućar, i majke Vaske, ćerke bogatog vranjanskog trgovca Riste Grka.[1] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[1] Otac mu umire 1881. godine, a majka 1883.[1], tako da se od tada o njemu starala Zlata, njegova baba po ocu. Baba Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom“ Vranju.[2] U Vranju je završio osnovnu školu i sedam razreda gimnazije (koja danas nosi njegovo ime). Osmi razred je završio u Nišu gde je i maturirao.[2] Baba Zlata umire 8. februara 1896., iste godine kada on upisuje Ekonomski odsek Pravnog fakulteta u Beogradu.[1] Zbog nedostatka novca prodaje kuću lokalnom svešteniku.[1][2] Godine 1900., izdaje, u časopisu Zvezda treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima pozorišna igra u četiri čina. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902. godine, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904.[3] Iste godine završava Pravni fakultet u Beogradu i ženi se Beograđankom Angelinom Milutinović. Sa njom je imao tri kćeri.[1] U periodu 1903-1904. provodi nekoliko meseci u Parizu, a posle povratka radi kao carinik i poreznik.[4][5] Objavljuje roman Nečista krv 1910. godine, koji je odmah proglašen za remek delo srpske književnosti.[6][2] Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu i kao poslanik Ministarstva vera se povlači pred neprijateljem u Niš, sa moštima Stefana Prvovenčanog.[7] U Podgorici ga Austrougari zarobljavaju i interniraju u Derventu.[4] Jula 1916. godine uz pomoć prijatelja biva pušten kući u Beograd. Tamo piše kulturnu rubriku u Beogradskim novinama kako bi prehranio porodicu.[7] Godine 1920. postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju.[4] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.[7] Dana 22. oktobra 1927. godine umro je u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju. Književno delo Njegovo celokupno književno delo je vezano za Vranje, iako je u Vranje retko odlazio i nema podataka da je ikada bio u okolnim selima; čak nije poznavao geografski položaj materijalnih mesta.[8][9] U jednom predavanju je priznao da je svoje likove oblikovao prema pričama koje je slušao i spajao elemente više ličnosti kako bi njegovi likovi delovali punije.[2] Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti.[10] Uveo je vranjanski govor u književnost, zbog čega je bio stalno kritikovan od strane mnogih savremenika školovanih na zapadu. Oni su kritikovali njegov jezik i stil pisanja, govoreći da su njegova dela „nepismena i orijentalna.“[2] Javljajući se u vreme kada se mlađa generacija sve intenzivnije orijentiše prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tradicijama; dela su mu prožeta osećanjem naklonosti prema patrijarhalnom svetu stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao „poetične žrtve ljubavi“, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću. Proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za vreme Prvog svetskog rata opisao je u memoarskom delu Pod okupacijom.[11] Nijedan njegov rukopis nije sačuvan.[1] Dopisnica Bore Stankovića iz 1899. Deo kolekcije Adligata. Spomenik Bori Stankoviću u gradskom parku u Vranju Prvi književni rad Bora Stanković je objavio prvi književni rad u časopisu Golub. To su bile dve pesme: Majka na grobu svog jedinca i Želja.[12] Zaostavština Rad Borisava Stankovića je imao veliki uticaj na kulturu i na formiranje identiteta Vranjanaca. Mnoge institucije u gradu nose njegovo ime (npr. gimnazija, Gradska biblioteka i profesionalno pozorište), kao i jedna ulica. Njegova kuća (izgrađena 1855. godine) je pretvorena u muzej posvećen njegovom životu i stvaralaštvu. Nekadašnja fabrika obuće „Koštana“ u Vranju je nosila naziv lika iz njegove istoimene drame. Knjige Majka na grobu svoga jedinca, prvi objavljeni rad, pesma. „Golub“, 1. XI 1894. Iz starog jevanđelja, Beograd, 1899. Koštana, „Komad iz vranjskog života u četiri čina s pevanjem“, Beograd, 1902. Božji ljudi, Novi Sad, 1902. Stari dani, Beograd, 1902. Koštana, Dramske priče, Sremski Karlovci, 1905. Pokojnikova žena, Beograd, 1907. Nečista krv, Beograd, 1910. Njegova Belka, Beograd, 1921. Drame. (Koštana. — Tašana. — Jovča. — Dramatizacija Nečiste krvi), Beograd, 1928. Pod okupacijom, Beograd, 1929. Sabrana dela, I—II, Beograd, „Prosveta“, 1956. Gazda Mladen, 1928. Pripovetke Baba Stana (1907) Bekče (1901) Biljarica (1902) Copa (1902) Č`a Mihailo (1902) Đurđevdan (1898) Jovan (1902) Jovča (1901) Jovo-to (1909) Ludi Stevan (1902) Ljuba i Naza (1902) Mace (1902) Manasije (1902) Marko (1902) Menko (1902) Mitka (1902) Moj zemljak (1909) Naš Božić (1900) Nuška (1899) Njegova Belka (1920) Oni (1901) Paraputa (1902) Pokojnikova žena (1902) Rista krijumčar (1905) Stanko „Čisto brašno“ (1902) Stanoja (1898) Stari dani (1900) Stari Vasilije (1906) Stevan Čuklja (1906) Taja (1901) Tetka Zlata (1909) U noći (1899) Uvela ruža (iz dnevnika) (1899) U vinogradima (1899) Zadušnica (1902)

Izdavač: Narodno delo, Beograd Istorijsko-memoarska biblioteka, klolo I, knjige 1-4 Povez: tvrd sa omotom Ilustrovane. Zaštitna kutija sitno zacepljena na jednom mestu. Žućkaste flekice po obodu knjižnog bloka inače veoma dobro očuvane. 1. Vojvoda Živojin Mišić (priredio Miloš Janković, 172 str.) 2. Vojvoda Petar Bojović (priredili Tomislav Gavrić i Dragan Simović, 135 str.) 3. Vojvoda Radomir Putnik (priredio Vladimir Belić, 151 str.) 4. Vojvoda Stepa Stepanović (priredio Emilo Belić, 189 str.) (K-116)

Ovaj dnevnik je istina o četvorogodišnjem životu, patnjama i borbi jugoslovenskih aktivnih i rezervnih oficira u nemačkim zarobljeničkim logorima. Ovo je najopširnije i najverodostojnije kazivanje jednog svedoka tog vremena. Beleške za ovaj dnevnik vodio sam od prvog dana – od 6. aprila 1941. godine. Tokom sledeće četiri godine, do povratka u zemlju, 1. aprila 1945, odnosno do dolaska kući, 9. aprila iste godine, nisam prestajao da pišem. U najtežim danima zarobljeništva i u trenucima najveće fizičke i duhovne krize i iskušenja – ne samo da dnevnik nisam napuštao već sam mu baš tada, i naročito tada, pribegavao kao jedinom utočištu i izvoru spasenja i utehe. To se na njegovim stranicama jasno zapaža... Za to vreme ispisao sam deset svezaka, s preko dve hiljade strana sitnog i zbijenog teksta. Mislim da ovako nešto niko od zarobljenika nije postigao. Zato ovo smatram svojim izuzetnim delom. Ali je isto tako moj veliki uspeh i u tome što sam sav ovaj dragoceni materijal sačuvao i u celini doneo sa sobom iz zarobljeništva.

Mala enciklopedija Prosveta 1, 2 i 3 opšta enciklopedija redakcioni odbor Oto Bihalјi Merin ur.Vasa Čubrilović Beograd: Prosveta, 1978. prva enciklopedia ima 944 strana druga enciklopedia ima 801 strana treca enciklopedia ima 756 strana 28 cm. prva enciklopedia od A do J ima zalepljen selotep na gornjem delu rikne inace sve ostalo je u odlicnom stanju!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje !!! Srpske narodne pesme: iz zbirke narodnih pesama, 1936 g. Novica Šaulić (1888–1959) bio je veliki srpski etnograf i folklorist zajedno s Nikolom Kašikovićem i Andrijom Luburićem [1] Šaulić se uvijek borio za srpsko samoopredjeljenje tijekom političkih sukoba u Crnoj Gori [2] Folkloristi Milman Parry i Albert Lord zbirkom Šaulića, Kašikovića i Luburića zabilježili su na gramofone djela srpskog epskog stiha koje su recitirali guslari . Djela Narodne priče iz zbirke Novice Šaulića (1953.) Prvi srpski ustanak: narodne pjesme (1954) Srpske narodne pjesme: iz zbirke narodnih pjesama (1936) Srpske narodne priče iz zbirke narodnih priča (1922) Srpske narodne priče (1925)

O NADREALIZMU Razgovori na radiju (1913-1952) Andre PARINO Andre BRETON Službeni glasnik B e o g r a d 2 O 1 O POJMOVNIK а) Бретон, Андре (1896-1966) б) Надреализам .............................................................. Коригован и прерађен превод Бретонових разговора са Парином о свом делу и надреализму, који обухватају период од 1913. до 1952. године, а који су вођени на француском радију од марта до јуна 1952. Исте године објавила их је издавачка кућа Галимар. Свакој емисији претходи по један Бретонов текст који одговара евоцираном раздобљу !!! Prepevao: BRANISLAV PRELEVIĆ Broš Latinica 1 6 7 stranica Nekorišćeno perfekT kondicijA: 1O ekstrA !!!

IDEOLOŠKI MODELI: SRPSKO SLIKARSTVO 1945-1968 LIDIJA MERENIK BEOPOLIS BEOGRAD 2 O O 1 a) SRBIJA - SLIKARSTVO - 1945-1968 ............................................................. R e f e r e n c e I. UVODNE NAPOMENE II. TOTALNI MODEL III. MODERNISTIČKI MODEL IV. KRITIČKI MODEL V. DELO KAO MODEL: DECENTRIRANJE IDEOLOGIJE VI. ULOGE VII. SUMARRY VIII. REPRODUKCIJE U TEKSTU IX. INDEX ......................................................... ILUSTRACIJE REGISTAR B R O Š LATINICA TIRAŽ: 5OO 148 STRANICA APSOLUTNO NOVO ********* NEKORIŠĆENO NEOTVORENO GARANCIJA EKSTRA *********

U prihvatljivom / dobrom stanju, iskrzani hrbati, kao na slici KNJIGA I Čovečanstvo : rad, blagostanje i sreća lјudskoga roda. Knj. 1 / H. Dž. Vels ; preveli Manojlo Ozerović i Milan Nedić Jedinstveni naslov The Work, Wealth and Happiness of Mankind the Work, Wealth and Happiness of Mankind. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodno delo, [1936] Fizički opis XIV, 562 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Ozerović, Manojlo Nedić, Milan Predmetne odrednice Praktična filozofija Životna mudrost KNJIGA II Čovečanstvo : rad, blagostanje i sreća roda lјudskoga. knj. 2 / H. Dž. Vels ; [preveli Manojlo Ozerović i Milan Nedić] Jedinstveni naslov The Work, Wealth and Happiness of Mankind the Work, Wealth and Happiness of Mankind. srpski jezik Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodno delo, [1936] Fizički opis 567-1017 str., [30] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Ozerović, Manojlo Nedić, Milan Napomene Prevod dela: The Work and Happiness of Mankind the Work, Wealth and Happiness of Mankind Predmetne odrednice Praktična filozofija Životna mudrost

HRVATSKA U DIPLOMATSKIM IZVJEŠTAJIMA IZBJEGLIČKE VLADE 1941-1943 I-II: Ljubo Boban Naslov Hrvatska u diplomatskim izvještajima izbjegličke vlade : 1941-1943. Knj. 1 / Ljubo Boban Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus : Filozofski fakultet, 1988 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 337 str. ; 24 cm Zbirka Plava biblioteka ISBN 86-343-0241-5 Registri. Predmetne odrednice Hrvatska -- Istorija -- 1941-1943 Naslov Hrvatska u diplomatskim izvještajima izbjegličke vlade : 1941-1943. Knj. 2 / Ljubo Boban Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus : Filozofski fakultet ; Ljubljana : Delo, 1988 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 381 str. ; 24 cm Zbirka Plava biblioteka ISBN 86-343-0241-5 (karton s omotom) Napomene Kratice: str. 6 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Međunarodni odnosi -- Nezavisna država Hrvatska -- 1941-1943 -- Istorijska građa Nezavisna država Hrvatska -- Diplomatska istorija -- 1941-1943 -- Istorijska građa Dobro očuvane knjige. bd

Dobro očuvano. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 1 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1907 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1907 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis XVII, 150, XVIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 110 (Karton) Napomene Publije Vergilije Maron, rimski pesnik: str. III-XVII Rečnik: str. III-XVIII Beleške uz tekst. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 2 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe dr.knjiž.oblici URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1908 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1908 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis 162, XIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 117 (Plast.) Napomene Rečnik: str. [III]-XIII Beleške uz tekst. Enejida (lat. Aeneis), često nepravilno Eneida, latinska je epska pesma koju je napisao rimski pisac Vergilije tokom poslednjih deset godina svoga života, od 29. do 19. godine pre nove ere, nakon što se Oktavijan Avgust posle bitke kod Akcijuma (31. p. n. e.) konačno učvrstio kao samovladar rimske države. O epu Osnovna svrha epa je da proslavi poreklo i razvitak Rimskog carstva te dostignuća kako Rima tako i samog Avgusta. Temeljna ideja epa jeste legenda o Eneji, trojanskom junaku koji je preživeo osvajanje i pustošenje Troje te je, nakon dugih lutanja, osnovao u italskoj pokrajini Laciju trojansko naselje Lavinij, nazvano po njegovoj italskoj supruzi Laviniji. Time je Eneja, preko svoga sina Jula predak roda Julijevaca, osnivač grada Albe Longe, a u krajnjoj liniji i samoga grada Rima. Ep se sastoji od dvanaest knjiga i ima ukupno 9.896 heksametara. Najvažniji Vergilijev uzor bio je Homer. Od Ilijade i Odiseje zavisna je Enejida i u sadržini i u kompoziciji. Prvih šest pevanja Enejide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade. Od Homera uzeo je Vergilije i ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča kao epizodu (u Odiseji se tako na dvoru feačkoga kralja Alkinoja pripovedaju Odisejeva lutanja). Šesta pesma Enejide – silazak u podzemni svet – odgovara XI knjizi Odiseje, gde Odisej silazi u Had. I u Enejidi imamo igre na grobu Anhizovom (kojima odgovaraju posmrtne igre u Patroklovu čast u Ilijadi), zatim opis Enejinog štita (kome odgovara opis Ahilejevog štita u Ilijadi) itd. U izrazu i stilskim figurama takođe se Vergilije veoma mnogo ugledao na Homera. Vergilija je smrt prekinula u radu na ovom epu; da je pesma ostala nedovršena dokazuje nekih 60 nepotpunih heksametara koji se nalaze raštrkani po celom epu i koje je pesnik sigurno nameravao popraviti. S druge strane, malo je verovatno da je pesnik nameravao dodavati pesmi bilo šta što bi suštinski promenilo, produžilo ili skratilo sadržaj speva. Enejidu su za objavljivanje nakon pesnikove smrti pripremili njegovi prijatelji Varije Ruf i Plocije Tuka. Knjige I–VI: put u Italiju Knjiga I Eneja, koji već sedam godina nakon pada Troje putuje ka Laciju u Italiji, upravo napušta Siciliju. Boginja Junona, neprijateljica Trojanaca i zaštitnica Kartagine (za koju zna da joj je suđeno da jednoga dana bude uništena od strane naroda trojanskoga porekla), naređuje bogu vetrova Eolu da pošalje oluju na Enejine brodove. Tada stradaju neki od brodova, ali bog Neptun umiruje oluju, te Eneja s preostalim brodovima pristaje na obalu Afrike. Trojance srdačno prima Didona, kraljica tek osnovane Kartagine. Didona je nedavno pobegla iz grada Tira, gde je kralj Pigmalion ubio svoga brata i Didoninog supruga Siheja. Boginja Venera, Enejina majka, plašeći se i Junone i Tirijaca, udesi da se Didona zaljubi u Eneju. Knjiga II Na Didoninu molbu, Eneja priča o propasti Troje i događajima koji su usledili nakon pada: o gradnji trojanskog konja i Sinonovom lukavstvu, o Laokontovoj smrti, paljenju grada, očajničkom ali neuspešnom otporu Trojanaca, Prijamovoj pogibiji i Enejinom vlastitom bekstvu na Venerin podsticaj. Priča o tome kako je svoga oca Anhiza na ramenima izneo iz grada, svoga sina Askanija (Jula) uzeo za ruku, kako je izgubio svoju ženu Kreuzu koja ih je sledila, te kako mu je njen duh otkrio sudbinu koja mu je namenjena. Knjiga III Eneja nastavlja svoje pričanje. On i njegovi drugovi koji su s njim izašli iz Troje grade brodove i isplovljavaju. Pristaju u Trakiji, ali odlaze nakon što je Eneja tamo pronašao grob svog ubijenog rođaka Polidora i čuo njegov glas. Zatim otplove na ostrvo Delos, gde im Apolonovo proročište kazuje da treba da traže zemlju koja je prva iznedrila trojanski narod. Oni pogrešno zaključe da je to Krit, te pristanu na tom ostrvu, ali odatle pobegnu zbog neke kuge koja izbije na ostrvu. Eneja sad shvati da treba da plove ka Italiji. Na svom putu ka Italiji oni pristanu na ostrvo na kome su živele Harpije te ih napadnu. Harpija Kelena im proriče da neće osnovati nikakav grad sve dok ne budu tako izgladneli da moraju „jesti svoje stolove” (v. dalje Knjiga VII). U gradu Butrotu u Haoniji sretnu Prijamovog sina Helena i Andromahu. Helen kazuje Eneji kojim putem treba da ide, da treba da poseti Sibilu u Kumi i da svoj novi grad treba da osnuje tamo gde pored jednog osamljenog potoka nađe belu krmaču i njenih trideset prasića. Krenuvši dalje Eneja posećuje zemlju Kiklopa na Siciliji. Njegov otac umire u Drepanonu. Sa Sicilije stiže u Afriku. Knjiga IV Didona, premda se svome pokojnom mužu bila zaklela na doživotnu vernost, priznaje svojoj sestri Ani da se zaljubila u Eneju. Junona i Venera odrede da će se ljubav Didone i Eneje zapečatiti tako što će voditi ljubav nakon što jedan njihov pohod u lov bude prekinut olujom pa budu morali da se sklone u istu pećinu. Glasina o njihovoj ljubavi stiže do Jarbasa, kralja susednog getulskog kraljevstva, koga je Didona odbila kada ju je prosio i koji sada u svom gnevu upućuje molbe Jupiteru. Jupiter određuje da Eneja mora napustiti Kartaginu. Kada Didona shvati da se Enejini brodovi spremaju da isplove, preklinje Eneju da ostane s njom. On joj odgovara da nema izbora jer mu bogovi zapovedaju da krene u Italiju, čak i protiv njegove volje. Didonin bes ne zaustavlja pripreme Trojanaca za pokret, i čak ni njena poslednja molba ne menja Enejinu odluku. Ona se sada priprema na samoubistvo i, kada je videla isplovljavanje trojanskih brodova, pali vlastitu lomaču i proklinje Eneju i celo njegovo potomstvo. Knjiga V Trojanci ponovo pristaju u Siciliji, gde ih ljubazno dočekuje njihov zemljak Acest. Prošlo je godinu dana od Anhizove smrti na tom mestu, te se obeležava godišnjica uz prinošenje žrtava i održavanje nadmetanja. Prvo nadmetanje je trka izm, eđu četiri broda. Gijant, zapovednik broda Himera (Chimaera), ljutito baci svoga krmanoša preko palube kada je izgubio vođstvo od broda Scila (Scylla) kojim zapoveda Kloant; Sergestov brod Kentaur (Centaurus) se nasuče; Mnestej u brodu Pristis prestigna Gijanta, ali ne uspe da stigne Kloanta. Zatim sledi takmičenje u trčanju, tokom kojega Nis, nakon što se sapleo i pao, namerno saplete Salija da bi osigurao pobedu svome prijatelju Eurijalu. U bokserskom meču između Trojanca Daresa i Sicilijanca Entela, Eneja prekine borbu nakon što Sicilijanac okrutno nasrne na Daresa. Zatim sledi nadmetanje s lukom i strelom, te na kraju procesija 36 mladih konjanika predvođenih Askanijem, što će kasnije postati tradicijom u Rimu tokom tzv. Trojanskih igara. U međuvremenu Trojanke, umorne od dugih lutanja, podstakne Junona da zapale brodove. Međutim, uništene su samo četiri lađe jer na Enejinu molbu počne pljusak koji ugasi požar. Kasnije Trojanci ponovo otplove, ali neki ostaju na Siciliji da bi tu osnovali grad po imenu Acest (kasnije Segesta). Krmanoš Palinur zaspi i padne preko palube. Knjiga VI Eneja posećuje Sibilu u Kumi, koja mu predskazuje muke koje ga čekaju u Laciju. Po njenom uputstvu, Eneja otkine zlatnu granu i zatim sa Sibilom kroz Avernijsku pećinu blizu Avernijskog jezera silazi u podzemni svet. Stigavši do reke Stiks ugledaju duhove nesahranjenih ljudi koji ne mogu preći reku, a među njima je i krmanoš Palinur, koji im priča o svojoj sudbini i moli ih da mu prirede pokop. Videvši zlatnu granu, Haron im dopušta da pređu Stiks, a zatim njih dvoje uspavaju Kerbera kolačem „od meda i magijskih trava koje imaju moć da uspavaju”. Iza Kerberove pećine Eneja i Sibila nalaze različite grupe pokojnika: tu su deca, nepravedno osuđeni na smrt, oni koji su umrli od neuzvraćene ljubavi (među njima je i Didona, koja ostaje nedirnuta Enejinim izvinjenima i molbama za oproštaj), te oni koji su poginuli u bitkama. Eneja i Sibila zatim stižu pred ulaz u Tartar, gde najgori grešnici trpe ogromne muke i patnje, a onda nastavljaju put sve dok ne stignu do Elizija, gde u blaženstvu žive duše pravednika. Tu Eneja sreće svoga oca Anhiza te uzalud pokušava da ga zagrli. Eneja ugleda duše kako piju vodu iz reke Lete, te Anhiz objašnjava da su to one duše koje će se ponovo roditi: tokom dugog boravka u podzemnom svetu te su se duše očistile od svojih pređašnjih grehova i sada iz reke Lete piju vodu kako bi izgubili sve svoje dosadašnje sećanje. Ovu teoriju o reinkarnaciji Vergilije je možda preuzeo od Platona ili od orfičkih i pitagorejskih učenja. Anhiz pokazuje Eneji duše onih ljudi kojima je preodređeno da dostignu veliku slavu u rimskoj istoriji, a to su: Romul, rimski kraljevi, veliki rimski vojskovođe, sam Oktavijan Avgust i njegov nećak Marko Klaudije Marcel (o čijem kratkom životu Vergilije pravi dirljivu aluziju). Nakon toga Eneja i Sibila napuštaju podzemni svet kroz „vrata od slonovače”, putem kojih se ljudima šalju lažne vizije (o značaju ovih vrata kod Vergilija mnogo se i dugo raspravljalo, ali bez konačnog zaključka). U ovoj knjizi nalaze se stihovi koji se mogu smatrati središnjim za ceo ep (VI, 851–853): Tu regere imperio populos, Romane, memento: hae tibi erunt artes: pacisque imponere morem, parcere subiectis et debellare superbos. Tvoje će, Rimljanine, biti da narod`ma vladaš: tvoja umeća će biti: da namećeš vladu mira, pokorene da štediš, nemirne snažno da lomiš. Knjige VII–XII: rat u Italiji Knjiga VII Eneja i Trojanci stižu do ušća reke Tibar i pristanu u Laciju. Tu se ispunjava proročanstvo Harpije Kelene (v. gore, Knjiga III), jer jedu kolače od hleba koji su im služili kao kakve zdele. Lavinija, kćerka kralja Latina, koji vlada Lacijem, ima mnogo prosaca od kojih najviše šansi ima Turno, kralj Rutula. Međutim, Latinu je njegov otac prorekao da se Lavinija ne sme udati ni za jednog od Latina nego za stranca koji će sa strane doći u Lacij. Latin ljubazno prima izaslanike Trojanaca, a zatim Eneji nudi savez i ruku svoje kćerke. Junona vidi da se Trojanci spremaju tu nastaniti te poziva Furiju Alektu, koja u dušama Lavinijine majke Amate i Turna podstiče besno neprijateljstvo i mržnju prema Trojancima. Alekta udesi da Askanije, koji je otišao u lov, tom prilikom rani jelena koji je držan kao ljubimac kraljevskog domaćinstva. To izazove borbu. Latin je nemoćan u svojim pokušajima da zaustavi pripreme za rat, i italska plemena se okupljaju pod vodstvo svojih vođa, među kojima se, osim Turna, nalaze Mezencije, mrzitelj bogova i omraženi tiranin, zatim Mesap, Viribije (Hipolitov sin) te volščanska ratnica Kamila. Knjiga VIII Bog reke Tibar hrabri Eneju govoreći mu da traži savezništvo s Arkađanima i njihovim vođom Evandrom, koji je osnovao grad na Palatinu, koji će kasnije postati delom grada Rima. Veslajući uz Tibar, Eneja vidi na obali belu krmaču s njenim prasićima, upravo kako je i bilo predskazano. Evandar obećava svoju pomoć trojanskom junaku. Bog Vulkan, na Venerinu molbu, kuje za Eneju oklop. Evandar, koji je Eneji pokazao različita mesta u svom gradu, koja će kasnije biti znamenitosti Rima, savetuje da se sklopi savez s Etrurcima. Venera donosi Eneji njegov novi oklop, koji uključuje i štit na kome se nalaze prikazi različitih događaja iz rimske budućnosti, sve do bitke kod Akcijuma. Knjiga IX Eneja je svojim Trojancima rekao da se u njegovoj odsutnosti drže tabora, te oni odbijaju da prihvate bitku čak i kada ih okruže Turno i njegova vojska. Kada Turno pokuša da zapali trojanske lađe, Neptun pretvara lađe u morske nimfe. Kada je pala noć, Nis i Eurijal izlaze iz tabora kako bi pronašli Eneju. Tom prilikom ubiju nekoliko neprijateljskih vojnika koji su bili pijani zaspali, ali ih potom spazi kolona konjanika, od čije ruke obojica i ginu, ali tek nakon što je Nis pokušao da spasi svoga prijatelja. Rutuli napadaju trojanski tabor, a Askanije, kome je ovo prva bitka, ubija jednog Rutula koji je uzvikivao uvrede. Turno je odsečen u unutrašnjosti tabora i ubija mnoštvo Trojanaca, a zatim skoči u reku kao bi pobegao. Knjiga X Na Olimpu bogovi raspravljaju o sukobu na zemlji. Eneja sklapa savez sa Tarhonom, etrurskim kraljem, te s njim i Evandrovim sinom Palasom kreće natrag ka Trojancima. Turno ih napada čim su njihovi brodovi došli do obale: dođe do bitke u kojoj gine Palas. Junona stvori ukazanje Eneje, te Turno stane da goni tu prikazu, misleći da je to pravi Eneja: Turno sledi prikazu na jedan brod koji ga odvozi. Eneja rani Mezencija i nevoljno ubija Mezencijevog sina Lausa koji je pokušao da zaštiti svoga oca. Mezencije uzjaše svoga vernog konja Reba (Rhaebus) i krene u poslednji napad na Eneju, ali Trojanac ubija i Mezencija i njegovog konja. Knjiga XI Eneja proslavlja trojansku pobedu i oplakuje Palasovu smrt. Latini šalju izaslanike i sklapa se primirje. Kralj Latin i italski vođe se sreću i raspravljaju; pada predlog da Turno, koji nosi najveću odgovornost za izbijanje rata, treba i da završi taj rat tako što će se ogledati u dvoboju s Enejom. Turno prihvata taj izazov. Latini sada čuju da Trojanci i Etrurci kreću protiv njih, a napadače dočekuju Kamila i njena volščanska konjica. U bici koja je usledila Tarahon svuče Venula s konja, Aruns ubija Kamilu, ali nju osveti Opis, glasnik boginje Dijane. Volščani najzad budu poraženi. Knjiga XII Latini su obeshrabreni i Turno odlučuje da se sam sukobi s Enejom, uprkos tome što kralj Latin i Amata pokušavaju da ga od toga odgovore. Sprovode se pripreme za dvoboj, ali Turnova sestra Juturna podstakne Rutule, koji su ionako već zabrinuti za ishod dvoboja, da se umešaju. Tako se dve vojske ponovo sukobljavaju. Eneju pogodi i rani jedna strela, ali Venera ga izlečuje te on stane da goni Turna. Tada Eneja spazi da je grad Latina nebranjen te povede trojansku vojsku na grad. Amata iz očajanja izvrši samoubistvo. Zatim Turno izaziva Eneju na dvoboj i dve vojske stoje po strani dok se dvojica vođa međusobno bore. Eneja kopljem rani Turna i konačno, kada vidi da njegov neprijatelj na sebi nosi oružje skinuto s mrtvog Palasovog tela, mačem probada i ubija Turna. Društveni i književni kontekst Pobedivši Marka Antonija u bici kod Akcijuma 31. p. n. e. Oktavijan je zavladao i grčkim istokom, postavši samovladar, ali ne monarh helenističkog tipa, nego oslanjajući se, barem formalno, na rimske republikanske tradicije. Voleo je da ga nazivaju princeps, tradicionalnim nazivom za prvaka senata u doba republike (princeps senatus): stoga je i državno uređenje koje je zaveo nazvano principatom. Time su završene decenije krvavih građanskih ratova, ali je time nestalo i Rimske republike. Za tradicionalni datum utemeljenja principata uzima se 13. januar 27. p. n. e., čime je započelo i viševekovno razdoblje Rimskog carstva. Tri dana nakon toga Oktavijan je od senata dobio naziv Avgustus (grčki Sebastós = Uzvišeni), što će otada i on sam i njegovi naslednici isticati kao deo svojega imena: Imperator Caesar Augustus. Koncentrisavši u svojim rukama sve najvažnije časti, od konzulskog naziva i vrhovnog zapovedništva nad vojskom do časti narodnog tribuna, Avgust je postao samovladar, a u Rimu uspostavio mir, nazvan po njemu Pax Augusta. Najjasniju ocenu prilika toga doba sažeo je Tacit u drugom poglavlju na početku svojih Anala: „Kada nakon Antonijeve nasilne smrti ni julijevskoj stranci nije preostalo drugih vođa do Cezara, ovaj se odrekne trijumvirskog položaja, stade se nazivati konzulom i navodno se zadovolji tribunskim pravom da zaštiti narod. Pošto pridobije vojnike darovima, narod obiljem žita, sve pak sladošću mira, stade se postepeno izdizati i sebi prisvajati prava senata, magistrata i zakona. I niko mu se nije protivio, jer najodvažniji bejahu pali u bitkama ili proskripcijama i jer su se ostali nobili toliko više uzdizali u bogatstvu i častima koliko je ko bio spremniji na ropsku poslušnost, a kako su u novome poretku bili na dobitku, više su voleli sigurnu sadašnjost nego pogubnu prošlost”. Avgust, pravim imenom Gaj Oktavije, a otkad ga je Julije Cezar usinio – Gaj Julije Cezar Oktavijan, vladao je kao car punih četrdeset godina tokom kojih je Rim izrastao u milionski velegrad. Ako mu je glavni cilj i bio da mnogobrojnim građevinama uveliča sjaj svoje vladavine, ipak je time i stanovništvu prestonice dao posla, a besposleni je gradski proletarijat smanjio i time što je vojničke veterane naselio po mnogim kolonijama u Italiji i u provincijama. Učvršćujući svoju vlast ograničavanjem vlasti senata, novom upravnom podelom provincija, postavljanjem temelja carskom činovničkom aparatu itd., Avgust je odlučno sprovodio i unutrašnje reforme društva, kao što su zakoni protiv raskoši bogatih, za revitalizaciju bračnog života, protiv nerađanja dece i očuvanje odnosno vraćanje na neke tradicionalne vrednosti života iz starorimske republike. Sve su te Avgustove mere, premda je na njih mnogo polagao, bile kratkoga veka, prvo jer se društveni tokovi teško daju regulisati zakonskim aktima, a zatim i jer se pokazalo nemogućim društvene vrednosti nekadašnjeg polisa preslikati na prestonicu carstva koje je, obnavljajući se iz krivi što ju je za sobom ostavila rimska republika, sada širilo svoje horizonte i objedinjavalo mnoge i različite kulture. Ipak su te Avgustove reforme iscrpljenoj rimskoj eliti dale snažan, iako trenutan, podsticaj da se založe za sve ono što je ostalo i živo i vredno iz razdoblja rasta rimske republike. Za to je car pridobio i neke vrlo ugledne nekadašnje svoje protivnike, otupio oštricu opozicije, pa čak ličnim uticajem pridobio i određenu skonost masa. Doba Avgustove restauracije, kako se često naziva, nametnulo je i naziv „Avgustovo doba” ovom odsečku klasičnog doba rimske književnosti, za čije se međaše tradicionalno uzimaju 30. p. n. e. i 14. godine n. e. i time nedvosmisleno vezuju za period samovlade Oktavijana Avgusta. Iako te godine sigurno nisu ni početak ni kraj i čak nemaju direktnog književnog značaja, ipak su to prekretnice koje se duboko zasecaju u društvenu, političku i kulturnu istoriju. U periodizaciji rimske književne istorije ovde bi se ipak mogla napraviti mala ispravka i početak tzv. Avgustovog doba pomeriti na 43. p. n. e., kada su Oktavijan, Antonije i Lepid uzeli za sebe ovlašćenja ad rem publicam constituendam. Pisci Avgustove obnove počeli su svoje stvaralaštvo upravo između 43. i 30. godine: Vergilije je, nakon svojih mladalačkih pesama sačuvanih u Vergilijevom dodatku, u razdoblju od 42. do 39. godine sastavio Pastirske pesme, svoje prvo znamenito delo, koje veoma dobro simboliše ovo prelazno doba, u kome nestaje republika; a postepeno smirivanje političkih prilika i izrastanje novog poretka ogledaju se u njegovom didaktičkom epu Georgike, pisanom između 37. i 29. godine. Na početku Horacijevog stvaralaštva stoje prva knjiga Satira (izdata 35), te druga knjiga Satira i knjiga Epoda, obe pisane između 35. i 30. godine. I ostali su pesnici, osim Ovidija – dakle, Kornelije Gal, Tibul, Propercije – svoj književni rad počeli pre definitivnog učvršćivanja Avgusta na čelu rimske države. Zbog toga bi se razdoblje od 43. do 30. godine moglo izdvojiti kao „trijumviratski” period rimske književnosti. Prvi Avgustov period započinje, dakle, 30. godine i premda je već 27. formalno utemeljen principat kao novi oblik državnoga uređenja, donja granica ovoga odsečka mora se pomeriti otprilike u 20. godinu p. n. e. Propercijeva druga knjiga Elegija, Tibulova prva i druga knjiga Elegija, Horacijeve Ode I–III i Vergilijeva Enejida – sva ta dela u osnovi pripadaju prvom Avgustovom periodu (premda Enejida ostaje nedovršena i posle Vergilijeve smrti 19. p. n. e.). Kraju ovog odsečka pripadaju Horacijeva Pisma I i II, 1, te Propercijeva treća knjiga Elegija: u tim se delima već primećuju znaci atmosfere drugog Avgustovog doba. Oko 20. godine, naime, dolazi do prekretnice u prirodi vladavine Avgusta, koji napušta raniju politiku „mekog patronata” nad pesnicima i demonstrira čvrstu ruku neprikosnovene vlasti. Mecenat, koji je do tada taktički posredovao između želja cara i moralnih skrupula pesnika, iz nepoznatih se razloga oko 20. p. n. e. povukao iz javnoga života, a Avgust počeo da raskida, ili barem modifikuje mnoge od onih republikanskih formi što su kao atavizmi zaostali iz prethodnog razdoblja. Drugom Avgustovom periodu pripadaju Propercijeva četvrta knjiga i Horacijeve Ode IV, Pisma II, 2 (Avgustu) i II, 3, (tzv. Ars poetica). Ovidijeve Ljubavne pesme zahvataju oba Avgustova perioda, dok sva ostala njegova dela pripadaju drugom periodu. Kao što se prethodni period, Ciceronovo doba, odlikovao izvanrednim usponom proznoga stvaralaštva, tako u Avgustovo doba pesništvo dostiže svoje najsjajnije vrhunce u celokupnoj rimskoj književnosti. Tom su pesništvu i sam Avgust i njegovi bliski saradnici, posebno Mecenat, davali svoju punu podršku, kako moralnu tako i materijalnu. Zato je i dalje aktuelno često postavljano pitanje da li pesništvo Avgustovog doba ima karakter dvorskog pesništva. Potvrdni se odgovor sam nameće, ako se misli na opšte i pojedinačne podsticaje koji su dolazili bilo od cara samoga bilo od ljudi iz njegovog okruženja na planu kulturne propagande, koja se delom svodila na protežiranje tematike u okviru Avgustove obnove, a delom — posebno u drugom Avgustovom periodu — i na slavljenje careve ličnosti i njegovih zasluga za rimski narod. Ovo se pesništvo, pak, ne može okarakterisati kao dvorsko ako se ima u vidu visok stepen estetske slobode koju je uživao svaki stvaralac, kako onaj bliži caru i njegovom krugu tako i onaj dalji. Tim pre što su se i mnogi republikanci u toku Avgustove vladavine intimno složili s načelima mira i reda koje je Avgust sprovodio ne morajući ih pritom nametati jer je veliki deo pisaca tog doba u svojoj mladosti ili čak zrelosti imao prilike doživeti krvavu stvarnost građanskog rata. Kao da se predah, osećaj olakšanja nakon burnih vremena odslikava u njihovom stvaralaštvu. Mada se pokazuje nemogućim dati jednoznačnu karakterizaciju pesništva Avgustovog doba, činjenica je da u tom periodu dolazi do konačne promene statusa pesnika i poezije u rimskom društvu, do promene koja je imala veliki značaj. Pisanje poezije se sada pojavljuje kao ugledna profesija plemenitih Rimljana. Pesnici napuštaju esteticizam, to katulovsko zanimanje za pesničku veštinu radi veštine same, i povezuju se s društvom, otkrivaju ili priznaju svoju društvenu angažovanost — ili se, pak, osećaju obaveznima da brane svoju neangažovanost. Oživljava, dakle, klasični grčki pogled na poeziju: smatra se da je ona delo važnih ljudi i da može koristiti građanima, bilo u moralnom ili u vaspitnom smislu. Od elegijskih pesnika, Tibul je bio viteškog porekla i Horacije ga je smatrao imućnim; Ovidije i Propercije su takođe bili vitezovi (equites), a Propercije je imao veze sa ljudima iz senatorskog staleža i prijatelje u konzulskim porodicama. Horacije ne stoji tako dobro: on je sin oslobođenika, ali oslobođenika koji je ipak imao dovoljno sredstava da svome sinu obezbedi tada najbolje moguće obrazovanje. Na kraju je Horacije dostigao status svojevrsnog dvorskog pesnika (poeta laureatus): on ne samo da na sebe uzima ulogu etičkog i vaspitnog pesnika, nego daje i teoriju takve poezije. Pošto su pesnici tradicionalno poticali iz nižih društvenih slojeva i pošto u rimskome svetu nije bilo nekog sistema „honorara” (osim za pisce drama), njima je sredstva za život obezbeđivalo pre svega pokroviteljstvo. Pesnici su se okupljali oko bogatih rimskih aristokrata, pa je veliki epski pesnik Enije, na primer, za pokrovitelja, pored ostalih, imao i Marka Fulvija Nobiliora, a postoji i čitav niz drugih pesnika koji su živeli od svojih epova u kojima su slavili aristokratske vojskovođe. Premda su se tako pesnici u osnovi uklopili u opšterimski sistem klijenata i patrona, već je u najranije doba postojala razlika između običnih klijenata i klijenata-pesnika, jer je ono što je pesnik mogao pružiti svome patronu bilo na daleko većoj ceni nego ono što su mu pružali ostali klijenti, a to je ovekovečenje njegove slave. Štaviše, mnogi su Rimljani, uključujući Cicerona, smatrali da će im upravo mamoria sempiterna (= večno sećanje) omogućiti da i posle smrti nastave svoj „život”. Ciceron, na svoju žalost, nije uspeo pronaći pesnika voljnog da opeva njegove res gestae, pa se sam preduzeo toga posla. Tako je svaki pesnik na izvestan način mogao obezbediti besmrtnost. Upravo je to ključan argument u poznatoj Ciceronovoj odbrani pesnika Arhije: Arhija je omogućio besmrtnost Mariju i Lukulu, a preko njih i celom rimskom narodu. Ovaj aspekt uloge pesnika u Rimu zadržava svoju izvanrednu važnost i u Avgustovom dobu. Ali s promenom položaja pesnika menjala se i priroda patronata. Katul, čija porodica ima prijateljske odnose s Julijem Cezarom, nema ekonomske potrebe za pokroviteljem. Njegov krug je „koterija”, društvo jednakih: kada se u svojoj prvoj pesmi obraća Korneliju Nepotu, to predstavlja samo gest prijateljstva ili učtivosti i ništa više. Slično je i s Propercijem u vreme kad piše prvu knjigu. Ali patronat postoji i dalje, čak i među pesnicima Avgustovog doba koji se nalaze visoko na društvenoj lestvici. Najvažniji književni krug ovoga doba bio je onaj čiji je zaštitnik i pokrovitelj bio bliski Avgustov saradnik, Gaj Cilnije Mecenat (između 74. i 64. – 8. p. n. e.). Iz uglednog etrurskog roda, na koji je bio veoma ponosan, Mecenat je u vreme Avgustovog uspona obavljao i neke političke funkcije, među ostalim imao i posredničku ulogu u izmirenju Antonija i Oktavijana 40. godine i dva puta bio Oktavijanov zastupnik u Rimu. Inače se držao podalje od državnih službi. Njegovom su književnom krugu, u kojem je, čini se, Epikurova filozofija bila vezna nit, pripadali: Lucije Varije i Vergilije, koji su u krug uveli Horacija, a kasnije im se pridružio Propercije. Među manjim književnicima učestvovali su Mecenatov oslobođenik Gaj Melis i epigramatičar Domicije Mars, zatim Vergilijevi i Horacijevi prijatelji Plocije Tuka i Kvintilije Var. Tokom prvog Avgustovog perioda Mecenat se pojavljuje kao avgustovski patron koji posreduje između pesnikâ i princepsa. Pre svega, Avgust je prirodno želeo da njegova herojska dela budu zabeležena u nekom epu – želeo je, dakle, vlastiti delić besmrtnosti. Problem je bio u tome što su Mecenatovi pesnici – Vergilije, Horacije i zatim Propercije – u većoj ili manjoj meri bili ljudi od načela, i moralnih i književnih. Prilagodljivi je Tibul u svoje elegije ispevane u čast ljubavi i mira mogao uključiti pohvalu svoga pokrovitelja Mesale Korvina i njegovih vojničkih podviga. Ali ne i Propercije. Osim toga, on nije bio epski pesnik, kao što to nije bio ni Horacije, a prvobitno ni Vergilije. To je predstavljalo problem. Ali Avgust je ipak bio, blago rečeno, moćan. Moralna i književna načela pesnika poteklih iz viših društvenih slojeva i želja cara da bude proslavljen u epu tako se izmiruju pomoću diplomatije, posredovanja, objašnjavanja. Upravo je Mecenatova zasluga što su njegovi pesnici imali slobodu da jedno vreme odbijaju careve zahteve ili ih ispunjavaju na njima svojstven način. Mecenatov se krug od drugih razlikovao i u drugim važnim aspektima, a ne samo s obzirom na moralna i umetnička gledišta njegovih pesnika. Pre svega, radi se jednostavno o tome šta se nudi: ovi pesnici doduše nisu bili ponizni siromasi, ali su Horaciju, na primer, bila potrebna neka sredstva za život, a svi bejahu izgubili porodičnu imovinu u zaplenama zemljišta tokom trijumvirskog perioda. Mecenat i Avgust su Horacija i Vergilija darovali velikom imovinom (posebno, čini se, Vergilija), što je tim pesnicima omogućilo da žive u veoma ugodnoj dokolici bilo u gradu ili na selu. Stoga su ovi inače moralno osetljivi ljudi morali imati izvestan osećaj moralne odgovornosti prema svome dobročinitelju. Zatim, zadatak na koji su bili podsticani nije se sastojao samo u proslavljanju herojskih dela velikog vojskovođe. To je bilo nešto jedinstveno za Mecenatov krug i odslikavalo je jedinstvenu prirodu njegovog i zatim Avgustovog pokroviteljstva. Biti njegov štićenik, posredno ili neposredno, značilo je biti štićenik vlasti, pri čemu je postojao pritisak da se politika vlasti protežira i njen ugled uzvisuje. To se moglo činiti nezavidnim zadatkom, ali i izazovom, i ovi su se skrupulozni pesnici toga zadatka prihvatili, iako ne uvek entuzijastički i neposredno. S nastupom drugog Avgustovog perioda menja se priroda carskog pokroviteljstva nad pesnicima. Sofisticirani Mecenat, iz nedovoljno jasnih razloga, gubi na važnosti i pesnici dolaze pod neposredni patronat cara. Njegova je ruka bila teža i postajala je sve teža. Politički život oko 20. p. n. e. otkriva jednog više autokratskoga vladara (18. godine su, na primer, doneti strogi zakoni o braku), a poezija, izgubivši posredništvo Mecenata, takođe mora odgovoriti novim prilikama. Horacije je, na primer, nevoljno izdao četvrtu knjigu Oda, koja sadrži ono što je ranije uglavnom izbegavao: panegirik. Propercije je istovremeno smatrao mudrim da u četvrtu knjigu svojih Elegija uvrsti i pesme koje odgovaraju zvanično proklamovanim idealima Avgustove restauracije. Horacije i Propercije su, dakle, ljubazno odbili Avgustovu i Mecenatovu molbu da napišu delo koje bi proslavilo prvog rimskog cara i njegove res gestae, ali činilo se, bar sudeći po uvodu u treću knjigu Georgika, da bi Vergilije bio voljan sastaviti jedno takvo delo. On se toga i pothvatio, ali na kraju je stvorio delo koje je daleko nadraslo svoju prvobitnu tematiku osnivanja Rima i slavljenja Avgusta. Značaj i uticaj Spev koji je Vergilije stvorio, a koji je prvobitno trebalo da proslavlja rimske početke i prvoga rimskog cara, pred nama stoji kao veoma složeno književno delo. Okvir toga dela čini homerska epika, koja podrazumeva prisustvo božanstava i njihovu intervenciju u ljudsko delovanje, kao i herojske podvige. Pojedine epizode u epu pokazuju dug prema spevu Argonautika Apolonija Rođanina, kao i prema starim rimskim pesnicima Gneju Neviju i Kvintu Eniju. Ipak, cela je Vergilijeva pesma duboko prožeta rimskim temama, rimskim vrednostima i rimskom istorijom. Na osnovnom nivou rimski narod i vodeće rimske porodice proslavljaju se prikazom njihovih predaka koji su živeli u davno herojsko vreme, a istovremeno velike rimske pobede prikazuju se progresivno – tako kao da one neumitno vode ka vrhuncu koji se ostvaruje u Avgustovoj vladavini. I grad Rim i cela Italija prikazani su kao delovi jednog velikog božanskog plana. Važnu karakteristiku epa čini prikaz Italije kao jedinstvene celine, gotovo u modernom značenju nacije, te prikaz rimske istorije kao neprekinute celine od osnivanja grada do utemeljenja carstva. Religijska verovanja kojima je ep prožet mnogo su dublja od tradicionalnih mitoloških predstava grčkih i rimskih božanstava. Antička verovanja i rituali, prema kojima se u epu iskazuje dužno poštovanje, koegzistiraju zajedno sa filozofskim stavovima koje su Rimljani preuzeli iz grčke filozofije i modifikovali ih prema vlastitom sistemu vrednosti. Teologija u VI knjizi i etička pitanja koja se raspravljaju u IV i XII knjizi izazivaju pitanja na koja se ne može dati konačan odgovor. Naročito je ljubav između Eneje i Didone u IV bila predmet mnogih rasprava, a pesnik je izazivao i kritike zbog toga što je tu Eneju predstavio kao prilično zlobnog čoveka, za razliku od Kartaginjanke Didone koja izaziva sve simpatije čitaoca. Veliko je pesnikovo dostignuće ne samo to što je prikazao božansko predoređenje Rima da osvaja, vlada i nameće mir, nego i to što je opisao patnje i osvajača i osvojenih, i plemenitih i običnih ljudi, i onih koji su se zapleli u sudbinu drugih ljudi, kao što su Kreuza, Turno, Laus, Palas i Mezencije. MG107 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista i akademik. Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Potiču Milićevići iz Starog Vlaha, odakle su se doselili `pre tri veka`. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[1] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu, i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novo oslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[2], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[3] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[4] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[5] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[6] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[7] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu. Bibliografija Putnička pisma Beleške kroz put pet okružja po Srbiji Iz svojih uspomena Život Srba seljaka Slave u Srba Iz svojih uspomena Zadružna kuća na selu Manastiri u Srbiji Pedagogijske pouke Kako se uči knjiga Školska higijena, 1870. Školska disciplina Pogled na narodno školovanje u Srbiji Moralna žena Zimnje večeri Selo Zloselica i učitelj Milivoje Jurmus i Fatima Omer Čelebija Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, 1888. Dodatak pomeniku od 1888. Znameniti ljudi u srpskoga naroda koji su preminuli do kraja 1900. g. Pomenik znamenitih ljudi u srpskom narodu, Beograd 1901. Knez Miloš u pričama, 1891. Knez Miloš u pričama II. 1900. Knez Miliš u spomenicima svog nekadašnjeg sekretara, Beograd 1896. Žena XX veka, napisala Žil SImon i Gustav Simon, Beograd 1894. Kneževina Srbija, Beograd, 1876. Kraljevina Srbija Čupić Stojan i Nikola, Beograd 1875. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda I, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda II, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda III, Beograd 1879. Karađorđe u govori u stvoru, Beograd 1904.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Antonio Adverso: Istorijski roman iz vremena Napoleonskih ratova - Hervey Allen Villiam Hervei Allen, ml. (8. decembar 1889. - 28. decembar 1949.) bio je američki autor. Rani život i obrazovanje Allen je rođen 8. decembra 1889. u Pittsburghu, Pensilvanija, Villiam Hervei Allen i Helen Ebei Miers. Diplomirao je na Akademiji Shadi Side 1909., pohađao Pomorsku akademiju Sjedinjenih Država od 1910. do 1911., a diplomirao na Univerzitetu u Pittsburghu 1915. [1] gde je doprineo časopisu za humor The Pitt Panther. [2] Dok je bio na fakultetu, postao je i član Sigma Chi Bratstva. Vojna karijera Bio je srednji čovek mornarice Sjedinjenih Država od 1909. do 1910. godine. Kao potporučnik služio je u pešadiji 18. Pensilvanije na meksičkoj granici 1916. godine tokom ekspedicije vile Pancho. Služio je kao poručnik u 28. diviziji (klavijaturista), Vojska Sjedinjenih Država tokom Prvog svetskog rata, a borio se u ofanzivi Aisne-Marne od jula do avgusta 1918. Ranjen je u akciji u avgustu 1918. Allen je najpoznatiji po svom delu Anthoni Adverse. Planirao je i niz romana o kolonijalnoj Americi pod nazivom Disinherited. Završio je tri dela u seriji: Šuma i tvrđava (1943), Bedford Village (1944) i Kroz jutro (1948). U romanima se priča o Salathielu Albineu, graničaru koji je kao dečak kidnapovao Shavnee Indians u 1750-ima. Sva tri dela su sakupljena i objavljena kao Grad u zoru. Allen je takođe napisao Israfel (1926), biografiju američkog pisca Edgara Allana Poea. Jedno vreme je Allen predavao na Vojnoj akademiji Porter u Charlestonu, Južna Karolina. Takođe je predavao engleski jezik u srednjoj školi u Čarlstonu, koja je u to vreme, iako javna, bila samo za dečake. (Devojke su otišle u Memminger.) Tamo je upoznao i sprijateljio se sa DuBose Heivardom. Od 1926. do 1927. bio je na fakultetu na Univerzitetu Vassar. [1] U četrdesetim godinama prošlog vijeka zajedno s Carlom Carmerom uredio je seriju Rivers of America. Allen je bila dobra prijateljica Marjori Stoneman Douglas i podstakla je na pisanju teksta The Everglades: River of Grass. [5] Allen je bio blizak prijatelj sa Robertom Frostom i Ogdenom Nešom. Lični život Oženio se Ann Andrevs 30. juna 1927. Imali su troje dece: Marcia, Mari Ann i Richard. [1] Smrt i zaostavština Allen je umro u svom domu, zvanom Glades, u Coconut Groveu na Floridi, [4] star 60 godina, od srčanog udara, a pronašla ga je supruga.

8 knjiga na nemačkom za 999 din odlična prilika da dopunite svoju biblioteku kvalitenim naslovima sa svih knjiga je otpao hrbat, unutra odlično očuvne 1. Erhard Wittek Männer - Muškarci 1930? 2. Voß Richard Zwei Menschen -Dvoje ljudi 1925. 3. Engelbert Gehlen Himmelblaue Segel - Nebesko plava jedra 1943 4. Hans Dominik Der brand der cheops pyramide - Vatra Keopsove piramide 1937. 5. Wolfgang Loeff drei deutsche soldaten - tri nemačka vojnika 1940. 6. Helmut Unger Unvergängliches Erbe - Besmtno nasleđe 1940. Das Lebenswerk Emil von Behrings - životno delo Behringa 7. Werner Beumelburg Mont royal - 1930. 8. Karl Hans Strobl /fali korica/ Bismarck - Bizmark 1919.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tri pripovetke iz Ruske revolucije! Arcibašev (Arcybašev) [arc616ba`šif], Mihail Petrovič, ruski književnik (Dobroslavovka, Harkovska gubernija, danas Dobroslavivka, Ukrajina, 5. XI. 1878 – Varšava, 3. III. 1927). Usred čedne ruske beletristike pobudio kritičko zanimanje romanom Sanjin (Sanin, 1907), u kojemu temeljni lik zastupa slobodu spolnih odnosa. U stilu tradicionalan; motivima snažnih osobnosti, vođenih nagonima sve do sadizma, naglašenim pesimizmom, odudarao je od realističke proze. Djela od 1908. do 1912: novele Milijuni (Milliony), Radnik Ševirjov (Rabočij Ševyrëv); roman Na rubu (U poslednej čerty). Arzibaschev je rođen u vladavini u Harkovu u sadašnjoj Ukrajini kao sin pokrajinskog zvaničnika. U početku je želeo da postane slikar, ali se na kraju posvetio pisanju i bio je proslavljen svojim psihološkim i vremenski kritičnim romanima, kratkim pričama, dramama i revolucionarnim portretima kao važnog mladog ruskog autora. Njegov najpoznatiji roman Sanin izazvao je senzaciju kada se pojavio 1907. zbog konvencija iz naslova i opisa slobodne ljubavi, koji su ignorisali socijalne konvencije i bili zabranjeni u mnogim zemljama (privremeno takođe u Nemačkoj). Njegova kasnija dela karakteriše pesimizam, nihilizam i erotska frustracija. Za razliku od Sanina, oni se gotovo samo smatraju dokumentima vremena. 1920. godine Arzibaschev je morao odgovarati na sudu zbog krijumčarenja valute. Uprkos oslobađajućoj presudi, sud ga je okarakterisao kao „tipičnu rusku inteligenciju“, „koju je proleterska revolucija, koja mu je bila tuđa“, bacila sa staze “. [1] Nadoknada od njegovih publikacija i izvođenja njegovih radova privremeno mu je oduzeta, 1923. godine njegovo se zdravlje pogoršalo kao rezultat dugogodišnje tuberkuloze i zaslepio se. [2] 1923. emigrirao je iz Sovjetskog Saveza u Poljsku, gdje je objavio novine koje kritiziraju režim. On je poslao izjavu sudu u Lozani, koji je sudio Moritzu Conradiju (`afera Conradi`), optuženom za ubistvo sovjetskog diplomata Vazlava Vorovskog, u kome je okarakterisao situaciju u Sovjetskom Savezu kao boljševički teror. [3] Njegove radove i dela njegovih književnih naslednika sovjetski su kritičari ostravili kao saninstvo i arzibaschevtschina i zato su se samo neznatno bavili referentnim delima ili reprezentacijama ruske literature. Michail Arzibaschev je otac Borisa Artzibasheffa (* 1899, † 1965.), koji je emigrirao u Sjedinjene Države i tamo postao poznat kao ilustrator (uključujući Time, Život i Sreću).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga 1. 1896. godina Knjiga 2. 1899. godina Knjiga 3. 1927. godina Јанко Веселиновић (Црнобарски Салаш, 13. мај 1862 — Глоговац, 26. јун 1905) био је српски књижевник. Биографија Споменик Јанку Веселиновићу у градском парку у Шапцу Писмо Јанка Веселиновића Николи Тесли, Народни музеј Шабац Биста Јанка Веселиновића на Калемегдану. Веселиновићев гроб у Глоговцу Отац му је био свештеник Милош Веселиновић [1] Основну школу је завршио у Глоговцу, а затим четири разреда гимназије у Шапцу (1878).[2] Потом је уписао богословију, коју није завршио, а затим 1878. године уписао је учитељску школу[1] коју такође није завршио. За тадашње време и то је било довољно да буде са непуних 18 година учитељ у Свилеуви. Ту је био на дужности до 1882. године.[3] У Свилеуви је упознао своју будућу супругу Јованку Јоку Јовановић са којом се и венчао 1881. Положио је практичан испит за учитеља у Свилеуви 1884. године.[1] Године 1884 је распоређен у село Костур код Пирота. Године 1886. постављен је за учитеља у Свилеуви.[4] Одбио је изразивши жељу да у Бечу заврши телеграфски курс. Због болести се вратио у Србију где је наставио курс, проводећи време по кафанама тако да курс није завршио. Први покушај штампања приповедака 1886. године завршио се неуспехом. Коста Арсенијевић, уредник `Мисли`, вратио му је рукопис са саветом `да се млади уча овога посла окане`. Обесхрабрен Веселиновић хтео је да спали све своје рукописе. Од тога га је одвратио драг пријатељ Јова Алексић, унук хајдук-Станков.[3] Касније је Јанко био председник општине Коцељева, па поново учитељ.[5] Књижевник је био и помоћник главног уредника листа Српске новине, одакле потиче и његово велико пријатељство са главним уредником Милованом Глишићем. Био је и коректор Државне штампарије, драматург Народног позоришта, покретач и уредник листа Звезда, уредник листова Побратим, Дневни лист. Приповедач, романсијер, драмски писац. Због критика власти, био је више пута у затвору. Неуредан живот је оставио трагове, па је оболео од туберкулозе, од које је и умро. На његовој сахрани на гробљу у Глоговцу су били чак и Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, који су због тога допутовали из Мостара. У шабачком архиву сачувана је његова честитка ћерци за нову 1901. годину.[6] Његова ћерка Персида била је удата за Драгутина Туфегџића, свештеника у Бадовинцима. Њихов син Јанко Туфегџић (1907-1944) био је књижевник.[7] Споменик Јанку Веселиновићу на београдском Калемегдану је откривен 7. јуна 1936.[8] Дела Написао је преко 30 књига, међу којима су најпознатије Слике из сеоског живота, Пољско цвеће и Хајдук Станко. Списак дела наводимо према књизи Хајдук Станко[9] и према књизи Историја нове српске књижевности Јована Скерлића.[10] Слике из сеоског живота (збирка приповедака, 1886)[11] На прелу (1886)[11] Одбегла (1886)[11] Код самртника (1886)[11] Мали Стојан (1886)[11] Кумова клетва (1886)[11] Чини (1887)[12] Луда Велинка (1888) Борци (1889) Слике из учитељског живота (1890) Пољско цвеће, 1890 Иза кише сунце (1890)[13] Самртна чаша (1891) Сироче (1892) Божја реч (1892) Заклетва (1892) Адамско колено (1893) Од срца срцу (1893) Деда (1894) Страх (1894) Зелени вајати (1895) Девојче (1895) Недеља (1895) Севдалинке (1895) Стари познаници, 1891-1896. Сељанка: приповетке из сеоског живота, 1893. Рајске душе, 1893. Хајдук Станко: историјски роман у три дела, 1896. Вечност: народна бајка, 1899. Море без приморја (1900) Мале приче (1902) Циганче (1903) Свекрва (1904) Неприлика (1908) Ашиков гроб: Прича о љубави Павла и Ђуле: (Српски Ромео и Јулија) Мали певач: приповетке Приповетке Сељанка (роман, 1888)[14] Потера (позоришни комад, 1895) Ђидо (позоришни комад, 1908) Борци (роман, 1889) Јунак наших дана (роман, од 1897. до 1898) Сељак (роман, од 1901. до 1902) Машићи (роман, 1905) Писма са села (1900)

GRAD U HISTORIJI: Njegov postanak, njegovo mijenjanje, njegovi izgledi Izdavač: Naprijed, Zagreb Prevod: Vladimir Ivir Povez: tvrd Broj strana: 692 Ilustrovano. Spolja kao na slikama. Pečatirana, poneka flekica na marginama strana, vrlo dobro očuvana. Mumfordovo monumentalno djelo „Grad u historiji“ objavljeno je prvi put 1962. godine i odmah proglašeno kapitalnim djelom kulture našega vremena. Prema riječima talijanskog urbanista Marija Laba, Mumford je u ovoj svojoj knjizi dao „definiciju grada koja nadmašuje definicije svih historičara i filozofa koji su se tim problemom bavili prije njega“. S A D R Ž A J: 1. Svetište, selo i utvrđenje 2. Kristalizacija grada 3. Oblici i obrasci predaka grada 4. Priroda antičkoga grada 5. Pojava polisa 6. Građanin i idealni grad 7. Helenistički apsolutizam i urbanost 8. Od megalopolisa do nekropolisa 9. Samostan i zajednica 10. Unutarnje uređenje srednjovjekovnog grada 11. Raspadanje srednjeg i najava novog vijeka 12. Struktura barokne moći 13. Dvor, parada, prijestolnica 14. Trgovačka ekspanzija i urbano rastvaranje 15. Paleotehnički raj: „Ugljeni grad“ 16. Od predgrađa do grada budućnosti 17. Mit megalopolisa 18. Retrospektiva i perspektiva (K-37)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1924. god Retko! Fridrih Engels (nem. Friedrich Engels;[1][2][3] Barmen, 28. novembar 1820 — London, 5. avgust 1895) bio je nemački filozof, istoričar, komunista, sociolog, novinar, poslovan čovek i revolucionar.[4] Njegov otac bio je vlasnik velikih tekstilnih fabrika u Solfordu u Engleskoj i Barmenu u Prusiji (sada Vupertal, Nemačka). Engels je zajedno sa Karlom Markom razvio ono što je danas poznato kao marksistička teorija i 1845. godine objavio je Stanje radničke klase u Engleskoj, zasnovano na ličnim zapažanjima i istraživanjima u engleskim gradovima. Engels je 1848. godine zajedno sa Marksom napisao Komunistički manifest, a takođe je autor i koautor (prevashodno sa Markom) mnogih drugih dela. Kasnije je Engels finansijski podržavao Marksa, omogućivši mu da istražuje i napiše Kapital. Nakon Markove smrti, Engels je uredio drugi i treći tom Kapitala. Pored toga, Engels je organizovao Markove beleške o teorijama viška vrednosti,[5] koje su kasnije objavljene kao „četvrti tom Kapitala”.[6][7] Godine 1884. je na osnovu Marksovog etnografskog istraživanja objavio je Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države. Engels je umro u Londonu 5. avgusta 1895. godine, u 74. godini od karcinoma grkljana i posle kremiranja njegov pepeo bio je rasut sa Biči Heda u blizini Istborna.

Ivan Goran Kovačić JAMA / ilustr. Frano Baće (1948) Korice su kao na slici-neznatno oštećene po ivicama Unutršnjost deluje nekorišćeno Prelepe ilustracije Frano Baće 1948 Zagreb Frane Baće (Pakoštane, 3. listopada 1911. – Zagreb, 28. svibnja 1993.) bio je hrvatski slikar i grafičar. Ilustracije knjiga Ilustrovanje poezije Hrvatsko slikarstvo druge polovine xx veka rano Baće Životopis Uredi Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu završio je 1934. godine. Bio je vrstan pedagog, organizator i aktivan djelatnik Udruženja likovnih umjetnika Hrvatske. Bio je profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, na odsjeku grafike (1956. – 1982.), gdje je zajedno s Marijanom Detonijem 1956. osnovao Grafički odjel s dodiplomskim i postdiplomskim studijem.[1] Iste godine bio je uz Vilka Glihu Selana i Ivana Švertaseka suosnivač Radionice za obradu plemenitih metala pri Školi primijenjenih umjetnosti u Zagrebu (danas Radionica primijenjenih umjetnosti d.d.).[2] Uz grafiku i slikarstvo bavio se dizajnom stakla, obradom plemenitog metala, ilustracijama i opremom knjiga.[1] Na Akademiji likovnih umjetnosti radio je sve do umirovljenja 1982.[3] Иван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, ?13. јул 1943) је био хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар и партизан.[1][2] Иван Горан Ковачић Ivan Goran Kovačić.jpg Датум рођења 21. март 1913. Место рођења Луковдол, Аустроугарска Датум смрти 13. јул 1943. (30 год.) Место смрти Врбница, НДХ Биографија Уреди Рођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата Ивана и мајке Јеврејке Руже (девојачко Клајн)[3]. Основну школу је завршио у родном месту, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. Још као гимназијалац И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу[2], али је касније студије напустио. Као студент филозофије на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом. Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу. Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу. Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана.[2] Познату поему `Јама“ написао је у партизанима [2]инспирисан усташким злочинима у околини Ливна када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.[1] Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб: У планини мркој нек ми буде хум, Над њим урлик вука, црних грана шум. Љети вјечни вихор, зими висок снијег, Муку моје раке недоступни бријег. Споменик Ивану Горану Ковачићу у Загребу, дело Војина Бакића из 1963. У релативно кратком стваралачком раду, који је трајао непуних десет година, Горан је писао „песме, новеле, критике, започео два романа, преводио с енглеског, француског, руског и словеначког језика“. Читао је много, и то одабрану литературу. Преводио је, поред осталих, Шекспира, Бајрона, Шелија, Вајлда, Тенисона, Рембоа и Јесењина.[2] Волео је усмену књижевност, Мажуранића, Матоша, Назора и Жупанчича. По својим песничким схватањима припадао је оној групи уметника која је у прву лепоту песничког дела тражила у пуном складу форме и садржине. Борио се против „безидејног артизма“, али се није слагао ни са оним песницима који су „порицали или занемаривали естетику израза“. За живота Ковачић је издао збирку приповедака Дани гњева и припремао за штампу збирку песама Огњи и роже. Значајан је и његов есејистичко-критичарски рад, у коме је испољио смисао за веома танана идејно-естетска опажања и уопштавања. У тој области познати су му написи о Бјекославу Калебу, Ранку Маринковићу, Петру Шегедину, Драгутину Тадијановићу и другим. После ослобођења Накладни завод Хрватске издао је целокупно Ковачићево књижевно дело у седам књига, из којих је преведено на многе језике. О њему је 1979. године снимљен истоимени филм.[4] Дела Поезија (1932) Дани гњева (1936) Огњи и роже (постхумно објављено) Свети псовач (постхумно објављено) Есеји и оцјене (постхумно објављено) Заоставштина У спомен на Ивана Горана Кочића утемељена је 1964. године песничка манифестација Гораново прољеће, која се сваке године одржава 21. марта у родноме Луковдолу. Од 1971. године додјељује се најважнија хрватска песничка награда за целокупни песнички допринос `Горанов вијенац`, а од 1977. награда `оран за младе пјеснике` као и награда за најбољу песничку збирку од 2019.године.[1] У Горановој кући у Луковдолу 1975. године уређен је Меморијални музеј Иван Горан Ковачић.[5] Део пронађених посмртних остатака положен је 1996. у меморијални споменик чији је аутор Звонимир Крзнарић у Луковдолу.[1]

Korice su kao na slici Unutra je jako dobro očuvana Prelepe ilustracije Frano Baće 1948 Zagreb Frane Baće (Pakoštane, 3. listopada 1911. – Zagreb, 28. svibnja 1993.) bio je hrvatski slikar i grafičar. Ilustracije knjiga Ilustrovanje poezije Hrvatsko slikarstvo druge polovine xx veka Frano Baće Životopis Uredi Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu završio je 1934. godine. Bio je vrstan pedagog, organizator i aktivan djelatnik Udruženja likovnih umjetnika Hrvatske. Bio je profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, na odsjeku grafike (1956. – 1982.), gdje je zajedno s Marijanom Detonijem 1956. osnovao Grafički odjel s dodiplomskim i postdiplomskim studijem.[1] Iste godine bio je uz Vilka Glihu Selana i Ivana Švertaseka suosnivač Radionice za obradu plemenitih metala pri Školi primijenjenih umjetnosti u Zagrebu (danas Radionica primijenjenih umjetnosti d.d.).[2] Uz grafiku i slikarstvo bavio se dizajnom stakla, obradom plemenitog metala, ilustracijama i opremom knjiga.[1] Na Akademiji likovnih umjetnosti radio je sve do umirovljenja 1982.[3] Иван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, ?13. јул 1943) је био хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар и партизан.[1][2] Иван Горан Ковачић Ivan Goran Kovačić.jpg Датум рођења 21. март 1913. Место рођења Луковдол, Аустроугарска Датум смрти 13. јул 1943. (30 год.) Место смрти Врбница, НДХ Биографија Уреди Рођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата Ивана и мајке Јеврејке Руже (девојачко Клајн)[3]. Основну школу је завршио у родном месту, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. Још као гимназијалац И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу[2], али је касније студије напустио. Као студент филозофије на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом. Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу. Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу. Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана.[2] Познату поему `Јама“ написао је у партизанима [2]инспирисан усташким злочинима у околини Ливна када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.[1] Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб: У планини мркој нек ми буде хум, Над њим урлик вука, црних грана шум. Љети вјечни вихор, зими висок снијег, Муку моје раке недоступни бријег. Споменик Ивану Горану Ковачићу у Загребу, дело Војина Бакића из 1963. У релативно кратком стваралачком раду, који је трајао непуних десет година, Горан је писао „песме, новеле, критике, започео два романа, преводио с енглеског, француског, руског и словеначког језика“. Читао је много, и то одабрану литературу. Преводио је, поред осталих, Шекспира, Бајрона, Шелија, Вајлда, Тенисона, Рембоа и Јесењина.[2] Волео је усмену књижевност, Мажуранића, Матоша, Назора и Жупанчича. По својим песничким схватањима припадао је оној групи уметника која је у прву лепоту песничког дела тражила у пуном складу форме и садржине. Борио се против „безидејног артизма“, али се није слагао ни са оним песницима који су „порицали или занемаривали естетику израза“. За живота Ковачић је издао збирку приповедака Дани гњева и припремао за штампу збирку песама Огњи и роже. Значајан је и његов есејистичко-критичарски рад, у коме је испољио смисао за веома танана идејно-естетска опажања и уопштавања. У тој области познати су му написи о Бјекославу Калебу, Ранку Маринковићу, Петру Шегедину, Драгутину Тадијановићу и другим. После ослобођења Накладни завод Хрватске издао је целокупно Ковачићево књижевно дело у седам књига, из којих је преведено на многе језике. О њему је 1979. године снимљен истоимени филм.[4] Дела Уреди Поезија (1932) Дани гњева (1936) Огњи и роже (постхумно објављено) Свети псовач (постхумно објављено) Есеји и оцјене (постхумно објављено) Заоставштина Уреди У спомен на Ивана Горана Кочића утемељена је 1964. године песничка манифестација Гораново прољеће, која се сваке године одржава 21. марта у родноме Луковдолу. Од 1971. године додјељује се најважнија хрватска песничка награда за целокупни песнички допринос `Горанов вијенац`, а од 1977. награда `оран за младе пјеснике` као и награда за најбољу песничку збирку од 2019.године.[1] Меморијални музеј Иван Горан Ковачић Уреди У Горановој кући у Луковдолу 1975. године уређен је Меморијални музеј Иван Горан Ковачић.[5] Део пронађених посмртних остатака положен је 1996. у меморијални споменик чији је аутор Звонимир Крзнарић у Луковдолу.[1]

CHOPIN Guy De Pourtales Tematika: UMETNOST- MUZIKA - BIOGRAFIJA Biografija Sopena Zagreb 1944 208 str. fotografije Edicija - Junaci djela i misli, knjiga 7 Frederik Fransoa Šopen (franc. Frédéric François Chopin, polj. Fryderyk Franciszek Szopen[3]; Želazova Vola,[2] 1. mart 1810[4] — Pariz, 17. oktobar 1849) je bio poljski kompozitor i pijanista romantizma. Najistaknutiji predstavnik poljske muzičke kulture i jedan od najznačajnijih pijanista i kompozitora svih vremena.[5] U svojoj dvadesetoj godini Frederik Šopen se seli u Pariz sa ciljem da se usavrši. Do tada je već komponovao svoja dva klavirska koncerta. Bio je prvi zapadni kompozitor koji je u klasičnu muziku uneo elemente slovenske muzike. Njegove mazurke i poloneze još danas predstavljaju temelj poljske narodne klasične muzike. Šopen je često imao problema sa zdravljem i umro je sa 39 godina posle dužeg bolovanja od tuberkuloze. Gui de Pourtales (rođen 4. avgusta 1881. u Berlinu, † 12. juna 1941. u Lozani) bio je francusko-švajcarski pisac.

Toma Zivanovic - Sistem sinteticke pravne filozofije Predavanje na pariskom i beogradskom pravnom fakultetu I - Nauka o sintetickoj pravnoj filozofiji Napredak, Beograd, 1921. Mek povez, nedostaju korice i dobar deo rikne, 99 strana. Ipak, kada se prekorici, bice ovo sasvim dobar primerak. Posveta i potpis autora. Toma Živanović (Paraćin, 6/18. februar 1884 — Beograd, 31. mart 1971) bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu[1] teoretičar Krivičnog prava, i pravni filozof[1] poznat po uvođenju tripartitnog sistema u krivičnom pravu (krivično delo - krivica - kazna), i doprineo objektivatizaciji krivičnog prava. Biografija Akademik Toma Živanović rođen je 1884. godine u Paraćinu od oca Stevana zanatlije i majke Stanije domaćice. Osnovnu školu i nižu gimnaziju je završio u Paraćinu. Dalje školovanje je nastavio u Beogradu. Pravni fakultet je završio 1906. u Beogradu. Po završenim studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu, Toma Živanović odlazi na stručno usavršavanje u Pariz gde se rađa njegova teorija uzročnosti, koja je od tada do danas opšte prihvaćena u krivičnopravnoj teoriji i praksi.1907. godine je prava i kriminalističku školu završio u Parizu. 1908. godine je doktorirao u Parizu na pravu[1]. 1909. godine je postao docent na Pravnom fakultetu u Beogradu. Toma Živanović je 1922. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1926. godine za redovnog člana iste akademije. Na istoj sednici 1926. godine za dopisnog člana izabran je Ivo Andrić, a nešto prije Milutin Milanković. redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu je od 1920. godine, gde predaje materijalno krivično pravo[1]. U to vreme su predavali Slobodan Jovanović, Đorđe Tasić, Mihailo Ilić i drugi. U vreme rata fakultet nije radio, a u zgradi se nalazila nemačka komanda. Više profesora je oterano na robiju u Banjički logor, a dva, Mihailo Ilić i Đorđe Tasić su streljani 1944. godine. Posle Drugog svetskog rata Tomi Živanoviću je bilo zabranjeno da predaje na Pravnom fakultetu u Beogradu.[traži se izvor] Dela i trag Toma Živanović je bio u potpunosti posvećen nauci, pored krivičnog prava bavio se i pravnom filozofijom. Njegova važnija dela su: Sistem sintetičke pravne filozofije Osnovi krivičnog prava (srpskog) Osnovi krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije Osnovi vojničkog prava O istupima Napisao je veliki broj članaka na srpskom i stranim jezicima. Primera radi navodimo da postoji više teorija o pojmu kriminologije, koje usko definišu kriminologiju kao nauku o kazni. Međutim privaćena je njegova tripartitna teorija po kojoj je kriminologija nauka koja se bavi sveobuhvatnim proučavanjem zločina i izvršioca koristeći pri tome saznanja iz drugih nauka. Ova teorija je prihvaćena kako kod nas,[kako?] tako i u naučnim krugovima Italije, Francuske, Kanade i drugim zemalja. Izuzetno plodan rad Tome Živanovića, koji je značajno unapredio ne samo pravnu nauku već i kompletnu pravničku strukturu opšte je priznat i visoko vrednovan u svetu. Amfiteatar IV na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu nosi njegovo ime.[2]