Lepo očuvano Kao na slikama Extra retko u ponudi 1891. Аутор - особа Matavulj, Simo, 1852-1908 Наслов Са Јадрана / приче Сима Матавуља Врста грађе кратка проза Језик српски Година 1891 Издавање и производња Београд : Љ. Јоксимовић, 1891 (Београд : Парна штампарија радикалне странке) Физички опис 228 стр. ; 18 cm Садржај Краљица Сликареве успомене Ђуро Кокот Све је у крви ... Simo Matavulj (Šibenik, 12. septembar 1852 — Beograd, 20. februar 1908) bio je srpski pisac iz Dalmacije i prvi predsednik Udruženja književnika Srbije.[1] Matavulj pripada epohi realizma a njegova najpoznatija dela su roman Bakonja fra Brne i pripovetka Pilipenda. Simo Matavulj Simo Matavulj.jpg Datum rođenja 12. septembar 1852. Mesto rođenja Šibenik, Austrijsko carstvo Datum smrti 20. februar 1908. (55 god.) Mesto smrti Beograd, Kraljevina Srbija Najvažnija dela Romani: Bakonja fra Brne (1892), Uskok (1893); Zbirke pripovedaka: Sa jadrana(1891), Primorska obličja(1893), S mora i planine(1901), Nemirne duše(1908), Iz primorskog života(1890), Iz Crne Gore i Primorja(1880,1889); Od pojedinačnih pripovedaka izdvajaju se: Povareta, Pilipenda, Pošljednji vitezovi i Oškotac i Bila, Sveta osveta, Novo oružje; Biografija Uredi Simo Matavulj je rođen u Šibeniku 12. septembra (31. avgusta po julijanskom kalendaru) 1852. godine. Bio je jedan od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj (rođene Triva).[2] U Šibeniku je završio osnovnu školu na italijanskom i srpskom jeziku, kao i nižu gimnaziju. Zatim odlazi u manastir Krupu kod svoga strica, igumana Serafima, ali, izgubivši volju za manastirskim životom, odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završava 1871. godine.[3] Do prelaza u Crnu Goru, 1881., on je učitelj u raznim dalmatinskim selima i nastavnik Srpske pomorske zakladne škole u Srbini kod Herceg Novog. U Crnoj Gori je bio nastavnik gimnazije, nadzornik škola, urednik službenih novina i nastavnik kneževe dece. Putovao je u Milano i Pariz kao vođa jedne grupe crnogorskih mladića koji su odlazili na školovanje. Tom prilikom je u Parizu ostao nekoliko meseci. U Srbiju prelazi 1887. godine (najpre u Zaječar, a potom u Beograd), gde radi kao nastavnik gimnazije i činovnik presbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju. Bio je oženjen Milicom nastavnicom beogradske Više ženske škole. Supruga je umrla marta 1893. godine, u prvoj godini njihovog, kako se govorilo `srećnog braka`.[4] Umro je neutešni Simo u Beogradu 20. februara (8. februara po julijanskom kalendaru) 1908. godine. Bio je redovni član Srpske kraljevske akademije od 30. januara 1904. Književni rad Uredi Matavulj se u književnosti prvi put javlja na Cetinju u službenim crnogorskim novinama sa jednom istorijskom pričom, koju je napisao povodom veridbe kneza Petra Karađorđevića sa kneginjom Zorkom, a na podsticaj i prema kazivanju samoga kneza Nikole. Zatim je prešao na originalno stvaranje i do smrti radio vrlo živo na pripoveci i romanu. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela, mahom objavljenih u zasebnim zbirkama, kao: „Iz Crne Gore i Primorja“, „Iz primorskog života“, „Iz beogradskog života“, „Iz raznijeh krajeva“, „S mora i s planine“, „Sa Jadrana“, „Primorska obličja“, „Beogradske priče“, „Život i nemirne duše“, pored još nekoliko pripovedaka objavljenih u posebnim izdanjima. Napisao je i dva romana: „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. Pored toga, Matavulj je ostavio i nekoliko svezaka putopisa, uspomena i književnih članaka razne sadržine („Boka i Bokelji“, „Deset godina u Mavritaniji“ itd.). Najznačajnije mu je delo iz te oblasti „Bilješke jednog pisca“, vrsta autobiografije, pisana živim, plastičnim stilom i pronicljivim posmatračkim darom. Matavulj je još napisao i dve drame: „3avjet“ i „Na slavi“, — prva sa predmetom iz dubrovačkog, a druga iz beogradskog života. On je i prevodio sa stranih jezika, najviše sa francuskog: „Na vodi“ od Mopasana, „San“ od Zole, „Pučanin kao vlastelin“ i „Mizantrop“ od Molijera, „Zimske priče“ od Vogiea. Po prirodi trezven i oprezan duh, Matavulj je počeo da piše tek u zrelijim godinama. On je postupno ali energično izgrađivao svoj talenat, trudeći se da nedostatke svoga uskog školovanja nadoknadi ličnim usavršavanjem. On čita ne samo francuske i italijanske književnike već i naučnike i mislioce. Pored velikog književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače, on stiče i široko poznavanje istorije i filozofije. Ukoliko se više širio vidik njegova saznanja i njegovo životno iskustvo, utoliko je puštao maha svome talentu. U svoje vreme, Matavulj je bio jedan od najobrazovanijih i „najevropskijih“ srpskih pisaca. Do Matavulja, naši pisci se razvijaju poglavito pod uticajem ruske, nemačke i mađarske književnosti; od njega počinje i sasvim prevlađuje romanski uticaj, naročito francuski. Matavulj je najviše čitao i prevodio francuske realiste i naturaliste; na njihovim delima je razvio ukus i učio veštinu pisanja. Naročito je voleo i čitao Zolu i Gija de Mopasana, i po njihovim uzorima počeo i sam pisati. On je od francuskih naturalista naučio da oštro, objektivno i savesno posmatra život i potom unosi u delo, U svojim „Bilješkama“ on to izrično veli i objašnjava kako on shvata francuski književni realizam, koji se ne sastoji u grubom kopiranju života, već je piscu dozvoljeno da preinači detalje i skladno poveže prema višem umetničkom cilju u granicama stvarnosti. Do njega, naši se pisci nikada nisu sasvim otrgli od romantičarskih sklonosti; tek je Matavulj potpun i čist realista. On je u pripoveci dosledno sproveo ideje evropskog književnog realizma, trudeći se da hladno i objektivno opisuje život, bez uzbuđenja i tendencija, uvek na osnovi obrazaca iz stvarnog života. Tako je Matavulj stvorio najbogatiju i najraznovrsniju galeriju nacionalnih tipova, oštro i tačno izvajanih prema životu. Dok su ostali srpski pripovedači prikazivali život samo u uskom vidiku svoga kraja, Matavulj opisuje razne srpske krajeve i ljude iz raznih društvenih slojeva. On opisuje Dalmaciju kao i Crnu Goru i Beograd, seljake i mornare kao i građane i intelektualce. Najbolja su mu dela „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. U prvom slika patrijarhalni moral i viteštvo gorštaka iz crnogorskog krša, a u drugom primorske seljake i franjevce jednog katoličkog manastira iz Primorja, na osnovi ličnih utisaka i uspomena iz svoga đakovanja u manastiru. „Bakonja fra Brne“ je pisan vedrim i dobrodušnim humorom, sa diskretnom podrugljivošću prema svetim ljudima, no bez sarkazma i tendencija, slično postupku Anatola Fransa, čija je dela cenio i koga je i lično poznavao. To je njegovo najbolje delo, prepuno humora, živopisnosti i pronicljive psihologije. To je, ujedno, i jedan od najboljih romana srpske književnosti. Najpoznatija njegova pripovetka je „Pilipenda“, koja opisuje unijaćenje Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji. Matavulj se odlikuje oštrim i trezvenim posmatranjem života, sposobnošću da zapazi i odabere karakteristike lica i situacija, da to kaže zanimljivo, neusiljeno i jednostavno. On ne izmišlja ni fabulu ni epizode, niti ih razvija prema sopstvenim afektima i raspoloženjima. Lica i događaje traži u životu, upravo u spoljnom životu, u onome što je dostupno čulnim opažanjima, i događaje razvija u granicama životnih mogućnosti. On je od francuskih naturalista primio ono što se moglo tehnički savladati i primiti razumom, ali kod njega nema ni Zoline tragike ni Mopasanova artizma. Zbog toga u njegovim novelama nema poezije i dubljeg i složenijeg unutrašnjeg života, nema pravog umetničkog sklada u celinama. Njegovim delima oskudeva mašta i lirizam. Te svoje nedostatke, koji su mu smetali da postane pisac šire publike, nadoknadio je svojim velikim književnim obrazovanjem, koje ga je učinilo popularnim kod književno obrazovane publike. Djela Uredi Noć uoči Ivanje, Zadar, 1873. Naši prosjaci, Zadar, 1881. Iz Crne Gore i Primorja I, Novi Sad, 1888. Iz Crne Gore i Primorja II, Cetinje, 1889. Novo oružje, Beograd, 1890. Iz primorskog života, Zagreb, 1890. Sa Jadrana, Beograd, 1891. Iz beogradskog života, Beograd, 1891. Bakonja fra-Brne, Beograd, 1892. Uskok, Beograd, 1893. Iz raznijeh krajeva, Mostar, 1893. Boka i Bokelji, Novi Sad, 1893. Primorska obličja, Novi Sad, 1899. Deset godina u Mavritaniji, Beograd, 1899. Tri pripovetke, Mostar, 1899. Na pragu drugog života, Sremski Karlovci, 1899. S mora i planine, Novi Sad, 1901. Beogradske priče, Beograde, 1902. Pošljednji vitezovi i Svrzimantija, Mostar, 1903. Život, Beograd 1904. Na slavi, Beograd, 1904. Zavjet / Zavet Beograd, 1904. Car Duklijan, Mostar, 1906. Nemirne duše, Beograd, 1908. Bilješke jednoga pisca, Beograd, 1923. Golub Dobrašinović

Die Geburt der Tragöödie von Friedrich Nietzsche Leipzig 1900. Rođenje tragedije Fridrih Niče Poslednje izdanje koje je izdato za života F.Niče-a, odnosno godine 1900-te, kada je on i umro. Делo, у коме је описао две супротстављене силе у грчкој драми, „Дионизијску” (културну, приказану у музици и игри) и „Аполонску” (цивилизовану, показану разумом, формалну структуру и геометрија). Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba`. Detinjstvo i mladost Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] unutra odlično očuvana listoviodlično drže korica iskrzana po obodu sve je originalno

Odlično stanje za svoje godine Pesme Branka Radičevića Pančevo 1880. Branko Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Branko Radičević Branko Radičević 2.jpg Branko Radičević Datum rođenja 28. mart 1824. Mesto rođenja Slavonski Brod, Austrijsko carstvo, danas Hrvatska Datum smrti 1. jul 1853. (29 god.) Mesto smrti Beč, Austrijsko carstvo, danas Austrija Potpis Kuća u kojoj je stanovao dok je pohađao Gimnaziju u Sremskim Karlovcima Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.[1] U spomen na pesničku tekovinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Biografija Uredi Otac Branka Radičevića Todor Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara[2]) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije[3]. Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju.[4] Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža (* 1802 - † 1833)[5] umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Baba po ocu bila je Stana rođena Stajčić u Kupinovu 1781. godine.[6] Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete [7]. Golub (novine) su takođe o tome pisale [8]. U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije.[9] Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Statua Branka Radičevića na Stražilovu Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine,[10] pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao;[11] Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi[12] a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine. Prenos posmrtnih ostataka pesnikovih na Stražilovo Uredi Branko Radičević, crtež objavljen u kalendaru Vardar za 1925. godinu Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu - nije održavan i negovan. Njegov `kult` je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Kada je Stevan Popović Vacki 1877. godine pokrenuo srpski ilustrovani kalendar `Orao`, njegova glavna tema bio je Branko. `Čika Steva` je dakle prvi izneo u javnost ideju,[13] kojim bi se ispunio Brankov zavet, da njegove kosti budu prenete u Karlovce. Afirmaciji ideje je veoma doprineo i pesnik Jovan Jovanović Zmaj, sa svojom potresnom pesmom `Brankova želja`, koju su preneli skoro svi srpski listovi. Tada je krenula velika akcija skupljanja priloga za prenos njegovih kostiju, o dvadesetpetogodišnjici smrti. Ali Laza Kostić je `sve pokvario`, objavljujući svoj neprilični `odgovor` Zmaju, u pesmi `Prava Brankova želja`. Ta pesma u kojoj je preinačena poslednja volja Brankova, je odbila Zmaja, ali i druge Srbe poštovaoce Brankove, da nastave aktivnosti. I Karlovački odbor koji je činio praktične korake sa velikim uspehom, prestao je da deluje. Nastupilo je nekoliko godina neočekivanog muka. Srpska bečka omladina `Zora` je 1883. godine ipak ispunila pesnikovu želju, i prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sve se to dogodilo za kratko vreme i na brzinu, jer je pretila opasnost da se tokom planiranog preseljenja Sanmarkovskog groblja, izgubi svaki trag pesnikov. Bečka srpska omladina pod predsedništvom Petra Despotovića je stvar pokrenula u Beču o Sv. Savi 1883. godine, a svečano preseljenje (prvo vozom, a zatim dunavskom lađom `Nimfom`) na Stražilovo, završeno je 10. jula te godine, na Brankovom visu kod Karlovaca.[14] Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu, osnovna škola u Vranju, kao i osnovna škola u Smederevu. Imao je podignut spomenik u Slavonskom Brodu 1984. godine [15] i dve škole u Slavonskom Brodu su bile po njemu nazvane. Dela Uredi Brankov grob na Stražilovu Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija` umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. . Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[16] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Zbirke pesama Uredi Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno). Nagrade i ustanove nazvane po njemu Uredi Nagrada Branko Radičević Brankova nagrada Kulturno umetničko društvo `Branko Radičević` Zemun — osnovano 1921. godine OŠ „Branko Radičević“ — škole nazvane po njemu Biblioteka `Branko Radičević` u Lebanu Narodna biblioteka „Branko Radičević“ u Derventi Crkveni hor Branko (Leskovac) Gradski tamburaški orkestar „Branko Radičević” Ruma

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Ekstra retko ! Ján Kadavý (* 7. travnja 1810., Jestřabí u Krkonoší, okrug Semily - † 11. kolovoza 1883., Martin) bio je slovački publicist češkog podrijetla[1], izdavač, prosvjetni djelatnik, glazbeni skladatelj i učitelj. Obrazovanje, karijera Osnovnu školu pohađao je u Křízlicama (dio sela Jestřabí u Krkonošima), studirao je u Trnavi, na evangeličkim licejima u Bratislavi i Modri, 1850.-51. na Institutu Budeč i istodobno prirodne znanosti na Politehničkom institutu u Pragu (nije završio studij). Radio je kao učitelj u Mydlicama, Jičínu, Rudníku, u 1839-47 na Slovačkoj evangeličkoj školi u Pešti, u godinama 1851-56 u Liptovskom Mikulášu, u godinama 1856-58 kao odgojitelj i kućni učitelj u aristokratskoj obitelji u Pravonínu, u godinama 1858-67 kao učitelj u Partizánská Ľupči, 1867-68 bavio se zemljoradnjom na vlastitom imanju, iz 1869 živio je u Liptovský Mikuláš, iz 1870. bio je činovnik u štedionici godine 1871-75 bio je profesor na slovačkoj gimnaziji u godinama 1873-83 bio je zborovođa Slovačke pjevačke škole u Martinu. Život i djelo Bio je svestrani nacionalni kulturno-prosvjetni radnik. Autor je domoljubnih pjesama, osobito dječjih stihova i kraće proze. Kao vjesnik češko-slovačke uzajamnosti objavio je knjigu Vzájemnost ..., u kojoj je proširio Kollárovo shvaćanje slavenske uzajamnosti. Bavio se šturovskim književnim slovačkim, zbog čega se razišao s Kollárom. Godine 1843. sudjelovao je na zboru o donošenju književnoga slovačkoga u Hlbokyu i sastavio prvu slovačku čitanku. Bio je sakupljač slovačkih narodnih pjesama, glazbeni teoretičar, autor glazbenog vodiča za mladež Malý spevák, urednik je prvog dijela zapažene zbirke Slovačke pjesme. Kao zborovođa Slovačke pjevačke škole u Martinu proširio je njezin repertoar izvornim skladbama i obradama narodnih pjesama. Njegov zborski opus zastupljen je skladbama Bratislava, Vlasť moja, Čo čušíš, Nitra, milá Nitra, Svätomartinský pochod. Ima grob s nadgrobnom pločom na Narodnom groblju u Martinu. Kadavý, Ján, 8. travnja 1810. Jestřebí, danas Jestřabí u Krkonošama, okrug Semily – 11. kolovoza 1883. Martin, pokopan na Narodnom groblju — slovački učitelj, glazbeni skladatelj, zborovođa, izdavač i prosvjetni djelatnik češkog podrijetla. Studirao je na gimnazijama u Trnavi i Modri, na evangeličkom liceju u Bratislavi te na učiteljskim zavodima u Jičínu i Pragu. Radio je kao učitelj u Češkoj (u Mydlicama, Jičínu, Rudníku kod Trutnova), 1839–47 na slovačkoj evangeličkoj školi u Pešti (s J. Kollárom), 1851–56 u Liptovský Mikulášu, 1858–67 u Nemecká Ľupči (danas Partizánska Ľupča).i 1871. – 75. na slovačkoj gimnaziji u Martinu, istodobno 1873. – 83. zborovođa Slovačke pjevačke škole u Martinu. Preko J. Kollára upoznao se s J. Kráľom, A. Sládkovičem, J. M. Hurbanom, V. Paulyn-Tóthom, G. K. Zechenter-Laskomerskim i drugim slovačkim pjesnicima i književnicima te je pod njegovim utjecajem postao vjesnikom sveslavenske uzajamnosti. . Kao urednik sudjelovao je u izdavanju nekih Kollárovih djela (Putopis s putovanja po Gornjoj Italiji, 1843.; Nedjeljne, svečane i prigodne propovijedi i govori, 2. svezak, 1844.; Slávyjeva kći, 1845.), a kao urednik i u objavljivanju djela drugih slovačkih autora, npr. Ľudovít Žella (*1809, †1873; Pjesme, 1842), B. P. Červenák (Ogledalo Slovačko, 1844) i J. M. Hurban (Unija, tj. zajednica luterana s kalvinistima u Mađarskoj, 1846). U Pešti je objavio djelo Uzajamnost u primjerima između Čeha, Moravaca, Slovaka, Šlezana i Lužičana (1843), u kojem je branio Kollárovu ideju o jezičnom i književnom jedinstvu Čeha i Slovaka. Pod utjecajem obitelji Štúrov, razilazio se s Kollárom, zauzimao se za donošenje književnog slovačkog (sudionik sastanaka u Hlbokomu 11.-16.7.1843.), u kojem je 1845. objavio svoju Čitanku za malu djecu i knjiga za seljake i obrtnike, Prijatelj naroda s težištem na narodnu prosvjetu . O svom je trošku izdao Marínu A. Sládkovič (1846.), pripremio za tisak 3. izdanje Nitranskog almanaha (1846.) i surađivao s J. M. Hurbanom na uređivanju Slovenské pávidov. U Liptovskom Mikulášu, kamo je došao u rujnu 1851. na inicijativu M. M. Hodžua, on i A. H. Krčméry izdaju kalendar Živena (1853.), a 1873.–74. izdaju časopis Priateľ ľudu. U Nemeckoj Ľupči aktivno je sudjelovao u kulturnom životu sela, koji je bio usko povezan s dobrovoljačkim kazalištem, harmonizirajući narodne pjesme i obrađujući ih za zbor (svaki nastup obično je završavao nastupom muškog zbora). Bavio se i teorijskim pitanjima slovačkog školstva, nekoliko njegovih radova u tom području smatraju se pionirskima. Napravio je Prijedlog za osnivanje nacionalne škole pri Evangeličkoj crkvi njemačke Ľupčanská (1861.), u kojem je predložio reformu školstva prema trenutnim potrebama. U Budimu je 1870. izdao slovački slovar i Čitanku za prvi razred narodnih škola te poučnu knjižicu za slovački slog i prvi slog (kao pročišćeni prijevod silabista Pavla Gönczyja *1817., † 1892) i 1873 metodički priručnik za pjevanje Malý spevák. Ova djela predstavljaju jedan od vrhunaca slovačke pedagoške književnosti 19. stoljeća. Kao zborovođa Slovačkog zbora pridonio je njegovu svestranom razvoju, priredio je zborske obrade slovačkih, čeških i stranih slavenskih narodnih pjesama koje je složio u antologije (vijence). Autor zborskih skladbi Bratislava; Nitra, draga Nitra; Moja zemlja; Što mirišeš; Martina i dr., od kojih su neki objavljeni u prvom svesku slovačkih katrena (1864.) J. L. Bella, u Slovenské quatrains (1895.), koje su organizirali i izdali J. Meličko i B. Bull te časopisi. . Sudjelovao je u sastavljanju jedinstvene zbirke narodnih pjesama Slovenské spevy (1880. – 1926.), urednički je pripremio njezin prvi svezak (1880. – 82.) koji sadrži 603 narodne pjesme s napjevima te je napisao uvodnu studiju u kojoj je pokušao dati objašnjenje podrijetlo, tipologija i osobitosti slovačkih narodnih pjesama. Redovito je objavljivao poticajne članke iz područja pedagogije i ekonomskog obrazovanja u slovačkim časopisima. Član Tatrína (1844.) i odbora Matice slovenske (1870.), dopisni član Geološkog instituta Reicha u Beču (1859.).

kao na slikama u tvrdom povezu sa sačuvanom otiginalnom koricom 1922 Misao ima potpis reditelja Bode Markovića retko u ponudi jako lepo očuvano Sadržaj Narodno blago. Skupio Vuk Karadžić. Vampir-voda. 1. Jadi mlade Sandaćije. To isto ali malo drukčije. 2. Anđelija i morski car. 3. To isto ali malo drukčije. To isto još malo drukčije. Njegoš. Iz `Voštanice junaštva`. Đura Jakšić. Izazivanje Prirode. Laza Kostić. Jovan Krstitelj. Bora Stanković. Tonkina žudba. Jovan Dučić. Milesa, careva inočica. Veljko Petrović. Pop Rista se promenio!! (uskršnja priča). Sima Pandurović. Metafizika. D. Filipović. Arsenije Eljad. V. Živojinović (Mussaka). Moj život. – Pokušaj intimne botanike. – Nikolaj Velimirović. Landa-Puranda Čovek-Nečovek. Avgustin Ujević. Arno Arnoldson. – depeša pupku, sa zemlje. – (roman iz švedskog života). Sibe Miličić. Moje rođenje. (Iz knjige `Tečnosti`). Danica Marković. Na krilu kosmosa. Miloš Crnjanski. Notes o Beliću. Ranko Mladenović. Zvučne eklipse. – MMMCHI – paklena uspomena. Rastko Petrović. Sapoge Divke-Tivke. Miloš Crnjanski. S puta po Lombardiji. Todor Manojlović. Hiasent Pikambo – ili pesnikov život. – Momčilo Milošević. Stevan Prvoslav. (Prva dva čina tragedije istog imena). Stanislav Krakov. Smrt potporučnika Jezdimira Miloš Crnjanski. Veze Pesma g. Krkleca. Josip Kosor. Nenadigrivi cvancik. - Tragedija ciganske savesti, u 3 čina. - Pesma g. L. B. Šimića. Vladimir Nazor. Let bana Čavlena na galiji `Čavleni` Miroslav Krleža. Epopeja Vinka Požunovića od Miroslava Krleže. Prevod na ćirilicu. Vladimir Nazor. Balša XXVI. Milan Begović. Skarpijina smrt - san renesansa, u 3 čina. - Bogdan Popović. Monolog vladike Danila. – analiza jednog pesimizma.– Iz kineske lirike Sutonsko uzdarje. Preveo s engleskoga Miloš Crnjanski. Sumrakov poklon. Preveo s francuskog Miloš Crnjanski. Dar prvoga mraka. Preveo sa staroslovenskog po naročitom dopuštenju protosinđela Visariona Miloš Crnjanski. Svetislav Stefanović. Užim vidicima. Boško Tokin. Unterciger Valta Hvitmana. Branko Lazarević. Parergoni i prolagomoni / Za konsekventnu teoriju permanentne eternizacije psihogoniometrijskih metabulizama estetike Todor Manojlović. Lago Maggiore. Pavle Popović. Jedna zaboravljena recenzija. sar-Tin – Avgustin Ujević. Obrtni mizdraci plinomara u vesperilnom henismanu. Slobodan Jovanović. Bimalše Francuske revolucije. Vladimir Vidrić. Robinjica u mozaiku. Srpsko-hrvatsko pitanje. Stanoje Stanojević. Pred novim ratom. (Hrvatska istorija i Hrvati). Neverovatna pokvarenost srpskog naroda. (O ovome istome predmetu ima i pesma). Milan Dedinac. Zatišje slomljenih visoravni. Ivo Andrić. Iz knjige `Lenjiri`. M. Ibrovac. Poseta kod Lava Tolstoja. Jovan Dučić. Scena iz dvora Dušanova. Jovan Dučić. Sjajan i nerazumljiv carski sonet. Dragiša Vasić. Kod komandanta mesta. V. Ilić Mlađi. Zlatkova duša za deklamovanje. (Iz evropskoga rata). Avgustin Ujević. Molitva. – Za ropče đavolovo `Panta Rej`. – M. Svetovski. Krajnja tačka Jugoslavije. Les amis de France. (Dopis iz Ćapa-Morino). (Sa ilustracijama). Sibe Miličić. Filigran. Jovan Tomić. Defetizam vaseljene ili Intrige defetista u selu Vakendorfu. D. J. Filipović. Fočo i Fočić. Nacionalni repertoar. Početak bune na dahije. Libreto za nacionalnu operu. Napisali: Živojinović, Milojević i Ilić, prema Filipu Višnjiću. Dokumenti. Miloje Milojević. Umetničkom odelenju. H. Molba Narodnoj skupštini. Paško Vučetić. Moja obznana. Telegrami `Avale`. Pomenik za 1922. godinu. Maturska pitanja. Oglasi Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22] Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25]

Gallimard francuski jezik unutra odlično očuvano, korice kao na slikama ilustrovano nadrealističkim fotografijama Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar.[1] Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[2] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Zigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921.[3] Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura[1] (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD.[1] Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela[uredi | uredi izvor] Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII nadrealizam nadrealista andre breton francuski nadrealizam dadaizam avangarda avangardna nadrealistička poezija ... avangarda, nadrealizam, avangardni roman breton nađa...

U dobrom stanju! Raritet, veoma retko! Pesme Mirza-Šafije : većinom po Bodenstetu / od Jovana Jovanovića Zmaja Autor: Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 Bodenstedt, Friedrich, 1819-1892 Naslov Pesme Mirza-Šafije : većinom po Bodenstetu / od Jovana Jovanovića Poezija Jezik: Srpski Godina 1871 Izdavanje i proizvodnja Beč : na svet izdao Đorđe Rajković, 1871 (Beč : štamparija Jermenskoga manastira) Fizički opis 142 str. 14 cm Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) je bio jedan od najvećih liričara srpskog romantizma. Po zanimanju bio je lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Najznačajnije Zmajeve zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem) Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. u uglednoj plemićkoj porodici.[2] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je prandeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[2] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[3] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija rođena Gavanski bila je iz Srbobrana.[4] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine. Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[5] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[7] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima, podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Posle završenih studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[8] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[9] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma` da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[10] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list `Žižu`. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan vratio se u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio uz put svojim dečijim listom `Nevenom`. Bavio se politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio penziju od 4000 dinara. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Jovanović za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[11] Zbog nekih svojih postupaka doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda `Harfe Siona`, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[12] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[13] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnosti nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[14] Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena. Đorđe Rajković (Novi Sad, 5. maj 1824 - Novi Sad, 9 avgust 1886) je bio srpski književnik, učitelj, prevodilac i urednik brojnih listova. Po završetku osnovne škole pohađao Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu do petog razreda. Potom odlazi u Požun, i na Evangeličkom liceju slušao retoriku i poetiku, ali je nakon godinu dana morao da odustane jer nije imao novca za školovanje. Po povratku u Novi Sad postao aktuar (lični sekretar) profesora Petra Jovanovića, i sa njim išao u inspekciju škola u Sremu. U službi Jovanovića bio od 1843. do 1847. godine. Privatno je položio ispite za sedmi i osmi razred gimnazije. Svedodžba koju mu je 1847. izdao direktor Novosadske gimnazije omogućila mu je da radi kao učitelj. Na preporuku mentora Jovanovića dobio je 1847. službu u Vukovaru. Po izbijanju Bune 1848. godine odlazi u Srbiju, gde se zaposlio kao profesor i zamenik upravitelja niže gimnazije u Negotinu. Predavao je latinski i nemački jezik.[1] Zbog loših uslova za rad (epidemija kolere, opšte siromaštvo, loši odnosi u profesorskom kolegijumu) vratio se 1849. godine u Novi Sad. Potom je radio kao kancelist (pisar) kod gradonačelnika i u Okružnom sudu. U jesen 1851. počinje da radi kao učitelj III razreda osnovne škole.[1] Konstantni problemi sa zdravljem (žutica, reuma) su ga ometali u radu. Lečio se u bolnicama u Pakracu i Grefenbergu u Šleskoj. Boravio je i u banjama. Lečenje nije dalo očekivane rezultate, i u jesen 1865. je penzionisan.[1] Umro je 1886. godine od raka jetre nakon naizgled uspešnog lečenja u banji Radegund u Štajerskoj. Sa suprugom Draginjom imao je sina Savu. Pošto se 1857. razveo oženio se Nemicom Emili Rorsoh.[1] Rad u štampi Priloge objavljivao u Vojvođanki, Sedmici, Južnoj pčeli, Javoru, Srpskoj zori, Nevenu, Danici, a sarađivao i u hrvatskim listovima Neven, Gospodarski list i Napredak. Pisao je pedagoške članke, basne, aforizme, pesme i dr. Pored originalnih priloga objavljivao je i prevode sa nemačkog i ruskog.[1] Po osnivanju Školskog lista 1858. preuzeo je dužnost odgovornog urednika. Nakon deset brojeva razišao se sa vlasnikom lista Danilom Medakovićem. Zajedno sa Jovanom Jovanovićem Zmajem pokrenuo i uređivao humorističko-satirični list Komarac, koji je bio liberalno i antiklerikalno nastrojen. Rajković 1862. napušta Komarca, koga preuzima Aca Popović Zub. Kratak period tokom 1862.63 godine izdavao je zajedno sa dr Đorđem Natoševićem i Jakovom Ignjatovićem mesečnik Putnik, `list za umnu i duševnu zabavu`. Probni broj lista Humorista (koji nikad nije zaživeo) izdao je 1863. godine.[1] Pokrenuo je 1870. novine Zemljak, `narodni list za varoš i selo`, ali je izdao samo pet brojeva. Nakon Đorđa Popovića Daničara uređivao Danicu 1872. godine. Već tada kvalitet časopisa je opao, i od vrhunskog književnog časopisa postala je list za pouku, da bi posle devet brojeva bila ugašena.[1] Kratkovečni (svega deset brojeva) zabavno-poučni list Večernjača izdavao je 1881. godine. U periodu 1884-85. uređivao list Glas istine, `za duhovne besede, životopise i starine`. Poslednji list koji je pokrenuo bio je Bršljan, `za zabavu, pouku i književnost` (1885-1886).[1] Književni rad Nakon prve knjige (kalendara) Domišljan objavio je Jed i med (1858) u kojoj je u stihu i prozi objavio poučne članke. Zajedno sa Zmajem preveo je sa nemačkog zbirku religioznih nazarenskih pesama Harfa Siona koja je izašla 1878. godine.[2] Svoju jedinu zbirku pesama objavio je 1862. pod nazivom Pesme Đorđa Rajkovića, posvetivši je svojoj prijateljici i neostvarenoj ljubavi Milici Stojadinović Srpkinji. Sakupljao je srpske narodne pesme, koje je objavio u dve knjige (1868. i 1869).[1] Matica srpska U Matici srpskoj je 1865. postavljen za aktuara i kontrolora. Biran je i u Književno odeljenje i u Upravni odbor Matice, a bio je i recenzent dela koja su nuđena Matici za štampu. U Letopisu objavljivao srpske narodne poslovice i istorijske priloge, među kojima i građu za istoriju srpskih štamparija, kao i biografije poznatih Srba.[1] Srpsko narodno pozorište Na skupštini Društva za Srpsko narodno pozorište (DSNP) 1865. izabran je za počasnog člana, a 1868. postao je član Upravnog odobra DSNP. Za SNP je preveo i adaptirao na srpski šaljivu jednočinku Filipa Dimanoara Ćuška pošto-poto, koja je u Novom Sadu izvedena 1869.

Kao na slikama RETKO 1935 Bogato ilustrovano Kosta Petrović (31 May 1891 – 1965) was a Yugoslav architect. His work was part of the architecture event in the art competition at the 1936 Summer Olympics. Tags: beogradski sokolski stadion sokolsko sokolska drustva drustvo kraljevina jugoslavija viteški kralj aleksandar ujedinitelj parkovi uređenje grada mamford grad u istoriji U knjizi koju je objavio 1938. godine Kosta Petrović daje koncepciju, potrebe i svoje viđenje života u dobro uređenim gradovima. Akcenat njegovog građevinskog pravca je dat na pružanju mogućnosti za udoban i zdrav život stanovnika unutar grada. Po njemu cilj urbanističkog planiranja i arhitektonskog talenta je pružiti čoveku mogućnost za odmor i rekreaciju putem uređenih zelenih površina, parkova, odmorišta i sportskih stadiona. Poseban akcenat u svojim napisanim delima kao i u ovoj knjizi takođe u projektima posvećuje telesnom vežbanju i vaspitanju kao preduslovu za sreću i zdrav život. Graditelji gradova moraju da poznaju ove komponente života, kao i da budu upoznati sa uzrocima i posledicama pogrešno planirane gradnje kao i da dobro budu upoznati sa prošlosti grada i sa međusobnom povezanošću. Ove ideje koje je zastupao će se protezati kroz ceo njegov životni i stručni pravac i tok. Kosta Petrović je rođen 31. maja 1891. godine u Klanjcu (Hrvatska). Otac mu je bio Dušan gradski savetnik. Biografiju i životnu sudbinu ovog inženjera u velikoj meri će odrediti politički događaji i zbivanja koji će uslediti na životnim prostorima srednje Evrope i Balkana. Završio je Tehnički fakultet. Od 1.avgusta 1914.godine do 1.decembra 1918.godine neprekidno je bio na vojnoj dužnosti. Zajedno sa njim su bila na dužnosti još dva subotička inženjera (Oton Tomanić i Franjo Frolih).Vojnu dužnost su služili kod Železničke komande bivše Austro-Ugarske vojske. Kosta Petrović se oženio sa Milanom Sarajlić 8. novembra 1921. godine u Subotici. Imao je dve ćerke, Ivanku koja se rodila 1923. godine i Dušanku rođenu 1924. godine. Sve ono što će obeležiti njegovu karijeru i po čemu će ostati poznat započeće 1920. godine njegovim zapošljavanjem u gradskoj službi. Ceo život će mu biti obeležen radom u gradskoj Tehničkoj službi, nesebičnim entuzijazmom u “Sokolskom društvu” i članstvom u masonskoj loži “Alkotas” (Stvaranje).[1] U knjizi koju je objavio 1928. godine “Subotica i kupalište Palić” u predgovoru naglašava kako osnovu savremene uprave gradova čini sređenost temeljnih tehničkih podataka i statistika, na kojima se baziraju komunalni programi, koji se godinama i decenijama sprovode u život. Ove teze će ga pratiti kroz rad. Došavši na položaj šefa gradskog Građevinskog odelenja Kosta Petrović uočava haotično stanje u pogledu građevinskih evidencija, numerisanja kuća, kvartova, planova ulica, regulacionih osnova, numerisanja salaša, upisa u grintovni list pojedinih značajnih građevina. Zbog svega toga odmah izrađuje program rada gradskog Građevinskog odelenja za budući period. Tadašnji gradonačelnik dr Franja Sudarević usvaja ovaj program rada. Tako su godine 1921. sve ulice od I-VIII kvarta dobile nove nazive. Izrađen je novi privremeni plan Subotice I-VIII kvart bez Segedinskih vinograda, Aleksandrova i Palića Gradonačelnik grada Subotice ga 18.maja 1921.godine imenuje za kupališnog inženjera gradskog kupališta Palić.Za ovu funkciju nije dobijao platu već dnevnice u iznosu 30 kruna dnevno.[2] Od 1921. do 1922. godine izvršeno je novo numerisanje kuća u unutrašnjem gradu- oko osam hiljada kuća.Geodetski otsek gradskog tehničkog odelenja osnovan je 1922.godine.[3] Po osnivanju odmah se pristupa premeravanju Segedinskih vinograda, što se završava 1923.godine.Ovim premeravanjem omogućen je razvitak ovoga dela grada. Na inicijativu inženjera Koste Petrovića godine 1922. reguliše se centar grada, oko buduće Manojlovićeve danas Nazorove ulice. Izrađen je u detalje i spremljen plan za otvaranje Radijalnog puta, koji je trebao da poveže centar grada sa njegovim “plućima” Dudovom šumom. Kosta Petrović je zastupao ideju zdravog života. Baš zbog povećavanja parkovskih prostora u gradu zastupa ovu ideju otvaranja Radijalnog puta i povezivanja sa Dudovom šumom.Dudova šuma se nije mogla računati u gradske parkove jer nije postojala komunikacija sa gradom. Odgovarajućom komunikacijim Dudova šuma bi poslužila kao ukras grada.[4] Otvaranjem Radijalnog puta Subotica bi dobila novi gradski park sa dobrom saobraćajnom vezom, otvorilo bi se novo gradilište, došlo bi do razvitka samoga grada. Odbor za otvaranje Radijalnog puta se formira 1928. godine od strane gradskog senata.Te godine donosi se odluka o pristupanju razmatranja ove ideje.Kao osnov za otvaranje je poslužila “Regulatorna osnova grada Subotice”.[5] Troškovi oko otvaranja ulice trebali su delimično da padnu na teret grada a delimično na teret samih građana. Najpre je trebalo izvršiti ekproprijaciju poseda. Ove odluke su donete na sednici senata grada 30. novembra 1928.godine.Stanovnici toga dela grada podržavali su ovu ideju. Izrađeni su svi planovi, projekti, predračuni, nacrti za otvaranje ulice.[6] Ovaj projekat su pratile žalbe i pritužbe pojedinaca koji su imali svoje posede u ovome delu grada. Mirko Rotman, fabrikant iz Subotice koji je imao fabriku u ulici Cara Lazara upućuje protest protiv odluke Skupštine grada Subotice uvezi regulisanja i eksproprijacije Radijalnog puta.[7] Pitanje otvaranja nove ulice omeo je Drugi svetski rat. Nakon završetka rata ovaj plan nastavlja da se realizuje, da bi se on i ostvario šezdesetih godina prošloga veka. Novo numerisanje salaša započeto je 1926. a završeno 1928.godine, urađena je nova podela pustara, koje je bilo jedno od najvećih tehničkih radova ovoga odelenja. Numeracija je izvršena i na Paliću.Izgrađen je novi nacrt Palića a ulice su promenile naziv. U gradu Subotici u IX, X, XI i XII kvartu je utvrđena regulaciona osnova. Zahvaljujući ovome na inicijativu samoga Koste Petrovića 1928. godine odštampana je karta grada Subotice kao i Palića. Karta je izrađena u srazmeri 1:10.000 i štampana je kao prilog knjizi “Subotica i kupalište Palić”.[8] Sam autor navodi da je knjiga izdata zahvaljujući velikim zalaganjem gradonačelnika Daragutina Stipića, a knjiga se nije prodavala već je služila isključivo za zvaničnu upotrebu gradske uprave. Koliko je dobro napisana govori nam podatak da je do današnjih dana ostala nezamenjiva prilikom proučavanja života u Subotici u tom periodu. Knjiga “Subotica i kupalište Palić” izašla je iz štampe 1928. godine. Knjiga predstavlja vodič kroz Suboticu i Palić. Dat je opis grada, nabrojani su hoteli i gostionice, saobraćajne veze, prevozna sredstva, državna nadleštva, sudske institucije. Opisana je uprava grada, vojna uprava, verske institucije, prosvetne institucije, zdravstvene institucije, socijalne i staleške organizacije. Interesantan je popis svih trgovina, prodavnica i zanatskih radnji. Na kraju je dat spisak ulica po kvartovima sa nazivima i kvartom grada. Autor u knjizi navodi :”Želimo li napredak Subotice, i ako smo svesni odgovornosti koju nosimo pred docnijim pokolenjma, onda ne smemo stati posle svršenih najnužnijih radova, već moramo pristupiti daljnjem stvaranju preduslova za razvitak i napredak Subotice.” [9] Naredne godine grad je dobio još jednu kartu cele Subotice sa svim salašima. Predlog za osnivanje Centralnog groblja Kosta Petrović izrađuje 1929. godine. Postojeća groblja u gradu su bila skoro sasvim popunjena. Izradio je skicu izgleda groblja.[10]Ističe se da sa obzirom na potrebna groblja opštine grada Subotice postoji samo jedna mogućnost osnivanja “Javnog opštinskog centralnog groblja” radi opšteg interesa. Za unapređenje grada inženjer Petrović je pokazivao mnogo volje, istrajnosti i inicijative u radu. Neumorno je izrađivao i podnosio predloge o svim najvažnijim tehničkim pitanjima. Gradske finansije koje su često bile ograničene nisu omogućavale da se ovi planovi realizuju. O njegovoj svestranoj delatnosti govore sledeći projekti: Projekat o načinu rešenja pitanje izgradnje gradskih vanjskih puteva Elaborat o izgradnji velike klaonice Planovi za podizanje tržnih tremova Elaborat za odvodnju i za osnivanje vodne zadruge, gradsko Tehničko odelenje izrađuje 1925-1926.godine kada su u subotičkom ataru bile visoke vode Bio je inicijator osnivanja Gradske štedionice 1923.godine. Kaldrmisanje ulica u centru grada koje su bile u lošem stanju, izvršeno je 1928.godine. Zbog ovog poduhvata od strane gradskih poslanika je bio žustro napadan. Prepisivano mu je nepotrebno trošenje novca iz gradske kase. Banja i omiljeno letovalište subotičana Palić biće 1921.godine obogaćeno velikim štrand kupatilom koje je imalo šesto kabina. Ovaj projekat je ostvaren odmah po njegovom postavljanju za glavnog kupališnog inženjera maja te godine. Ovo kupatilo će od 1930.godine besplatno preći na korišćenje na ruke opštini. Istovremeno biće produžena tramvajska pruga do Palićkog štranda.[11] O Štrand kupatilu Kosta Petrović daje podatke u svojoj knjizi o “Subotici i kupalištu Palić” iz 1928. godine.On navodi da se ovo kupatilo nalazi na istočnoj obali jezera. Kupatilo je vlasništvo opštine grada Subotice, a izgrađeno je 1921.godine. Kupatilo je imalo adresu – Palićka obala 17, sa telefonskim brojem 4. Dalje se naglašava da je Štrand kupatilo najveće svoje vrste u državi, ima preko 600 kabina sa kojima se može maksimalno dnevno poslužiti do 4000 osoba. U jednoj sezoni okupa se na Štrandu do 80.000 osoba.[12] Ovo kupatilo se prostiralo uz obalu jezera u dužini od 350 metara. Dno jezera je bilo peskovito. Štrand je posebno bio povoljan za kupanje dece. Opisuje se da na ovom mestu dubina jezera lagano raste. Pisac dalje naglašava da se duž cele obale prostire divna peščana plaža puna krošnjastog drveća, koje daje ugodnu hladovinu. Osim ovoga postoji drveni most koji se pruža sto metara u vodu i koji je pogodan za sunčanje. Štrand kupatilo je takođe pružalo mogućnosti i za zabavu jer je bilo snabdeveno gimnastičkim spravama, klizaljkama, čamcima. Cele sezone je svirala muzika u “Velikom štrand restoranu”. Izgradnja Štrand kupatila još više je doprinela popularnosti mesta. Od početka XX veka posećenost Palića je stalno rasla zahvaljujući uređenosti i dobrom povezanošću sa gradom. Zabeležene su brojne posete kako domaćih tako i stranih turista. Prvi veliki vašar koji je održan u Subotici propraćen je izložbom 1925. godine. U tehničkom pogledu ovaj vašar je osmislio Koste Petrovića uz pomoć stručnjaka tehničkog odelenja grada. Za taj rad bio je nagrađen sa 10.000 dinara, koje je poklonio delimično “Sokolima” a delimično “Trgovačkom udruženje”. Organizacija prilikom otkrivanja spomenika “Caru Jovanu Nenadu”, bila je poverena Kosti Petroviću. Na ovoj proslavi je bio prisutan Knez namesnik Pavle Karađorđević. Za ovaj rad Konstantin Petrović je odlikovan 18.oktobra 1928. godine oredenom Svetoga Save IV stepena. Od strane Ministarstva prosvete orden je dostavljen januara 1929.godine. Ostaje zanimljiv podatak da da je gradonačelnik izvestio Mionistarsatvo prosvete da je uplaćea taksa (“ordenska taksa”) za primanje oredena.[13] O organizaciji proslave oko otkrivanja spomenika postoje sačuvani spisi koji potvrđuju nesumljivu angažovanost ovoga inženjera. Osim rada u gradskoj Tehničkoj službi Kosta Petrović je bio vrlo angažovan i aktivno je sarađivao i učestvovao na svim poljima društvene delatnosti u gradu. U prvom redu ta njegova angažovanost, entuzijazam pa i ljubav ispoljavala se u sokolskom pokretu. Svoje slobodno vreme kao i materijalna sredstva posvećivao je ovom pokretu. Kroz sokolstvo je ispoljavao svoj rad na unapređenju duhovnog i fizičkog života naroda. Neposredno posle ujedinjenja, osnovni cilj sokolske organizacije postao je da u jedinstven narod unese misao poštovanja zajedničke nove države. Nošen idealizmom u uverenju da je nastupilo novo doba sokolske organizacije su nastojale da svojim kulturnim radom afirmišu, među “troimenim narodom” ideju ujedinjenja, jugoslovenstva, slovenstva.[14] Ne obazirući se na veru, stalež, naciju, sokoli su nastojali da stvore “jugoslovenski tip kulture”. Cilj organizacije je bio podizanje telesno zdravih, moralno jakih i nacionalno svesnih državljana.[15] Po dolasku u Suboticu 1920. godine, Kosta Petrović se aktivno uključuje u subotičku organizaciju.S ve ideje sokolskog pokreta kroz svoj rad zdušno zastupa. Život, rad, napredak i razvitak sokolstva i sokolskog društva u Subotici usko je povezan sa imenom Koste Petrovića. Rad društva je naročito bio aktivan za vreme njegovog starešinstva. Najvažnije manifestacije iz tog perioda su : – Župski sletovi 1922 i 1925.godine – Osvećenje zastave i otkrivanje spomenika “Palim Junacima za oslobođenje i ujedinjenje” 1925.godine – Osnivanje sokolskih odelenja u školama[16] – Osnivanje seoskih sokolskih četa[17] – Podizanje “Sokolovca”, jednog od najuzornijih sokolskih letovališta Kraljevine Jugoslavije. Do 1934.godine je bio starešina društva u Subotici kada se povlači zbog posvećivanja naučnom radu. Tokom 1934.godine nastavlja se realizacija planova gradskog tehničkog odelenja. Kaldrmisanje ulica u gradu izazivalo je polemike. Dolazilo je do razmimoilaženja oko određivanja ulica koje će se kaldrmisati. Tako je zbog uvođenja kanalizacije i kaldrmisanja Carinske ulice napadan. Međutim ovaj potez se pokazao kao potreban i po grad koristan. Naporom i inicijativom Koste Petrovića podiže se Jugoslovenski narodni dom Viteškog Kralja Aleksandra I Ujedinitelja.[18] Ova zgrada biće sve do danas prepoznatljiva po svome stilu i nameni. Najpre su je subotičani zvali Sokolski dom a kasnije zgrada bioskopa Jadran. Detaljan plan za izgradnju doma izradilo je gradsko tehničko odelenje a elaborat je poslat Ministarstvu građevina na odobrenje 18. jula 1931.godine. Na osnovu ovih planova bila je raspisana licitacija te je 22. septembra započeta gradnja doma. Gradska opština je izdala preduzimaču na izvršenje samo onoliko novca sa koliko je raspolagala. Gradski Savet je raspisao prvu licitaciju za izgradnju. Licitacija je održana 15. septembra 1931. godine. Samoj licitaciji je prisustvovao predstavnik Kraljevske banseke uprave Dunavske banovine. Na licitaciji su dobijene četiri ponude: 1. Vasilije Bikar i Drug iz Beograda sa ponudom od 1,337.117.05 dinara 2. Filip Šmit, iz Novog Sada sa ponudom od 1,291.583.27 dinara 3. Vidaković Koloman, iz Subotice sa ponudom od 1,320.771.59 dinara 4. Piri i Pelcer, iz Osjeka sa ponudom od 1,273.340.56 dinara.[19] Nakon licitacije gradski savet je doneo odluku da se prva grupa radova za podizanje Jugoslovenskog Narodnog doma u Subotici ustupa firmi “Piri i Pelcer” koji su imali najnižu ponudu. [20] Plan i predračun radova protumačen je preduzimaču “Piri i Pelceru” , data im je overena kopija celog elaborata. Za nadzornika radova je određen arhitekta De Negri Franja iz Subotice.[21] Gradski Senat 31. oktobra 1931.godine propisuje i odobrava Uredbu o upotrebi Jugoslovenskog narodnog doma Kralja Aleksandra I. Po toj Uredbi dom je svojina grada Subotice. Dom je trebao da posluži namenjenoj svrsi na tri načina : 1. U prvom redu dom je trebao da posluži vaspitavanju novih generacija putem sokolstva 2. U domu će se smestiti centralna osnovna škola 3. Za potrebe kulturnih i nacionalnih institucija. Rukovanje, staranje i korišćenje doma povereno je sokolskom drušvu. Ovom Uredbom zgrada se predaje na pravo poseda i iskorišćavanje sokolskom društvu.[22] Gradnja sokolskog doma bila je usporavana nedostatkom finansijskih sredstava. Zbog toga se pokretač ove ideje Kosta Petrović često obraćao mnogim institucijama i udruženjma sa apelima za finansijsku pomoć. Tako on 28.marta 1933. piše: ”Narodna odbrana treba da preuzme inicijativu kako bi se postigla puna saradnja među svim nacionalnim udruženjima oko stvaranja mogućnosti za izgradnju Doma. Sva nacionalna udruženja trebala bi se staviti na raspoloženje za izgradnju Doma, sva novčana sredstva sa kojima raspolažu.”[23] Druga etapa izgradnje sokolskog doma započinje 1934.godine. Na sednici Gradskog veća doneto je rešenje da se najhitnije dovrši Jugoslovenski narodni dom Kralja Aleksandra I. Ova odluka bila je na propisan način objavljena. Novac za izgradnju u iznosu od 4,000.000 dinara trebalo je da se isplati od novca putem fakultativnog otkupa agrarnom reformom oduzetih zemalja od opštine grada Subotice. Naime, agrarnom reformom oduzeto je od gradske opštine 15.071 katastarskih jutara zemlje. Do decembra 1934. godine prodato je fakultativnim otkupom 4.776 katastarskih jutara.[24] Na ovu odluku o bržoj gradnji i završetku Doma uticala je i činjenica da je krajem juna 1935. godine u Subotici predviđeno održavanje Pokrajinskog sleta Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Jedan deo celokupnih svečanosti trebao je da se sprovede u novoizgrađenom domu. Zbog tog razloga gradsko Veće je rešilo da se Dom do kraja meseca maja 1935.godine dovrši u toj meri da može da se koristi za održavanje tih svečanosti.[25] Beogradski list “Vreme” od 22. decembra 1934. godine donosi vest da je na redovnoj sednici gradskog predstavništva u Subotici doneta odluka o daljoj izgradnji doma. Na sednici je izglasano kako prenosi list: ”… po kome će se ovaj dom staviti pod krov do kraja meseca maja 1935. godine sa proračunom od dva miliona dinara .Međutim skupština je izglasala četiri miliona dinara, kako bi se izvelo i unutrašnje uređenje. Dom će se dovršiti do kraja maja meseca, jer će u toku juna biti velike sokolske menifestacije u Subotici u vezi sa pokrajinskim sokolskim sletom.”[26] Koliko je grad Subotica ovom zgradom dobila u pogledu mesta za razvoj sporta govori podatak da je ovo bio dom sportova.”Imao je atletsku stazu, letnju pozornicu, jednu veliku i jednu manju pokrivenu dvoranu za vežbanja, niz prostorija za treniranje itd. Bio je pravi sportski centar u srcu grada.[27] O izgradnji drugog dela Jugoslovenskog narodnog doma Viteškog Kralja Aleksandra I Ujedinitelja sačuvan je dnevnik. Ovaj dnevnik datira od 22. juna 1935. pa ide do 7. novembra 1935. godine. Gradnja je sporo napredovala i tek 1936. godine je okončana. Po rečima ćerke Koste Petrovića Ivanke Pavković, zgrada je pod znacima navoda okončana jer ona u potpunosti nije nikada završena prema prvobitnim zamislima.[28] Po projektu inženjera Koste Petrovića od 16. aprila do 6. juna 1936. godine, izgrađen je objekat za Sveslovenski slet 1936.godine. Stadion je prvi put poslužio kao sokolsko sletište za IV Pokrajinski slet u Subotici 1936.godine, čiji je jedan od glavnih organizatora bio inženjer Petrović. Po mišljenju stručnjaka stadion je predstavljao idealni model modernog tipa stadiona. Na sletu je te godine učestvovalo preko 10.000 vežbača. Kao pročelnik građevinske komisije Saveza sportskih saveza Kraljevine Jugoslavije pomagao je svojim stručnim znanjem kod građenja mnogih igrališta i vežbališta. Osim projektovanja bavio se i pisanjem stručnih publikacija. Dvotomna studija “Građevine za telesno vaspitanje”, izdata je 1934.godine u Ljubljani. Kao šef gradskog tehničkog odelenja bavio se ispitivanjem urbanističkih problema a sa druge strane kao sokolski i sportski radnik bavio se problemom vaspitanja omladine. Marljivo je sarađivao sa stručnim časopisima, držao je mnoga predavanja i praktično sve to primenjivao. Tako je 1938. godine iz štampe izašla njegova knjiga pod nazivom “Uređenje gradova, park za telesno vaspitanje u sklopu zelenila za osveženje, olompijski stadion, sokolsko sletište i sportski park (sa posebnim osvrtom na potrebe grada Beograda)”.Prilikom pisanja koristio je obimnu stranu literaturu koja se odnosila na ovu temu. Stručna i dnevna štampa, domaća i strana, davala je njegovim knjigama najveće pohvale. U prikazima knjiga je isticano da se knjige mogu uporediti sa najboljim sličnim delima svetske tehničke literature. Inženjer Petrović je decembra 1933 .godine na IV kongresu Saveza sportskih saveza Kraljevine Jugoslavije održao referat “Pitanje vežbališta s obzirom na Zakon o obaveznom telesnom vaspitanju” . U predavanju je kritikovao Zakon o obaveznom telesnom vaspitanju. Naročitu važnost posvećuje životu na selu. Referat je odštampao u posebnoj brošuri koji je besplatno delio.[29] Kosta Petrović je izradio predlog za izgradnju nacionalnog parka u Beogradu i zalagao se za ostvarenje ovoga predloga. Iz života ovoga poznatog inženjera beležimo još jedan zanimljiv podatak. Na olompijskim igrama u Berlinu 1936. godine bio je prvi jugosloven koji se takmičio na polju arhitekture sa delom “Stadion Kralja Petra II”. Od četrnaest naroda koji su se takmičili u arhitekturi, šezdesetsedam umetnika je izložilo radove na olimpijskoj izložbi. U službenom katalogu naznačena su sva dela koja su se takmičila. Od ukupno 97, posebno su opisana i prikazana samo sedam dela. Među njima je bio rad Koste Petrovića pod nazivom “Festspielstatte der Stadt Subotica”. Nakon ovoga takmičenja, piše samostalno naučno delo na nemačkom jeziku “Fest und Kampfstatte” (Sletišta i borilišta), u kojima iznosi rezultate svoga naučnog istraživanja, kako treba naučno obrazloženo rešavati probleme koji nastaju kad se podižu sletišta odnosno borilišta. Ovaj rad poslužio mu je kao osnov za disertaciju koju je branio na Visokoj tehničkoj i montanističkoj školi u Gracu 30.juna 1937.godine. Tada je promovisan u doktora tehničkih nauka. Mimo ovoga inženjer Kosta Petrović je nagrađen nagradom iz fonda Kralja Aleksandra I Ujedinitelja 1937.godine. Ove nagrade su se dodeljivale za rad na moralno, opštekulturalnom i građansko-vaspitnom polju. Inženjer Konstantin Petrović se pokazao kao plodonosan pisac i naučni radnik. U vremenskom periodu koje se poklapa sa njegovim položajem na mestu gradskog glavnog inženjera, napisao je niz knjiga. U tim knjigama iskazuje svoje stručno znanje kao i njegove poglede na savremene arhitektonske tokove i mesto čoveka u tim tokovima. U tom periodu iz štampe su izašla njegova sledeća dela : Srpsko-mađarski (mađarski-srpski) građevinski rečnik Купалиште Палић =Kupalište Palić, Subotica Project des „Grands Albattoirs et Foire“ de la Ville de Subotica, Subotica 1926. Kr. slob. grad Subotica i kupalište Palić, Subotica 1928. Francuski državnici, Beograd 1928. Kupalište Palić, Subotica 1928. Грађевинска изложба у Берлину 9. маја-9. августа 1931.године, Суботица 1931. Споменик у Суботици Њ.в. Александру I краљу Југославије, Суботица 1931. Idejni osnovi sokolstva, Subotica 1931. Sistemi masonerije, „Stvaranje“ i „Stella Polaris“, Subotica, 1932. Građevine za telesno vaspitanje – prva knjiga, Ljubljana, 1934. Pitanje vežbališta s obzirom na zakon o obaveznom telesnom vaspitanju, Zagreb, 1933. Sokolski stadion u Beogradu, Beograd, 1935. Katihizis jovanovske masonerije, Beograd, 1935. Sokolovac.Sokolski dom Sokolsko sletište, Subotica, 1936. Uređenje gradova: park za telesno vaspitanje u sklopu zelenila za osveženje, Beograd, 1938. Građevine za telesno vaspitanje: uređenje gradova, Beograd, 1938. Umetnost i olimpijske igre, Zagreb, 1939 Narodni domovi i školska vežbališta, Beograd, 1940[30] Uspešnu, plodonosnu i bogatu karijeru prekinuo je Drugi svetski rat. Ćerka Koste Petrovića ističe:”Nailazak jedne nove epohe začas je prekinuo spokojan i sadržajan život naše porodice. Odmah na početku rata tata je pozvan u vojsku i ubrzo bio zarobljen, …”[31] Sudbina ratom zahvaćenih ljudi, na ovim prostorima nije zaobišla ni porodicu Koste Petrovića. Ratni vihor pomerio je i promenio ustaljeni život porodice. Događaji koji su usledili odrediće dalju sudbinu cele porodice. Kosta Petrović 3. aprila preuzima komandu Drugog bataljona rezervnog inženjerijskog puka u Slavonskom Brodu.U kratkotrajnom “Aprilskom ratu” biće nekoliko puta zatvaran. U Slavonskom Brodu je dva puta dopao zarobljeništva. Kasnije pri prelaženju vojvođanske granice drugom polovinom aprila bio je dva puta hapšen i zatvaran u Somboru.[32] Kako sam ističe:”dva puta zatvaran u Subotici, dok konačno nisan sproveden u okovima kroz Suboticu u zatvor. Bio sam osuđen na proterivanje iz Subotice u Hrvatsku.[33] Osim njega bila mu je zatvaran žena i tašta.Krajem 1941. godine bio je prognan iz Subotice i kao politički opasnom licu prisilno mu je određeno mesto stanovanja u Budimpešti.[34] Pravo na penziju mu nije priznato. Februara 1942. godine u Budimpešti mu se pridružuje i porodica. Porodica je sa sobom ponela samo najpotrebnije stvari dok im je celokupna imovina ostala u Subotici u stanu Mice Radić u Pašićevoj ulici broj 1. Kao stanar i kućepazitelj u Subotici u delu kuće ostaje inženjer Oton Tomanić, kolega, prijatelj i kum porodice. Po završetku rata vraća se sa porodicom u Suboticu 12. maja 1945. godine.[35] Porodica se vraća sa prvim, po Vojnoj misiji u Budimpešti organizovanim transportom za građane. Njihov stan i stan tašte Mice Radić poznate subotičke dobrotvorke više ženskih udruženja bio je devastiran.[36] Najpre su u njih useljeni mađarski oficiri pa oficiri Crvene armije da bi u metežu pri kraju rata bio i opljačkan. U posleratnoj nacionalizaciji i konfiskaciji porodici su oduzeti posedi i nekretnine. Inženjer Petrović za sve vreme rata je bio bez novčanih prihoda. Po završetku rata pokušava da se ponovo zaposli. U svojoj molbi za postavljenje datiranoj 28. maja 1945. godine on moli da se u obzir uzme sledeće: “1.) Ubeđen sam i osećam, da bi sada – kao dobar organizator – mogao najbolje i najkorisnije poslužiti na organizovanju i izvođenju velikih radova oko obnove zemlje, koji će izvršavati ratni zarobljenici. Zato molim GNOO, da mi putem nadležnih činioca omogući, da na tim radovima budem zaposlen, bez obzira gde će se ti radovi izvoditi i bez obzira u kakvom bi svojstvu bio tamo zaposlen. Napominjem da sam se kao rezervni kapetan I klase javio Gr.NOO 25/5 1945.godine radi preduzimanja vojnih podataka. 2.) Molim da budem raspoređen kao profesor matematike ili na gimnaziji ili na učiteljskoj školi u Subotici, ili kao profesor na Srednjoj tehničkoj školi u Subotici. Više godina bio sam nastavnik u školi za Fizičko vaspitanje u Beogradu, i tako sam stekao priličnu nastavničku praksu. 3.) Komandiru mesta u Subotici potreban je tehnički referent. Bilo mi je rečeno da za popunjavanje toga mesta dolazi u obzir i moja ličnost. Upućen sam da podnesem Komandi mesta uverenje iz kog će se videti: da su me mađarske vlasti – kao politički opasnog – januara 1942. godine, izgnale iz Subotice, i da mi je prisilno bilo određeno mesto stanovanja u Budimpešti.”[37] Zaposlenje u Gradskom Narodnom odboru nije dobio. Predstavnici “nove vlasti” nisu smatrali da su ove njegove kvalifikacije dovoljne za rad u gradskoj građevinskoj službi. Kao dokazani i priznati stručnjak, ne zalazeći u njegovu ideološku opredeljenost nije oponirao novoj vlasti. Ipak zaposlenje dobija kao profesor na Višoj tehničkoj školi u Subotici. Kao profesor na Višoj tehničkoj školi radio je jedno izvesno vreme. Inženjer Kosta Petrović je umro u Subotici 1965.godine. Iza Koste Petrovića su ostala njegova dela. Građevine, urbanistička rešenja i katastarke karte grada, salaša i subotičkih pustara i danas se koriste. Njegov životni moto je bio urediti grad po meri i potrebama čoveka u skladu sa prirodnim tokovima. Ovakva rešenja su se pokazala kao uspešna jer i danas odolevaju vremenu.

Za prijatelje Engleze. Odnosi. Retko i znacajno. Stanje kao na snimcima. Михаило Јовановић Писмо патріярха православно-католичке восточне цркве о православной вěри : писано Енглезима 1723 год. Остали наслови Писмо патријарха православно-католичке восточне цркве о православној вери Врста/садржај тыпе оф материал писма Језик српски Година 1864 Издавање и производња У Београду : у Државной кньигопечатньи, 1864 Физички опис [2], 34 стр. ; 19 cm. Место: Београд Држава: Србија Година: 1864 Издавач: Књажеско српска књигопечатња Предметне одреднице: Религија Сигнатура: Р19Ср II 460.1 COBISS.SR-ID: 135510791 Језик: српски Врста грађе: Штампана Колекције: Српске књиге од 1801. до 1867. године ЈОВАНОВИЋ, Михаило Писмо патріярха православно-католичке восточне цркве о православной вѣри : писано Енглезима 1723 год. - У Београду : у Државной кньигопечатньи, 1864. - [2], 34 стр. ; 19 cm. Новаковић 2696; Кириловић 2365; КНБС 990; Српске штампане књиге БМС 1801-1867, 1639. - Аутор дат према КНБС. Михаило Јовановић, световно име Милоје (Соко Бања, 19/31. август 1826 — Београд, 5/17. фебруар 1898), епископ, архиепископ београдски и митрополит Српске православне цркве.1) Биографија Рођен је 19/31. августа 1826. године у варошици Соко Бањи, од мајке Марије и оца Милована.2) Његови родитељи су се раније звали Кашмерци и у Соко Бању су се доселили из села Трговишта, испод Врмџе.3) Школовање Основну школу је завршио у месту рођења.4) Завршио је нижу гимназију у Зајечару и Неготину.5) У Неготину је био питомац Доситеја Новаковића. Завршио је Богословију у Београду 1846, где је био питомац Петра Јовановића, који га је одредио за свог наследника. Као једног од својих најбољих ђака, тадашњи митрополит Петар га је заједно са још петорицом кандидата, послао 1846.6) на студије у Кијев,7) на Кијевску духовну семинарију, у трајању од три године, а затим и Духовну академију, коју је завршио са одличним успехом 1853,8) заједно са Савом Сретеновићем. Тиме је стекао академско образовање и степен кандидата за одбрану дисертације, под називом „Преглед историје српске цркве“.9) После тога је отишао у Кијевско-печерску лавру и замонашио се10) (1853)11) Тада је узео монашко име Михаило. Две недеље касније кијевски митрополит Филарет га је рукоположио у чин јерођакона, а четири дана касније за јеромонаха.12) Епископ Вративши се после седмогодишњег студирања13) у Србију 1854,14) краће време је радио као професор Семинарије у Београду,15) а октобра исте године у Крагујевцу је изабран за епископа шабачког.16) Истог месеца је произведен за архимандрита студеничког, хиротонисан за епископа у београдској Саборној цркви и убрзо устоличен у Шапцу.17) Један од његових првих предлога на архијерејском сабору је био да се српски епископи и митрополити, као монаси називају и потписују само именом, без презимена, што је сабор и усвојено.18) Шабачком епархијом је управљао близу пет година. У Шапцу је започео свој разноврсни национални рад.19) Још као епископ се веома заинтересовао за судбину српског народа у целини, нарочито Срба у неослобођеним крајевима.20) Био је потпуно свестан националне мисије Србије код српског народа, јер мада су живели у другој држави, Срби су се окретали ка матици, у жељи за ослобођењем. Настојао да систематизује и појача државну помоћ и пропаганду, ради заштите народа.21) Митрополит После изнуђене оставке22) митрополита Петра 1859,23) који је отишао у Аустрију да тамо буде епископ једне од српских епархија у Војводини,24) Михаило је са непуних 33 године изабран за митрополита српског.25) За митрополита је изабран на архијерејском сабору, који је сазвао Милош Обреновић 25. јула/6. августа у Крагујевцу.26) Управљао је за време владавине четири Обреновића: Милоша, Михаила, Милана и Александра и по династичком уверењу је био Обреновићевац.27) Митрополит Михало је наставио посао око организовања Српске цркве, који је започео његов претходник митрополит Петар Јовановић.28) Био је покретач и учествовао је у свим добротворним и патриотским друштвима и акцијама. За време његове управе Митрополија београдска је била средиште рада на ослобођењу Срба под туђинском влашћу, побољшавању њиховог положаја, као и целокупног српског народа.29) У марту 1868. године обратио се министру просвете са предлогом да се оснује Просветни одбор Срба у Турској.30) Његов предлог је прихваћен. Одбор су чинили Нићифор Дучић, који је изабран за председника, а уз њега су били професори Милош Милојевић, Панта Срећковић и Стојан Новаковић. Касније су им се придружили Љубомир Ковачевић, Сима Андрејевић Игуманов и други. Одбор је био задужен за одржавање везе са српским народом под турском влашћу, да развија просветно-културни рад, предлаже оснивање школа, спрема учитеље и професоре за рад у тим школама, предлаже обнављање и подизање цркава тамо где је то било могуће, а мишљење и процене одбора, у великој мери су помагали Министарству иностраних дела у одређивању националне политике.31) Такође је 1868. године предложио отварање посебног одељења Богословије, имајући у виду коментаре њених професора, који су приметили да младићи из турских крајева долазили довољно припремљени, као ђаци из Србије који су ову школу уписивали после четворогодишње гимназије.32) Друго одељење Богословије је отворено 1873. године, под називом Страначка богословија, са циљем да спрема учитеље и свештенике, као националне раднике.33) За то одељење је Стојан Новаковић направио посебан план, а школовање је трајало три године.34) После тога су питомци могли да наставе школовање на Великој школи или у иностранству, такође о трошку државе Србије.35) Они су у ратовима за ослобођење 1876-1878. учествовали у ослобођењу од Турака. У неослобођеним крајевима бавили су се просвећивању и јачањем наде у ослобођење.36) За време Херцеговачког устанка, Првог и Другог српско-турског рата (1875—1878) одржавао је везе са српским устаницима, који су му се обраћали за савет и помоћ. На његов предлог је у октобру 1876. основан је Одбор за старање о купљењу прилога за Србе из Старе Србије, Босне и Херцеговине и Бугарске, а он је био председник одбора. Био је председник и Међународног комитета за помоћ избеглицама из Босне и Херцеговине.37) Припајањем Нишког, Пиротског и Врањског округа Србији, повећала се територија Цркве у Србији. Из егзархијске више јерархије примљен је у састав Српске цркве, фебруара 1879, митрополит нишки Виктор, који је до смрти остао веран митрополиту Михаилу.38) За време мандата митрополита Михаила, постигнуто је да православна црква у Србији, актом Васељенске патријаршије добије аутокефалност од цариградског патријарха (1879).39) Аутокефалност се односила и на епархије у тада неослобођеним крајевима.40) Као митрополит београдски и архиепископ српски слао је на школовање у Русију, поред богослова и будуће сликаре: Михаила Борисављевића, Живка Југовића, Благоја Кулића, Георгија Момчиловића и Милутина Бл. Марковића.41) Међутим, као љубитељ свих Словена, а на штету српских интереса, доста је помогао успостављању бугарске егзархије, примајући бугарске омладинце на школовање у српским школама, штампајући у Србији књиге за Бугаре и радећи на њиховој духовној обнови.42) Током целе његове управе, свештенство и манастири су се налазили у лошем материјалном стању и сви његови покушаји да тај проблем реши су били безуспешни, јер државне власти нису имали разумевања.43) По свом спољнополитичком опредељењу је био велики русофил,44) јер је у условима католичко-муслиманског окружења, за опстанак Србије сматрао да је неопходно одржавати политичке и културне веза са Русијом,45) због чега је сметао Бечу, кнезу Милану и напредњацима. Бечу је посебно сметао његов утицај преко српских свештеника у Босни, уз материјалну помоћ из руских словенских комитета.46) Када је од словенског комитета добио 80.000 динара за циљеве националне политике, Аустрија се разгневила и тражила да митрополит буде уклоњен са свог положаја.47) После Берлинског конгреса, а као последица пробугарске оријентације Русије, дошло је до спољнополитичке преоријентације у Београду. Њен инспиратор је био, кнез Милан (од 1882 краљ), који се одвојио од Русије и окренуо Аустрији. Још 1880. године он је изазвао велике кадровске промене у српској политици, па је либерал-националиста Јован Ристић, чији је митрополит био близак сарадник, поднео оставку.48) Осим тога, кнез је у Бечу 1881, без знања јавности и Владе, заједно са министром Чедомиљом Мијатовићем закључио „Тајну конвенцију“ са Аустроугарском, којом се обавезао да ће обуставити православну пропаганду у Босни и Херцеговини за њено јединство са Србијом и да неће склапати уговоре ни са једном земљом, док претходно не консултује Хабзбуршку монархију.49) Митроплит Михаило се бавио политиком,50) и био стожер Либералне странке,51) због чега је трпео непријатности, прогоне, а у току шест година је био лишен катедре.52) Кнез Милан, пошто је био врло аустрофилски настројен, хтео је да га уклони, и за то се само чекао повод.53) До митрополитовог сукоба са Владом је дошло када је уведен закон о таксама, који је оптерећивао представнике цркве,54) односно увођењем пореза за рукоположење црквених чиновника.55) Закон је донет без знања и пристанка Светог архијерејског сабора.56) Митрополит је протествовао рекавши да тај закон представља симонију и да је у супротности са Христовом науком, што је ражестило Стојана Новаковића, као министра просвете и црквених дела, који је кнезу предложио разрешавање митрополита Михаила са дужности.57) Кнез Милан је у октобру 1881.58) донео указ којим је митрополит уклоњен из црквене управе,59) без пензије, без издржавања, без икакве потпоре, после двадесет и пет година службе.60) На положај митролита тада је дошао архимандрит Теодосије Мраовић (1883).61) Овај кнежев поступак је у Бечу позитивно оцењен, посебно због кнежеве домишљатости и одлучности, док је у Петровграду изазвао негативне рекције, руски цар Александар III је митрополиту Михаилу нешто пре смене доделио руски орден Светог Александра Невског. Русија се после тога потпуно удаљила од Србије, а као услов за успостављање нормалних међудржавничких односа, тражила је да се митрополит Михаило врати на катедру.62) У Србији су и након његовог одласка настављени сукоби између државе и цркве, дошло је до измене црквеног закона о уређењу свештеничког стања, пошто су и остали епископи одбијали послушност, сви су били збачени са својих положаја, без права на пензију. Влада је поново мењала закон и увела, поред духовних, и цивилна лица у управу Цркве.63) Одлазак у иностранство После збацивања, митрополит Михаило се настанио прво у својој приватној кући на Врачару64) у Београду, а 1883. је морао да напусти Србију.65) Прко Бугарске и Цариграда је путовао у Јерусалим и Палестину, где је по узору на Светог Саву обишао све хришћанске светиње. Затим је био на Светој Гори, где је обишао све манастире, у којима је, по молби светогорских монаха, служио литургије.66) Затим је боравио у Бугарској, најпре у Варни, а касније у Рушчуку. Често мењање места боравка није било својевољно, већ на захтев српске владе, која је будно пратила сва његова кретања, тако да је и у Бугарској постао нежељени гост, није могао да оде ни у Румунију или неку аустроугарску бању.67) На лето 1884. је добио дозволу да отпутује у Русију. Отишао је у Кијев, где се настанио у истој ћелији у Кијев-печерској ларви, у којој је боравио 30 година раније као млад монах.68) У другој половини 1884. у Кијеву је учествовао у прослави педесетогодишњице Кијевског универзитета.69) Остатак времена у изгнанству је провео живећи између Кијева и Москве.70) У Москву је отишао да помогне у спасавању подворја71) Српске православне цркве на Сољанки, у храму Светог Кира и Јована, изграђен 1768. у част Катарине II.72) У Москви је остао све до пролећа 1889.73) Током свог боравка у изнанству бавио се црквеним, културно-просветитељским и политичким радом. Његов политички рад је био конспиративан. Наиме, сви српски радикални емигранти, на челу са Николом Пашићем, који су били су принуђени да после неуспеле Тимочке буне напусте Србију, ступили су одмах у контакт са митрополитом Михаилом, који је у то доба живео у Рушчуку. Покушавали су да га приволе за наставак борбе против Милана Обрановића,74) на шта је он и пристао.75) Протеривање митрополита из Бугарске највероватније се дугује жељи српске владе да га раздовоје од радикала, који су за август 1884. спремали атентат на краља Милана, мада је тај план разоткривен и спречен.76) У званичној Русији је покушај атентата на краља Милана, као и преврата у Србији, који је спремала радикална емиграција, посматран са неповерењем и резервом. Бавећи се пословима око Бугарске, руски кабинет је сматрао да револуција у Србији није дошла у право време и сматрали су да би преврат довео до неминовне аустроугарске окупације.77) Још по доласку у Русију, митрополит Михаило је користио своја познанства у друштвено-политичким круговима, да би добио подршку за планове преврата у Србији.78) Захваљујући његовом посредништву и препорукама, Николи Пашаћу, који је до тада виђен само као нихилиста и бунтовник, порастао је углед, тако да када се крајем 1885. године први пут појавио у Петровграду, у њему су видели савезника.79) Повратак митрополита Када је краљ Милан 1889. године абдицирао, малолетном Александру је додељено Намесништво, које су чинили Јован Ристић, генерал Коста С. Протић и Јован Бели-Марковић, а први акт нове владе је био позив упућен Митрополиту Михаилу, да се врати натраг у Србију и на свој положај у његовој канонској јерархији, док је неканонска (напредњачка) јерахија позвана да се повуче са својих епископских катедри.80) Митрополит Теодосије је својом вољом отишао у пензију.81) Од тада је митрополит Михаило радио на даљем учвршћивању православне вере, како унутар, тако и ван Краљевине Србије, не обазирући се на нове дипломатске протесте Беча, а уз подршку краља Александара Обреновић, који се обавезао да ће бити одан светосавској Цркви.82) Митрополит Михаило је наставио да ради на обнови црквеног живота.83) Одвојио је црквену администрацију од судства. Донесена су два црквена закона, којим су преуређени духовни судови и други црквени односи. Закони су од 1890. ступили на снагу.84) Највиша црквена законодавна власт био је Свети архијерејски сабор, Синод је одлуке Сабора спроводио у живот. Постојала је и Апелаторска конзисторија – Велики црквени суд, као и епархијске конзисторије. Основао је деветогодишњу богословију у Београду 1896, а затим катедру за иконопис, коју је водио сликар и професор Стеван Тодоровић. Основао је више фондова за збрињавање удовица и породица свештеника и ђакона и фонд за васпитавање српских монахиња у руским академијама, фонд за штампање књига у одбрану Православља и поуку народу, фонд за школовање ђака из његовог родног места Соко Бање. Једно време, због силних напада радикала, као и сукоба са министром просвете Љубом Стојановићем око избора неготинског епископа, био је спреман да се повуче у мировину.85) Захтевао је од државних службеника да се једном годишње исповеде и причесте. Био је један од најбољих оратора свог времена и позивао је цело свештенство да раде на том пољу. Трудио се да субије атеистички дух бившег ректора бањалучке богословије Васе Пелагића.86) Биран је за члана Комитета за одбрану хришћана у Отоманском царству. Такође је био председник Друштва за подизање Храма Светог Саве, лији је камен-темељац положен 1879.87) За живота је чинио лична и општа доброчинства. У свом родном крају је подигао задужбине, цркву Светог преображења Господњег (1884—1892) и школу (1894),88) у центру варошице, која и сада носи његово име. У октобру 1894. прославио је четрдесет година службе.89) Умро је 5. фебруара 1898. и сахрањен је у Саборној цркви,90) односно у цркви Светог архангела Михаила у Београду. Његова гробница се налази уз северни зид цркве, преко пута гробнице кнеза Милоша и Михајла Обреновића. Гробни споменик је 1902. године осветио митрополит Инокентије (Јаков) Павловић,91) син шабачког протојереја Јована Павловића.92) Споменик је израдио београдски каменорезац Никола Лукачек, по пројекту архитекте Милорада Рувидића.93) На гробу је уклесано:94) „Љубите српство – љубите православље.” Почасни члан Због својих књижевних радова,95) постао је почасни члан Друштва српске словесности 13/25. јануара 1857. За почасног члана Српског ученог друштва је наименован 29. јула/10. августа 1864. Изабран је за почасног члана Српске краљевске академије 15/27. новембра 1892.96) Истицао се радом на хуманом, социјалном и књижевном раду, за који су га одликовале и стране државе. Изабран је за председника Друштва за ослобођење афричких робова (1862), за члана Алтајске мисије (1866), чији је задатак био ширење хришћанства, почасни члан Универзитета у Петровграду (1869) и Универзитета у Москви (1871), почасни члан Црвеног крста у Бриселу (1871), почасни члан друштва Братства христољубивих у Атини (1876).97) Дела За 40 година свог служења је оставио 49 дела, која су била инспирација генерацијама.98) Књижевни рад му је био врло разноврстан и обиман, посебно у обредном и догматском богословљу. Обновио је српску богословску литературу. Писао је богословске уџбенике, поуке, упутства о унутрашњем поретку у српској цркви и њеним установама, целе томове духовних проповеди, монографије о богословљу и православној апологетици (одбрана православља). За његово најбоље дело се сматра „Одбрана истине“, која је издата у Београду 1877. године, и за коју му је од Кијевска духовна академија дала научни степен магистра богословља99) (1856).100) Главна дела су му:101) „Одбрана истине“, (1877) „Поглед на историју Српске цркве“ (1856) „Душевни дневник“102) „Црквено богословље“103) „Херменевтика“104) „Србљак“105) „Православни проповедник“ (1866, 1867. и 1871) „О лутерантству“106) „О монаштву“107) „Поука матери о васпитању деце“108) „Скуп беседа преко целе године, у недељне и празничне дане“ (1874) „Православна Српска црква у Кнежевини Србији“ (1874) „Хришћанске светиње на Истоку“ (1886) „Света Антонска гора“ (1886) „Књижевни радови“, у две књиге (1895) „Животопис Пресвете Богородице“109) Литература Радован Пилиповић, Српски богослови на школовању у Русији у другој половини 19. века према оцени руског царског дипломате, Годишњак за научну историју, број 1, Удружење за друштвену историју, Београд, 2012. Радослав Грујић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1927, стр. 181-182 Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 125-126 Сава Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, уредник Јанко Брајковић, Евро, Унирекс, Каленић, Београд, Подгорица, Крагујевац, 1996, стр. 116, 429–431 Миленко Пекић, Митрополит Михаило и Далмација, Зборник Матице српске за историју, број 53, уредник Војин Дабић, Матица српска, 1996, стр. 39-78, ИССН 0352-5716 Знаменити Срби XIX века (1800—1900), уредник Андра Гавриловић, Наклада и штампа Српске штампарије (деон. друштво), Загреб, 1903, стр. 19-21 Михаил, арихепископ биоградски и митрополит Србије, Босанска вила, број 1, уредник Никола Т. Кашиковић, Штампарија Шпиндлера и Лешнера, Сарајево, 15. 1. 1897, стр. 1-4 Александар Д. Средојевић, Канонски удар и нова јерархија у Српској Цркви, Православље, број 1006, СПЦ, 15. 2. 2009. Александар Д. Средојевић, Аутономна Митрополија и држава Србија, Православље, број 1005, СПЦ, 1. 2. 2009. Саборна црква у Београду - Гробови Милић Ф. Петровић, О националној акцији митрополита Михаила у Рашкој области и другим српским земљама под турском и аустроугарском управом, Зборник историјског музеја Србије, бр. 29-30, Историјски музеј Србије, Београд, 1998, стр. 45-55, ИССН 0354-3153 Андреј Л. Шемјакин, Митрополит Михаило у емиграцији, Зборник историјског музеја Србије, бр. 31, уредник Андреј Вујановић, Историјски музеј Србије, Београд, 2003, стр. 219-237, ИССН 0354-3153 Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Српска краљевска штампарија, Београд, 1901. Православна Српска црква у Краљевини Србији. Београд 1895. Стр. 206–209: Михаило.

odlično očuvano dve knjige ukoričene zajedno s tim da fali naslovna strana i jedna stranica sa prenumerantima na kraju kao i pogreške u Pavle (Platon) Atanacković Ogledalo čovečnosti (Uslikan je i početak i kraj možete videti na slikama) digitalni oblik možete proveriti ovde i uporediti http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=2587&m=2#page/294/mode/2up Magaraševićeva knjiga je kompletna kao na slikama ekstremno retko štampano u Beču 1823. Georgije Magarašević (10/22. septembar 1793, Srem, tada Habzburška monarhija — 6/18. januar 1830, Novi Sad) je bio srpski kulturni radnik, istoričar, književnik, književni kritičar, profesor Gimnazije u Novom Sadu, pokretač i prvi urednik časopisa Serbska letopis koji je kasnije nazvan Letopis serbski i koji je vremenom postao časopis sa najdužim kontinuitetom izlaženja u srpskoj kulturi. Pohađao je Karlovačku gimnaziju koju je završio 1811. godine, a zatim je manje od godinu dana studirao filozofiju u Pešti. Za profesora Karlovačke gimnazije postavljen je 1813. godine. Posle skandala izazvanog jednom Magaraševićevom ljubavnom aferom, a zauzimanjem epikopa bačkog Gedeona Petrovića, nastavio je nastavnički rad u Novosadskoj gimnaziji. Na tom mestu ostao je sve do svoje smrti 1830. godine. Magarašević je bio čovek velike radne energije i spisateljskog dara, a najveći deo svog nevelikog opusa posvetio je istorijskim temama, mada njegov rad ima više populizatorski nego istoriografski značaj. Na osnovu relevantnih istoriografskih dela napisao je Istoriju najnoviji priključenija (1823) gde je dao prikaz najznačajnijih evropskih političkih događaja od 1809. do 1821. godine. Godine 1822. izdao je, ne navodeći izvornik, jedno Napoleonovo memoarsko delo. Popularno pisana Kratka vsemirna istorija (1831) izdata je tek nakon Magaraševićeve smrti. Bavio se i izdavanjem istorijskih izvora ali u toj delatnosti nije ostavio znatnijeg traga. Obrazovan u klasičarskoj školi Magarašević se u književnom pogledu nije zadržao na klasicizmu već je širio krug svojih saznanja pa je bio upoznat sa književnošću nemačkog i ruskog predromantizma pod čijim uticajima je stvarao. U oštroj književnoj polemici između Vuka Karadžića i Milovana Vidakovića Magarašević se nije direktno uključio već je prevodima iz književnoteorijskih dela hteo da ukaže na pozitivan značaj književne kritike u razvoju književnosti i na visoke kriterijume književnog stvaranja koje su po njegovom mišljenju trebali da prihvate i srpski književnici. Iako Magaraševićev opus nije obiman on je pokretanjem časopisa Srbska letopis (1825) ostavio veliki trag u razvoju srpske kulture. Časopis je pokrenuo sa namerom da prati dešavanja u slovenskoj i srpskoj književnosti. Kako bi se pomoglo izdavanje Letopisa osnovana je Matica srpska početkom 1826. godine. Iako je ovo sužilo Magaraševićeve uredničke kompetencije njegov urednički program je sve do kraja njegovog života i uredništva u velikoj meri obeležio Letopis. Pod uticajem sentimentalističke putopisne književnosti Magarašević je napisao Pisma Filoserba objavljena u Letopisu 1828. i 1829. godine što se smatra za njegovo najznačajnije originalno delo. Platon Atanacković (Sombor, 10. jul 1788. — Novi Sad, 21. april 1867.) je bio episkop budimski (1839 — 1851) i bački (1851 — 1867), pisac, politički radnik i veliki dobrotvor srpske prosvjete. Platon Atanacković Datum rođenja 10. jul 1788. Mesto rođenja Sombor Habzburška monarhija Datum smrti 21. april 1867. (78 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Biografija Njegovo svetovno ime bilo je Pavle.[1] Otac Petar bio je somborski trgovac i građanin, a deda Atanacko se doselio iz Makedonije i na putu u Silbašu naprasno umro, gde je u porti pravoslvne crkve i sahranjen. Majka Marija rođena Stajić potiče takođe sa juga; njen deda se doselio iz Kožana, i zvali su ga zbog toga `starac Koža`. Koža je poklonio zvono Sv. Đurđevskoj crkvi u Somboru, koje se po njemu prozvalo `Kožno zvino`. Pavle je imao još tri brata i dve sestre.[2] Osnovnu školu je Pavle pohađao u rodnom mestu u Somboru. Jedan od prvih učitelja bio mu je Vasilije Milanović, koji je docnije postao paroh somborski. Gimnaziju i bogosloviju završio je u Karlovcima, zatim je položio učiteljski ispit, oženio se, i postao đakon i učitelj u Somboru 1809. godine. Njegova supruga bila je Katarina rođena Sotinčev, sa kojom je imao sina jedinca Vasilija (umro 1854). Uskoro se istakao kao dobar pedagog i postao prvi profesor prve srpske preparandije u Sentandreji kod Budima (od 1812. do 1815) Na tom položaju ostao je punih sedamnaest godina i kada je preparandija premještena u Sombor(1815—1829). Uz to je bio i paroh Sv. Đurđevske crkve u Somboru od 1810. godine. Objavio je 1823. godine knjigu prevedenih pripovetki sa nemačkog i francuskog jezika, pod naslovom `Ogledalo čovečnosti` Kada je 1824. godine ostao udovac, naumio je da se zakaluđeri. Predstavnici crkve zamjerali su mu, što je ranije pisao protiv monaštva i morao je duže vremena da provede kao isposnik u manastiru Krušedolu, gdje se i zakaluđerio 1829. godine i dobio novo ime Platon. Poslije toga ubrzo je postao iguman i arhimandrit, prvo u Šišatovcu, a kasnije u Bezdinu. Episkopsko zvanje Uredi Godine 1839. postavljen je za budimskog episkopa. Za vrijeme srpskog ustanka protiv Mađara 1848. godine došao je u vrlo nezgodan položaj. Ranije već ponuđeno mu mjesto načelnika za pravoslavnu crkvu u ugarskom Ministarstvu Prosvjete uspio je da odbije na zgodan način, ali je biva primoran da se primi uprave nad cijelom srpskom crkvom pod ugarskom vlašću, kada je patrijarh Rajačić, kao duhovni vođa pobunjenih Srba, proglašen izdajnikom. Ta okolnost, uz premještaj Atanackovića u bačku eparhiju silom državne vlasti, bila je povod kasnijeg dugotrajnog sukoba s patrijarhom, iako se Atanacković međutim pridružio srpskoj vojsci kod Sombora i s njom prešao u Srem. Taj spor podastakao je Atanackovića da napiše svoju apologiju i štampa je u Beču 1850, pod naslovom Analitika. Austrijski car ga aprila 1854. godine odlikuje za zasluge `komardernim krstom Leopold ordena`.[3] Atanackovića je postavio za bačkog episkopa austrijski car 1848. godine a on je primio eparhijsku upravu tek 1851. godine. Veliko rodoljublje Atanackovića ogleda se u njegovim darovima srpskim prosvjetnim ustanovama. On je dao (kuću vrednu) 40.000 forinti u Fond za osnivanje srpske pravne akademije u Novom Sadu. Dok se ista ne otvori, prihodi tog fonda su pripadali novosadskoj gimnaziji. Kupio je štampariju Dr. Medakovića i poklonio je srpskoj novosadskoj gimnaziji, (tzv. `Platonova štamparija`). Osnovao je u Somboru `blagodejanije`[1] (đački internat), nazvan Platoneum za stanovanje i ishranu - izdržavanje siromašnih učenika preparandije, pomagao je narodno pozorište i druge ustanove. A na aljmaškom groblju kod Novog Sada podigao je sebi crkvicu - kapelu (u kojoj se redovno služba odvijala nedeljom i praznikom) za grobnicu, i pored nje je ustanovio školu za decu iz okoline (periferije grada) sa stanom za učitelje, i osigurao im izdržavanje. Godine 1841. je svoju ličnu biblioteku od 787 knjiga poklonio Biblioteci Matice srpske,.[traži se izvor][4] Zaveštao je zdanja za Srpsku akademiju u kojima se sada nalazi Ogranak SANU u Novom Sadu.[5] Umro je posle dugog bolovanja vladika bački Platon na Cveti 9. aprila 1867. godine u Novom Sadu. Sahranjen je uz velike počasti u kapeli Sv. Apostola Petra i Pavla[6], koju je sam podigao (kao zadužbinu) na Almaškom groblju u Novom Sadu.[7] Naučni i književni rad Uredi Naslovna strana Ogledala čovečnosti (1823) Pavla (Platona) Atanackovića Politički rad Atanackovića vidi se naročito iz njegove knjige Dijetalne besjede (1845), u kojoj su štampani njegovi govori, koje je u interesu srpskoga naroda držao na madžarskim zemaljskim saborima od 1837. do 1844. godine. Atanacković je znatne zasluge stekao i za Maticu srpsku, čiji je predsjednik bio od njena prenosa u Novi Sad[8] pa do svoje smrti. Kao književni radnik bio je već od 1845. godine počasni član ruskog Obščestva istorji i drevnostej pri univerzitetu u Moskvi, češkog muzeja u Pragu i Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Atanacković je poput više drugih pravoslavnih arhijereja (Stratimirovića) bio slobodni zidar.[9] Od književnih radova Atanackovića, kojih ima preko 40, najvažniji je Prinos rodoljubivih mislej na žertvenik narodnoga napretka, koji je je dvaput izdan (1856. i 1864), zatim Dijetalne besjede i Povijest rezidencije episkopata budimskago, a od časti i ovoga samog (1846); Pedagogika i metodika (1815) i dr. Uz to je Atanacković štampao nekoliko nadgrobnih i drugih prigodnih besjeda i poslanica. Godine 1857. izašla su čak tri njegova naslova.[10] Osobito mnogo je radio na školskoj književnosti i izdao je čitav niz udžbenika, iz nauke o vjeri, o jeziku srpskom i njemačkom, matematici, pedagogiji i katihetici. Osim toga, preveo i štampao veliki broj knjiga Sv. Pisma staroga i novoga zavjeta, kao i neke knjige stranih pisaca. Smatra se da je on bio prvi prevodilac pojedinih knjiga Starog zaveta na srpski jezik.[11] Tako je već pred kraj svoga života, kao sedamdesetsedmogodišnji starac preveo njemačko djelo J. F. Hilera Neotstupni vođa kroz vrleti i klance života, a za mladosti svoje 1823. i djelce L. Miterpachera Unterricht über Maulbaum – u. Seidenraupenzucht, što mu je iste godine donijelo i zvanje »svilodjelija profesora« u srpskom somborskom Pedagogijumu. U borbi oko pravopisa bio je na strani konzervativaca, te je i na godinu dana pred smrt štampao svoj Povtorni napjev nad azbukom, složen starcem Mirkom (1866). Georgije (Đorđe) Magarašević (Adaševci, 10. septembar 1793 — Novi Sad, 6. januar 1830) je bio profesor, književnik, osnivač Serbskog Letopisa u Budimu. Georgije Magarašević Georgije Magarašević 1.jpg Georgije Magarašević Datum rođenja 10. septembar 1793. Mesto rođenja Adaševci Habzburška monarhija Datum smrti 6. januar 1830. (36 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Potpis Georgije Magarašević signature.jpg Biografija Uredi Osnovnu školu je završio u Adaševcima, gimnaziju u Sremskim Karlovcima a filozofiju u Pešti. Nakon tog je učio bogosloviju u Sremskim Karlovcima i tu je 1813. godine postao privremeni profesor na gimnaziji a 1817. godine je prešao u Novi Sad. U novosadskoj gimnaziji je predavao do smrti, predmet „krasnorečje”. Magarašević je bio književnik koji se nije bavio beletristikom i imao je smisao da zabeleži sve što je imalo značaja za istoriju Srba i ima karakter kulturno-istorijskog dokumenta. Preveo je i kompletirao knjige: „Nove istorijočeske pamjatodostojnosti života Napoleona Bonaparte“ (1822), „Istorija najvažnii politični Evropejski priključenija otvijenskoga mira“ (1823). 1831. godine, posle njegove smrti, izdala je Matica srpska njegovu „Kratku vsemirnu istoriju“ i dr. No njegova je najveće zasluga što je 1825. godine u Budimu pokrenuo Serbsku Letopis. Već krajem 1825. godine su nastale teškoće sa štampanjem, a da bi se Letopis održao osnovana je Matica srpska 4. februara 1826. Tako je Magarašević svojim Letopisom izazvao osnivanje Matice srpske. Magarašević je bio retko živa duha i humani čovek, čak i po pogledu na jezik i tako je branio i preporučivao narodni jezik, kao uslov za ulazak Srba u zajednicu prosvećenih naroda. Bio je oženjen Katarinom, sa kojom nije imao dece. Umro je o Bogojavljenju 1830. godine u Novom Sadu.[1] tags: istorija srpske knjizevnosti stare srpske knjige stara srpska knjiga devetnaesti vek xix veka 19. knjige štampane u beču antikvarne knjige ...

Prvo izdanje iz 1920. godine. Izuzetno retko u ponudi. Korice minimalno iskrzane. U odličnom antikvarnom stanju. Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Nemiri / Andrić Ivo Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina [1920] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : St. Kugli, [1920] (Zagreb : St. Kugli) Fizički opis 61 str. ; 20 cm Sadržaj Sadržaj: Nemiri od vijeka ; Nemiri dana ; Bregovi. (Broš.) Napomene Podatak o godini izdanja prema: Popis autorovih djela u: I. Andrić, Na Drini ćuprija, 4. izd., Sarajevo, 1948, str. 359. I knjiga Nemiri (1920) nastaje delom u zatvoru i internaciji. Kao i Ex Ponto, i to delo je ispovednog karaktera, s tim što su autobiografski elementi zamaskirani ili poetski transformisani. Tri ciklusa koji čine knjigu – „Nemir od vijeka“, „Nemir dana“ i „Bregovi“ – predstavljaju tri bitna odnosa subjekta prema fundamentalnim ljudskim mogućnostima. U delu se javlja i reska socijalna nota. Pesnik setnih i melanholičnih raspoloženja, koji svojim dotadašnjim stihovima postavlja pitanja suštine i smisla prolaznoga života, budi se najednom kao borac za socijalnu pravdu. Pored mračnog, introvertovanog, samozagledanog Andrića, u delu se pojavljuje jedan borbeni, aktivistički Andrić, okrenut svetu. U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš. Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odeljenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“. Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova – „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju – Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan – u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko trideset jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. KC

Branislav Nusic - Autobiografija Jubilarna knjiga Izdanje odbora za Nusicevu proslavu, 1924. Tvrd povez, nedostaje rikna, 364 strane. Kada se prekorici, bice to sasvim pristojan primerak. SVOJERUCNI POTPIS BRANISLAVA NUSICA! Branislav Nušić (ime po rođenju: Alkibijad Nuša; Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata.[3] Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Biografija Detinjstvo i školovanje Spomen-ploča na zidu Zgrade Narodne banke Srbije u Ulici kralja Petra u Beogradu, na mestu gde se nekada nalazila rodna kuća Branislava Nušića Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u „Nadinom” almanahu.[4] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u „Golubu” — listu za srpsku mladež 1879. godine.[5] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[6], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[7][8] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[9] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[10] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, u kojem se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[11] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[12] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina.[13] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[14] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalo u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Godine 1909. bio je Politikin dopisnik u Bitolju kada je izbio sukob između mladoturaka i staroturaka.[15] Glavni izvor mu je bio srpski đeneralni konsul u Skoplju Živojin Balugdžić.[15] Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopisi su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[16] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[17] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište (debitovalo četiri dana nakon njegove smrti[18]), preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Već u decembru 1936. je izveštavano da je teško oboleo,[19][20] operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[21] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[22] Na njegovom stolu u rukopisu je ostala nedovršena komedija `Vlast`, sa započetim trećim od planirana četiri čina - prvi čin je prikazan povodom prve godišnjice njegove smrti.[23] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Stvari su još za njegovog života nazivane imenom `Branislav Nušić`: kafana i škola u Beogradu, ulice u Beogradu, Bitolju, Smederevu i Kragujevcu, nekoliko diletantskih družina i, na njegovo čuđenje, pevačkih društava.[24][25] Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[26] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[26] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[14] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[27] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[28] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[26] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS)[29][30] Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora)[29] Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija)[29] Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS)[29] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Svetski rat” „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1934)[31] `Svinja` (1935)[32] „Dr“ (1936)[33] „Pokojnik“ (1937)[34] „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[35]) `Put oko sveta` - nastavak (nezavršen[36]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [37] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju, građen još 1922.[38] „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ (1923[39]) Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićevi dani, nagrada Ružici Sokić, deo njenog legata u Adligatu Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[40] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[41][42] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[43] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[44][45] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[46][47] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[48][49] Bista u Sokobanji, ispred Zavičajnog muzeja Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[50] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[51] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[52] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[53] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[54] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[55] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[56][57] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[58][59] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[60] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[61] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević.[62][63] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Ujež - TV film iz 1974, prema komadu prikazanom 1935.[64] Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Predstava „Put velikana” bavi se poslednjim danom Nušićevog života.[65] Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.[66]

8 Ady-illusztráció 8 ilustracija Adijevih pesama predgovor: Kornel Senteleki / Kornél Szenteleky pesme: Endre Adi / Endre Ady ilustrovao: Arpad G. Balaž / Árpád G. Balázs prevod: Danilo Kiš pogovor: Imre Bori Újvidék : Forum Könyvkiadó, 1977. Novi Sad grafike i listovi sa tekstom su formata 32 x 41 cm tekst je na posebnim listovima štampan i na srpskom i mađarskom jeziku RARITET!!! u stanju kao na slikama Endre Adi (мађ. Ady András Endre 22. novembar 1877, Ermindsent[1], danas Adifalva, Rumunija – 27. januar 1919, Budimpešta - Terezvaroš), pravnik, novinar, najznačajniji i najslobodniji lik modernog mađarskog pesništva. Njegova poezija je obuhvatala glavne segmente ljudskog postojanja[2]. Bio je veliki patriota, voleo je kako svoju zemlju, tako i celu Evropu. Svoje pesme je posvetio osnovnim izrazima ljudskog postojanja, slobodi, jednakosti, veri, kao i prolaznim aspektima pisanja pesama. Adi je potomak stare erdeljske plemićke porodice. Buntovnički temperament ga vuče iz malograđanske letargije, i 1904. odlazi u Pariz, gde ga novi život menja, preobražava, izgrađuje njegov pesnički dar. Uj Versek (Nove pesme), štampane 1905, izazivaju uzbunu u mađarskoj javnosti. Odišu revolucionarnim duhom i radikalnim političkim shvatanjem velike borbe. Potom je je svaka njegova pesma i svako njegovo novo delo događaj! Od svih mađarskih pisaca najviše spominjan i najviše napadan. Pobedila je ipak spoznaja njegove vrednosti i Ady postaje najznačajnijim pesnik modernog mađarskog pesništva. Najviše efekta imaju političke pesme pune tragičnih vizija mađarskog naroda, koji pred mrakom svoje epohe srlja u bunu i u njoj propada. Napadao je posebnom snagom političara Ištvana Tisu i njegovu politiku. Refren njegovog celokupnog pesništva su čežnja, patnja i misao o smrti. U poslednjoj knjizi A halottak elen (Na čelu povorke mrtvih), 1918, otkriva divlje dubine i govori u dubokoj rezignaciji o mrtvačkom pokrovu i seni rata, koja preti njegovom narodu. Imao je ogroman uticaj na mađarsku javnost, a njegovi su stihovi postali jednom od osnova novog mađarskog shvatanja života. 12 knjiga pesama daju mađarskom čoveku širok i jedinstven pogled na svet i borbu ljudske snage sa životom za nove ideale. Reči su mu sugestivne, jezik mu zvuči duboko i lično, misli izvorne i pune žara. Smatra se da osim Šandora Petefija nema premca. Adi je ne samo najkrupnija pojava mađarske književnosti 20. veka, već i jedan od velikana u modernom svetskom pesništvu. Prevodili su ga Danilo Kiš i Miroslav Krleža. 8 illustracio avangarda, ekspresionizam, moderna poezija, modernizam, mađarska književnost, mađarska poezija andre adi endre adi

Ф.Ансильон - Изображение переворотов в политической системе европейских государств, с исхода пятнадцатого столетия Том 1 Sankt Peterburg, tipografija Konrada Vingebera, 1838. Tvrd povez, 313 strana. KNJIGA JE PRIPADALA MILOSU S. MILOJEVICU MACVANINU, STO POTVRDJUJE SVOJERUCNI POTPIS NA NASLOVNOJ STRANI! Miloš S. Milojević (Crna Bara, 16. oktobar 1840 — Beograd, 24. jun 1897) bio je srpski publicista, učitelj, pravnik i oficir. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Šapcu i Beogradu. Školovanje je potom nastavio u Kijevu i Moskvi. Godine 1870. postao je profesor gimnazije u Beogradu, da bi od 1873. do 1876. godine, bio upravitelj i profesor drugog odeljenja beogradske Bogoslovije. Aktivno je učestvovao u Srpsko-turskim ratovima 1876—1878. Za profesora i direktora gimnazije u Leskovcu postavljen je 1881. godine. Godine 1890. postavljen je za upravitelja Svetosavske večernje bogoslovsko-učiteljske škole. Bio je i upravnik Svetosavske večernje škole (1891−1893). Njegov rad su javno i oštro kritikovali sledeći njegovi savremenici: Stojan Novaković, Jovan Cvijić i dr. O tome postoje brojna svedočanstva, a njegovo uklanjanje iz naučne sfere vremenom je postala trajna i nepromenljiva činjenica, zbog kako su naveli štetnog delovanja i revizije srpske naučne istoriografije. Istaknuti istoričari njegovog doba su bili izrazito kritični prema Milojevićevom istoriografskom radu. Nije izabran u Srpsku kraljevsku akademiju nakon članstva u Srpskom učenom društvom. Akademija mu se zahvalila počasnim članstvom ali ne angažovanjem u istoj.[1] Poreklo i školovanje Rođen je u svešteničkoj porodici u selu Crna Bara, u Mačvanskom srezu (Podrinjski okrug) od oca Stefana (18??-1849) i majke Sofije (18??-1874).[2] Zbog toga su ga zvali po rodnom kraju „Mačvanin”. Osnovnu školu završio je u selu Glogovcu, a gimnaziju u Beogradu (1859). Od 1859. do 1862. godine, izučavao je pravne nauke na Beogradskom liceju, a zatim je kao »državni pitomac« (stipendista države) pohađao (po šest semestara) na Pravnom i Filozofskom fakultetu u sklopu Moskovskog univerziteta. U Moskvi je konkretno studirao (ne završivši studije[3]) Filologiju slavenskih živih i izumrlih plemena s političkom istorijom i književnošću. Među tamošnjim profesorima na njega je najveći utisak ostavio ruski slavista prof. Josif Maksimovič Bođanski (rus. О́сип Макси́мович Бодя́нский: 1808—1877). Podstaknut usvojenim znanjima, prvi put se javno oglasio 1866. godine člankom „Propagande u Turskoj“, budući da su Srbi u to vreme još uvek bili pod stranom vlašću. Profesionalna karijera Po povratku (1865) u Kneževinu Srbiju (1815—1882) započinje rad u državnoj službi (slede postavljenja/imenovanja):[4] 16. septembra 1865. godine – za pisara treće klase u Valjevskom okružnom sudu 22. novembra 1865. godine – za pisara druge klase u Apelacionom sudu u Beogradu 3. maja 1866. godine – za pisara prve klase u u Apelacionom sudu u Beogradu 4. novembra 1866. godine – za sekretara druge klase u Trgovačkom sudu u Beogradu 11. februara 1870. godine – za profesora Beogradske gimnazije 14. avgusta 1873. godine – za profesora i upravitelja II odeljenja Beogradske bogoslovije (predavao je srpsku sintaksu i srpsku istoriju[5]) 11. septembra 1881. godine – za profesora Leskovačke niže gimnazije (predavao je istoriju Srba u 3. i 4. razredu i srpsku sintaksu u 4. razredu[6]) 22. februara 1887. godine – za upravitelja Pripravne škole u Leskovcu (ova škola nikada nije ni otvorena, pa Milojević ostaje upravitelj u gimnaziji) 1. januara 1890. godine – za direktora Leskovačke niže gimnazije 6. oktobra 1890. godine – za profesora I Beogradske gimnazije (ovu dužnost nije vršio, jer je dobio drugo bolje imenovanje) 1890 – za upravitelja (do 1891. godine) i profesora Svetosavske Bogoslovsko-učiteljske škole 1. maja 1893. godine – (ukazom) je penzionisan Kada je osnovao Drugo odeljenje Bogoslovije (1873) Milojević za njega probira studente iz svih srpskih krajeva pod Turcima i hitno ih sprema za učitelje i sveštenike u neoslobođenim krajevima. U ovoj obrazovnoj ustanovi predavali su se predmeti gimnazijski, pedagoški, bogoslovski, zajedno sa vojnim vežbanjem.[7] Kroz tu školu je prošlo oko trista studenata, i ubrzo, po zahtevu Milojevića, pod njegovim nadzorom stvaraju se Dobrovoljački i Ustanički odredi čiji je vojnički doprinos bio nemeriv /Jovan Hadži-Vasiljević / u vreme Srpsko-turskog rata 1876—1878, kada se i sam istakao kao komandant dobrovoljaca. Otuda i knjiga Srpsko-turski rat 1877-1878. godine. Članstvo u naučnim institucijama Od 25. januara 1879. godine: Redovni član Srpskog učenog društva (skr. SUD), odnosno Odbora za nauke državne i istorijske i Odbora za nauke filosofske i filološke[8] Od 15. novembra 1892. godine: Počasni član Srpske kraljevske akademije (skr. SKA)[8] Događaji koji su neposredno prethodili osnivanju Društva „Sv. Save“ Posle smrti kneza Mihaila Teodorovića Obrenovića (1823—1868), a na inicijativu uglednog srpskog državnika Jovana Ristića (1831—1899) i Miloja-Mihaila M. Jovanovića (1826—1898), beogradskog mitropolita SPC (1859—1881 i 1889—1898) došlo je (tokom avgusta 1868. godine) do stvaranja Odbora za škole i učitelje u Staroj Srbiji, Maćedoniji i Bosni i Hercegovini.[9][10][11][12] Odbor je bez prekida radio do 1876. godine, tj. do izbijanja srpsko-turskih ratova. Predsednik Odbora bio je arhimandrit Nićifor Dučić, a članovi istoričar Pantelija-Panta S. Srećković (1834—1903) profesor na Velikoj školi u Beogradu i Miloš Milojević, pravnik i oficir.[13] Kasnije, zaslugom ministra prosvete i crkvenih dela Koste-Stojana Novakovića (1842—1915), osnovano je 1873. godine veoma prestižno Drugo odeljenje Beogradske bogoslovije s ciljem da se u njemu školuju mladi ljudi iz neoslobođenih srpskih krajeva koji bi se zatim vraćali natrag kao učitelji ili sveštenici. Drugim odeljenjem Bogoslovije upravljao je Miloš S. Milojević. Osnivanje Društva „Sv. Save“ Završetkom Istočne krize, odnosno ratnih godina 1876—1878. u kojima su na neoslobođenoj teritoriji Stare Srbije i Makedonije nestali mnogi rezultati ranijih napora na prosvetnom i kulturnom polju, kralj Milan Teodorović Obrenović (1854—1901) i naprednjačka vlada (mandat: 1884—1887) Milutina I. Garašanina (1843—1898) sačinili su plan vođenja nacionalne akcije u Turskoj u cilju podizanja svesti tamošnjeg srpskog naroda kao najjačeg oružja za njegovo održanje. To je trebalo da predstavlja i najvažniji pravac u spoljnoj politici Srbije. U cilju ostvarenja te ideje, po želji kralja Milana i Garašanina, upućen je u Carigrad na mesto srpskog poslanika ugledni naučnik i političar Stojan Novaković. Deo toga plana bilo je i osnivanje Društva „Sv. Save“ koje bi sopstvenom akcijom potpomoglo širenju srpskih škola u Turskoj, srpskih kulturnih ustanova, kao i spremanju budućih radnika na tom polju. Razgovori o osnivanju Društva „Sv. Save“ vođeni su u proleće i leto 1886. godine. Učesnici su bili ugledni profesori Beogradske bogoslovije (osnovane 1836. godine), Gimnazije (osnovane 1839. godine), Velike škole (osnovane 1863. godine) i Učiteljske škole (osnovane 1878. godine), a među njima je takođe bilo i trgovaca, advokata i drugih uglednih ličnosti iz tadašnje Srbije. Sastancima je rukovodio istaknuti član slobodnozidarskih[14] (masonskih) loža[15][16][17][18] Svetomir K. Nikolajević[19] (1844—1922), rektor Velike škole (period: 1885—1890). Bio je obrazovan Privremeni odbor i pripremljena Osnovna pravila. Pošto je tadašnji ministar prosvete i crkvenih dela, Milan Kujundžić Aberdar (1842—1893), dao svoju saglasnost, Društvo „Svetoga Save“ je 6. septembra 1886. godine održalo svoj osnivački javni skup na kome su prihvaćena Osnovna pravila Društva i izabran Glavni odbor kao njegovo rukovodeće telo. Predsednik Društva bio je Svetomir Nikolajević, redovni član (od 17. februara 1874. godine[20]) Srpskog učenog društva (Odbora za nauke filosofske i filološke), a u Glavnom odboru su bili pored ostalih Stevan T. Vladisavljević Kaćanski (1829—1890), počasni član (od 29. jula 1864. godine[21]) Srpskog učenog društva, Milan Đ. Milićević (1831—1908), redovni član (od 29. jula 1864. godine[22]) Srpskog učenog društva, istoričar Panta Srećković, redovni član (od 29. jula 1864. godine[23]) Srpskog učenog društva, pravnik Ljubomir M. Kovačević (1848—1918), redovni član (od 20. oktobra 1880. godine[24]) Srpskog učenog društva (Odbora za nauke državne i istorijske), filolog i istoričar Milojko V. Veselinović (1850—1913), protosinđel SPC Dimitrije Dražić – Firmilijan (1852—1903), i dr.[25] Članovi Društva bili su „redovni“ (koji bi mu prosleđivali godišnje uplate) i „utemeljači“ (koji bi ga pomogli jednom novčanom svotom).[25] Iz njihovih redova birali bi se poverenici i pododbori u raznim srpskim oblastima. Društvo se pismeno obratilo velikom broju uglednih Srba da postanu njegovi članovi ili poverenici, odziv je bio preko svake mere.[25] Za samo pet meseci osnovano je 43 pododbora i bilo upisano 1250 „utemeljača“ i 3500 „redovnih“ članova.[25] Među članovima „utemeljačima“ bili su i prestolonaslednik (princ) Aleksandar Teodorović Obrenović (1876—1903) i Teodor-Teodosije P. Mraović (1815—1891), beogradski mitropolit SPC (1883—1889).[26] Mitropolit je, štaviše, dozvolio da Glavni odbor drži svoje sastanke u prostorijama Mitropolije.[26] U oktobru 1886. godine Odlukom Narodne skupštine Kraljevine Srbije (1882—1918) Društvo „Svetoga Save“ je oslobođeno plaćanja poštanske takse na pisma i pošiljke, zatim i carinske takse na sva primanja, a dozvoljeno mu je da besplatno štampa spise u Državnoj štampariji.[27] Iz sastava Glavnog odbora Društva „Sv. Save“ organizovan je jedan njegov uži Odbor sa zadatkom da procenjuje vrednost ponuđenih tekstova za štampanje, da bi isti poslužili osnovnom postavljenom zadatku da se širi srpska misao.[28] Sa istim ciljem bio je pokrenut zbornik radova „Bratstvo“.[28] Društvo „Sv. Save“ zamišljeno da bude »stožer i pokretač u čuvanju i gajenju narodnih srpskih vrlina i osećanja«, pokrenulo je široku radnju da putem knjige, škole i crkve utiče na uzdizanje narodne misli u neoslobođenim srpskim oblastima, a baštinilo je upravo ideje Milojevića.[29] To se u prvom redu odnosilo na Staru Srbiju i Makedoniju dok je organizovanje takve radnje u Bosni i Hercegovine bilo skopčano sa velikom opasnošću zbog toga što su tamošnje okupacione austrougarske vlasti pod oružanom pretnjom to u svakom slučaju bile spremne da onemoguće. Glavni odbor je u ime Društva: Novčanim sredstvima podsticao osnivanje škola, odazivao se molbama, na primer učitelja iz Peći, Đakovice, Mitrovice i dr. koji su im se, u ime tamošnjeg naroda i crkve, obraćali za slanje pomoći tamošnjim crkvama i školama. Odobravao je i putne troškove učiteljima koji su odlazili u zagranične srpske krajeve. Upućivao je časopis „Bratstvo“ kao i druge knjige da se besplatno rasturaju po srpskim krajevima. Pomagao je i osnivanje škola, izvođenje opravki na jednom broju školskih zgrada, vršio nabavke knjiga i drugih potrebnih stvari i slao pomoć u novcu i stvarima crkvama. Vanredno je nagrađivao pojedine srpske radnike i pružao pomoć onim đacima koji su iz raznih krajeva dolazili u Beograd da se školuju. Uprava Društva zasedala u je zgradi Mitropolije sve dok 1890. godine nije izgrađen Svetosavski dom (Dom „Sv. Save“).[30] Društvu je zaveštano više legata a poklonjena su mu i znatna materijalna sredstva čime su se lakše zadovoljavale potrebe mnogih škola, crkava a isto tako i raznih izaslanika, poverenika ili vršila nagrađivanja zaslužnih srpskih rodoljuba.[26] Ratovi sa Turskom carevinom 1876—1878. Miloš S. Milojević (1840—1897), srpski pravnik i oficir na portretu iz 1880. godine. Tekst poziva Miloša S. Milojevića (1840–1897) dobrovoljcima za Drugi srpsko-turski rat 1877. godine. U vreme Srpsko-turskih ratova (1876—1878), Milojević je osnovao i poveo u rat dobrovoljačke jedinice (ustaše) Moravsko-dobričko-dobrovoljački ustaški kor, Dobrovoljačko-ustaški raško-ibarski kor i Deževsko-ibarsko-ustaški kor. Takođe, Miloš Milojević je zajedno sa Kostom A. Šumenkovićem (1828—1905) iz Borovce[31][32] (kod Stume), arhimandritom Savom Baraćem - Dečancem, Todorom P. Stankovićem (1852—1925) iz Niša, Aksentijem Hadži Arsićem iz Prištine, Despotom S. Badžovićem iz Kruševa i Gligorijem M. Čemerikićem (ađutant Milojevića u ratu 1876. godine[33]) iz Prizrena bio član Tajnog komiteta u Nišu, koji je organizovao regrutaciju ljudstva (sa tada turske teritorije) za srpsku vojsku i njene dobrovoljačke jedinice, a delovao je veoma aktivno i u pozadini turske vojske.[32][34] Vojne formacije Miloša S. Milojevića bile su sastavljene od ljudi iz Srbije, ali i iz Stare Srbije, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Uzrok prisustva (u velikom broju) ljudi iz neoslobođenih krajeva kod Milojevićevih ustaša, bio je njegov dotadašnji (veoma plodni) kulturno-prosvetno-vojni nacionalni rad, jer je na primer samo jednom prilikom sa svojim kumom Šumenkovićem tajno (od juna do oktobra 1871. godine) proputovao Staru Srbiju i Makedoniju, pa mu je ovaj doveo oko 150 dobrovoljaca (mahom iz Ohrida i Debarske nahije).[35] U redovima njegovog kora bilo je i 30 pitomaca čuvenog Milojevićevog Drugog odeljenja Bogoslovije (iz Beograda), koje je i formirano da bi uz redovno obrazovanje, kod tamošnjih pitomaca razvijalo jasno profilisano rodoljublje i patriotizam.[35] Duhovne i svetovne vlasti Kneževine Srbije nisu želele da odvode (starije) učenike u rat, pa je Miloš Milojević morao mnoge od svojih pitomaca da odbije (čak i grubo), mada su ga isti masovno molili da ih ne odbija kada se jave na zborna mesta.[35] Najveći broj njih je Miloš primio tek nakon svog prelaska sa Supovca na Rašku.[35] U Milojevićevom Deževsko-ibarsko-ustaškom koru (pored raznih dobrovoljaca sa srpskog etničkog prostora), nalazili su se i pitomci prestižnog Drugog odeljenja Bogoslovije (ovo je nepotpuni spisak pitomaca-dobrovoljaca).[36] Tekst poziva dobrovoljcima pred Drugi srpsko-turski rat (1877—1878), koji je (putem plakata) Miloš S. Milojević (1840—1897) preko svojih saradnika Koste Šumenkovića i Milojka Veselinovića, postavio na ključnim mestima srpske prestonice, a radi organizovanja prikupljanja dobrovoljaca, glasio je ovako: »Pod komandom profesora rezervnog kapetana I kl. g. M. S. Milojevića biv. komandanta deževo-ibarskih ustanika i dobrovoljaca, kupe se dobrovoljci za odbranu drage nam otadžbine i dostojanstva Srbije i srpskog naroda. Braćo Srbi! Pohitajte pod zastavu Viteškog Obrenovića za odbranu časti srpskog imena! Za upis valja se javiti potpisatima kod „Malog Balkana“ na Trkalištu. K. A. Šumenković M. V. Veselinović«[37] Porodica i bolest Pored života u Beogradu, Milojević je ostao vezan i za Leskovac (u njemu boravi od 1881. do 1890. godine) gde je imao i imanje u selu Buvcu. Ženio se dva puta, ali ni sa prvom, ni sa drugom ženom nije imao dece.[38] Mada nisu ostala zabeležena imena njegovih žena, za prvu se nesporno zna da je bila ćerka Ane P. Nikolajević-Molerović i pukovnika Petra P. Lazarevića-Cukića (1795—1849). Miloš Milojević se 90-tih godina 19. veka razboleo, a posledica te njegove bolesti bilo je sušenje ruke, pored navedenog on je bolovao i od teške astme.[6] Preminuo je 24. juna 1897. godine u Beogradu na rukama svog kuma[39], prijatelja i saborca Koste A. Šumenkovića i učenika Atanasija-Tase Jungića (1858—1912). Kritika objavljenih radova Ilarion Ruvarac ga u svojim delima naziva šarlatanom i najvećim krivotvoriteljem srpske istorije koji je izabran u Srpsko učeno društvo.[3] Ivan Stepanovič Jastrebov je oštro kritikovao Milojevića razotkrivajući njegova dela koje su bili zbornici tendencioznih laži i obmana. Ovo tvrđenje je potvrđeno od strane Ruske Carske akademije, čiji su akademici dokazali da je Milojević najveći pseudoistoričar XIX veka. Tome u prilog idu i to da je bio zagovornik teze po kojoj je teritorija današnje Crne Gore istorijska oblast „Crvena Hrvatska`, a takođe je tvrdio i da Srpska pravoslavna crkva nije osnovana 1219. godine od strane Svetog Save I, već od strane apostola u 1. veku naše ere.[40] Posle Srpsko-turskog rata 1876–78, Milojević je putovao po srpskim krajevima koji su ostali pod turskom vlašću. Širio je nacionalnu propagandu i sakupljao narodne pesme i stare rukopise. Kuma Petkana Šumenković mu je bila dragocen saradnik kazivač starih srpskih narodnih pesmi sa juga.[41] Sastavio je zbirku pesama Pesme i običaji ukupnog naroda Srbskog, koju su Stojan Novaković i Milan Kujundžić Aberdar ocenili kao „uzor nereda, nebrižljivosti i književničke nemarnosti“.[3] Najuočljivije prepravke koje je Milojević vršio u srpskim narodnim pesmama sastoje se u dodavanju imena slovenskih bogova, poznatih i onih koje je on izmislio, u stihove pesama. Istoričar književnosti, Vladimir Bovan, je zaključio da nije lako razlučiti istinito od lažnog u Milojevićevoj zbirci. Na osnovu nekih istoričara Milojević je verovatno najveći krivotvoritelj srpskih narodnih pesama,[3] a pored toga utvrđeno je da je falsifikovao natpise iz srednjeg veka.[3] Milojevića kao istoričara nije toliko kritikovao - koliko je ismejavao, arhimandrit Ilarion Ruvarac, pripadnik kritičke istoriografije, u svojim člancima u crkvenom listu.[42] Ruski diplomata Ivan Jastrebov o njemu piše da je poznati srpski književni šarlatan, ... neka Milojević i njemu slični srpski šarlatani izmišljaju natpise na grobovima, crkvama i dr., ali ga u odnosu na patriotski rad hvali. Arnauti su navodno skinuli olovo sa Dečana i pretila je propast manastirske crkve, pa Jastrebov hvali Milojevića: Treba odati priznanje profesoru Milojeviću, koji je manastir posetio i krajnje revnosno isticao neophodnost neodložne pomoći. [43] Ali, Jastrebov više grdi nego što hvali Milojevićev rad, pa dalje navodi: ... kod Milojevića je natpis na tom mestu izmišljen i čista je krivotvorina..., ... To je izmišljotina svojstvena Milojeviću..., Milojević nije čak umeo ni krivotvorinu da napravi vešto, ... da je Ruvarac imao pravo da Milojevića nazove šarlatanom! Njegove knjige bi ozbiljno trebalo da se zovu Zbornik krivotvorenih natpisa iz Stare Srbije ili Zbornik tendencioznih izmišljotina i obmana. [44] Neki kritičari Milojevićevog dela navode sledeće probleme: Njegovi „Odlomci istorije srpskih (jugoslavenskih) zemalja“ prepuni su fantastičnih pasusa o boravku „starih“ Srba u centralnoj Aziji i u Africi, kao i o sudaru starih Srba sa Kinezima. „Narodne pesme i običaji ukupnog naroda srpskog“, u tri toma, pune su izmišljene i krajnje mistifikovane folklorističke građe koja je još u vreme svoga prvog publikovanja postala opasna po srpske nacionalne interese u Staroj Srbiji i Makedoniji, i to u toj meri da ju je stručna kritika druge polovine XIX veka odmah prepoznala kao insinuacije i odbacila. „Putopis dela prave Srbije“ vrvi od fabrikovanih i falsifikovanih natpisa iz srpskog srednjeg veka, ali i izmišljenih srpskih spomenika antičkog doba što su blagovremeno kritikovala istaknuta naučna imena, čime je još za života Miloš S. Milojević diskreditovan i označen kao istraživač srpske prošlosti u čije se informacije ne može verovati. Knjiga „Naši manastiri i kaluđerstvo“ prepuna pogrešnih imena ličnosti i ubikacija svetosavskih episkopskih sedišta na nemoguće lokacije odbačena je još i od književno-istorijske kritike na stranicama crkvenih časopisa Kneževine i Kraljevine Srbije. Rad Miloša S. Milojevića i njegov spisateljski opus su, između brojnih uglednih imena, javno i oštro kritikovali sledeći njegovi savremenici: Ilarion Ruvarac, Stojan Novaković, Ivan Stepanovič Jastrebov, Jovan Cvijić i dr. O tome postoje brojna svedočanstva, a njegovo uklanjanje iz naučne sfere vremenom je postala trajna i nepromenljiva činjenica.[1][1] Afera Ministarstva kulture Udruženje „Miloš S. Milojević` iz Crne Bare apliciralo je 2018. i 2019. godine kod Ministarstva kulture i informisanja, i to posredstvom Narodne biblioteke „Janko Veselinović` iz Bogatića i Međuopštinskog istorijskog arhiva iz Šapca, za sredstva za objavljivanje Milojevićeve prepiske iz razdoblja Srpsko-turskih ratova. Ukupna suma koje je Ministarstvo kulture i informisanja izdvojilo za ovaj projekat bilo je oko milion dinara. To je učinjeno za vreme mandata ministra Vladana Vukosavljevića koji je bez prethodne stručne provere odobrio sredstva dotičnom udruženju. Udruženje iz Crne Bare i prethodno je u više navrata objavljivalo dela Miloša S. Milojevića iako su u pitanju odavno potvrđeni istorijski falsifikati.[45] Odlikovanja Miloš S. Milojević (1840—1897), odlikovan je kao učesnik u Srpsko-turskim ratovima (1876—1878) Zlatnom medaljom za hrabrost, Takovskim krstom prvog stepena, kao i sa još mnogo drugih odlikovanja. Takovski krst V, IV, III, II, i I stepena[46] Zlatna medalja za hrabrost Srebrna medalja za hrabrost Zlatna medalja za revnosnu službu (18. aprila 1878)[47] Orden „Svetog Save“ Spomenica rata 1876 i 1877—1878 Medalja crvenog krsta Orden „Belog orla“ Orden Društva „Svetoga Save“ – „srebrna svetosavska medalja” 1890. godine [48] Orden „Rumunskog krsta“

PRVA OBJAVLJENA KNJIGA LAZE KOSTIĆA! za svoje godine knjiga je odlično očuvana korice su kao na slici, tvrd povez unutra ima pečate prethodnih vlasnika kao što se vidi na slici extra RETKO! Maksim Crnojević : tragedija u pet radnja / Napisao Laza Kostić [Novi Sad] : Izdala `Matica Srbska`, 1866 (U Novom Sadu : Episkopska štamparija) [4], 123 str. ; 23 cm Lazar „Laza“ Kostić (Kovilj, 31. januar / 12. februar 1841 — Beč, 26. novembar 1910) je bio srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka advokat, poliglota, novinar, dramski pisac i estetičar. Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen. Interesantno je da je Tesla pored Lenke Dunđerski odbio i slavnu glumicu Saru Bernar.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); Pismo književnika Laze Kostića prijatelju Jovanu Miličiću, Sombor, 14. jula 1908. g. Pismo je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filosofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[8] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[9][10] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[11][12] Nasleđe Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [13]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku se dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[14] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Rekvijem Laze Kostića Srpski novinar i publicista Ivan Kalauzović Ivanus napisao je marta 2017. godine lirsku, elegičnu pesmu „Rekvijem Laze Kostića”, zamišljenu kao nastavak poeme „Santa Maria della Salute” i omaž Lazi Kostiću. Stihove „Rekvijema...” javnost je prvi put čula u Čikagu, pre projekcije filma „Santa Maria della Salute” Zdravka Šotre u bioskopu „Century Centre”. Pred punom salom, govorila ih je novinarka nekadašnjeg Radio Sarajeva Milka Figurić.[15] Vokalno izvođenje „Rekvijema Laze Kostića” emitovano je u okviru emisije „Večeras zajedno” Prvog programa Radio Beograda aprila 2017.[16] U ulozi oratora ponovo je bila Milka Figurić, čiji se glas tada čuo na talasima Radio Beograda prvi put nakon raspada JRT sistema. dr laza kostic knjiga o zmaju srpska knjizevnost xix vek xix veka romantizam ...

Ekstremno retko u ponudi. Prvo izdanje treće knjige Ive Andrića. Knjigu je izdao ugledni izdavač Svetislav B. Cvijanović u Beogradu 1920. godine. U opsežnoj Andrićevoj bibliografiji ovo je jedinstvena knjiga i predstavlja raritet, jer je potpisana autorovim krsnim imenom Ivan. “Pa ne znam ko mi nadjenu novo ime Ivan (?!) kad se ja i kao pisac i kao ukazno lice pišem Ivo”, pisao je Andrić u pismu Cvijanoviću. Iste godine objavljena je i izdanje s ispravljenim imenom na koricama i u drugačijem dizajnu (v. sliku) Stranice u kompletu. Primetna žutina papira. Rikna - vidi sliku. Fizičko stanje verno prikazano na slikama. Uvećajte slike i procenite. Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Put Alije Gjerzeleza / Ivan Andrić Ostali naslovi Put Alije Đerzeleza Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1920 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. B. Cvijanović, 1920 (Novi Sad : Braća Grujić i Prometnog d. d.) Fizički opis 41 str. ; 18 cm ISBN (Broš.) Napomene Rečnik turskih reči i provincijalizama: str. [45-47]. „Put Alije Đerzeleza“ (1920), prva Andrićeva pripovetka koja je pisca na velika vrata uvela u književnost. Ostvarena je kao triptih, a ispripovedana sa stanovišta sveznajućeg pripovedača koji, pričajući o muslimanskom junaku Aliji Đerzelezu, koristi istorijske činjenice i narodno predanje, legendu i fikciju. Glavni lik poznat je u folkloru kao veliki junak čije su odlike hiperbolisane i idealizovane u megdanu, šenlučenju i odevanju. Andrićeva pripovetka nastaje kao parodija narodne epske pesme, postaje doslikavanje portreta i dovršavanje priče o nekadašnjem gaziji koga stižu umor i godine. Sve ono što su nekada u narodnoj pesmi bile viteške osobine junaka, u Andrićevoj priči postale su Đerzelezove mane. Sve ono što je nekada Đerzeleza činilo uzvišenim, sada ga čini smešnim. Svi koji nisu smeli da priđu njegovoj desnici i konju od megdana, sada teraju šegu sa njim. Đerzelezove osobine postaju anahrone, a on sam ne može da pokaže svoju veličinu jer nema odgovarajućeg protivnika. Ali ako Alija Đerzelez prestaje da bude junak u smislu epske pesme, on svakako ostaje tragični junak. Ne shvatajući suštinu sopstvene neostvarenosti, žaleći za stvarima koje nikada neće dostići, lepotom, željenom ženom, jer je i stvoren samo da želi, on upada u niz neugodnih situacija iz kojih izlazi ponižen i ismejan. Vrhunac njegove tragičnosti dat je u poslednjoj sceni kada se našao na krilu jedine žene koju nikada nije poželeo, a uspeo je da stigne samo u njeno naručje. I tada, pun damara i nemira, lamentira nad svojom sudbinom: „I ta ruka što je osjeća na sebi, je li to ruka žene? - Mlječanka u krznu i somotu čije se tjelo, vitko i plemenito, ne može ni zamisliti. Ciganka Zemka, drska i podmukla, a mila životinja. Gojna udovica. Strasna a prevejana Jevrejka. I Katinka, voće koje zri u hladu. - Ne, to je ruka Jekaterine. Samo Jekaterine! Jedino do Jekaterine se ide pravo!“ Andrićeva slika Alije Đerzeleza i slika istoimenog junaka iz epske pesme odnose se kao uljani portret na platnu i crtež olovkom. Piščeva snažna fikcionalna nadogradnja usmene legende i sama je to postala. U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad.most na drini U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. sarajevoDobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, bukurest 1922a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. KC

Ekstremno retko u ponudi. Prvo izdanje treće knjige Ive Andrića. Knjigu je izdao ugledni izdavač Svetislav B. Cvijanović u Beogradu 1920. godine. U opsežnoj Andrićevoj bibliografiji ovo je jedinstvena knjiga i predstavlja raritet, jer je bila potpisana autorovim krsnim imenom Ivan (vidi sliku najavne stranice). `Pa ne znam ko mi nadjenu novo ime Ivan (?!) kad se ja i kao pisac i kao ukazno lice pišem Ivo”, pisao je Andrić u pismu Cvijanoviću. Ovo je, zbog piščevog insistiranja da se promeni korica, popravljeno izdanje s kojeg su uklonjene ranije plave korice i odštampane su nove sa ispravnim imenom Ivo. Stranice u kompletu. Fizičko stanje verno prikazano na slikama. Uvećajte slike i procenite. Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Put Alije Gjerzeleza / Ivan Andrić Ostali naslovi Put Alije Đerzeleza Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1920 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. B. Cvijanović, 1920 (Novi Sad : Braća Grujić i Prometnog d. d.) Fizički opis 41 str. ; 18 cm ISBN (Broš.) Napomene Rečnik turskih reči i provincijalizama: str. [45-47]. „Put Alije Đerzeleza“ (1920), prva Andrićeva pripovetka koja je pisca na velika vrata uvela u književnost. Ostvarena je kao triptih, a ispripovedana sa stanovišta sveznajućeg pripovedača koji, pričajući o muslimanskom junaku Aliji Đerzelezu, koristi istorijske činjenice i narodno predanje, legendu i fikciju. Glavni lik poznat je u folkloru kao veliki junak čije su odlike hiperbolisane i idealizovane u megdanu, šenlučenju i odevanju. Andrićeva pripovetka nastaje kao parodija narodne epske pesme, postaje doslikavanje portreta i dovršavanje priče o nekadašnjem gaziji koga stižu umor i godine. Sve ono što su nekada u narodnoj pesmi bile viteške osobine junaka, u Andrićevoj priči postale su Đerzelezove mane. Sve ono što je nekada Đerzeleza činilo uzvišenim, sada ga čini smešnim. Svi koji nisu smeli da priđu njegovoj desnici i konju od megdana, sada teraju šegu sa njim. Đerzelezove osobine postaju anahrone, a on sam ne može da pokaže svoju veličinu jer nema odgovarajućeg protivnika. Ali ako Alija Đerzelez prestaje da bude junak u smislu epske pesme, on svakako ostaje tragični junak. Ne shvatajući suštinu sopstvene neostvarenosti, žaleći za stvarima koje nikada neće dostići, lepotom, željenom ženom, jer je i stvoren samo da želi, on upada u niz neugodnih situacija iz kojih izlazi ponižen i ismejan. Vrhunac njegove tragičnosti dat je u poslednjoj sceni kada se našao na krilu jedine žene koju nikada nije poželeo, a uspeo je da stigne samo u njeno naručje. I tada, pun damara i nemira, lamentira nad svojom sudbinom: „I ta ruka što je osjeća na sebi, je li to ruka žene? - Mlječanka u krznu i somotu čije se tjelo, vitko i plemenito, ne može ni zamisliti. Ciganka Zemka, drska i podmukla, a mila životinja. Gojna udovica. Strasna a prevejana Jevrejka. I Katinka, voće koje zri u hladu. - Ne, to je ruka Jekaterine. Samo Jekaterine! Jedino do Jekaterine se ide pravo!“ Andrićeva slika Alije Đerzeleza i slika istoimenog junaka iz epske pesme odnose se kao uljani portret na platnu i crtež olovkom. Piščeva snažna fikcionalna nadogradnja usmene legende i sama je to postala. U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad.most na drini U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. sarajevoDobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, bukurest 1922a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. KC

NEMENIKUĆE ĆIRILO I METODIJE – ALEKSANDAR VUČO prvo nadrealističko izdanje 1932 god. izuzetno retko ponudi nekorišćen, još uvek nerasečeni primerak za svoje godine odlično očuvano, pogledati slike Aleksandar Vučo rođen je 25. septembra 1897. godine u trgovačkoj porodici u Beogradu. Kao gimnazijalac sa sedamnaest godina (1915), pridružio se srpskoj vojsci kao dobrovoljac i sa njom se povukao preko Albanije. Iz Drača, izmučen strahotama povlačenja, kao i dosta njegovih vršnjaka odlazi u Francusku. Sledeće godine se našao u Nici i tamo završio gimnaziju a zatim upisao Pravni fakultet na Sorboni, u Parizu. Tamo je upoznao i svoju buduću ženu Julijanu Simeonović i već 1920. godine su se venčali. U Parizu su dobili i svoja dva sina Đorđa (1921.) i Jovana (1922). Vučo se sa porodicom vratio u Beograd gde je po pravilu trebalo da nasledi porodičan posao, međutim Vuča je više zanimao intelektualni rad i tako je već 1923. godine počeo da sarađuje sa časopisom „Putevi“ a zatim i za „Svedočanstva“. Prvu poemu objavio je 1926. godine pod nazivom „Krov nad prozorom“ a 1928-e roman „Koren vida“. Sledeće godine izašla je knjiga „Ako se još jednom setim ili načela“. Na Beograd je tih godina uticalo posleratno raspoloženje. Vučo, koji je tokom svoje mladosti dosta iskusio i dosta video boraveći u Evropi i školujući se u francuskim školama, ubrzo je postao nezadovoljan društenim prilikama i stanjem duha u gradu. Sa prijateljima istomišljenicima osnovao je beogradsku grupu nadrealista i počeo da se aktivno uključuje u politički život. Kao jedan od osnivača i potpisnika manifesta postao je i jedan od urednika almanaha Nemoguće – L’impossible. Pored poezije objavio je i prvi scenario za film „Ljuskari na prsima“. Sarađivao je za časopis „Nadrealizam danas i ovde“ i pisao u „Politici“ priloge pod pseudonimom Askerland. Glavni članak: Beogradski nadrealizam Javio se početkom 20-ih godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. Godina 1932. bila je veoma plodna za njega jer je iste izašla čuvena poema „Nemenikuće – Ćirilo i Metodije“ ali i poema „Humor Zaspalo“. U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma“, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo“ vrhunac je te poezije apsurda i alegoričnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija“ srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Iste godine organizovana je i čuvena izložba nadrealista u paviljonu Cvijete Zuzorić u Beogradu, a već sledeće sa Dušanom Matićem izašli su „Podvizi družine Pet petlića“, delo namenjeno deci, sa fotografijama Vučovih sinova na naslovnoj strani knjige. Ovo je Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. To je nastavak nadrealističkih poema ali istovremeno otvaranje novog kruga u njegovom pesničkom razvoju, različitog od prethodnog i u tematskom i u umetničkom smislu. Eksperimenti zvukom i smislom, koji su prethodno bili sami sebi svrha, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Verbalni humor doveden je u vezu s realnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim stvarnim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci ono što im je najbliže, „slobodnu i živu igru duha“, i stvorio klasično delo naše moderne poezije za decu. Aleksandar Vučo imao je odličnu saradnju sa Dušanom Matićem sa kojim ga je vezivalo veliko dugogodišnje prijateljstvo. Sa njim je objavio i poemu „Marija Ručara“ ali i koju godinu kasnije roman „Gluvo doba“. U periodu od 1936. do 1940. Vučo je bio urednik časopisa „Naša stvarnost“, ali budući da su ta vremena bila veoma turbulentna i da su se nadrealisti držali principa marksizma i aktivnije učestvovali u politici, Vučo je u tom periodu čak dva puta hapšen, 1937. i 1939. godine.[1] Tokom narodnooslobodilačke borbe je takođe dva puta lišen slobode i poznato je da je tokom 1941. godine pet meseci proveo zatočen u banjičkom logoru. Za poeziju nastalu nakon rata karakteristično je višestruko vraćanje prvobitnom: vraćanje u praistorijsku prošlost, među pretpotopska čudovišta (alegorijska poema o borbi protiv fašizma) „Mastodonti“, (1951), „Alge“ (1968), ronjenje u „prabiljna stanja“, u hladni i senoviti svet algi i drugog primarnog rastinja (Nepovrat Humora Zaspalog, 1978) povratak vlastitoj pesničkoj mladosti. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida“ (1928)[1] izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna. Opsežni koautorski roman „Gluvo doba“ (1940) predstavlja zaokret od poezije ka faktografskom suvoparnom realizmu. U posleratnim romanima on napušta taj put i vraća se svojim nadrealističkim iskustvima. Tri romana o sudbini građanskog intelektualca u revoluciji, „Raspust“ (1954), „Mrtve javke“ (1957) i „Zasluge“ (1966), koje je neko nazvao beogradskom trilogijom, predstavljaju, po rečima autora, „svedočanstvo o sudaru čoveka sa apsurdom oko sebe i u sebi“. Radnja se odvija na dva plana, u dve vremenske ravni, u sadašnjem vremenu, koje obuhvata ratna i poratna zbivanja, i u prošlosti, od početka ovog veka do rata. Dva se plana međusobno prepliću. Dragan Manojlović, junak trilogije, vraćajući se u detinjstvo i mladost da pronađe sebe, pokušava da iz krhotina sećanja sačini svoj lik. Postupak kojim je ostvareno to traganje za izgubljenim vremenom autor naziva „unutrašnjim pisanjem“, „unutrašnjim zabeleškama“. Poslednji Vučov veliki romansijerski poduhvat, trilogija, ili roman u tri dela, s naslovima „Omame“ (1973), „I tako, dalje Omame“ (1976) i „Omame, kraj“ (1980), neobičan je spoj poetskog, autobiografskog i romanesknog. Od svih njegovih proznih ostvarenja to delo je najmanje roman, ali ono, zauzvrat, ima najviše poezije i života, i najviše ličnog, svojstvenog Vuču kao stvaraocu. Posle rata Vučo se posvetio i filmskoj umetnosti i postao upravnik filmskih preduzeća Jugoslavije (1947.) i predsednik Komiteta za kinematografiju u jugoslovenskoj vladi. Osim toga bio je i direktor Zvezda-filma i Avala-filma. Pisao je dosta filmskih kritika i scenarija, bio je urednik “Borbe”, “Dela” i “Zmaja”. Za svoj rad bio je nagrađen Sedmojulskom nagradom za životno delo, nagradu saveza književnika (za roman „Raspust“) dok mu je roman „Mrtve javke“ bio proglašen za najbolji roman godine. Tadašnji predsednik SFR Jugoslavije Josip Broz Tito ga je odlikovao Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Godine 1982. dobio je nagradu “Aleksa Šantić” za knjigu „Pesme i poeme“. Do kraja života se bavio intelektualnim radom inspirišući i svoju ženu kao i najmlađeg brata Nikolu da se bave pisanjem. Bio je veliki prijatelj Ive Andrića i često su se mogli videti kako uz šetnju uživaju u priči. Dela[uredi | uredi izvor] Poezija[uredi | uredi izvor] Krov nad prozorom (poema) Nemenikuće (1932) Ćirilo i Metodije (1932) Humor Zaspalo (1930) Podvizi družine „Pet petlića” (1933) Marija Ručara (1935) Mastodonti (1951) Alge (1968) Nepovrat Humora Zaspalog (1978) Moj otac tramvaj vozi (1945) Proza[uredi | uredi izvor] Koren vida (1928) Ako se još jednom setim ili načela (roman) Gluvo doba (1940) Trilogija: Raspust (1954) Mrtve javke (1957) Zasluge (1966) Trilogija: Omame (1973) I tako, dalje Omame (1976) Omame, kraj (1980) Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. [1] Srpska književnost[uredi | uredi izvor] Kulturno-istorijski kontekst[uredi | uredi izvor] Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. [2] Poetičke odlike[uredi | uredi izvor] Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ [3] Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. [2] Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. [4] Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. [5] Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. [2] Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”.[6] U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo[7]“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. [8] U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. [9] U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. [10] U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović [11]: „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ [12] Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. [11] Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ [13] Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. [11] Dezintegracija nadrealizma[uredi | uredi izvor] U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. [11] Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. [4] Nadrealistička izdanja[uredi | uredi izvor] Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Srpski nadrealisti[uredi | uredi izvor] Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. [15] Milan Dedinac Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. [14] Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.[16] Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja.[14] Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu.[17] Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta.[14] Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. [18] Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. [19] Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe nadrealizam, almanah nemoguće, andre breton, marko ristić, koča popović, dadaizam, dada tank, dada jok, casopis zenit, zenitizam, nadrealistička izdanja...

OPTUŽNICA PROTIV DRAŽE MIHAILOVIĆA I OSTALIH 1946. - RAĐENA JE KAO KNJIGA-DOKUMENT ZA TU PRIILIKU (U PITANJU JE OTISAK BROJ 17), NA 158STRANA, NA POSLEDNJOJ STRANICI JE POTPIS MILOŠA MINIĆA I PEČAT VOJNOG TUŽILAŠTVA JUGOSLOVENSKE ARMIJE ( IMA PODVLAČENJA OBIČNOM OLOVKOM) Na osnovu čl. 46 Zakona o uređenju narodnih sudova i čl. 14 al. 2 Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, a u smislu čl. 7 i čl. 19 Zakona o uređenju i nadležnosti vojnih sudova u Jugoslovenskoj armiji podnosim tome Sudu OPTUŽNICU protiv sledećih lica: 1. MIHAILOVIĆ DRAGOLjUBA-DRAŽE, rođen 27. aprila 1893. godine u Ivanjici, od oca Mihaila i majke Smiljane - rođ. Petrović, Srbin, jugoslovenski državljanin, oženjen, otac troje dece, pre rata bio pukovnik bivše jugoslovenske vojske, a u toku okupacije proizveden u čin armijskog generala, bio ministar vojni izbegličke vlade i načelnik štaba Vrhovne komande tzv. Jugoslovenske vojske u otadžbini - sada u zatvoru; 2. Dr. MOLjEVIĆA STEVANA, rođen 6. januara 1888. godine u Rudom, od oca Jovana i majke Mitre - rođ. Babić, oženjen, otac dvoje dece, svršio Pravni fakultet u Zagrebu, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio advokat u Banjoj Luci a za vreme okupacije bio član štaba Vrhovne komande DM - sada u zatvoru; 3. ŽUJOVIĆ MLADENA, rođen 5 juna 1895 godine u Beogradu, od oca Jevrema i majke Danice, pre rata bio advokatski pripravnik u Beogradu, Srbin, jugosl. državljanin, otsutan - sada u inostranstvu; 4. Dr. TOPALOVIĆA ŽIVKA, rođen 21 marta 1886 u Užicu, od oca Periše i majke Mihave, oženjen advokat u Beogradu, Srbin jugosl. državljanin, otsutan - sada u inostranstvu; 5. VILOVIĆA ĐURE, rođen 11 decembra 1889 godine u Brelima, od oca Đure i majke Simone - rođ. Šašić, Hrvat, jugoslovenski državljanin, svršio filozofski i teološki fakultet, po zanimanju književnik i novinar, za vreme okupacije bio član CNK organizacije DM i pretsednik Propagandnog odbora - sada u zatvoru; 6. RADIĆA RADOSLAVA-RADE, rođen 1890 godine u Jošavki, srez Banjalučki, od oca Novaka i majke Stoje - rođ. Spasojević, trgovac, oženjen, otac troje dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, za vreme okupacije bio četnički komandant u Bosni i član CNK organizacije DM - sada u zatvoru; 7. VRANjEŠEVIĆA SLAVOLjUBA, rođen 10 januara 1905 godine u selu Kravici, srez Srebrenica, od oca Dušana i majke Danice - rođ. Kojić, biv. jugoslovenski major, oženjen, otac jednog deteta, Srbin, jugoslovenski državljanin, poslednja funkcija: komandant Zapadne Bosne organizacija DM - sada u zatvoru; 8. GLIŠIĆA MILOŠA, rođen 27 februara 1910 u Užičkoj Požegi, od oca Stojadina i majke Stanke - Bogićević, kapetan biv. jugoslovenske vojske, Srbin, jugoslovenski državljanin, oženjen, otac dvoje dece - sada u zatvoru; 9. JOVANOVIĆ SLOBODANA, rođen 21 novembra 1869 u Beogradu, od oca Vladimira i majke Jelene, neženjen, ranije profesor Beogradskog univerziteta, za vreme rata i okupacije potpretsednik a kasnije pretsednik kraljevske jugoslovenske vlade, vlade u inostranstvu i zastupnik ministra vojnog, otsutan - sada u inostranstvu; 10. Dr. PURIĆA BOŽIDARA, rođen 6 februara 1891 godine u Beogradu, od oca Luke i majke Milice, oženjen, ranije činovnik Ministarstva inostranih poslova, a za vreme okupacije bio pretsednik jugoslovenske vlade u inostranstvu, otsutan - sada u inostranstvu; 11. Dr. NINČIĆA MOMČILA, rođen 28 maja 1876 u Jagodini, od oca Arona i majke Pole, oženjen, otac dvoje dece, jugoslovenski državljanin, za vreme rata i okupacije bio ministar spoljnih poslova u emigrantskim vladama, otsutan - sada u inostranstvu; 12. ŽIVKOVIĆ PETRA, rođen 23 januara 1879 godine u Negotinu, od oca Rake i majke Save, neženjen, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio armijski general, a za vreme rata i okupacije član jugoslovenske vlade u inostranstvu, pomoćnik vrhovnog komandanta jugoslovenske vojske i jedno vreme ministar vojni, otsutan - sada u inostranstvu; 13. KNEŽEVIĆA RADOJA, rođen 20. avgusta 1901. godine u Stragarima, od oca Lazara i majke Mileve - rođ. Veljković, oženjen, otac dvoje dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio profesor u Beogradu, a za vreme okupacije ministar dvora u inostranstvu, otsutan - sada u inostranstvu; 14. Dr. GAVRILOVIĆ MILANA, rođen 23. novembra 1882. godine u Beogradu, od oca Uroša i majke Agnjice - rođ. Vasić, oženjen, otac petoro dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio savetnik poslanstva u penziji i ambasador na strani, a za vreme okupacije član jugoslovenske vlade u inostranstvu, otsutan - sada u inostranstvu; 15. KNEŽEVIĆA ŽIVANA, rođen 15. juna 1906. godine u Vranju, od oca Lazara i majke Mileve - rođ. Veljković, oženjen, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio major jugoslovenske vojske, a za vreme okupacije šef vojnog kabineta jugoslovenske vlade u inostranstvu i vojni ataše kod ambasadora Fotića, otsutan - sada u inostranstvu; 16. FOTIĆA KONSTANTINA, rođen 17. februara 1891. u Šapcu, oženjen, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio pomoćnik ministra i ministar na strani, a za vreme okupacije ambasador jugoslovenske vlade u Vašingtonu, otsutan - sada u inostranstvu; 17. JOVANOVIĆA DRAGOMIRA-DRAGOG, rođen 27. jula 1902. godine u Požarevcu, od oca Ljubomira i majke Vilme, rođ. Draškoci, oženjen, otac jednog deteta, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio upravnik grada Beograda, a za vreme okupacije upravnik grada Beograda, pretsednik opštine grada Beograda, šef Srpske državne bezbednosti i izvanredni vladin komesar za Beograd i srezove vračarski i gročanski - sada u zatvoru; 18. DINIĆA TANASIJA TASE, star 55 godina, od oca Đorđa i majke Paraskeve - rođ. Jovanović, rođen u Nišu, Srbin, jugoslovenski državljanin, oženjen, bez dece, pre rata bio pešad. Pukovnik bivše jugoslovenske vojske u penziji i biv. narodni poslanik, za vreme okupacije bio izvanredni komesar za personalne poslove, pomoćnik komesara unutrašnjih poslova, ministar unutrašnjih poslova i ministar soc. politike - sada u zatvoru; 19. JONIĆA VELIBORA, rođen 12. februara 1892. godine u selu Krnjevu, srez oraški, od oca Krste i majke Sofije - rođ. Veljković, oženjen, otac jednog deteta, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio profesor Vojne akademije i novinar, za vreme rata i okupacije bio komesar Ministarstva prosvete a potom ministar prosvete u Nedićevoj vladi - sada u zatvoru; 20. DOKIĆA ĐURE, rođen 1874. godine u Užicu, od oca Lazara i majke Katarine, rođ. Lazarević, oženjen, otac jednog deteta, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio arm. general u penziji i rezervi, a za vreme okupacije bio ministar saobraćaja u Nedićevoj vladi od 3 oktobra 1941 godine do kraja - sada u zatvoru; 21. MUŠICKOG KOSTE, rođen 7. aprila 1897. godine u Slav. Brodu, od oca Milana i majke Jelene - rođ. Mihailović, oženjen, otac dvoje dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, aktivni inženjerski pukovnik bivše jugoslovenske vojske, za vreme rata bio komandant SDK i kao takav proizveden za generala - sada u zatvoru; 22. PAVLOVIĆA BOŠKA, rođen 7. aprila 1892. godine u Jajcu - Bosna, od oca Vukašina i majke Katarine - rođ. Antres, oženjen, otac dvoje dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio zapovednik državne polic. straže u Zagrebu, za vreme okupacije bio pomoćnik komandanta SDS i državni potsekretar Nedićeve vlade - sada u zatvoru; 23. Dr. MARKOVIĆA LAZARA-LAZE, rođen 21. septembra 1882. godine u Beogradu, od oca Petra i majke Stane - rođ. Petrović, udovac, otac jednog deteta, Srbin, jugoslovenski državljanin, ministar u penziji - sada u zatvoru; 24. Dr. KUMANUDIJA KOSTE, rođen 1874. godine u Beogradu, od oca Dimitrija i majke Emine - rođ. Holcer, oženjen, otac troje dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, ministar u penziji - sada u zatvoru; ŠTO SU IZVRŠILI SLEDEĆA KRIVIČNA DELA: ....

Prvo izdanje druge knjige priča Milutina Uskokovića iz 1908. Ekstremno retko u ponudi s originalnim mekim koricama. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Uskoković, Milutin, 1884-1915 = Uskoković, Milutin, 1884-1915 Naslov Vitae fragmenta : knjiga za umorne ljude / Milutin M. Uskoković Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1908 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića, 1908 Fizički opis 59 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka ; ǂsv. ǂ153 (Broš.) VITAE FRAGMENTA Bio sam mu juče. Zaključano. Ne bješe ga doma. Odavno se znamo, al odavno se ne viđesmo. Ja na vrata, al vrata od kapije ne mož viđet. Osmi sprat! Državna zgrada s liftom. Posagni se, da nijesam pobrka, kad ono, ne jedna no dvije zlatne, niklovane, kaligrafske pločice. Rad emancipacije bješe njeno ime prvo, a njegovo drugo. Ono, vazda se znalo ko đe živi, pa se po kapiji i po kući moglo poznat i ko se tu skućio. Sad, kako se živi po stanovima mož po vratima, iako je osmi sprat, viđet ko se tu stanio. Mož čak viđet i ko je ko, okle je ko i dokle je ko dospio. Dok sam se penja uz stepenice, puva sam na usta držeći se za glender, jer lift bješe pokvaren. A neko bješe ponio spisak stanara, pa sam ti gleda od vrata do vrata da nađem onoga moga. I sve pisaše o onima unutra – na vratima! Na prvome spratu uselio Marko Nikolić. S obije strane ulaza u njegov stan stajaše po velika vazna sa zelenim cvijećem. Da l bor, da l jela? Šimšir... nije, ni kunovina... Na drugome, s desne strane lifta koji bješe sav izguljen, ka da ima kakvu kožni bolest, stanili su se Ružica i Cvetko Miloduh. Ravnopravno, ali opet malo prenaglašeno ukoso ispisano njeno ime. Njegovo je bilo sitnije napisano i – niže. Vezivalo ih je samo ono `i`. Na trećem, naslonjena na zid kesa smeća, razbučena, a na vratima mašinom otkucana i zalijepljena dva prezimena. Vesna Stojić i Nidžo K. Dimitrijević. Biće da je neko od njih iz preduzeća uzeo traku, prekuca i zalijepio. U međuvremenu su se posvađali, jer su flomasterom, crtom, razdvojena imena, pa sad svako iznosi svoje smeće. A dok iznosi slučajno zakači kesu onoga drugoga... Oni iznad njih napisali su samo – Popović, a na vrata lifta zalijepili papir na kome ćirilicom, štampanim slovima pisaše `ne lupaj vratima, ljudi se odmaraju`. Dok sam vata dah, viđeh na petom su se ugnijezdili Kaufer Zoe, na staroj mesinganoj pločici, starijoj nego ova zgrada i odnekud ovđe donijeta, i rukom, na papiru na kocke, dopisan Novak Zdravković. Veza starog i novog i bez pločica bila je više nego očigledna. Oni imaju šanse. A na spratu iznad, sve bješe ispunjeno mirisom kiselog kupusa, a pred samim vratima čista i vlažna krpa. Da dolaznik obriše cipele ... Da ne povjeruješ. Na vratima samo ono što se kroz njega viri i – broj. Sigurni u sebe, znaju šta hoće i vidiš da im nije po volji da im se dođe i dolazi. A ako neko i bane – briši svoj glibež. Čisto i jasno. Ko zna i ko treba, zna i kako da uđe. A na spratu ispod onoga mojega neki naučnik, jer mu latinicom, ispisanim rukopisom pisaše i nekoliko titula i ime, na kraju malo stisnuto i savijeno nagore. Na prekidaču pored vrata, iznad, istim rukopisom pisaše `zvonce`. Kad sam dospio do onoga mojega, duša mi je bila u vrh nosa. Sjeo sam da danem i kroz kapiju, metalnu, koja bješe izgrađena od kovanoga gvožđa i pribijena ispred njegovih ulaznih vrata, vidio malu prikucanu pločicu – pas, kučak, bizin. Sa novim slovom. Digni se i pogledni. Kapija jaka, masivna i prelijepa, taman kao kod onoga mu rođaka na selo. Biće da je stavio da mu lupeži ne ponesu regal, i druge unikate. Ima, zamoga je, pa bi i da pokaže, al i da ne panu u napast... pa da mu to ne mogu ponijet. A ja, pošto viđeh da niko od njih troje ne otvara, predahnuh i polako siđoh niza stepenice. Milutin Uskoković (Užice 4./16. jun 1884 – Kuršumlija 15./28. oktobar 1915) bio je srpski književnik, pravnik, doktor nauka. Završio je osnovnu školu u Užicu a gimnaziju u Beogradu. Studirao je prava u Beogradu. U Ženevi je 1910. odbranio disertaciju o carinskoj uniji i međunarodnom pravu i stekao titulu doktora pravnih nauka. Zaposlio se 1906. u Carinskoj upravi u Beogradu, a 1907. je postavljen za diplomatskog službenika u Srpskom konzulatu u Skoplju. Radio je kao sekretar u Odeljenju za trgovinu, radinost i saobraćaj Ministarstva narodne privrede, a od 1914. u trgovinskom inspektoratu Ministarstva narodne privrede u Skoplju. Povlačeći se ispred bugarske vojske iz Skoplja , stigao je preko Prištine u Kuršumliju. Potresen tragedijom svoga naroda 1915. godine izvršio je samoubistvo. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Književni rad Pisao je crtane, pripovetke i romane. Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanja 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata. Političko delovanje Učestvovao je u organizovanju Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke izložbe. Zalagao se za konfederaciju jugoslovenskih država. Na konferenciji jugoslovenskih studenata u Sofiji 1906. godine podneo je referat Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica. Dela Pod životom : crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905. Vitae fragmenta, Mostar,1908 Došljaci, Beograd, 1910 Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912 Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910 Čedomir Ilić, Beograd, 1914 Dela, Beograd, 1932 Usput, Beograd, Užice, 1978 Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNJIGE OBJAVLJENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Prvo izdanje čuvene studije Vladimira Ćorovića o stradanjima Srba u Bosni i Hercegovini tokom 1. svetskog rata. Ilustrovano fotografijama zločina. Veoma dobro očuvano. Originalne meke korice. Na predlistu pečat bivšeg vlasnika, pege od starosti po dnu prednjih korica, rikna kao na slici, unutra kompletno, bez pisanja, podvlačenja. Retko u ponudi. Autor - osoba Ćorović, Vladimir, 1885-1941 = Ćorović, Vladimir, 1885-1941 Naslov Crna knjiga : patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rata : 1914-1918 / napisao Vladimir Ćorović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1920 Izdavanje i proizvodnja Beograd ; Sarajevo : I. Đ. Đurđević, 1920 (Sarajevo : Bosanske pošte) Fizički opis 237 str., [10] str. s tablama fotogr. : ilustr. ; 20 cm ISBN (Broš.) Napomene Napomena: str. [238-239]. Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Ratni zločini -- Bosna i Hercegovina Srbi -- Bosna i Hercegovina -- 1914-1918 Prof. dr Vojislav Maksimović Pred „Crnom knjigom` Vladimira Ćorovića U dugoj srpskoj patničkoj prošlosti bilo je veoma mnogo perioda koji su mogli da budu sadržina „crnih knjiga`, a malo ih je ipak napisano. Naša crna i nesrećna vremena davala su česte povode i prave razloge za nastanak takvih dokumentarnih spisa koji bi trebalo da budu namijenjeni i svjedočenju, i pamćenju i nezaboravu. Mnogi strašni događaji i dešavanja protutnjali su kao prave oluje i povodnji, ali o njima nije ostalo ni dovoljno pisanih tragova, pa ni jakog odjeka u narodnom pamćenju. Živa je ostala samo tanka svijest da su se oni desili, da su bili od sudbinskog značaja a često i prava istorijska prekretnica našeg naroda. Njihov eho čuo se najčešće u našoj pjesmi i u narodnim predanjima. Usmjereni tako najviše prema epskoj slici krupnih zbivanja, pa i ukupne naše istorijske prošlosti, često smo istoriju podređivali onome što je donosila naša usmena tradicija i što je kazivala guslarska pjesma. Tek su golema zbivanja na početku ovoga vijeka, u kojima je naš narod bio neizbježni učesnik i činilac, dobila manje epsku a znatno više istorijsku i oznaku i interpretaciju. Epika je i dalje ostala, ali kao poetska forma za zadovoljavanje narodne duše, a i kao literarno viđenje određenih događaja. Pravu ulogu poprimila je istoriografija, u kojoj je nezaobilazan udio imao upravo Vladimir Ćorović (1885–1941). Istovremeno je nastala i prava prilika i potreba za jači razvoj srpske ratne memoaristike. Kada je pred nama Crna knjiga Vladimira Ćorovića, jednog od najpouzdanijih i najvećih istoričara koje je imao srpski narod, onda nas neminovno zasipaju razne asocijacije i obuzimaju potrebe za određivanjem prema događajima i akterima koji čine njenu osnovnu sadržinu. U svakom slučaju, ovo djelo je nastalo iz duboke emotivnosti, saosjećajnosti i proživljenosti, iz potrebe za oduškom poslije strašnih događaja. Nastalo je i kao oduženje čitavom stradalačkom srpskom pokoljenju na koje se sručio svjetski rat (1914–1918). Ćorovićeva Crna knjiga je pouzdano svjedočenje, govor dokumenata, brojki, fotografija i svjedoka. Iz nje se i naslućuju i vide goleme ljudske patnje, nesreće, glad, boleštine i umiranja nevinog srpskog naroda. Vidi se smišljena surovost austrougarske okupacione vlasti, podržane od vrhova katoličke crkve. Vidi se jasna genocidna politika, čije su posljedice nasilna smrt više desetina hiljada pripadnika srpske nacije na prostorima austrougarskih provincija Bosne i Hercegovine. Jedna od uočljivih oznaka ove knjige je njena aktuelnost u vremenu kada se pojavila. Nju je 1920. godine objavio tada čuveni knjižar Isa Đ. Đurđević, čiji je vrlo koristan izdavački rad bio vezan i za Sarajevo i za Beograd. Očito je da se Vladimir Ćorović brzo odlučio na pisanje, da nije čekao da protekne i previše vremena, kada bi mnogi svjedoci nestali, a događaji bili zaboravljeni ili bi dobili tuđu, neželjenu ocjenu i tumačenje. Prema ličnom tvrđenju u uvodu ove knjige, Ćorović je još 1917. godine, kao osuđenik u travničkom zatvoru, došao na pomisao da pristupi prikupljanju dokumenata i bilježenju onoga što su kazivali zatočeni očevidci, kako bi nastao jedan ovakav spis. Glavninu posla Ćorović je obavio nakon puštanja iz zatvora, a naročito 1918. godine kada se preselio u Zagreb i uspostavio neposrednu vezu sa jugoslovenskim političkim institucijama u inostranstvu i kada je mogao da dođe i do važnih pisanih izvora (neprijateljski novinski članci i sudski spisi, na primjer). Sa pravom sjetom čovjeka i žalom racionalnog istoričara, Vladimir Ćorović je bio svjestan da nije mogao da sabere sve što bi bilo predmet ove knjige i što bi pomoglo njenom obogaćivanju. U tom smislu je on napisao: `Mnoga usta, i to ona što bi imala najviše da kažu, zanemela su zauvek. Mnogi nisu imali prilike da saopšte nekom pismenom svoje doživljaje; mnogi od pismenijih nerado ili nezgodno pišu. Mnogo se kod nekih, naročito mlađih, i pomerilo u istinitosti prikaza, dobilo nešto tuđih elemenata i postalo vrlo problematično za ovakav jedan posao`. U podnaslov svoje Crne knjige Vladimir Ćorović je stavio: Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog rata. Uz jasnu nacionalnu oznaku stradalnika, piščev akcenat je očito stavljen na tu tešku i vrlo jasnu odrednicu patnje. I posredno i direktno, iz ove knjige doznajemo da nikada u ranijoj istoriji srpskog naroda nije poznato toliko sistematsko uništenje u logorima koji su značili smrt poslije golemog iznurivanja i patnji. Logori u Aradu, Šopronju, Nežideru i Doboju postali su strašna srpska gubilišta. Ne mogu se ni izbrojati kazamati, tamnice i zatvori u kojima su čamili i nestajali naši ljudi samo zato što su pripadali Srpstvu i pravoslavlju. Pod izgovorom da je to ogorčenost svjetine zbog Principovog vidovdanskog atentata na Franca Ferdinanda 1914. godine u Sarajevu, nad našim narodom je izvršena besprimjerna osveta, nepoznata do tada u svjetskoj istoriji. Egzekucije vješanjem, strijeljanjem, klanjem i spaljivanjem vršene su ne samo nad rodoljubima koji su imali bilo kakvog udjela u atentatu, već i nad mirnim srpskim seljacima, ženama pa čak i nad djecom. Pred silinom naše nacionalne tragedije, Vladimir Ćorović je jasno izrazio svoj odnos istoričara, ali i stav čovjeka koji ima veoma duboku motivaciju da pomogne afirmaciju onih koji su svoj život ugradili u temelje srpske slobode i otadžbine: `Mučenici ideje moraju da budu prikazani i njihova imena zabeležena za posebne stranice historije ovog pokreta, koji će, kao i svi dotle, imati da utvrdi kako se ta pojava stalno ponavlja u našoj prošlosti i dobija gotovo oblik jedne nacionalne periodike`. Najmasovnije umiranje bilo je u logorima u Aradu i Doboju, gdje su zatvorske vlasti bile i najsurovije u izmišljanju najstravičnijih oblika mučenja hiljade zatočenika. Sjećanje na ta mučilišta bila su veoma svježa. Ćorović je imao veliki materijal i pouzdane dokaze, pa je aradskom i dobojskom logoru i posvetio posebna poglavlja svoje Crne knjige. On je tako prvi, kao istoričar, počeo da otkriva najvidljiviji genocid nad Srbima u prvom svjetskom ratu, o kome će kasnije biti objavljena i obimnija literatura. Poseban izum austrougarske kaznene politike bilo je uzimanje i bezrazložno ubijanje talaca. Pri tome su birani najviđeniji i najugledniji Srbi, a naročito učitelji, sveštenici, trgovci i činovnici. U taoce su odvođene i takve nacionalne veličine kao što su književnici Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović. Posebno surov obračun izvršen je sa srpskom inteligencijom - sa učiteljima, nastavnicima, đacima i studentima. Za njim je organizovano više iskonstruisanih i namještenih suđenja (nekoliko procesa u Sarajevu 1914, 1917, u Banjoj Luci 1915–1916, u Bihaću, itd.). Najčuveniji je proces atentatoru Gavrilu Principu i njegovim drugovima, koji je počeo 12. oktobra 1914. godine. On je značio dugo zatvorsko umiranje Principa i drugih, a smrt vješanjem (3. februara 1915) Danila Ilića, Veljka Čubrilovića i Miška Jovanovića. Veoma je bio čuven i banjalučki proces (od 3. novembra 1915. do 16. marta 1916. godine) na kome je, uz prvooptuženog Vasilja Grđića, profesora, novinara, narodnog poslanika i rukovodioca Srpskog društva „Prosvjeta`, i još 154 Srbina, suđeno i piscu Crne knjige, a zbog `veleizdaje`. Šesnaestorica od njih su osuđeni na smrt vješanjem, da bi im kazna zamijenjena doživotnom robijom. Vladimir Ćorović je tada osuđen na osam godina robije, ali mu je kasnije kazna znatno smanjena, pa je iz tamnice izišao prije kraja rata. Prvi svjetski rat je na našim prostorima izbacio još jedan rijedak zločinački fenomen, a to su šuckori poluvojne a prema Srbima patološkom mržnjom nadojene zločinačke skupine, regrutovane, sa znanjem i ciljem vlasti, pretežno iz muslimanskog i hrvatskog ološa. One su vođene osvjedočenim srpskim zlotvorom Ademagom Mešićem iz Tešnja, kasnijim doglavnikom Ante Pavelića. U Ćorovićevoj Crnoj knjizi ima veoma mnogo primjera šuckorskog bestijalnog ponašanja, a na osnovu svjedočenja preživjelih i autentičnih dokumenata, koji su piscu već bili dostupni. Ova knjiga svjedoči da, u brutalnom odnosu prema našem narodu, nijesu bili bolji od šuckora ni austrougarski oficiri i vojnici. Česti su primjeri njihovog ubijanja naših nevinih i nezaštićenih ljudi, a bez ikakvog eventualnog utvrđivanja krivice i suđenja. Posebnu pažnju Ćorović je posvetio nečasnim postupcima vojnih prijekih sudova, koji su na robiju slali čak i djecu zbog navodne uvrede austrougarskog cara i kralja. Bez ikakve istrage, ti su sudovi naredili veliki broj likvidiranja civila, optužujući ih za saradnju sa neprijateljem. Uz svjedočenje i ljudi i dokumenata, bez prejakih emocija i strasti, u ulozi istoričara-dokumentariste, Vladimir Ćorović je izricao česte konstatacije o ponašanjima pojedinaca, osvjedočenih srpskih neprijatelja, a i čitave austrougarske vlasti. Veoma su upečatljivi prizori, u kojima raspuštena rulja, podstaknuta od zvaničnika, ruši, krade, šьačka i ubija sve što je srpsko. Naročito su pamtljivi primjeri demoliranja i pljačkanja srpskih radnji u Sarajevu, odmah iza vidovdanskog atentata, a još više objesno i sladostrasno vješanje seljaka i seljanki u sarajevskom okružju, u Hercegovini i u drugim pograničnim krajevima prema Srbiji i Crnoj Gori. Neodoljivo se nameće pomisao da je Ćorovićeva Crna knjiga bila podsticaj za nastanak više memoarskih tekstova i dokumentarne proze, kao i za publikovanje izvorne građe koja se odnosila na isti period naše istorije. Neka djela se osjećaju kao prirodni dodatak, dopuna i nastavak Crne knjige. Tu najprije mislimo na zbornik tekstova Napor Bosne i Hercegovine za oslobođenje i ujedinjenje (Sarajevo, 1929) koji je, uz pomoć više saradnika, sastavio dr Pero Slijepčević, Ćorovićev savremenik, prijatelj i zemljak. Spomenimo i knjige Matije Popovića (Iz tamnice, Tuzla, 1926) i Jezdimira Dangića (Naše tamnovanje, Tuzla, 1938. i Glad i tamnica, Novi Sad, 1940). I oni su bili stradalnici u austrougarskim zatvorima, pa su takođe zabilježili autentične događaje i saopštili svoja viđenja i svjedočenja. Ipak, Crna knjiga Vladimira Ćorovića je bez premca, ne samo po prvenstvu u nastojanju i objavljivanju, Beh i po obilju podataka, kazanih smireno i sa ubjeđenjem istoričara koji je provjerio ili doživio sve to o čemu piše. Može se s punim pravom reći da je ova Crna knjiga ne samo vrijedan dokumentarni spis, već i danas vrlo aktuelno i poučno štivo. Ona je najprije potvrda da srpska nesreća iz prvog svjetskog rata nije bila posljednja, već se u još stravičnijem obliku ponovila 1941. godine. A vrlo srodna su i tragična zbivanja u ratu čiji smo bili i svjedoci i učesnici i čiji eho još nije prestao. Crna knjiga je zato trajna pouka i opomena našem narodu, ali i indirektni poziv na oprez i budnost, na nacionalnu slogu i solidarnost pred uvijek mogućim tragedijama, kojih naš narod nije u prošlosti mogao biti pošteđen. Sa iskustvom naučnika koji veoma dobro zna našu prošlost i sa trajnim istorijskim pamćenjem polihistora, kakav je zaista bio, Ćorović je izrekao umne riječi koje naše pokoljenje treba da shvati i kao amanet: `Krst je za nas bio ne samo simbol historijske borbe prema polumesecu, nego i pravo obeležje Golgote, na kome se nekoliko stoleća raspinjala vera i svet jednog naroda. Ovog zadnjeg puta, izgleda, silnije i svirepije nego ikad pre`. Ćorovićeva Crna knjiga ne može da zamijeni još uvijek nenapisanu pravu istoriju srpskog stradanja u prvom svjetskom ratu. To nije ni bila namera njenog autora Ona je knjiga za naše razumno čitanje, kako bismo znali šta se desilo našim precima i kako, u ime naših života i budućeg življenja naših potomaka, ne bismo zaboravili ono što ne smijemo, što bi značilo gubitak kolektivne svijesti i pamćenja. A tada ne samo što ne bi bilo našeg usmenog sjećanja i pisane istorije, nego ne bi bilo ni naše srpske naći je. Dr Vladimir Ćorović (Mostar, 27. oktobar 1885 – Elasona, 12. april 1941) bio je srpski istoričar i redovni član Srpske kraljevske akademije. Vladimir Ćorović je rođen 27. oktobra (15. oktobra po starom kalendaru) 1885. godine u Mostaru, u poznatoj srpskoj trgovačkoj porodici, njegov brat je Svetozar Ćorović, jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Bila je to sredina sa veoma jakom i razbuđenom srpskom nacionalnom svešću, kojoj je ton davala grupa istaknutih književnika, među kojima je bio i njegov brat Svetozar. Godine 1904. Vladimir Ćorović se upisao na Bečki univerzitet, gde je studirao slovensku filologiju, arheologiju i istoriju. Profesori su mu bili čuveni slavisti Vatroslav Jagić, Konstantin Jiriček i Milan Rešetar. Ćorović je bio vrlo aktivan u Srpskom akademskom društvu „Zora“, o kome je 1905. godine objavio knjižicu. Tezom o Lukijanu Mušickom, doktorirao je u Beču 1908. godine. Specijalističke studije nastavio je u Minhenu (1908–1909) kod poznatog nemačkog vizantologa Karla Krumbahera. Neko vreme je boravio u Parizu i Bolonji, gde je istraživao stare slovenske rukopise. Od septembra 1909. godine Ćorović je živeo u Sarajevu, radeći najpre kao kustos, a zatim kao upravnik biblioteke u Zemaljskom muzeju. Tada je počeo period njegovog vrlo snažnog, intenzivnog i raznovrsnog naučnog i književnog rada. Bio je saradnik vrlo značajnih srpskih časopisa, a posebno „Bosanske vile“, „Srpskog književnog glasnika“ i „Letopisa Matice srpske“ (u kome je objavio i svoju disertaciju o Lukijanu Mušickom). Pored ostalog, u Sarajevu je bio sekretar Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“ i priređivač njenog kalendara za 1911. godinu. Nakon atentata Gavrila Principa, 28. juna 1914. u Sarajevu, Ćorovića su uhapsile austrougarske okupacione vlasti. Na poznatom banjalučkom „veleizdajničkom“ procesu, čiji je prvooptuženi bio Vasilj Grđić, Ćorović je najpre osuđen na pet, ali mu je Vrhovni sud povisio kaznu na osam godina robije zbog intenzivnog rada u „Prosvjeti“. Novi austrougarski car i kralj Karlo IV, pod snažnim pritiskom svetske javnosti, izvršio je 1917. godine zamašnu amnestiju političkih zatvorenika, pa je Ćorović pušten iz zatvora u Zenici, gde je uglavnom izdržavao kaznu. Tada se nastanio u Zagrebu, pa je sa grupom jugoslovenski usmerenih pisaca (Niko Bartulović, Ivo Andrić i Branko Mašić) uređivao časopis „Književni Jug“. U to vreme je počela njegova zapažena saradnja sa jugoslovenskim političarima u raznim zemljama, a naročito u Austrougarskoj, kao i pripremanje dokumentarne Crne knjige (Beograd-Sarajevo, 1920) o stradanju i patnjama srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. U ulozi delegata u privremenom narodnom predstavništvu, Ćorović je bio prisutan 1. decembra 1918. godine u Beogradu na svečanom proglašenju ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu. Od 1919. godine, kada je izabran za vanrednog profesora na Filozofskom fakultetu, Ćorović je neprestano živeo u Beogradu. Velikim ličnim radom, izvanrednim naučnim rezultatima, stvorio je redak ugled i uticaj i izuzetnu karijeru: 1921. postao je redovni profesor na Filozofskom fakultetu, za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1922, a za redovnog 1934. godine – proglašen je 16. maja 1935. Dve godine bio je i rektor Beogradskog univerziteta, tokom školske 1934/35 i 1935/36 godine. Smenjen je posle studentskog štrajka u aprilu 1936, poznatog po pogibiji Žarka Marinovića (odn. podnosio je ostavku koju Plenum univerziteta u početku nije želeo primiti). Posle napada Nemaca na Jugoslaviju, napustio je Beograd i krenuo u emigraciju zajedno sa više tadašnjih istaknutih jugoslovenskih političara, ali je avion kojim je upravljao Siniša Sinobad i kojim su putovali oboren 12. aprila 1941. godine iznad Olimpa u Grčkoj. Avion je pao u blizini grada Elasone i u toj nesreći poginuo je i Vladimir Ćorović. Početkom 1910. oženio se Jelenom Skerlić (1887–1960), sestrom Jovana Skerlića. Imali su dve ćerke. Portret Ćorovića, rad Koste Hakmana Na osnovu teksta koji je napisao akademik Radovan Samardžić, Vladimir Ćorović je zastupljen u knjizi Sto najznamenitijih Srba (Beograd – Novi Sad, 1993, str. 529–534). Kada je 1941. nesrećno poginuo, još uvek se nalazio u punoj snazi, bliže sredini nego kraju svoga stvaralačkog puta. Uza sve to, on je ostavio u rukopisu toliko spisa, dobrim delom već pripremljenih za štampu, da bi samo to za nekog drugog naučnika značilo dobar životni bilans, napisao je Samardžić. Bibliografija Veoma je velik Ćorovićev stvaralački opus, koji čine brojne knjige i pojedinačni tekstovi rastureni po raznim časopisima i listovima. Iako su činjeni i značajni pokušaji, još nije sastavljena i kompletna bibliografija njegovih radova i priloga o njemu. Ovo su samo neke njegove knjige: Vojislav Ilić (Mostar, 1906) Srpske narodne pripovijetke (Matica srpska: Novi Sad, 1909) Pokreti i dela (Geca Kon: Beograd, 1920) Ćorović, Vladimir (1920). Crna knjiga: Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog Rata 1914– 1918 (1. izd.). Beograd–Sarajevo. Ćorović, Vladimir (1923). Luka Vukalović i hercegovački ustanci od 1852-1862. godine. Beograd: Srpska kraljevska akademija. Ćorović, Vladimir (1924). Velika Srbija. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1925). Bosna i Hercegovina. Beograd: Srpska književna zadruga. Ćorović, Vladimir (1928). Ujedinjenje. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1929). Naše pobede. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1933). Istorija Jugoslavije. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1933). Mostar i njegova Srpska pravoslavna opština. Beograd: Planeta. Ćorović, Vladimir (1936). Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije.(Zabranjeno izdanje-tiraž uništen) Ćorović, Vladimir (1939). Političke prilike u Bosni i Hercegovini. Beograd: Politika. Ćorović, Vladimir (1940). Historija Bosne. Beograd: Srpska kraljevska akademija. Posthumno: Istorija Srba (BIGZ: Beograd, 1989), koristeći originalni rukopis Vladimira Ćorovića, priredili istoričari Rade Mihaljčić i Radoš Ljušić. Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. knj. 1. Beograd: BIGZ. Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. knj. 2. Beograd: BIGZ. Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. knj. 3. Beograd: BIGZ. Ćorović, Vladimir (1992). Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku. Beograd: Biblioteka grada Beograda. KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo pohabane, ali za ocekivati je s obzirom na starost knjige, po koji list odvojen ili u malo losijem stanju, ali nista strasno, sve je citko. Francuski jezik! Veoma Retko !!! 1881 god, Mislim da je drugo izdanje! Popularna astronomija, popularna je znanstvena knjiga Camille Flammarion objavljena u Francuskoj 1880. i prevedena na engleski 1894. Ova knjiga je pojednostavljeni nastavak Popularne astronomije Françoisa Aragoa Ova knjiga izvještava o poznavanju astronomije s kraja 19. stoljeća. Knjiga ima 800 stranica, 360 figura, uključujući brojne gravirane scene i nebeske karte. Knjiga je posvećena Koperniku, Galileju, Kepleru, Newtonu i Aragu. Ova knjiga je podijeljena u šest dijelova: - Knjiga I: Zemlja: Ovaj dio opisuje kretanje Zemlje na sebi i oko Sunca. Objašnjava klime na Zemlji, kao i objašnjenje nastanka planeta Zemlje. - Knjiga II: Mjesec: Ovdje se raspravlja o promjeru Mjeseca kao i udaljenosti od Zemlje. Ovaj dio opisuje reljef Mjeseca (planine, mora) kao i mogućnosti da je Mjesec naseljen. Konačno, knjiga II objašnjava fenomen plime i oseke i pomrčine. - Knjiga III: Sunce: Ovaj dio izvještava o znanju o Suncu (sastav, dimenzija). - Knjiga IV: Planetarni svjetovi: Razmatraju se različiti planeti Sunčevog sustava od Merkura do Neptuna. - Knjiga V: Kometi i zvijezde padalice. - Knjiga VI: Zvijezde i Sideralni svemir: Opis zviježđa vidljivih na nebu. Ovaj dio govori o udaljenostima na nebu, različitim vrstama zvijezda i Mliječnom putu. Francuski astronom Camille Flammarion (1842–1925) čvrsto je vjerovao da znanost ne bi trebala biti u nadležnosti elita. Njegova strast prema otkrićima svog vremena opipljiva je kroz ovaj klasični uvod u astronomiju, koji stoji kao orijentir u povijesti popularno-znanstvenog pisanja. Sadrži 360 ilustracija, uključujući vrlo detaljne karte Mjeseca i Marsa, od kojih je potonji bio od posebnog interesa za Flammariona dok ju je uspoređivao i uspoređivao sa Zemljom. Prvotno objavljeno 1880., djelo je dobilo odobrenje Académie Française i ministra javne nastave. Ovo je ponovno izdanje verzije koja se pojavila 1881. nakon što je 50.000 primjeraka već doseglo oduševljeno čitateljstvo. Njegov prijevod na engleski kao Popular Astronomy (1894.) i još jedno dostupno Flammarionovo djelo, Le Monde avant la création de l`homme (1886.), također su ponovno izdani u ovoj seriji. Nicolas Camille Flammarion FRAS[1] (francuski: [nikɔla kamij flamaʁjɔ̃]; 26. veljače 1842. - 3. lipnja 1925.) bio je francuski astronom i pisac. Bio je plodan autor više od pedeset naslova, uključujući popularno-znanstvena djela o astronomiji, nekoliko značajnih ranih znanstvenofantastičnih romana i djela o psihičkim istraživanjima i srodnim temama. Također je izdavao časopis L`Astronomie, počevši od 1882. Držao je privatnu zvjezdarnicu u Juvisy-sur-Orgeu, Francuska. Camille Flammarion rođena je u Montigny-le-Roi, Haute-Marne, Francuska. Bio je brat Ernesta Flammariona (1846–1936), osnivača izdavačke kuće Groupe Flammarion. Godine 1858. postao je kompjuter na Pariškom zvjezdarnici. Bio je osnivač i prvi predsjednik Société astronomique de France, koji je prvobitno imao svoj nezavisni časopis, BSAF (Bulletin de la Société astronomique de France), koji je prvi put objavljen 1887. U siječnju 1895., nakon 13 svezaka L. `Astronomie i 8 od BSAF-a, spojili su se, čineći L`Astronomie svojim biltenom. Svezak kombiniranog časopisa iz 1895. bio je označen brojem 9, kako bi se sačuvala numeracija svezaka BSAF-a, ali je to imalo za posljedicu da se svezaci od 9 do 13 L`Astronomiea mogu odnositi na dvije različite publikacije u razmaku od pet godina.[2] `Flammarion gravura` prvi put se pojavila u Flammarionovom izdanju L’Atmosphère iz 1888. Godine 1907. napisao je da vjeruje da su stanovnici Marsa u prošlosti pokušavali komunicirati sa Zemljom.[3] Također je 1907. vjerovao da se komet sa sedam repa kreće prema Zemlji.[4] Godine 1910., za pojavu Halleyeva kometa, vjerovao je da će plin iz repa kometa `impregnirati [Zemljinu] atmosferu i možda ugasiti sav život na planetu`.[5] Kao mladić, Flammarion je bio izložen dvama značajnim društvenim pokretima u zapadnom svijetu: mislima i idejama Darwina i Lamarcka i rastućoj popularnosti spiritizma sa spiritualističkim crkvama i organizacijama koje su se pojavljivale diljem Europe. Opisan je kao `astronom, mistik i pripovjedač` koji je bio `opsjednut životom nakon smrti i na drugim svjetovima, i [koji] kao da ne vidi razliku između to dvoje.l`.[6] Na njega su utjecali Jean Reynaud (1806.–1863.) i njegov Terre et ciel (1854.), koji je opisao religijski sustav temeljen na preseljavanju duša za koje se vjeruje da je pomirljiv i s kršćanstvom i s pluralizmom. Bio je uvjeren da duše nakon fizičke smrti prelaze s planeta na planet i da se progresivno poboljšavaju u svakoj novoj inkarnaciji.[7] Godine 1862. objavio je svoju prvu knjigu, The Plurality of Inhabited Worlds, a kasnije iste godine bio je razriješen dužnosti u Pariškom opservatoriju. Nije sasvim jasno jesu li ova dva incidenta povezana jedan s drugim.[8] U Stvarnim i imaginarnim svjetovima (1864.) i Lumenu (1887.), on `opisuje niz egzotičnih vrsta, uključujući i osjetilne biljke koje kombiniraju procese probave i disanja. Ovo vjerovanje u vanzemaljski život, Flammarion je u kombinaciji s religioznim uvjerenjem izvedenim, a ne iz katoličke vjere na kojoj je odgajan, ali iz spisa Jeana Reynauda i njihovog naglaska na preseljenju duša. Čovjeka je smatrao `građanom neba`, drugih svjetova `studioima ljudskog rada, školama u kojima duša koja se širi progresivno uči i razvija se, postupno asimilirajući znanje kojemu teže njezine težnje, približavajući se tako zauvijek kraju svoje sudbine.”[9] Njegovi psihološki studiji također su utjecali na neke njegove znanstvene fantastike, gdje je pisao o svojim vjerovanjima u kozmičku verziju metempsihoze. U Lumenu, ljudski lik susreće dušu vanzemaljca, sposobnog prijeći svemir brže od svjetlosti, koji je reinkarniran na mnogo različitih svjetova, svaki sa svojom galerijom organizama i svojom evolucijskom poviješću. Osim toga, njegovo pisanje o drugim svjetovima prilično se pridržavalo tada aktualnih ideja u evolucijskoj teoriji i astronomiji. Između ostalog, vjerovao je da su svi planeti prošli više-manje iste faze razvoja, ali različitim brzinama ovisno o njihovoj veličini. Spoj znanosti, znanstvene fantastike i duhovnog utjecao je i na druge čitatelje; `S velikim komercijalnim uspjehom pomiješao je znanstvena nagađanja sa znanstvenom fantastikom kako bi propagirao moderne mitove poput ideje da `superiorne` vanzemaljske vrste žive na brojnim planetima i da ljudska duša evoluira kroz kozmičku reinkarnaciju. Flammarionov utjecaj bio je velik, ne samo na popularnu misao njegovog vremena, ali i kasnije pisce sa sličnim interesima i uvjerenjima.`[10] U engleskom prijevodu Lumena, Brian Stableford tvrdi da su i Olaf Stapledon i William Hope Hodgson vjerojatno bili pod utjecajem Flammariona. Otrovni pojas Arthura Conana Doylea, objavljen 1913., također ima mnogo zajedničkog s Flammarionovim brigama da bi rep Halleyeva kometa bio otrovan za život na Zemlji. Obitelj Camille je bio brat Ernesta Flammariona i Berthe Martin-Flammarion, te ujak žene po imenu Zelinda. Njegova prva žena bila je Sylvie Petiaux-Hugo Flammarion,[11] a druga supruga Gabrielle Renaudot Flammarion, također poznata astronomka. Mars Počevši od opažanja Giovannija Schiaparellija iz 1877. godine, astronomi iz 19. stoljeća koji su promatrali Mars vjerovali su da na njegovoj površini vide mrežu linija, koje je Schiaparelli nazvao `kanali`. To se pokazalo kao optička varka zbog ograničenih instrumenata za promatranje tog vremena, što su otkrili bolji teleskopi 1920-ih. Camille, Schiaparellijev suvremenik, opsežno je istraživao takozvane `kanale` tijekom 1880-ih i 1890-ih.[12] Poput američkog astronoma Percivala Lowella, mislio je da su `kanali` umjetne prirode i najvjerojatnije `ispravljanje starih rijeka s ciljem opće distribucije vode na površini kontinenata.`[13] Pretpostavio je da se planet nalazi u jednoj planeti. napredna faza njegove nastanjivosti, a kanali su bili proizvod inteligentne vrste koja je pokušavala preživjeti u svijetu koji umire.[14] Psihičko istraživanje Sredovječna Camille Flammarion Flammarion je pristupio spiritizmu, psihičkom istraživanju i reinkarnaciji sa stajališta znanstvene metode, pišući: `Samo znanstvenom metodom možemo napredovati u potrazi za istinom. Religijsko uvjerenje ne smije zamijeniti nepristranu analizu. Moramo budite stalno na oprezu protiv iluzija.` Bio je vrlo blizak francuskom autoru Allanu Kardecu, koji je utemeljio Spiritism.[15] Flammarion je studirao medijarstvo i napisao: `Beskrajno nam je žao što ne možemo vjerovati lojalnosti medija. Oni gotovo uvijek varaju`.[16] Međutim, Flammarion, vjernik psihičkih fenomena, prisustvovao je seansama s Eusapijom Palladino i tvrdio da su neki od njezinih fenomena istinski. On je u svojoj knjizi proizveo fotografije navodne levitacije stola i otisak lica u kitu.[17] Joseph McCabe dokaze nije smatrao uvjerljivim. Napomenuo je da su otisci lica u kitu uvijek bili Palladino lice i mogli su se lako napraviti, a ona nije bila sasvim jasna sa stola na fotografijama levitacije.[18] Njegova knjiga Nepoznato (1900.) dobila je negativnu recenziju od psihologa Josepha Jastrowa koji je napisao `temeljne greške djela su nedostatak kritičke prosudbe u procjeni dokaza i uvažavanja prirode logičkih uvjeta koje proučavanje ti problemi predstavljaju.`[19] Nakon dvije godine istraživanja automatskog pisanja napisao je da je podsvijest objašnjenje i da nema dokaza za hipotezu duha. Flammarion je vjerovao u opstanak duše nakon smrti, ali je napisao da medijizam nije znanstveno dokazan.[20] Iako je Flammarion vjerovao u opstanak duše nakon smrti, nije vjerovao u duhovnu hipotezu Spiritizma, umjesto toga je vjerovao da se Spiritističke aktivnosti poput ektoplazme i levitacije objekata mogu objasniti nepoznatom `psihičkom silom` iz medija. [21] Također je vjerovao da telepatija može objasniti neke paranormalne pojave.[22] U svojoj knjizi Tajanstvene psihičke sile (1909.) napisao je: Ovo je jako daleko od demonstracije. Nebrojena zapažanja koja sam prikupio tijekom više od četrdeset godina dokazuju mi ​​suprotno. Nije napravljena zadovoljavajuća identifikacija. Činilo se da dobivene komunikacije uvijek proizlaze iz mentaliteta grupe, ili kada su heterogene, od duhova nerazumljive prirode. Prizvano biće ubrzo nestane kada se inzistira da ga gurnemo do zida i da se srcem oslobodimo njegove misterije. Da duše prežive uništenje tijela nemam ni sjene sumnje. Ali da se oni manifestiraju procesima koji se koriste u seansama, eksperimentalna metoda nam još nije dala apsolutni dokaz. Dodajem da ova hipoteza nije nimalo vjerojatna. Ako su duše mrtvih oko nas, na našoj planeti, nevidljivo stanovništvo bi se povećavalo brzinom od 100 000 dnevno, oko 36 milijuna godišnje, 3 milijarde 620 milijuna u jednom stoljeću, 36 milijardi u deset stoljeća, itd. osim ako ne priznamo reinkarnacije na samoj zemlji. Koliko se puta događaju ukazanja ili manifestacije? Kad se eliminiraju iluzije, autosugestije, halucinacije, što ostaje? Gotovo ništa. Takva iznimna rijetkost kao što je ova osporava stvarnost ukazanja.[23] U 1920-ima Flammarion je promijenio neka od svojih uvjerenja o ukazanjima i ukletanjima, ali je i dalje tvrdio da nema dokaza za duhovnu hipotezu o medijumstvu u Spiritizmu. U svojoj knjizi Les maisons hantées (Uklete kuće) iz 1924. došao je do zaključka da u nekim rijetkim slučajevima progone izazivaju preminule duše, dok su druge uzrokovane `daljinskim djelovanjem psihičke sile žive osobe`.[24] Knjigu je recenzirao mađioničar Harry Houdini koji ju je napisao `ne pruža adekvatan dokaz o istinitosti konglomerata priča iz druge ruke; ona stoga mora biti zbirka mitova.`[25] U predsjedničkom obraćanju Društvu za psihološka istraživanja u listopadu 1923. Flammarion je sažeo svoje stavove nakon 60 godina istraživanja paranormalnih pojava. Napisao je da vjeruje u telepatiju, eteričke dvojnike, teoriju kamene trake i `iznimno i rijetko se mrtvi manifestiraju` u progonima.[26] Također je bio član Teozofskog društva.[27] Ostavština On je prvi sugerirao st. imena Triton i Amalthea za mjesece Neptuna i Jupitera, respektivno, iako su ta imena službeno usvojena tek mnogo desetljeća kasnije.[28] George Gamow je naveo da je Flammarion imao značajan utjecaj na njegovo zanimanje za znanost u djetinjstvu. Astronomija (starogrčki: αστρον + νόμος i u prevodu znači zakon zvezda) je nauka koja proučava objekte i pojave izvan Zemlje i njene atmosfere. Ona proučava poreklo, razvoj, fizička i hemijska svojstva, kretanje, kao i procese koji se odvijaju na nebeskim telima (kao što su planete, zvezde, zvezdani sistemi, galaksije...), pojave kao što je kosmičko pozadinsko zračenje, i nastanak, razvoj i sudbinu svemira. Osobe koje se bave astronomijom zovu se astronomi. Astronomija je jedna od najstarijih nauka. Astronomi ranih civilizacija izvodili su planska zapažanja o noćnom nebu, a astronomski artefakti su pronađeni i iz mnogo ranijeg perioda. Međutim, bilo je potrebno otkriće teleskopa pre nego što je astronomija mogla da se razvije u savremenu nauku. Istorijski gledano, astronomija je uključivala raznovrsne discipline kao što su astrometrija, nebeska navigacija, posmatračka astronomija, izrada kalendara, pa čak i astrologija, ali profesionalna astronomija se danas često poistovećuje sa astrofizikom. Od 20. veka, profesionalna astronomija je podeljena na posmatračke i teorijske grane. Posmatračka astronomija usmerena je na sticanje i analiziranje podataka, uglavnom korišćenjem osnovnih principa fizike. Teorijska astronomija je usmerena prema razvoju računarskih ili analitičkih modela za opisivanje astronomskih objekata i pojava. Dva polja dopunjuju jedno drugo, tako da teorijska astronomija nastoji objasniti rezultate posmatranja, a posmatranja se koriste se za potvrdu teorijskih rezultata. Astronomija se mora razlikovati od astrologije koja je pseudonauka o predviđanju ljudske sudbine posmatranjem putanja zvezda i planeta. Iako dva polja dele zajedničko poreklo i deo metodologije (naime, korišćenje efemerida), ona su različita.[1] Astronomi amateri su doprineli mnogim važnim astronomskim otkrićima, i astronomija je jedna od preostalih nauka u kojoj amateri još uvek mogu igrati aktivnu ulogu, posebno u otkrivanju i posmatranju prolaznih pojava.

49789) KRVAVI BEHARI , o. Ber. Markušić Tisak i naklada Voglera i drugova Sarajevo 1908 veoma retko prvo izdanje pesma Josipa ( Berislava ) Markušića ukoričeno sa još tri antikvarna izdanja u jednu knjižicu formata 11 x 14,5 cm , 1: Na moru ; Gi de Mopasan ; Umetnička biblioteka , preveo Grgur Berić ; 52 strane 2: Jesen; August. Strindberg ; preveo Vladimir Babić ; 48 str. 3: Jedna noć u raju ; autor Saher Mazoh - Psiha Psihanova ; Izdanje knjižare Bor. J. Dimitrijevića Beograd 1922 4: Krvavi behari ; o. Ber. Markušić , Tisak i naklada Voglera i drugova Sarajevo 1908 ; 93 str. autor : Josip (Berislav) Markušić (Čepak, kod Kotor Varoša, 23.1.1889 – Jajce, 26.2.1968.), bio je čovjek rada, reda i molitve. Osnovnu školu završio je u Kotor Varošu 1894, gimnaziju u Gučoj Gori (1894 – 1899), novicijat u Fojnici (1899 – 1900), teologiju u Kraljevoj Sutjesci (1900 – 1901) i Budimpešti (1901 – 1904). Za svećenika je zaređen 1904. Bio je duhovni pomoćnik u Jajcu 1905, profesor u Visokom (1905 – 1915), gvardijan u Jajcu (1915 – 1916, 1922 – 1928), Sarajevu (1919 – 1922) i Beogradu (1931 – 1939), te župnik u Kotor Varošu (1916 – 1919). Biran je za predsjednika gimnazije u Visokom (1914 – 1915), definitora, tri puta za provincijala (1928 – 1931, 1949 – 1952, 1952 – 1955) i kustosa (1934 – 1937) Bosne Srebrene. Bio je 1950. generalni vizitator u slovenskoj provinciji. Kao umirovljenik živio je i djelovao u Jajcu (1940 – 1949, 1955 – 1968), a skupa s gvardijanom fra Bonom Ostojićem sudjelovao je na Drugom zasjedanju AVNOJ-a. Kao pristaša kršćanskog pozitivnog aktivizma zalagao se za ostvarenje kršćanskih moralnih, etičkih i socijalnih načela. Spisateljskom djelatnošću počeo se baviti kao mladi svećenik i nastavio tijekom čitava života. Bavio se proučavanjem naše narodne i crkvene prošlosti. Osobito drag, bio mu je Ivan Franjo Jukić. Osim nekoliko samostalnih djela napisao je oko 200 raznih priloga: studija, članaka, refleksija, komemorativnih sastava, nekrologa, prikaza i pjesama. Zanimali su ga narodna i crkvena povijest, umjetnost, kulturna i društvena zbivanja. Pisanje mu je prožeto živom vjerom i ljubavlju prema Crkvi, franjevačkom redu, svojoj redovničkoj zajednici Bosni Srebrenoj, domovini i narodu. Znatan dio njegovih pjesama slika socijalnu bijedu bosanskog puka. Jajce i gradska okolica bili su također predmet njegova proučavanja. Najmanje, što ne samo fratri Bosne Srebrene i ne samo jajački katolici, nego svi Jajčani, i svi ljudi dobre volje duguju Markušiću, a to je živa uspomena na njegov život i njegovo djelo. Toj uspomeni pripada i susret koji se u ljeto 1926. odigrao u jajačkom samostanu između tadašnjeg gvardijana fra Joze Markušića i književnika Ive Andrića, kojeg je stvaralački nemir ovdje doveo da se upozna s kronikama fra Ante Kneževića. Naime nakon Milana Ilića, o kojem smo vam pisali prethodno u našoj rubrici „Ugledni jajčani“ sticajem okolnosti Markušić nastavlja da bilježi događaje vezane za grad na onom mjestu gdje je to prota silom prilika prekinuo. Služeći se tzv. monumentalnom historijom, kao okvirom za opisivanje događaja, prota Milan Ilić ostavio je vrijedna zapažanja o Markušiću, prije svega o njegovu nastojanju da pomogne taocima: „U manastiru je bio i fra Jozo Markušić, a to je bilo važno. Markušić je uživao najveći ugled među franjevcima. Veliki dio svog slobodnog vremena proveo je s nama, samnom i doktorom Mićom. Svaki dan je dolazio makar jedan put u našu sobu, tu je sjedio i pričao s nama. Inače je dolazio k nama u vrijeme šetnje. U manastiru su bili nastanjeni njemački oficiri. S desne strane i s lijeve strane fra Jozine bile su njihove sobe. On je ipak navijao radio London, tiho, i slušao vijesti pa ih nama prenosio. Upravo se vodila očajna borba za Krit. Fra Jozi je bila glavna briga da kod nas održi duh. Bio je sretan kad smo pjevali i skakali. Govorio je: Teško je biti Srbin. Teško ali slavno. Želio je da s ponosom nosimo svoje breme.“ Aktivnost fra Jozina i njegove otvorene simpatije za taoce nisu prošli nezapaženo kod Nijemaca. Jedan njemački podoficir rekao je Leli Matekalo – članici gradskog zbora: „Onaj stari fratar (Markušić) trebalo je da bude srpski pop.“ Prota Ilić bilježi od Markušićevih komentara povijesne težine, i to upravo onih dana kada su taoci trebali biti pušteni: „Milane! Nikoga nisam mrzio kao Sovjetsku Rusiju. Ali ako ona zarati s Njemcima, svaki dan ću se na svome klečalu moliti Bogu za njenu pobjedu.“ U svojim Memoarima prota je zapisao: Rijedak katolik, rijedak Sloven, rijedak čovjek.“ Ove fragmente o Markušiću nužno je znati kao „uputu“ za čitanje njegove samostanske kronike – dokumenta jednog vremena nazvanog vremenom mraka. Pored toga, Markušić pripada u red najistaknutijih bosanskohercegovačkih javnih djelatnika XX stoljeća, posebno kada se radi o praktičnom i teorijskom odnosu vjere i politike, vjerskih zajednica i države. Svojim se kroničarskim zapisima Markušić uvrstio u niz franjevačkih kroničara Bosne Srebrene, emanirajući razumjevanje općeg smisla povijesti kao drugog i upornog rada na dnevnim poslovima u kontinuitetu kroničarova čekanja ispunjenog vjerom i nadom. Zato je u Markušićevim ratnim zabilješkama, kao i inače u njegovom dugom i plodnom životu, uvijek prisutan motiv „rada za narod, a ne stranku“. Tako će otkaz tripartitnog pakta u Beogradu 27.3.1941. popratiti komentarom: “Svi smo voljeli mir, ali ne mir vezanog za čovjeka koji je izgubio slobodu, poštenje, čast i poštovanje u svijetu, nego mir među slobodnim narodima ili onima koji se bore za slobodu; mir među junacima, kako kaže narodna pjesma.“ Snažno osjećajući kako se u „nastupajućoj svjetskoj kataklizmi mrak spušta na našu zemlju, ali ne i na naša srca“, Markušić će tokom ratne oluje brižljivo bilježiti događaje ponajprije vezane za Jajce i gradsku okolicu, ali i one na širem planu. Neće zaobići odbijanje jajačkih fratara da 21.4.1941. na Hitlerov rođendan za banket angažiraju limenu glazbu, spomenuti će boravak srpskih talaca u samostanu kao „izuzetne jajačke dane svih nacija i nacionalnosti“, neće zaboraviti zlostavljanja Srba u režiji ustaških vlasti i njihovu svirepu likvidaciju, ali isto tako i opću solidarnost jajačkih katolika – Hrvata, dodjelu tridesetoro srpske siročadi na idržavanje viđeno „ tragičnim prizorom svojstvenim kamenom dobu“, vojne operacije koje su na svim stranama odnosile ljudske živote. Sve to sažeto u jednu misao: „Svaka sila za vremena, a nevolja redom ide.“ Za 1941. godinu zapisao je: „Kao brodolom po noći, pri kojem svak svoju glavu čuva; ne znaš ima li osim tebe još tko živ, ili kome bi mogao pomoći?! A nakon proživljene katastrofe da se vidimo i upoznamo tko je tko?! Ne pada snijeg da zamete svijet, već da svaka zvijerka svoj trag pokaže.“ Godinu 1942. ispratio je riječima: „U duši sam živio slobodan, premda sam izvanjski robovao i sjetio se narodne pjesme: „ Žari pali udbinski dizdaru i tvojoj će kuli reda doći.“ Ratno vrijeme u Jajcu, pored ostalog i šest bombardiranja grada 1943, našlo je u Markušiću kroničara, koji je pored spisateljskog dara za konciznim opisom događaja imao tu prednost da se poput prote Milana Ilića, ideološki neutralnim stavom približi običnom čovjeku. Već je bilo vrijeme da se ne samo ovo Markušićevo djelo, nego cijela njegova ostavština tiska i tako učini dostupnom javnosti kao „Pjesma novog doba“ kako nosi naslov jedna od njegovih rodoljubivih pjesama. Preuzeto iz: „Fotomonografija JAJCE Središte i margina povijesti i ljepote“; Prof. dr Dubravko Lovrenović, Danka Damjanović, dr Enes Milak; Društvo za zaštitu kulturno povijesnih i prirodnih vrijednosti Jajca, Grafid d.o.o. Banja Luku; Jajce 2008. U zaključku kronike, Markušić poručuje: Ja ovako mislim, a mislio sam i u aprilu 1941.: Ne možeš biti okupiran dok te ne zarobe; ali ni ako si svezan još nisi zarobljen, dok okupatoru dušu ne predaš. Godine 1941. ja i moje kolo u Jajcu smo bili okupirani, ali ne i zarobljeni, jer se nismo tuđinu predali, od one godine pa na stotine godina, do godina narodne vječnosti! (…) Cijelo vrijeme rata, na svaki dolazak ili pred svakim dolaskom Njemaca, održavani su u samostanu sastanci nekih građana Hrvata, Srba i Muslimana, da se zdogovore u onim tjeskobama: a kuda i šta sada?! Zdogovor kuće ne obara: stoga su se braća Muslimani, Srbi i Hrvati uvijek sretno izvlačili. (…) Ono što sam ja doživljavao i gledao, kako se seljaci, a ne manje i građanstvo, međusobno pomažu, čuvaju, štite, zauzimaju, zaklanjaju; jedan drugoga upozoravaju, brane, napominju, pravdaju i hrabre – to je od hiljadugodišnje vrijednosti za nasljedovanje. Pjesnički pripadajući naraštaju katoličkih neoromantičara s početka 20. st., zapaženo je djelovao na raznim područjima kulturnoga, crkvenoga i društvenoga života. Pjesme, njih ukupno stotinjak, i razne članke započeo je objavljivati u »Poletu« Zbora franjevačkih bogoslova »Jukić«, a zatim u »Serafinskom perivoju«, koji je 1907. – 1908. uređivao, te u njegovu sljedniku »Našoj misli«, »Vrhbosni«, »Hrvatskoj straži« (časopisu), »Osvitu«, »Glasniku sv. Ante«, »Prosvjeti«, kalendaru »Napredak«, »Hrvatskoj zajednici«, »Primorskim novinama«, »Franjevačkom vjesniku«, »Glasniku katoličke crkve u Beogradu«, »Kalendaru sv. Ante«, »Bosni Srebrenoj«, »Dobrom Pastiru« i dr. Godine 1908. objavio je zbirku »Krvavi behari«, u kojoj prevladavaju domoljubne i religiozne pjesme. Markušića se, kao Škaricu, Blažinčića, F. Galovića i Petkovića, označava neoromantičarom, koji je stajao pod utjecajem programa obnove kršćanske književnosti na osnovi programa austrijskoga književnika Rikarda von Kralika, koji je na hrvatskim prostorima početkom 20. st. promicao najutjecajniji katolički kritičar dr. Ljubomir Maraković.

Lepo očuvano kao na slikama 1873 Pesme Đure Jakšića Ukoričeno u tvrd povez ali su sačuvane i izvorne meke korice Георгије „Ђура” Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832 — Београд, 16. новембар 1878) био је српски сликар, песник, приповедач, драмски писац и учитељ. Ђура Јакшић Đura Jakšić - Autoportret, 1857‒1858, Narodni muzej.jpg Ђура Јакшић, аутопортрет (уље на платну, детаљ) Датум рођења 8. август 1832. Место рођења Српска Црња Аустријско царство Датум смрти 16. новембар 1878. (46 год.) Место смрти Београд Кнежевина Србија Родитељи Дионисије Христина Правац/традиција Романтизам Најважнија дела Станоје Главаш Кућа Ђуре Јакшића у београдској Скадарлији - кућа у којој је провео последње године живота и у којој је умро Уз Новака Радонића и Стеву Тодоровића припада водећим сликарима српске епохе романтизма. Садржај Биографија Уреди Биста испред основне школе у Панчеву, која носи његово име Спомен плоча на Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији Његово право име је Георгије. Отац Ђуре Јакшића, Дионисије (рођен 1806) био је свештеник. Мајка Христина (рођена 1812), била је из свештеничке породице. Осим прворођеног Ђуре, Дионисије и Христина имали су још осморо деце (Максим, Лазар, Мартин, Александар, Јован, Венијамин, Стефанида и Јулијана), од којих је двоје умрло у раном детињству. Ђура је основну школу похађао у родној Црњи, Хацфелду (данашњи Жомбољ) и Сегедину. Три разреда гимназије завршио је у Сегедину. Како је био осредњи ђак, отац је желео да Ђура изучи трговачки занат, те га је слао у Хацфелд на школовање током распуста и у Кикинду у трговачку радњу, али је Ђура сваки пут бежао кући. После завршене гимназије, отишао је у Темишвар (данас Румунија) да учи цртање код Словака Агоста Дунајског. Године 1846. умрла му је мајка Христина. Мотив седморо сирочади, појављује се касније у Ђурином стваралаштву.[1] Уочи револуционарне 1847. године био је студент уметничке академије италијанског сликара Ђакома Марастонија у Пешти, где је био најбољи ученик, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти.[2] Вративши се у родни крај, продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика. У револуцији од 1848—1849. године иако шеснаестогодишњак, учествовао је као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га је немаштина приморала да прихвата разне послове. Радио је по повратку из Великог Бечкерека, као канцелиста код среског судије Лазара Влаховића. Ту је у Великој Кикинди 1850. године портретисао Влаховића[3], и поклонио му исти портрет. Била је то прва слика коју је урадио сликар Јакшић. Тих година често је мењао место боравка. Отишао је у Београд, а убрзо после тога у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се кретао у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморала да се врати кући, али убрзо потом отишао је на Академију финих уметности у Минхен. Крајем 1855. године настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Писао је песме и штампао их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелашао је 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који су се окупљали око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живео је у Банату до 1856. Од 1857. прешао је у Србију, где остаје све до смрти. У Србији је радио као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини). У то време боравио је и у манастиру Враћевшница, где је нацртао неколико историјских портрета, које је поклонио манастиру.[4] У Крагујевцу је била сачувана кућа у којој је становао две године док је радио у гимназији (1863-1865).[5][6] Ова кућа срушена је 2018. године.[7] У Сабанти је 1936. године на свечаности откривена спомен-биста Јакшића, који је ту дошао за учитеља у августу 1865. године.[8] Биста Ђуре Јакшића у Малој Крсни Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера било је окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и сатирично. Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске. Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића 1872. године добио је посао у Државној штампарији. Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Првобитно је сахрањен на старом Ташмајданском гробљу[9], али су његове кости, након отварања гробља, пренесене на Ново гробље у Београду. На гробном споменику Ђуре Јакшића исписане су речи: У свету, брале, нема љубави.[10][11] Имао је супругу Тину (Христину) и децу Милоша, Белуша, Тијану и Милеву. Белуш (* 1863 — † 1882) такође је сликао и писао.[12] Ђура Јакшић, Ноћна стража (уље на платну). Слика је посвећена јаворским јунацима из српско-турског рата 1876—1878. године Инспирација за „Девојку у плавом” била је Мила, крчмарица из Кикинде, којој је посветио и песму „Мила”.[13] Књижевни рад Уреди Стихови Ђуре Јакшића у Скадарлији Споменик Ђури Јакшићу подигнут 1990. у Скадарлији (аутор: Јован Солдатовић) Ђура Јакшић највећи је лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих и најзначајнијих српских сликара 19. века.[14] Страствен, изузетне имагинације, снажне осећајности, бунтован и слободарски, писао је за романтичарским заносом песме о слободи, против тираније, родољубиву лирику, али и стихове лирског посвећења и дубоког бола. Контроверзан, посветио је збирку поезије Кнезу Милану Обреновићу. Јакшић је зачетник и најистакнутији представник анакреонтске поезије код Срба, али и аутор бројних досетки, афоризама, поетских минијатура. У духу епохе у којој је живео и стварао, Ђура Јакшић је имао своје узоре, међу песницима Петефија и Бајрона, а међу сликарима Рембранта. Често је обрађивао исте мотиве и у књижевним делима и на сликарским платнима. Иако успешни песник и драмски писац, Јакшић је за српску књижевност важан и као приповедач. Огласио се у тренутку када се код нас јављају наговештаји реализма, посебно видљиви у продору савремене тематике. Писао је неколико врста приповедака. Најпре оне у којима је идеализовао наш средњи век, приказујући немањићка времена. Другу групу чине приповетке о животу банатског села, а међу њима је најпознатија ’Сирота Банаћанка’, која и говори о страдању народа током бурних догађаја из 1848, 1849. Трећу групу чине приповетке инспирисане српско-турским ратом, и у њима је родољубива тематика из Јакшићевих песама добила свој природни продужетак. Написао је око 40 приповедака, три драме у стиху: „Станоје Главаш“, „Сеоба Србаља“ и „Јелисавета“. Оставио је незавршен историјски роман Ратници о српско-турском рату 1876—1878. Јакшић је стварао лирску, епску и драмску поезију. Своје лирске песме објављује скоро по свима српским часописима. За живота је објавио збирку своје лирике „Песме“. Најзначајније епске песме су: „Братоубица“, „Невеста Пивљанина Баја“, „Барјактаровићи“, „Мученица“ и „Причест“. Његов рад на драми је двоструко обимнији него на лирици и епу. Јакшић је један од најранијих и најплоднијих српских приповедача. Највише је писао у прози: око четрдесет приповедака и скица, од којих неколико недовршених. Од драма, уметнички је најуспелија Јелисавета кнегиња црногорска, писана у духу шекспировске драматургије, са намером да се на историјској основи прикаже и једна политичка драма, тако важна за целокупну нашу историју, а везана за владареву жену, странкињу пореклом. Много сукоба, страсти, мржње, обликују драматичан однос међу јунацима, и због тога је логично што два главна јунака, Јелисавета и Радош Орловић, на крају тону у лудило. Најмање је радио на лирици, па ипак, Ђура Јакшић је створио известан број песама од трајне и класичне вредности. Неке од њих, као „На Липару“, „Мила“, „Кога да љубим“, „Пут у Горњак“, „Кроз поноћ нему“, спадају у најбоље стихове српске поезије. Ђура Јакшић, Девојка у плавом (уље на платну, 1856). Ђура Јакшић, Кнез Лазар (уље на платну), 1857-1858, данас у Народном музеју у Београду Критички осврт Уреди Кад је реч о Јакшићу, онда се у првом реду мисли на његов лирски талент, и у погледу темперамента и у погледу изражаја. Јакшић је романтик у најпотпунијем смислу. Он се развио под утицајем Бранка Радичевића, Змаја, Бајрона и Петефија. Као и сви велики романтичарски песници, и Јакшић је бунтовна и страсна природа, необуздане и плаховите маште и надахнућа, устрептао и бујан и у осећањима и у изражају, незадовољан животом, сав у чежњи за узвишеним и недокучивим. У лирским песмама, где је непосредно и једноставно уобличавао расположење, он је постигао велике успехе, кад није падао у претеран занос и вербализам. У епу, драми и приповеци, где је потребно више мирноће, склада и мере у композицији, он је стварао само осредње. Уколико та његова дела вреде, вреде готово искључиво због снажних лирских места. Он је био и сликарски талент, и целога се живота бавио сликарством. Своје прве песме је потписивао „Ђура Јакшић, молер“. У сликарству је његов узор био Рембрант, из чијих портрета, рађених искључиво контрастним бојама, избија нека унутрашња ватра испод саме боје, изван контура које су изгубљене у боји. Тако је Јакшић схватио реч као изражај, — чисто сликарски. Бурна и опојна емоција, љута „као врх од ханџара“, како сам каже, искрен је и спонтан израз његове личности, не намештена поза и књишка сентименталност. Искрени, ватрени и опојни занос, то је одлика његова романтичарског темперамента, који он код нас најбоље представља, као што Бајрон представља енглески, или Виктор Иго француски романтизам. Ватрени занос свога осећања, љубав или родољубље, сету или песимизам, он дочарава речима које гомила по боји, по звуку, по способности да подстакну нарочиту врсту осећања, али не ради тога да изазове конкретну слику или јасан појам, већ само ради тога да дочара своје основно расположење. Он зна моћ речи, нигда му их није доста, нигда није задовољан избором; бира их и распоређује, затим гомила и засипа. То исто, кат-када, ради и са сликама и појмовима. Његове најлепше песме („На Липару“, „Падајте, браћо“ и друге) уобличене су на тај начин. Он више полаже на ритам него на пластику, зато су његове слике само апстрактни наговештаји нечег што се наслућује. Као што у снажним расположењима превлађују бурне оркестрације и громки узвици, тако у нежнима превлађује присан, топао тон, шапат и цвркутање. Али тај подигнути тон, игра са осећањима и језиком, често је промашила и прешла у блештав стил. Јакшић је имао лепих успеха, али и много неуспеха. Још је Скерлић тачно приметио да је „реч била његова врлина и његова мана“, рекавши да је Јакшић ’песник снаге, али без мере и склада’ Јакшићеве драме у стиху приказују карактере из наше прошлости. Сентименталне љубави, намештена патетика и декламаторски тон превлађују свуда подједнако. „Сеоба Србаља“ је писана народним десетерцем, а „Јелисавета“ и „Станоје Главаш“ врло сликовитим и живим јамбом. Те су драме више за читање него за гледање; у њима вреде снажна лирска места. Јакшићеви драмски карактери су одвећ наивни и претерано идеалисани; они се не уобличавају кроз радњу, већ кроз неприродне и дуге монологе; радња је уопште оскудна и слабо мотивисана. Као романтични репертоар за ширу публику, која воли историјске костиме и декламацију, оне су све игране у позоришту; „Станоје Главаш“ се и данас игра. Иако је Јакшић највише радио у прози, тај део његова књижевног рада је најмање значајан. Он пише историјске приповетке и приповетке са предметом из савременог живота, србијанског и банатског, савремене сеоске приповетке углавном. Најбоље су му приповетке у којима слика банатско село и сељака. У свима приповеткама избија његов заносни лиризам, љубав према националној и личној слободи и побуна против друштвене неправде. Он је један од зачетника социјалне приповетке, која се развила тек у доба реализма, и оснивач лирске приче. Награде које носе име Ђуре Јакшића Уреди Главни чланак: Награда „Ђура Јакшић“ У Српској Црњи се сваке године одржавају манифестације посвећене Ђури Јакшићу. Том приликом се додељује награда „Ђура Јакшић“ за најбољу збирку поезије која је издата на српском језику претходне године. Награду „Ђурин шешир” додељују Фондација „Споменица солидарности” и Установа културе „Стари град” – Кућа Ђуре Јакшића.[15] У Јагодини од 1955. године постоји књижевни клуб „Ђура Јакшић” који од 2000. додељује „Ђурину грамату” као највеће признање клуба.[16] Меморијални музеј Ђуре Јакшића Уреди У Српској Црњи се, у његовој родној кући (која је споменик културе СК 1123), налази музеј посвећен овом великом уметнику.[17] Отворен је 1980.

Prvo komercijalno izdanje čuvene knjige konceptualne umetnosti Joko Ono, objavljeno šest godina nakon prvog izdanja objavljenog u ograničenom tiražu, od kog se razlikuje po uvodnim ilustracijama Džona Lenona. Izuzetno retko u ponudi! Veoma dobro očuvano, korice blago potamnele od vremena, unutra odlično, bez pisanja, podvlačenja, pečata. 1st trade edition having been preceded 6 years before with a limited edition, square 24mo, unpaginated, introductory drawings by John Lennon; Title: Grapefruit Publisher: Peter Owen, London Publication Date: 1970 Binding: Hardcover Book Condition: Very Good+ Dust Jacket Condition: Very Good Edition: 1st Edition First Edition/First Printing. First trade edition. Grapefruit is an artist`s book written by Yoko Ono, originally published in 1964. It has become famous as an early example of conceptual art, containing a series of `event scores` that replace the physical work of art – the traditional stock-in-trade of artists – with instructions that an individual may, or may not, wish to enact. Grapefruit is one of the monuments of conceptual art of the early 1960s. She has a lyrical, poetic dimension that sets her apart from the other conceptual artists. Her approach to art was only made acceptable when [people] like Kosuth and Weiner came in and did virtually the same thing as Yoko, but made them respectable and collectible. — David Bourdon [de] Origins of the event score Event scores were developed by a number of artists attending John Cage`s experimental music composition classes at the New School for Social Research in New York. Whilst Ono did not attend these informal lessons, her husband at the time, Ichiyanagi Toshi (an experimental musician), did and Toshi and Ono became regulars of Cage`s circle of friends by 1959. Other members of this group included David Tudor, Morton Feldman, Richard Maxfield and Merce Cunningham. Invention of the event score is usually credited to George Brecht, but La Monte Young and Yoko Ono are also cited as amongst the first to experiment with the form. Both Cage and Brecht were deeply influenced by `Oriental thinking`, and Ono found that her Buddhist-inspired work was, almost accidentally, fêted by the emerging New York counterculture as avant-garde. Event Scores, involve simple actions, ideas, and objects from everyday life recontexualized as performance. Event Scores are texts that can be seen as proposal pieces or instructions for actions. The idea of the score suggests musicality. Like a musical score, Event Scores can be realized by artists other than the original creator and are open to variation and interpretation. Origins of the book Often considered a Fluxus artwork, in fact the work was originally published by Ono`s own imprint, Wunternaum Press, in Tokyo in an edition of 500. After leaving New York in 1962 – where she had exhibited at Maciunas` AG Gallery, amongst others – her then-husband Anthony Cox suggested she collect her scores together. George Maciunas, the central personality in Fluxus, had apparently been trying to reach her in Tokyo with the aim of printing a similar book in New York, as part of his series of Fluxkits (see Water Yam), but his letters had not reached her; she sent some of the scores and a prepublication advertisement to be published in his Fluxus newspaper in February 1964 when contact was finally established. First edition The name Grapefruit was chosen as title because Ono believed the grapefruit to be a hybrid of an orange and a lemon, and thus a reflection of herself as `a spiritual hybrid`. It also seems likely that it is a playful allusion to Brecht`s Water Yam, itself a pun on Brecht and Watt`s Yam Festival, which, culminating in a series of events and performances in May 1963, had been derived from `May` backwards. The first edition that was published in 1964 in Japan by Wunternaum Press created by Yoko Ono, contains over 150 `instruction works`; virtually all are in English, with about a third translated into Japanese. They are divided into five sections; Music, Painting, Event, Poetry and Object. The instructions are preceded by dedications to figures including John Cage, La Monte Young, Nam June Paik, Isamu Noguchi and Peggy Guggenheim, and also includes documentation relating to Ono`s recent exhibitions and performances. The work was originally sold for $3.00 before publication, $6.00 after. Subsequent editions The second edition was published in 1970 by Simon & Schuster in New York, Peter Owen Ltd in London, and Bärmeier & Nikel in Frankfurt. As well as an introduction by John Lennon (`Hi! My name is John Lennon. I`d like you to meet Yoko Ono ...` In the 2000 reissue of Lennon`s 1964 book, In His Own Write, Ono wrote a similar introduction), the work contained 80 more instruction pieces, and included two more sections, Film and Dance. The book ends with a collection of Ono`s writings including To The Wesleyan People, 1966. There were also paperback versions printed by Sphere and Touchstone around the same time, and a reprint by Simon & Schuster in 2000. The sphere edition has a particularly memorable sleeve, conflating the title with Yoko Ono`s film Bottoms, (or no. 4), a film composed exclusively of naked bottoms, made in 1966. 1970 Bärmeier & Nikel. Frankfurt am Main, Germany Peter Owen. London, UK Simon & Schuster. New York, USA (Hardcover with dust jacket) POMELO. Ediciones de la Flor. Buenos Aires, Argentina 1971 Sphere Books. London, UK Simon & Schuster. New York, USA (Paperback) TouchStone Book, USA 2000 Simon & Schuster. New York, USA Bakhåll. Sweden 2004 PAMPLEMOUSSE. Textuel. France 2005 GRAPEFRUIT. INSTRUZIONE PER L`ARTE E PER LA VITA. Mondadori. Italy 2006 POMELO. Centro de Creación Experimental. Cuenca, Spain 2015 Museum of Modern Art. New York, USA. (Facsimile of first edition in slip case.)[10] Planned sequel Grapefruit II was planned as a sequel. It is mentioned once in Grapefruit and had a pre-publication price of $5 and a post-release price of $10. It was planned to be released in 1966 and is currently unreleased. Ono stated that it would contain 150 new pieces not featured in Grapefruit, including her `touch poems`. A sequel to Grapefruit was published in 2013, Acorn. Some of the scores PIECES FOR ORCHESTRA No.1 Peel No.2 Peek No.3 Take off — 1962 Summer COUGH PIECE Keep coughing a year. — 1961 Winter CLOUD PIECE Imagine the clouds dripping. Dig a hole in your garden to put them in. — 1963 Spring PAINTING TO EXIST ONLY WHEN IT`S COPIED OR PHOTOGRAPHED Let people copy or photograph your paintings. Destroy the originals. — 1964 Spring PAINTING TO BE CONSTRUCTED IN YOUR HEAD Go on transforming a square canvas in your head until it becomes a circle. Pick out any shape in the process and pin up or place on the canvas an object, a smell, a sound or a colour that came to your mind in association with the shape. — 1962 Spring Sogetsu SNOW PIECE Think that snow is falling. Think that snow is falling everywhere all the time. When you talk with a person, think that snow is falling between you and on the person. Stop conversing when you think the person is covered by snow. — 1963 TUNAFISH SANDWICH PIECE Imagine one thousand suns in the sky at the same time. Let them shine for one hour. Then, let them gradually melt into the sky. Make one tunafish sandwich and eat. — 1964 Spring PAINTING TO BE STEPPED ON Leave a piece of canvas or finished painting on the floor or in the street. — 1960 winter Sequel: Acorn (2013) In July 2013, Ono released Grapefruit`s sequel, called Acorn, another book of `instructional poems`. Drugi život Joko Ono Drugi život Joko Ono U skladu sa novim zdravim životom koji praktikuje, razgovor je vodila uz šoljicu zelenog čaja. Novinare je u zgradu uveo asistent koji ih je zamolio da ostave cipele na vratima, što samo potvrđuje trend koji smo videli u jednoj popularnoj seriji. Imali su osećaj kao da idu na audijenciju kod velike istorijske ličnosti, što u neku ruku ona i jeste. Nakon što je nedavno napunila 80 godina, žena koja je nekad smatrana nekom vrstom moderne veštice, koja je Lenona vodila stranputicom i rasturila Bitlse, sada zauzima mnogo složeniju istorijsku poziciju u panteonu slavnih. Ona je sa zakašnjenjem priznata kao pionir konceptualne umetnosti, muzičar i izvođač u svom sopstvenom pravcu, i aktivista u duhu njenog pokojnog supruga. Njeni najnoviji izazovi uključuju kampanje za kontrolu oružja i vađenje prirodnog gasa koje izaziva velike ekološke probleme. „Osećam da počinjem novi život u 80. godini“, kaže ona u jednom trenutku. „Drugi život doneće mi nove stvari koje nisam imala u prvom životu. Samo ne znam koliko dugo ću živeti, ali moja prognoza je da ćemo imati raj na zemlji 2050. godine. Kad to kažem ljudima, oni mi odgovore: `Oh, ali ti tada nećeš biti tu`, a ja odgovorim `Pa, ko to zna?`“. Pre dolaska raja na zemlju Joko Ono ima važnije obaveze. Ona je selektor ovogodišnjeg Meldown festivala na kojem će predstaviti različite muzičke pionire, ali i sebe. “Mislim da je ovo početak jednog doba velikih promena”, kaže ona samouvereno. “Šezdesete su bile slatke na neki način, ali stvari su sada urgentne i treba da se uhvatimo u koštac s njima. Vreme ističe za planetu. Jedina opcija je nešto učiniti ili ne raditi ništa.” Kako opisujete svoju politiku, ako zaista verujete u politiku? „Pa, ja verujem u ljude. Ljudi menjaju stvari. I ja sam protiv negativnosti u svim njenim oblicima. Mislim da treba otkrivati stvari koje pomažu ljudskoj rasi, a da ne oštećuju planetu. Budućnost je sada. Mi ne možemo da čekamo na budućnost.“ Joko Ono poseban pik ima na naftne korporacije koje su pune novca i svoja istraživanja ne rade po pravilima. Navodi da su te korporacije zagadile vodu iz bunara raznim hemikalijama prilikom gasnih bušenja i da se kao posledica njihovih istraživanja javlja sve veći broj ljudi koji su dobili rak. Veliki je broj siromašnih ljudi koji ne mogu sebi da priušte čistu vodu svakog dana. U dahu priča kako su je neki prijatelji savetovali da bude oprezna i da ne upire prstom u te korporacije, međutim ona se ne boji, već kaže: „Ne možemo ćutati, molim ljude da mi se pridruže. Ako milion ljudi ustane, oni će morati da nas primete.“ TEŠKO DETINJSTVO Joko Ono je rođena u Tokiju 1933. godine u aristokratskoj porodici. Otac, za koga je bila vezana, želeo je kao mlad da bude pijanista, ali je sebe na kraju pronašao u bankarskim poslovima. Živeli su na relaciji SAD i Japan, da bi se vratili u Tokio pre izbijanja Drugog svetskog rata. Njena porodica se nalazila u gradu u martu 1945. godine kada je pri bombardovanju stradalo 100.000 ljudi, što je bio najsmrtonosniji vazdušni napad saveznika tokom čitavog rata. Posle rata slede teška vremena - njeni roditelji su morali da menjaju imovinu za hranu, a neko vreme živeli su nomadski na selu. Tog vremena Joko Ono se seća po tome što je baš tada nastalo njeno prvo umetničko delo. „Sećam se, kada smo bili evakuisani tokom rata, moj brat je bio nesrećan i depresivan i jako gladan, jer nismo imali dovoljno hrane. Ja sam mu rekla: `Ok, hajde da napravimo zajedno meni. Kakva večera bi ti se svidela?“ A on je rekao: „Sladoled“. Dakle, rekla sam: „Dobro, hajde da zamislimo našu sladoled večeru. “Mi smo to uradili, a on je počeo da izgleda srećno. Dakle, čak i tada sam shvatala da je upravo preko zamišljanja moguće da budemo srećni. Dakle, imali smo našu konceptualnu večeru i to je možda i moje prvo umetničko delo.“ Nakon rata porodica se vratila u Njujork, a Joko je pohađala ekskluzivni Sara Lorens koledž, gde je liberalni establišment bio aktivan i podsticao proučavanje umetnosti. Ona je takođe obilazila gradske umetničke galerije i mesta gde su se umetnici družili i tako se povezivala sa nekim od vodećih ljudi u američkoj avangardnoj umetnosti. Jedan od prvih performansa desio se 1955. godine i zvao se „Osvetljenje“. Sedela je za klavirom, a zatim je pratila svoju instrukciju: „Upali šibicu i gledaj dok se ne ugasi“. Godine 1964. prvi put je izvedeno najpoznatije delo „Iseci deo“ u kojem ona sedi na pozornici, a publika dolazi i seče joj odeću. „To je pomalo zastrašujuće“, kaže ona danas uz blagi osmeh. Deo njenog umetničkog opusa obuhvata i knjiga „Grejpfrut“, sa kratkim rečenicama („Zamislite, oblaci kaplju“). Ona smatra da danas u eri Interneta ljudi nemaju koncentraciju da čitaju velike knjige, tako da dok čitaju njen „Grejpfrut“ nema načina da im bude dosadno. LJUBAV SA LENONOM Kada je započela romansa između Džona i Joko očarala je svetske medije, a zaprepastila mnoge fanove Bitlsa. Još uvek je intrigantno da se pogleda film „Let it Be“, gde se vide mnogi detalji iz njihovog umetničkog života, snimanja albuma i međuljudskih odnosa. Mnogo smatraju da je ona veštica koja je kriva za razbijanje Bitlsa. „Primam negativnost prema meni već 40 godina. Osećam da svet pokušava duhovno da me ubije već 40 godina. Ako kažu da sam veštica, onda jesam.“ Lenon je često i strastveno govorio šta je dobio od Joko Ono. A šta je ona dobila od njega? Bez razmišljanja kaže: „Energiju.“ Joko govori o energiji koju je razmenjivala sa Lenonom i o tome da je samo ona videla jednu stranu njegove ličnosti koju okolina nikako nije mogla da vidi i koju on nije bio u stanju da izrazi što zbog svog vaspitanja, što zbog okruženja u kojem je živeo. Prošlo je više od 30 godina od Lenonove smrti. Iako je i dalje veoma prisutan u njenom životu, ona je uspela da pobegne od uloge koju su ljudi predviđali za nju: da večno tuguje kao udovica u senci svog supruga. „Ne mogu da imam samo jednu ulogu, a nikada nisam ni pomislila na reč udovica. On je bio vojnik na bojnom polju koji je pao za pravdu i slobodu. Tako da sam ja smatrala da moram da nastavim dalje. Imala sam malo dete, ali sam morala da nastavim“. Ne boji se starosti, uopšte. „Možda je to zato što ne mislim o prošlosti toliko. Prošlost je teška. Deo mene, naravno, i dalje je nosi, a deo mene slobodan je od nje.“ Džon Lenon je ubijen 8. decembra 1980. godine, samo tri nedelje nakon objavljivanja njihovog albuma „Double Fantasy“. Ove godine Meltdown festival će doživeti kulminaciju izvođenjem uživo pesama sa tog albuma uz gostovanje nekih „veoma posebnih“ muzičara i pevača. To će biti veoma emotivno i uzbudljivo veče za Joko Ono. Ona kaže da će ih Lenon te večeri posmatrati s neba. Joko Ono završava ispovest u svom stilu. „Budućnost je sada! Budućnost je ovde, upravo sad, samo je mi ignorišemo. Mnogo lepih stvari dešava se sad, u našim glavama posebno, ali moramo da delujemo brzo. Ono što je zaista važno je reći - ja to mogu! Idemo to da uradimo! Uvek to govorim sebi. I Džon je to govorio. Ono što najviše želim da kažem ljudima je da ako ne pokušavaju to da učine, nikad i neće učiniti. Vi ne shvatate da možete da uradite sve dok to ne uradite.“ I to je tako jednostavno. I to je tako komplikovano. KC (L)