Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dnevnik 1896-1920 Dnevnik Jovana Jovanovića deo je njegove bogate zbirke dokumenata koja se čuva u Arhivu Jugoslavije i sadrži 92 arhivske kutije. Arhivistički je obrađen jedan njen deo, 69 kutija, s inventarom kao informativnim sredstvom. Preostali deo još je neobrađen, ali se može nesmetano koristiti pošto je urađen odgovarajući popis sadržaja preostalih kutija. Dnevnik se čuva u kutiji broj 54. Manji deo pisane zaostavštine Jovana Jovanovića nalazi se u Arhivu Makedonije u Skoplju. Razdoblje koje obuhvata Jovanovićev Dnevnik vreme je kada je obavljao diplomatske poslove; iz tog razloga on je, pre svega, posvećen spoljnoj politici Kraljevine Srbije. Jovanovićev Dnevnik nije redovno vođen, ima praznina, ali kada se pogleda u celini, ostavlja utisak impozantnog dela i po obimu i po značaju podataka korisnih istraživačima Velikog rata, pre svega za proučavanje diplomatije Srbije, njenih odnosa sa saveznicima i neprijateljima, kao i Jovanovićeve uloge u svim tim zbivanjima. Jovan Jovanović – Pižon (Beograd, 3. septembar 1869 — Ohrid, 20. jun 1939) bio je srpski diplomata, političar i pisac. Uoči izbijanja Julskog ultimatuma je bio ambasador Srbije u Austrougarskoj. U Beogradu je završio osnovnu školu i gimnaziju, kao i prava na Velikoj školi 1891. godine. Zatim je nastavio studije prava na univerzitetu u Parizu, gde je stekao `lisans` (diplomirao). Po povratku maja 1892. godine postavljen je za pisara u beogradskom Varoškom sudu.[1] Nosio se otmeno, sa visokim okovratnikom i u odelu krojenom po pariskoj modi. Zbog toga je dobio nadimak Pižon što na francuskom znači golub.[2] Između 1899. i 1903. bio je pisar Poslanstvu Kraljevine Srbije u Carigradu, pisar Ministarstva finansija (1901-1903) i sekretar Ministarstva inostranih dela. Izabran je još 1900. godine za vanrednog profesora Velike škole. Tokom 1903-1904. godine Jovanović je bio u Sofiji, otpravnik poslova, a nakon pauze, 1906. godine diplomata u Atini, gde je kratko vršio je dužnost otpravnika poslova u poslanstvu Kraljevine Srbije u Grčkoj. Godine 1907. on se bavi poslom u Kairu, pa preuzima dužnost konzula na Cetinju 1907-1909. godine.[3] Uz Svetislava Simića, bio je jedan najzaslužnijih državnih službenika za pomaganje i organizaciju srpskog četničkog pokreta u Makedoniji.[4] Na upravi srpskog konzulata u Skoplju bio je od jula 1909. do 1911. godine. Godine 1911. postaje načelnik odeljenja Ministarstva inostranih dela, a 1912. godine i ministar ovog ministarstva. Od 1912. do 1914. godine bio je poslanik u Beču, zatim pomoćnik ministra inostranih dela 1914-1915. godine. Bio je stalno uz predsednika vlade Pašića, sa kojim se povlačio iz Niša, preko Kraljeva, Raške, Prištine, Prizrena do Skadra. Nakon konsolidicaje državnog vođstva u izgnanstvu, sa ostrva Krfa je otišao u novu diplomatsku misiju. Postao je poslanik Kraljevine Srbije u Londonu 1915-1916. godine, i Vašingtonu 1919-1920. godine. Penzionisan je 1920. godine po svom zahtevu, kao diplomata u Americi, i po povratku u novu državu Kraljevinu SHS, ulazi u politički život. Kada je osnovana Zemljoradnička stranka ulazi u nju, i već na prvim izborima 1920. godine izabran je kao nosilac liste u banjalučkom okrugu za narodnog poslanika. U tom okrugu će biti biran za poslanika i na sledećim izborima - 1923, 1925. i 1927. godine. Tokom šestojanuarske diktature apstinira, i jedan je od osnivača Udružene opozicije. U politički život se aktivno vratio pred izbore 1935. godine, i to na listi dr Vladimira Mačeka. Poslednji put je izabran za poslanika, takođe na Mačekovoj opozicionoj listi, 1938. godine u Oplenačkom srezu. Celog života je bio aktivni dopisnik srpskih uglednih časopisa i pisac. U Srpskom književnom glasniku pisao je pod pseudonimom Inostrani. Sarađivao je i sa časopisima „Zorom”, „Delom”, „Novom Evropom” i više dnevnih listova, „Politikom” i drugim. Napisao je i značajno delo Južna Srbija od kraja 18. veka do oslobođenja.[5] Preminuo je u Ohridu juna 1939. godine; pozlilo mu je tokom održavanja političke konferencije u hotelu „Srpski Kralj”. Njegov „Dnevnik (1896-1920)“ objavljen je 2015. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tibor Zivkovic Izgubljeni izvor Konstantina Porfirogenita DE CONVERSIONE CROATORUM ET SERBORUM - O Srbima i Hrvatima Konstantin Porfirogenit, autor Tibor Živković Istraživanja slovenskih poglavlja iz dela `De administrando Imperio` knjige vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita O Srbima i Hrvatima, kao i o Dalmaciji - najstariji izvori za istoriju Srpskog i hrvatskog naroda Tibor Živković je bio direktor istorijskog instituta i srpski istoričar čija su se istraživanja većinom odnosila na rani srednji vek u Srbiji, Bugarskoj, Hrvatskoj i Grčkoj; zatim srpsko-vizantijske odnose, kao i etničke simbioze. Osnovno i srednje školovanje završio je u Beogradu. Diplomirao je na Katedri za stari vek Filozofskog fakulteta u Beogradu 1990. godine. Magistrirao je 1996. godine sa tezom Slavizacija na teritoriji Srbije od VII-XI veka, koja je kasnije objavljena kao knjiga pod naslovom Sloveni i Romeji (2000). Od 1997. godine radio je u Istorijskom institutu SANU. Doktorirao je 2000. godine sa disertacijom Sloveni pod vlašću Vizantije od VII do XI veka (do 1025. god.), na osnovu koje je kasnije štampana knjiga u dva izdanja (2002, 2007), pod naslovom Južni Sloveni pod vizantijskom vlašću (600—1025).[4] Poslednje radove je posvetio pručavanju i analizi osnovnih izvora ranog srednjeg veka u Jugositočnoj Evropi: Letopis popa Dukljanina i O upravljanju carstvom Konstantina VII Porfirogenita, iz kojih su proistekle knjige Gesta Regum Sclavorum II (2009), De conversione Croatorum et Serborum – A Lost Source (2012), na engleskom jeziku. Posthumno je 2013. objavljen prevod ove knjige Izgubljeni izvor Konstantina Porfirogenita, kao i knjiga Anonymi descriptio Europae Orientalis (2013), na kojoj su sarađivali i Vladeta Petrović, Aleksandar Uzelac i Dragana Kunčer. Konstantin VII Porfirogenit (grčki:Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος) (2. septembar 905 — 9. novembar 959) bio je vizantijski car (913—959) i istoričar. Sa svojim saradnicima autor je četiri istorijska djela: Spis o narodima, Spis o ceremonijama, Spis o temama i Život Vasilijev.[1] Vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit je rođen 905. u Carigradu, a kao jedini sin cara Lava VI Mudrog iz njegovog odnosa sa Zojom Korbonopsinom.[2] Posle smrti Lava VI (911) državom je upravljao njegov brat car Aleksandar I, ali je on umro sredinom 912. godine, a stvarna vlast je data prvo regenstvu koje je vodio patrijarh Nikola I Mistika, a posle majka Konstantina VII i na kraju 920. je stvarnu vlast uzeo Roman I Lakapin car-savladar i tast Konstantina VII.[2] Konstantin VII uspeo je da preuzme vlast tek od 945. godine i vladao je samostalno do svoje smrti 959. godine.[3] Njegova vladavina je sa političkog aspekta beznačajna, ali zato njegova naučno literarna delatnost zauzima jedno od najistaknutijih mesta i u vizantijskoj kulturnoj istoriji. Konstantin je imao smisla i ljubavi za nauku i umetnost. Car je oko sebe okupio grupu sposobnih i obrazovanih saradnika koji su mu pomagali na spremanju materijala, a sudelovali su i u pisanju, tako je teško odvojiti šta je pisao sam car a šta saradnici. Karakter dela ovog kruga je kompilatorski ali baš u tome je njihova vrednost jer donose vesti starijih izgubljenih izvora. Konstantinova dela su bogata informacijama. Najpoznatije njegovo delo je „De administrando imperio“ (O upravljanju carstvom) koje ima didaktički karakter i namenjen je carevom sinu, kasnijem caru Romanu II. U tom delu, Konstantin Porfirogenit daje podatke o zemljama i narodima sa kojima je Vizantija dolazila u dodir, među njima i Slovenima.[4] Delo je naročito značajno za proučavanje istorije srpskog naroda, jer Porfirogenit piše o dolasku Srba na Balkan u 7. veku naše ere. Tibor Živković (Mostar, 11. mart 1966 — Beograd, 26. mart 2013[1]) bio je srpski istoričar čija su se istraživanja većinom odnosila na rani srednji vek u Srbiji, Bugarskoj, Hrvatskoj i Grčkoj; zatim srpsko-vizantijske odnose, kao i etničke simbioze.[2][3] Biografija Osnovno i srednje školovanje završio je u Beogradu. Diplomirao je na Katedri za stari vek Filozofskog fakulteta u Beogradu 1990. godine. Magistrirao je 1996. godine sa tezom Slavizacija na teritoriji Srbije od VII-XI veka, koja je kasnije objavljena kao knjiga pod naslovom Sloveni i Romeji (2000). Od 1997. godine radio je u Istorijskom institutu SANU. Doktorirao je 2000. godine sa disertacijom Sloveni pod vlašću Vizantije od VII do XI veka (do 1025. god.), na osnovu koje je kasnije štampana knjiga u dva izdanja (2002, 2007), pod naslovom Južni Sloveni pod vizantijskom vlašću (600—1025).[4] Bio je direktor Istorijskog instituta od 2002. do 2010. godine, kao i glavni i odgovorni urednik Redakcionog odbora izdanja Istorijskog instituta.[3] Autor je dokumentarnog serijala Istorija Srba – Rani srednji vek, u šest polusatnih epizoda, za koji je sam napisao scenario i uradio režiju. Dokumentarci su objavljeni 2007. godini u produkciji izdavačko-informativne ustanove Mitropolije crnogorsko-primorske, i prikaznai na brojnim televizijskim stanicama u Srbiji i regionu.[4] Poslednje radove je posvetio pručavanju i analizi osnovnih izvora ranog srednjeg veka u Jugositočnoj Evropi: Letopis popa Dukljanina i O upravljanju carstvom Konstantina VII Porfirogenita, iz kojih su proistekle knjige Gesta Regum Sclavorum II (2009), De conversione Croatorum et Serborum – A Lost Source (2012), na engleskom jeziku. Posthumno je 2013. objavljen prevod ove knjige Izgubljeni izvor Konstantina Porfirogenita, kao i knjiga Anonymi descriptio Europae Orientalis (2013), na kojoj su sarađivali i Vladeta Petrović, Aleksandar Uzelac i Dragana Kunčer

Lepo očuvana antikvarna knjiga Kao na slikama Retko 192? Pregled postanka i razvitka društva i države Aleksandar Gavela Izdavač: Uranija, Novi Sad bez god. izdanje iz dvadesetih godina XX veka (najkasnije 1930.) Detaljnije: mek povez, strana X+173, 21cm GAVELA, Aleksandar (Gavella), pravnik (Zagreb, 16. IX. 1894 — Jasenovac, IX. 1942). Diplomirao i doktorirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Od 1925. radio u pravosuđu, najprije kao sudbeni pristav, a zatim kao sudac prvostupanjskih i drugostupanjskih sudova u Zagrebu, Novom Sadu i Petrinji, te kao državni tužitelj u Karlovcu. Priloge o raznolikim temama iz područja prava, sociologije, politike, povijesti i gospodarstva objavljivao je u časopisima Novi život (1920–26), Nova Evropa (1921, 1924, 1926–27, 1929), Mjesečnik. Glasilo Pravničkoga društva (1925, 1937, 1939), Bankarstvo (1926), Letopis Matice srpske (Beograd 1927, 1933–34, 1938), Policija (1927), Ekonomist (1928), Jadranska pošta (1929), Narodna odbrana (1929), Sisački glas (1929), Večernja pošta (1929), Zemljoradnička zadruga (1931, 1935), Pravosuđe (1933–35, 1939), Godišnjak Matice srpske (1934), Dan (1935), Glas Matice srpske (1935), Pravnički glasnik (1937–38) i Odvjetnik (1940). U svome najcjelovitijem i glavnom djelu o postanku i razvitku društva i države (1930) prikazuje povijesni razvitak državnih oblika od »pradruštva« do suvremene demokratske države na korporativnim društvenim temeljima. Autor je i priručnika kaznenoga procesnog prava. DJELA: Pregled postanka i razvitka društva i države. Beograd 1930. — Praktični rukovođ krivičnog sudskog postupka s obrascima. Novi Sad 1931. LIT.: F. Malin: Dr Aleksandar Gavela, Pregled postanka i razvitka društva i države. Letopis Matice srpske (Beograd), 105(1931) CCCXXVII/1–2, str. 166–167. — V. Blagojević: Dr Aleksandar Gavela, sudija Okružnog suda u Novom Sadu. Praktični rukovođ krivičnog sudskog postupka s obrascima. Novi Sad 1931. Branič (Beograd), 17(8)(1932) 2, str. 120–121. — J. Đorđević: Dr Aleksandar Gavela, Pregled postanka i razvitka društva i države. Sociološki pregled (Beograd, 1(1938) str. 336–337. Nella Lonza (1998) Teokratija Gradovi ...

Homerosi világ (Homerski svet) Dr. Csengeri János 1903.g *Homeric World (Homer`s World) Dr. János Csengeri 1903. ..N*2105..2017. Dr. Csengeri János Lampel Róbert (Wodianer F. és Fiai) Cs. és Kir. könyvkereskedése (Budapest) , 1903.g Könyvkötői kötés , 226 oldal Tvrd povez,mađarski jezik,ilustrovana,226.strana,karta u prilogu,format : 23,5 x 16,5.cm, STANJE KNJIGE: očuvana,stranice čiste-nema ispisivanja,potpis vlasnika na naslovnoj stranici TARTALOM ELŐSZŐ 5 Az anyag osztályozása 9 I. RÉSZ. 1. Szakasz: A homerosi istenvilág 10 A) A görögök vallása 10 B) A homerosi istenek általában 13 C) A homerosi istenek 19 Égi (olymposi) istenek 19 1.-Zeus 19.,2.-Hera 20.,3-.Apollon és Helios 21.,-4.Artemis 23.,-5.Leto 23.,-6.Athene 23.,-7. Ares 25.,-8.Aphrodité 26.,--9.Hephaistos 27.,-10.Hermes 28.,-11.Az Olympos alárendelt istenségei 29. Tengeri istenek 30. 1.-Poseidon 30.,-2.Amphitrite 31.,-3.Nereus és Nereisek 31.,-4. Protheús és Eidothea 32.,-5.Phorkys és Thoosa 32.,-6.Ino-Leukothea 33 .,-7.A Seirének, Skylla, Charybdis 33.,- A föld istenei 1.-Demeter 33.,-2.Dionysos 34.,-.,-3.Alsóbbrendű istenek 34 Az alvilág istenei 35 1. Hades 35.,-.,-2 Persephone 35.,-3. Erinysek 35. 2. Szakasz: Az istentisztelet és lelkivilág 36 A) Vallásos érzés 36 Az istentisztelet nemei 37 a) Imádság 3. &) Áldozat 30., c) Az eskü 41., d) Jöveudőmondás 41., e) Az istentisztelet helyei 42., f) A papok 43., B) A homerosi kor lelki világa 43 I.A lelki élet (psychologia) 44.,-II.Az erkölcsiség (ethika) 48., ?) Erényesség 48., ?)Bűn 51., c)Bűnhődés 52., d)Erkölcsi jóság és rosszaság 53., e)Mások iránt való kötelességek 54., 1. Igazságszeretet 54 2. Idegen vagyon tiszteletbentartása 55 3. Mások életének kimélése 56 4- Barátság 57 5. Hazaszeretet 57 II. RESZ. 1. Szakasz: A föld képe Homerosnál 59., Görögország 60., Ithaka 61., Odysseus utja 65., Ilios 66. 2. Szakasz: A) A természet és jelenségei 70 1. Az ég 70 Idő és időszámítás 73., Időjárás 74., a) Szelek 74, b) Légköri tünemények 75. 2. A föld 76., ?) Hegyek, völgyek, síkok 76, ?) Vizek 77 3. Az alvilág 79 B) A természet három országa 81 I. Állatok. 1. Emlősök 81. a) Kutya 81, 6) Ló 82, c) Szamár 83., d) Öszvér 83., e) Szarvasmarha 83., f)A juh 84., g) A kecske 85., h) A szarvas 83., i) A disznó 86., j) Vaddisznó 87., k) Az elefánt 87., l) A farkas 87., m) A sakál 88., n) Az oroszlán 88., o) A medve 88., 0 A párducz 88., ., q) A nyul 89., r) A denevér 89 2.Tengeri emlősök. Halak 89., -3. Csuszó-mászók 90., -4. Madarak 90. a) Vizi madarak 90,. &) Galambok 91., c) Éneklő madarak 91., d) Ragadozó madarak 92 5.-Puhatestűek 93, -6. ízeltlábúak 93., -7. Férgek 94 II. Növények 94., III. Ásványok 99.,-III. RÉSZ. 1. Szakasz: A) Nyilvános élet. I. Az állam békeidején 101. 1.A király 101., - 2.A nemesek 104.,- 3.Nem-nemes szabadok, polgárok, nép 105., -4.Zsellérek 105., -5.Napszámosok 105., -6.Rabszolgák 105., -7.A közjó munkásai 106., -8.A kalmár 108., II. Az állam háború idején 1C8 A fegyverek a két eposban 111. I. Védő fegyverek 114, -II. Támadó fegyverek 124. A harcz módja és menete 129., A háború okai 130., A harczosok nemei és a harczrend 130, A harcz 131 2. Szakasz: B) Magánélet. I. A c s a 1 á d 134. 1. A házasság 134, -2 .A gyermekek nevelése 136. II.A cselédség 137 III. A családnak idegenekkel való viszonya 139 IV. A homerosi ház 141 a) A tirynsi várpalota 141 b) Odysseus palotája 152 A ház belseje 156 a) A ház díszítése, a megaron nagysága 156., , b) A terem világítása, a tetőzet 158., c) Ajtók és ajtózárak 159 Belső berendezés 162 Ruházat 166 1. A férfi öltözete 166,- 2. A nő öltözete 168., Ékszerek 171., ,-3. Lábbeli és Hajviselet 174 Az étkezés 176., Ivóedények 178. A közlekedés és szállítás eszközei 180. 1. A szekér 180, 2. A hajó 184 a) A hajó részei 184, b) Tengerre szállás, tengeri ut, kikötés 191., Művészet 193., Temetés 199., Függelék: 1, Az Iliás tartalma hexameterekben 203. 2. A nevezetesebb családfák 204 3. A két epos nev. személyei 206 Név- és tárgymutató: I. Görög II. Latin 207 **TÉMAKÖRÖK Irodalomtörténet > Világirodalom > Európai irodalom > Dél-európai

omot Pavle Bihaly Nolit 1941. vrlo dobro stanje Roman poznatog španjolskog književnika Vicentea B. Ibaneza u izdanju Nolita iz 1941. godine. Vicente Blasco Ibáñez (29. januar 1867 – 28. januar 1928) bio je španski pisac, filmski scenarist te filmski režiser koji se smatra jednim od glavnih predstavnika španskog realizma. Rođen je u Valenciji gdje se u mladosti istakao kao gorljivi republikanac te osnovao novine po imenu El Pueblo, koje su često bile predmetom cenzure. Zbog svojih političkih stavova, ali i sklonosti zavođenju žena, stvorio je mnogo neprijatelja, te je jednom gotovo ubijen. Početkom 20. vijeka se preselio u Argentinu, a potom i Pariz gdje je za vrijeme prvog svjetskog rata bio gorljivi pobornik Antante. Najpoznatije djelo mu je roman Los cuatro jinetes del apocalipsis koji je 1921. godine poslužio kao predložak za znameniti film The Four Horsemen of the Apocalypse s Rudolphom Valentinom u glavnoj ulozi. Pored toga je poznat i po romanu Sangre y arena (Krv i pijesak) posvećenog toreadoru u ljubavnom trokutz, ali književni stručnjaci uglavnom više cijene njegove realističke romane La barraca i Cañas y barro Opus[uredi - уреди | uredi izvor] La araña negra (1892). A los pies de Venus Argentina y sus grandezas Besplatna e-knjiga: Arroz y tartana na Projektu Gutenberg Cañas y barro,[1], roman o životu ribara u močvarama Albufera kraj Valencije, predložak za kasniju špansku TV-seriju. Cuentos valencianos El caballero de la virgen El intruso El oriente El papa del mar, o protupapi Benediktu XIII, koji je dvor smjestio u Peniscolu. Besplatna e-knjiga: El paraiso de las mujeres na Projektu Gutenberg Besplatna e-knjiga: El préstamo de la difunta na Projektu Gutenberg En busca del Gran Khan Entre naranjos,[2] kasnije adaptiran u TV-seriju. Fantasma de las alas de oro Flor de mayo La araña negra Besplatna e-knjiga: La Barraca na Projektu Gutenberg La bodega Besplatna e-knjiga: La Catedral na Projektu Gutenberg La horda La maja desnuda, o Goyinoj Folojoj Maji. Besplatna e-knjiga: La Tierra de Todos na Projektu Gutenberg La Pared Los argonautas Četiri jahača Apokalipse (Los Cuatro Jinetes del Apocalipsis),[3]. Besplatna e-knjiga: The Four Horsemen of the Apocalypse na Projektu GutenbergBest seller in the United States in 1919. Los muertos mandan Luna Benamor Mare Nostrum, špijunski roman po kome je 1926. godine snimljen istoimei film. Novelas de la costa azul Krv i pijesak (Sangre y arena), ekraniziran nekoliko puta Vistas sudamericanas Voluntad de vivir Vuelta del mundo de un novelista, putopis. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 8. avgust 1898. — 17. jul 1941) bio je srpski izdavač, književnik i prevodilac jevrejsko-mađarskog porekla. Sadržaj 1 Biografija 2 Reference 3 Literatura 4 Spoljašnje veze Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 8. avgusta 1898. godine u Zemunu.[1] U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920.[2] Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: Džek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Oženio se Bečlijkom Marijom Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je, kao dete Jevrejina i katolkinje, kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac, ali tamo nije ostao neuočljiv. Kao poznatog kulturnog radnika, levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Marinkovoj Bari, u Beogradu, u prvoj grupi streljanih zatočenika Banjičkog logora. avangarda dizajn avangardni montaža omoti knjiga omotača omota .. oto bihalji merin

JOVAN PLAMENAC SLUČAJ ĐENERALA MIHAILOVIĆA, JASEN NIKŠIĆ 2OO1 I. DvadesetSedmoMartovski puč i dvanaestoDnevni rat II. Od s/Loma JugoSlavije do pada Italije - 1. Dva pokreta otpora i ustaški pokolji - 2. Dva pokreta otpora poStaju neprijateljski rasPoloženi jeDan prema drugom - 3. Razlozi zbog kojih je Mihailović bio protiv partizana - 4. Partizanske opTužbe protiv Mihailovića III. Poslije pada Italije Isaija Berlin: Jovan Petrov Plamenac ........................................................... JOVAN PLAMENAC John Plamenatz (1912-1975) Rođen 1912. na Cetinju. Njegov otac Petar bio je miniStar inoStranih dela Kraljevine Crne Gore. Kad mu je bilo pet godina otac je Jovana poveo u Francusku, a uBrzo potom u Engesku, gde se školovao. Godine 1936. izabran je za nastavnika koledža `All Souls` na Oksfordu. Umro je 1975. u Oksfordu. Profesor ser ISIJA BERLIN o/Držao je 14. juna 1975. besedu u kapeli koledža All Souls. Jovan Plamenac je u vreme Drugog svetskog rata bio u Ratnom kabinetu kralja Petra Karađorđevića u Londonu. Bio je spona između izbegličke Vlade Kraljevine YU i britanskog Forin Ofisa. Pred kraj rata, u junu 1944, u privatnom izdanju obJavio je knjižicu `Slučaj đenerala Mihailovića`, kojom je hteo da objasni Čerčilu i Britancima zabludu u poLitici prema Balkanu, odnosno da je njihova podrška Brozu i njegovim komunistima po/Grešna... Zbog ovakvog pisanja naVukao je odijum posleRatnih vlasti u Jugoslaviji. Nekoliko puta dolazio je u Boljeviće, ali mu nije bilo dozvoljeno da konači u kući svoga oca. Stanovao je u hotelu u VirPazaru, budno praćen od policije. ЋИРИЛИЦА БРОШ 65 СТРАНА ODLIČAN PRIMERAK KOndicija: 10

SENKA DŽIHADA ISLAM: Dogma, Istorija, Ambicija SRĐA TRIFKOVIĆ Srpska književna zadruga B e o G r a d 2 0 0 7 POUČNIK PredGovor: Džejms BISET, bivši kanadski ambasador u YU PoGovor: prof. dr Darko TANASKOVIĆ ........................................................ R e f e r e n c e 1. Muhamed 2. Učenje 3. Dži/had bez kraja 4. Plodovi 5. Smrtni gresi Zapada 6. Dži/had na Balkanu 7. Peta kolona dži/hada ... Još mnogo toga uKazuje da nešto suštinski niJe u redu sa muslimanskim svetom. Sa tolikim naftnim bogatstvom zašto među 30 naJrazvijenijih zemalja sveta nema ni/Jedne muslimanske? Zašto danas dve trećine naj/Siromašnijih ljudi na planeti živi u muslimanskim zemljama? Zašto je u poslednjih 20 godina poGinulo preko dva miliona ljudi u sukobima u koje su bile u/Pletene muslimanske zajednice? Zašto demokratija i vladavina prava ne poStoje u muslimanskim državama? Zašto muslimani izVode mnogostruko više teških terorističkih dela od priPadnika /s v i h/ drugih vera, ideologija i pokreta zaJedno?... ... Veliki deo problema leži u ne/mogućnosti razdvajanja religije i države u Islamu. - Islam je /v i š e/ od vere: - Islam je /n a č i n/ života, - Islam je /p r a v n i/ poREDak, - Islam je normativni /m o r a l n i/ kodeks - Islam je /p r o g R A M/ revolucionarnog delovanja !!! .......................................................... ... Vernik /m o r A/ da prihvati i poTvrdi svoju bes/Pogovornu predaju A l a h u, da živi kao priPadnik /u n i v e r z a l n e/ islamske zajednice, kojoj DUGuje svoju primarnu lojalnost... ... Islam počiva na PET stubova: 1. Verovanje da postoji samo jedan Bog - Alah i da je Muhamed njegov poslanik 2. Molitva Alahu pet puta dnevno - u zoru, u podne, po podne, pri zalasku sunca i kada padne noć 3. Vernik svake godine /o d v a j a/ određeni deo svojih prihoda za pomoć siromašnima i nevoljnima 4. /P o s t/ od izlaska do zalaska sunca svakog dana u toku meseca zvanog Ramazan 5. Vernik mora bar jednom u životu da ode na /h o d o č a š ć e/ u Meku, osim ako ga u tome sprečavaju siromaštvo, bolest ili prevelika udaljenost ......................................................... 49 izvrsnih slika u boji!!! Tvrde korice, Ćirilica, Šiven povez, 437 str NEKORIŠĆENO N O V O GARANCIJA E K S T R A! Kondicja: 10 db19 (2)

Prvo izdanje kultne knjige za decu Gustava Krkleca „Telegrafske basne“ iz 1952. s ilustracijama hrvatske slikarke Vesne Boričić. Stanje: nedostaje rikna (v. sliku), potpis na predlistu, osim toga kompletno, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Izuzetno retko u ponudi. Autor - osoba Krklec, Gustav, 1899-1977 Naslov Telegrafske basne / stihovi Gustav Krklec ; ilustracije Vesna Borčić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1952 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 52 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Borčić, Vesna ISBN (Karton) Napisano je mnogo basni, a djeca najviše vole basne Gustava Krkleca jer su kratke i još se rimuju. Za razliku od ostalih basni njihovo nije da samo kritiziraju i pokušavaju djecu naučiti važnim životnim lekcijama, one su napisane kako bi nasmijale svakog čitatelja, kako mlađeg tako i starijeg. Telegraske basne su napisane s namjerom da se čitatelj nasmije najčešćim ljudskim manama, pa je tako u velikom djelu prisutno puno ismijavanja. Spomenute basne su pjesme koje je Krklec prvo pisao za svoju kćer, a koje su tek kasnije dobile naziv “Telegrafske”. Odakle naziv “Telegrafske basne”? Telegraf je nekada bio jedini uređaj putem kojeg su se mogle sve poruke brzo prenijeti. Bilo je to važno kada nije bilo drugog načina, a upravo je Krklec smatrao da je potrebno da do što većeg broja čitatelja dođu poruke koje je on iznio u šaljivim pričama. Basne Gustava Krkleca imaju četiri stiha, s tim da svi stihovi u jednoj pjesmi imaju podjednak broj slogova. Napisane su kako bi ismijale ljudske slabosti. Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. - Zagreb, 30. listopada 1977.), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells. Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine. Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun. Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen a kraj rata je dočekao u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine. Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Djela Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada `Hrvatski orač`, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović) Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, knj. 1: Srebrna cesta: pjesme, knj. 2.: Žubor života: pjesme, knj. 3.: Lica i krajolici, knj. 4.: Pisma iz provincije, knj. 5.: Noćno iverje, knj. 6.: Majmun i naočari, Alfa, Zagreb, 1977. Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču. U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca. Borčić, Vesna, hrvatska slikarica i grafičarka (Split, 16. V. 1920). Diplomirala na zagrebačkoj Akademiji likovnih umjetnosti 1945 (Lj. Babić), a specijalni tečaj grafike završila kod T. Krizmana. Slika i radi u svim grafičkim tehnikama, ostvarujući lirske kompozicije naglašenih svjetlosnih kontrasta. Ilustrira dječje knjige, crta kazališne kostime i izrađuje dekorativne keramičke predmete. KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sreten Zekovic Crnogorska hrestomatija Nauk(a) o Samobitnosti Crnogoraca i 53 (118) po(d)uke za svakoga od cobana do akademika II dio (tecaj) Sreten Zeković (Cetinje, 15. 2. 1943.) je crnogorski filozof, povjesničar, pisac i publicist. Bavi se crnogorskom povjesnicom, crnogorskim nacionalnim pitanjem i crnogorskim jezikom. Studirao je na Pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu u Beogradu,[1] na kome je, po preporuci mitropolita Danila dobivao i stipendiju,[2] ali nikad nije diplomirao. Bio je predsjednikom Crnogorskog konfederalističkog zelenaškog pokreta[3] i supotpisnikom pisma dubrovačkoj gradonačelnici Dubravci Šuici.[3] Piše za crnogorski znanstveni časopis Lingua Montenegrina. Djela Filozofija nacije: (dijalektičko-naturalistički humanizam ili dijalektičko-humanistički naturalizam), 1985. Tradicionalizam i kriticizam u nauci o Crnogorcima: kritika osnovnih nekorektnih interpretacija nauke o samobitnosti Crnogoraca, 1988. Etnogenezofobija (suautor sa Savom Brkovićem), 1988. Razlaz politike i pedagogije - Pedagoška legalizacija nacionalizma, Naši dani, br. 26/1988. Hrestomatija: crnogorski narod i srpska politika genocida nad njim (autor i urednik), 1991. Muzika Anankinog vretena, 1991. Crnogorska jeres - humanitas heroica liberalis montenegrinae, 1994. Razur crnogorskoga jezika i njegova revitalizacija Crnogorska pravoslavna Crkva Naučno krijumčarenje i dograđivanje krivotvorst(a)va, podlistak u Publici od 20. do 24. lipnja 2002. godine Podśetnik o Crnoj Gori i crnogorstvu Nacrt prolegomene za hašku i domaću optužnicu protiv duhovnijeh tvoraca i huškača rata za veliku (nebesku) Srbiju Rovačka Republika, podlistak u Publici od 9. – 27. lipnja 2003. Vrijedonosni sud u pravosudju, 2015 Knjige Tradicionalizam i kriticizam u nauci o Crnogorcima, Etnogenozofobija i etnogenezofobizam i dr. su dijelom tetralogije `Nauk(a) o samobitnosti Crnogoraca` - Crnogorska hrestomatija. Suautor je zbornika zbornik radova s međunarodnog znanstvenog skupa Da se više nikad ne ponovi posvećenog stradanju Cetinja, Vukovara i Srebrenice u njihovom povijesnom trajanju. Skup je bio održan na Cetinju 30. lipnja 2007. godine. Suautor je zbornika iz 2007. Hrvatsko-crnogorski dodiri/Crnogorsko-hrvatski dodiri: identitet povijesne i kulturne baštine Crnogorskog primorja, objavljenog na hrvatskom i crnogorskom, urednice Lovorke Čoralić.

BIJEDNI LJUDI - Pripovijesti - Milan Budisavljević Zagreb 1899 štampano u Srpskoj štampariji Sadržina - NA BREZOVOJ POLJANI - HRISTOS SE RODI - BORIĆA SIROTE - NA CRNOM VRHU - SJENI - U NOĆI - JAKOV SKENDŽIĆ - U MEĆAVI - NA BOROVAČI - ZIMSKA PRIČA BUDISAVLJEVIĆ, Milan, pisac i prevodilac (Vrelo kod Korenice, danas Titove Korenice, 16. III 1874 — Sremski Karlovci, 21. II 1928). Brat Budislava, novinara i saborskog zastupnika. Osnovnu školu učio u Vrhovinama, gimnaziju u Gospiću i Sremskim Karlovcima (1886–94), klasičnu filologiju u Zagrebu (1894–99). Za studija služio je kao pomoćni učitelj u zagrebačkoj donjogradskoj gimnaziji, potom je gimnazijski profesor u Karlovcu (1899/1900) i Gospiću (1900–03) te upravitelj Bogoslovnog konvikta u Sremskim Karlovcima (1903–28). Bio je urednik Brankova kola (1905–11), član književnog odjela Matice srpske i književnog društva u Beogradu. Kao član Srpske samostalne stranke bio je izabran u Srpski crkveni sabor. — Pisao je pripovijetke, većinom iz narodnog života u Gornjoj krajini, radove o filološkim pitanjima, rasprave o L. Kostiću, J. Palmotiću, Ilijadi u ogledalu srpskih narodnih pjesama te prikaze djela pojedinih pisaca (A. Aškerc, Z. J. Jovanović, K. Š. Đalski, F. Prešeren, M. Car, M. Begović, V. Ilić, I. Vojnović). Od 1892. do 1925. objavljivao je u publikacijama Vijenac, Život, Bosanska vila, Brankovo kolo, Nada, Letopis Matice srpske, Školski vjesnik, Kolo, Kalendar Matice srpske, Srpsko kolo (kalendar), Hrvatska njiva, Reč i dr. Zastupan je u zbirci Noviji srpski pripovjedači (Zagreb 1907). Dijelove nedovršene tragedije Momir i Grozdana objavio je u Glasniku Narodnoga veća (1918). S grčkog je preveo u stihovima Euripidovu Medeju (Zemun 1920); u Brankovu kolu (1899) objavio je Murkov prijevod Gete i srpska narodna poezija. Pripovijetke su mu prevođene na madžarski, njemački, slovački i ruski. Kritičari su isticali da je bio dobar analitičar i psiholog, ali kadikad melodramatik te podložan Turgenjevljevim utjecajima. DJELA: Bijedni ljudi, pripovijetke. Zagreb 1899. — Priče. Nova zbirka »Bijednih ljudi«. Mostar 1902. — Tmurni dnevi, pripovijetke. Mostar 1905. BIJEDNI LJUDI - Pripovijesti Milana Budisavljevića 1899 LIT.: Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Nada, 5(1899) 8, str. 126–127. — I. Lorković: Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Brankovo kolo, 5(1899) 44, str. 1404–1408; 45, str. 1440–1442; 46, str. 1467–1472; 47, str. 1502–1506; 48, str. 1520–1533. — M. Savić (M. S-ć): Bijedni ljudi. Letopis Matice srpske, 1899, CXCVIII/2, str. 155–156. — J. Skerlić: Bijedni ljudi, pripovijesti Milana Budisavljevića. Delo, 6(1899) XXII/6, str. 481–484. — M. Nikolić (mn): Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Život, 1900, I/3, str. 101–103. — P. Skok (Mikov): Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Svjetlo, 15(1900) 16, str. 3. — M. Car: Milan Budisavljević, Tmurni dnevi. Letopis Matice srpske, 1906, CCXXXVIII/4, str. 89–95. — B. Vodnik: Milan Budisavljević, Tmurni dnevi. Savremenik, 1(1906) I/5, str. 388. — J. Živojnović: (J. Ž.): Noviji srpski pripovedači. Letopis Matice srpske, 84(1908) CCXLVII/1, str. 94–96. — A. Sovrè: Evripides, Medeja. Sa grčkog prev. M. Budisavljević. Ljubljanski zvon, 40(1920) 12, str. 763–764. — (Nekrolozi): Reč, 5(1928) 1170, str. 4; Riječ, 24(1928) 44, str. 1; Srpsko kolo, 25(1928) 9, str. 4. — Gl. M.: Milan Budisavljević. Letopis Matice srpske, 102(1928) CCCXVI/2, str. 264–266. — Ž. S. Kalinić: Milan Budisavljević. Glasnik Profesorskog društva, 8(1928) 3, str. 188–192. — M. Leskovac: Jedno pismo Antuna Gustava Matoša Milanu Budisavljeviću. Letopis Matice srpske, 110(1936) CCCXLVI/1, str. 95–97. — S. Georgijević: Lika u našoj književnosti i kulturi. Glasnik Jugoslavenskog profesorskog društva, 19(1938–39) 10, str. 740–746. — K. Petrović: Istorija Srpske pravoslavne velike gimnazije karlovačke. Novi Sad 1951; 315–317. — S. Korać: Pregled književnog rada Srba u Hrvatskoj. Zagreb 1987. L. 1 POL. BELA. 4.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jugoslavija u plamenu Miomir Krsmanović, Radomir Smiljanić Sadržaj: - Izdanak iz jedne strogo poverljive okružnice hrvatskog narodnog pokreta - Šta su o Srbiji govorili naviši jugoslovenski državnici - Dragutin Minić Karlo: Šta su o Srbiji govorili strani državnici - Radomir Smiljanić: Otvoreno pismo prvom `demokratskom` premijeru dr Zoranu Đinđiću - Ivan Miladinović: Peko Dapčević traži da se bombarduje Nikšić - Akademik Vasilije Đ. Krestić: Gde stanuje genocidnost u hrvatskoj politici - Radomir Smiljanić: Rat i mir na Balkanu - Veselin P. Dželatović: Srpsko srce Johanovo - Momir Krsmanović: Ustaški pokolj Srba u Vlasenici u Drugom svetskom ratu - Prof. dr Smilja Avramov: Predstavljanje dokumenata o ubijanju Srbije - Radomir Smiljanić: Mi Hrvati smo započeli rat - Jugoslavije više nema Momir Krsmanović (Bursići, kod Višegrada, 1933) srpski je pisac. Autor je više istorijskih romana o genocidu nad srpskim narodom.[1]Godine 2013. objavljuje knjigu Golgota srpskog naroda 1941-1957. u sedam tomova, knjiga je skup usmenih svjedočenja o stradanju srpskog naroda iz istočne Bosne. Biografija Rođen je u srpskom selu Bursići u opštini Višegrad, Kraljevina Jugoslavija. Početkom Drugog svjetskog rata u Jugoslaviji, 3. oktobra 1941. godine kada je imao devet godina, preživeo je ustaški pokolj u Klisuri podno Sjemeća (između Sjemeća, Borika i Međeđe) nad srpskim zbjegovima u Podrinju. U ovom ustaškom pokolju mu je ubijena majka Joka, šestogodišnji brat Radomir i mnogobrojna rodbina. Otac Milivoje je preživio zajedno sa 40 stanovnika koji su branili selo od ustaša, ali su bili potisnuti i selo su zauzele ustaše. Momir Krsmanović je neposredno prije pokolja pobjegao u brdo iznad sela, a kada se nakon pokolja vratio, zatekao je rasporenu majku. Jedini koji je preživio pokolj je bio njegov šestogodišnji brat Milorad koji se nalazio sakriven ispod ponjave.[1] „ Majku su mi ustaše rasporile nožem. Izašla su joj creva i ona se onesvestila. Kada je došla sebi, u tom nekom podrumu, u planinskoj kući gde su zatvorili žene i decu, koljači su već bili otišli uvereni da žive svedoke iza sebe nisu ostavili. Dve žene su, ipak, preživele. Savka Planinčić je uskočila u sanduk sa brašnom, a Marija Furtula je, iako i sama ranjena, zatrpana leševima drugih žena uspela da prevari ustaše da još daje znake života. One su mi mnogo godina kasnije prepričavale poslednje sate moje sirote majke. Pričale su mi kako je, kada je došla svesti, vlastitim rukama vraćala creva u stomak i molila jednu od njih da joj ga zašiju. Kada joj je uplašena žena drhtavim glasom rekla da ne sme, ona je samo odmahnu glavom: „Daj mi iglu, sama ću“. Tako se, jadna, sama zašivala. Sa njom su tada bili moja devetomesečna sestrica Dragica i mlađa braća, četvorogodišnji Milorad i šestogodišnji Radomir. Kada su crnokošuljaši otišli, uvereni da krvavi pir niko nije preživeo, onako majušni, su se iskobeljali ispod ponjave. Sestrica je plakala od gladi, a majka se ponovo onesvestila. Konci koje je sama prišivala popucali su. Više joj nije bilo spasa... baš kao ni malom Radomiru kojeg su ustaše izbole nožem.[1][2] ” — Momir Krsmanović U martu 1942. godine se pod naletom ofanzive Crne legije Jure Francetića ponovo našao u srpskim zbjegovima na Drini u Podrinju sa ocem Milivojem i preživjelim bratom Miloradom. Zbjeg je sačinjavalo 10.000 Srba. Na molbu Milana Nedića, njemačke trupe su spasile jedan dio Srba, tako što su krenule prema Drini i preuzele jedan dio zbjega koji se nalazio u okruženju Crne legije. Pošto su Momir i Milorad izgubili majku, Nijemci su dozvolili da se i otac Milivoje ukrca na teretni voz koji ih je odveo u logor Sajmište u Zemun. U logoru Sajmište ih prihvata Nedićev Crveni krst, te Momir osnovnu školu završava pri Nedićevoj vojsci u domu za srpske izbjeglice. Nakon završetka Drugog svjetskog rata završava mašinbravarski zanat i višu metalsku školu.[1] Svoju prvu priču „Deca oko mrtve majke“ je objavio u listu „Omladina Jugoslavije“. Momir Krsmanović je potpredsednik upravnog odbora Akademije „Ivo Andrić“, član Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Srpske. Penzionisan je i živi u Beogradu. Djela Njegovo prvo djelo „Teče krvava Drina“ izdato je 1983. Štampanje romana je finansiralo devet stotina zaposlenih preduzeća „Bora Kečić“ u Železniku, gdje je Momir Krsmanović u to vrijeme bio zaposlen. Za ovaj istoriografski roman u kome su sve ličnosti autentične, materijal je sakupljao punih deset godina. Roman je baziran na činjenicama, istinskim ličnostima i svjedočenjima preživjelih. Roman Teče krvava Drina zbog svoje tematike koja obrađuje zločine nad Srbima je 1983. godine izazvao mnoštvo reagovanja u javnosti tadašnje Jugoslavije. Roman je nazvan „atak na bratstvo i jedinstvo“, a u Beogradu je osnovana je i komisija za „slučaj Krsmanović“. Djelo Teče krvava Drina je posvetio svojoj majci Joki. Tokom raspada Jugoslavije 1992. godine objavio je prvi dio trilogije Krvave ruke islama, koji je preveden i na engleski jezik. Roman je napisan u manastiru Velika Remeta na Fruškoj gori. Ova trilogija je upotpunjena romanima Tragovi mrtve braće i Kletva mrtve braće. Roman I bog je zaplakao nad Bosnom, u kome opisuje stradanja srpskog naroda u periodu Rata u Bosni 1992-1994, objavljuje 1994. godine. Za pisanje ovoga romana je koristio 120 audio-kaseta koje sadrže svjedočenja o stradanju Srba na prostoru od Brčkog do Nevesinja. Nagrade Za roman Teče krvava Drina koje je prevedeno na engleski jezik je dobio zahvalnicu od Simona Vizentala i Margaret Tačer. Dobio je i zahvalnicu od Patrijarha srpskog Pavla.[1] Orden Svetog Save 2. reda uručio mu je 22. oktobra 2019. patrijarh srpski Irinej. Radomir Smiljanić (Jagodina, 20. april 1934 — Beograd, 19. jul 2019)[1] bio je srpski pisac, publicista i prevodilac. Smiljanić pripada među najprevođenije srpske književnike i svrstava se među 20 najznačajnijih srpskih pisaca dvadesetog veka koji se ogledao u svim žanrovima književnosti, od pripovetke, satire do romana i od dramskih dela i pisanja scenarija za televiziju i film do poezije za decu i odrasle i satiričnih aforizama. Biografija Radomir Smiljanić je rođen 1934. godine u Jagodini, u porodici Uglješe (profesora muzike i kompozitora) i Danice Smiljanić.[2] Za vreme rata je njegov otac Uglješa, kao patriota, zajedno sa mnogima izgubio život u zloglasnom logoru Jasenovac, (istovremeno je zaplenjeno i uništeno i njegovo muzičko delo: kantate, sonate, pesme za solo glas i instrument).[2] Smiljanić od devete godine živi u Beogradu, gde je završio Filozofski fakultet, Odsek za nemački jezik i književnost.[3] Studirao je i muziku. Posle studija R. Smiljanić je postavljen za stručnog saradnika u Institutu društvenih nauka gde je izazvao pažnju svojim istraživanjem o čitanosti knjiga u Jugoslaviji. Zatim je postao urednik za pitanja kulture, prevodilac i spiker u emisijama na nemačkom jeziku (Radio Beograd 1965-69. g). Posle je prešao u status slobodnog umetnika, uz intenzivno bavljenje književnim radom i kulturnim angažmanom, radio je kao simultani i konsekutivni prevodilac za nemački jezik na važnim skupovima u zemlji i inostranstvu, sve do 1981. kada je oboljeo od mišićne slabosti i dobio invalidsku penziju. Kao književnik pojavio se 1964. godine knjigom pripovedaka „Alkarski dan” (Nolit).[4] Ova proza je dočekana sa nepodeljenim oduševljenjem kritike, a Dragan M. Jeremić piše u „Borbi”: “Radomir Smiljanić je već ovom svojom prvom knjigom dospeo, uz Miodraga Bulatovića , Mirka Kovača, i Danila Kiša u sam vrh mladih srpskih pripovedača.” Sledi roman “Martinov izlazak” 1965. koji dobija i nagradu nedeljnika “Telegram” kao “najbolji moderni roman godine u Jugoslaviji”. Smiljanićev roman “Vojnikov put” 1967. istaknut je u anketi „Književnih novina” kao jedno od najboljih dela te godine. U izdanju „Prosvete”, 1969. izlazi roman „Mirno doba” (akademik Predrag Palavestra u svojoj istoriji književnosti ističe Smiljanića kao “osnivača književnog pravca –„neutralna temporalnost” („Posleratna srpska književnost”, Prosveta, 1972. pp. 306–307). Tri romana – (trilogija), u izdanju „Prosvete” (1971 -75.), (kao i kod drugih naših i inostranih izdavača) -“Neko je oklevetao Hegela”, “U Andima Hegelovo telo” i “Bekstvo na Helgoland”- bili su pozdravljeni kao događaj u našoj i stranoj književnoj javnosti. Akademik Nikola Milošević, Pavle Zorić, dr Zoran Gluščević, zatim ugledni inostrani kritičari, kao Peter Jokostra, Vitold Virpsa, Lars Frei, uvrstili su ovu trilogiju romana u značajna dela književnosti u 20. veku. Nikola Milošević u svojoj studiji (“Hegel Miliradović i njegovi apostoli”) piše: ”Radomir Smiljanić je otvorio neke nove vidike u našoj i evropskoj književnosti.” Za treći roman trilogije “ U Andima Hegelovo telo” on je utvrdio da je to “naš najbolji satirični roman.” Igor Mandić ističe da su romani Smiljanićeve trilogije “nešto potpuno samorodno kod nas i u svijetu” („VUS”, Zagreb). Sa trilogijom ovih romana Smiljanić je dva puta bio u najužem izboru za NIN-ovu i Goranovu nagradu. U izdanju Prosvete, Beograd 1982. godine izašla su „Odabrana dela Radomira Smiljanića” (u njegovoj generaciji to su ostvarili još Danilo Kiš, Borislav Pekić i Mirko Kovač) a obuhvatila su sledeća dela: „Neko je oklevetao Hegela”, „U Andima Hegelovo telo” i „Bekstvo na Helgoland” , „Ljubavne ispovesti Sofije Malovrazić”, „Mihailov povratak Mariji” i „Kako uništiti Beograd”. „Požar na trgu Marksa i Engelsa”, Nova knjiga, 1989, predvideo je rasulo Jugoslavije i sunovrat jednog sistema (“snažna kritika doktrinarnog totalitarizma” - dr Zoran Gluščević). Roman „Stanje prirodnog nereda” (1991, „Dečje novine”), po mišljenju Rastka Zakića: ”Čitajući uzbudljive i duboko misaone stranice ovog angažovanog, smelog i neobičnog literarnog projekta, čitalac se pridružuje razmatranjima o krahu epohe, ali i neugasloj nadi i veri u jedno bolje sutra koje se probija kroz košmar prirodnog nereda.” O romanu „Bendžamin, nagoveštaji mogućeg života”, (2001. Skc Kragujevac, „Teovid” Bgd), Dragoljub Stojadinović je pisao da je Smiljanić začetnik „nove fantastike” kod nas i u svetu, mnogo pre Milorada Pavića i Davida Albaharija. Godine 2002. izašlo je izuzetno zapaženo delo „Reč zaveštanja” („Narodna knjiga”, Beograd) koje je dopunilo trilogiju o Hegelu Miliradoviću i za koje je Smiljanić dobio Nagradu za životno delo Udruženja književnika Srbije, deo obrazloženja akademika Dragoljuba Nedeljkovića glasi: ”Briljantan stilist, Smiljanić nas svojim delom kroz vratolomije i senzacije jezika, govora, mišljenja i čudesnih situacija i slika, kroz neobičnu atmosferu, vodi u svet koji tek što nismo zaboravili”.[5] Ugled Radomira Smiljanića u inostranstvu potvrđuje se godine 2001. kada je čuvena banja Baden iz Švajcarske, poručila da Smiljanić napiše roman čija se radnja događa u ovom poznatom lečilištu. Tako je nastalo delo pisano na nemačkom jeziku, „Ein Bad fur das Gluck” („Mesto za sreću”). Smiljanićevi istorijski romani : „Karađorđe, vožd serbski” i „Viteški kralj ujedinitelj” i danas su bestseler. Smiljanićevi romani o velikanima srpske kulture: „Pozorište Beograd” (o Ivi Andriću); „Borin povratak u Vranje” (o Bori Stankoviću) i „Mihajlo Pupin, Srbin za ceo svet”. Po oceni nekih uglednih kritičara Smiljanić je najizrazitiji stvaralac srpskog političkog romana i tu spadaju sledeća dela: „Peter Handeke, nemačko-srpska rapsodija”, „Kolekcionar”, „Post scriptum: Target”; „Reč zaveštanja” i poseban novum, roman-polemika „Pad nacizma”, (sučeljavanje sa stavovima Gintera Grasa). „Pas bez zavičaja” je jedina Smiljanićeva knjiga u satiričnim stihovima.[6] Radomir Smiljanić i Milovan Vitezović objavili su jedinstvenu „Antologiju savremene jugoslovenske priče i pesme za decu i mlade” u četiri toma izdvač „”Zapis i „Inter - literararna zajednica”, 1984. Ovaj dragoceni izbor književnih ostvarenja je i danas u upotrebi.[7] Sa uspehom su igrana sledeća dramska dela Radomira Smiljanića: „Isidore, gde si?” u Narodnom pozorištu u Beogradu, „Ubistvo u kafani Dardaneli”, Narodno pozorište Beograd, „Slučaj šampiona”, Beogradsko dramsko pozorište ( Sterijina nagrada za glavni lik), „Ispovesti Sofije Malovrazić” (Nagrada na Festivalu Monodrame). Bibliografija Radomira Smiljanića Knjige Alkarski dan, (knjiga priča, Nolit, Beograd, 1964.) Pas bez zavičaja, (knjiga za celu porodicu, Beograd, 1987.)[8] Srbi, Nemci i Hrvati, (knjiga o političkim temama, Dečije novine, Gornji Milanovac, 1991.) Srbi i svet, (knjiga o političkim temama, Beograd) Peter Handke, nemačko-srpska rapsodija, (Nova Evropa, Beograd, 1996.) Romani Martinov izlazak (roman, Otokar Keršovani, Rijeka, 1965.) `Neko je oklevetao Hegela` (satirični roman, Beograd, 1965, 1973. 1980. 1986. rasprodat u 50 000 primeraka) Verleumdet Hegel nicht, (roman, 1973. 1975.) U Andima Hegelovo telo (satirični roman, Beograd, 1965, 1975, 1977. .) Vojnikov put (roman, Beograd, 1966.) Mirno doba (roman, Prosveta, Beograd, 1969.) Bekstvo na Helgoland (roman, Beograd, 1977.) Ljubavne ispovesti Sofije Malovrazić (roman, Beograd, 1978.) Hegels flucht nach Helgoland, (roman, Štutgart, 1979.) Ubistvo u kafani Dardaneli (roman, Zagreb, 1980.) Ljubavni slučaj šampiona (roman, Gornji Milanovac, 1980.) Mihaelov povratak Mariji (roman, Beograd, 1982.) Kako uništiti Beograd (roman, Beograd, 1982.) Lepa Lena (roman, Beograd, 1984.) Der Untergang von Paris, (roman, Dorsten, 1984.) Ubistvo na Dedinju, (romam, Beograd, 1986.) Karađorđe, vožd srpski (istorijski roman, Beograd, 1988, bestseler) Ein Bad für das Glück, (roman,) Stanje prirodnog nereda, (postmoderni roman-antologija, Beograd, 1991.) Viteški kralj Ujedinitelj, (istorijski roman, Beograd, 1993, bestseler) Pozorište Beograd, (istorijski roman, Beograd, 1997.) Post scriptum: Target, (roman-traktat, Beograd, 1999.) Požar na Trgu Marksa i Engelsa, (roman, 1989.) Ludi svet droge i para-ljubavi, (roman, Beograd, 1995.) Sva Borina žal, (roman, Beograd, 1998.) Post skriptum: TARGET, (roman, Beograd, 1999.) Pevač protiv svog naroda, (roman, Beograd, 2000.) Kolekcionar, (roman, Beograd, 2001.) Reč zaveštanja, (roman, Beograd, 2002.) Mihailo Pupin, Srbin za ceo svet, (roman, Beograd, 2005.) Dramska dela Isidore, gde si?, (Narodno Pozorište, Beograd,) Slučaj šampiona, (elegična komedija, Beogradsko dramsko pozorište,) Pisma Sofije Malovrazić, (monodrama, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd,)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korica malo ostecena, sve ostalo uredno! Sima Pandurović (Beograd, 14. april 1883 — Beograd, 27. avgust 1960) bio je srpski pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac.[1] Javio se s pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po). Prevodio je dela Vilijama Šekspira i Molijera. U periodu između dva svetska rata bio je visoki činovnik Ministarstva prosvete, a za vreme okupacije saradnik „Jugoistoka“ i Srpske književne zadruge. Zbog objavljivanja nekolicine tekstova za vreme okupacije i davanja javne podrške Nedićevom režimu posle Drugog svetskog rata bio je osuđen na gubitak srpske nacionalne časti u trajanju od pet godina. Biografija Rođen je od oca Jefte i majke Julijane, rođene Bećarević. Drugu mušku gimnaziju i Filozofske studije završio je u Beogradu.[2] Počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije 1907. godine. Januara 1909.[3] se verio a potom i oženio Branislavom (1887 — 1975), ćerkom advokata Trifuna Miloševića (1847 — 1912) iz Valjeva i Mileve.[4] Imali su dvoje dece,[2] prvo dete je bio sin Vojislav rođen 1912. u Valjevu.[5] Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu.[3] Učestvovao je u Prvom svetskom ratu ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živeo je u Valjevu sa ženom i dvoje male dece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor Boldogasonj, a potom u logor Nežider, gde je ostao do završetka rata.[6] Posle Prvog svetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke 1922-23 odakle je i penzionisan 14. juna 1923.[7] Rano je počeo da piše pesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis „Polet“, zatim sa Disom uređivao „Književnu nedelju“, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis „Misao“ koji je uređivao zajedno sa Velimirom Živojinovićem Masukom. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: „Posmrtne počasti“, „Dani i noći“, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama „Na zgarištu“, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom „Okovani stihovi“. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama „Pesme“, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je „Svetkovina“. Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: „Ogledi iz estetike“, „Razgovori o književnosti“, Bogdan Popović. Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog „Tartifa“ i Šekspirove tragedije i drame „Hamlet“, „Ričard III“, „Henri IV“, „Magbet“ i „kralj Lir“, sve sa Živojinom Simićem. Naslovna strana knjige Ogledi iz estetike (1920) Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić.[8] Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije,[2] za učestvovanje u radu upravnog odbora Srpske književne zadruge tokom okupacije (iz koga su bili odstranjeni svi protivnici kvislinškog režima) i istupanja na Kolarčevom univerzitetu u društvu visokih kvislinških zvaničnika Velibora Jonića i Vladimira Velmar-Jankovića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povijest jedne mladosti J.P. Jacobsenov drugi roman, koji prikazuje život i sudbinu melankoličnog antijunaka Nielsa Lyhnea. Od rođenja do smrti pratimo nadobudnog pjesnika Nielsa, koji se cijeli život osjeća podijeljen između idealizma i realizma, vjere i razuma. Prirodoslovno djelo, Niels Lyhne smatra se dijelom modernog proboja, stila realizma porijeklom iz Skandinavije; međutim, roman sadrži nekoliko romantičnih elemenata, a oslanja se i proširuje na romantične teme (ispitivanje individualne borbe i svijesti; umjetnički izraz i nadahnuće), a ironizira ih. Priča opisuje odricanje glavnog lika od svoje vjere, njegove razne žalosti i, u konačnici, prikazuje njegovo razočaranje i njegovu smrt. Ovo razočaranje sastavni je dio naturalizma djela – fokusirajući se na svoje neuspjehe kao ljubavnika i umjetnika, Niels Lyhne pokazuje bespomoćnost pojedinca i služi kao kritika ateizma kao i vjere; Georg Lukács navodi roman u svom utjecajnom značenju suvremenog realizma kao `prvi roman koji opisuje ovakvo stanje duha ateističke građanske inteligencije` Danski klasik `Niels Lyhne` priča je o mladiću čije se teškoće i uzaludni pokušaji da pronađe smisao života ne mogu pomiriti s njegovom kršćanskom vjerom. Jens Peter Jacobsen (7. travnja 1847. - 30. travnja 1885.) bio je danski romanopisac, pjesnik i znanstvenik, u Danskoj često napisan samo kao `J. P. Jacobsen`. Započeo je naturalistički pokret u danskoj književnosti i bio je dio modernog proboja. Jacobsen je rođen u Thistedu u Jutlandu, kao najstariji od petero djece uspješnog trgovca. Pohađao je školu u Kopenhagenu i bio je student na Sveučilištu u Kopenhagenu 1868. Kao dječak pokazao je izuzetan talent za znanost, posebno za botaniku. Godine 1870., iako je već potajno pisao poeziju, Jacobsen je prihvatio botaniku kao profesiju. Znanstveno tijelo ga je poslalo u Kopenhagen da izvještava o flori otoka Anholt i Læsø.[1] Otprilike u to vrijeme, otkrića Charlesa Darwina počela su ga fascinirati. Shvativši da Darwinovo djelo nije dobro poznato u Danskoj, preveo je Podrijetlo vrsta i Podrijetlo čovjeka na danski.[1] Dok je još bio mlad, Jacobsena je pogodila tuberkuloza koja mu je na kraju završila život. Njegova bolest potaknula je putovanja u južnu Europu, odsjekla ga od znanstvenog istraživanja i odvela u književnost. Upoznao je slavnog kritičara Georga Brandesa, koji je bio zadivljen njegovom moći izražavanja, te je pod njegovim utjecajem u proljeće 1873. Jacobsen započeo svoju veliku povijesnu romansu, Marie Grubbe.[1] Jacobsen je bio ateist.[2] Književna djela Jacobsenov kanon sastoji se od dva romana, sedam kratkih priča i jednog posthumnog svezaka poezije – malog, ali dovoljnog da ga svrsta u jednog od najutjecajnijih danskih pisaca. Proza Povijesni roman Fru Marie Grubbe (1876., eng. prijevod: Marie Grubbe. Dama iz sedamnaestog stoljeća 1917.) prvi je danski tretman žene kao seksualnog stvorenja. Temeljen na životu danske plemkinje iz 17. stoljeća, prikazuje njezin pad od člana kraljevske obitelji do žene skelara, kao rezultat njezine želje za neovisnim i zadovoljavajućim erotskim životom. Knjiga na mnogo načina anticipira teme D. H. Lawrencea. Jacobsenov drugi roman Niels Lyhne (1880., engleski prijevod 1919.) prati sudbinu ateista u nemilosrdnom svijetu: njegov nedostatak vjere je `iskušavan` tragedijama i osobnim krizama sve dok ne pogine u ratu, razočaran, ali nepokajan. Prema biografu Mortenu Høi Jensenu, roman anticipira rad Alberta Camusa.[3] Jacobsenove kratke priče prikupljene su u Mogens og andre Noveller (1882, prevedeno kao Mogens i druge priče, 1921, i Mogens i druge priče, 1994). Među njima treba spomenuti Mogensa (1872, njegov službeni prvijenac), priču o mladom sanjaru i njegovom sazrijevanju tijekom ljubavi, tuge i nove nade ljubavi. Et Skud i Taagen (Pucanj u magli) je priča nadahnuta Poeom o sterilnosti mržnje i osvete. Pesten i Bergamo (Kuga u Bergamu) prikazuje ljude koji se drže religije čak i kada su u iskušenju da budu `slobodni ljudi`. Fru Fønss (1882.) tužna je priča o tragičnom raskidu udovice sa svojom egoističnom djecom kada se želi ponovno udati. Mogensa og andre Novellera i Nielsa Lyhnea visoko je pohvalio Rainer Maria Rilke u svojim pismima Franzu Xaveru Kappusu, prevedenim kao Pisma mladom pjesniku.[4] Poezija Jacobsenove pjesme su više pod utjecajem kasnog romantizma nego njegove proze. Mnogi od njih su čežnjivi, sanjivi i melankolični, ali i naturalistički. Najvažnija je velika opskurna pjesma Arabeska crtežu ruke Michela Angela (oko 1875.) čija je ideja da će umjetnost zamijeniti besmrtnost kao smisao života. Oni su značajno inspirirali dansku simbolističku poeziju 1890-ih. Ostavština Za razliku od mnogih svojih kolega, Jacobsen se nije previše zanimao za politiku, a glavni interesi su mu bili znanost i psihologija. On je prvenstveno umjetnik: njegova sposobnost da stvara `slike` i prizore nalik arabeski, kako u svojoj prozi tako i u poeziji (koja je ponekad kritizirana kao `manirana`) jedna je od tajni njegove umjetnosti. Rečeno je da su njegovi romani prikaz različitih snimaka, a ne priča o akciji. Unatoč njegovom ne baš opsežnom opusu, Jacobsenov je međunarodni utjecaj bio prilično jak. U Njemačkoj su i njegovi romani i pjesme bili naširoko čitani i poznato je da su utjecali na Thomasa Manna, kao i na Engleze Georgea Gissinga i D. H. Lawrencea. Gissing je pročitao Reclamovo izdanje Nielsa Lyhnea 1889. i ponovno 1890. kada je napisao `kojemu se divim više nego ikad`.[5] Jacobsenova djela također su uvelike nadahnula prozu Rainera Marije Rilkea: u Briefe an einen jungen Dichter (prev. Pisma mladom pjesniku) (1929.) Rilke preporučuje Franzu Xaveru Kappusu da čita Jacobsenova djela, dodajući da je Rilke uvijek nosio Bibliju i Jacoa sabrana djela. Nadalje, Rilkeov jedini roman Die Aufzeichnungen des Malte Laurids Brigge (preveden kao Bilježnice Malte Laurids Brigge) (1910.) je poluautobiografski, ali je pod jakim utjecajem Jacobsenovog drugog romana Niels Lyhne (1880.) koji prati sudbinu jednoga nemilosrdni svijet. Jacobsen je također utjecao na mnoge druge autore s početka 20. stoljeća, uključujući Henrika Ibsena, Sigmunda Freuda, Hermanna Hessea, Stefana Zweiga i T. E. Lawrencea, koji su svi komentirali njegovo djelo. Thomas Mann jednom je jednom intervjueru rekao da je `možda J. P. Jacobsena koji je do sada imao najveći utjecaj na moj stil.`[3] Imao je i glazbeni utjecaj: Fennimore i Gerda Fredericka Deliusa i Gurre-Lieder Arnolda Schönberga temelje se na temama iz Jacobsenovih knjiga. Schoenberg je također postavio Jacobsenov tekst, u prijevodu Roberta Franza Arnolda, kao broj 4 u svojih Šest pjesama, op. 3. Jacobsenova Samlede Skrifter predstavljena je u tematskom parku Disneyland u Hong Kongu u Tarzanovoj kući na drvetu kao jedna od knjiga spašenih iz brodoloma...

Robert Neumann Panoptikum Robert Nojman (22. maj 1897, Beč — 3. januar 1975, Minhen) bio je nemački pisac i pisac engleskog govornog područja. Objavio je brojne romane, autobiografske tekstove, drame i radio-drame, kao i nekoliko scenarija. Kroz svoje parodijske zbirke, Sa čudnim perjem (1927) i Unter false Flag (Pod lažnom zastavom) (1932), smatra se osnivačem „parodije kao kritičkog žanra u književnosti 1920-ih“. Robert Nojman je bio sin jevrejskog bankarskog službenika sa socijaldemokratskim sklonostima. Nojman je studirao medicinu, hemiju i jedan semestar germanistike od 1915. do 1919. godine u Beču. Radio je kao blagajnik, trener plivanja i saradnik u kompaniji za uvoz hrane, ali je 1925. godine bio primoran da proglasi bankrot. Nakon toga je kratko vreme radio kao mornar i nadzornik tereta na kruzeru. Pošto je već objavio male tomove lirske poezije 1919. i 1923. godine, uspeo je u književnom prodoru u parodiji sa zbirkom Mit Fremden Federn 1927. U anketi pod nazivom Tomas Man je tu knjigu ocenio kao najbolju u godini. Nojman se tako uspostavio i postao slobodni pisac. Ubrzo je objavljivao druge romane, parodije i drame. Pored toga, predavao je i radio kao književni kritičar za, između ostalih, Die Literatur i Die Literarische Velt. Njegove parodije su bile toliko uspešne da su njegova druga dela izbledela zbog kontrasta. Rudolf Valter Leonhardt je kasnije napisao u svojoj nekrologu Robertu Nojmanu o njegovom javnom uspehu: „Dva uska benda imaju zakopanih petnaest debelih tomova života.“[1] Nojmanova dela su bila žrtve nacističkih spaljivanja knjiga 1933. i zabranjena od strane Trećeg rajha. Odmah po uspostavljanju austrofašističke diktature u februaru 1934. napustio je Beč i otišao u egzil u Britaniju. Godine 1936. i 1937. proveo je nekoliko meseci u Austriji, gde su biblioteke očišćene od njegovih dela. Do 1938. njegovi romani su se i dalje pojavljivali u Švajcarskoj. Bio je jedan od retkih pisaca u egzilu koji je uspeo da se objavi u Engleskoj. Godine 1935. napisao je priču za britanski film Abdul the Damned sa Fricom Kortnerom u glavnoj ulozi. Posle okupacije Austrije 1938. organizovao je „Klub slobodnih austrijskih P.E.N.“ u Londonu da pomogne piscima kojima su nacisti pretili da napuste svoju zemlju. Godine 1939. podneo je zahtev za britansko državljanstvo, ali ga je dobio tek 1947. Umesto toga, 1940. je bio interniran na nekoliko meseci kao „neprijateljski stranac”. Tokom ratnih godina periodično je davao kritike za BBC. Od 1942. objavio je šest romana na engleskom jeziku. Kao urednik i suvlasnik izdavačke kuće „Hučinson internešenel autors“, inicirao je objavljivanje engleskih prevoda nemačkih pisaca u egzilu kao što su Arnold Cvajg i Hajnrih Man. Njegov zahtev za vizu za ulazak u Sjedinjene Države je odbijen, uprkos pozivu u Holivud. Rudolf Valter Leonhard je tvrdio da je roman An den Vassern von Babilon (Pokraj vavilonskih reka), objavljen 1939. na engleskom i 1945. na nemačkom, bila Nojmanova najbolja knjiga: jevrejski ep ogromne hitnosti.[1] Po završetku Drugog svetskog rata, Nojman je do kraja 1958. nastavio da živi u Engleskoj, zatim u Lokarnu u Tičinu u Švajcarskoj. Godine 1947. postao je počasni predsednik obnovljenog austrijskog PEN kluba. Godine 1955. rekao je u svom završnom govoru na kongresu Međunarodnog PEN-a, u kojem je 1950. bio i potpredsednik, govor protiv predsednika PEN-a „hladnog rata” Čarlsa Lengbridža Morgana zbog čega je bio napadnut u štampi kao „ komunista“. 1971. tražio je preorijentaciju PEN-a protiv desničarskih napora. On je inicirao smenu bivšeg predsednika PEN-a Pjera Emanuela i predložio kandidaturu Hajnriha Bela, koji je takođe izabran na glasanju. Godine 1966. u levičarskom časopisu Magazin Konkret objavio je oštru polemiku protiv Grupe 47, a posebno protiv Hansa Vernera Rihtera, Valtera Helerera i Gintera Grasa.[2] Između 1959. i 1974. Nojman je nastavio da radi kao romanopisac, politički novinar i priznati književni kritičar sa polemičkom i satiričnom orijentacijom, uključujući za Konkret, Die Zeit, Pardon, Tribune, die Deutsche Zeitung - Christ und Velt i ARD emitere. Povremeno je objavljivao i u Der Spiegel i Stern. Godine 1961. bio je umešan u kontroverzu o plagijatu u vezi sa njegovim romanom Olimpija. Nojman, koji se nekoliko puta u životu borio sa ozbiljnim bolestima, 1974. se smrtno razboleo od raka. Nakon samoubistva, prema izjavi njegove porodice, sahranjen je 1975. godine na minhenskom hajdhauzenskom groblju. Njegovo imanje se nalazi u Odeljenju rukopisa Austrijske nacionalne biblioteke u Beču. Panoptikum: Izveštaj o pet brakova iz tog vremena. (1930) odlično očuvana

PRVO IZDANJE NOLIT 1955. Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909 — Beograd, 30. septembar 1989), srpski i jugoslovenski književnik, bio je najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste[1]. Mladost i književni počeci[uredi] Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine[uredi] Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[2], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[2]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[3] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[2]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[2]. Književni rad[uredi] Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [2]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu Ninovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavnjivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[2]. Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[2]. Davičo je objavljivao i pod sledećim presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji[uredi] Socijalna poezija[uredi] Pesme (1938)[uredi] Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[1]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[1]. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937 — 1950)[uredi] Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[1]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[1]. Zrenjanin (1949)[uredi] Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[1]. Ljubavna lirika[uredi] U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[1]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[1]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[1]. Knjige poezije[uredi] Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[1]. Prozni pisac[uredi] Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[1]. Roman Pesma (1952)[uredi] U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[1], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[1]. Nagrade i odlikovanja[uredi] Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih: Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada Branko Miljković, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić“, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić“, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Goranov vijenac, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Plaketa „Risto Ratković“, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“[uredi] Dnevnik Borba je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Laureati: Miroljub Todorović, za zbirku pesama Zvezdana Mistrija, 1998. Dragan Jovanović Danilov, za zbirku pesama Alkoholi s juga, 1999. Miro Vuksanović, za roman-azbučnik Semolj gora, 2000. Darko Pejović, za roman Uporište, 2001. Vito Marković, za zbirku pesama Noći i odsjaji, 2002. Dela[uredi] Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. srpski nadrealizam nadrealisticka poezija nadrealizma ... avangarda neoavangarda ... kao nova glanc primerak GaŠa.5

U dobrom stanju Tom I Jugoslovenski federalizam : ideje i stvarnost : tematska zbirka dokumenata. Tom 1 : 1914-1943 / Branko Petranović, Momčilo Zečević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1987 Beograd : Prosveta, 1987 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 840 str. ; 24 cm Tiraž 10.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Federalizam – Jugoslavija – 1914-1943 – Istorijska građa Tom II Jugoslovenski federalizam : ideje i stvarnost : tematska zbirka dokumenata. Tom 2 : 1943-1986 / Branko Petranović, Momčilo Zečević Jezik srpski Godina 1987 Beograd : Prosveta, 1987 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 796 str. ; 24 cm Tiraž 10.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Federalizam – Jugoslavija – 1943-1986 – Istorijska građa BRANKO PETRANOVIĆ (1927—1994) Sa svojom ogromnom radnom energijom i velikom zaljubljenošću u istoriju, više od dve decenije, Branko Petranović bio je doajen jugoslovenske istoriografije 20. veka. Dominirao je istoriografskom produkcijom među jugoslovenskim istoričarima: objavio je 26 knjiga u 36 tomova i preko šest stotina ćlanaka, rasprava, eseja, prikaza i drugih priloga u periodici. Bio je član brojnih redakcija, naučnih i stručnih časopisa. U prostorima veoma bogate istoriografije savremene istorije, istraživač će se uvek susresti s naučnim rezultatima velikog erudite Branka Petranovića. Sa prof. Jovanom Marjanovićem, bio je utemeljivač predmeta najnovije istorije Jugoslavije (od 1945) na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Direktni je učesnik u formiranju jugoslovenske istoriografske škole savremene istorije. Učesnik je mnogih okruglih stolova i naučnih skupova, za koje je pisao idejne skice ili direktno donosio otkucane obimne tekstove; idejni je začetnik mnogih naučnih projekata. Njegova višegodišnja saradnja sa radiom i televizijom u njihovim naučnim i dokumentarnim programima, ostavila je dubok trag na popularizaciji istoriografije u ovim medijima i doprinela širenju istorijske kulture o našoj novijoj prošlosti. Neumorno je, na predavanjima, u diskusijama, u pauzama naučnih skupova ili okruglih stolova, razgovarao o istoriji, ali i o živoj, tekućoj problematici. Bio je pionir u pomeranju istorijske distance u izučavanju istorije novije Jugoslavije, tj. najnovijih zbivanja, gde procesi nisu još završeni, za šta mu je trebala, u našim uslovima, velika profesionalna hrabrost i istrajnost. Petranović je bio neumorni istraživač u jugoslovenskim i stranim arhivima, duboko uveren da samo nove činjenice mogu voditi ka objektivnim predstavama o minulim događajima i omogućiti njihovu optimalnu istoriografsku analizu. Njegovo ogromno poznavanje istorijskih činjenica iz moderne jugoslovenske istorije, uvrstilo ga je u nezaobilaznog arbitra svih važnijih poduhvata, kako pojedinaca, tako i institucija na izdavanju istorijske građe. Pored toga što je priredio više izdanja istorijskih izvora (samostalno ili u koautorstvu) po najvišim standardima moderne istoriografije, kao što su: »Istorija socijalističke Jugoslavije«, knj. 1—2 (Beograd 1977), »Jugoslovenske izbegličke vlade«, knj. 2, Dokumenti (Beograd, Zagreb 1981), »Jugoslovenski federalizam — ideje i stvarnost«, Tematska zbirka dokumenata, tom 1—2, (Beograd 1987), »Jugoslavija 1918—1988«, Tematska zbirka dokumenata, (2. izmenjeno i dopunjeno izdanje, Beograd 1988) i dr., kao član redakcija dao je kreativni doprinos pokretanju i izdavanju višetomnih edicija, kao što su »Sabrana djela« Josipa Broza Tita, istorijski izvori SKJ, diplomatska građa SFRJ i dr.

NEBOJŠA ĐURANOVIĆ SRPSKI VITEZOVI U DOBA NEMANJIĆA Ilustracije - Nebojša Đuranović Izdavač - Evro Book, Beograd Godina - 2018 240 strana 30 cm ISBN - 978-86-505-2984-3 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: 1. SREDNJOVEKOVNI RATOVI VITEZOVI Viteštvo Viteški turniri Red Zmaja Sveti ratnici Srednjovekovne ratnice SREDNJOVEKOVNO ORUŽJE Oklopi i panciri Mač Šlem Štit Koplj Topuz Luk i strela Samostrel Oružje za opsadu VOJNE FORMACIJE Pešadija Konjica Najamnici Baštinski i pronijarski odredi Pronijari Turci 2. ŽIVOT U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI FEUDALIZAM SRPSKI DVOR Srpske kraljice Vladarski ornat UTVRĐENI GRADOVI 3. SRPSKI SREDNJEVEKOVNI VLADARI RAĐANJE SRBIJE Hrišćanstvo NEMANJIĆI Stefan Nemanja Sveti Sava i krstaši Stefan Nemanjić Prvovenčani Stefan Radoslav Stefan Vladislav Stefan Uroš Stefan Dragutin Stefan Uroš II Milutin Stefan Uroš III Dečanski Bitka na Velbuždu Stefan Uroš IV Dušan Stefan Uroš V Bitka na Marici Kraljević Marko Kosovska bitka SRBIJA POSLE NEMANJIĆA Lazar Hrebeljanović Stefan Lazarević Đurađ Branković Lazar Branković Stefan Branković O autoru Literatura `Monografska publikacija Srpski vitezovi u doba Nemanjića delo je koje u celosti potpisuje slikar Nebojša Đuranović; Đuranović je, naime, i autor teksta i autor vrednih ilustracija, rađenih tehnikom ulje na platnu. Sažeti životopisi srpskih vladara iz dinastije Nemanjića i bočnih dinastija, osnova su koju autor nadograđuje uvidom u društveno uređenje srednjovekovne Srbije, ali i u svakodnevni život koji iz tog uređenja proističe, kao i u važne bitke, sudbonosne za srpsku državu srednjeg veka, u kojima su slavu stekli srpski vladari i vitezovi. Zahvaljujući strukturi dela, autor je iz zaborava izvukao mnoge lepe reče staroslovenskog jezika i srpske redakcije staroslovenskog, podsećaćajući čitaoce ko su bili meropsi, sokalnici i otroci, šta su to soće, obroci i pozobi. Drugi deo teksta u potpunosti je posvećen opremi i oružju srpskih vitezova srednjeg veka i bogato je ilustrovan preciznim prikazima opreme i oružja. Estetski kanoni slikara Nebojše Đuranovića našli su svoj savršen izraz u plemenitim crtama lica srpskih srednjovekovnih velikaša i veličanstvenoj lepoti njihovih haljina, stegova i štitova. Upravo raskošna likovna oprema cele knjige ukazuje na autorovu ideju da stvori delo, koje zahvaljujući umetničkim dometima njegovih ilustracija prevazilazi edukativnu funkciju samog teksta i postaje reprezentativna knjiga koja će, kao i spomenici iz vremena koje slika i prepričava, postati deo srpske kulturne baštine.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Autor - osoba Blagojević, Miloš, 1930-2012 = Blagojević, Miloš, 1930-2012 Naslov Srbija u doba Nemanjića : od kneževine do carstva : 1168-1371 : ilustrovana hronika / Miloš Blagojević ; tekst uz slike i poglavlje Umetnost u doba Nemanjića Sreten Petković ; predgovor Sima Ćirković Vrsta građe knjiga odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Trajna radna zajednica književnika i književnih prevodilaca `Vajat` : `Beograd`, 1989 (Čakovec : `Zrinski`) Fizički opis 283 str., [10] str. s geogr. kartama : ilustr. ; 27 cm Drugi autori - osoba Ćirković, Sima M., 1929-2009 = Ćirković, Sima M., 1929-2009 Petković, Sreten Zbirka Hronike srpske ; ǂknj. ǂ1 (karton s omotom) Napomene Predgovor: str. 8-9 Bibliografija: str. 271 Registri. Predmetne odrednice Nemanjić (dinastija) -- 12-14v Srbija -- Istorija -- 1168-1371 Srbija u doba Nemanjića od kneževine do carstva 1168-1371 ilustrovana hronika Hronike Srpske, knjiga prva Dr. Miloš Blagojević, Dr. Sreten Petković, Dr Sima Ćirković Trajna radna zajednica književnika i književnih prevodilaca Vajat Beograd 1991, strana 283, tvrdi povez sa zaštitnim omotom, ilustrovano Devet geografskih karata srednjovekovne Srbije u boji na kraju knjige (mali atlas Srbije u doba Nemanjića), veoma dobro očuvano Tags: Nemanjići Kneževina Kraljevina Carstvo Miloš Blagojević (Miletićevo, kod Plandišta, 17. oktobar 1930 – Beograd, 27. jun 2012) bio je srpski istoričar, član SANU. Bavio se proučavanjem srpske istorije srednjeg veka, sa težištem na proučavanju istorijske geografije i društveno-ekonomskih odnosa u srednjovekovnoj Srbiji. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Gimnaziju je pohađao u Vršcu a Vojno pomorsku akademiju u Splitu završio je 1951. godine. Oktobra iste godine uhapšen je zbog navodne delatnosti po liniji Informbiroa i osuđen na šest godina strogog zatvora. Kaznu je izdržavao u koncentracionim logorima za oficire u Bileći i na Golom otoku. Kazna mu je smanjena za dve godine pa je sa Golog otoka pušten uslovno krajem 1955. godine. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odeljenju za istoriju, diplomirao je 1960. godine sa srednjom ocenom 9,40 ali zbog pomenute kazne nije mu omogućeno da bude primljen za asistenta, niti da se odmah upiše na postdiplomske studije. Radio je dve godine u osnovnoj školi u Miletićevu, da bi 1962. godine postao asistent Istorijskog instituta SANU u Beogradu u kojem je radio do 1972. godine. Opredelio se da proučava srpsku srednjovekovnu istoriju, posebno privrednu i društvenu istoriju. Magistarski rad Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji, odbranio je 1966. a doktorsku tezu Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji 1970. godine. Za naučnog saradnika Istorijskog instituta izabran je 1971, a za docenta Filozofskog fakulteta u Beogradu, za predmet Istorijska geografija, 1972. Za vanrednog profesora izabran je 1977, a za redovnog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu 1983. godine. Kao nastavnik Filozofskog fakulteta učestvovao je u radu mnogih konisija kao član ili predsednik. U više saziva bio je član saveta fakulteta a od 1994. i predsednik Saveta. Školske 1994–1995. izabran je za šefa Katedre za nacionalnu istoriju srednjeg veka. Penzionisan je 1996. Naučni rad U toku svog naučno-istraživačkog rada objavio je više od 50 naučnih radova, ne računajući brojne priloge u enciklopedijama, istorijske karte, prikaze i članke u novinama. Najobimnija istraživanja je izvršio u oblasti poljoprivredne proizvodnje i agrarnih odnosa u srednjovekovnoj Srbiji. Rezultate do kojih je došao objavio je u studijama: Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji, Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji, Zakon sv. Simeona i sv. Save, kao i u nekoliko manjih članaka. U nastojanju da što vernije prikaže sistem obaveza i dažbina, bio je upućen da se pozabavi proučavanjem starih mera. Ogledao se u nekoliko mahova i na području diplomatike, utvrdivši ili ispravivši datiranje pojedinih povelja. Nekoliko manjih ili većih priloga objavio je iz istorijske geografije. Među njima posebno se izdvaja sintetičko delo: Pregled istorijske geografije srednjovekovne Srbije. Učestvovao je u izradi velikih sinteza, kao što je Istorija srpskog naroda u izdanju Srpske književne zadruge i posebnih, namenjenih širokoj čitalačkoj publici: Srbija u doba Nemanjića, Srpski narod i srpske zemlje u srednjem veku. Poslednjih godina posvetio je veću pažnju doktrini srpske srednjovekovne državnosti i vladarskoj ideologiji. Kao rezultat ovih interesovanja nastali su radovi: Studenica-manastir zaštitnika srpske države, O nacionalnim i državnim interesima u delima Domentijana, Arhiepiskop Sava-vožd otačastva. Važniji radovi Blagojević, Miloš (1965). „Srednjovekovni zabel”. Istorijski časopis. 14–15 (1963–1965): 1–17. Blagojević, Miloš (1966). „Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji (XIII i XIV vek)”. Istorijski glasnik. 2–3: 3–95. Blagojević, Miloš (1969). „Lukno po stonskoj meri”. Istorijski glasnik. 1: 41–50. Blagojević, Miloš (1970). „Kada je kralj Dušan potvrdio Dečansku hrisovulju?”. Istorijski časopis. 16–17 (1966-1967): 79–86. Blagojević, Miloš (1971). „Obrok i priselica”. Istorijski časopis. 18: 165–188. Blagojević, Miloš (1972). „Manastirski posedi kruševačkog kraja”. Kruševac kroz vekove. Kruševac: Narodni muzej. str. 25–48. Blagojević, Miloš (1972). „Prilog proučavanju srednjovekovnih mera: Kotorski star i kvadranjol, korčulanski gonjaj i kvarta”. Istorijski glasnik. 1: 95–110. Blagojević, Miloš (1973). Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji (1. izd.). Beograd: Istorijski institut. Blagojević, Miloš (2004) [1973]. Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji (2. izd.). Beograd: Službeni list SCG. Blagojević, Miloš (1973). „Veličina delova u Slanskom primorju”. Istorijski časopis. 20: 139–147. Blagojević, Miloš (1976). „Tepčije u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Hrvatskoj”. Istorijski glasnik. 1–2: 7–47. Blagojević, Miloš (1979). „Zakon svetoga Simeona i svetoga Save”. Sava Nemanjić-sveti Sava: Istorija i predanje. Beograd: SANU. str. 129–166. Blagojević, Miloš (1982). „Savladarstvo u srpskim zemljama posle smrti cara Uroša”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 21: 183–212. Blagojević, Miloš (1982). „Vrhovna vlast i državna uprava”. Istorija srpskog naroda. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 109–127. Blagojević, Miloš; Spremić, Momčilo (1982). „Slom Crnojevića”. Istorija srpskog naroda. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 414–430. Blagojević, Miloš (1983). „Pregled istorijske geografije srednjovekovne Srbije”. Zbornik Istorijskog muzeja Srbije. 20: 45–126. Blagojević, Miloš (1983). „Gospodari Srba i Podunavlja: Prilog srpskoj diplomatici”. Istorijski glasnik. 1–2: 43–52. Blagojević, Miloš (1985). „Vladanije kneza Lazara u Primorju”. Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu. 15 (1): 97–114. Blagojević, Miloš (1987). „Krajišta srednjovekovne Srbije od 1371. do 1459. godine”. Istorijski glasnik. 1–2: 29–42. Blagojević, Miloš (1989). „Studenica - manastir zaštitnika srpske države”. Studenica i vizantijska umetnost oko 1200. godine. Beograd: SANU. str. 51–66. Blagojević, Miloš (1989). Srbija u doba Nemanjića: Od kneževine do carstva 1168–1371. Beograd: Vajat. Blagojević, Miloš (1989). „Krajišta srednjovekovne Srbije”. Vojne Krajine u jugoslovenskim zemljama u novom veku do Karlovačkog mira 1699. Beograd: SANU. str. 27–46. Blagojević, Miloš (1992). „Srpski narod i srpske zemlje u srednjem veku”. Vekovi Srba: Srbi, srpske države i zemlje. Gornji Milanovac: Dankomerc. str. 9–92. Blagojević, Miloš (1994). „O nacionalnim i državnim interesima u delima Domentijana: Srbi izabrani narod”. Istorijski glasnik. 1–2: 15–28. Blagojević, Miloš (1995). „Istočna granica despotovine od 1428. do 1439. godine”. Istorijski glasnik. 1–2: 23–36. Blagojević, Miloš (1997). Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama (1. izd.). Beograd: Službeni list SRJ. Blagojević, Miloš (2001) [1997]. Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama (2. izd.). Beograd: Službeni list SRJ. Blagojević, Miloš (1997). „Srpske udeone kneževine”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 36: 45–62. Blagojević, Miloš (1998). Srbija Nemanjića i Hilandar. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga. Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. Blagojević, Miloš (2000). „Reforma državne uprave i Dušanov zakonik”. Dušanov zakonik – 650 godina od njegovog donošenja. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 51–70. Blagojević, Miloš (2003). „O agrarnim odnosima u Polimlju krajem XII i početkom XIII veka”. Kralj Vladislav i Srbija XIII veka. Beograd: Istorijski institut. str. 7–23. Blagojević, Miloš (2003). „Državnost zemlje Pavlovića”. Zemlja Pavlovića: Srednji vijek i period turske vladavine. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 113–144. Blagojević, Miloš (2004). Nemanjići i Lazarevići i srpska srednjovekovna državnost. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Blagojević, Miloš (2004). „Veliki knez i zemaljski knez”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 41: 293–318. Blagojević, Miloš (2004). „Srpske vladarke – ktitori Hilandara”. Hilandarski zbornik. 11: 7–26. Blagojević, Miloš (2004). „Meropsi i otroci – baštinici i posadnici u Grbaljskom rukopisu Dušanovog zakonika”. Glas SANU. 396 (12): 21–60. Blagojević, Miloš (2005). „Terminologija Dušanovog zakonika i savremeni jezik”. Zakonik cara Stefana Dušana: Zbornik radova. Beograd: SANU. str. 2–20. Blagojević, Miloš (2005). „Vlaški knezovi, premićuri i čelnici u državi Nemanjića i Kotromanića (XIII-XIV vek)”. Spomenica Milana Vasića. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 43—77. Blagojević, Miloš (2005). „Baštinici i posadnici u Grblju u XIV i XV veku”. Grbalj kroz vjekove. Grbalj: Društvo za obnovu Manastira Podlastva. str. 147–156. Blagojević, Miloš (2005). „Sporovi oko srednjovekovnih međa” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 71-72: 7–28. Blagojević, Miloš (2006). Posedi manastira Hilandara na Kosovu i Metohiji (XII-XV vek): The Estates of Chilandar Monastery in Kosovo and Metohija (12th-15th centuries). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Blagojević, Miloš (2006). „Srpska administrativna podela Kosova i Metohije u XII veku” (PDF). Srbi na Kosovu i u Metohiji: Zbornik radova sa naučnog skupa. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 125–138. Arhivirano iz originala na datum 27. 7. 2011. Pristupljeno 19. 4. 2021. Blagojević, Miloš (2006). „Titule prinčeva iz kuće Nemanjića u XII i XIII veku”. Manastir Morača. Beograd: Balkanološki institut SANU. str. 33–44. Blagojević, Miloš (2007). Zemljoradnički zakon: Srednjovekovni rukopis. Beograd: SANU. Blagojević, Miloš (2007). „Teritorije kneza Lazara na Kosovu i Metohiji”. Kosovo i Metohija: Prošlost, sadašnjost, budućnost. Beograd: SANU. str. 5–18. Blagojević, Miloš (2007). „Arbanasi u svetlosti nastarijih srpskih izvora” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 75-76: 7–22. Blagojević, Miloš (2007). „Zakon gospodina Konstantina i carice Jevdokije”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 44: 447–458. Blagojević, Miloš (2008). „Srpski sabori i sabori otačastva Nemanjića i Lazarevića” (PDF). Glas SANU. 410 (14): 1–40. Blagojević, Miloš (2008). „Hilandarski posedi na Kosovu i Metohiji (XII–XV vek)”. Hilandarski zbornik. 12: 11–34. Blagojević, Miloš (2009). „O jednakim obavezama stanovništva u hrisovuljama manastira Sv. Georgija kod Skoplja”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 46: 149–165. Blagojević, Miloš (2009). „O izdaji ili neveri Vuka Brankovića” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 79-80: 7–42. Blagojević, Miloš (2009). „Posebni zakoni na manastirskim vlastelinstvima”. Srednjovekovno pravo u Srba u ogledalu istorijskih izvora. Beograd: SANU. str. 21–33. Blagojević, Miloš (2009). Zahumsko-hercegovačka episkopija i mitropolija od osnivanja do kraja XIX veka. Beograd: Svet knjige. Blagojević, Miloš (2010). „O predaji Beograda kralju Žigmundu 1427. godine”. Zbornik Matice srpske za istoriju. 82: 7–22. Blagojević, Miloš (2010). „Istorijska geografija u delima Ljubomira Kovačevića: Brskovo i Oblast Brankovića”. Glas SANU. 414 (15): 29–41. Blagojević, Miloš (2010). „Sima Ćirković - istoričar i akademik”. Glas SANU. 414 (15): 249–254. Blagojević, Miloš (2011). Srpska državnost u srednjem veku. Beograd: Srpska književna zadruga. Blagojević, Miloš (2011). „Despot Đurađ Vuković i srpska državnost”. Pad Srpske despotovine 1459. godine. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 33–55. Blagojević, Miloš (2011). „Nemanjići i državnost Duklje-Zete-Crne Gore” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 83: 7–24. Blagojević, Miloš (2012). „Uticaj Vizantije na agrarne odnose u srednjovekovnoj Srbiji” (PDF). Vizantijski svet na Balkanu. 2. Beograd: Vizantološki institu. str. 235–252.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! 1927. god Jaroslav Marija, pravim imenom Jaroslav Majer (24. februar 1870. Rakovnik[1] — 3. novembar 1942. Aušvic-Birkenau), bio je češki advokat-zastupnik, pisac, dramaturg i esejista. Jaroslav Marija je rođena u porodici advokata JUDr. Karel Majer, čija je porodica došla iz Švajcarske[2] i majka Františka, rođena Grimova. Jaroslav je sukcesivno studirao u gimnaziji u Benešovu, u Hradec Kraloveu i u Pragu. Prvo iskustvo stekao je kao pravni pomoćnik u Rakovniku u očevoj kancelariji u Hradec Kraloveu, a od 1898. bio je sudski pomoćnik u Litomeržici; kasnije je otvorio samostalnu ordinaciju u Krivoklatu, zatim (1903–1908) u Berounu i 1909. u Taboru,[3] gde je živeo do 1942. JUDr. Marija je pisala stručne članke za časopis „Pravnik“ (1895, 1897) i „Čas“ (1897). Drugi svetski rat U junu 1942. - u danima vanrednog stanja za vreme Hajdrihovih - Jaroslava Marija je uhapsio i zatvorio Gestapo u Taboru. Povod je trebalo da bude pismena izjava u vezi sa odobravanjem atentata. Posle nekoliko dana u podrumu kancelarije Gestapoa, 6. jula 1942. (tri dana nakon ukidanja tridesetosmodnevnog vanrednog stanja i obustavljanja pogubljenja na zidu kasarne u Taboru), premešten je iz kancelarije Gestapoa. u zatvor Tabor, 8. jula u Prag, u zatvor Pankrack, zatim u Terezin, odatle u septembru u koncentracioni logor Aušvic. Ovde je umro od tifusa 3. novembra 1942. godine u 72. godini. Porodični život 27. aprila 1896. godine u Pragu, u crkvi Sv. Jindricha se oženio Zdenkom Fikarovom (1875–1943), ćerkom advokata iz Krivoklata. Bio je ujak Jiržija Majera, autora pravnih romana. Pisac i dramaturg Jaroslav Marija je autor više od četrdeset romana, pripovedaka, zbirki pripovedaka i eseja, drama i drugih književnih dela; u izdanju časopisa Moderna revija; književno debitovao 1898. pozorišnom trilogijom Uoči veka; posle 1918. posvetio se uglavnom romanima, uglavnom iz okruženja pravde (Pravda, Gospodstvo u halji, Vaga i mač, Pakao). Njegovo delo-roman Verter (iz 1907) snimljeno je u filmu (1926), drame Johane Radimske, Torkvato Taso i Ja se osvetim izvelo je Narodno pozorište u Pragu. Autor je libreta za operu Braća Karamazovi Otakara Jeremije. Za njegovo stvaralaštvo se interesovao i Karel Čapek (posetio ga je u Taboru 20. juna 1928, sutradan je Čapek otišao kod pesnika Antonina Sove u Pacovo). Na osnovnu temu obimnog dela veliki su uticaji naturalizam i dekadencija sa prelaza iz 19. u 20. vek; suštinu života video je u borbi i uništenju protivnika, u sukobu likova suprotnog karaktera ili pola. Zanimao ga je poremećaj i propadanje izazvano diktatom pola ili rodne degeneracije, neadekvatnošću kulturnih institucija. U posleratnom periodu prelazi iz drame u romansijera. Isticao je borbu sa moćnicima ovog (republičkog) sveta, demaskirajući stanje u društvu i portretišući (bez lažnih referenci) različite profesionalne slojeve. Izneo je i oštre optužbe na račun celokupne sudske prakse i nemilosrdno batinao pripadnike pravosuđa; zbog svog provokativnog izbora tema, kao i zbog obračuna i samouverenog odbrani sopstvenog mišljenja, našao se u mnogim javnim sukobima, a pripremljena verzija njegove autobiografije I uništena je nakon zatvaranja autora, i nije objavljena. do 2020. godine

U dobrom stanju! ISTORIJA SRBA I - II Slovo ljubve Beograd 1978 Tvrd povez, kožni povez sa zlatotiskom , 2 knjige , preko 1100 strana, Prva knjiga: Politička istorija do 1537 godine Druga knjiga: Kulturna istorija Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Istorija Srba sastoji se od šest većih celina: * Predslovensko doba, * Sloveni naseljavaju Ilirik, * Srbi u ranijem Srednjem veku, * Srbija velika sila na Balkanu, * Poluostrvo pod potomcima Stefana Nemanje, * Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459), * Počeci Crne Gore. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara.

Д.И.Јејо (Драгутин Илић Јејо): ЖЕНИДБА ШАРЛА ШАПЛИНА Издавач: НАРОДНО ДЕЛО, Београд, 1930.год. Тврди повез, 355 страна, ћирилица... Врло пристојно очувано. `Драгутин Ј. Илић (некада: Илијћ; 2. фебруар или 14. фебруар 1858. — 1. март 1926) био је српски књижевник, драматург, новинар, правник и политичар. Између осталог, писац је прве научнофантастичне драме на свету — После милијон година (1889). Потиче из познате песничке породице Илића из Београда: отац му је био Јован Илић, а брат Војислав Илић. Почео је да пише још од гимназијских дана сарађујући у часописима Јавор и Отаџбина. Кренуо је да пише инспирисан делом великих руских писаца попут Тургењева, Пушкина, Гогоља, Жуковског… Највише занимања у писању показао је за поезију и драму. У свом стваралаштву стално је следећи народне идеале нагињао ка романтизму. Народно позориште у Београду је 1. марта 1881. године извело његову драму Вукашин. На истој позорници је до 1906. изведено десетак његових драмских дела. Те 1881. године завршио је права у Београду, стекавши докторат. На повлачење из књижевне јавности добрим делом утицало је то што га Јован Скерлић није уврстио у своју Историју нове српске књижевности. Скерлић га није лично трпео и због тога му је и учинио неправду. Пред крај живота Илић се потпуно повукао проводећи буран живот и негирајући групу окупљену око Српског књижевног гласника, што је додатно утицало на рани књижевни заборав. Истакао се пишући политичке чланке у београдском „Дневном листу”. Потписујући се са „Џем”, критиковао је аустрофилску политику краља Милана Обреновића. Из политичких разлога будући прогоњен 1888. године пребегао је у Румунију радећи тамо (у Оршави) као конобар и трговачки помоћник. Није успео да у Букурешту покрене српско-бугарски политички лист `Славија`. Након тога је отишао у Загреб радећи у листу Србобран, а 1889. године се вратио у Србију, будући амнестиран, али где више није могао наћи посао у државној служби. По избијању у јавност брачног раздора између српског краља и краљице, Илић стаје на страну краљице Наталије. Постаје за дуже време њен поузданик - секретар и саветник. Основао је 1890. године Патриотску лигу `Велика Србија`, које је заступало српске националне интересе до 1893. године, са друштвеним гласилом `Велика Србија`. Он је (као вођ те патриотске лиге) био организатор великих демонстрација омладине и грађана у Београду, који су хтели насилно да спрече протеривање краљице из земље. Објављен је 1923. године у новинама његов `Роман Краљице Наталије`, у којем је описао те бурне догађаје. Недуго затим, по други пут је емигрирао, овога пута у Сремске Карловце. Сарађивао је у часописима Бранково коло, Босанска вила, Зора, Нада, Застава те у Летопису Матице српске. Крајем 19. века бави се извесно време у Црној Гори, у близини кнеза Николе. Од 1901. године у Букурешту је покренуо лист Православни исток који је излазио на руском и француском језику, а био је намењен руској публици за обавештавање о пропустима руске политике на Балкану. Лист је убрзо био забрањен, а Илић се вратио у Србију и поново се бавио књижевним радом. Заједно са истомишљеницима Старим Бардом — Каћанским и другим патриотима покреће лист „Велика Србија”. Главни сарадник и оштри критичар обреновићевске спољне политике (као русофил) био је Драгутин Илић. За време Првог светског рата отишао је у Русију где је водио пропаганду о борби Србије, а у Одеси прикупљао југословенске добровољце. Након Првог светског рата постао је библиотекар Народне скупштине. Већ заборављен у књижевној стварности, умро је 1926. године. Писао је песме, романе, приповетке, путописе и драме. Будући да је био јако добар познавалац позоришта, писао је реферате и критике о појединим представама, као и позоришту уопште. Написао је 13 драма, најчешће с мотивима пролазности и трагичности које су резултат његовог незадовољства околином, али и самим собом. Његови ликови углавном су у борби са друштвеном средином у којој се налазе.`

Ñarodna vlast u BIH 1941-1945 Veselin Djuretić Narodna knjiga Institut za savremenu istoriju Beograd Institut za istoriju, Sarajevo 1981. Tvrd povez Веселин Ђуретић (Мојановићи, код Подгорице, 17. мај 1933 — Београд, 18. фебруар 2020) био је српски историчар, научни саветник Балканолошког института САНУ и члан Сената Републике Српске. Биографија Ђуретић је био научни саветник Балканолошког института САНУ и аутор значајних радова на тему НОБ-а. Ширу пажњу на свој рад скренуо је 1985. својим двотомним делом Савезници и југословенска ратна драма. У овом делу Ђуретић, између осталог, наводи да је југословенска војска у отаџбини други антифашистички покрет.[1] Књига је примљена негативно међу режимским историчарима, а Ђуретић је искључен из СКЈ „због националне нетрпељивости и шовинизма“.[2] Током 1990-их година Ђуретић је био јаки присталица српске националистичке идеологије, близак Српској радикалној странци. Ђуретић је 1993. изабран за почасног сенатора Републике Српске, а крајем деценије ангажовао се у раду Одбора за истину о Радовану Караџићу. Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почетком 2001. године, укључио се у рад Одбора за одбрану једнаких права држављана Црне Горе,[3] а почетком 2005. године постао је један од челних људи Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе.[4] Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[5] Признања Орден Немањића првог реда, Ордена Светог Саве првог реда, Сретењски орден трећег степена За књигу `Разарање српства у 20. вијеку` добио је признање Српске књижевне задруге, а за књиге `Савезници и југословенска ратна драма` награду `Слободан Јовановић`. Дјела Неке специфичности совјетске историографије Октобра и совјетског друштва, Београд, (1967) Народна власт у БИХ 1941-1945, Београд, (1981) Влада на беспућу, Београд, (1982) Косово у мрежи политичких манипулација, Њујорк, (1989) Савезници и југословенска ратна драма, I-II, Београд (1985)[6] Разарање Српства у XX веку, Београд, (1992) Употреба Русије и Запада, (Обмане савезника зарад великохрватске политике), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997) Насиље над Српским устанком, (Опсене народа у име „Русије и комунизма“), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997) Српска беспућа XX века, Београд, (2006) Рехабилитација ђенерала Михаиловића, Београд, (2012) Једно тумачење нововјековне српске историје у југословенском контексту, Београд, (2017)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Istorija Srba sastoji se od šest većih celina: * Predslovensko doba, * Sloveni naseljavaju Ilirik, * Srbi u ranijem Srednjem veku, * Srbija velika sila na Balkanu, * Poluostrvo pod potomcima Stefana Nemanje, * Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459), * Počeci Crne Gore. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Francuska revolucija (1789.—1799.) je bila važan deo istorije Francuske, Evrope i zapadne civilizacije. Tokom tog perioda, republika je zamenila apsolutističku monarhiju, a Rimokatolička crkva je bila primorana da izvrši radikalnu reorganizaciju. Dok je Francuska oscilovala između republike i carstva 75 godina nakon što je Prva republika pala posle državnog udara, revolucija se smatra glavnom prekretnicom u istoriji zapadne demokratije - od vremena apsolutizma i aristokratije do doba građanstva kao glavne političke snage. Albert Marius Soboul (27. travnja 1914. - 11. rujna 1982.) bio je povjesničar francuskog revolucionarnog i napoleonskog razdoblja. Profesor na Sorbonni, bio je predsjedavajući Povijesti Francuske revolucije i autor brojnih utjecajnih djela iz povijesti i povijesnih interpretacija. Za života je bio međunarodno priznat kao najistaknutiji francuski autoritet revolucionarnog doba. Rani život Soboul je rođen u Ammi Moussa, francuski Alžir, u proljeće 1914. [1] Njegov otac, tekstilni radnik, poginuo je kasnije te iste godine na fronti u Prvom svjetskom ratu. On i njegova starija sestra Gisèle prvo su odrasli u ruralnoj zajednici u Ardècheu u južnoj Francuskoj prije nego što su se s majkom preselili natrag u Alžir. Kad je i ona umrla 1922. godine, djeca su poslana na odgoj teti Marie u Nîmes.[2][3] Obrazovanje Dječja teta bila je učiteljica u osnovnoj školi i pod njezinom skrbi Soboul je procvjetao u svom obrazovanju u liceju u Nîmesu (1924. – 1931.). Bio je jedinstveno inspiriran pedagogom Jeanom Morini-Combyjem, koji je i sam bio objavljeni povjesničar revolucije.[4] Soboul je bio izvrstan u svojim studijama i razvio je doživotnu strast prema povijesti i filozofiji.[2] Nakon Nîmesa, Soboul je studirao godinu dana na sveučilištu u Montpellieru, a zatim je prebačen u Lycée Louis-le-Grand u Parizu. Objavio je svoje prvo djelo iz povijesti, ispitivanje ideja revolucionarnog vođe Saint-Justa, [2] koji je izvorno pripisan pseudonimu, Pierre Derocles. [5] [6] Soboul je 1938. završio studij povijesti i geografije.[1] Karijera Pozvan u vojnu službu iste godine, Soboul je služio u konjskom topništvu prije nego što je demobiliziran 1940. Već je postao član Francuske komunističke partije i ostao joj je predan tijekom njemačke okupacije.[3] Dobio je mjesto učitelja u liceju u Montpellieru, ali ga je vichyjevski režim otpustio 1942. zbog podupiranja aktivnosti Pokreta otpora.[3] Soboul je proveo ostatak ratnih godina baveći se povijesnim istraživanjem pod vodstvom Georgesa Henrija Rivièrea za Musée national des Arts et Traditions Populaires u Parizu.[3] Nakon završetka rata, Soboul se ponovno vratio u Montpellier da predaje, zatim se preselio u Lycée Marcelin Berthelot i konačno Lycée Henri-IV. Postao je blizak prijatelj s eminentnim povjesničarom Georgesom Lefebvreom i pod njegovim je vodstvom napisao svoju doktorsku disertaciju na 1100 stranica o revolucionarnim sans-culottes, Pariški Sans-culottes u godini II.[3] Soboul je kasnije unaprijeđen na Sveučilište Clermont-Ferrand.[3] Nakon desetljeća borbene akademske prisutnosti i plodnog autora, 1967. godine postavljen je za predstojnika Povijesti Francuske revolucije na Sorbonni. [3][7] Radio je i kao urednik Annales historiques de la Rèvolution française i često je držao predavanja diljem svijeta, stekavši reputaciju `vodećeg francuskog autoriteta za revoluciju`.[3] U svojim spisima Soboul je promicao koncept sveobuhvatne klasne borbe kao temelja revolucije.[3] Prenio je mnoga središnja stajališta ranijih povjesničara poput Françoisa Victora Alphonsea Aularda i Alberta Mathieza[1], a njegov opsežan opus karakterizira jasan, nesputan stil pisanja i duboko detaljno istraživanje.[2] Uvijek je odbijao etiketiranje svog rada kao marksističkog ili komunističkog, opisujući sebe kao `dijela `klasične` i `znanstvene` škole historiografije koju predstavljaju Tocqueville, Jaurès i Lefebvre`.[3] Bez obzira na to, Soboul se i dalje smatra glavnim arhitektom marksističke škole povijesne analize.[8][9] Soboul je iznio marksističko tumačenje tvrdeći da je vladavina terora bila nužan odgovor na vanjske prijetnje (u smislu da druge zemlje idu u rat s Francuskom) i unutarnje prijetnje (izdajnika unutar Francuske koji prijete osujetiti revoluciju). U ovom tumačenju, Maximilien Robespierre i sans-culottes opravdano su branili revoluciju od njezinih neprijatelja. Soboulovo stajalište i cijeli marksistički model Francuske revolucije bili su pod žestokom kritikom od 1990-ih. François Furet i njegovi sljedbenici odbacili su Soboula i tvrdili da strane prijetnje nemaju mnogo veze s terorom.[10] Umjesto toga, ekstremno nasilje bilo je sastavni dio intenzivne ideološke predanosti revolucionara - bilo je neizbježno i nužno za njih da postignu svoje utopijske ciljeve da ubiju svoje protivnike. Drugi pak, poput Paula Hansona, zauzimaju srednju poziciju, prepoznajući važnost stranih neprijatelja i gledajući na teror kao na nepredviđenu pojavu koju je uzrokovala interakcija niza složenih događaja i vanjske prijetnje. Hanson kaže da teror nije bio svojstven ideologiji revolucije, ali da su ga okolnosti učinile nužnim.[11] Soboul je naglašavao važnost sans-culottes kao društvene klase, svojevrsnog proto-proletarijata koji je igrao središnju ulogu. To gledište je također oštro napadnuto od strane učenjaka koji kažu da sansculottes uopće nisu bile klasa. Doista, kao što jedan povjesničar ističe, Soboulov koncept sans-culottes nije koristio znanstvenici ni u jednom drugom razdoblju francuske povijesti.

Autor dr Mih. Gavrilović, reizdanje starog izdanje iz 1909. U dve knjige, nedostaje treća. Tvrdi povezi, zlatotisak, gravirane korice. Format 24cm, 758 + 580 strana, dobro očuvane, poneko neznatno oštećenje ćoška, posveta običnom olovkom na pocetku Miloš Teodorović Obrenović (18. mart 1780. ili 1783[1] — 26. septembar 1860), bio je knez Srbije od 1817. a pre toga drugi vrhovni vožd od 1815. godine. Godine 1830. dobio je dostojanstvo naslednog Kneza. Vladao je Srbijom od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. godine. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao borac da bi zbog zasluga dogurao do zvanja vojvode, istakavši se u borbama kod Užica. Nakon sloma ustanka, 1813, bio je jedan od malobrojnih vojvoda koji su ostali u zemlji čime je zadobio poverenje značajnog dela naroda, u to teško doba. Nakon kraćeg vremena i pojačanog terora osmanlija stao je na čelo kao izabrani vođa Drugog srpskog ustanka, koji je podigao u Takovu, 1815. Učestvovao je u najvažnijim bitkama i lično vodio pregovore sa Turcima. Sklopio je usmeni dogovor sa Marašli Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi. Za vreme njegove prve vladavine, upornom diplomatijom, Srbija je postala autonomna kneževina u okviru Osmanskog carstva i ukinut je feudalizam nakon čega je nastao novi društveni sloj slobodno seljaštvo. Knez Miloš je vladao autokratski, stalno odbijajući da ograniči i deli vlast, zbog čega je protiv njegove vlasti bilo podizano nekoliko buna. Najznačajnija je bila Miletina buna koja je za posledicu imala donošenje kratkotrajnog liberalnog Sretenjskog ustava koji je postavio temelje pravnog poretka u zemlji. Tokom svoje prve vladavine, knez Miloš je bio najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od imućnijih na Balkanu, a tokom izgnanstva poslovno su ga pretekli drugi veletrgovci. Iako je bio nepismen tokom njegove prve vladavine osnovane su 82 škole, 2 polugimnazije, 1 gimnazija i Liceum Knjažestva serbskog, koji predstavlja temelj visokog obrazovanja. 19 godina je proveo u izgnanstvu, od 1839. do 1859. godine, prvo u Beču a potom na svojim imanjima u Vlaškoj, odakle je davao političku podršku svojim pristalicama u Srbiji. Vraćen je na vlast posle Svetoandrejske skupštine 1858. Tokom kratkotrajne druge vladavine naložio je da se progone politički protivnici za koje je smatrao da su odgovorni za njegovo višegodišnje izgnanstvo ali je i usvojen Zakon o skupštini čime se u zemlji utemeljio parlamentarni sistem.