Programska brošura „Narodne odbrane“ objavljena 1911. g. u Beogradu. U Julskom ultimatumu, Austrougarska je zahtevala od Srbije da raspusti društvo zvano „Narodna odbrana“ i da konfiskuje sva njegova sredstva za propagandu. Važan istorijski dokument. Izuzetno retko u ponudi! Naslov Narodna odbrana Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1911 Izdavanje i proizvodnja Beograd : ǂNova štamparija ǂ`Davidović`, 1911 Fizički opis 112 str. ; 21 cm ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Narodna odbrana -- Srbija -- 1908-1911 Stanje: prednja korica iskrzana i reparirana, na prvoj stranici pečat bivšeg vlasnika, inače unutra dobro očuvano. NARODNA ODBRANA 1908–1914 – PRETEČA SRPSKE NARODNE ODBRANE U AMERICI Piše: dr Dušan T. Bataković Narodna Odbrana stvorena je u vreme Aneksione krize, u oktobru 1908, kao odgovor Srbije i srpskog naroda jednostranom aktu Austrougarske Monarhije. Bečka vlada je mimo odredaba Berlinskog ugovora (1878), svoju formalno privremenu okupaciju Bosne i Hercegovine (koje su nominalno još uvek bile pod suverenitetom Osmanskog Carstva), jednostranim aktom cara Franje Josifa I, prevela u trajno stanje pripajanjem okupiranih provincija carevini. Tim aktom bili su duboko povređeni interesi Srbije i Crne Gore, dveju srpskih država koje su smatrale da Bosna i Hercegovina, kao oblasti s pretežnom većinom srpskog pravoslavnog stanovništva treba da, shodno načelu narodnosti, dobiju pravo da se samostalno izjasne o vlastitoj političkoj budućnosti. Austrougarska je od početka okupacije 1878, sistematski nastojala da potisne nacionalni identitet bosansko-hercegovačkih Srba pokušavajući, istovremeno da Bosnu i Hercegovinu jednom vrstom političkog i ekonomskog kineskog zida odvoji od Srbije i Crne Gore. Jedan od metoda u zatiranju srpskog identiteta bilo je nametanje tzv. bosanskog jezika, s hrvatskim dijalektom i latiničnim pismom, progoni srpskih sveštenika i svih srpskih verskih i nacionalnih organizacija. Politika odnarođavanja Srba, međutim, nije dala očekivane rezultate, nego je samo dodatno jačala njihovu spremnost na otpor i organizovanu zaštitu nacionalnih interesa. Posle poraza austrougarske politike o stvaranju jedinstvene bosanske nacije, Srbi su, zajedno sa bosanskim muslimanima, dobili pravo da svoj jezik ponovo zovu srpskim (1904), veru, umesto grčko-istočnom da zovu srpsko-pravoslavnom, kao i da znatno slobodnije nego u prethodnim decenijama, razvijaju svoja kulturna i versko-prosvetna društva. Uporedo s tim, politički ugled Srbije posle povratka dinastije Karađorđević na srpski presto (1903), dodatno je probudio nade bosanskih Srba u mogućnost ujedinjenja sa maticom, dok su Hercegovci nastojali, kao u doba Istočne krize (1875–1878) da se u pogodnom trenutku pripoje Crnoj Gori i da zatim, svi zajedno, stupe u zajedničku, ujedinjenu srpsku državu. Akt o proglašenju aneksije Bosne i Hercegovine, izazvao je, stoga, ogromno razočarenje u Srbiji i Crnoj Gori. Narod se okupljao na velikim protestnim skupovima u Beogradu, Podgorici i drugim gradovima, zahtevajući od svojih vlada da akt o aneksiji protumače kao objavu rata Austrougarskoj. Od predstavnika velikih sila, pre svega od Rusije, očekivalo se da se usprotivi ovom aktu, premda su se prethodno Beč i Petrograd međusobno nagodili da aneksija ne bude povod za međunarodni sukob. Vlade Srbije i Crna Gore, bez snage da vojno intervenišu našle su se u teškoj situaciji da bez očekivane ruske podrške pokušaju da kod ostalih velikih sila iznude neku kompenzaciju za aneksiju Bosne i Hercegovine. Javno mnjenje u Srbiji i Crnoj Gori je, međutim, jednoglasno pozivalo na rat i zahtevalo da se obrazuju dobrovoljački odredi koji bi bili upućeni u Bosnu i Hercegovinu da započnu gerilske akcije. Sutradan posle proglasa aneksiji u Beogradu se, u kabinetu gradonačelnika, okupilo oko dvadeset uglednih naučnih, kulturnih i političkih radnika Srbije s ciljem da pripremi veliki miting protiv povrede Berlinskog ugovora i srpskih interesa u Bosni i Hercegovini. Na predlog književnika Branislava Nušića, prisutni su se saglasili da se osnuje društvo „Narodna odbrana“ koje će štititi i propagirati srpske nacionalne interese u anektiranim provincijama. Nušićev predlog bio je jednoglasno prihvaćen i, odmah posle velikog protestnog mitinga u Beogradu, pristupilo se obrazovanju organizacije. „Narodna odbrana“ zvanično je konstituisana na sednici od 21. oktobra 1908, kada je izabran Središnji Odbor „Narodne Odbrane“, a za predsednika organizacije bio je, kasnije, izabran general Boža Janković. Tom prilikom bio je usvojen i akcioni program organizacije sa sledećim zadacima: 1) da hrabri, podiže i snaži nacionalnu svest; 2) da obrazuje dobrovoljačke jedinice i priprema ih za oružanu akciju; 3) da prikuplja novčane i druge priloge radi ostvarenja ciljeva organizacije; 4) da organizuje, oprema i vežba komitske čete za posebno i samostalno ratovanje; 5) da razvija akciju u svim ostalim pravcima odbrane srpskih nacionalnih interesa. Odbori „Narodne odbrane“ nicali su, velikom brzinom, u unutrašnjosti Srbije. Neki odbori u unutrašnjosti obrazovani su čak i pre nego što je organizacija bila formalno konstituisana, pa je centrala u Beogradu nastavila sa obrazovanjem odbora u svim većim mestima gde ih još nije bilo. Po varošima i gradićima Srbije bilo je, za nepun mesec dana osnovano čak 223 okružnih i sreskih odbora koji su okupljali više hiljada aktivista. Glavni posao „Narodne odbrane“ u prvim mesecima njenog delovanja bio je upisivanje dobrovoljaca i prikupljanje priloga za njihovo opremanje. Odziv dobrovoljaca bio je, u Srbiji izuzetno veliki, dok je, jednovremeno, i prikupljanje materijalnih sredstava teklo zadovoljavajućom brzinom. Dobrovoljci se, međutim, nisu javljali samo iz Srbije nego i iz drugih srpskih krajeva, pre svega sa područja pod vlašću Austrougarske (Bosna i Hercegovina, Krajina, Slavonija, Dalmacija), a izvestan odziv došao je i iz Rusije i Italije. U očekivanju skorog rata protiv Dvojne Monarhije, rata koji je mnogima izgledao neizbežan, samo iz Italije najavio se značajan broj garibaldinaca spremnih da dođu u Srbiju i uključe se u čete koje je trebalo da se tajno prebace u Bosnu i Hercegovinu i otpočnu gerilske akcije. Odjek rada „Narodne odbrane“ nije bio zanemarljiv ni među srpskim iseljenicima u SAD gde su, takođe, počele da se vrše pripreme za slanje dobrovoljaca i stvaraju prvi odbori. U Srbiji se, posle prijavljivanja oko 5.000 dobrovoljaca nije gubilo vreme: odmah su formirane dobrovoljačke čete koje su, uprkos formalnoj zabrani, obučavali iskusni srpski oficiri koji su, do tada, spremali četničke odrede za borbu s Turcima u Staroj Srbiji i Makedoniji. Čak je jedan komitski odred jačine nekoliko stotina ljudi, bio za kratko vreme pripreman da se, kada dođe trenutak, ubaci u neprijateljsku pozadinu, a komite iz „Narodne odbrane“ su u naročitoj radionici učili da prave bombe i druge eksplozivne naprave. Rad „Narodne odbrane“ bio je javan, a odziv rodoljuba masovniji nego što se očekivalo. Spontanost pokreta za uključivanje u „Narodnu odbranu“ doprinela je da organizacija uskoro postane jedna od najšire prihvaćenih patriotskih udruženja. Posebno je prestiž „Narodne odbrane“ bio bez premca u samoj Bosni i Hercegovini gde se upisivanje vršilo tajno i gde su, uprkos opasnosti za članove da kao veleizdajnici dopadnu austrijskih zatvora, stvarane mreže poverenika koji su nastojali da koordiniraju svoje aktivnosti sa matičnim udruženjem u Srbiji. U Austrougarskoj se na aktivnost „Narodne odbrane“ gledalo s naročitim podozrenjem, pa su, kao preventivna mera, odmah formirani posebni odredi tzv. Štrafjkorps – jedna posebna vrsta austrijskih komita koji su imali zadatak da spreče svaki pokušaj ubacivanja gerilskih četa iz Srbije. Bečka vlada je, posle ratnih najava izvela skoro milion vojnika na granicu sa Srbijom, dok je u evropskim kabinetima diplomatskim putem, uz podršku Nemačke, radila na tome da Srbija prizna aneksiju Bosne i Hercegovine. Oduševljenje srpskog naroda „Narodnom odbranom“ nije, međutim, uticalo na razvoj aneksione krize koja je, postepeno, Srbiju, lišenu spoljne podrške vodila ka priznavanju aneksije. Priznanje je bilo formalizovano 31. marta 1909, kada je srpska vlada, posle austrougarskog ultimatuma, jednom posebnom notom bila primorana da prihvati aneksiju kao svršen čin. U izjavi srpske vlade, bilo je, na zahtev Beča, posebno naglašeno da će „Srbija razoružati i raspustiti svoje dobrovoljce i čete i sprečiti obrazovanje novih neregularnih jedinica na svojoj teritoriji.“ „Narodna odbrana“ je, tom odlukom, prestala da bude rezervoar dobrovoljaca za rat i posle raspuštanja dobrovoljačkih četa, postepeno prerasla u nacionalno udruženje koje se, prevashodno, bavilo kulturnim i političkim prosvećivanjem srpskog naroda. Premda je aneksija primljena kao veliki udarac srpskim nacionalnim interesima, vođstvo „Narodne odbrane“ smatralo je svojom obavezom da ne posustane na razvijanju i jačanju nacionalne svesti, razvijanjem mreže svojih poverenika i upornim kulturnim i prosvetnim radom na terenu. Tada je glasilo „Narodne odbrane“ usvojilo maksimu velikog češkog patriote Tomaša Masarika da se nacionalni ciljevi najbolje postižu stalnim i upornim radom, ma kako on izgledao skroman i ograničen: „Sitni i mali rad je skromni, nevidljivi i nezapaženi rad pojedinaca na malom i sitnom, koji, kada se sabere plod svih, daje veliko delo.“ „Narodna odbrana“ je preusmerila svoj rad na prevashodno kulturne i prosvetne poslove. Nova pravila rada udruženja predočena su javnosti 17. jula 1909, u nastojanju da Odbrana svojim radom ne izaziva dalje zaoštravanje odnosa između Srbije i Austrougarske. Na veleizdajničkim procesima protiv Srba u Hrvatskoj i Bosni, austrougarske vlasti su često ukazivale na Narodnu odbranu kao na koordinatora svih aktivnosti u cilju podrivanja unutrašnje stabilnosti Dvojne Monarhije i pripreme za oružani put sjedinjavanja tih pokrajina sa Kraljevinom Srbijom. U programskoj brošuri, gde su 1911. bili javno izneseni ciljevi „Narodne odbrane“ stajalo je sledeće: „Aneksija je bila samo jedan udarac protiv nas od strane naših neprijatelja, ispred koga su išli mnogi drugi, a posle koga će doći opet drugi. Da nas ne bi novi napad zatekao jednako nespremne, trebalo je pripremiti se – raditi. Nesprema, koju smo pokazali za vreme aneksije, nije bila samo `vojnička`, nego opšta, narodna. Vojska je danas narod. Da bi narod dao dobru vojsku, nije dovoljno ako on ima samo puške i topove. Da bi pokazao uspeh u ratu, mora naš narod umeti rukovati oružjem, mora znati da treba ići (i zašto) u rat, mora imati jaku narodnu (srpsku) svest, mora biti prosvećen, ne sme biti zavađen, mora biti zdrav i privredno jak. Sve je to potrebno i za rat s puškom i topom. Pored toga dolazi još i ovo: ovo što mi zovemo mir, nije mir, nego je i ovo mirno vreme ratno. Između naroda koji se takmiče nema mira nikada. Borba puškom i topom između njih je samo trenutak, kad se meće sve na jednu kartu i hoće da izazove rešenje. Dotle se narod bori školom, knjigom, trgovinom, privredom, takmičenjem u zdravlju i viteštvu, radom na narodnom napretku u svakom pravcu.“ U programskoj brošuri „Narodne odbrane“ bilo je, takođe, objašnjeno šta se sve podrazumeva tim pojmom, i koje su aktivnosti prioritet toga doba: „Dok su se kod nas mnogi, među njima i neki ugledni učeni ljudi, čudili, kako se može nazvati Narodnom odbranom rad na čuvanju narodnog zdravlja, osnivanja Sokola, držanju predavanja itd, dotle pojmom i imenom Narodne Odbrane shvataju i nazivaju drugi svi slični rad kod svoje kuće: Nemci, Česi, Poljaci, Slovenci itd. Reči Narodna Odbrana, rad Narodne Odbrane, borba u Narodnoj Odbrani postale su upravo kao neki stručni izraz za celokupnu borbu, koju danas usred mira vodi privatna inicijativa narodna za narodno održanje, za ojačanje narodne privrede i prosvete, za držanje zdravlja, za očuvanje zemlje, za održanje materinjeg jezika itd.“ Ideja vodilja „Narodne odbrane“ bila je misao o ujedinjenju svih Srba, a tu ideju trebalo je propagirati ne samo s pozivom na nacionalnu svest i nacionalna osećanja, nego praktičnim ukazivanjem na prednosti ujedinjenja pre svega zbog kulturnih i ekonomskih potreba srpskog društva. „Narodna odbrana je, takođe, posebnu pažnju poklanjala snaženju viteškog duha u srpskom narodu, ukazujući na potrebu fizičke regeneracije mladih naraštaja. „Narodna odbrana“ je stoga pomagala gimnastičke društva i streljačke družine širom Srbije, dok su, u cilju snaženja rodoljubive svesti, bile organizovane serije predavanja o nacionalnom jedinstvu, predavanja koja su držali najistaknutiji srpski intelektualci. „Narodna odbrana“ bila je nadstranačka organizacija u kojoj se s nezadovoljstvom gledalo na političke rasprave u zemlji, pa je stoga vođstvo Odbrane posebno nastojalo da se okupe sve patriotske snage posvećene najvišim nacionalnim idealima, s namerom da se srpsko društvo moralno i duhovno preporodi i oblikuje jedan novi tip našeg čoveka, sposobnog za najteža iskušenja. Premda je „Narodna odbrana“ u prvim godinama svoga rada nailazila na značajan odjek u narodu, odsustvo konkretnih akcija revolucionarnog tipa, kakve je imala u početnim godinama svoga rada, postepeno je smanjivalo njen uticaj u narodu, jer je i u samom vođstvu, već početkom 1912, došlo do podvajanja i nesaglasja oko vrste aktivnosti koja treba da ima prednost u godinama koje dolaze. Iz vođstva „Narodne odbrane“ počeli su da se povlače ugledni intelektualci, nezadovoljni jednom grupom lica koja su počela da utiču na rad udruženja. Grupa intelektualaca, koja je tražila da rad Odbrane bude sasvim javan, više politički defanzivniji, a aktivniji na kulturnom planu ubrzo se izdvojila iz „Narodne odbrane“ i osnovala sopstvenu organizaciju „Kulturnu ligu“ koja je naglasak stavljala na kulturne i prosvetne inicijative. Druga grupa, koja je ostala u vođstvu Odbrane, zahtevala je da se mreža „Narodne odbrane“ u Bosni i Hercegovini iskoristi za prikupljanje obaveštenja o političkim i vojnim aktivnostima Dvojne Monarhije uperenih protiv Srbije, a da sama „Narodna odbrana“ tajno pristupi pripremanju zagranične političke i vojne akcije. Bili su to članovi tajne, pretežno oficirske organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ poznatije pod imenom „Crna ruka“, osnovane 1911, između ostalog, i zbog nezadovoljstva političkom i gerliskom pasivnošću „Narodne odbrane“. U istoriografiji još nije do kraja razjašnjeno među-sobno prožimanje ove dve organizacije koje su imale iste ciljeve ali su nameravali da ih postignu različitim sredstvima. Dok su vođi „Narodne odbrane“ smatrali preuranjenom bilo kakvu zavereničku aktivnost, oficiri u „Crnoj ruci“ su hteli da ožive komitsku akciju kakva je posle 1908, zbog amnestije komitama svih narodnosti nakon mladoturskog prevrata, prestala u Staroj Srbiji i Makedoniji. Jedan od vođa „Crne Ruke“, oficir Čedomir Popović, zapisao je da se tajna oficirska organizacija rado služila imenom „Narodne odbrane“ zbog njenog velikog ugleda van granica Srbije, pa su smatrali za štetno da se javno iskaže nesaglasje između dve organizacije „ili još gore, pocepanosti i neslaganja u pitanju rada i načina izvođenja nacionalno-revolucionarne organizacije.“ Zagraničnom akcijom, u prikupljanju obaveštajnih podataka u Bosni i Hercegovini, u Staroj Srbiji i Makedoniji, rukovodio je šef Odseka za obaveštajnu službu, potpukovnik Dragutin Dimitrijević, zvani Apis, čiji su poverenici - granični oficiri, podatke prikupljali od rodoljuba oduševljenih za ideju nacionalnog ujedinjenja predstavljajući se ne kao obaveštajni oficiri nego kao aktivisti „Narodne odbrane“. Značajan uticaj na rad „Narodne odbrane“, crnorukci su vršili preko majora Milana Vasića koji je 1912, preko pristalica „Crne ruke“ u upravnom Odboru, bio umesto po oficirskom rangu mlađeg Milana Pribićevića, izabran za sekretara Odbrane. Tako su crnorukci, članovi jednog tajnog udruženja, znali sve šta se dešava u Narodnoj odbrani, dok većina članova Odbrane ako nisu bili članovi „Crne ruke (kojih je bilo dosta u lokalnim odborima Odbrane), nisu znali kakvi su planovi i delatnost tajne oficirske organizacije. Međutim, pošto su mnogi patrioti iz Bosne, Hercegovine, Vojvodine, Hrvatske, Slavonije i Dalmacije dnevno prolazili kroz „Narodnu odbranu“, u Austrougarskoj je stvoreno uverenje da je „Narodna odbrana“ ključna organizacija u Srbiji koja usklađuje i usmerava sve subverzivne akcije na podrivanju jedinstva Monarhije. Balkanski ratovi doveli su „Narodnu odbranu“ u nova iskušenja, jer su mnogi dobrovoljci u srpskoj vojsci bili regrutovani preko njenih odbora i povereništava. Hiljade dobrovoljaca pohrlilo je u Srbiju da se uključi u istorijsku vojnu za oslobađanje Kosova. Prvi balkanski rat, u kojem su u kratkom razdoblju, počev od oktobra 1912, oslobođeni Kosovo i Makedonija, bio je najpopularniji rat u srpskoj istoriji. Prilozi za „Narodnu odbranu“ bili su, tada skupljani u svim srpskim pokrajinama, ali, takođe, i u prekomorskim zemljama, pre svega među srpskim iseljenicima u Sjedinjenim državama, stvarajući od Odbrane sabirno mesto za prihvat i slanje dobrovoljaca na prve linije fronta. Predsednik „Narodne odbrane“, general Božidar Janković bio je na čelu Treće srpske armije koja je oslobodila Kosovo, pa je po njemu, kasnije, jedno mesto na južnom Kosovu (Elez-han), na današnjoj granici prema Makedoniji, preimenovano u Đeneral Janković. Prestiž „Narodne odbrane“, ozbiljno uzdrman u prethodnoj godini, bio je obnovljen. Premda je sekretar „Narodne Odbrane“ poginuo u Drugom Balkanskom ratu, uticaj „Crne ruke“ na rad udruženja nije nestao, ali su ga u novim uslovima (jer ni „Crna ruka“ nije više imala redovne sastanke) sprovodili istaknuti pojedinci, Apisovi štićenici, bez pune koordinacije koja je postojala u prethodnim godinama. Budući atentatori na Franca Ferdinanda, Gavrilo Princip, Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović obučavani su, uz pomoć crnorukaca, u prvoj polovini 1914. u Beogradu, ali su u Bosnu, uoči atentata na austrougarskog prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda, prebačeni preko srpske granice na Drini uz sadejstvo i logističku podršku članova „Narodne odbrane“, koji, međutim, nisu znali s kakvom namerom se mladobosanci šalju u Sarajevo. Posle atentata u Sarajevu na Vidovdan 1914, koji je bio povod za Prvi svetski rat, Austro-Ugarska je u svom ultimatumu Srbiji iz jula 1914, uz niz drugih, za nezavisnu državu teško prihvatljivih zahteva dodala, pod brojem 2, i sledeća zahtev srpskoj vladi: „Da odmah raspusti društvo zvano „Narodna odbrana“, da konfiskuje sva njegova sredstva za propagandu i da isto tako postupi sa ostalim društvima i udruženjima u Srbiji, koja se bave propagandom protiv Austro-Ugarske Monarhije. Kraljevska (srpska) vlada preduzeće potrebne mere kako rasturena društva ne bi mogla da produže rad pod drugim imenom i u kom drugom obliku.“ Narodna odbrana je bila nacionalna nevladina organizacija u Kraljevini Srbiji osnovana 1908. godine (u vreme Aneksione krize) u Beogradu, kao protest protiv nelegalne aneksije provincije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske. Osnivači ove organizacije su bili, između ostalih, Jovan Dučić i Branislav Nušić. Za vreme Balkanskih ratova preko ove organizacije su regrutovani dobrovoljci za borbu u Makedoniji. U Julskom ultimatumu, Austrougarska je zahtevala od Srbije da raspusti društvo zvano „Narodna odbrana“ i da konfiskuje sva njegova sredstva za propagandu. Srpska vlada u svom odgovoru navodi da nema nikakvih dokaza da je društvo „Narodna odbrana“ učinilo ma kakvo krivično delo ove vrste u licu koga od svojih članova; no ako postoji takvo delo, raspustiće društvo „Narodnu odbranu“. Osnovna ideologija Imajući u vidu širok region koji su Srbi naseljavali, narod nikada nije bio ujedinjen u jednu državu. Tu je takođe bilo sukoba između njih i drugih, kao što su Bugari i Turci. Austrougarskom Aneksijom BiH (gde je bila velika koncentracija Srba), Srbi su izrazili potrebu za zaštitu naroda odbrambenim organizacijama, kao što je bila Narodna odbrana. 1911. godine pamflet pod nazivom Narodna odbrana Izdanje Središnog odbora Narodne odbrane je usredsređen na šest glavnih tačaka: Podizanje, inspirisanje i jačanje sentimenta nacionalnosti (narodnosti). Prijavljivanje i regrutacija dobrovoljaca. Stvaranje jedinica dobrovoljaca i njihovo pripremanje za oružani sukob. Prikupljanje dobrovoljnih priloga, uključujući novac i druge stvari neophodne za ostvarenje svojih zadataka. Organizacija, oprema i obuka specijalnih revolucionarnih grupa (Komita), namenjeno za posebne i nezavisne vojne akcije. Razvijanje aktivnosti za odbranu srpskog naroda u svim drugim pravcima. Pamflet jasno pokazuje da mržnja Austrougarske nije bio cilj grupe, ali umesto toga, bio je prirodna posledica želje za nezavisnost i jedinstvo u okviru jedne nacije. Centralni komitet Narodne odbrane nalazio se u Beogradu. Članovi Narodne odbrane Božidar Janković predsednik Ljubomir Jovanović potpredsednik Milorad Pavlović Mladen Stojanović Aca Stojanović Ljubomir Davidović, aktivan član i jedno vreme predsednik Narodne odbrane. Branislav Nušić član Živojin Rafajlović član Milan Vasić sekretar Milan Pribićević sekretar Živojin Dačić Luka Ćelović Velimir Karić sekretar Milan Glišić Vojislav Marinković V. N. Vulović `Narodna odbrana` Formirana 1908. bila je nacionalni pokret, koji po obimu, rasprostranjenosti i intezitetu uticaja nije prije postojala kod našeg naroda. Organizacija je rađena po stranim modelima. Najbliži strani model ovoj organizaciji je bila rumunska `Kulturna liga` iz 1891. `Narodna odbrana` nastala je spontano u revoltu protiv aneksije Bosne i Hercegovine oktobra 1908. kao i prijetnje ratom Srbiji od strane Austrije. List `Politika` 6. oktobra1908. poziva na demonstracije u kojima učestvuje 1/4 glavnog grada. Na inicijativu Branislava Nušića, general Božidar Janković stvara `Narodnu odbranu`, čiji je cilj skupljanje dobrovoljaca i pomoći u slučaju rata. Po programu iz 1911. organizacija je trebalo da ispunjava šest zadataka: 1) jačanje nacionalne svijesti u srpskom narodu, 2) `viteška djelatnost`, 3) slušanje predavanja o ciljevima pokreta, 4) rad sa ženama, 5) održavanje veza sa srpskim narodom preko granice i 6) skupljanje novčane pomoći za potrebe u budućim krizama. Ne zna se tačno koliko je članova imala `Narodna odbrana` ali se procjenjuje između 150.000 i 300.000. Poznato je da je u Balkanskim ratovima 1912. `Narodna odbrana` djelovala da se naoružani ljudi koje je poslala srpska vlada na granici sa Austrijom vrate i ne provociraju habsburšku vladu. Veliku štetu ovom pokretu nanijela je oficirska organizacija `Ujedinjenje ili smrt` (1911), koja se tajno infiltrirala i djelovala kroz tijelo `Narodne odbrane`. A STATEMENT FROM THE SERBIAN GROUP NARODNA ODBRANA (1911) In 1911 the Serbian nationalist group, Narodna Odbrana (‘People’s Defence’), issued this provocative statement attacking Austria-Hungary for the annexation of Bosnia: The annexation [of Bosnia] was only one of the blows which the enemies of Serbia have aimed at this land. Many blows preceded it, and many will follow it. Work and preparation are necessary so that a new attack may not find Serbia equally unprepared. The object assigned to the work to be done by the people of every class is the preparation for war in all forms of national work, corresponding to the requirements of the present day. This is to be effected through the strengthening of the national consciousness, bodily exercises, increase of material and bodily well-being, cultural improvements, etc. A new blow, like that of the annexation, must be met by a new Serbia, in which every Serbian, from the child to the old man, is an infantryman. The Narodna Odbrana proclaims to the people that Austria is our first and greatest enemy. Just as once the Turks attacked us from the south, so Austria attacks us today from the north. If the Narodna Odbrana preaches the necessity of fighting Austria, she preaches a sacred truth. Today the Narodna Odbrana gathers under its standard the citizens of Serbia, as it gathered them at the time of the annexation. Then the cry was for war, now the cry is for work. Then meetings, demonstrations, voluntary committees, weapons, and bombs were needed. Today, steady, fanatical, tireless work is required to fulfill the tasks and duties, to which we have drawn attention, for preparation for the fight with gun and cannon. 1911 The Narodna Odbrana A secret, patriotic society, the Narodna Odbrana or `Defence of the People` was founded in Serbia in approximately 1908. Its intent was to strengthen a spirit of nationalism. As well, volunteer cells prepared to take `special and independent military action` were part of its organisational structure. Gavrilo Princip apparently held membership in this society. The following was a description of the society`s programme which appeared in the Narodna Odbrana, published by the Central Committee of the Narodna Odbrana Society. Narodna Odbrana Izdanje Stredisnog Odbora Narodne Odbrane (Belgrade, 1911). The annexation [of Bosnia and Herzegovina] was only one of the blows which the enemies of Serbia have aimed at this land. Many blows preceded it, and many will follow it. Work and preparation are necessary so that a new attack may not find Serbia equally unprepared. The object assigned to the work to be done by the people of every class is the preparation for war in all forms of national work, corresponding to the requirements of the present day. This is to be effected through strengthening of the national consciousness, bodily exercises, increase of material and bodily well-being, cultural improvements, etc. A new blow, like that of the annexation, must be met by a new Serbia, in which every Serbian, from child to greybeard, is a rifleman. The old Turks of the South gradually disappear and only a part of our people suffer under their rule. But new Turks come from the North, more fearful and dangerous than the old; stronger in civilization and more advanced economically, our northern enemies come against us. They want to take our freedom and our language from us and to crush us. We can already feel the presages of the struggle which approaches in that quarter. The Serbian people are faced by the question `to be or not to be?` The Narodna Odbrana does not doubt that in the fight against the enemies with whom we stand face to face, our people will provide a succession of heroes. However, the Narodna Odbrana is not content with this, for it regards the so-called peaceful present-day conditions as war, and demands heroes, too, for this struggle of today which we are carrying on in Serbia and beyond the frontier. In using the word `people` the Narodna Odbrana means our whole people, not only those in Serbia. It is hoped that the work done by it in Serbia will spur the brothers outside Serbia to take a more energetic share in the work of private initiative, so that the new present-day movement for the creation of a powerful Serbian Narodna Odbrana will go forward in unison in all Serbian territories. The Narodna Odbrana proclaims to the people that Austria is our first and greatest enemy. Just as once the Turks attacked us from the south, so Austria attacks us today from the north. If the Narodna Odbrana preaches the necessity of fighting Austria, she preaches a sacred truth of our national position. For the sake of bread and room, for the sake of the fundamental essentials of culture and trade, the freeing of the conquered Serbian territories and their union with Serbia is necessary to gentlemen, tradesmen, and peasants alike. While the Narodna Odbrana works in conformity with the times according to the altered conditions, it also maintains all the connections made at the time of the annexation today therefore it is the same as it was at the time of the annexation. Today, too, it is Odbrana (defence); today, too, Narodna (of the people); today, too, it gathers under its standard the citizens of Serbia as it gathered them at the time of the annexation. Then the cry was for war, now the cry is for work. Then meetings, demonstrations, voluntary clubs ( Komitees), weapons, and bombs were asked for; today steady, fanatical, tireless work and again work is required to fulfil the tasks and duties to which we have drawn attention by way of present preparation for the fight with gun and cannon which will come. KC (N)

SPOMENICA proslave tridesetpedogodišnjice ČETNIČKOG POKRETA U JUŽNOJ SRBIJI 1938 Kao na slikama Extra retko Pod terminom četnici (od reči četa, četovanje) do kraja 19. veka su se podrazumevali gerilski borci svrstani u male borbene jedinice — čete. U srpskim pesmama često se za hajduke i uskoke koristi termin četnik. Od kraja 19. veka za pripadnike dobrovoljačkih srpskih formacija koje su nastale krajem 19. veka i koje su organizovale i pomagale vlasti u Srbiji u cilju slabljenja turske moći na Balkanu vezuje se naziv četnik. Paralelno s terminom četnik, do Prvog balkanskog rata figurira i izraz komita kao termin za pripadnika revolucionarnog-četničkog komiteta. Izraz „komita“ je primljen od pripadnika Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije i od članova srpske četničke organizacije, dok su se grčki revolucionari-gerilci nazivali andartima.[1] U Drugom svetskom ratu naziv četnici se odnosi i na ostatke vojske Kraljevine Jugoslavije koje je reorganizovao Dragoljub Mihailović, a čije je zvanično ime bilo Jugoslovenska vojska u otadžbini, kao i za borce Koste Pećanca. Poreklo Glavni članak: Komiti Na Balkanu su četničku akciju prvi otpočeli Bugari. Godine 1893, i 1894. u Solunu osnovana je Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija (VMRO) s ciljem da oružanom gerilskom rukom obezbedi Bugarskoj prisajedinjenje Makedonije i Trakije. Grčki četnici, andarti, delovali su u spornim slovensko-grčkim oblastima protiv četa bugarskih organizacija od 1902.[2] Srpski četnici ili komite su prvobitno, od 1903. svoje akcije usmeravali na zaštitu Srba u Osmanskom carstvu od terora muslimanskih bandi i četa VMROa. Na početku Balkanskih ratova postojalo je 110 bugarskih (VMRO), 108 grčkih, 30 srpskih i 5 vlaških odreda. Oni su podržavali svoje strane u turskoj pozadini u Prvom balkanskom ratu. Komitske borbe u Makedoniji Glavni članci: Borba za Makedoniju i Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija Četnici u Makedoniji Od ukidanja Pećke patrijaršije svi pravoslavci su bili podređeni Carigradskoj patrijaršiji koja je zastupala grčke interese, negirajući postojanje drugih nacija pod svojom upravom, što u velikoj meri izaziva revolt balkanskih Slovena, u prvom redu Srba i Bugara. Godine 1872, bugarska crkva dobija samostalnost i počinje sa osnivanjem škola, crkvenih opština i biblioteka. Oni koji nisu hteli da prihvate ova nastojanja, ostajali su pod upravom carigradske patrijaršije. Srbija 1885. godine počinje sa prosvetnom i kulturnom akcijom, u isto vreme tražeći da se postavljaju srpske vladike u krajevima gde su Srbi većina. Tome su se Grci žestoko protivili. Za to vreme, Bugari, pošto su imali nacionalnu crkvu koja je osnivala škole, ostvaruju svoj uticaj, naročito u gradovima. Da bi pojačali svoj uticaj Bugari se odlučuju na oružanu akciju. Počinju da šalju čete u Makedoniju i Staru Srbiju i dižu bunu u oblasti Strume. Pripadnici ovih četa kasnije se nazivaju komitama. Jedna grupa osniva organizaciju VMRO sa ciljem da se izbori za autonomiju Makedonije. Čitavu teritoriju dele na rejone kojima su na čelo postavljali vojvode. Ljudstvo je organizovano po desetinama na taj način da nijedan komita nije znao imena ostalih devet. U početku u ovu organizaciju ulaze i mnogi Srbi čiji je cilj bio oslobođenje od Turske. Kasnije, glavni uticaj u ovoj organizaciji preuzima Vrhovni komitet sastavljen od visokih bugarskih oficira, čiji je cilj bio priključenje Makedonije Bugarskoj. Zbog toga sve više dolazi do sukoba između Srba i Bugara. Bugari sve više pritiskaju Srbe kako bi ih naveli da napuste carigradsku patrijaršiju i priključe se njihovoj crkvi često koristeći ubistva kao metod ubeđivanja. Na udaru su bili naročito sveštenici, učitelji i školski nastojnici. Od 1897. do 1903. godine takve akcije ne daju očekivani uspeh. VMRO je zato želela akciju koja će privući pažnju Evrope i ubrzati ostvarenje ciljeva. Zato na Svetog Iliju 1903. godine dižu ustanak u Kruševu (tzv. Ilindanski ustanak) gde su većinu stanovništva činili Vlasi. Zbog loše organizacije ustanak je propao, a najviše je stradalo lokalno stanovništvo, dok su se čete iz Bugarske povukle. Tada je počeo još veći teror Bugara prema Srbima što je navelo Srbe da se sami organizuju. Srpski komiti u Makedoniji Veleški vojvoda Jovan Babunski Prva srpska četa je formirana u Beogradu 29. maja 1903, imala je 8 četnika, a komandant je bio Ilija Slave, Srbin iz Makedonije. U septembru 1903. godine osnovana je u Beogradu «Srpska revolucionarna organizacija» i njen Centralni odbor. Za predsednika je izabran dr Milorad Gođevac, a za članove Vasa Jovanović, Luka Ćelović, general Jovan Atanacković, Ljubomir Davidović, Golub Janić i akademik Ljubomir Stojanović.[3] Kasnije im se priključio kapetan Živojin Rafajlović iz Vranja, koji je do tada samostalno organizovao prebacivanje naoružanih ljudi u Staru Srbiju. U to vreme, zbog sve većeg nasilja VMRO-a, Srbi u Staroj Srbiji i Makedoniji su se i samostalno organizovali. Micko Krstić u Poreču, Čiča Pavle Mladenović i Jovan Stanojković-Dovezenski u Kumanovskoj kazi osnovali su čete u svojim krajevima i prvi pružili organizovani otpor Bugarima. Četa vojvode Krste Kovačevića 1905. U Skoplju 1905. godine Srbi stvaraju udruženje Srpska odbrana koje je počelo sa organizovanjem četa na terenu, najpre sastavljenih od meštana koji su bili pod uticajem viđenijih ljudi i učitelja, a kasnije su čete formirane i u Srbiji i prebacivane preko granice. Čete su bile različite jačine, a vođa je imao titulu vojvode. Formirana su dva Gorska štaba za teritorije istočno i zapadno od Vardara. U početku je to više bila stvar privatne inicijative, jer zvanično Srbija nije podržavala ovu akciju zbog protivljenja velikih sila. Kasnije, sve jači je bio uticaj srpskih oficira, a od 1905. godine rukovođenje je preuzelo Ministarstvo inostranih poslova. Do 1907. godine Srbi su stvorili dobru vojnu organizaciju[traži se izvor], čija je najveća aktivnost bila izražena na području Skopskog i Bitoljskog vilajeta. U više borbi četnici su uspeli da potisnu bugarske čete, tako da su ovi zadržali uporišta uglavnom u gradovima, jer tamo zbog prisustva turske vojske nije smelo da bude oružanih sukoba. Ipak, odigralo se i više borbi sa turskom vojskom i naoružanim grupama Albanaca, tako da su srpske čete i pored velikih žrtava[traži se izvor], uspele da stave pod kontrolu veći deo teritorije današnje Makedonije[traži se izvor]. U ovim borbama istaklo se više vojvoda. Među njima najpoznatiji su bili: Micko Krstić, Jovan Babunski, Gligor Sokolović, Vasilije Trbić, Jovan Dolgač, Anđelko Aleksić, Krsta Trgoviški, Ilija Jovanović — Pčinjski, Lazar Kujundžić, Savatije Milošević, Kosta Pećanac, Vanđel Dimitrijević, Todor Krstić-Algunjski, Sreten Rajković-Rudnički, Đorđe Ristić Skopljanče, Vojin Popović — Vuk, Vojislav Tankosić, Cene Marković, Rade Radivojević-Dušan Vardarski, Trenko Rujanović, Zafir Premčević, Josif Mihailović, Pavle Blažarić, Emilio Milutinović, Mihailo Josifović i Boško Virjanac. Krajem 1907. godine došlo je do razmimoilaženja u četničkom pokretu. Jedna grupa je htela da se akcijom rukovodi iz Beograda, a druga je bila za prvenstvo Skoplja. Centralni odbor je poslao kapetana Alimpija Marjanovića. Godine 1908, u Turskoj se desila Mladoturska revolucija, čije su vođe propagirale jednakost svih stanovnika bez obzira na veru. Zbog toga, pod pritiskom velikih sila, došlo je do obustave četničke akcije – do raspuštanja četa na terenu. U to vreme je došlo do krize zbog aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske. Pošto se očekivao rat stvoreni su četnički odredi i raspoređeni duž Drine. Njima su komandovali Vojislav Tankosić, Vojin Popović — Vuk i Jovan Babunski. Tada je stvorena i organizacija Narodna odbrana sa ciljem da prikuplja dobrovoljce i sredstva za pomoć Srbima u Bosni i Hercegovini, ali je ubrzo pod pritiskom evropskih sila, njena aktivnost morala da bude obustavljena a Srbija je bila primorana da prihvati aneksiju. U južnoj Srbiji i Makedoniji, Bugari i Albanci su ponovo počeli da vrše nasilje nad Srbima. U to vreme ubijeni su i vojvode Micko Krstić i Gligor Sokolović. Stanje je bilo takvo da je 1911. godine ponovo počelo slanje četa i prenos oružja, da bi se ojačale lokalne čete. Pred početak Prvog balkanskog rata Gorski štab je stavljen pod komandu štaba Prve armije. Četnici na terenu su organizovani da bi izazivali pometnju u pozadini turske vojske.[traži se izvor] Na granici, čete su okupljene u odrede pod komandom vojvoda Božina Simića, Vojislava Tankosića i Vojina Popovića — Vuka. Prve borbe i zauzimanje karaula izveli su četnici. Kozjački odred vojvode Vuka je učestvovao u Kumanovskoj bici i imao je ozbiljne gubitke. Prvi je stigao u srednje Povardarje i u Azotu (oblast između Velesa i Prilepa) se spojio sa odredom Vasilija Trbića. Prekovardarski odred je učestvovao u borbama između Debra i Kičeva, u okolini Ohrida i u Bitoljskoj bici. Nakon završetka rata četnički odredi iz Srbije su raspušteni, a lokalne čete su i dalje vodile borbe sa Albancima i bugarskim četama. Četnici Vasilija Trbića su imali značajnu ulogu u gušenju pobune Albanaca 1913. godine na području Debra. Četnička zakletva „Vo imja Oca i Sina i Svjatago Duha, Amin! Ja _____ zaklinjem se u Gospoda Boga u Gospoda Sina Isusa Hrista i Gospoda Duha Svetoga: Zaklinjem se u hleb ovaj, zaklinjem se u krst ovaj, zaklinjem se na nož ovaj i revolver, da ću tačno i svesno, bezuslovno ispunjavati sve naredbe Komiteta koje mi se budu dale, a koje idu u korist našeg oslobođenja i ujedinjenja sa Majkom Srbijom, a pod upravom Komiteta. Ako bi se namerno ogrešio o datu zakletvu, da me Bog, Krst, Ime, Slava i hleb kazne, a nož i revolver kaznu izvrše. Amin!” Četnička zakletva prvi put je izgovorena u Beogradu 28. aprila 1904. godine. Komitet u zakletvi odnosi se na Srpski revolucionarni komitet koji je osnovan 1903. godine.[4] Novi krajevi posle Balkanskih ratova Koliko je Vlada Kraljevine polagala na pitanje bezbednosti u novim krajevima, može se videti i po tome što je pored vojske i policije odlučila da formira i četiri bataljona dobrovoljaca četnika za ove krajeve. Mišljenje je bilo da su ovi bataljoni neophodni, pa je odobreno Inspektoratu policije da izvrši njihovu organizaciju. Tim povodom, načelnik Štaba Vrhovne komande, đeneral Živojin Mišić je u Skoplju potpisao naredbu o obrazovanju četiri bataljona dobrovoljaca četnika sa privremenim sedištima i to – Prvi bataljon u Sv. Nikoli (Kliseli), Drugi u Prištini, Treći u Đevđeliji i Četvrti u Negotinu na Vardaru. Bilo je predviđeno da se popunjavanje ovih bataljona vrši iz redova stanovništva novih krajeva. Pored bivših četnika hrišćana iz ovih okruga, bilo je predviđeno da se u dobrovoljačke bataljone primaju prvenstveno Turci i Arnauti koji su služili u turskoj vojsci, tako što bi zadržali činove koje su imali. U ove bataljone su mogli biti primljeni čak i bivši turski oficiri, ukoliko su za tako nešto izrazili želju. Svi primljeni dobrovoljci su bili obavezni da polože zakletvu kralju Petru po obredima dotične veroispovesti, posle čega su potpadali pod zaštitu srpskih vojnih zakona i Uredbe o vojnoj disciplini.[5] Četnici u Prvom svetskom ratu Četa Stojana Vukovića. Snimio Arčibald Rajs Pred Prvi svetski rat četnici su raspoređeni u četiri odreda: Zlatiborski, pod komandom Koste Todorovića, Jadarski, pod komandom Vojina Popovića, Rudnički, pod komandom Vojislava Tankosića i Gornjački, pod komandom Velimira Vemića. Namenjena im je uloga komandosa. Nastupali su kao prethodnica, a u odstupanju su ostajali u neprijateljskoj pozadini. Učestvovali su u svim značajnim bitkama do proterivanja neprijatelja i oslobođenja Beograda 1914. godine. Pojedine čete su delovale 1914. godine u borbama u istočnoj Bosni i doprle u blizinu Sarajeva. Četnički odredi su imali velike gubitke pa su preostali četnici stavljeni pod komandu vojvode Vuka, početkom 1915. godine. U septembru iste godine ovaj odred je upućen na granicu gde je vodio borbe sa Bugarima. Posle sloma, odred se sa srpskom vojskom povukao preko Albanije na Krf. Pošto je bio sveden na 450 boraca, odred je popunjen dobrovoljcima i upućen na Solunski front. U borbama na Sivoj steni i Gruništu odred je desetkovan, a vojvoda Vuk je poginuo. Preživeli četnici su posle toga raspoređeni u operativne jedinice. Pored ovih odreda, postojale su i neke manje četničke formacije među kojima i jedinice Jovana Babunskog i Cene Markovića, koje su 1917. godine stavljene na raspolaganje francuskoj vojsci na Solunskom frontu. Posle okupacije u Crnoj Gori su formirane manje četničke grupe. Delovale su samostalno i nepovezano. Na jugu Crne Gore nisu uspele da se održe, kao na severu u teško prohodnim planinama. Na kraju rata razvile su ozbiljnu akciju i razoružale su više austrougarskih jedinica. Na teritoriji Srbije je takođe ostao jedan broj četnika i vojnih obveznika koji su, organizovani u manje ili veće grupe, pružali otpor austrougarskoj vojsci. To je najviše došlo do izražaja u Toplici, Jablanici i Pustoj Reci. Krajem 1916. godine, posle ulaska Rumunije u rat, sa Solunskog fronta je po naređenju Vrhovne komande, poslat u Toplicu vojvoda Kosta Pećanac da organizuje četničke jedinice koje bi u trenutku proboja fronta otpočele akcije protiv okupatora. U isto vreme, njegov zadatak je bio da spreči prevremene akcije. Stanje je bilo takvo da je narod želeo ustanak, očekujući skori dolazak srpske vojske. Pećanac je naišao na već dobro organizovane jedinice, od kojih je najbolji bio odred pod komandom Koste Vojinovića. Do ustanka je došlo nakon odluke Bugarske da izvrši prisilnu mobilizaciju na jugu Srbije.[6][7][8] Pećanac se protivio otvorenom ustanku jer je očekivao odmazdu, pa je zato smatrao da treba organizovati manje akcije. Ipak, pod uticajem ostalih, 21. i 22. februara 1917. doneta je odluka o početku ustanka, što je na kraju prihvatio i sam Pećanac. Vođe ustanka su, pored Pećanca, bili i vojvoda Kosta Vojinović, braća Toško i Milinko Vlahović, pop Dimitrije Dimitrijević, Jovan Radović i četovođa Milan Dečanski. Za nekoliko dana su oslobođeni Kuršumlija, Prokuplje, Lebane, Blace i Vlasotince, i došlo se nadomak Niša i Leskovca. Ustanika je bilo između 13.000 i 15000, naoružanih uglavnom puškama. Okupacione snage su protiv četnika morali da angažuju tri redovne divizije povučene sa fronta, bugarske komitske čete, avijaciju i svu policiju, ukupno oko 52000 ljudi, odlično naoružanih[traži se izvor]. I pored jakog otpora došlo je do sloma ustanka krajem marta 1917. Ipak, sa pružanjem otpora je nastavljeno sve do kraja 1917. godine. Treba napomenuti da je u toku gušenja ustanka vršen neviđen teror od strane okupatora[9], tako da su žrtve procenjene na 20000 ljudi.[10] Najduže se održao odred vojvode Koste Vojinovića. Njegovi ljudi su pružali otpor sve do 23. decembra 1917. godine, odnosno vojvodine smrti. U vreme približavanja srpske i savezničke vojske, posle proboja Solunskog fronta, četnički pokret je ponovo ojačao i učestvovao u oslobođenju, tako da su neke veće garnizone (Peć, Nikšić) zauzeli upravo četnici. Toplički ustanak Glavni članak: Toplički ustanak U vreme povlačenja, u jesen 1915. godine, mnogo srpskih vojnika ostalo je iza neprijateljskog fronta. Oni nisu bili obučeni da stvaraju organizaciju. Jedino su mogli da deluju primerom, kao usamljeni odmetnici. Jedan od njih, Kosta Vojinović, postaće vođa gerile. Odred koji je on formirao snažno je uticao na stanovništvo i glas o njemu brzo se prenosio. Postao je sabirno središte za mnoge ljude. Mreža otpora sve više se širila i krajem 1916. godine, zahvatila je južne krajeve austrougarskog i bugarskog okupacionog područja u Srbiji. Dolaskom izaslanika vrhovne komande Koste Pećanca krajem 1916. godine, ustanički pokret se širi. Na sastanku u Obiliću, kod Bojnika, ustaničke vođe donele su i odluku da se 11. februara 1917. godine objavi proklamacija o dizanju oružanog ustanka protiv bugarsko-austrougarske okupacije. Početkom 1917. godine, komitskim (četničkim) odredima obuhvaćen je prostor oko reka Jablanice, Toplice i Puste Reke. Sve više se priča o podizanju ustanka. U narodu se razgorela nada o pobuni, mada je gerilskim vođama bilo jasno da je neki veći uspeh nemoguće ostvariti. Tek stasali mladići prosto su se slivali u šume. Prvi veliki sukob odigrao se u blizini sela Blaževa, na Kopaoniku. Komite pod komandom Koste Vojinovića sukobljavaju se sa jednom austrougarskom patrolom iz Kruševca. Komitovanje je uzimalo sve više maha, a posebno kada je bugarska Vlada, početkom februara 1917. godine, naredila mobilizaciju srpskih mladića u bugarsku vojsku. To je izazvalo otvorenu pobunu. Pod pritiskom naroda, gerilske vođe 24. februara pokreću ustanak koji se širi na sve strane. Ustanici su oslobodili Kuršumliju, Prokuplje, Lebane, celu Pustu Reku (Bojnik sa okolinom), deo niškog, vranjskog i raškog okruga. Odmah se pokazalo da nema dovoljno oružja za opremanje iole veće ustaničke vojske. Okupator u pobunjenu Toplicu i Jablanicu šalje tri divizije, koje su ustanak surovo ugušile. Spaljivana su sela i od prekih sudova izricane smrtne presude (samo u selu Razbojni ubijeno je oko 2.000 ljudi). U martu je ustanak ugušen, Kosta Vojinović je poginuo, a Kosta Pećanac je nastavio četovanje, provalivši do Bosilegrada (tada u Bugarskoj), koga je spalio. U ovom ustanku nastradalo je oko 20.000 srpskih civila. Međuratni period Četnici na paradi u Beogradu 1920. Četnici su se pri stvaranju Kraljevine SHS države pojavili kao jedna od vodećih srpskih patriotskih grupacija.[11] Četnički veterani su 1921. godine osnovali Udruženje četnika za slobodu i čast otadžbine, čiji je cilj bilo širenje patriotskih ideja i pružanje pomoći udovicama i siročadi palih četnika.[11] Četnička udruženja predstavljala su se kao organizacije bez stranačkog obeležja, mada su se faktički nalazila u stranačkoj službi.[12] Udruženje četnika za slobodu i čast otadžbine je bilo pod uticajem Demokratske stranke, pa je rivalska Radikalna stranka počela osnivati suparničke organizacije.[11] Proradikalski, velikosrpski članovi su se otcepili su se od matičnog udruženja i 1924. osnovali »Udruženje srpskih četnika za Kralja i Otadžbinu« i »Udruženje srpskih četnika Petar Mrkonjić«.[13][12] Te dve organizacije su se 1925. ujedinile u »Udruženje srpskih četnika Petar Mrkonjić za Kralja i Otadžbinu«. Vođa tog udruženja sve do 1928. bio je Puniša Račić. Udruženje »Petar Mrkonjić« mučile su razmirice u vođstvu i prestalo je sa radom oko 1928, da bi 1929, nakon zavođenja Šestojanuarske diktature bilo raspušteno.[13] Osim prema simpatija za Demokratsku ili Radikalnu stranku, vodeći četnici su se delili i po tome da li su simpatisali Crnu ili Belu ruku. To je podsticalo žestoku političku borbu za vlast u obe frakcije. Od 1929. do 1932. predsednik četničkog udruženja bio je Ilija Trifunović-Birčanin, a 1934. predsednik udruženja je postao Kosta Pećanac. Pećanac je težio širenju organizacije, ali se primanju novog članstva odupirali četnički veterani, jer su se novi članovi u četnička udruženja uključivali iz koristoljublja. Stoga su Trifunović-Birčanin i drugi četnički veterani osnovali suparničko Udruženje starih četnika, koje nikada nije postalo ozbiljan rival udruženju iz kojeg je poticalo.[13] Nasuprot tome, udruženje koje je vodio Pećanac širilo se na veliko: 1938. imalo je prema godišnjem izveštaju više od hiljadu odbora po celoj zemlji sa oko petsto hiljada članova, od ljudi iz srpskog malograđanstva i seljaštva. Udruženje nikada nije uključivala veći broj intelektualaca, i delomično zahvaljujući tome nikad nije bilo u stanju razviti sopstveni politički privlačan program.[13] Udruženja četnika su 1920-ih godina svoju ideologiju posuđivali od Organizacije jugoslovenskih nacionalista ili radikalske Srpske nacionalističke omladine. Zbog svoje vezanosti za režim, udruženja četnika su takođe postala poznata zbog svojih antidemokratskih, antiliberalnih i antikomunističkih stavova.[14] Udruženja četnika su u suštini su bili pomoćna, poluvojna snaga režima i njegovog prinudnog aparata (vojske, žandarmerije, policije) za razračunavanje sa političkim protivnicima velikosrpske, odnosno integralne jugoslovenske ideologije. Četnici su služili za borbu protiv probugarskih komita, protiv štrajkača i demonstranata i za rasturanje političkih zborova uoči izbora.[12] Međutim, kako je rukovodstvo organizacije bilo skoro uvek korumpirano, a deo članstva učlanjen iz koristoljublja nije ni u kom pogledu bio odan idealima i ciljevima organizacije, pa njen uticaj nije nikad bio srazmeran brojnosti članstva.[14] Četnici u Drugom svetskom ratu Teritorija pod kontrolom Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) 1942. godine (`Mihailovićevo ostrvo slobode`), prema magazinu Tajm, jul 1942. Glavni članak: Jugoslovenska vojska u otadžbini Brzim slomom Kraljevine Jugoslavije, sile Osovine komadaju područje Kraljevine Jugoslavije na manja područja s direktnom upravom dodeljenom raznim saveznicima (Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji); stvaraju se nove države poput Nezavisne Države Hrvatske i Nezavisna Država Makedonija, ili se ustoličuju kolaboracijske vlade u Sloveniji, Srbiji i Crnoj Gori. Razbijenost srpskog etničkog prostora je pružila okupatorima mogućnost za brže napredovanje i osvajanje vlasti. Najteža situacija za srpski narod je bila u onim zemljama koje su ušle u marionetsku tvorevinu Nezavisnu Državu Hrvatsku. U tim krajevima, ustaše otvoreno pomažu okupatoru i počinju sistematski genocid na srpskim življem. Dana 11. maja 1941. godine na Ravnoj Gori nastaje Komanda četničkih odreda Jugoslovenske vojske na čelu sa pukovnikom Dragoljubom Mihailovićem. Ljudi koji su upućivani na određen teren davali su instrukcije i organizovali narod. Četnička vojna organizacija je na početku bila zasnovana defanzivnom stavu prema okupatoru, teritorijalnoj strukturi i decentralizaciji što je izazvala slabost pokreta i nedisciplinu.[15] Četnici Dragoljuba Mihailovića su imali veliki doprinos u razbijanju jedinstvenog ustaničkog fronta, što je za vrhunac imalo napad na partizane unutar oslobođene teritorije, u vreme kada i Nemci vrše ofanzivu na Užičku republiku. Nakon prelaska glavnine partizanskih snaga iz Srbije i Crne Gore u Bosnu četnici su uzeli učešće u otvorenoj kolaboraciji i napadima na partizane. Deo četničkih komandanata nakon prvih sukoba sa Nemcima i NDH sklapa ugovore sa NDH i okupatorom. Cilj ovih ugovora je bio smanjivanje represalija izazvanih napadima na Nemce i jedinice NDH, pa oni uglavnom imaju i klauzule koje je trebalo to da obezbede. Osim ovog cilja razlog za saradnju je naravno bila i borba protiv ideoloških protivnika — partizana[16]. Tako su sa Italijanima sarađivali četnici pod komandom Momčila Đujića, Dobroslava Jevđevića, Ilije Trifunovića-Birčanina, Baja Stanišića, Petra Baćovića i Pavla Đurišića.[17] Sa predstavnicima NDH sporazume su potpisivali Uroš Drenović, Lazar Tešanović, Rade Radić[18] i drugi. Sa Nemcima je još od avgusta 1941. otvoreno sarađivao Kosta Pećanac, a od kraja 1943. i četnici Draže Mihailovića su počeli da sklapaju sporazume o nenapadanju sa Nemcima, da dobijaju oružje i učestvuju u zajedničkim akcijama protiv partizana (mada su sebe i dalje smatrali članovima antihitlerovske koalicije). Krajevi gde su četnici bili nadmoćni u velikoj meri uspeli da sačuvaju stanovništvo (Kninska krajina, planina Ozren). Međutim, ova politika saradnje omogućila je koncentraciju okupatorskih i kvislinških snaga na drugim područjima koje su bili pod uticajem partizana (Kozara, Grmeč), koji su pretrpeli teška stradanja od Nemaca i NDH uz četničku pasivnost i pa čak i delimičnu saradnju. Oba pokreta otpora su pokazivala izrazitu netrpeljivost jedan prema drugom, pa se posle sloma ustanka u Srbiji 1941. godine i masovnih represalija rukovodstvo četničkog pokreta odlučuje da promeni strategiju. S obzirom da je partizane smatralo produženom rukom Staljina i Kominterne koji bespotrebno izazivaju represalije bez izgleda na ozbiljniji uspeh, donosi se odluka da se deo jedinica legalizuje kao Dobrovoljačka antikomunistička milicija na područjima pod italijanskom kontrolom, dok se u Srbiji infiltriraju u Nedićeve jedinice. Na ovaj način se htelo da se postignu dva cilja, da se uz pomoć okupatora uklone partizani kao glavni takmac i da se okupirana područja pacifikuju do povoljnog trenutka kada treba okrenuti oružje na okupatora. Ovakva politika nije mogla da prevari okupacione snage pa se sve svelo na „ljubav iz koristi“. Italijani koji su bili vojno slabiji su radije pristajali na ovu saradnju, dok je sa Nemcima ova saradnja teže funkcionisala. Hitler u svom pismu Musoliniju od 16. februara 1943 navodi sledeće: Situacija na Balkanu, Duče, me veoma brine. Koliko god bilo korisno okrenuti suprotstavljene snage jedne protiv drugih, mislim da je veoma opasno sve dok su obe strane... bezuslovno složne oko jedne stvari...: svoje bezgranične mržnje prema Italiji i Nemačkoj... Osećam posebnu opasnost, Duče... u načinu na koji se razvija Mihailovićev pokret. Velika količina poverljivih i dobro obrađenih podataka koje posedujem jasno otkriva da taj pokret, koji je valjano organizovan i energično vođen sa političke tačke gledišta, samo čeka trenutak u kome će se okrenuti protiv nas... Mihailović čeka da dobije oružje i namirnice radi realizacije ovih planova praveći se da pomaže našim trupama... Razum me poziva, Duče, da i tebe upozorim na dalji razvoj takve politike...[19] Do kraja 1943. god je i pored povremene saradnje protiv partizana dolazilo do sukoba sa Nemcima što je opet izazivalo teške represalije nad simpatizerima četničkog pokreta.[20] Godine 1943. u Teheranu na konferenciji trojice odlučeno je da se Mihailović odbaci kao saveznik zbog kolaboracije sa silama Osovine, NDH i Nedićevim režimom, te istovremeno Saveznici zvanično priznaju partizane kao savezničku vojsku. Napušteni od saveznika koji su prepustili Jugoslaviju konkurentskom pokretu otpora četnici ulaze u otvorenu saradnju sa Nemcima u pokušaju da zaustave prodor partizana u Srbiju. Deo četnika Momčila Đujića i Dobroslava Jevđevića se zajedno sa Nemcima povukao u Sloveniju. Na kraju rata je deo četničkih jedinica koji nije iskoristio amnestiju i stupio u partizanske jedinice stradao od partizana, jedan deo od ustaša, deo je prešao u Italiju, a značajan broj onih koji su uspeli da se povuku u Austriju su Englezi vratili u Jugoslaviju gde je veliki deo ubijen za vreme i neposredno posle rata bez suđenja.[21] Raspad Jugoslavije Glavni članak: Raspad Jugoslavije Političari kao što su Vuk Drašković i Vojislav Šešelj su organizovali paravojne jedinice tokom ratova na teritoriji bivše SFRJ i tražili da Srbi koriste silu da bi rešili nacionalističke tenzije u Jugoslaviji i da bi osigurali da teritorije koje su naseljavali Srbi u drugim jugoslovenskim republikama ostanu sa Srbijom. Tokom jugoslovenskih ratova tokom raspada Jugoslavije, mnoge srpske paravojne jedinice su nazivale sebe četnicima, a Hrvati i Muslimani (kasnije Bošnjaci) su često u svojoj propagandi koristili ovaj izraz da diskredituju bilo svaku srpsku oružanu jedinicu, bilo regularnu ili paravojnu.[traži se izvor] Srpski istoričar Milan St. Protić smatra da se pojam četnici neopravdano vezuje za JNA i ostale paravojne formacije prilikom raspada SFRJ. Po njegovim rečima, ta vojska je isključivo partizanska i komunistička i nema veze za pravim četnicima odnosno dražinovcima, kako su pripadnici sami sebe zvali.[22] Zanimljivosti Strip `Black Cat No 1“ U SAD 1943. izdane su poštanske marke s likom Draže Mihailovića, u seriji poštanskih maraka o okupiranim zemljama. Takođe u SAD za vreme Drugog svetskog rata su vodeći izdavači stripova izdavali priče o četnicima: DC Comics: Master Comics, no. 36 (Feb. 1943): `Liberty for the Chetniks` (Captain Marvel Jr.) Timely (kasnije Marvel): Kid Komics #3 (Sept. 1943) Black Cat No 1 (neobjavljen) 7. sept. 1945. Snimljen je i holivudski film `Chetniks! The Fighting Guerrillas` (1943) kojeg je režirao Luis King. Galerija Milan A. Jovanović Guloveza iz Ravnog dela. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Milan A. Jovanović Guloveza iz Ravnog dela. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Stajko I. Nikolić, Rosa I. Nikolić i Velimir Cvetković, 22. februar 1944. godine. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Stajko I. Nikolić, Rosa I. Nikolić i Velimir Cvetković, 22. februar 1944. godine. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Nikola Taković, bivši žandarm. 20. januar 1948. godine. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Nikola Taković, bivši žandarm. 20. januar 1948. godine. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Tags: Četnici četnički pokret Draža Mihajlović

Lepo očuvano kao na slikama Beč 1866 Ženske pesme Српске народне пјесме Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. Књига друга, у којој су пјесме јуначке најстарије. у Бечу, у штампарији јерменскога манастира 1845. Садржај 1. Свеци благо дијеле. 2. Опет то, али друкчије. (из Црне горе). 3. Ђакон Стефан и два анђела. 4. Огњена Марија у паклу. (из Црне горе) 5. Бог ником дужан не остаје 6. Кумовање Грчића Манојла. (из Црне горе). 7. Заручница Лаза Радановића. 8. Јован и дивски старјешина. (из Црне горе). 9. Браћа и сестра. 10. Милан-бег и Драгутин-бег. 11. Мујо и Алија. (из Црне горе). 12. Змија младожења. 13. Опет то, али друкчије. (из Црне горе). 14. Наход Симеун. 15. Опет Наход Симеун. 16. Предраг и Ненад. 17. Цар Дуклијан и Крститељ Јован. (из Црне Горе). 18. Часни крсти. 19. Цар Костантин и ђаче самоуче 20. Како се крсно име служи. 21. Ко крсно име слави, оном и помаже. 22. Свети Никола. 23. Свети Саво. 24. Опет свети Саво. 25. Женидба краља Вукашина 26. Зидање Скадра. 27. Душан хоће сестру да узме. 28. Удаја сестре Душанове. 29. Женидба Душанова. 30. Наход Момир. 31. Бан Милутин и Дука Херцеговац. 32. Женидба кнеза Лазара. 33. Смрт Душанова. (комади од пјесме). 34. Урош и Мрњавчевићи. 35. Зидање Раванице. 36. Опет зидање Раванице. 37. Милош у Латинима. 38. Марко Краљевић и вила. 39. Марко Краљевић и Љутица Богдан. 40. Сестра Леке капетана 41. Дјевојка надмудрила Марка. 42. Марко Краљевић. и Вуча џенерал. 43. Царица Милица и змај од Јастрепца. 44. Бановић Страхиња. 45. Цар Лазар и царица Милица. (о боју Косовском). 46. Пропаст царства Српскога. 47. Мусић Стефан. 48. Смрт мајке Југовића. (из Хрватске). 49. Царица Милица и Владета војвода. 50. Комади од различнијех Косовскијех пјесама. 51. Косовка дјевојка. 52. Јуришић Јанко. 53. Обретеније главе кнеза Лазара. 54. Марко Краљевић и соко. 55. Опет то, мало друкчије. 56. Женидба Марка Краљевића. 57. Марко Краљевић познаје очину сабљу. 58. Опет то, мало друкчије. 59. Марко Краљевић и Филип Маџарин. 60. Марко Краљевић и бег Костадин. 61. Марко Краљевић и Алил-ага. 62. Марко Краљевић и Мина од Костура. 63. Марко Краљевић и 12 Арапа. 64. Марко Краљевић и кћи краља Арапскога. 65. Марко Краљевић у Азачкој тамници. (комад од пјесме). 66. Марко Краљевић и Арапин. 67. Марко Краљевић и Муса кесеџија. 68. Марко Краљевић и Ђемо Брђанин. 69. Марко Краљевић укида свадбарину. 70. Лов Марков с Турцима. 71. Марко пије уз рамазан вино. 72. Турци у Марка на слави. 73. Орање Марка Краљевића. 74. Смрт Марка Краљевића. 75. Радул-бег и Бугарски краљ Шишман. 76. Љутица Богдан и војвода Драгија. 77. Опет то, али друкчије. 78. Болани Дојчин. 79. Женидба Ђурђа. 80. Ђурђева Јерина. 81. Смрт војводе Каице. 82. Женидба Тодора од Сталаћа. 83. Облак Радосав. 84. Смрт војводе Пријезде. 85. Секула се у змију претворио. 86. Опет то, али друкчије. (комади од пјесме). 87. Женидба Поповића Стојана. 88. Женидба Влашића Радула. 89. Женидба Максима Црнојевића. 90. Женидба Ђурђа Чарнојевића. 91. Смрт Јова Деспотовића 92. Женидба Змај-Деспота Вука. 93. Порча од Авале и Змајогњени Вук. 94. Женидба Тодора Јакшића. 95. Ропство и женидба Јакшића Шћепана (из Бјелопавлића) 96. Женидба Јакшића Митра. (из Сиња). 97. Јакшићима двори похарани. 98. Дијоба Јакшића. 99. Опет дијоба Јакшића. (из Црне горе) 100. Јакшићи кушају љубе 101. Женидба Јова Будимлије. Најстарије пјесме јуначке Свеци благо дијеле. Мили Боже! чуда великога! Или грми, ил` се земља тресе! Ил` удара море у брегове? Нити грми, нит` се земља тресе, Нит` удара море у брегове, Већ дијеле благо светитељи: Свети Петар и свети Никола, Свети Јован и свети Илија, И са њима свети Пантелија; Њим` долази Блажена Марија, Рони сузе низ бијело лице. Њу ми пита Громовник Илија: `Сестро наша, Блажена Марија! `Каква ти је голема невоља, `Те ти рониш сузе од образа?` Ал` говори Блажена Марија: `А мој брате, Громовник Илија! `Како не ћу сузе прољевати, `Кад ја идем из земље Инђије, `Из Инђије из земље проклете? `У Инђији тешко безакоње: `Не поштује млађи старијега, `Не слушају ђеца родитеља; `Родитељи пород погазили, `Црн им био образ на дивану `Пред самијем Богом истинијем! `Кум свог кума на судове ћера, `И доведе лажљиве свједоке `И без вјере и без чисте душе, `И оглоби кума вјенчанога, `Вјенчанога или крштенога; `А брат брата на мејдан зазива; `Ђевер снаси о срамоти ради, `А брат сестру сестром не дозива.` Њој говори Громовник Илија: `Сејо наша, Блажена Марија! `Утри сузе од бијела лица, `Док ми овђе благо под`јелимо, `Отић` ћемо Богу на диване, `Молићемо Бога истинога, `Нек нам даде кључе од небеса, `Да затворим` седмера небеса, `Да ударим` печат на облаке, `Да не падне дажда из облака, `Плаха дажда, нити роса тиха, `Нити ноћу сјајна мјесечина, `Да не падне за три годинице; `Да не роди вино ни шеница, `Ни за цркву часна летурђија.` Кад то чула Блажена Марија, Утр сузе од бијела лица. Када свеци благо под`јелише: Петар узе винце и шеницу, И кључеве од небеског царства; А Илија муње и громове; Пантелија велике врућине; Свети Јован кумство и братимство. И крстове од часнога древа; А Никола воде и бродове; Па одоше Богу на диване, Молише се три бијела дана И три тавне ноћи без престанка, Молише се, и умолише се: Бог им даде од небеса кључе, Затворише седмера небеса, Ударише печат на облаке, Те не паде дажда из облака, Плаха дажда, нити роса тиха, Нит` обасја сјајна мјесечина: И не роди вино ни шеница, Ни за цркву часна летурђија. Пуно време за три годинице: Црна земља испуца од суше, У њу живи пропадоше људи; А Бог пусти тешку болезању, Болезању страшну срдобољу, Те помори и старо и младо, И растави и мило и драго. Цио остало, то се покајало, Господина Бога вјеровало. И осташе Божји благосови, Да не падне леда ни снијега До један пут у години дана; Како онда, тако и данаске. Боже мили, на свем тебе вала! Што је било, више да не буде! Опет то, али друкчије. (из Црне горе). Збор зборише Божи апостоли Бога моли Огњана Марија: Збор зборише на небеска врата, Отуд дође Громовник Илија, А пита га Огњана Марија: `Ђе си био, мој брате Илија?` - `Казаћу ти, Огњана Марија: `Ја сам био у земљу проклету, `Ђено јесте Боже незаконство: `Ђе не моле Бога, да помогне, `И не слуша пород родитеља, `А не слуша млађи старијега; `Ђе кум кума не држи за кума, `Ђевер снаси о срамоти ради; `Ђе брат брата по судовим` ћера `И мучи га муках пред Турцима; `Не светкују свеца никаквога, `Нити жегу у цркву свијеће, `Нити служе Божу летурђију.` Оно рече, на ноге устаде, И Господске даре дијелише, Што је њима Господ поклонио: Свети Петар и апостол Павле Ев` узеше пуње и шеницу [1], Свет` Илија грома небескога. А Марија муњу и стријелу, Свети Тома печат од облаках, Аранђео јесење бријеме, А Никола на воду бродове, Свети Спасе житњега цвијета, Свети Саво леда и снијега, Свети Јован сабор анђелима, А Ђорђије прољетње цвијеће. Кад анђели[2] даре дијелише, Они св`јету муке ударише: Илија их громовима гађа, А Марија муњом и стријелом, Не могли их Богу обрнути. Аранђео навали бријеме, Никола им затисну бродове, Свети Петар и апостол Павле Узеше им пуње и шеницу И од земље свакоји берићет; Па их Боже сунце изгорело, Горело их три године данах, Док узавре мозак у јунака, Докле пуче ками у лугове, А осану гора кроз планине; Докле црна земља испуцала, Пуче црна земља по три лакта, Те се ломе коњи и јунаци; Свети Саво пуштио снијега, Три године снијег не опаде, Док у свијет ништа не остаде, И овчари овце изгубише, Из свијета челе побјегоше, Са свијем се свијет дотамани, До у Ср`јему, у то мјесто жупно; Е се купе Сријемски главари На сакупу пред бијелом црквом, Ту дођоше млоги свештеници, Посједаше, ђе је Мјесто коме; Отуд дође самоуче ђаче, Па им ђаче ријеч проговара: ,Сви се, браћо, на ноге дигните, `И пружите мене десне руке, `Вјеру дајте, да ме не варате!` Сви једанак од земље скочили, И сви ђаку десну руку даду; Тада ђаче њима проговара: `Хо`те, Богу да се обрнемо! `Да служимо Божу летурђију, `Да молимо Бога по закону.` Сви се бјеху к Богу обрнули, По три пута љубе земљу црну; И послуша пород родитеља, И послуша млађи старијега, И брат брата не води на суду, Ни га мучи муках пред Турчином, И светкују свеца свакојега, И сви моле Бога милоснога Без престанка и дневи и ноћи По правилу, ка` је Богу мило; И Бог им је услиша` молитве, Смилова се Бог на сиротињу, Те се опет свијет наслиједи. 1) У Црној се гори пуње зове оно вино, с којијем се устаје у славу; а шеница се овдје спомиње ради кољива, поскура и крснога колача. 2) У више пјесама слушао сам, да се свеци зову анђели Ђакон Стефан и два анђела. Рано рани ђаконе Стеване У недељу пређе јарка сунца, Пређе сунца и пре летургије, Он не иде у бијелу цркву, Већ он иде у то поље равно, Те он сеје белицу пшеницу, Ал` ето ти два путника стара, божју су му помоћ називали: `Божја помоћ, ђаконе Стеване!` А он њима лепше одговара: `Д`о Бог добро, два путника стара!` Ал` беседе два путника стара: `Бога теби, ђаконе Стеване! `Која теби велика невоља, `Те си тако рано уранио `У недељу пређе јарког сунца, `Пређе сунца и пре летургије, `Па ти сејеш белицу пшеницу? `Или си се јунак помамио; `Или си се данас потурчио, `Часног крста под ноге згазио, `Часног крста и красног закона, `И своју си веру изгубио; `Те си тако рано уранио `У недељу пређе јарког сунца, `Пређе сунца и пре летургије, `Па ти сејеш белицу пшеницу?` Ал` беседи ђаконе Стеване: ,О Бога вам два путника стара! `Кад питате, да вам право кажем: `Та нисам се јунак помамио, `Нити сам се данас потурчио, `Нит` сам своју веру изгубио, `Нит` сам крста под ноге згазио, `Часног крста и красног закона; `Већ је мени велика невоља; `Зашт` ја раним у мојему двору `Девет немо, друго девет слепо, ,То ја раним с мојом верном љубом; `И Бог ће ми греха опростити.` Ал` беседе два путника стара: ,Ајдемоте ђаконовом двору, Да видимо ђаконову љубу, Што нам ради љуба ђаконова.` Одшеташе ђаконовом двору, Ал` је љуба рано уранила У недељу пређе јарког сунца, Пређе сунца и пре летургије, Она чини белицу пшеницу; Божју су јој помоћ називали: `Божја помоћ, ђаконова љубо!` Она њима лепше одговара: `Д`о Бог добро, два стара путника!` Ал` беседе два путника стара: `Бога теби ђаконова љубо! `Која теби велика невоља, `Те си тако рано уранила, ,Уранила у свету недељу `Пређе сунца и пре летургије, `Те ти чиниш белицу пшеницу? ,Или си се млада помамила? `Или си се данас потурчила ,И своју си веру изгубила, `Часног крста под ноге згазила, ,Часног крста и красног закона; `Те си тако рано уранила `У недељу пређе јарког сунца, `Пређе сунца и пре летургије, `Те ти чиниш белицу пшеницу?` Ал` беседи ђаконова љуба: `О Бога вам, два путника стара! `Кад питате, право да вам кажем: `Та нисам се млада помамила, `Нити сам се данас потурчила, `Нит` сам своју веру изгубила, `Нит` сам крста под ноге згазила, `Часног крста и красног закона; `Већ је мени велика невоља; `Зашт` ја раним у мојему двору `Девет немо, друго девет слепо; `То ја раним с мојим господаром; `И Бог ће ми греха опростити.` Ал` беседе два путника стара: `О Бога ти, ђаконова љубо! `Дај ти нама твоје мушко чедо, `Мушко чедо из колевке златне, `Да закољем` твоје мушко чедо, `И од чеда крви да уграбим`, `Да пошкропим` твоје беле дворе: `Што је немо, проговориће ти, `Што је слепо, све ће прогледати.` Али мисли ђаконова љуба, Она мисли мисли свакојаке, Док је млада на једно смислила, Па им даде чедо из колевке, И заклаше чедо пренејако, И од чеда крви уграбише, Пошкропише по беломе двору: Што је немо, проговорило је, Што је слепо, све је прогледало. Дигоше се два стара путника И одоше с Богом путовати, Осврће се ђаконова љуба, Па погледа на златну колевку, Ал` јој чедо седи у колевки, Па се игра јабуком од злата, Па беседи ђаконова љуба: `Мили Боже, на свем теби фала! `Гди дођоше два путника стара, `Заклаше ми чедо у колевки, `И од чеда крви уграбише, `Пошкропише моје беле дворе, `Што је немо, проговорило је, `Што је слепо, све је прогледало, `Ево чедо седи у колевки `И сигра се јабуком од злата!` Проговара чедо из колевке: `Слатка мајко, моја слатка рано! `Оно нису два путника стара, `Већ су оно два Божја анђела.` Огњена Марија у паклу. (из Црне горе) `Дај ми, Боже, од рајевах кључе, `Да од раја отворимо врата, `Да ја дођем проз рај у пакао, `Да ја виђу остаралу мајку, `Не бих ли јој душу избавила!` Бога моли, и умолила га, Од раја јој кључе поклонио, И шњом посла Петра апостола, Те од раја отворише врата, И прођоше проз рај у пакао; Ал` три друга по паклу шетају Једном другу нога горијаше, А другоме рука до рамена, А трећему глава горијаше. Но Марија апостола пита: `Што су, Петре, Богу згријешили, `Те се муче муках жестокијех?` - `Казаћу ти, Огњана Марија! `Што овоме руса гори глава, `Овај није даровао куму: `Кума њему светога Јована, `А он њојзи паре ни динара; `Што овоме гори десна рука, `Њом је клао овце преходнице; `Што овоме трећем нога гори, `Њом је био и оца и мајку.` Њих минуше, напријед прођоше, Али сједе до два стара старца, Њима горе и браде и главе. Но Марија апостола пита: `Кажуј, Петре, што су згријешили?`- `Казаћу ти, моја мила секо! `Ово бјеху од земље судије, `Мирили су мртве и рањене[3] `И у кмество сиједали криво, `И проклето узимали мито; ,А нијесу јоште дочекали, `Што чињаху, кад они могаху, `Каматника, секо, и митника `До два тези Боже проклетника.` Па минуше мало понапријед, Ту нађоше једну невјестицу, Ђе јој горе и ноге и руке, А пропа` јој језик проз вилице, А висе јој змије о дојаках; Кад је виђе Огњана Марија, Он` ијетко апостола пита: `Што је, кучка, Богу згријешила, `Те се мучи муках жестокијех?`- `Казаћу ти, моја мила секо! `Гријешница ј` крчмарица била, `У вино је воду присипала `И за воду паре узимала; `Имала је обречена мужа, `Ходила је шњега на другога; `Кад се млада вјенчавала шњиме, `Бачила је на себе мађије, `Да шњим нема од срца порода, `А Бог јој је писа` седам синах, `Ето јој их, секо, о дојаках, `Са њима ће пред Господом поћи.` И пођоше мало понапријед, А нађоше бабу остаралу, То је мајка Огњане Марије, Њојзи горе и ноге и руке, И гори јој коса наврх главе; А Марија стаде поред мајке, Па упита остаралу мајку: `Кажи, мајко, што си згријешила? `Не бих ли ти душу избавила.` Но Марији мајка говорила: `Ја немам што, до камена казат`: `Кад ја бијах на бијес[4] ђевојка, `Једно јутро ускрсење дође, `Моја мајка до пред цркву пође, `Мен` остави да сигурам ручак, `Кад ми мајка испред цркве дође, `Мене голу у хаљине нађе, `Удари ме руком и прстеном, `Ја шњом уд`рих о дувар од куле, `Таде ме је проклињала мајка ``Залуду се удавала, синко!` ` `Удавах се три четири пута, `И ту ја бих у Бога злочеста, `Не одржах мужа ни једнога. `Кад се, синко, удадох четвртом, `Ту ја нађох двоје пасторчади, `Једно лудо од двије године, `Друго, синко, од пуне четири, `Узеше ме ђеца Богом мајку: `Кад ми ђеца из игре дођоше, `Код мене се оба заплакаше, `Плачући ми стариј` говораше: ``Скрој ми, мајко, бијелу кошуљу.` `Мјерих му је о камену станцу[5]`. `Млађи рече: ``Дај ми љеба, мајко`` `Ја му дадох комат земље црне ` Још се баба јадити хоћаше, Но јој не да Петре апостоле. Но је Петар за руку дофати, И бачи је међу ђаволима: `Чекај враже, држи је ђаволе!` То је било, а Боже помози! 3) Т.-ј. распре због побијенијех и рањенијех, као што се у Црној гори и онуда по околини чинило до сад. 4) Т.-ј. одрасла и стала на снагу. 5) Да не расте више, него да остане онако, као камен. Бог ником дужан не остаје Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела; То не била два бора зелена, Ни међ` њима танковрха јела, Већ то била два брата рођена: Једно Павле, а друго Радуле, Међу њима сестрица Јелица Браћа сеју врло миловала, Сваку су јој милост доносила, Најпослије ноже оковане, Оковане сребром, позлаћене Кад то вид`ла млада Павловица, Завидила својој заовици, Па дозива љубу Радулову: `Јетрвице, по Богу сестрице! `Не знаш кака биља од омразе? `Да омразим брата и сестрицу.` Ал` говори љуба Радулова. `ој Бога ми, моја јетрвице! `Ја не знадем биља од омразе, `А и да знам, не бих ти казала: `И мене су браћа миловала, `И милост ми сваку доносила.` Кад то зачу млада Павловица, Она оде коњма на ливаду, Те убоде вранца на ливади, Па говори своме господару: `На зло, Павле, сеју миловао, `На горе јој милост доносио! `Убола ти вранца на ливади.` Павле пита сестрицу Јелицу: `Зашто, сејо? да од Бога нађеш!` Сестрица се брату кунијаше: `Нисам, брате, живота ми мога! `Живота ми и мога и твога!` То је братац сеји вјеровао Кад то виђе млада Павловица, Она оде ноћу у градину, Т заклала сивога сокола, Па говори своме господару: `На зло, Павле, сеју миловао, `На горе јој милост доносио! `Заклала ти сивога сокола.` Павле пита сестрицу Јелицу: `Зашто, сејо? да од Бога нађеш!` Сестрица се брату кунијаше: `Нисам, брате, живота ми мога! `Живота ми и мога и твога!` И то братац сеји вјеровао. Кад то виђе млада Павловица, Она оде вече по вечери, Те украде ноже заовине, Њима закла чедо у колевци. Кад у јутру јутро освануло, Она трчи своме господару Кукајући и лице грдећи: `На зло, Павле, сеју миловао, `На горе јој милост доносио! `Заклала ти чедо у колевци; `Ако ли се мене не вјерујеш, `Извади јој ноже од појаса.` Скочи Павле, кан` да се помами, Па он трчи на горње чардаке, Ал` још сестра у душеку спава, Под главом јој злаћени ножеви; Павле узе злаћене ножеве, Па их вади из сребрних кора, Али ножи у крви огрезли; Кад то виђе Павле господару, Трже сестру за бијелу руку: `Сејо моја, да те Бог убије! `Буд ми закла коња на ливади `И сокола у зеленој башчи, `Зашт` ми закла чедо у колевци?` Сестрица се брату кунијаше: `Нисам, брате, живота ми мога! `Живота ми и мога и твога! `Ако ли ми не вјерујеш клетви, `Изведи ме у поље широко, `Па ме свежи коњма за репове, `Растргни ме на четири стране.` Ал` то братац сеји не вјерова, Већ је узе за бијелу руку, Изведе је у поље широко, Привеза је коњма за репове, Па их одби низ поље широко. Ђе је од ње капља крви пала, Онђе расте смиље и босиље; Ђе је она сама собом пала, Онђе се је црква саградила. Мало време за тим постајало, Разбоље се млада Павловица, Боловала девет годин` дана, Кроз кости јој трава проницала, У трави се љуте змије легу, Очи пију, у траву се крију. Љуто тужи млада Павловица, Па говори своме господару: `Ој чујеш ли, Павле господару! `Води мене заовиној цркви, `Не би ли ме црква опростила.` Кад то чуо Павле господару, Поведе је заовиној цркви; Кад су били близу б`јеле цркве, Ал` из цркве нешто проговара: `Не ид` амо, млада Павловице: `Црква тебе опростити не ће.` Кад то зачу млада Павловица, Она моли свога господара: `Ој Бога ти, Павле господару! `Не води ме двору бијеломе, `Већ ме свежи коњма за репове, `Па ме одби низ поље широко, `Нек ме живу коњи растргају.` То је Павле љубу послушао: Привеза је коњма за репове, Па је одби низ поље широко. Ђе је од ње капља крви пала, Онђе расте трње и коприве; Ђе је она сама собом пала, Језеро се онђе провалило, По језеру вранац коњиц плива, А за њиме злаћена колевка, На колевци соко тица сива, У колевци оно мушко чедо, Под грлом му рука материна, А у руци теткини ножеви. Кумовање Грчића Манојла. (из Црне горе). Двије су се куме подигнуле, Двије куме, у једнога кума, У онога Грчића Манојла; Једно јесте танана Гркиња, А друго је бијела Влахиња. У Влахиње чедо мушко било, У Гркиње није, но ђевојка, И дођоше куму на дворове, Те крстише двоје ђеце лудо. А кад сјутра зора долазила, Но да рече танана Гркиња: `Мио куме, Грчићу Манојле! `Промијени ову ђецу луду: `Дај ти мене чедо Влахињино, `А Влахињи да дамо ђевојку, `И дајем ти Божу вјеру тврду, `Дваш ћу ти га измјерит` са златом.` Превари се, Бог да га убије! Па разм`јени двоје ђеце лудо. Ондолен се куме подигнуле, Кад Влахиња планинама била, Нешто јој се чедо усциктало; Мајка му се бјеше препанула, Па почину насред друма пута, Те развила оно чедо лудо; Али није мушко, но ђевојка! Шњом удари о камену станцу, Ста ју цика, како змије љуте, Па отиде натраг кукајући. Када куму на дворове дође, Куму своме ријеч говорила: `А за Бога, мој куме Манојле! `Што продаде кума за цекине? `Платио га светоме Јовану!` А он јој се криво кунијаше: `А нијесам, моја мила кумо, (А дијете држи на кољену) `Та не ијо од овога месо!` Тада млада на дворове пође И бешику празну понијела. А Манојло коња узјахао, И Гркињи на дворове пође, Те му млада чедо наплатила. Па ондолен отиде Манојло; Кад је био друму у планину, На пут срете једно јагње црно, Па упали жестоку стријелу, Те погоди оно јагње црно, Па г` испече друму у планину, Испече га, па обједовао, Једно плеће у зобницу бача, Па отиде на своје дворове. Ал` га срете вјереница љуба, Она бјеше сузна и крвава, Но ју пита Грчићу Манојло: `Што је тебе, моја вјерна љубо?` Све му, што је, по истини каза: `Искочи ми из руку дијете, Проврже се црнијем јагњетом, `И утече мене уз планину.` Манојло се таде сјетоваше: `Ја сам, љубо, јагње дочекао, `Убио га, па га испекао, `И од њега, љубо, обједова`, `И плеће сам меса оставио; `Врзи руку у зобницу вранцу!` Она бачи у зобницу руку, Оно плеће меса дофатила, Ал` је оно од ђетета рука! Тадер му је љуба говорила: `А Манојле, траг ти погинуо! `Ти не био продавати кума.` Богу фала, јер ј` овако било! Заручница Лаза Радановића. Кад се жени Радановић Лазо, Он испроси лепоту девојку, И сакупи иљаду сватова, Оде право двору девојачком; Далеко и мајка угледала, Угледала, па је беседила: `Сад ћу стати на двор на капију, `Да ја гледам кићене сватове.` Кад су свати близу двора били, Беседила девојачка мајка: `Иду, ћерко, кићени сватови, У чије ће дворе улазити? `Чија ће и мајка дочекати? `Чија л` браћа коње приватити? `Чиј` ли баба вином послужити? `Чија л` сеја даром даривати?` Кад девојка речи разабрала, Беседила својој старој мајки; `Ој старице, мила мајко моја! `То је, мајко, Радановић Лазо, `И то су му кићени сватови, `И право ће нашем белом двору; `Веће слажи моје беле даре: `Ти ћеш, мајко, свате дочекати, `Моја браћа коње приватити, `Моја сеја даром даривати, `Мили бабо вином напојити.` Док су свати у двор улазили, Завади се мајка и девојка, Не о граде, ни о винограде, Већ о једну танану кошуљу; Мајка оће да остави сину, А девојка своме ђувегији; Тад` се мајка на њу наљутила, Па је стала двору на капију, На студен се камен наслонила, На камену грозне сузе лије, Њу ми пита Радановић Лазо: `Ој Бога ти, мила мајко моја! `Која ти је голема невоља, `Те ти ниси свате дочекала, `Већ си стала двору на капију, `На студен се камен наслонила, `И на њега грозне сузе рониш?` Мајка Лази тијо одговара: `Ао Лазо, зете несуђени! `Како ћу ти ја весела бити, `Како л` свате јадна дочекати, `Кад је твоја умрла девојка, `Јуче смо је младу саранили?` Онда Лазо мајки говорио: `Казуј гробље, гди је укопана. `Да ја видим и мртву девојку.` Кад је мајка речи разабрала, Беседила Радановић-Лази: `Ја ти гробља не смем казивати, `Јер је код нас чудан адет пост`о: `Кад умире под прстен девојка, `Не копа се у то ново гробље, `Већ се баца у то сиње море.` Кад то чуо Радановић Лазо, Беседио кићеним сватовма: `Ој сватови, моја браћо драга! `Чекајте ме у беломе двору, `Док отидем на нове пазаре, `Да ја купим свиле свакојаке, `Да ја плетем мрежу шаровиту, `Да ја тражим по мору девојку, `Ил` ћ` у мени живо срце пући.` Кад је Лазо ово беседио, Слушала га танана робиња, Па је њему тијо беседила: `Господару, Радановић-Лазо! `Није твоја умрла девојка, `Већ се она с мајком завадила, `Ни о граде, ни о винограде; `Већ о једну танану кошуљу: `Мајка оће да остави сину, `А девојка теби да понесе.` Кад је Лазо речи разабрао, Он беседи куму и деверу: `Ој Бога вам, куме и девере! `Ви идите горе на чардаке, `Доведите лепоту девојку, `У њене јој даре не дирајте, `Јер у мене доста дара има.` Кад то чуо куме и девере, Послушали Радановић-Лазу: Отидоше на горње чардаке, Доведоше лепоту девојку, У даре јој ни дирнули нису. Кад су Божји закон савршили, Девојка се са родом опрашта: Љуби оца, љуби стару мајку, Љуби браћу и милу сестрицу, Па је мајки онда беседила: `Опрости ми, мила мајко моја! `Што сам теби, мајко, сагрешила.` Али мајка куне без престанка: `Мила кћери, и тебе не било! `Ни допрла тамо, ни овамо! `Већ остала среди горе чарне.` Кад девојка речи разабрала, Уд`рише јој сузе од очију. Дигоше се кићени сватови, Одведоше лепоту девојку. Кад су били среди горе чарне, Ал` девојку заболела глава, Беседила свом ручном деверу: `Ој девере, мој злаћен прстене! `Ти ми зовни Радановић-Лазу. `Кад је девер речи разабрао, Брже оде Радановић-Лази, Па је Лази тијо беседио: `Ајде, Лазо, брже у натраге, `Девојка се наша разболела, `На кума се главом наслонила.` Кад је Лазо речи разабрао, Он отиде лепоти девојки, Па је пита Радановић Лазо: `Што је теби, лепота девојко? `Што је тебе заболела глава?` Девојка је њему беседила: `Господару, Радановић-Лазо! `Де ми скупи кићене сватове.` Скупи Лазо кићене сватове, Девојка им лепо зафалила На љубави и на пријатељству; Сваком дала по киту босиљка, Лази дала танану кошуљу, За коју се с мајком завадила, Па је њему тијо беседила: `На кошуљу, Радановић-Лазо! `Под грлом јој пуце јадиково, `Јадиково и чемериково: `Кудгод одиш, нека јадикујеш; `А гди станеш, да чемерикујеш; `А мене је заболела глава, `А од срца преболети не ћу.` То изусти, па душицу пусти. Тад` је Лазо сватом беседио: `Сад на ноге, кићени сватови! `С наџаци јој раку ископајте, `А сабљама сандук сатешите, `Више главе ружу усадите, `Око гроба клупе направите, `Ниже ногу бунар ископајте: `Рад` мириса нек се ружом ките, `Од умора на клупе седају, `А од жеђи ладне воде пију.` Често Лазо на гроб излазио, Па је пит`о своју заручницу: `Јел` ти, душо, земља дотешчала?` Девојка му мртва одговара: `Није мени земља дотешчала, `Већ је тешка материна клетва.` Јован и дивски старјешина. (из Црне горе). Цар хоћаше изгубити љубу, Цар хоћаше, и невоља му је, Е му љуба млого закривила, И за то је царе помрзио; Ма је слуге изгубит` не даду, Но се моле цару честитоме, Те госпођу своју измолише: Цар је своје слуге послушао, Поклони јој живот за годину. Она сина имаше Јована, Па ђетету своме говорила: `О камо те, мој Јоване сине! `Хоћеш ли се одрицат` од мајке?` Дијете су сузе пропануле, Па дијете мајци говорило: `Чујеш ли ме, моја мила мајко! `Ја ћу с тобом по св`јету бјежати.` А њему је мајка говорила: `Хајд` уљези цару у сараје, `Те изведи гојена Лабуда, `Да бјежимо, синко, по свијету.` Скочи Јован од земље на ноге, Те је мајку своју послушао (А нема му до петнаест љетах), И Лабуда свога изводио, Бачише се њему о рамена; Но је Јован мајци говорио: `А за Бога, моја мила мајко! `Кад м` одвоји од оца мојега, `Који нема до мене једнога, `Куд ћемо се, мајко, дијевати?` А мајка је сину говорила: `Да бјежимо, синко, по свијету, `А од цара и мога и твога, `А далеко тридесет конаках, `Ђе не царе ни чути не може, `А некмоли очима виђети.` Они бјеже земљом и свијетом, Док дођоше у дивску планину, Ту нађоше студену пећину, Али у њу седамдесет дивах, Међу њима дивски старјешина. Кад Јована диви угледаше, Кренуше се, да му узму главу; Жесток ли је лудани Јоване! Од бедрице сабљу извадио, Слободно је њима ударио, И пос`јече седамдесет дивах, А скри му се дивски старјешина. Он је с мајком нојцу боравио; А кад сјутра дан и зора дође, Но се Јован стрпљети не мога`, Већ он у лов у планину пође На његова гојена Лабуда, Те он лови срне и кошуте; Кад по подне сунце навалило, Он отиде у пећину к мајци И донесе срну и кошуту, Да зарани одагнату мајку. Но му мајка тадер бесједила: `О Јоване, хајде пред пећину, `Те почини трудан и уморан.` Он послуша родитеља свога. Хитро Јован пред пећину пође, А мајка му дива угледала У пећину, дивску старјешину, Па јој дивски старјешина вика: `Хајд` овамо, Јованова мајко! `Ходи к мене, да ашикујемо.` А она му тадер бесједила: `Ходи к мене, дивски старјешина! `Ходи к мене, да ми лице љубиш.` А он јој је тадер говорио: `Ја не смијем од Јована твога, `Који згуби седамдесет дивах, `Но кад дође Јован у пећину, `А ти твоје дијете упитај, `Боји ли се до Бога и кога, `Па најприје игру заметните, `Проклетога у руке прстена, `Око њега те се куне криво, `Дијете је лудо и невјешто, `Ти ћеш њега ласно надиграти, `Пак му свежи руке наопако, `А ја ћу га онда погубити, `Пак ћем` онда ми ашиковати.` А кад Јован у пећину дође, Вечераше господску вечеру, Па му тадер мајка говорила: `О Јоване, мој једини сине! `Ти изгуби седамдесет дивах, `А ти идеш, синко, планинама, `Бојиш ли се до Бога и кога?` Но јој Јован ријеч говорио: `Ја се бојим Бога великога, `Не бојим се никаква јунака, `Доклен ми је гојени Лабуде.` Тад` Јовану бесједила мајка: `О Јоване, мој једини сине! `Ми смо јадни, синко, обојица, `Ход`, да малу игру заметнемо.` Јован своју послушао мајку, Па је шњоме игру заметнуо, Понајпријед у руке прстена; Он могаше надиграти мајку, Он могаше, него не хоћаше, Но је њега мајка надиграла: `Ја сам тебе, дијете, добила.` Па му обје савезала руке Од лакатах те до врх нокатах; Луди Јован растегну рукама, На седморо коноп раскинуо. Када сјутра дан и зора дође, Јован пође у лов у планину. Кад на друму царевоме дође, Из свијета срете ћириџије И пред њима ћириџију Рада, Ђе ћерају шездесет товарах Све на голо вина и шенице; Јован им се на пут учинио, И пред њима капицу скинуо: `Молим ви се, браћо из свијета, `Продајте ми шездесет товарах `Све на голо вина и шенице, `Да ја раним одагнату мајку, `Да ви платим жутијем дукатом.` Ћириџије робу му продале; Но га пита ћириџија Раде: `А тако ти, дијете Јоване! `Ђе је твоја остарала мајка?` Јован мајку у пећину каже; Па с` ондолен шњима подигнуо, Кад далеко од пећине били, Ма пећину бјеху угледали, И Јована угледала мајка, Па се она врну у пећину, Па је диву ријеч говорила: `Ну ход`, диве, да ми промислимо, `Ево иде дијете Јоване, `Како бисмо њега изгубили, `Па ми тадер да ашикујемо.` А див јој је ријеч говорио: `Учини се без невоље бона; `А кад дође дијете Јоване, `Он се хоће мајци препанути, `Па ће мајку за понуде питат`: ``Би ли, мајко, каквијех понудах?` ` `Ти ћеш њему овако казати: ``Ја бих, синко, са букве јабуку ``Из велике воде Калаџијнске;` ` `У воду је несита аждаха, `Што прождире коње и јунаке, `И код ње су два љута арслана, `Што изију живога јунака; `Не би ли га прождрла аждаха, `Ил` изјели два љути арслана.` Па кад Јован у пећину дође, Али бону находио мајку; Сједе Јован мајци више главе, Жалосне га сузе пропануле: `Куку мене, моја мила мајко! `Би ли, мајко, каквијех понудах?` Она му је ријеч говорила. `Ја бих, синко, са букве јабуку `Из велике воде Калаџијнске, `Чини ми се, би ми боље било.` Скочи Јован од земље на ноге, И Лабуда свога узјахао, Па отиде ноћи без мјесеца, Хитро Јован к води долазио, И у воду угони Лабуда, Те дофати са букве јабуку, А кад био украј воде ладне, Опази га несита аждаха, На Јована уриш учињела, На сабљу је Јован дочекује, И аждахи главу окинуо; Ал` скочише два силни арслана, И велику воду замутише, А Јовану скачу на Лабуда, Дијете је срца жестокога, Оба их је жива уфатио, Лабуду их за реп савезао, Поведе их зеленом планином, У пећину мајци долазио, И даде јој са букве јабуку. Кад то виђе Јованова мајка, Јовану је ријеч говорила: `О Јоване, да те, синко, питам: `Буд сам идеш зеленом планином, `Да т` уфате од горе хајдуци, `Да ти спуте обадвије руке, `Би л` ти и што задржало руке?` А Јован јој тадер говорио: `Ја бих свашто, мајко, раскинуо, `До проклето дрндарско тетиво.` Кад то чула Јованова мајка, Она скочи од земље на ноге, И тетиво хитро налазила, Па је њему руке савезала Од лакатах те до врх нокатах, Од нокатах лије крвца црна, Па је Јован мајци говорио: `А за Бога, остарала мајко! `Одријеши моје б`јеле руке, `Јер ми, мајко, обје отпадоше.` Она трну од земље на ноге, Хитро дива из пећине вика. Брзо дивски дође старјешина; Од Јована муку направише: Обадва му ока извадише, Бачише га украј од пећине. Па су онђе нојцу боравили. Када сјутра дан и зора дође, Но се кучка с дивом договара: `Чујеш ли ме, дивски старјешина! `Ти дофати лудога Јована, `Слијепа га на Лабуда бачи, `Поведи га зеленом планином, `Те га бачи у јаму студену.` Скочи диве, дофати Јована, Кад га диве бјеше дофатио, Стаде цика лудога Јована, Па их куми Богом великијем: `Немојте ме у јаму бачиват`, Но ме бач`те на друм у планину.` Но му мајка ни хабера не ма, Већ је она диву говорила: `Бачи, диве, врага и ђавола.` Поведе га зеленом планином, Силну јаму украј друма нађе, Па га јами у дубљину бачи. Куд ће дива несрећа такнути! Али је то Господ наредио, Те му свеза над јаму Лабуда, Па отолен у пећину пође. Мало било, ништа не стануло, Да је коме жалост послушати: Стоји цика гојена Лабуда, Лабуд бије јаму копитима (Од копитах цјепанице скачу), Да дофати зубом господара; Али стаде тутањ уз планину: Ево иде тридест ћириџија И пред њима ћириџија Раде, Кад погледа украј друма пута, Вишти Лабуд виш` луда Јована, Но говори ћириџија Раде: `Ну виђите, моја браћо драга! `Ено Лабуд лудога Јована, `Ђе му пусти у планину вишти, `Бог зна, му је Јован погинуо; `Хај`те, браћо, да видимо онђе.` Кад дођоше на јаму студену, Вишти Лабуд, копитама каже; Тадар скочи ћириџија Раде, И састави тридест конопаца, И засука по два у једнога, Те направи петнаест комата, Па се Раде преко паса свеза, Спустише га тридест ћириџија; Ту Јована у животу нађе, И извади лудога Јована, Па му б`јеле одријеши руке, Крену да га води по свијету; Куми Рада дијете Јоване: `Богом брате, ћириџија Раде! `Не водите мене по свијету, `Но ме бач`те на пуста Лабуда, `Зајмите ме води Калаџијнској, `Е умријех од жеђи јуначке; `А пођите два три у Косово, ... Antikvarne knjige Istorija srpske kulture Izdanja iz 19. XIX veka Stara srpska knjiga

Unutra lepo očuvano Na koricama ima oštećenje kao na slici, stoga je cena dosta niža. Nešto je bilo zalepljeno i onda odvojeno tako da je sa sobom odnelo deo platna Nema drugih oštećenja, neprijatnih mirisa, šaranja i slično Retko u ponudi Srpski Francuski Nemački Engleski jezik SPOMENICA POVODOM NJEGOVE 80 GODIŠNJICE Društvo za podizanje Instituta Nikole Tesle, Beograd, 1936. Tvrd povez, udžbenički format, 520 strana. Višejezično idanje - srpski, francuski, nemački i engleski jezik. Nikola Tesla Spomenica povodom njegove 80 godišnjice Livre commemoratif a l`occasion de son 80eme anniversaire Gedenkbuch anlässlich seines 80sten Geburtstages Memorandum book on the occasion of his 80ieth birthday Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Nikola Tesla Tesla circa 1890.jpeg Nikola Tesla u 37. godini (1893); fotografija Napoleona Seronija Rođenje 10. jul 1856. Smiljan, Austrijsko carstvo Smrt 7. januar 1943. (86 god.) Njujork, SAD Religija pravoslavni hrišćanin Polje fizika Škola Gimnazija Karlovac, Tehnički univerzitet u Gracu Roditelji Milutin Tesla Georgina Tesla Poznat po naizmenična struja, asinhrona mašina, magnetno polje, mreža preko bežičnih sistema prenosa, radiotehnika Nagrade Edison Medal (AIEE, 1916), Elliott Cresson Gold Medal (1893), John Scott Medal (1934) CZE Rad Bileho Lva 3 tridy BAR.svg Orden belog lava SRB Orden Belog Orla BAR.svg Orden belog orla Order of Saint Sava - Ribbon bar.svg Orden Svetog Save ME Order of Danilo I Knight Grand Cross BAR.svg Orden knjaza Danila I Ordre de la Couronne de Yougoslavie (Royaume).png Orden Jugoslovenske krune Potpis TeslaSignature.svg Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Lično je upoznao dva srpska kralja, kralja Srbije Aleksandra Obrenovića pri poseti Beogradu 1. juna (17. maja) 1892, i kralja Jugoslavije Petra II Karađorđevića juna 1942. godine u Njujorku. Biografija Detinjstvo, mladost i porodica Parohijska Crkva Sv. Petra i Pavla i kuća, dom Teslinih u Smiljanu. U pozadini se vidi brdo Bogdanić, ispod kojeg izvire potok Vaganac, koji je proticao ispod same kuće i crkve. Iznad kuće je seosko groblje na kome se nalazi masovna grobnica iz vremena Nezavisne Države Hrvatske.[6] Fotografija iz 1905. Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike.[7] Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini.[8] Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu.[9] Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan.[10] Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Školovanje Krštenica Nikole Tesle. Teslin otac, Milutin Tesla. Nikola Tesla, 1879. sa 23 godine. Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine.[11] Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću.[12] U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana.[10][13] Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac[14] kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike.[10] Studije Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije.[15] Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla.[16][17] Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije.[13][15] Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”.[18] Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi.[13] Zaposlenje u Parizu i posao u Strazburu U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine.[13] Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Prelazak okeana sa preporukom Edisonu Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora.[19] U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije.[20] Razlaz sa Edisonom Statua Nikole Tesle u Nijagarinim vodopadima, Ontario, Kanada. Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona).[25] Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Srednje godine Prvi patenti iz naizmeničnih struja Nikola Tesla 1885. godine. Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Eksperimenti sa Iks-zracima Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo, eksplozija raznih otkrića Teslin sistem proizvodnje naizmenične struje i prenos na velike daljine. Opisan u patentu US390721. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Put u Evropu, smrt majke, dolazak u Beograd Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj.[13] Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine.[27][28] Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna.[29] Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom.[30] Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine.[31] Zlatne godine stvaralaštva Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba u Čikagu Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu.[32] Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Priznanja, nedaće i rat struja Glavni članak: Rat struja Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Otkriće radija i bežičnog prenosa Nikola Tesla demonstrira bežični prenos energije, verovatno u svojoj njujorškoj laboratoriji 1890-ih. Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Kolorado Springs Tesla sedi u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu unutar svog „Uveličavajućeg prenosnika” koji proizvodi milione volti napona. Lukovi su dugi i po 7 m. (Prema Teslinim beleškama ovo je dvostruka ekspozicija) Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Svetska radio stanica na Long Ajlendu Teslina kula na Long Ajlendu u saveznoj državi Njujork Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51% ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Ratne prilike i neprilike Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla su se upoznali 1916. godine u Njujorku, preko Teslinog prijatelja, profesora Paje Radosavljevića. Tada jeromonah, Nikolaj je pokušao da objedini Srbe u Americi, da daju podršku Srbiji, koja je vojevala protiv Austrougarske imperije. U tom pravcu, Nikolaju su Pupin i Tesla bili obavezni sagovornici. Zategnuti odnosi Tesle i Pupina i jako kritičan stav Radosavljevića prema Pupinu su učinili da zajednički proglas Tesle, Pupina i Radosavljevića nije potpisan. Nikolaj je kasnije pisao Radosavljeviću da žali što je pokušao da uvede Teslu u stvari narodne te da bi bio greh odvraćati ga od njegovog posla. Usmenim predanjem je sačuvana anegdota o razgovoru Tesle i Nikolaja u pogledu sličnosti (nevidljivost) struje i sile Božije.[37] Tesline opsesije i nevolje Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Autobiografija `Moji izumi` je sastavljena od niza tekstova koji je Tesla objavio u nekoliko navrata u štampi, najverovatnije kako bi pažnju javnosti, kroz časopise usmerio ka potencijalnim investotorima. Kroz te tekstove opisuje svoje vividne vizije, zatim imaginaciju toliko snažnu, prepunu ideja, da je rukom mogao gotovo da prolazi kroz ideju koja kao da lebdi u vazduhu, prijatelje koje je posećivao, sa kojima je razgovarao, koji su mu bili dragi kao i ovozemaljski... Čak je u nekoliko navrata ponudio, da njegovu specifičnu mentalnu konstituciju, naučnici podvrgnu detaljnim ispitivanjima... Opisuje oglede puštanja struja određenih frekvencija kroz telo, kako deluju na vitalnost, itd. koje je primenjivao na sebi. Pored ostalih osobenosti primetio je i opisao da mu je čulo sluha nekoliko puta jače nego što je to uobičajno. Dokumentovano je oko sedam nervnih slomova ovog istraživača, od kojih je većina izazvana preteranim umnim naporima, a zatim i velikim životnim traumama. Ono govori o fragilnosti Teslinog genija. Pozne godine i usamljenički život Kralj Petar II u poseti Nikoli Tesli, apartman hotela Njujorker, jun 1942. (od levo Miloš Trifunović ministar, Franc Snoj ministar, Teslin sestrić Sava Kosanović ministar, a od desno Radoje Knežević ministar dvora i Ivan Šubašić ban Hrvatske banovine) Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani.[38] Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajenog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi.[39] Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara.[39] Teslina smrt i epilog Elektromehanički uređaji i principi koje je razvio Nikola Tesla: razni uređaji koji koriste obrtno magnetsko polje (1882) induktivni motor, obrtni transformatori i altenator za visoke frekvencije način za povećanje jačine električnih oscilacija polifazni sistemi sistem za prenos električne energije posredstvom naizmeničnih struja na velike razdaljine (1888) [40] Teslin transformator, njegova svetska radio stanica i drugi načini za pojačanje jačine električnih oscilacija (uključujući preneseno pražnjenje kondenzatora i Teslin oscilator) elektroterapija Teslinim strujama turbina bez lopatica bifilarni namotaj telegeodinamika Teslin efekat i Teslino elektrostatičko polje sistem bežične komunikacije (prvi korak prema pronalazku radija) i radiofrekventni oscilatori robotika i `I` logičko kolo [41] cevi za Iks-zrake koje koriste proces kočenja zračenja uređaj za jonizovane gasove uređaji za emitovanje jakih polja Uređaj za emitovanje zraka sa naelektrisanim česticama metode za obezbeđivanje ekstremno malog nivoa otpora prolasku električne struje (preteča superprovodnosti) kola za pojačanja napona uređaji za pražnjenje visokih napona sistemi za lučno osvetljenje uređaje za zaštitu od groma Teslin kompresor Teslin upaljač Tesline pumpe VTOL avion dinamička teorija gravitacije koncepti za električna vozila Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[42] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Urna sa Teslinim ostacima u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[43] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[44] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save.[45][46] Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo.[47] U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački.[48] Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”. Počasni doktorati i ordeni Na prijemu u Njujorku, 10. jula 1937. Nikola Tesla prima orden belog lava prvog stepena od čehoslovačkog ministra Vladimira Hurbana. Istom prilikom poslanik Fotić (sedi levo) uručio mu je orden belog orla prvog stepena Kraljevine Jugoslavije. Nikoli Tesli su dodeljeni sledeći počasni doktorati[13]: Tehnička škola, Beč, 1908. Univerzitet u Beogradu, 1926. Univerzitet u Zagrebu, 1926. Tehnička škola, Prag, 1936. Tehnička škola, Grac, 1937. Univerzitet u Poatjeu, 1937. Tehnička škola, Brno, 1937. Univerzitet u Parizu, 1937.[49] Politehnička škola, Bukurešt, 1937. Univerzitet u Grenoblu, 1938. Univerzitet u Sofiji, 1939. I ordeni: Orden Svetog Save, II klase, Srbija, 1892. Orden knjaza Danila I, 1895.[50] Orden Svetog Save, I klase Kraljevina SHS, 1926. Orden Jugoslovenske krune, 1931. Orden belog orla, I klase, Kraljevina Jugoslavija, 1936. Orden belog lava, I klase, Čehoslovačka, 1937. Medalja Univerziteta u Parizu, 1937. Medalja Univerziteta Sv. Kliment, Sofija, 1939. Najvažniji pronalasci Od 1943. Tesla se smatra pronalazačem radija, koji je predložen u patentu[51] predatom Patentnom birou SAD 20. marta 1900. Pre toga se prvenstvo u ovom pronalasku davalo Markoniju, koji je imao više poslovnog duha. Izmislio je električni asinhroni motor sa polifaznim alternatorom, sa tri faze u obliku zvezde, i sa komutatorom. Nikola Tesla je koristio jonizovane gasove za transformaciju električne energije na principima Volte, Herca i Faradeja, a po zakonima indukcije. Bio je glavni promoter tehnike prenosa električne energije naizmeničnom strujom. Godine 1889, zainteresovao se za visoke frekvencije i realizovao generator frekvencije od 15 kiloherca. Počev od 1896, eksperimentisao je sa daljinskim upravljanjem. Razvio je Teslinu bobinu, na principu Hercovog oscilatora, što je bio prvi projektovani odašiljač talasa. Time je postavio temelje teleautomatike.[52] Imao je ideju da će se jednoga dana bežičnom telegrafijom upravljati vozilima bez posade udaljenim stotinama kilometara. Načinio je dva ploveća objekta kojima se upravljalo telekomandama, od kojih je jedan mogao da roni. Njegovi patenti iz 1895. su u stvari specifikacije torpednog čamca bez posade, koji bi nosio šest torpeda dugih 4,20 m. Patenti Aktuelna lista Teslinih patenata[53] sadrži bibliografske podatke o 166 patenata iz 26 različitih zemalja na svih pet kontinenata (Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Brazil, Ujedinjeno Kraljevstvo, Viktorija, Danska, Indija, Italija, Japan, Kanada, Kuba, Mađarska, Meksiko, Nemačka, Novi Zeland, Novi Južni Vels, Norveška, Rodezija, Rusija, Transval, Francuska, Švajcarska, Švedska i Španija). Od navedenih zemalja, Tesla je najviše patenata imao u Velikoj Britaniji i Francuskoj — po 29. Malo je iznenađujući podatak da je imao čak 24 patenta u Belgiji, dok mu je u Nemačkoj odobreno 18 patenata i u Italiji 12. U ostalim zemljama sa ove liste Tesla je imao znatno manje patenata i taj broj se kreće u rasponu od 1 do 7.[54] Donedavno se smatralo da Tesla u zemljama izvan SAD nije imao patente iz oblasti elektroenergetike, te da se njegovi prvi patenti iz 1891. godine odnose na varnični oscilator. Među patentima prijavljenim u drugim zemljama ima nekih novih, do sada nepoznatih javnosti. Međutim, tu nema većih iznenađenja, osim nekoliko manjih izuzetaka. (Kako svaki patent važi samo u državi koja je izdala taj patent, Tesla je u svakoj od zemalja gde je želeo da zaštiti neki od svojih pronalazaka morao podneti posebnu prijavu patenta, pa se njima uglavnom štite suštinski isti pronalasci.)[54] Analizom podataka utvrđeno je da je Nikola Tesla imao 116 originalnih patenata, od kojih su 109 američki i 7 britanski patenti. Sa ovih 116 patenata, Tesla je zaštitio ukupno 125 različitih pronalazaka. Takođe je utvrđeno da je Tesla imao 162 analoga ovih patenata uključujući tu i dopunske i reizdate patente, što znači da je za svoje pronalaske Tesla dobio ukupno 278 patenata u 26 zemalja sveta. Utvrđeno je da oni formiraju 107 patentnih familija, tj. grupa patenata za isti pronalazak iz različitih zemalja.[54] Zanimljivosti Nikola Tesla na naslovnoj stranici časopisa Tajm 20. jula 1931. god. (detalj Plavog portreta, autor: Vilma Ljvov-Parlagi, 1916) Pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku (poslata 1934-1935). Nalaze se u Udruženju Adligat u Beogradu. On je planove za njegove izume čuvao u glavi, a nije ih zapisivao zbog opasnosti od krađe. U čast doprinosu nauci Nikole Tesle, na stogodišnjici njegovog rođenja 27. juna 1956. godine u Minhenu, Međunarodna Elektrotehnička Komisija, odlučila je da uvede jedinicu Tesla (T) za magnetnu indukciju. (T=Wb/m² ili T=N/(m×A))[55][56] U svetu filma postoji nagrada koja je nazvana po Nikoli Tesli — zvanični naziv: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Nagrada se dodeljuje ljudima koji su postigli izuzetne rezultate u polju filmske tehnike. Do sada su je primili: 2005. — Džeri Luis, 2004. — reditelj Džejms Kameron, 2003. — reditelj Džordž Lukas, Sten Vinston… Odlukom Vlade Srbije iz avgusta 2010. godine, dan rođenja Nikole Tesle 10. jul proglašen je Danom nauke u Srbiji.[57] U Beogradu postoji elektrotehnički institut „Nikola Tesla”, osnovan 1936. godine. Univerzitetska biblioteka Univerziteta u Nišu nosi naziv Nikola Tesla. Elektrotehničke škole u Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, i Elektrotehnička i građevinska škola u Jagodini nose ime „Nikola Tesla”.[58][59][60][61] Dve termocentrale u Srbiji su nazvane „Nikola Tesla A” i „Nikola Tesla B” u čast Tesle Aerodrom u Beogradu se zove Aerodrom Nikola Tesla.[62] Akceleratorska instalacija u Institutu za nuklearne nauke Vinča nosi naziv „Tesla”. Tokom postojanja Republike Srpske Krajine je univerzitet u Kninu nosio naziv Univerzitet „Nikola Tesla”.[63] Šesta lička divizija NOVJ u čijem sastavu su bili uglavnom Srbi iz Like, je ukazom Vrhovnog štaba NOVJ od 19. marta 1944, za postignute uspehe proglašena proleterskom i dobila naziv Šesta lička proleterska divizija „Nikola Tesla”. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine, iz Muzeja Nikole Tesle, je na osnovu odluke generalnog direktora Uneska, Koićira Macure, 16. oktobra 2003. godine upisana u registar Uneska Pamćenje sveta. Američki hard rok bend Tesla je nazvan po našem naučniku kao izraz zahvalnosti što im je omogućio struju, bez koje ne bi postojale ni električne gitare.[64] Godine 1975, njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. 10. jula 1990. godine u američkom Kongresu je proslavljen Teslin rođendan. Na svečanosti su govorila devetorica kongresmena i senator Karl Levin iz Mičigena. Takva čast u američkoj istoriji nije ukazana ni jednom američkom naučniku, čak ni Tomasu Edisonu niti Aleksandru Grejamu Belu. Postoji nebesko telo, asteroid, 2244 Tesla. Asteroid je otkrio sa beogradske Astronomske opservatorije, a zatim i imenovao astronom Milorad B. Protić.[65] Nils Bor je jednom prilikom rekao: Teslini genijalni pronalasci duboko su uticali na čitavu našu civilizaciju. Američki inženjer i profesor B. A. Berend 1921. godine u svojoj knjizi je zapisao: Tesla nije ostavio drugima ništa više da urade. Kada bismo iz industrije isključili rezultate Teslinog istraživačkog rada, svi točkovi te industrije prestali bi da se okreću, naši tramvaji i vozovi bi stali, naši gradovi bi bili u mraku, a fabrike mrtve i besposlene. Tesla se hranio isključivo vegetarijanskom hranom.[66] Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso, njujorški ogranak slavne londonske