AUGUST ŠENOA - DJELA 1-2 IZDAVAČ: ZORA ZAGREB STRANA: 605+403 TVRDOG POVEZA DIMENZIJA: 25 CM STANJE: POHBANIH IVICA I ĆOŠKOVA, UNUTRANJOST OČUVANA, OCENA: 4- KNJIGA KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC, ZAM RF 4/6 HRV

TOMAS MAN - DELA 1.TONIO KRAGER 2. TRUSTAB 3. SMRT U VENECIJI IZDAVAČ. NARODNA PROSVETA BEOGRAD IZMEDJU 2 RATA STRANA: 288 TVRDOG POVEZA STANJE: PEČATIRANA, NA PREDLISTU UZ BOČNU MARKINU CRVENA FLEKA, SA MESTIMIČNIM ŽUATIM FLEKICAMA, UNUTRAŠNJOST OČUVANA. OCENA: 4 KNJIGA KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC,

Odlično očuvano. Sabrana dela. Knjiga 1: Pesme Sunca Knjiga 2: Pesme ljubavi i smrti 5

VELIKA NEDELJA - Branislav Nušić 1. Velika Nedelja 2. Tomaida Izdavač: GECA KON Beograd, sabrana dela B.Nušića broj XVIII Godina izdanja: 1932. Povez: tvrd Broj strana: 308 Pismo: ćirilica Stanje: vrlo dobro POSVETA NA PREDLISTU L. 1. KUT. 56

SPOMENIK LXXVI 59(1, 2) 1) NOVI GROBOVI KOD TREBENIŠTA, Nikola Vulić 2) IZ KLASIČNE I SAVREMENE ALOGLOTIJE, Milan Budimir Izdavač: SKA, Beograd, 1933. Broj strana: 64 Format: 32 x 24 cm OPIS STANJA: NEMA korica. Labava nit povezuje dva razdvojena dela. Neprosečena!

Đavolji eliksiri 2, Gospođica Skideri Ernst Teodor Amadeus Hofman Izabrana dela knjiga 2 Đavolji eliksiri knjiga druga Gospođica De Skideri Oko 1930 god. L. 1. PO. BELA. 5.

Sadržaj : 1.Pismo Haralampiju ; 2.Život i priključenija ; 3.Sovjeti zdravago razuma ; 4.Basne ; 5.Rečnik. Autor : P. M. PETROVIĆ, urednik Izdavač : Narodno delo - Beograd ; 1932.god. Stanje : Dobro(3) Knjizi nedostaje zadnja korica i prednja je delimično lepljena, ali je unutrašnjost knjige u veoma dobrom stanju. Broj strana : XIII + 470 = 483, formata 17 x 24,5 cm.

U dobrom stanju Vlada Milana Obrenovića. Knj. 1 / Slobodan Jovanović Vrsta građe sabrana dela Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1934 Izdanje [2. izd.] Beograd : G. Kon, 1934 (Beograd : Orao) Fizički opis XVIII, 526 str. ; 19 cm Zbirka Sabrana dela Slobodana Jovanovića ; 7 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Milan Obrenović, srpski kralј, 1854-1901 Srbija -- Politička istorija -- 1868-1889

Sa suženjem kod prihvatnog dela (maksimalno 19 mm). Izrađen od CrV čelika.

Sa suženjem kod prihvatnog dela (maksimalno 19 mm). Izrađen od CrV čelika.

Sa suženjem kod prihvatnog dela (maksimalno 19 mm). Izrađen od CrV čelika.

kompl2)TO SU PRVA DVA DELA OD UKUPNO 4.

Proxxon 11/2 Nasadni ključ 24mm Proxxon 1/2 Nasadni ključ 24mm Sa suženjem kod prihvatnog dela. Izrađen od CrV čelika. Proxxon je osnovan u Nemačkoj 1. decembra 1977. godine. Za više decenija od tada prošireno je poslovanje na više evropskih zemalja, ali i u Sjedinjene Američke države. Proxxon alati rade u izradi Proxxon MICROMOT sistema i preciznih alata koji spadaju u sam vrh kada je u pitanju kvalitet i izdržljivost. Sedište Proxxon Micromot alata je u Wecker-u, u Luxemburgu. Cilj kompanije je proizvodnja moćnih alata za mnogobrojne hobi upotrebe, kao i za ispunjavanje mnogih profesionalnih zadataka, nudeći tako kupcima moćne alate ali malih dimenzija. Akcenat, pri izradi Proxxon alata, stavlja se na dizajn, odnosno izrađivanje moćnih alata, ali malih dimenzija i težine. U svemu se obraća pažnja i na udobnost korišćenja i netoksičnost materijala. Proxxon alati filozofija je da se ponudi zaseban alat usavršen za određenu vrstu posla, umesto da se nudi jedan alat za sve a zapravo da ni jedan posao ne obavi kako treba. Tako Proxxon nudi preko 50 različitih alata za precizno obavljanje poslova. U Bito Company ponudi možete naći www.alati.co.rs veliki broj alata od Pneumatskih pištolja i opreme za farbanje nemačkog proizvođača SATA čiji smo uvoznik za teritoriju Srbije kao i za Proxxon ručne alate i alate za modelare, preko Leistera vodećeg svetskog proizvođača u oblasti aparata za varenje toplim vazduhom, zatim Bosch i Festool mašina i pribora, mernog alata, reznog marke Ruko i još mnogo toga. Težina 0.117 kg Dimenzije 105 × 46 × 35 cm Proizvođač: Proxxon Uvoznik: Bito group doo Zemlja porekla: Nemacka Kataloški broj: 23424 Bar-kod (EAN): 4006274234246

Proxxon 11/2 Nasadni ključ 23mm Proxxon 1/2 Nasadni ključ 23mm Sa suženjem kod prihvatnog dela. Izrađen od CrV čelika. Proxxon je osnovan u Nemačkoj 1. decembra 1977. godine. Za više decenija od tada prošireno je poslovanje na više evropskih zemalja, ali i u Sjedinjene Američke države. Proxxon alati rade u izradi Proxxon MICROMOT sistema i preciznih alata koji spadaju u sam vrh kada je u pitanju kvalitet i izdržljivost. Sedište Proxxon Micromot alata je u Wecker-u, u Luxemburgu. Cilj kompanije je proizvodnja moćnih alata za mnogobrojne hobi upotrebe, kao i za ispunjavanje mnogih profesionalnih zadataka, nudeći tako kupcima moćne alate ali malih dimenzija. Akcenat, pri izradi Proxxon alata, stavlja se na dizajn, odnosno izrađivanje moćnih alata, ali malih dimenzija i težine. U svemu se obraća pažnja i na udobnost korišćenja i netoksičnost materijala. Proxxon alati filozofija je da se ponudi zaseban alat usavršen za određenu vrstu posla, umesto da se nudi jedan alat za sve a zapravo da ni jedan posao ne obavi kako treba. Tako Proxxon nudi preko 50 različitih alata za precizno obavljanje poslova. U Bito Company ponudi možete naći www.alati.co.rs veliki broj alata od Pneumatskih pištolja i opreme za farbanje nemačkog proizvođača SATA čiji smo uvoznik za teritoriju Srbije kao i za Proxxon ručne alate i alate za modelare, preko Leistera vodećeg svetskog proizvođača u oblasti aparata za varenje toplim vazduhom, zatim Bosch i Festool mašina i pribora, mernog alata, reznog marke Ruko i još mnogo toga. Težina 0.107 kg Dimenzije 105 × 46 × 35 cm Proizvođač: Proxxon Uvoznik: Bito group doo Zemlja porekla: Nemacka Kataloški broj: 23423 Bar-kod (EAN): 4006274234239

Budapest 1943. dva dela u jednoj knjizi

Budapest 1943. Dva dela romana u jednoj knjizi lepo ocuvana

cena: 555,00 din (PDV uključen) Vreme isporuke: 2 - 7 dana Cena isporuke: po cenovniku Težina za isporuku: 0,100 kg Deklaracija Kol: Opis i namena proizvoda Skalpel sa pokretnim sečivom 668-150-1 Irimo Metalno telo i metalna šina Veoma jak i izdržljiv skalpel, sa gumenim delom protiv klizanja Karakteristike proizvoda Širina sečiva: 18 mm Dužina: 150 mm Težina: 0.1 kg

U dobrom stanju. Bez godine izdanja, 1930e Romanov, Pantelejmon Sergejevič Za svilene čarape : roman iz savremenog života Sovjetske Rusije / Pantelejmon Romanov ; [preveo sa ruskoga N. Nikolić] roman srpski [b. g.] Beograd : Narodno delo, [b. g.] (Zagreb : Tipografija) 434 str. ; 17 cm Moderna knjiga Za svilene čarape: str. 1-2. Romanov je rođen u plemićkoj porodici u selu Petrovskoe u današnjoj Tulskoj oblasti. Po završetku studija prava na Moskovskom državnom univerzitetu, posvetio se književnosti. Svoju prvu priču objavio je 1911, ali nije imao mnogo uspeha pre Oktobarske revolucije 1917. Postao je jedan od najpoznatijih sovjetskih pisaca 1920-ih i 1930-ih. Najveći deo svoje slave stekao je kratkim satiričnim pričama koje su ismevale neznanje, neefikasnost i kukavičluk novih sovjetskih birokrata i njihovih pomoćnika. Pisao je i o seksualnoj revoluciji 1920-ih, ponekad u delima koja su se smatrala previše slikovitim po savremenim standardima, kao u priči Bez trešnjinih cvetova (1926). Pisao je romane na epski način, uključujući Detinjstvo (1926) i svoju seriju od pet tomova Rusija (1922–1936), koji se bave seoskim životom u predrevolucionarnoj Rusiji.

U dobrom stanju KNJIGA I SADRŽAJ Predgovor ...III Prva godina srpskoga vojevanjaa ia daije ... 3 Druga godina srpskoga vojevanja na daije ... 47 „Praviteljstvujuči sovjet serbski“za vremena Kara-Đorđijeva. ili otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti ... 61 Životi pajznatiijih srpskih poglavica našega vremena: Žitije Ajduk-Veljka Petrovića ... 119 Stanko Arambašić ...136 Adži Ruvim, arhimandrit Bogovađski ...137 Miloti Stoićević, vojvoda Pocerski ...139 Milenko Stojković ... 141 Petar Teodorović Dobrinjac .. 144 KNJIGA II SADRŽAJ Životi najziatnijih srpskih poglavica našega vremena: Stefan Jovanović, arhimandrit tronoški ... 3 Radič Petrović ...5 Ivan Jugović ...8 Ivan Knežević ...21 Miloš Obrenović, knjaz Serbiji, ili građa sa srpsku istoriju našega vremena ...23 Dolazak knjaza Danila Petrovića Njegoša u Crnu Goru ...130 „Druga recenzija Srpska“ na „Ljubomira u Jelisiumu“ ... 140 Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Vukova knjiga. 1 Vrsta građe izabrana dela Jezik srpski Godina 1932 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1932 (Beograd : Drag. Gregorić) Fizički opis V, [3], 144 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 = Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ35, ǂbr. ǂ235 Sadržaj: Prva godina srpskoga vojevanja na daije ; Druga godina srpskoga vojevanja na daije ; `Pravitelјstvujušči sovjet serbski` za vremena Kara-Đorđijeva ili otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti ; Životi najznatnijih srpskih poglavica našega vremena. Str. III-V: Predgovor / Tih. [Tihomir] R. Đorđević Vukova knjiga. 2 Godina 1934 Beograd : Srpska književna zadruga, 1934 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 178 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ37 ; 249 ISBN (Karton) Predmetne odrednice Srbija -- Istorija KNJIGA I SADRŽAJ Predgovor ...III Prva godina srpskoga vojevanjaa ia daije ... 3 Druga godina srpskoga vojevanja na daije ... 47 „Praviteljstvujuči sovjet serbski“za vremena Kara-Đorđijeva. ili otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti ... 61 Životi pajznatiijih srpskih poglavica našega vremena: Žitije Ajduk-Veljka Petrovića ... 119 Stanko Arambašić ...136 Adži Ruvim, arhimandrit Bogovađski ...137 Miloti Stoićević, vojvoda Pocerski ...139 Milenko Stojković ... 141 Petar Teodorović Dobrinjac .. 144 KNJIGA II SADRŽAJ Životi najziatnijih srpskih poglavica našega vremena: Stefan Jovanović, arhimandrit tronoški ... 3 Radič Petrović ...5 Ivan Jugović ...8 Ivan Knežević ...21 Miloš Obrenović, knjaz Serbiji, ili građa sa srpsku istoriju našega vremena ...23 Dolazak knjaza Danila Petrovića Njegoša u Crnu Goru ...130 „Druga recenzija Srpska“ na „Ljubomira u Jelisiumu“ ... 140

U dobrom stanju, hrbat oštećen, kao na slici Među zidovima / Milica Janković Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1932 Beograd : Štamparija `Jadran`, 1932 Fizički opis 83 str. : ilustr. ; 18 cm Milica Janković je rođena u Požarevcu, u uglednoj trgovačkoj porodici: otac joj je bio poznati požarevački trgovac Danilo Janković. Porodične okolnosti u najranijem detinjstvu su bile veoma nepovolјne: otac je pretrpeo velike finansijske gubitke i doveo porodicu na ivicu egzistencije, što će se odraziti i na njegov brak i dovesti do razvoda. 1884. godine zbog porodičnih nesuglasica, majka Milice Janković, sa njom i još dve ćerke i jednim sinom odlazi od supruga Danila Jankovića i vraća se svojim roditelјima i bratu u Veliko Gradište, prekidajući sve kontakte sa suprugom. Zbog ovakvog razvoja događaja Milica se svog oca gotovo nije ni sećala. Do 1892. – Milica Janković provodi detinjstvo, završava osnovnu školu i malu maturu u Velikom Gradištu. 1892–1899. – Milica Janković se seli u Beograd gde upisuje Višu žensku školu. U Beogradu završava i Slikarsku školu, koja je u tom trenutku privatna obrazovna ustanova, kao učenica Bete i Riste Vukanović. Slikarsku školu je završila ispitom za nastavnicu lepih veština, tj. nastavnicu crtanja. Zahvalјujući tadašnjem ministru prosvete Ljubi Kovačeviću postavlјena je za nastavnicu crtanja u Višoj ženskoj školi u Kragujevcu. 1900/1901. – upisuje prvi put ruski jezik na Univerzitetu i završava kurs kod prof. Radovana Košutića, koji je uočio njen talenat i uputio je na prevodilački rad. 1904. – odlazi u Minhen nekoliko meseci gde je učila veštinu slikanja. Međutim, Milica Janković nije imala previše uspeha u slikarstvu: sve se završilo na kopiranju velikih dela. Oko ove godine javlјa se i hronični reumatizam ili tuberkuloza kostiju, bolest koja će je pratiti sve do smrti i zbog koje će skoro dvadeset godina biti nepokretna i vezana za krevet. 1906–1912. – provodi kod sestre u selu Smolјnice, odakle šalјe prve književne radove Jovanu Skerliću u Srpski književni glasnik. U ovom periodu (nakon 1909) zahvalјujući zalaganju Jovana Skerlića dobija posao u Beogradu u Drugoj ženskoj gimnaziji. 1912. – ponovo upisuje ruski jezik, ali ovog puta nije završila studije. 1914–1918. – Prvi svetski rat je zatiče u Splitu gde je bila na lečenju, a okupaciju provodi u Vrnjcima i Trsteniku. 1926. – prevremeno je penzionisana zbog bolesti. 1926–1928. – provodi u Parizu na lečenju. U ovom periodu, 27. oktobra 1927. godine, održano je književno veče u velikoj sali Novog Univerziteta, gde su učestvovale ugledne ličnosti tadašnje književne scene Pavle Popović, Sima Pandurović, Isidora Sekulić, Vladimir Ćorović, Desanka Maksimović, Velimir Živojinović Massuka, na kome je prikuplјena određena svota novca koja je poslata Milici Janković u Pariz za lečenje. O ovome je ostavlјen podatak u časopisu Misao, knj. 25, sv. 1–2, 1927. godine gde je objavlјen kratak izveštaj sa ove večeri i štampan tekst o autorki i njenom stvaralaštvu Sime Pandurovića (kao prvi prilog broja) koji je tom prilikom čitao. U narednom broju časopisa štampana je pripovetka Isidore Sekulić koju je ova književnica čitala na večeri podrške Milici Janković. Od 1928. – uglavnom je zbog bolesti vezana za krevet. Lečila se u Dubrovniku, Splitu, Cavtatu, Vrnjačkoj i Niškoj banji, Trsteniku. 27. jula 1939. – u Niškoj Banji umire Milica Janković. Povodom njene smrti u mnogobrojnim listovima i novinama pišu se nekrolozi i objavlјuje se pregled njenog stvaralaštva. Sahranjena je 28. jula 1939. godine, u Beogradu, a od nje su se svojim govorima oprostili Vladimir Ćorović, Pavle Stefanović (u ime SKZ), Dragiša Vasić (u ime srpskih književnika), Mladen Đurić (u ime jugoslovenskih književnika), Isidora Sekulić, Sima Pandurović. Milica Janković se nikada nije udavala i nije imala decu. Tokom čitavog života živela je u vrlo skromnim uslovima, često materijalno neobezbeđena.

predratno izdanje odlično stanje sadržaj uslikan Stevan Sremac (Senta, 11. novembar 1855 — Sokobanja, 12. avgust 1906) bio je srpski pisac epohe realizma i akademik.[1] Kako su njegovi roditelji preminuli dok je još bio dete, o Stevanu se brinuo njegov ujak, Jovan Đorđević, srpski književnik. Stevan Sremac je učestvovao u ratovima 1876—1878. godine. Školovao se i odrastao u Beogradu, a počeo je kasno da se bavi književnošću, u svojim tridesetim godinama. Pripadao je epohi realizma, a njegova najpoznatija dela su Ivkova slava, Pop Ćira i pop Spira i Zona Zamfirova. Biografija[uredi | uredi izvor] Poreklo[uredi | uredi izvor] Preci Stevana Sremca su iz Stare Srbije i oni su u Vojvodinu došli u 17. veku, najverovatnije u vreme Čarnojevićeve seobe ili kasnije. Njegovi preci su, najverovatnije, najpre došli u Srem, prešli u Bačku, a u vreme mađarske revolucije 1848. godine zatekli se u Senti, gde su se stalno nastanili. Sremčev deda po majci Filip Đorđević bio je ugledni senćanski trgovac. Imao je radnju u Senti, bio član Gradskog veća i Matice srpske. Obrazovan i imućan, pomagao je pri realizaciji kulturnih i nacionalnih projekata toga vremena, posebno očuvanju srpske kulturne baštine. U 24. godini Filip se oženio Anom Malešević sa kojom je imao devet kćeri, među njima je bila i Stevanova majka Ekaterina (1834—1858), i jednog sina Jovana, koji će posle smrti Sremčevih roditelja biti njegov staratelj.[2] Mladost[uredi | uredi izvor] Rođen je u Senti, u Bačkoj, 11. novembra 1855. godine, u zanatlijskoj porodici, njegov otac Avram Sremac bio je senćanski krojač skromnog porekla, a majka Ekaterina iz ugledne srpske trgovačke porodice Filipa Ćorđevića, iz istog mesta. Avram Sremac i Ekaterina Đorđević venčali su se u Senti 12. novembra 1853. godine, u pravoslavnom hramu svetog arhangela Mihaila. Avram je tada imao 24 godine, a Ekaterina 19. Iz tog braka rodilo se troje muške dece: Stevan 1855, Jovan 1857. i Andrej 1858. godine. Stevan Sremac sa tetkama. Katarina Sremac (rođ. Đorđević) sa sinovima Stevanom, Jovanom i Andrejem. Stevanov otac Avram voleo je kafanu i često u njoj ostajao do dugo u noć uživajući u pijankama i kocki na kojoj je obično gubio velike sume novca. Vremenom je postao grub prema ženi, pa su se iz njihove sobe poneki put čuli psovka i plač. Stevan ga je opisao:[3] „ Bio je lepo razvijen, sa vedrim, veselim očima i rumenim licem. Nosio se kako se nose nemeši i velika gospoda. Šešir malo naero, uvek obrijan i brci ufitiljeni. Sa nama se malo zanimao, iako nas je mnogo voleo... Kući je često kasno dolazio, zbog čega se, poneki put, čuli psovka i plač, ali se on na to nije obazirao... ” — Stevan Sremac Braća su rano ostala bez roditelja. Majka im je umrla veoma mlada, sa 24 godine (Stevan je tada imao tri godine), a 1867. godine, šest godina kasnije, umire im i otac. Dečaci su odrasli u dedinoj kući, a kako su brzo ostali i bez dede, brigu o njima preuzeo je ujak Jovan, koji se sa sestrom Martom 1868. godine preselio u Beograd.[4] Tu je završio gimnaziju (1875) i opredelio se za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877— 1878. 1878. svršio je istorijsko-filološki odsek Velike škole. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877−1878. godine.[5] Liberal[uredi | uredi izvor] Rođen u Bačkoj, gde je san o velikoj Srbiji bilo osnovno duhovno obeležje, brzo je prišao Liberalnoj stranci koja se zanosila romantičnom prošlošću, a u praksi bila potpora režimu Obrenovića. To ga je okrenulo protiv svega što je novo i što je došlo sa strane, iz Evrope. To ga okrenulo i protiv Svetozara Markovića i njegovih pristalica, pa je do kraja života ostao okoreli konzervativac okrenut prošlosti, protivnik svake promene. Sremac je na strani gazda, birokratije, vlasti i vladara; on je protiv seoske sirotinje i slobodoumnih učitelja. U „Luminaciji na selu“ i „Vukadinu“ progovorio je Sremac liberal, ogorčen na političke protivnike i netrpeljiv. Kasniji život i smrt[uredi | uredi izvor] Za vreme dok je Sremac bio profesor u Nišu, javlja se kratko 1891−1892. godine kao slobodni zidar[6], član niške masonske lože Nemanja (osnovane 1891). Napustio je 16. novembra 1892. godine po svojoj molbi Niš i prešao u Beograd da bude profesor Treće beogradske gimnazije. Umro je 25. avgusta 1906. godine u Sokobanji od sepse. Sahranjen je o državnom trošku[7] sa velikim počastima na Novom groblju u Beogradu.[8] Ličnost i privatni život[uredi | uredi izvor] Porodica Đorđević živela je u velikoj kući u središtu Sente i tu negovala srpsku tradiciju i nacionalno vaspitanje, što će najpre majka Ekaterina, a potom i ujak Jovan snažno preneti na mladog Sremca. To vaspitanje i taj duh Stevan Sremac će potom pretočiti u moralno načelo koga se striktno pridržavao ne samo u životu, već i u svom književnom delu, što je najizraženije u istorijskim pripovetkama o srpskim županima u ciklusu pod naslovom `Iz knjiga starostavnih`. Stevanov ujak, Jovan Đorđević, srpski književnik i tada jedan od najvećih rodoljuba u Srbiji, autor je himne Srbije `Bože pravde`.[9] Sremčev brat Jovan bio je dvorski limar, dok je mlađi Andrija postao krojač. On je otišao u Ameriku, postao imućan i živeo u gradu Vest Inglvud, u američkoj saveznoj državi Nju Džersi. Andrija je svom rodnom gradu Senti zaveštao 1938. godine 100.000 dinara radi osnivanja zadužbine za školovanje sirote dece, a takođe poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj i školskoj opštini u Senti tri ordena Stevana Sremca, koji se danas čuvaju u senćanskoj biblioteci. Jovan Sremac je posle Stevanove smrti 1906. godine poklonio gradu Nišu i Narodnoj biblioteci njegovu vrednu ličnu biblioteku od skoro 1.000 knjiga.[10] Njegov prijatelj i savremenik, Antun Gustav Matoš, opisao ga je jednom prilikom:[11] „ Bijaše visok, zdrav, lijep čovek, `bez felera`... Rumen, rano sijed, sijerih očiju, brkat, duguljastih obraza, pravilnog, malo zavijenog nosa, krupnih obrva, visokog bijelog čela. U govoru je `vrskao`; imao je poteži jezik. Krupan glas, sitni koraci, tip starog garsona, intelektualnog bećara. Samo gologlav u onoj bujnoj kao griva slobodnoj kosi, izdavaše se na prvi pogled kao artist i intelektualac. ” — Antun Gustav Matoš Književno delo[uredi | uredi izvor] Stevan Sremac na poštanskoj markici. Što je retkost u srpskoj književnosti, Sremac nije počeo pisati kao mlad čovek, na đačkoj klupi, no kao zreo čovek, tek pred 1890. Pod šifrom »Senićanin« počeo je u Bosanskoj vili 1888. objavljivati svoje poetske slike iz srpske istorije. 1889. izišla je njegova prva satirična pripovetka u niškom listu Stara Srbija za 1889. Ali na javnost je izbio i glas stekao tek pripovetkom Ivkova slava koja se pojavila 1895. u Srpskom pregledu. Ohrabren tim velikim uspehom, on je stao živo raditi, i za desetak godina objavio znatan broj radova, nekoliko romana i ceo jedan niz humorističnih i satiričnih pripovedaka.[5] Nameštaj iz Sremčeve radne sobe (postavka Narodnog muzeja u Nišu). U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje su se pojavile kao knjiga 1903. godine pod naslovom „Iz knjiga starostavnih“. To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Sremac je napisao rasprave o Romima, Đorđu Kastriotiću i dve opširne kritike na knjige B. Prokića i P. Kneževića.[7] Ivkova slava, u zasebnoj knjizi, imala je dva izdanja (Beograd, 1895. i 1899), a 1901. Sremac ju je dramatizovao u društvu sa Dragomirom Brzakom. Istu pripovetku po drugi put je 1898. dramatizovao beogradski glumac Velja Miljković. »Limunacija« na selu izišla je u Beogradu 1896 (drugo izdanje u Beogradu 1912). Pop Ćira i pop Spira, u dva izdanja (Karlovci, 1898. i Beograd, 1911). Vukadin (Zagreb, 1903), Zona Zamfirova (Beograd, 1907). [I Zona je dramatizovana.] Od važnijih njegovih satiričnih i humorističnih pripovedaka, štampanih u zasebnim knjižicama, valja pomenuti: Božićna pečenica (Beograd, 1898), Čiča-Jordan (Mostar, 1903), Jeksikadžija (Mostar, 1904), Tri pripovetke (Karlovci, 1904), Skice (Mostar, 1905), humoristični spev, koji je sam ilustrovao, Čovekova tragedija ili bal u Elemiru (Beograd, 1907), Kir Geras (Beograd, 1908). Zatim, u šest svezaka izišle su njegove poetizacije narodne istorije Iz knjiga starostavnih (Novi Sad, 1903—1909). Sem toga, veliki broj manjih pripovedaka, književnih ocena, polemičnih članaka, i nekoliko istorijskih raspravica. U vremenu oko 1900. Sremac je bio najplodniji i najpopularniji srpski pisac.[5] Realističku prozu počeo je da piše tek posle dolaska u Beograd. Dugogodišnji život u Nišu, od 1879. do 1892, bio je period stvaralačke inkubacije.[12] Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom „Božićna pečenica“, a potom su usledile „Ivkova slava“ (1895), „Vukadin“ (1903), „Limunacija na selu“ (1896), „Pop Ćira i pop Spira“ (1898), jedan od najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i „Zona Zamfirova“ (1906), najbolje komponovano Sremčevo delo. Inače, Sremac je bio poznat kao „pisac sa beležnicom“. Njegova dela su uglavnom realistična i sadrže određenu dozu humora u sebi. Karakterističnost njegovog stvaralaštva je takođe i epizodičnost. Takođe bitno je da su njegova dela vezana za tri relacije: Beograd-Niš-Vojvodina. Istorijske priče[uredi | uredi izvor] Veče komedije, koje se održalo u Zadužbini Ilije M. Kolarca 1953. godine, inspirisano delima Stevana Sremca i Koste Trifkovića. Kao profesor istorije, zanimajući se uvek istorijskim delima, sa urođenom romantičnom ljubavlju za prošlost, Sremac je sav bio u idejama istorijskoga tradicionalizma. Istorija za njega nije bila ni nauka ni zanat, no strast, poezija, vera i patriotizam, silno sredstvo za jačanje narodne duše i podizanje narodne svesti. U dvoboju između stare, romantične i »patriotske« istorijske škole Pante Srećkovića i nove, naučne, i »nerodoljubive« škole Ilariona Ruvarca, on je odlučno, prkosno, bio na strani starih.[5] I on se daje na poetsko prepričavanje narodne prošlosti i piše ceo jedan veliki ciklus istorijskih slika Iz knjiga starostavnih (Veliki župan Časlav, Vladimir Dukljanin, Vojislav Travunjanin, Veliki župan Vlastimir, Mutimir i braća mu, Rastko, Kralj Dragutin, Smrt cara Lazara, Zaboravljeni Obilići, itd.). On u prozi opeva i veliča herojsku prošlost, staru slavu i viteštvo srpsko. Suve podatke iz grčkih hroničara i srpskih letopisaca i starih biografa on je ogrnuo u veo poezije, i u lirskom tonu, ritmičnim i kitnjastim rečenicama, gotovo u »slobodnom stihu«, opevao stare junake. U taj posao on je uložio mnogo truda i književnih ambicija, ali je uspeh bio osrednji. To za istoriju nije bilo dovoljno tačno, a za književnost nedovoljno umetničko. Istorijska istina je žrtvovana, mašta je preuzela prava istine, istorijsko osećanje je slabo, i sve se više svodi na retorske amplifikacije, usiljen patos, ređanje živopisnih i zvučnih reči. Velika publika koja je Sremca inače verno pratila, osetila je pravu vrednost hibridnog pokušaja poetske istorije i istorijske poezije, i ma koliko da je on polagao, ciklus Iz knjiga starostavnih nije mogao uspeti, piše Skerlić.[13] Satira[uredi | uredi izvor] Po Jovanu Skerliću, sa Sremčevim tradicionalizmom u istoriji u vezi je njegov tradicionalizam u politici. Konzervativac u duši, on je bio pun nežnosti za »staro dobro doba« i pun nepoverenja, katkada i neraspoloženja prema svemu što je novo. Moderne ideje duhovnog, političkog i socijalnog oslobođenja on je smatrao kao jednu izopačenost duhova, bolesno fantaziranje, zaludno trošenje srpske narodne snage, nesvesnu izdaju zavetne misli. U njemu se sačuvao tip starog »crkvara« i »rodoljubca« srpskog iz Vojvodine otpre 1848. godine, onoga koji neće da zna ni za šta drugo do za »veru i narodnost«. U tom konzervatizmu i mizoneizmu, kriticizam i pozitivni reformatorski duh nove Srbije sedamdesetih i osamdesetih godina bio mu je duboko antipatičan. Te njegove prirodne sklonosti su još više razvila dva čoveka koji su na njega imali veliki uticaj, njegov ujak Jovan Đorđević, profesor istorije na Velikoj školi, i Ljubomir Nedić, koji ga je uveo u književnost. U mnogim svojim pripovetkama, delimično u Vukadinu, u celom jednom romanu »Limunaciji« na selu, — politički i polemični članci ostavljaju se na stranu — Sremac je izišao sa svojim plahim mržnjama na »narodne ljude«, radikale i socijaliste, na profesore prirodnih nauka i učitelje, ne mareći mnogo čak ni za seoski svet. Mržnje su ga zaslepljavale, i on je iz satire prelazio u grube karikature, čineći nepravde i uvrede i idejama i ljudima koji mu se nisu svideli. Te njegove političke satire i karikature odaju ga više kao partijska čoveka no kao književna posmatrača, i dokaz su samo uskosti njegovih vidika i njegove velike političke netrpeljivosti.[13] O Nišu[uredi | uredi izvor] Ako Sremac nije mario za novu Srbiju, političarsku i demokratsku, on je sve svoje simpatije dao novooslobođenim krajevima, gde se bio zadržao stari, »starovremski« patrijarhalni život. U Nišu je proveo desetak najboljih i najvedrijih godina svoga života; »Niš je mesto književnog nadahnuća njegovog«, veli jedan njegov biograf. Tu je odista i počeo pisati, slikom iz niškog života Ivkova slava stekao je glas, kao što mu je druga jedna slika niškoga života, Zona Zamfirova, možda najbolji književni posao. Romantičar po svome duhu, ne mareći za »hladan, bezdušni Zapad«, kako je sam pisao, u Nišu, odmah posle oslobođenja, naišao je na komad živopisnog, egzotičnog Istoka, gde se stari život, stare ideje sačuvale u svoj svojoj snazi. I on se vrlo dobro osećao u tim istočnjačkim dekoracijama i među prostim ali srdačnim »ljudima staroga kova«, za koje u životu nema problema ali ima životne radosti. On je osetio poeziju starog, istočnjačkog i patrijarhalnog Niša, i počeo opevati veselo »živovanje« »starovremskih« Nišlija, dao »sliku, kako sam veli, iz veselih i bezbrižnih dana starog Niša, jednu sliku starih i dobrih Nišlija...« I on je to učinio, zanimljivo i živopisno, toplo i prijatno, sa mnogo lokalne boje, često u karakterističnom dijalektu niškom. Te slike iz Niša radio je sa naročitom ljubavlju, unosio u njih jedan deo svoje mladosti, i zato su mu te stvari tako uspele i imale tolikog zasluženog uspeha.[14] Realizam[uredi | uredi izvor] Između Jakova Ignjatovića i Stevana Sremca ima izvesnih sličnosti. Obojica su Srbi iz Ugarske, rođeni na periferiji srpskoga naroda; obojica su zaneseni prijatelji »staroga dobrog doba«, patrijarhalnosti u narodnom životu, tradicionalizma i konzervativnosti u politici; obojica poetizuju i prepričavaju narodnu prošlost, obojica pišu humoristične romane, obojica imaju veliku ljubav za prost svet i za niži život, obojica su realisti ne po uverenjima no po instinktu i po ukusu. Sremac je naročito realista po načinu pisanja. Kao što su radili veliki realistički pisci, on je pažljivim okom posmatrao život, u svoju beležnicu unosio karakteristične reči, zgodne anegdote, gestove, situacije, izreke, pesme, fraze, isečke iz novina, oglase, dopise, izjave, »materijal«, jednom rečju, kako sam veli, iz koga će docnije konstruisati svoje pripovetke. Time će on svom delu dati jaku lokalnu boju i potpuno realističko obeležje. Polazeći od jedne zgodne anegdote, izvučene iz gomile »sižea«, kako ih on naziva, on je proširuje, dopunjuje novim manjim anegdotama, unosi tipove, i sve to zanimljivo priča uvek živim i živopisnim jezikom. I njegove ličnosti čine utisak vernih fotografija, a njegovo delo daje utisak neposredne stvarnosti.[15] Sukob pisca i političara[uredi | uredi izvor] U Sremčevom delu sukobljavaju se dve strane njegove ličnosti: Sremac građanin i političar i Sremac pisac. Kao građanin, Sremac je na strani starog, patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i životu, na strani onoga što polako čili i nestaje. Njegov život u palanci je život u ambijentu koji voli, koji mu „leži“. Kao političar je na strani konzervativnih ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovetke i romani trajne umetničke vrednosti. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1906. godine ali nije zbog smrti stigao da održi pristupnu besedu.[16] Književni uticaji i uzori[uredi | uredi izvor] Kao pripovedač Sremac se u velikoj meri oslanjao na raniju tradiciju srpske proze, naročito na dela Jakova Ignjatovića. Sa Ignjatovićem ga povezuju mnoge zajedničke crte: konzervativnost i tradicionalizam, idealizacija prošlosti, ljubav prema prostom svetu čiji život najradije prikazuju u svojim delima, humor. Od stranih pisaca najviše je voleo Servantesa i Gogolja. Sa Gogoljem ga povezuju takođe mnoge zajedničke osobine, naročito u stilu i književnom postupku. Poznavao je i cenio engleski realistički roman 18. i 19. veka: Fildinga, Svifta, Dikensa, Džordža Eliota. Po poznavanju domaće i strane književnosti i načitanosti, Sremac spada u najobrazovanije srpske pisce druge polovine 19. veka. Priznanja[uredi | uredi izvor] Bista Stevana Sremca ispred Narodnog pozorišta u Nišu. Bista u Sokobanji, u blizini kuće u kojoj je preminuo Bio je odlikovan sa tri ordena: 1896. - Takovskim krstom IV stepena. Orden Takovski krst Stevan Sremac je dobio za vojne zasluge, kao dobrovoljac u „Đačkoj bateriji” Milana Kujundžića Aberdara tokom srpsko-turskog rata 1876-1878. godine.[17] 1900. - Ordenom Svetog Save IV red, dodeljenom u vreme kralja Aleksandra Obrenovića (1889−1903) 1904. - Ordenom Svetog Save III stepena, dodeljenom 1904. godine u vreme kralja Petra I Karađorđevića (1903−1921). Ordenje Svetog Save Stevan Sremac je dobio za civilne zasluge u oblasti prosvete i književnosti. Premijer KJ Dragiša Cvetković otkrio je Sremčevu bistu u Niškom narodnom pozorištu 24. decembra 1939.[18] Dela[uredi | uredi izvor] Ivkova slava, 1895. Pop Ćira i pop Spira, 1898. Zona Zamfirova, 1903. Nasradin-hodža, 1894 Iz knjiga starostavnih Pripovetke Vukadin Limunacija na selu Čiča Jordan — jedna slika, 1901. Kir Geras, 1903. Ibiš-aga Nova godina Aca Groznica — slika iz Bačke, 1905. Ideal, 1904. Dim i dim, 1904. Mica i Mikica – ili »Za ’no naše negda što bijaše«, 1904. Đokica — slika iz Beograda prilikom popisa ljudstva i stoke, 1904. Maler — slika iz Beograda prilikom popisa ljudstva i stoke, 1905. Zli podanik Nova godina, 1904. Jusuf-agini politički nazori Junak dana – ili »Njegov dan«, 1904. Nackova ženidba, 1906. Jeksik-adžija, 1902. Prva žalost Pušina — jedna sličica, 1902. Kapetan Marjan — jedna slika, 1902. »Časna starina!...« — slika iz društva, 1903. U tramvaju – iliti: Jedna — ako ma i ovlaš prelistamo našu istoriju — jasna i dokazana istina — (U vidu skice jedan panegirik geniju srpskom.) Poštarev ispit — sličica Božićna pečenica Maksim — jedna troglava silueta iz naših dana Buri i Englezi — sličica iz srpskog života Pogrešno ekspedovani amanet — slika iz beogradskog života koja bi upravo trebalo da uđe u Tasin dnevnik Politički mučenik — sličica iz našeg društva Pazar za staro — privredno-ekonomska slika iz života beogradskih domaćica Putujuće društvo Ćir Moša Abenšaam − ili priča o tme kako je ćir Moša izgubio jednu svoju povlasticu, 1902. Pera Družeski — slika iz našeg društvenog života, 1904. Veličanstvena šetnja madam-Pompadure – ili (Što je rek′o Vuk Vrčević) »Ali je bolja naravska ali učena«, 1906. Seccesio plebis Libade — skica Ćirin jubilej Priča o tome kako je jedan književnik pojeo mecenata svog — skica Čovekova tragedija – ili – Bal u Elemiru – istinit događaj, epos u 10 pesama Napomena: Tekst preuzet sa prezentacije http://www.znanje.org uz odobrenje. Filmovi[uredi | uredi izvor] Sremčeva dela su od 1957. do danas prikazana na filmskom platnu: 1957. Pop Ćira i pop Spira 1961. Mica i Mikica (TV) 1962. Junaci dana (TV) 1967. Zona Zamfirova (TV) 1968. Vukadin (serija) 1972. Pop Ćira i pop Spira (TV) 1982. Pop Ćira i pop Spira (mini-serija) 2002. Zona Zamfirova 2005. Ivkova slava 2007. Božićna pečenica (TV) 2007. Ono naše što nekad bejaše (TV serija)