Kao na slikama ELEKTRA SOPHOKLES, Von F. W. SCHNEIDEWIN Berlin 1877 Софокле (грч. Σοφοκλης) (рођен око 496. п. н. е. на Колону Хипију,[1][2] умро 406. п. н. е. у Атини),[1] је један од најзначајнијих представника хеленске трагедије, поред Есхила и Еурипида.[3] Софокле Књижевност античка књижевност хеленска књижевност античка трагедија Садржај Биографија Уреди Софокле је прави представник Перикловог времена — раздобља највећег процвата Атине како у политичком и интелектуалном животу тако и у материјалној култури. Есхил је песник атинског полета у времену грчко-персијских ратова када се почела рађати атинска демократија, Еурипид је песник њене кризе и бурног раздобља пелопонеског рата, а Софокле је песник атинског процвата Перикловог доба, тзв. пентеконтаетије. Родио се око 497. године у Колону Хипију, покрај Атине, у имућној породици.[1][4] Његов отац, власник радионице оружја, побринуо се да му син добије музичко и гимнастичко образовање какво је онда било уобичајено. Песниково детињство и младост падају у доба када је беснео рат против Персијанаца, у доба када је Атина полако постављала темеље својој каснијој поморској снази. У трагичкој уметности био му је узор, а вероватно и учитељ, Есхил који је, узевши другог глумца, створио дијалог и тиме праву драму. Софокле се бавио и државним пословима, али на том пољу није показао нарочите способности.[5] Тако је 443/2. био један од хеленотамија, тј. благајника савезничке благајне. Две године након тога дошло је до рата с острвом Самосом (441—439). У том рату, након приказивања Антигоне, изабран је Софокле за члана стратешког тима заједно са Периклом. После сицилијанске катастрофе (413) био је члан комисије Десеторице саветника, која је 411. године утрла пут олигархијској власти. Због тога се морао касније пред обновљеном демократијом бранити. Осим тога био је и свештеник Амина и Хелона, демона исцељивања. Одатле извире његова љубав према религији која, уз веру у снагу човека, чини основне карактеристике његовог погледа на свет. Године 468. однео је прву награду у драмским такмичењима: победио је Есхила који отада преузима трећег глумца и још неке новине у драми.[1][6] Софокле се дружио с многим књижевницима и уметницима онога времена, па се спријатељио и с Херодотом. Као што је и сам утицао на старијега Есхила, тако је и на њега утицао млађи Еурипид. Софокле је умро 406. године. После смрти био је уврштен у хероје (под именом Дексион — онај који дочекује, јер је бога Асклепија поштовао и дочекивао у својој кући), а по одлуци атинског демоса приносиле су му се сваке године на гробу жртве. Сачуване драме Софокле је написао око 130 драма, од којих је 114 познато по имену. Сачувало се седам трагедија које у рукописима долазе овим редом: Ајант, Електра, Краљ Едип, Антигона, Едип на Колону, Трахињанке, Филоктет.[7] Године 1911. нађен је на једном египатском папирусу највећи део његове сатирске игре Трагачи (Ἰχνευταί, око 440. год.). Поред тога што је увео трећега глумца, повећао је Софокле и број лица у хору са дванаест на петнаест. Ајант Уреди Ajant priprema samoubistvo Драма Ајант (Αἴας, 466. год.) највероватније је најстарија од сачуваних Софоклових трагедија, с обзиром на то да је најсличнија Есхиловим трагедијама. Ајант се надао да ће њему као најјачем грчком јунаку под Тројом након Ахилејеве смрти припасти Ахилејево оружје. Но пресудом ахејских војсковођа оружје је додељено Одисеју. У великој горчини због повређене части плане Ајант гневом и одлучи да убије Агамемнона, Менелаја и друге који су досудили оружје Одисеју. Богиња Атена му у наступу беса помути ум те он покоље стоку уместо судија. Кад је дошао свести, види да се осрамотио, па очајан и дубоко постиђен одлучи да се убије јер му је живот изгубио сваку вредност. Хор и Ајантова супруга Текмеса узалуд покушавају да га умире. Ајант се опрашта са синчићем Еурисаком и у дволичном говору вара жену и хор говорећи им да ће их послушати, али да ће прво на мору испрати крв и очистити се од покоља. На обали се опрашта у снажном монологу од живота и завичаја и баца се на мач. Текмеса и хор нађу Ајанта мртвог. Његов брат Теукро хоће да га сахрани, али му то бране Менелај и Агамемнон. Одисеј се заузима за Ајанта. Драма се завршава призором у којем Теукро, Текмеса и Ајантови пријатељи спремају сахрану. Драма обрађује трагичну судбину снажног индивидуализма, у страсној, несаломљивој и беспрекорној херојској личности. Ајант је суров али искрен ратник који се у свом раду увек управља осећајем части. Он је у својој тврдоглавости и претераном самопоуздању отишао предалеко, те његов понос прелази у охолост. У таквом стању изгубио је душевну снагу и способност да се обузда. Електра Уреди Главни чланак: Електра (Софокло) Електра и Орест, из Прича грчких трагичара, Алфред Цхурцх, 1897 У драми Електра (Ἠλέκτρα, између 430. и 420. године) песник обрађује исту тему као и Есхил у Хоефорама, тј. смрт Клитемнестре и Егиста, које је убио Орест, освећујући убиство свога оца Агамемнона. Орест долази пред краљевски двор у Микени с верним пријатељем Пиладом и старим учитељем коме је, након Агамемнонова убиства, Електра предала малог брата Ореста, да га спаси од сигурне смрти која му је претила од мајке и Егиста. Стари учитељ одвео је Ореста у Фокиду краљу Строфију, Пиладовом оцу, који га је радо примио. На Електрин позив вратио се Орест кући да се по Аполоновом налогу освети убицама свога оца. Старог учитеља шаље Орест преобученог као туђинца у двор да јави Клитемнестри и Егисту да је Орест погинуо. Дотле одлази Орест с Пиладом на очев гроб да принесе жртву и замоли мртва оца за помоћ. Из двора излази Електра, жали се на грубо понашање своје мајке и Егиста и моли богове за освету. Хор, састављен од њених пријатељица, теши је у тешком болу. Тада из двора излази Електрина сестра Хризотемида коју је мајка, уплашена сном, послала са жртвом на Агамемнонов гроб. Електра моли сестру да не приноси жртву јер ће увредити мртвог оца, већ да се на гробу помоли за освету. Долази Клитемнестра, која оштро грди Електру и моли Аполона да одврати од ње несрећу, јер се још увек боји свога сна. Учитељ обавештава Клитемнестру о Орестовој смрти; она се радује јер се нада да ће бити слободна од освете. Клитемнестра одлази с учитељем у двор, а Хризотемида се враћа с веселом вешћу да се Орест вратио, јер је на очевом гробу видела свежу жртву и увојак косе. Њена радост престаје кад јој Електра открива најновију вест о Орестовој смрти. Сада Електра одлучује да се сама освети за очево убиство и позива сестру да јој у томе помогне. Хризотемида одбија помоћ јер се боји. Долазе Орест и Пилад; Орест држи урну с тобожњим пепелом мртва Ореста. Електра почне да јадикује, а Оресту буде жао сестре, те јој се открива. Пресрећна Електра грли брата, али их стари учитељ опомиње на опрез. Сви улазе у двор, али Електра брзо излази и пази да не бане изненада Егист који је био одсутан. Из куће се чују Клитемнестрини јауци. Орест је убио мајку и изашао из двора. Ето и Егиста. Кад он чује за Орестову смрт, захтева да му се донесе његово тело. Егист долази до покривена Клитемнестрина тела, открива га и одмах схвата да је и њему куцнуо последњи час. Орест води Егиста, у двор да га убије на ономе месту где је он убио његова оца Агамемнона. У обради овога мотива Софокле се много удаљио од Есхила. Код Есхила се сукобљује очинско право с мајчинским, а Софокле стоји потпуно на стајалишту очинског права. Код Есхила Орест се колеба и након освете прогоне га Ериније, а код Софокла он извршава освету без оклевања. Он не осећа грижу савести и не прогоне га Ериније. Електра је код Есхила споредно лице, а код Софокла главно. Софокле је Електри дао готово исте карактеристике као Антигони. Електра је херојски лик који свесно одабире трпњу. До појаве брата Ореста она је једини носилац протеста против господства своје мајке и Егиста. Кад чује за братовљеву смрт, одлучује жртвовати свој живот само да изврши дело освете. Њен лик је још јаче истакнут тиме што јој је супротстављен лик њене кротке, бојажљиве и мајци послушне сестре Хризотемиде, која је врло слична Исмени у Антигони. Осим тога, Клитемнестрин лик нема оне трагичке величине као код Есхила. Софокле је у својој драми појачао одбојне црте Клитемнестриног карактера. Краљ Едип Уреди Главни чланак: Краљ Едип Антигона изводи слепог Едипа из Тебе, Шарл Жалабер, Музеј лепих уметности у Марсељu Трагедија Краљ Едип (Οἰδίπoυς τύραννoς, 430. год.) не обрађује као непосредну тему Едипов злочин, него његово постепено разоткривање самога себе. У Теби хара куга, а мноштво тебанског народа седи на степеницама жртвеника пред краљевским двором и чека Едипа да га замоли да град спаси те невоље. Долази Едип и каже народу да је послао шурака Креонта у Делфе да пита пророчиште за савет. Креонт саопштава да ће куга престати ако се пронађе, казни и из земље протера убица краља Лаја. Тебански старци, који сачињавају хор, саветују Едипа да за савет пита врача Тиресију, али врач неће да ода убицу. Едип се разгневи и оптужи врача да је сигурно у вези с убицом. Гневан Тиресија означава као убицу Едипа који мисли да се врач тако договорио са Креонтом, јер се тај жели домоћи престола. Креонт се покушава оправдати, али притом долази до свађе између њега и Едипа. Сада се појављује Јокаста која умирује краља говорећи му да се не боји врачевог пророчанства јер се није испунило ни пророчанство да ће Лај погинути од сина; убили су га, наиме, на раскршћу разбојници, а син је био изложен након порода. Едип се сада сети да је и он убио некога на раскршћу, али мисли да то није био тај кад се већ тврди да су га убили разбојници. Да се о томе увери, шаље по пастира који је једини од тадашње Лајеве пратње остао жив. Уто стиже из Коринта гласник који Едипу јавља за смрт његова оца Полиба, а народ тражи да им Едип буде краљ. То Едип одбија бојећи се пророчанства да се не би оженио мајком, Полибовом женом. Гласник га умирује говорећи му да је његов страх неоправдан јер ионако није Полибов син. На Едипово питање одакле то зна, одговорио је гласник да га је он лично примио на Китерону од Лајевог пастира кад су га хтели изложити. Тај је пастир онај исти по којега је послао Едип. Јокаста схвати страшну истину и без речи одлази у двор. Појављује се и пастир који никако неће да одговори на Едипова питања, али коначно притиснут Едиповим претњама изјављује да је Едип, син Лајев и Јокастин, убица свога оца и супруг властите мајке. Едип изван себе од боли одлази у двор. Ускоро слуга јавља да се Јокаста обесила, а Едип сам себе ослепио. Слепи Едип излази из двора и моли Креонта да се побрине за његове кћерке (Антигону и Исмену), а синови (Етеокле и Полиник) ће се лако снаћи. Едип се врло ганутљиво опрашта с кћеркама, а Креонта моли да га отпреми из земље. Креонт пристаје на то, али прво жели за савет да пита пророчиште у Делфима. Хор завршава трагедију опоменом да никога не треба сматрати пре смрти срећним. Краљ Едип се уз Антигону сматра ремек-делом Софоклове драмске уметности. То је свакако најјаче Софоклово дело. У Краљу Едипу оцртао је песник трагичну судбину истога лица које је и Есхил обрадио у тебанској трилогији (Лај, Едип, Седморица против Тебе). Док је Есхил своју радњу засновао на проклетству рода, тј. читава трагика приказана је као наследство кривице, Софокле је усредсредио сву драмску радњу на личну Едипову судбину. Едип употребљава сву снагу своје воље и оштроумности да пронађе и казни Лајевог убицу и тако спаси Тебу од невоље. У упорној истрази долази до страшне спознаје. Софокле је мајсторски оцртао како постепено али сигурно излази на видело страшна истина. Иако је Едип притиснут дубоком патњом и страшном моралном бригом, он ипак није клонуо, него и тада показује велику снагу и свест, јер мирно прима на себе своју горку судбину. Јокаста покушава да поткопа веру у пророчанства, али делфијски Аполон преко Тиресије излази као победник. Та песникова трагедија нам казује како је људска мудрост ограничена и срећа променљива, док насупрот томе стоји божанско свезнање. Читавом трагедијом провлачи се слављење делфијског пророчишта, које се у оно доба, под утицајем софистике, све више нападало. Краљ Едип је заправо апологија делфијске религије. Антигона Уреди Главни чланак: Антигона (трагедија) Антигона и Полиниково тело Садржај Антигоне (Ἀντιγόνη, 441. год.) узет је из тебанске приче. Антигона је заправо наставак Есхилове драме Седморица против Тебе. Антигона, кћерка Едипова, позива сестру Исмену и саопштава јој да је нови тебански краљ Креонт забранио да се сахрани њихов брат Полиник јер се борио против Тебе, док је Етеокле који се борио за град достојно сахрањен. Она је чврсто одлучила да сахрани брата, а Исмена покушава да је од тога одврати јер је одређена смртна казна за онога ко сахрани Полиниково тело. Но Исмена не успева да одврати сестру од њене чврсте одлуке. Док Антигона иде да оствари своју одлуку, улази хор тебанских стараца и пева веселу песму од радости што је побеђени непријатељ оставио Тебу. Долази Креонт и понавља старцима своју забрану и тражи од њих да му буду у помоћи. Уто стиже један од стражара које је Креонт одредио да чувају мртво Полиниково тело и јавља да је неко сахранио Полиника. Креонт прети стражару смрћу ако не доведе кривца. Ускоро стражар доводи Антигону која је била ухваћена како поново врши симболичку сахрану, посипајући братовљево тело земљом. Страшан ветар и стражари скинули су земљу којом је Антигона већ једанпут посипала братово тело. Антигона без страха признаје своје дело и уверено брани праведност свога поступка позивајући се на крвно сродство и неписане `божанске` законе који вреде више од оних које су људи створили. Кад Исмена види да јој је сестра изгубљена, спремна је и она сносити сестрину судбину, али Антигона то одбија. Креонт ставља девојке под стражу, а хор пева песму о жалосној судбини лабдакидске краљевске куће. Хемон, Креонтов син и Антигонин вереник, дознаје за њено дело па одлази оцу и упозорава га да су симпатије тебанског народа на Антигониној страни. Но Креонт не попушта, и након оштрог сукоба Хемон одлази бесан, те Креонт одређује да се Исмена пусти, а Антигона жива сахрани у каменој гробници. Хор слави љубав, Антигона полази у гроб жалећи што мора млада и неудата умрети, али је потпуно уверена да је поступила побожно. Слепи врач Тиресија објављује Креонту да су богови на њега љути и прориче му страшне муке ако не сахрани Полиника и ослободи Антигону. Креонтов отпор је сломљен. Он се боји Тиресијиних речи и зато сада жури да сахрани Полиника и ослободи Антигону, али је већ касно. Из гласникових речи, упућених хору и Креонтовој жени Еуридици, сазнајемо да се Антигона обесила у гробници, а Хемон се на очеве очи пробо мачем и издахнуо крај тела своје мртве веренице. Враћа се Креонт с мртвим телом свога сина и сазнаје да му се жена Еуридика убила проклињући га као убицу њиховог детета – Хемона. Трагедију завршава хор опоменом да се не смеју вређати божански закони. Предмет у Антигони је трагична судбина аутократске заслепљености: Креонтово наређење сукобљава се са општим законом заснованим на људској природи. Антигона свесно устаје против силе која гази основне људске принципе на којима се темељи друштвени поредак и домовина, и без страха од смрти испуњава своју дужност према мртвом брату. Она је кажњена смрћу, а Креонт, с чијим се наређењем нико не слаже, изгледа само начас победник, али се ускоро појављује као сломљени, бедни властодржац који је тврдоглавошћу и умном заслепљеношћу разорио срећу своје породице. Креонт је насилник који у апсолутној моћи као једином мерилу државе види своју величину и вредност. За њега све друго има вредност само ако служи његовој апсолутној моћи. Он је опијен влашћу те у уверењу да поступа право чини највећу неправду. Зато и пропада и признаје да се огрешио о законе који забрањују вређање мртвих. Антигонина смрт је уједно и њена победа која узрокује и потпуни Креонтов пораз. Државне законе треба поштовати, али они пре свега морају бити такви да не вређају достојанство човека, а често могу бити застарели у односу на развој друштва, па их онда треба променити и прилагодити новом времену. Софоклови јунаци у Антигони су прави људи с јасно израженим индивидуалним карактером. Њихово деловање потпуно зависи од њихове слободне воље. Едип на Колону Уреди Главни чланак: Едип на Колону Едип на Колону Трагедију Едип на Колону (Oι̉δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ, 406. год.) написао је песник написао у 90. години живота, а приказао ју је након његове смрти његов истоимени унук 401. године. У њој се наставља Краљ Едип, док се у Антигони наставља Едип на Колону. Међутим, ове три трагедије нису чиниле трилогију. Драма се збива у песниковом родном месту. У гају Еуменида налази се улаз у подземни свет. Овамо долази из Тебе прогнани Едип у пратњи кћерке Антигоне и седа на камен у светом гају. Аполон је обећао Едипу да ће у том гају напокон наћи смирење. Хор, састављен од колон[потребна одредница]ских стараца, тражи од Едипа да напусти свето место и оде из њихове земље. На Антигонину молбу оставља хор Едипа на миру. По Едиповој жељи шаље хор по краља Тезеја јер Едип жели да говори с њим. Појављује се Исмена, друга Едипова кћерка, и јавља оцу да се његов син Полиник, свргнут с власти у Теби од брата Етеокла, спрема с великом војском на свој родни град Тебу. Пророчиште је одредило победу ономе уз кога буде Едип. Зато ће к њему доћи Креонт да га приволи да се врати у Тебу и тако сачува Етеоклову власт. Но Едип неће да помаже онима који су га својевремено протерали из Тебе, али се боји да ће Креонт употребити силу, па зато тражи заштиту Атињана. Кад је дошао Тезеј, атински краљ, моли га Едип за заштиту, а као надокнаду обећава му своје мртво тело које ће штитити Атину од непријатеља. Тезеј му обећава своју заштиту, а хор пева прекрасну песму у којој Софокле слави лепоту родног места Колона. Долази и Креонт. Едип одбија да пође с њим, а Креонт му отима његове кћерке и прети да ће и њега на силу одвести са собом. На позив хора долази краљ Тезеј те избавља девојке и штити Едипа. Уто се појављује Полиник и моли оца да пође с његовом војском против Тебе. Едип проклиње сина и прориче сигурну смрт и њему и његовом брату Етеоклу. Полиник не одустаје од свог подухвата и моли сестру Антигону да га сахрани ако погине у борби. Полиник одлази и у тај час се чује грмљавина. То је био знак за Едипа да му је дошао час коначног смирења. Он се удаљује с кћеркама и Тезејем. Гласник јавља да се Едип дирљиво опростио с кћеркама и замолио Тезеја да се побрине за њих. Тада се зачуо глас божји, девојке су се одстраниле, а Тезеј је остао сам с Едипом који је одједном нестао. Хор теши девојке. Уто се враћа Тезеј. Антигона га моли да им покаже очев гроб, али јој Тезеј одговара да му је Едип рекао да се нико не приближава том месту и уједно му наредио да чува тајну његове смрти, па ће земља бити увек срећна. На Антигонину молбу обећа Тезеј да ће их вратити у Тебу, јер Антигона жели да спречи међусобну борбу и смрт браће. Хор позива Едипове кћерке да не наричу више за несталим оцем. Ресник је у тој драми ублажио тамну слику људске судбине коју је оцртао у Краљу Едипу. Слепи изгнаник Едип доживео је у својим патњама прочишћење и нашао потпуно смирење. Едип радосно и поносно прима своју судбину и храбро подноси све ударце, невоље и боли које су му више силе одредиле. Он је свестан да је починио тежак злочин у незнању и зато се не осећа кривим. У тој драми прославио је Софокле просвету свога града која је оличена у праведности, моралној чистоћи и човекољубивости митолошког атинског краља Тезеја. Песник је у овој драми приказао јунаке својих других тебанских трагедија. Антигона је овог пута нежна кћерка, верна пратиља слепога оца, пуна љубави и осећања. Исмена је такође одана своме оцу, а Креонт склон насиљу. Лирски делови трагедије не заостају нимало за онима у ранијим песниковим делима. Посебно је лепа химна у част Колона, песниковог завичаја. Та драма је доказ да је Софокло и у дубокој старости био пун стваралачке снаге и свежине. Трахињанке Уреди Хераклово тело на ломачи, гравура из 1546, Ханс Зебал Бехам (1500-1550) У драми Трахињанке (Tραχίνιαι, између 450. и 440. год.) обрађује песник нехотичан злочин Дејанире, жене Хераклове. Радња се збива у Тесалији пред двором краља Кеика код којега борави Хераклова супруга. Она се жали да већ петнаест месеци нема никаквог гласа од свога мужа. Њу теши хор, састављен од трахинских девојака. Дејанирина слушкиња јој саветује да пошаље сина Хила у потрагу за оцем. Хил открива мајци да Херакле војује на Ехалију, град Еуритов на Еубеји. Дејанира шаље сина Хераклу. Уто стиже Хераклов гласник Лиха и води заробљенике међу којима се налази и лепа Јола, кћерка Еуритова. Лиха јавља Дејанири да ће се Херакле вратити кад на Еубеји принесе победну жртву Зевсу. Дејанира је срећна, али њену срећу помућује гласник који јој признаје да је Херакле разорио Ехалију ради лепе Јоле. Желећи да сачува себи љубав мужа, шаље Дејанира мужу кошуљу, натопљену крвљу кентаура Неса. Но ускоро је зажалила због овога, јер је вуну коју је умочила у кентаурову крв да њоме натопи кошуљу изгризао отров. Она слути несрећу и спремна је умрети ако се нешто догоди Хераклу. Враћа се Хил и јавља мајци да је Херакла обузела страшна бол кад је обукао кошуљу, и да ју је зато проклео, а њима наредио да га одведу кући. Дејанира одлази у двор не рекавши ништа. Пријатељи доносе Херакла који у страшним боловима тражи жену да је казни. Син Хил јавља да се она убила. Сада Херакле увиди да је и њему дошао последњи час. Зевс му је био рекао да ће га убити неко ко је већ мртав. Пророчанство се испуњује, јер му је то освета од кентаура Неса, кога је Херакле убио кад му је младу жену Дејаниру преносио преко реке. (Умирући кентаур саветовао је Дејанири да узме његове крви јер ће тиме очувати верност мужа.) Херакле моли сина да му спреми ломачу. Он то обећава, али неће да је запали својом руком. Тада још тражи од сина да Јолу узме за жену. На крају носе Херакла на гору Ету да га спале на ломачи. У Трахињанкама приказује Софокле судбину племените и верне Хераклове жене и трагичну судбину невернога Херакла. Кад Дејанира сазна да јој је муж неверан, она жели сачувати његову љубав, па му зато шаље кошуљу, натопљену крвљу кентаура Неса, јер јој је тај некада рекао да ће тако сачувати љубав мужа. Кад је видела да ју је кентаур преварио, испашта добровољном смрћу свој нехотични злочин. Херакле је необуздани мушкарац који врши насиља да задовољи своје страсти. Он је груби насилник који не показује нимало осећања за верну Дејанирину љубав ни у оном часу кад сазнаје да је заправо невина погођена страшном смрћу. Он се у тај час брине само за своју љубавницу Јолу због које је разорио и њен родни град. Трахињанке заправо обрађују брак као основни темељ људске заједнице. С једне стране је верна и нежна жена које нехотице убија вољенога мужа и себе, а с друге муж који се потпуно препустио страстима, па својим поступком разара верност и породичну срећу. Филоктет Уреди Филоктет, уље на платну, 1786-1788 Жан-Жермен Друе Садржај драме Филоктет (Φιλοκτήτης, 409. год) узет је из тројанског циклуса. На пустом острву Лемносу живи већ десет година Филоктет, Пеантов син, који има лук и стреле Хераклове, а добио их је на дар од Херакла кад је потпалио његову ломачу. Филоктета је ујела змија, па је болном виком испуњавао грчки табор, а осим тога почела му је рана заударати. Зато су га Грци, полазећи на Троју, оставили на Лемносу. Међутим, пророчиште им је јавило да ће Троју заузети Неоптолем, Ахилејев син, помоћу Хераклова лука и стрела заједно с Филоктетом. Ако они не буду присутни, Троја неће пасти. Стога су од Троје дошли на Лемнос Одисеј и Неоптолем у пратњи морнара, који чине хор, да Филоктета одведу под Троју. Кад стигну до пећине у којој борави Филоктет, каже Одисеј Неоптолему да ће само лукавством постићи циљ, а посебно се треба чувати Филоктетова лука и стрела. Хор жали страшну судбину Филоктетову коме рана труне и задаје тешке боли. Одисеј се сакрива јер се боји, а Неоптолем се састаје с Филоктетом. Кад овај чује да су дошљаци Грци, спомиње им своју несрећу у коју су га бацили Атрејевићи и лукави Одисеј. Неоптолем, по Одисејевом упутству, вара Филоктета да су и њега увредили па се сада враћа кући јер не жели више помагати Атрејевићима у боју. Филоктет преклиње Неоптолема да и њега поведе кући на својој лађи, што му он и обећава. Кад су се спремали на полазак, заболи Филоктета рана, те он начас губи свест, али час пре поверава Неоптолему на чување лук и стреле. Док Филоктет спава, хор саветује Неоптолему да бежи с луком и стрелама, али он то одбија јер га је Филоктетова невоља толико ганула да му одлучи рећи праву истину. Кад је Филоктет од Неоптолема чуо сврху његовог доласка, тражи натраг лук и стреле које му Неоптолем спремно враћа премда га Одисеј, који се сада појављује, одвраћа од тога. И поред свих наговарања, Филоктет неће да с њима поде под Троју. Уто се појављује Херакле (deus ex machina). Он казује Филоктету коначну одлуку богова: да мора отићи под Троју где ће и рану излечити. Филоктет се радо покорава божанској заповести. У тој драми песник обрађује борбу измеду интриге, лажи и отворене честитости. Представник прве две је лукави Одисеј, а треће поштени Неоптолем. Филоктет гаји у себи мржњу према Атрејевићима и Одисеју који су га срамотно напустили, и зато неће никако да попусти. Драма је саграђена на сукобу три различита карактера. Одисеј је лукав и безобзиран политичар који не преза ни од лажи ни од преваре само да постигне циљ. Њему је свако средство за постизање циља оправдано. Неоптолем је искрен и отворен лик који по својој природи не може чинити зло. Он додуше попушта у први мах Одисеју јер га је савладала чежња за славом, али ускоро показује своју искреност и честитост, врлине које носи у себи. Филоктет је упоран у својој непопустљивости. У сукобу таква три различита карактера ситуација се тако заоштрава да је може разрешити само божанска интервенција. Поетичке одлике Уреди Софоклово схватање живота заснива се на религији, и њеним митовима. Основна обележја његове патријархалне побожности су поштовање богова молитвом и жртвама, веровање у њихова откривења у сновима и пророчанствима, извршавање њихових наређења. Његову религиозност одликује морална строгост, која се заснива на поштовању неприкосновености ауторитета божанства. Богови одређују шта је морално, шта је праведно. Тиме се врши апсолутисање божије воље чиме се одриче самосталност људском мишљењу. Човекова самосталност, независност, подређена је теономији, божијим законима. Човековим животом управља ирационална, тајанствена сила, апсолутна моћ богова по својој непрозривој мудрости. Човек не може да утиче на своју судбину. Она је непроницљива и недокучива. Побуна против судбине бесмислена је. Без икакве субјективне кривице Едип пада као жртва објективних дешавања. Софокле учи да човек све што му богови доделе мора храбро да подноси. Извор трагичности се међутим налази и у људском карактеру: то је радикални индивидуализам оличен у Ајанту супротстављен начелу умерености, које заступа Одисеј; или радикални аутократизам Креонта, који је супротстављен свеобухватном божанском принципу, који представља Антигона. Софокле заговара меру и складност попут Есхила, Платона и Аристотела. Јунаци трагедије треба да делују у складу са општим, исконским принципима и божанским законима и да храбро подносе судбину. Песник је свестан да у животу и праведници страдају, а рђе се извлаче. Софоклу је у трагичкој уметности Есхил био узор. Тематику је преузимао из мита и Хомерових епопеја. За разлику од Есхила, код Софокла богови нису у првом плану трагичке радње. Основу трагичке радње Софоклових трагедија чини слободна људска воља. Радња се покреће делањем, активношћу самих протагониста. У својој одлучности, својом вољом трагички јунаци иду до краја према остварењу замисли. Као пример може послужити страдање Едипово, које није последица наследног проклетства већ његове истрајности да све околности испита до краја и дође до истине, откривајући у себи кривца и грешника. Едип показује изузетну одлучност и вољу да све истражи, испита све околности како би на крају схватио да се неумитној судбини не може измаћи. Софоклову трагедију обележава карактер који је психолошки осветљен и мотивисан. Софокле ће рећи да он «приказује људе онакве какви треба да буду, а Еурипид онакве какви јесу. Софоклови јунаци су обликовани према идеалним нормама. То је код Софокла свесни поступак. Јачину карактера главног јунака наглашава поступком увођења јунака са цртама карактера супротне природе: храброј и одлучној Антигони супротстављена је плашљива Исмена. Софокле је први трагичар који је увео јунакиње. Софоклу се приписују одређене позоришне новине: увођење сценографије, трећег глумца, повећање хора од дванаест на петнаест чланова. Софоклов хор не утиче на радњу, он је само пасивни посматрач, радњу прати са интересовањем, а у свом суду се не уздиже над обичним људима. Значај и утицај Уреди Софоклов песнички рад представља велики корак напред у развоју драме..[8] Он је пребацио основу трагичне радње на човека и његово деловање. У његовим делима не покреће више радњу директно божанство, него слободна људска воља. Зато он с много више пажње црта карактере својих ликова и труди се да им дâ што више људских својстава. Својим песничким способностима створио је монументалне ликове као што су Едип, Антигона, Електра и Филоктет. Софоклови јунаци, упоређени с Есхиловим, имају много сложенији и богатији душевни живот. Вештим преплитањем радње и изменама ситуације Софокле је у доживљаје својих лица унео много више разноликости и дао потпуније црте њихових карактера. Снага воље његових протагониста увек је тако јака да никада ни часа не оклевају у својим поступцима да би сачували своју чврсту одлуку. Да је песник свесно идеализовао своје ликове, доказује нам његова изјава, а њу нам преноси Аристотел, који у Поетици каже: `Софокле рече да он приказује људе какви треба да буду, а Еурипид какви јесу`. Софоклови су, дакле, јунаци ликови за којима се треба поводити, а Еурипидови слаба створења попут тадашњих савременика са свим њиховим страстима и манама. Свака Софоклова драма одликује се богатством лица врло различита карактера. Да би што пластичније оцртао и што снажније истакао карактер главнога јунака, песник уз главног јунака приказује и лице потпуно супротног карактера: бојажљива Исмена – одважна Антигона, послушна Хризотемида – непопустљива и јуначка Електра, љупка Текмеса – тврдоглав и груб Ајант, лукави и вероломни Одисеј – честити Неоптолем. Посебно велика пажња посвећена је женским ликовима. Уз херојске ликове Антигону и Електру, приказао је Софокле и скромне жене Дејаниру и Текмесу, које се у својим својствима приближавају обичним, правим женама. Софокле је посебно волео тзв. трагичну иронију, за коју је добар пример дао у лику Клитемнестре у Електри. Клитемнестра је помислила да јој Орестова смрт осигурава душевни мир, и прерано се повеселила да се заувек решила страха од освете, кад одједном долази Орест који је убија. Драмска композиција Софоклових трагедија веома је јасна. На почетку сваке трагедије види се тачно израђен план понашања главног јунака који својом чврстом вољом јамчи да ће до краја извршити свој задатак. Драмска радња час расте час се успорава, док одједном не дође до прекретнице након које наступа катастрофа која расплиће чвор. Хор код Софокла нема ону улогу коју је имао код Есхила и не износи, осим ретко, песникове мисли, како је то код Есхила. Песме хора су увек повезане с главном радњом: оне су складан део целине јер су као нека пратња главне радње. Код Еурипида су, напротив, хорске песме у слабој вези с главним садржајем, па би често поједина хорска песма могла пристати свакој трагедији. Код Софокла је хор представник народа: он теши, измирује, упућује, прекорева, одвраћа. Често је хор потребан да својом песмом испуни време док се не појави ново лице, тј. док се глумац преобуче, а често је једини слушалац монолога некога глумца. Језик Софоклов је леп, дикција јасна, лака и гипка. Све те особитости одају врсног драматичара. Увођењем трећег глумца дао је он античкој трагедији коначан облик. Уз повећање хора на петнаест чланова, трећа му је новина увођење сценографије, тј. позоришног сликарства. Софокле је ушао у светску књижевност као стваралац монументалних ликова.

S originalnim omotom, retko u ponudi. Autor - osoba Cook, James, 1728-1779 = Kuk, Džejms, 1728-1779 Naslov Putovanja oko svijeta : izbor / James Cook ; [s engleskoga preveo Stjepan Krešić ; pomorski nazivi i karte Pero Mardešić] Jedinstveni naslov ǂThe ǂVoyages of captain James Cook round the World. srp Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik hrvatski Godina 1950 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Novo pokoljenje, 1950 (Zagreb : Tipografija) Fizički opis 412 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Krešić, Stjepan Mardešić, Pero (Karton) Napomene Prevod dela: ǂThe ǂVoyages of captain James Cook round the world Tumač pomorskih naziva u ovoj knjizi: str. 389-403 Popis slika: str. 405-408. Predmetne odrednice Kuk, Džejms, 1728-1779 Džejms Kuk (engl. James Cook; Marton, 7. novembar 1728 – 14. februar 1779) je bio engleski istraživač, moreplovac i kartograf. Obavio je tri putovanja na Pacifik, tačno obeleživši mnoga područja i prvi put zabeleživši nekoliko ostrva i obala na morskim mapama. Njegovi najveći doprinosi su otkriće istočne obale Australije i njeno osvajanje u korist Velike Britanije, otkriće Havaja i prvo oplovljavanje i kartografisanje Njufaundlenda i Novog Zelanda. Detinjstvo i mladost Džejms Kuk je rođen u skromnoj porodici u Martonu u Severnom Jorkširu, blizu današnjeg grada Midlsbroa. Kuk je bio jedno od petoro dece majke Grejs i Džejmsa starijeg, škotskog imigranta, radnika na farmi. Kao dete Džejms se s porodicom preselio na farmu Ejri Holm u Grejt Ejton, gde se školovao u lokalnoj školi (koja je danas muzej), a njegovo obrazovanje finansirao je očev poslodavac. U 13 godina počeo je da radi s ocem, koji je upravljao farmom. Godine 1745, kad je imao 16 godina, Kuk je napustio kuću da bi radio kao kalfa u jednom dućanu u ribarskom selu Stejt. Prema legendi Kuk je osetio žudnju za morem gledajući ga kroz izlog dućana. Posle godinu i po dana u Stejtu, vlasnik radnje (G. Anderson) smatrao je da Džejms nije za trgovca. Odveo ga je u obližnji lučki grad Vitbi i upoznao ga s Džonom i Henrijem Vokerom. Oni su bili poznati lokalni brodovlasnici i Kvekeri, a bavili su se prevozom uglja. Kuk se zaposlio kao pripravnik pomorski trgovac u maloj floti koja je razvozila ugalj engleskom obalom. Prvi posao bio mu je na brodu Freelove, i nekoliko godina je proveo na ovom i drugim brodićima ploveći između reke Tajn i Londona. Zbog ovog posla Kuk se posvetio studiranju algebre, trigonometrije, pomorstva i astronomije, veštinama koje su mu bile potrebne kada jednog dana bude komandovao brodom. Kad se okončao njegov trogodišnji pripravnički staž, Kuk je počeo da radi na trgovačkim brodovima na Baltičkom moru. Uskoro je napredovao kroz mornaričke rangove, da bi 1752. bio postavljen za prvog oficira (zaduženog za navigaciju) na ugljarici Friendship. Godine 1755. ponuđeno mu je da preuzme komandu nad brodom, ali on se dobrovoljno prijavio u Britansku kraljevsku mornaricu. Godine 1755, Kraljevina Velika Britanije je se naoružavala za Sedmogodišnji rat. Kuk je shvatio da će brže napredovati u karijeri u vojnoj službi. Međutim, to je zahtevalo lagano napredovanje kroz mornaričku hijerarhiju, pa je 17. juna počeo kao mornar prve klase na jedrenjaku Eagle pod komandom kapetana Hjua Palisera. Uskoro je unapređen u prvog oficira. Porodični život Kuk se oženio Elizabetom Bats, kćerkom jednog od njegovih mentora, 21. decembra, 1762. Bračni par je imao šestoro dece: Džejmsa (1763–1794), Natanijela (1764–1781), Elizabet (1767–1771), Džozefa (1768–1768), Džordža (1772–1772) i Hjua (1776–1793). Kada nije bio na moru, Džejms Kuk je živeo u Ist Endu u Londonu. Odlazio je u crkvu svetog Pavla u Šadvelu, gde je njegov sin kršten. Početak karijere u Kraljevskoj mornarici Za vreme Sedmogodišnjeg rata, Kuk je učestvovao u opsadi grada Kvebeka pre bitke na Abrahamovoj zaravni 1759. Pokazao je talenat za kartografiju i bio je zadužen za snimanje ušća Sen Lorena za vreme opsade, omogućivši generalu Džejmsu Vulfu da izvede svoj skriveni napad na Abrahamovoj zaravni. Kukova geodetska veština se pokazala korisnom u 1760-im, kada je snimio razuđene obale Njufaundlenda. Kuk je snimio severni odsek 1763. i 1764, južnu obalu između poluostrva Burin i Rta Rej 1765. i 1766, a zapadnu obalu 1767. Za pet godina provedenih na Njufaundlendu Kuk je sačinio detaljne i tačne mape ostrvskih obala; i pomoglo mu da razvije veštinu praktične geodezije, često u nepovoljnim uslovima, što je izazvalo pažnju Admiraliteta i Kraljevskog društva u ključnom momentu kako njegove lične karijere tako i britanskih prekomorskih istraživanja. Kukovi značajni doprinosi mogu se pripisati kombinaciji njegove izvanredne veštine u moreplovstvu, nadmoćne geodetske i kartografske veštine, hrabrosti u istraživanju opasnih mesta da bi proverio činjenice (npr. uplovljavanje u Antarktički polarni krug i istraživanje Velikog koralnog grebena), sposobnosti da vodi ljude u nepovoljnim uslovima i smelosti kako u obimu istraživanja tako i u želji da prekorači uputstva koja mu je davao Admiralitet. Prvo putovanje (1768–1771) Godine 1766, Kraljevsko društvo je angažovalo Kuka da otputuje na Pacifik da bi posmatrao prolazak Venere pored Sunca. Kuk je dobio čin poručnika i preuzeo komandu nad brodom Endeavour (Nastojanje). Isplovio je iz Engleske 1768, obišao rt Horn i nastavio na zapad preko Pacifika da bi stigao na Tahiti 13. aprila 1769, gde su posmatranja trebalo da se obave. Prolazak Venere je trebalo da se desi 3. juna, a u međuvremenu je Kuk izgradio malu tvrđavu i opservatoriju. Astronom kome je poveren ovaj zadatak bio je Čarls Grin, pomoćnik nedavno postavljenog kraljevskog astronoma Nevila Maskelajna. Prvenstvena svrha posmatranja bila je da se obave merenja koja bi se koristila za što tačnije izračunavanje udaljenosti Venere od Sunca. Ako bi se ovo postiglo, onda bi se udaljenost drugih poznatih planeta mogla izračunati na osnovu njihovih relativnih orbita. Na dan posmatranja prelaska, Kuk je zapisao: „Subota 3. Ovaj dan se pokazao tako povoljan za našu svrhu kako se samo poželeti može, ni oblačka na nebu a vazduh je bio potpuno čist, tako da smo imali sve mogućnosti kakve smo poželeli u posmatranju prelaska planete Venere preko Sunčevog diska: vrlo smo jasno videli atmosferu ili tamnu senku oko planete koja je prilično ometala merenje tačnog vremena kontakta. Dr Solander je posmatrao kao i Mr Grin i ja, i naša merenja su se razlikovala mnogo više nego što se moglo očekivati...” Na opšte razočarenje, odvojena merenja Grina, Kuka i Solandera razlikovala su se više od predviđene margine greške. Njihovi aparati su bili adekvatni standardima tog vremena, ali podaci nisu mogli eliminisati greške. Kada su njihovi rezultati kasnije upoređeni s rezultatima iz drugih opservatorija, koje su isti događaj merile na drugim mestima, čist rezultat nije bio tako ubedljiv niti tačan kako su se nadali. Kada su posmatranja završena, Kuk je isplovio da izvrši drugi zadatak putovanja: da istraži južni Pacifik i pokuša da pronađe znake pretpostavljenog južnog kontinenta Terra Australis. Kraljevsko društvo, a posebno Aleksander Dalrimpl, verovalo je da kontinent postoji, mada je Kuk imao lične sumnje u ovoj stvari. Uz pomoć tahićanskog navigatora Tupaje, koji je imao bogato znanje o pacifičkoj geografiji, Kuk je uspeo da stigne do Novog Zelanda, i tako je bio tek drugi Evropljanin u istoriji koji je to uradio (posle Abela Tasmana više od stoleća ranije, 1642). Kuk je kartografisao čitavu obalu Novog Zelanda, napravivši samo neke manje greške. Otkrio je i moreuz koji je odvajao Severno od Južnog ostrva i nazvao ga Kukov moreuz, koji Tasman nije video. Zatim je zaplovio na zapad u nameri da dođe do Van Dimenove zemlje (danas Tasmanija, koju je ranije ugledao Tasman) da bi ustanovio da li je ovo kopno deo legendarnog južnog kontinenta. Bili su, međutim, prinuđeni da uzmu mnogo severniji kurs zbog jakih vetrova, sve dok jednog jutra nisu ugledali kopno koje je Kuk nazvao Point Hiks. Kuk je izračunao da Van Dimenova zemlja mora da leži južnije, ali otkrivši obalu koja je išla jugozapadno, zapisao je svoju sumnju da je ovo kopno povezano s njom. Ova tačka je u stvari bila jugoistočna obala australijskog kontinenta, pa je njegova ekspedicija bila prva poznata evropska ekspedicija koja je stigla na istočnu obalu Australije. U svom dnevniku, Kuk je ovako zabeležio taj događaj: „Najjužnija tačka zemlje koju smo ugledali, koja se od nas protezala W1/4S procenio sam da leži na širini 38°..0` S° i dužini 211°..07` W t od griničkog meridijana. Nazvao sam je Point Hiks, jer je poručnik Hiks bio prvi koji je otkrio ovu zemlju .” U brodskom dnevniku upisano je da se to desilo u četvrtak 19. aprila, 1770. Kuk, međutim, nije izvršio potrebna podešavanja kada je pre toga prešao 180. meridijan geografske dužine, pa je stvarni dan po kalendaru bio petak, 20. april. Smatra se da je zemlja koju su oni ugledali mesto koje leži na otprilike pola puta između današnjih gradova Orbosta i Malakute na jugoistočnoj obali države Viktorija. Kasnija snimanja terena, urađena 1843, ignorisala su ili zanemarila raniji Kukov naziv ovog mesta, koja je dobilo ime Rt Everard. Na 200-godišnjicu otkrića, obali je zvanično vraćeno ime Point Hiks. Endevor je nastavio da plovi prema severu duž obale, s kopnom na vidiku, pa je Kuk kartografisao i davao imena mestima kraj kojih je prolazio. Nešto više od nedelju dana kasnije, prošli su pored dugačkog ali niskog zatona, i kada su stigli do njega ukotvili su se na niskom rtu sa peščanim dinama. Ovde je, 29. aprila, Kuk s posadom prvi put kročio nogom na kontinent, na mesto koje se danas zove Kurnel. Kuk je prvo nazvao zaliv Stingaree Bay (zaliv raža) jer ih je tu bilo mnogo; naziv je kasnije promenjen u Botanist Bay i konačno u Botany Bay po jedinstvenim vrstama koje su otkrili botaničari Džozef Benks, Danijel Solander i Herman Špering. Neki su, naročito Džozef Benks, tvrdili da je ovo prvo mesto iskrcavanja pogodno za osnivanje prvog naselja i britanske kolonijalne predstraže. Međutim, skoro osamnaest godina kasnije, kada je kapetan Artur Filip s Prvom flotom došao početkom 1788. da uspostavi predstražu i osnuje kažnjeničku koloniju otkrio je da zaliv i okolina ne odgovaraju slici koja im je opisana. Umesto toga, Filip je naredio da se presele u pristanište nekoliko kilometara na sever, koje je Kuk nazvao Port Džekson, ali ga nije dalje istraživao. U ovoj luci na mestu koje je Filip nazvao Sydney Cove podignuta je naseobina Sidnej. Naselje je neko vreme kasnije najčešće nazivano Botani Bej. Naučnici ekspedicije započeli su prvu evropsku naučnu dokumentaciju australijske faune i flore. Za vreme iskrcavanja Kuk je susreo i australijske starosedeoce, aboridžine. Kad je brod uplovio u luku, primetili su aboridžine s obe strane zaliva. Oko 2 sata popodne bacili su sidro u blizini od šest do osam koliba. Dva aboridžina, mlađi i stariji čovek, došli su do broda. Odbili su Kukove poklone. Jedna musketa je opalila preko njihovih glava, lakše ranivši starca, pa je on pobegao prema kolibama. Vratio se s drugim ljudima koji su počeli da bacaju koplja na Kukove ljude, ali ih nisu povredili. Pobegli su kada su još dve salve ispaljene. Odrasli su pobegli, ali je Kuk našao nekoliko dece u kolibama, i ostavio nekoliko ogrlica kao znak prijateljstva. Kuk je nastavio putovanje na sever, praveći mape obale. Kada je Endevor prelazio preko jednog spruda u Velikom koralnom grebenu, 11. juna, 1770. dogodila se nesreća. Brod je ozbiljno oštećen i njegovo putovanje je odloženo za gotovo sedam nedelja dok nisu izvršene popravke na plaži (u blizini dokova današnjeg Kuktauna), na ušću reke Endevor. Boraveći ovde, Benks, Špering i Solander su sakupili prve veće kolekcije australijske flore. Susreti posade s lokalnim aboridžinima bili su uglavnom miroljubivi; od grupe ovde okupljene naziv „kangaroo“ će ući u engleski jezik, a došlo je od lokalnog naziva za „sivog kengura“. Kada je opravka završena putovanje je nastavljeno, prolazom pored najsevernije tačke – rta Kejp Jork a zatim plovidbom kroz moreuz Tores između Australije i Nove Gvineje, kojim je 1604. plovio Luis Vaes de Tores. Do ove tačke putovanja Kuk nije izgubio ni jednog čoveka od skorbuta, značajno i praktično nečuveno postignuće na dugim plovidbama 18. veka. Poštujući politiku Kraljevske mornarice iz 1747. Kuk je terao svoje ljude da jedu limun, pomorandže i kiseli kupus. U to vreme se znalo da loša ishrana izaziva skorbut, ali se nije znalo da je krivac za to nedostatak vitamina C. Kuk je nastavio da plovi za Bataviju, glavni grad Holandske kolonije Istočne Indije, zbog popravke broda. Batavija je bila poznata kao žarište malarije, i pre nego što su se vratili kući 1771, mnogi iz Kukove posade su podlegli ovoj i drugim bolestima, kao što je dizenterija; među njima su bili tahićanski vrač Tupaja, Benksov sekretar i kolega naučnik Finac Herman Špering, astronom Čarls Grin i ilustrator Sidni Parkinson. Kuk je nazvao Ostrvo Špering na obali Novog Zelanda u čast Hermana Šperinga i njegovog rada na putovanju. Kukovi dnevnici su objavljeni po njegovom povratku, i on je postao neka vrsta heroja u naučnim krugovima. Među običnom publikom, međutim, veći heroj bio je aristokratski botaničar Džozef Benks. Benks je čak pokušao da preuzme komandu nad Kukovim drugim putovanjem, ali se povukao pre nego što je putovanje počelo. Drugo putovanje (1772–1775) Uskoro posle povratka Kuk je postavljen za komandanta (tačnije „Master and Commander“ – gospodara i komandanta). Još jednom ga je Kraljevsko društvo angažovalo da traži mitsku Terra Australis. Na svom prvom putovanju Kuk je pokazao, obilaskom Novog Zelanda, da on nije deo veće kopnene mase na jugu; a iako je kartografisanjem gotovo čitave istočne obale Australije pokazao da se radi o velikom kontinentu, pretpostavljalo se da Terra Australis leži još dalje na jug. Uprkos suprotnim dokazima, Dalrimpl i ostali iz Kraljevskog društva još su verovali da ogroman južni kontinent postoji. Kuk je na ovom putovanju komandovao brodom Resolution, dok je Tobijas Furno komandovao drugim brodom, Adventure. Kukova ekspedicija oplovila je svet na vrlo niskoj južnoj geografskoj širini, i bila je među prvima koja je prošla Antarktički polarni krug 17. januara 1773, došavši do 71°10` južno. Takođe je otkrio Južna Džordžija i Južna Sendvička ostrva. U antarktičkoj magli Resolution i Adventure su se razdvojili. Furno je krenuo na Novi Zeland, gde je izgubio nekoliko ljudi u borbi s Maorima, i kasnije otplovio za Britaniju, dok je Kuk nastavio da istražuje Antarktik. Kuk je bio vrlo blizu kopna Antarktika, ali se vratio nazad prema Tahitima da obnovi zalihe na brodu. Ponovo je krenuo na jug u još jednom bezuspešnom pokušaju da otkrije pretpostavljeni kontinent. Na ovo putovanje Kuk je poveo mladog Tahićanina Omaja, koji se pokazao kao slabiji poznavalac Pacifika od Tupaje, koji ga je pratio na prvom putovanju. U povratku Kuk se iskrcavao na Prijateljska ostrva, Uskršnja ostrva i Vanuatu, 1774. Njegovi izveštaji po povratku kući nisu potvrdili popularni mit o Terri Australis. Još jedno dostignuće drugog putovanja je uspešno korišćenje K1 hronometra koji je omogućio tačno merenje geografske dužine. Po povratku, Kuk je unapređen u mornarički čin kapetana, a dodeljena mu je i počasna penzija Kraljevske mornarice (kao oficiru u Grinič bolnici). Ali Kuk se nije mogao odvojiti od mora. Cilj trećeg putovanja bio je da se pronađe Severozapadni prolaz. Kuk je trebalo da otplovi na Pacifik i da ploveći istočno dođe do Atlantika, dok je istovremeno putovanje trebalo da se obavi suprotnim pravcem. Treće putovanje (1776–1779) Na svom poslednjem putovanju Kuk je još jednom komandovao brodom Resolution, dok je kapetan Čarls Klark komandovao brodom Discovery. Putovanje je navodno planirano da bi se Omaj vratio na Tahiti; tako je bar javnost verovala, pošto je Omaj bio omiljena atrakcija u Londonu. Pošto je vratio Omaja, Kuk je zaplovio na sever i 1778. postao prvi Evropljanin koji je posetio Havajska ostrva, koja je on nazvao „Sendvička ostrva“ po četvrtom grofu od Sendviča, tadašnjim prvim lordom Admiraliteta. Postoje rasprave među savremenim istoričarima da se Kukov dolazak na današnje Veliko ostrvo Havaji poklopio igrom sudbine s periodom obožavanja polinezijskog boga Lonoa. Zaista, oblik Kukovog broda Resolution (naročito jarboli, jedra i ostala oprema) podsećali su na izvesne artefakte koji su bili deo ceremonije obožavanja. I Kukova maršruta oko ostrva u smeru suprotno od kazaljki na satu pre nego što se iskrcao, podsećala je na procesiju koja se takođe kretala suprotno od kazaljki na u obilasku ostrva za vreme proslave posvećene Lonou. Zato su, veruje se, Kuka (a delom i posadu) domoroci deifikovali, prema njemu su se ponašali s najvećim mogućim poštovanjem i smatrali ga inkarnacijom samog Lonoa. Odatle je Kuk otplovio na istok da istraži obalu Severne Amerike, gde se iskrcao u blizini jednog sela Prvih naroda u Jukutu u tesnacu Nutka na ostrvu Vankuver, iako je i ne znajući prošao moreuzom Huan de Fuka. On je istražio i kartografisao obalu od Kalifornije, pa sve do Beringovog moreuza, otkrivši usput današnji Kukov zaton na Aljasci. Beringov moreuz se pokazao neprohodnim, iako je Kuk nekoliko puta pokušavao da ga prođe. Kuk je na ovom putovanju postao izuzetno nezadovoljan, a verovatno je počeo da pati i od stomačne bolesti; pretpostavlja se da je takvo njegovo stanje dovelo do nerazumnog ponašanja prema posadi, kao kad ih je terao da jedu meso morža, koje nije bilo za jelo. Kuk se vratio na Havaje 1779. 14. februara u Kealakekua zalivu, neki Havajci su ukrali nekoliko Kukovih čamaca. Naravno, pošto je krađa bila česta na Tahitiju i drugim ostrvima, hteo je da uzme taoce dok se ukradeni čamci ne vrate. U stvari, imao je nameru da kao taoca uzme poglavicu Havaja, Kalaniopu`ua. Međutim, njegova stomačna bolest i izuzetno nerazumno ponašanje izazvali su prepirku s velikom grupom Havajaca koji su se okupili na plaži. U okršaju je ispaljeno nekoliko hitaca na Havajce, a Kuk je pretučen motkama i smrtno ranjen. Veruje se da je Kukov povratak na Havaje van perioda obožavanja Lonoa (Makahiki) – koji je bio simbol mira – a u sezoni rata (Tu Matauenga) verovatno poremetio ravnotežu i podstakao atmosferu mržnje i izazvao napad domorodaca. Pošto se nije razumeo u gramzivu domorodačku diplomatiju i lokalna shvatanja, Kuk je možda nepažljivo doprineo tenzijama koje su doveli do njegove smrti. Poštovanje koje su kapetanu Kuku ukazivali domoroci pokazalo se tako što su njihove poglavice i starci uzeli njegovo telo (verovatno delom zbog kanibalizma, iako takva tvrdnja ostaje sporna), a njegovo meso je odvojeno od kostiju i ispečeno. Neki Kukovi ostaci su kasnije vraćeni Britancima da bi bili sahranjeni u moru. Klark je preuzeo ekspediciju i pokušao još jednom da prođe kroz Beringov moreuz. Resolution i Discovery su se konačno vratili kući 1780. godine. Kukove beleške sa ovog putovanja dovršio je kapetan Džejms King. Kukovi štićenici Veći broj mlađih oficira koji su služili pod kapetanom Kukom ostvarili su značajne karijere. Vilijam Blaj, Kukov šef posade, dobio je komandu nad brodom Baunti 1787. da bi otplovio na Tahite i doneo hlebno drvo. Vilijam Blaj je najpoznatiji po pobuni svoje posade koja ga je oterala s broda 1789. (Videti: Pobuna na brodu Baunti). Kasnije je postao guverner Novog Južnog Velsa, gde je takođe izazvao jednu pobunu – jedini primer oružane pobune u australijskoj istoriji. Džordž Vankuver, jedan od Kukovih kadeta, kasnije je vodio ekspediciju do pacifičke obale Severne Amerike od 1791. do 1794. Džordž Dikson je plovio s Kukom u trećoj ekspediciji, a kasnije je komandovao sopstvenom. Kukovo nasleđe Jedanaestogodišnja putovanja Džejmsa Kuka vodama Pacifika mnogo su doprinela evropskom upoznavanju ovog područja. Nekoliko ostrva kao što su Uskršnje ostrvo i Sendvička ostrva (Havaji) prvi put su Evropljani otkrili, a najveći njegov doprinos su mnogo tačnije navigacione karte velikih područja Pacifika. Da bi se stvorile pouzdane mape trebalo je poznavati geografsku širinu i dužinu. Pomorci su mogli da izračunavaju tačnu širinu vekovima merenjem ugla sunca ili zvezda na horizontu pomoću sekstanta. Ali dužina je bila mnogo teža za merenje zato što je zahtevala precizno znanje o vremenskim razlikama između pojedinih tačaka na površini zemlje. Zemlja se okrene za 360 stepeni oko svoje ose za 24 časa; tačno vreme je 23 časa, 56 minuta i 4,091 sekundi. To znači da se svaki sat konvertuje u oko 15 stepeni, a 1 stepen u 4 minuta. Kuk je otkrio da izračunavanjem vremenske razlike od početne do završne tačke, određene u podne, koristeći položaj sunca u zenitu, čovek može da izvede razliku u geografskoj dužini. Kuk je izveo tačna merenja geografske dužine za vreme svog prvog putovanja zahvaljujući svojoj pomorskoj veštini, pomoći astronoma Čarlsa Grina i korišćenjem novih tabela objavljenih u Nautičkom almanahu, koji je omogućio kalkulacije korišćenjem Meseca i sedam odabranih zvezda. Na svom drugom putovanju Kuk je koristio K1 hronometar koji je napravio Larkum Kenedi, koji je bio veličine džepnog sata. On je bio kopija H4 sata koji je napravio Džon Harison, a to je bio prvi sat koji je pokazivao tačno vreme na moru, kada je korišćen na brodu Deptford`s na putovanju za Jamajku, 1761–1762. Bilo je i nekoliko umetnika na Kukovom prvom putovanju. Sidni Parkinson je napravio 264 crteža do svoje smrti pri kraju putovanja. Oni su bili od izuzetnog značaja za britanske botaničare. U Kukovom drugom putovanju bio je Vilijam Hodžs, koji je napravio poznate pejzaže Tahitija, Uskršnjeg ostrva i drugih mesta. Kuka su pratili brojni naučnici, čija su posmatranja i otkrića bila značajna. Džozef Benks, botaničar, bio je na prvom putovanju s kolegom Danijelom Solanderomom iz Švedske. Oni su sakupili preko 3.000 biljnih vrsta. Benk je bio najveći zagovornik naseljavanja Australije. Strasni istraživač, Kuk je bio i prvi Evropljanin koji je imao brojne susrete s raznim narodima Pacifika. Plovio je na mnoga ostrva blizu Filipina, pa čak i na manja udaljena ostrva južnog Pacifika. Tačno je zaključio da postoje veze između svih naroda Pacifika, iako su bili međusobno udaljeni velikim morskim prostranstvima. Prva visokoškolska institucija u Severnom Kvinslendu u Australiji nazvana je po njemu, a Univerzitet Džejms Kuk je otvoren u Taunsvilu 1970. Brojne druge institucije, geografski pojmovi i mesta odražavaju značaj Kukovog doprinosa geografiji. MG117 (N)

Kao na sliksma Kompletna Ima pečat Povez stavilan Almanah Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Kraljevina Jugoslavija je bila država u jugoistočnoj Evropi, koja je većim delom zahvatala Balkansko poluostrvo, a manjim Panonsku niziju. Postojala je od 1. decembra 1918. do 29. novembra 1945. godine. Od 1918. do 1920. zvanično ime države bilo je Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, a od 1920. do 1929. zvanično ime države bilo je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, ali termin „Jugoslavija” bio je njen kolokvijalni naziv zbog svog porekla. Zvanično ime države je 3. oktobra 1929. promenjeno u „Kraljevina Jugoslavija” od strane kralja Aleksandra I. Zauzimala je teritoriju današnje Srbije, Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije i Crne Gore, i najveći deo današnje Hrvatske i Slovenije. Preliminarno kraljevstvo nastalo je 1918. spajanjem privremene Države Slovenaca, Hrvata i Srba (koja je nastala na teritorijama bivše Austrougarske, obuhvatajući Bosnu i Hercegovinu i veći deo Hrvatske i Slovenije) i Banata, Bačke i Baranje (koji su bili deo Kraljevine Mađarske u sastavu Austrougarske) sa nezavisnom Kraljevinom Srbijom. Iste godine Kraljevina Crna Gora je takođe proglasila svoje ujedinjenje sa Srbijom, dok je Vardarska Makedonija već bila deo Srbije pre ujedinjenja. Na čelu države se nalazila dinastija Karađorđevića, koja je prethodno vladala Kraljevinom Srbijom pod Petrom I od 1903. (posle Majskog prevrata) nadalje. Petar I je postao prvi kralj Jugoslavije i vladao je do svoje smrti 1921. godine. Nasledio ga je sin Aleksandar I, koji je bio regent za svog oca. Bio je poznat kao „Aleksandar Ujedinitelj”, a kraljevinu je preimenovao u „Jugoslavija” 1929. godine. Na njega je u Marselju izvršio atentat Vlado Černozemski, član Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije (VMRO), tokom posete Francuskoj 1934. godine. Kruna je prešla na njegovog 11-godišnjeg sina Petra II. Aleksandrov rođak Pavle vladao je kao princ regent do 1941. godine, kada je Petar II postao punoletan. Kraljevska porodica prebegla je u London iste godine, nakon što su zemlju napale sile Osovine. U aprilu 1941. godine, zemlju su okupirale i podelile sile Osovine. U Londonu je uspostavljena kraljevska vlada u egzilu koju je priznalo Ujedinjeno Kraljevstvo, a kasnije i svi saveznici. Kralj je 1944. godine, nakon pritiska britanskog premijera Vinstona Čerčila, priznao vladu DFJ kao legitimnu vladu. Ovo je ustanovljeno 2. novembra nakon potpisivanja Viškog sporazuma između Ivana Šubašića (u ime Kraljevine) i Josipa Broza Tita (u ime partizana). Nazivi države[uredi | uredi izvor] Kraljevina Jugoslavija je nekoliko puta kroz svoju istoriju menjala naziv: Odgovorom regenta Aleksandra Narodnom veću Slovenaca, Hrvata i Srba na odluku o ujedinjenju sa Kraljevinom Srbijom proglašena je 1. decembra 1918. prva Jugoslavija pod nazivom Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca.[3] Odlukom Privremenog narodnog predstavništva od 15. jula 1920, reč Kraljevstvo je promenjena u Kraljevina, tako da je od tog datuma zvaničan naziv države bio Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.[4] Dana 3. oktobra 1929. obnarodovan je Zakon o nazivu i podeli Kraljevine na upravna područja, čime je od tog datuma zvaničan naziv države bio Kraljevina Jugoslavija.[5] Onde gde je trebalo obeležiti zemlju po imenu kao npr. Francuska, Belgija itd. a ne Republika Francuska, Kraljevina Belgija itd. upisivano je Država Srba, Hrvata i Slovenaca, a ne Kraljevstvo SHS. Taj naziv nove države ušao je u dokumente nastale za vreme i posle Konferencije mira u Parizu.[4] Istorija[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Istorija Kraljevine Jugoslavije Ovaj članak je deo serije o istoriji Srbije, Hrvatske, Slovenije, Crne Gore, Republike Makedonije, Bosne i Hercegovine, Vojvodine, Republike Srpske i Kosova i Metohije proširi Istorija Srbije proširi Istorija Hrvatske proširi Istorija Slovenije proširi Istorija Crne Gore proširi Istorija Republike Makedonije proširi Istorija Bosne i Hercegovine proširi Istorija Vojvodine proširi Istorija Republike Srpske proširi Istorija Kosova i Metohije pru Ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Stvaranje Jugoslavije Po završetku Prvog svetskog rata stvorili su se uslovi za stvaranje države koja bi okupila Južne Slovene koji su živeli na području Srbije, Crne Gore i slovenskih delova Austrougarske. Kraljevina Srbija je na početku Prvog svetskog rata za svoje ratne ciljeve postavila ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, donošenjem Niške deklaracije 7. decembra 1914. godine. Ubrzo je usledilo formiranje Jugoslovenskog odbora u Londonu 1915. godine i Crnogorskog odbora za narodno ujedinjenje 1917. godine. Konkretni pregovori o uređenju buduće države vođeni su neposredno u dva navrata — na Krfu 1917. godine kada je doneta Krfska deklaracija i u Ženevi 1918. godine kada je potpisan Ženevski sporazum. Nakon rata, pod vođstvom Jugoslovenskog odbora u Zagrebu je formirana Država Slovenaca, Hrvata i Srba, dok su istovremeno crnogorski delegati na spornoj Podgoričkoj skupštini doneli odluku o prisajedinjenju Crne Gore Srbiji. Pritom, i delegati Velike narodne skupštine Vojvodine su 25. novembra doneli odluku da se direktno pripoje Kraljevini Srbiji. Ujedinjenje Srbije sa zemljama nezavisne države Slovenaca, Hrvata i Srba u jedinstveno Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca proglasio je regent Aleksandar I Karađorđević, u ime svog oca, kralja Petra I Karađorđevića, 1. decembra 1918. godine.[3] Pitanje spoljnih granica[uredi | uredi izvor] Nakon ujedinjenja rešavalo se pitanje spoljnih granica zemlje, koje su na mnogim mestima bile sporne. Tako je Koruško pitanje rešavano referendumom na kojem je odlučeno da Koruška ostane u sastavu Austrije. Dalmatinska luka Zadar i nekoliko dalmatinskih ostrva su pripali Italiji, koja je pokušala da okupira i anektira Crnu Goru. Grad Rijeka je proglašen Slobodnom Državom Rijekom, ali ju je uskoro okupirala i 1924. anektirala Italija. Napetosti oko granice sa Italijom su se nastavile, pošto je Italija tražila još dalmatinske obale, a Kraljevina SHS je tražila Istru, deo bivšeg Austrijskog primorja, koji je anektirala Italija, ali koji je imao veliki broj slovenačkog i hrvatskog stanovništva. Sporovi oko državnog uređenja[uredi | uredi izvor] Odmah nakon proglašenja 1. decembra, pregovori između Narodnog vijeća (Države Slovenaca, Hrvata i Srba) i srpske vlade su rezultovale sporazumom oko nove vlade kojom bi predsedavao Nikola Pašić. Međutim, kada je ovo poslato regentu na usvajanje, ono je odbijen i tako je izazvao prvu krizu vlade u novoj državi. Sve stranke su ovo označile kao kršenje parlamentarnih principa, ali je kriza prevaziđena kada su se sve strane složile da zamene Pašića Stojanom Protićem koji je bio vodeći član Pašićeve Narodne radikalne stranke. Nova vlada je stvorena 20. decembra 1918. Do izbora za Ustavotvornu skupštinu, Privremeno narodno predstavništvo je služilo kao parlament koji su formirali delegati iz raznih izabranih tela koja su postojala na jugoslovenskom prostoru pre stvaranja države. Sporovi i nesporazumi oko unutrašnjeg uređenja zemlje počeli su odmah nakon ujedinjenja. Udruživanjem stranaka kombinovanjem nekoliko članova srpske opozicija sa strankama iz bivše Austro-Ugarske je dovela do stvaranja nove Demokratske stranke, koja je dominirala Privremenim predstavništvom i vladom. Dok su srpski političari jugoslovensku državu smatrali za prirodni nastavak Kraljevine Srbije, za hrvatske i slovenačke stranke je nova država bila samo okvir u kojem će nastaviti nacionalno okupljanje i jačanje nacionalnih pozicija.[6] Pošto je Demokratska stranka predvođena Ljubomirom Davidovićem zagovarala vrlo centralizovan program, nekoliko hrvatskih delegata je prešlo u opoziciju. Međutim, ni radikali nisu bili srećni pošto su imali samo tri ministra naspram 11 Demokratske stranke i 16. avgusta 1919. Stojan Protić je podneo ostavku. Ljubomir Davidović je onda osnovao koaliciju sa Jugoslovenskom socijaldemokratskom strankom. Ova vlada je imala većinu, ali kvorum u Privremenom predstavništvu je bio polovina plus 1 glas. Opozicija je počela da bojkotuje parlament, a pošto se vlada nije mogla osloniti da će se sve njene pristalice pojaviti, postalo je nemoguće da vlada zakaže sednicu u skupštini sa dovoljnim brojem poslanika. Davidović je uskoro podneo ostavku, ali pošto niko drugi nije mogao da formira vladu, on je opet postao premijer. Pošto je opozicija nastavila sa bojkotom, vlada je odlučila da vlada preko uredbi. Ovo je bilo napadnuto od strane opozicije koja je počela da naziva sebe „skupštinska zajednica“. Davidović je shvatio da je stanje neodrživo i zatražio od kralja da odmah zakaže izbore za ustavotvornu skupštinu. Kada je kralj Petar odbio, Davidović nije imao izbora osim da podnese ostavku. Nakon izbora za Ustavotvornu skupštinu održanih 28. novembra 1920, nesporazumi su se produbili, a Hrvatska republikanska seljačka stranka je bojkotovala rad skupštine. Komunistička partija Jugoslavije, koja je na izborima osvojila 12,4% glasova,[7] krajem godine je bila zabranjena. Prvi ustav Kraljevine SHS je usvojen na Vidovdan 28. juna 1921, a njegovim usvajanjem je uspostavljena unitarna monarhija, utemeljen je parlamentarizam i lokalna samouprava. Posle smrti kralja Petra I (16. avgusta 1921), regent Aleksandar je postao kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, a naredne godine se oženio princezom Marijom od Rumunije. Lični režim kralja Aleksandra[uredi | uredi izvor] Kralj Aleksandar Ujedinitelj Na skupštinskoj sednici 20. juna 1928. godine Puniša Račić, srpski političar iz Crne Gore, je pištoljem pucao na poslanike Hrvatske seljačke stranke, pritom je ranio njenog vođu Stjepana Radića, koji je smrtno ranjen preminuo nakon mesec dana. Na licu mesta su poginuli Stjepanov brat Pavle i poslanik Đuro Basariček.[8] Kralj Aleksandar je reagovao na ovaj događaj 6. januara 1929. godine ukidanjem ustava, raspuštanjem Narodne skupštine i objavljivanjem Zakona o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi, kojim je preneta izvršna vlast na kralja i zabranjen rad svih političkih stranaka, sindikata, te udruženja koja su imala verska ili plemenska obeležja. Kralj Aleksandar je time zaveo ličnu diktaturu. Iste godine je promenjeno ime države Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca u Kraljevina Jugoslavija, proglašena je jedinstvena jugoslovenska nacija u nedeljivoj kraljevini i promenjeno unutrašnje teritorijalno uređenje.[9] U vreme kad je diktatura uvedena, u svetu je izbila velika ekonomska kriza, koja je pogodila i Jugoslaviju. Pored toga, diktaturu su potkopavali potmulo vrenje nacionalnih pokreta i manifestacije separatizma, pasivan otpor građanske opozicije, ali i snažan otpor komunista.[10] Stavovi KPJ su odudarali od stavova građanske opozicije. Na Četvrtom kongresu KPJ, koji je održan u Drezdenu, karakter diktature je ocenjen kao fašistički,[10] a zauzet je stav da treba srušiti „imperijalističku tvorevinu“ Jugoslaviju.[11] Veliki broj članova KPJ i njihovih simpatizera su pohapšeni i osuđeni. Komunisti su odgovarali za političke zločine i antidržavnu zaveru pred Sudom za zaštitu države. Organizovana su 82 takva procesa u periodu od 1929. do 1932. godine.[12] Kralj je 1931. godine odustao od otvorene diktature i doneo je 3. septembra novi (oktroisani) ustav. Sprovedeni su formalni parlamentarni izbori na kojima se pojavila samo jedna stranka, režimska Jugoslovensko radničko-seljačka demokratija, kasnije preimenovana u Jugoslovensku nacionalnu stranku.[13] Kralj Aleksandar je ubijen 9. oktobra 1934. godine u Marselju, prilikom njegove zvanične posete Francuskoj. Atentat na kralja su izvele hrvatske ustaše uz sadejstvo bugarskih terorista iz VMRO i uz podršku Musolinijeve Italije.[14] Namesništvo i vladavina kneza Pavla[uredi | uredi izvor] Knez Pavle Karađorđević Ubistvo kralja je uzburkalo celokupnu jugoslovensku javnost. Pošto je najstariji Aleksandrov sin Petar bio maloletan, tročlano namesništvo je preuzelo ulogu kralja. Namesništvom je dominirao Aleksandrov brat od strica, knez Pavle Karađorđević. Na vanrednim izborima, koji su održani 5. maja 1935. godine, po prvi put nakon ukidanja Vidovdanskog ustava, učestvovale su i opozicione stranke.[15] Pobedu je odnela vladajuća Jugoslovenska nacionalna zajednica, između ostalog zahvaljujući i pritisku na birače prilikom glasanja koje je bilo javno.[16] Novi mandatar Milan Stojadinović je obrazovao Jugoslovensku radikalnu zajednicu, u koju su ušli predstavnici dveju bivših političkih stranaka SLS i JMO.[17] Stojadinović je pokazao nameru da primi u vladu i HSS, ali mu nije uspelo da sprovede tu zamisao, jer je lider te stranke Vlatko Maček odmah zahtevao reviziju oktroisanog ustava. Početkom 1939. godine knez Pavle je mandat za sastav nove vlade poverio Dragiši Cvetkoviću. Direktnim sporazumom novog predsednika vlade Dragiše Cvetkovića sa Vlatkom Mačekom 26. avgusta 1939. stvorena je Banovina Hrvatska sa velikim ovlaštenjima. Sporazum je postignut nakon pripajanja Austrije Hitlerovoj Nemačkoj (anšlus, 1938) i okupacije Čehoslovačke, u vreme kada je hrvatski separatizam bio sve jači, a ustaški pokret imao podršku Musolinijeve Italije, koja je već bila okupirala Albaniju. Stvaranje Banovine Hrvatske je izazvalo brojne reakcije u zemlji, a nezadovoljstvo je bilo najveće među srpskim stanovništvom, u vojnim krugovima, te među građanskim opozicionim partijama.[18] Martovski prevrat i okupacija Jugoslavije[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojni puč od 27. marta 1941, Aprilski rat i Drugi svetski rat u Jugoslaviji Krajem 1940. godine Mađarska i Rumunija su pristupile Trojnom paktu, a 1. marta naredne godine pridružila im se i Bugarska. Jugoslavija se tako našla u okruženju sila Osovine. Suočeni sa velikim pritiskom, krunski savet i jugoslovenska vlada 20. marta su doneli tešku odluku o pristupanju Trojnom paktu, a protokol je potpisan u Beču pet dana kasnije.[19] Nakon toga, grupa nezadovoljnih jugoslovenskih oficira, na čelu sa generalom Borivojem Mirkovićem, u noći između 26. i 27. marta izvela je državni udar. Knez Pavle bio je prinuđen da se povuče i napusti zemlju, a kralj Petar II Karađorđević je proglašen punoletnim. Sile Osovine su napale Jugoslaviju 6. aprila 1941. Napad je izvršen kopnenim putem, iz više pravaca. Nemačke, italijanske i mađarske trupe prodrle su na teritoriju Jugoslavije iz pravca Italije, Austrije, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Albanije. Teško je bombardovan Beograd. Jugoslavija je okupirana, a njena teritorija podeljena među silama Osovine. Upravne podele[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Administrativne podele Jugoslavije Do aprila 1922. u Kraljevini je postojalo 7 privremenih pokrajina. Niže upravno-teritorijalne jedinice činili su okruzi (županije), srezovi (kotari) i opštine. Kasnije su umesto pokrajina i okruga osnovane 33 oblasti, a one su ukinute 1929. godine kada je osnovano 9 banovina. Pokrajine i okruzi (1918—1922)[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Pokrajine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Pokrajine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca nakon utvrđivanja spoljnih granica 1920. godine Pokrajine: Srbija Severna Srbija Južna Srbija Crna Gora Bosna i Hercegovina Dalmacija Hrvatska i Slavonija (Hrvatska, Slavonija, Međimurje, ostrvo Krk sa opštinom Kastav) Slovenija (Slovenija sa Prekomurjem) Banat, Bačka i Baranja Oblasti (1922—1929)[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Oblasti Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 33 Oblasti Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, od 1922. Teritorija Kraljevine bila je podeljena na 33 oblasti. Organi oblasne uprave su se nalazili u gradovima, administrativnim središtima datih oblasti. Država je bila podeljena na sledeće oblasti: Vrbaska oblast Beogradska oblast Bitoljska oblast Bihaćka oblast Valjevska oblast Vranjska oblast Sremska oblast Dubrovnička oblast Zagrebačka oblast Timočka oblast Primorsko-krajiška oblast Šumadijska oblast Kruševačka oblast Ljubljanska oblast Mariborska oblast Mostarska oblast Niška oblast Bačka oblast Osječka oblast Požarevačka oblast Kosovska oblast Sarajevska oblast Skopska oblast Podunavska oblast Splitska oblast Travnička oblast Tuzlanska oblast Moravska oblast Užička oblast Zetska oblast Raška oblast Podrinjska oblast Bregalnička oblast Banovine (od 1929)[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Banovine Kraljevine Jugoslavije Banovine Kraljevine Jugoslavije, od 1929. Zakonom o nazivu i podeli Kraljevine na upravna područja od 3. oktobra 1929, ustanovljena je nova administrativna podela teritorije na banovine.[20] Ova upravna podela zemlje, uspostavljena za vreme diktature kralja Aleksandra, zadržana je i nakon prestanka iste, ušavši u novi Septembarski ustav iz 1931. godine. Godine 1939. osnovana je Banovina Hrvatska, u čiji sastav su ušle u celosti teritorije Savske i Primorske banovine, te delovi teritorija Dunavske, Vrbaske, Drinske i Zetske banovine. Banovine: Dravska banovina, sedište Ljubljana (1929—1941) Banovina Hrvatska, sedište Zagreb (1939—1941) Savska banovina, sedište Zagreb (1929—1939) Primorska banovina, sedište Split (1929—1939) Vrbaska banovina, sedište Banja Luka (1929—1941) Drinska banovina, sedište Sarajevo (1929—1941) Zetska banovina, sedište Cetinje (1929—1941) Dunavska banovina, sedište Novi Sad (1929—1941) Moravska banovina, sedište Niš (1929—1941) Vardarska banovina, sedište Skoplje (1929—1941) Grad Beograd, sa Zemunom i Pančevom čine zasebnu administrativnu jedinicu. Spoljna politika[uredi | uredi izvor] Mala Antanta Kraljevina je održavala bliske odnose sa Saveznicima iz Prvog svetskog rata, posebno sa tradicionalnim saveznicima Francuskom i Ujedinjenim Kraljevstvom između 1920. i 1934. godine. Osnovala je Malu Antantu zajedno sa Čehoslovačkom i Rumunijom 1920. godine, da bi sprečila mogućnost da Mađarska povrati teritorije koje je izgubila nakon Prvog svetskog rata. Savez se uskoro raspao pošto Kraljevina SHS nije učestvovala u akcijama Rumunije i Čehoslovačke protiv Mađarske. Fašistička Kraljevina Italija je imala teritorijalne pretenzije protiv Kraljevine Jugoslavije, i osnovala je savez sa državama koje su imale slične državničke planove, pod velikim uticajem Italije i/ili fašizma: Albanijom, Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom. Saradnja sa Velikom Britanijom i Francuskom je učinila da se Italija povuče iz saveza 1927. Kao odgovor na rastući italijanski ekspanzionizam, kraljevska jugoslovenska vlada je 1927. potpisala Sporazum o prijateljstvu i saradnji sa Velikom Britanijom i Francuskom. Balkanski pakt (1934) Godine 1934. formiran je Balkanski pakt sa Grčkom, Rumunijom i Turskom, čiji je zadatak bio da održi ravnotežu na Balkanskom poluostrvu. Savez je faktički postojao do početka Drugog svetskog rata, kada je Jugoslavija proglasila neutralnost (1939), zbog čega nije mogla stati na stranu Grčke kada ju je Italija napala. Definitivni kraj saveza se desio 1940. godine, kada je Rumunija prišla Trojnom paktu. Nakon ubistva kralja Aleksandra, vlada Milana Stojadinovića je promenila svoju spoljnu politiku ka saradnji sa Italijom i Nemačkom. Kraljevina Jugoslavija je tek u junu 1940. godine uspostavila diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom, čime je među poslednjim evropskim zemljama de jure priznala SSSR. Jugoslovenska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Jugoslovenska vojska Zastava triglavskog puka Jugoslovenska vojska delila se na Suvozemnu vojsku i Ratnu mornaricu. Suvozemnu vojsku je činila pešadija, artiljerija, konjica, inženjerija, vazduhoplovstvo i druge pomoćne jedinice. Imali su generalštabnu, ekonomsku, tehničku, sanitetsku, sudsku, svešteničku, veterinarsku i muzičku struku, i specijalne jedinice; graničare, žandarmeriju, padobranske, jurišne i planinske čete. Tenkovi su tretirani kao borbeno sredstvo koje pomaže napadu pešadije, a vazduhoplovstvo je izviđalo, vršilo zaštitu snaga i teritorije i napadalo neprijateljske objekte. Vojno vazduhoplovstvo delilo se na operativno i armijsko. Kad je rat počeo u aprilu 1941. ono je imalo 459 aviona (125 lovaca, 173 bombardera, 161 izviđača), od čega je 265 bilo savremenih aviona novije generacije, raspoređenih na 23 aerodroma. Oklopne jedinice su činile dva tenkovska bataljona, koja su u svom sastavu imala 110 tenka i borbeno oklopna vozila. Ratna mornarica je imala 32 ratna broda. Na Savi i Dunavu je bila smeštena rečna ratna flota, a pomorsko vazduhoplovstvo imalo je 150 hidroaviona. Pomorska obalska komanda imala je 14 obalskih artiljerijskih baterija sa 45 topova. Privreda Kraljevine Jugoslavije[uredi | uredi izvor] Ratne posledice sa kojima se Kraljevina Jugoslavija suočila bile su veoma teške: razorena saobraćajna infrastruktura, veliki broj uništenih fabrika, inflacija, glad... Osim Srbije i Crne Gore, koje su doživele demografsku katastrofu, kao posledicu ljudskih žrtava u Prvom svetskom ratu, znatno su stradale i ostale oblasti koje u ušle u sastav nove države. Kraljevina Jugoslavija je bila spoj različitih ekonomskih sistema i standarda. Pokrajine su bile neravnomerno razvijene, a prihod stanovništva je poticao iz različitih osnova. Nakon ujedinjenja centralna vlada je zavela velike carine za industrijske proizvode a u isto vreme nametnula je izvozne carine za poljoprivredne proizvode. Time je došlo do prelivanja dohotka iz poljoprivrede u industriju, odnosno iz manje razvijenih u razvijenije regione. Zamenom austrougarskih kruna za dinare i inflatornoj konjukturi severozapad države je stekao ekonomsku prednost. U prvom petogodištu, na Sloveniju, Hrvatsku i Slavoniju otpalo je tri petine ukupnih investicija u industriji Kraljevine.[21] Industrija[uredi | uredi izvor] Industrijski početak Kraljevine Jugoslavije nije bio na visokom nivou. Srbija i Crna Gora su kao industrijski nerazvijene zemlje, u ratu izgubile značajan deo kapaciteta, koji su imale pre rata, dok su bivši krajevi Austrougarske monarhije, koji su ušli u sastav Jugoslavije nalazili van industrijskih centara nekadašnje države. Kraljevina Jugoslavija je uložila velike napore da izgradi sopstvenu industriju, međutim ona nije imala ustaljenu politiku industrijskog razvoja. U industrijskom pogledu Kraljevina Jugoslavija je mogla da se podeli na industrijski razvijen sever i severozapad, i industrijski nerazvijeni jug i jugoistok. Većina mesta u Srbiji se bavila poljoprivredom, tako da su mogla da se izdvoje samo četiri velika industrijska mesta: Beograd, Bor, Leskovac i Trepča. Najviše fabrika se nalazio na području Zagreba, Beograda, Osijeka, i Sarajeva. Pretežno je preovladavala prehrambena industrija, električne centrale i industrija drveta. Najčešće su se izvozile sirovine, dok se izvozni sektor uglavnom nalazio u posedu stranog kapitala. Između dva svetska rata industrija je najviše uznapredovala u najrazvijenijim krajevima na severu i severozapadu, ali i Beogradu, Zemunu i Pančevu. U Kraljevini je ukupno izgrađeno 2.193 fabrike od kojih: u Sloveniji 403, Hrvatska i Slavonija 635, Dalmacija 97, Bosna i Hercegovina 129, Vojvodina bez Srema 390, Srbiji 428, Makedoniji 99 i Crnoj Gori 12.[22] Finansije[uredi | uredi izvor] Jugoslovenski dinar 1929. Revers novčića u vrednosti od 50 pari. Kraljevina SHS, 1925. godina. Deo je zbirke Numizmatika Narodnog muzeja u Leskovcu. Kraljevina Jugoslavija je bila država sa nedovoljno finansijske snage, da u potpunosti podmiri svoje potrebe. Državna valuta je bio dinar Kraljevine Jugoslavije, koji je dobio ime po srpskoj nacionalnoj valuti. Utvrđena vrednost za zamenu austrougarskih kruna za jugoslovenski dinar, i istovetna vrednost srpskog dinara jugoslovenskim dinarom, dugo je bila izvor nezadovoljstva Hrvata i Slovenaca. Smatrali su se oštećenim, iako je dinar Kraljevine Srbije bio neuporedivo veća valuta posle rata. Ogromna posleratna inflacija počela je da se smiruje 1923. godine, usled mera koje je sproveo ministar finansija Milan Stojadinović. Rezultat njegovih mera je bio da je dinar u periodu od 1923. do 1931. postao veoma stabilna valuta. U finansijskom pogledu dominirali su hrvatski novčani zavodi, među kojima se isticala Prva hrvatska štedionica, kao najjača finansijska ustanova u državi. Saobraćaj i veze[uredi | uredi izvor] Dok su putevi na području Austrougarske rađeni po tehničkim propisima, putevi u Srbiji i Crnoj Gori su rađeni bez ikakvih tehničkih propisa, pa ih je prekomerno korišćenje u ratu gotovo uništilo. Slična situacija je bila i sa železnicom. Pruge na području Austrougarske nisu bile oštećene u ratu, ali je mnogo toga kod njih bilo dotrajalo. Mnoge do tada sporedne pruge su postale glavne, i bila su potrebna određena ulaganja da bi se one dovele u red. Naročito je bila velika potreba za mostovima i saobraćajnim čvorovima. U cilju nabavke sredstava za razvoj saobraćaja, Kraljevina Jugoslavija je u nekoliko navrata uzimala zajam u zemlji i inostranstvu. Prvi most preko Dunava u Beogradu, je pušten u saobraćaj 1935. godine, i nazvan je „most kralja Petra Drugog“.[23] 15. februar 1928. Stupio na snagu Pravilnik o prenosu pošte vazdušnim putem i uspostavljena prva vazdušna poštanska linija Beograd-Zagreb. 12. maj 1928. Donesen Zakon o pismonosnim golubovima Kraljevstva SHS. Pravo korišćenja ovih golubova pripadalo je isključivo Ministarstvu Vojske i mornarice. 24. mart 1929. Emitovana je prva radio emisija u Beogradu.[24] (Radio Beograd AD) Društvo i kultura[uredi | uredi izvor] Spomen-kosturnica Zebrnjak Kultura ovog perioda dala je brojna eminentna imena srpske umetnosti i nauke. Neka od njih su: književnici: August Cesarec, Branislav Nušić, Veljko Petrović, Gustav Krklec, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Jovan Dučić, Miloš Crnjanski, Miroslav Krleža; arhitekti: Dragiša Brašovan, Momir Korunović, Đorđe Tabaković, Daka Popović;[25] naučnici: Jovan Cvijić, Slobodan Jovanović, Aleksandar Belić, Vladimir Ćorović, Mika Alas, Milutin Milanković. Početkom decembra 1929. godine osnovan je Soko Kraljevine Jugoslavije, zvaničan omladinski pokret Jugoslavije. Imao je veliki broj članova, a cilj pokreta je bilo fizičko i moralno vaspitanje. Demografija[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Demografija Jugoslavije, Popis stanovništva 1921. u Kraljevini SHS i Popis stanovništva 1931. u Kraljevini Jugoslaviji Pasoš Kraljevine Jugoslavije Zvanični narodi u državi su bili Srbi, Hrvati i Slovenci sve do 1929. godine kada su svi, odlukom kralja Aleksandra, postali jedna nacija — Jugosloveni. Prema jednom proračunu, centar teritorije KJ se nalazio kod sela Kraljevo Polje, južno od Vlasenice. Centar stanovništva se nalazio kod sela Vukovija, jugoistočno od Tuzle, i to 1931. malo istočnije nego deset godina ranije.[26] Prisutno stanovništvo po maternjem jeziku 1921.[27] i 1931.[28] godine Maternji jezik 1921. % Maternji jezik 1931. % Srba ili Hrvata 8.911.509 74,36 srpski, hrvatski, slovenački, makedonski 11.866.237 85,16 Slovenaca 1.019.997 8,51 Nemaca 505.790 4,22 nemački 499.969 3,59 Mađara 467.658 3,90 mađarski 468.185 3,36 Arnauta 439.657 3,67 arnautski 505.259 3,63 Rumuna 231.068 1,93 ostali 594.388 4,27 Turaka 150.322 1,26 Čehoslovaka 115.532 0,96 Rusina 25.615 0,21 Rusa 20.568 0,17 Poljaka 14.764 0,12 Talijana 12.553 0,11 ostalih i nepoznato 69.878 0,58 UKUPNO 11.984.911 100 UKUPNO 13.934.038 100 Prisutno stanovništvo po veroispovesti 1921.[27] i 1931.[28] godine Veroispovest 1921. % Veroispovest 1931. % pravoslavnih 5.593.057 46,67 pravoslavna 6.785.501 48,70 rimokatolika 4.708.657 39,29 rimokatolička 5.217.847 37,45 muslimana 1.345.271 11,22 islamska 1.561.166 11,20 evangelista 229.517 1,91 evangelistička 231.169 1,66 izraelićana 64.746 0,54 druge, bez konfesije i nepoznato 138.355 0,99 grkokatolika 40.338 0,34 drugih 1.944 0,02 bez konfesije i nepoznato 1.381 0,01 UKUPNO 11.984.911 100 UKUPNO 13.934.038 100 Sport[uredi | uredi izvor] Leon Štukelj Kraljevina Jugoslavija učestvovala je na pet letnjih i tri zimske Olimpijade. Najviše uspeha ostvarili su gimnastičari među kojima se posebno istakao Leon Štukelj, višestruki olimpijski pobednik i najtrofejniji jugoslovenski olimpijac svih vremena. U Ljubljani je 1926. organizovano Svetsko prvenstvo u gimnastici, a u Beogradu 1932. Evropsko prvenstvo u veslanju. Poslednja automobilska trka pred početak Drugog svetskog rata održana je u Beogradu 1939, Beogradski Gran Pri. Od 1939. održava se i biciklistička Trka kroz Srbiju. Fudbalska reprezentacija Jugoslavije sastavljena od igrača iz Srbije učestvovala je na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. i stigla da polufinala. U Beogradu je već u ovo vreme postojalo veliko fudbalsko rivalstvo, derbi BSK—Jugoslavija. Na drugoj šahovskoj olimpijadi (nezvaničnoj) reprezentacija je osvojila drugo mesto. Medalja je osvojena i na Evropskom prvenstvu u veslanju, Anton Cerer je došao do bronze na Evropskom prvenstvu u plivanju, a Tibor Harangozo na Svetskom prvenstvu u stonom tenisu. U vreme kraljevine Jugoslavija se pojavila i u Dejvis kupu, a uspehe na međunarodnoj sceni postigli su teniseri, Franjo Punčec, Franjo Kukljević i Josip Palada. Vidi još[uredi | uredi izvor] Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Spisak ministara Jugoslavije Država Slovenaca, Hrvata i Srba Banatska republika Srpsko-mađarska republika Baranja-Baja

Tri broja Lepo očuvano Retko List za Sokolsko Vaspitanje Dece i Naraštaja Sr. Mitrovica 1937 Soko Kraljevine Jugoslavije je bila jedinstvena viteška organizacija čiji je cilj bio fizičko i moralno vaspitanje jugoslovenskih državljana. Osnovan je početkom decembra 1929.[1] Slovenački član Sokola Boris Gregorka. Muška sokolska kapa sa srpskom kokardom. Ženska sokolska kapa. Uvod Uredi Osnivanje u Češkoj Uredi Sokolstvo kao ideologija i kao društveni nacionalistički pokret je nastalo polovinom 19. veka na teritoriji Austrijskog carstva. U krugovima češke buržoazije razvila se ideja o stvaranju jedne panslovenske države. Ističući svoju pripadnost velikoj slovenskoj zajednici, u želji da se odvoje od Austrijske carevine i pruže otpor germanizaciji, češki intelektualci, na čelu sa Miroslavom Tiršom, materijalno potpomognuti sredstvima češkog veletrgovca Jandrika Fingera, osnovali su 1862. godine „Gimnazijsko društvo praško”, iz koga je izrastao Sokolski pokret, sportskog karaktera, ali sa ideološkom suštinom da će ugušiti i pobediti „zlo samo onaj narod čiji članovi budu telesno i moralno krepki”.[2] Dodatak imenu društva „Sokol”, nastao je na predlog Tiršovog bliskog saradnika Emanuela Tonera, kome se dopala simbolična predstava najboljih osobina junaka u obliku ptice sokola, kakvu je upoznao u srpskim epskim narodnim pesmama, koje je sakupio i objavio Vuk Karadžić i koje su u drugoj polovini 19. veka imale veliku popularnost u Evropi.[3] Godine 1868. Tirš je izdao „Temelje telesnih vežbi”, u kojima je zajedno sa svojim saradnicima, češkim filozofima, izradio gimnastičku terminologiju. Naredne 1869. nastalo je i „Gimnastičko društvo za gospođe i devojke”. Iste godine je nastao Češki sokolski savez, a zatim i stručni časopis „Soko”.[4] Sokolski gimnastički sistem su činili njegova organizacija, ideologija, sokolska vaspitna metodika, stručni kadrovi, sokolska prosveta i sokolska stručna štampa.[5] Pokret se proširio i na druge slovenske teritorije, zapadnoevropske zemlje i SAD.[2] Slovenija Uredi Među Južnim Slovenima, sokolske principe, kao kod Čeha su najpre 1862. godine prihvatili u Sloveniji, osnivanjem društva „Južni Sokol”, u Ljubljani, a čija su pravila prihvaćena tek neredne 1863. godine. Tadašnje vlasti su zabranile rad ovog društva. Već 1868. osnovano je novo „Telovadno društvo Sokol”, zatim „Žensko telovežbeno društvo” (1901), „Slovenačka sokolska zvezda” (1905) „Sveskovenska sokolska zvezda” (1908).[6] Hrvatska Uredi Hrvati su sokolsku ideju prihvatili par godina nakon Slovenaca. Ideja o osnivanju sokolskog društva je potekla od članova pevačkog društva „Kolo”. U Zagrebu je 1867. osnovano odeljenje za gimnastiku, pod nazivom „Hrvatski soko”, a osnivač i vođa je bio Franjo Hokman. Od 1878. je izlazio mesečni časopis „Sokol”, prvi sokolski list na teritoriji Jugoslavije, koji je izdavan narednih godinu dana. U Zagrebu je 1884. sagrađena sokolana. Nakon toga je započeo brži razvoj sokolstva na teritoriji Hrvatske današnje, osnovani su „Primorski soko” i Savez hrvatskih sokolskih društava na Sušaku (1904), Sokolsko društvo „Dubrovnik” u Dubrovniku (1904), „Srpski soko” u Zagrebu (1905).[7] Bosna i Hercegovina Uredi Plakat povodom drugog spleta krajiških sokola i pobratima u Banjoj Luci, 1918 U Foči je 1883. Risto Jeremić, tada student medicine, osnovao srpsko sokolsko društvo, čiji je cilj bio fizičko i moralno uzdizanje u borbi protiv alkoholizma. Austrougarske vlasti su ga odmah zabranile i uništile sprave za vežbanje. Tek deset godina kasnije osnovani su viteško društvo „Obilić” u [[Mostar[[u (1903), zatim Društvo „Dušan Silni”, u Sarajevu (1906), „Srpsko sokolsko društvo” u Tuzli (1908) i Srpska sokolska župa bosanskohercegovačka u Sarajevu (1910).[8] Godine 1909. pesnik Osman Đikić je osnovao „Muslimanski soko”, sa ciljem da se muslimanska omladina odvoji od hrvatskog sokola, anacionalnog karaktera. U Tuzli je društvo nosilo naziv „Islamski soko”. Na Sveslovenskom sletu u Pragu 1912. muslimani su učestvovali pod zastavom Kraljevine Srbije.[6] Vojvodina Uredi Gimnastika u Vojvodini započela je da se razvija nakon osnivanja Društva za jahanje, veslanje i gašenje požara (1872). Dve godine nakon toga je oformljen „Srpski soko”. Nastava gimnastike u Vojvodini je postala obaveza predmet Srpskoj velikoj gimnaziji u Novom sadu 1875. godine. U Vršcu je 1878. osnovano gimnastičko društvo, „Venac, koje je kasnije preminovano u „Srpski soko”, a zatim su osnovana i sokolska društva u drugim mestima u Vojvodini. Na inicijativu lekara Laze Popovića, osnovan je „Srpski soko” u Sremskim Karlovcima 1905. godine, koje je 1905. počelo sa aktivnijim radom. Godine 1906. osnovana je Fruškogorska župa, sa centrom u Sremskim Karlovcima. Nakon njihovog učešća na Hrvatskom svesokolskom sletu u Zagrebu, uspostavili su čvršću vezu sa ostalim sokolima, osnovali su sokolsku biblioteku sa arhivom, a zatim i list „Srpski Soko”.[9] Patrijarh srpski Georgije Branković je kupio za sokolanu jednu od najlepših kuća u Sremskim Karlovcima. Laza Popović je uspeo da objedini srpsko sokolstvo u jedan savez, ali pošto je njegov rad bio otežan zbog austougarskih vlast, centar srpskog sokolstva je prebačen u Beograd. LAza Petrović je ugasio časopis koji je izdavan u Sremskim Karlovcima, i u Beogradu je 1911. pokrenuo „Srpski Sokolski glasnik”. U sokolske vežbe je uvrstio i srpske narodne junačke igre.[10] Makedonija Uredi Na teritoriji Južne Srbije, odnosno makedonije sokolstvo je započelo osnivanjem društva „Dušan Silni” (1908).[7] Srbija Uredi U Kneževini Srbiji, u Beogradu Steva Todorović je na inicijativu svojih učenika, osnovao Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje.[11] 1857. godine. Po nastavnom planu koji je nosio naziv „Raspored predmeta za muške i ženske osnovne škole i uputstvo kako će se predavati”, koji je donet Zakonom od 17. septembra 1871. godine uvedeno je obavezno telesno vežbanje u sva četiri razreda osnovnih škola,[11] a Ukazom ministra prosvete u Srbiji je fiskultura postala obavezan predmet u srednjim školama školske 1878/1879. godine. Fizičko vaspitanje su tada propagirali oficiri, često u ulozi nastavnika, koji su u tu svrhu obučavani na posebnim kursevima.[12] Sokolsko društvo iz Mokranja kod Negotina Prednjački zbor u Negotinu 1931. godine Nastavak rada prvog društva koje je osnovao Steva Todorovića, osnivanje velikog gimnastičkog društva za decu i omladinu, sa centralom u Beogradu i ograncima u većim gradovima Srbije predložio je Vladan Đorđević. Tako je 1882. osnovano „Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje”,[13] a u narednih desetak godina su osnovana društva u mnogim gradovima Srbije.[13]Vojislav Rašić, koji je imao prilike da se upozna sa radom prvog češkog gimnastičkog društva, predložio je da se beograskom društvu doda naziv „Soko”,[13] pa je društvo 1892. dobilo naziv „Beogradsko gimnastičko društvo Soko”. Ovo društvo se uključilo u sokolski pokret, ali je radilo po švedskom gimnastičkom sistemu. Iste godine Rašić je osnovao Beogradsko gimnastičko društvo „Dušan Silni ”, koje se više oslanjalo na srpsku prošlost. Odnosi između dva beogradska društva su bili jako loši, a borba se vodila preko štampe. Na predlog zaštitnika oba društva, princa Đorđa, kao i pod uticajem Jozefa Šajnera, starešine Češke sokolske zajednice u Pragu, ova dva društva su se ujedinila u Savez srpskih sokolskih društava „Dušan Silni” na Cveti 1908. godine. Sokolski pokret u Kraljeivini Srbiji, u to vreme jedinoj nezavisnoj zajednici slovenskih naroda, povezao se od tada sa Sokolima u Pragu, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, Pomorju, Sloveniji, Hrvatskoj, Slavoniji, Krajini i Dalmaciji.[14] Orkestar Sokolske čete Negotina 1931. godine Vlada Kraljevine Srbije, posebno ministar prosvete Ljubomir Jovanović, kasnije osnivač Župe Beograd, pridavali su veliki značaj sokolskom pokretu u prvoj deceniji 20. veka.[14] Nakon svesokolskog sleta u Pragu 1907. godine, na kome su prisustvovali i delegati iz Kraljevine Srbije, Ministarstvo prosvete Kraljevine Srbije je uputilo zahtev sokolskoj opštini u Pragu, da pošalje svoje „prednjake” (članove osposobljene da obučavaju druge), koji bi u Srbiji širili sokolske ideje i radili na fizičkom vaspitanju. Devetorica prednjaka su iz Praga stiglo u Srbiju 1911. godine i oni su raspoređeni u Beograd, Valjevo, Kragujevac, Kruševac, Niš, Pirot, Požarevac, Užice i Šabac.[12] Tokom Aneksione krize, Sokoli su optuživani za velikosrpsku propagandu.[7] Oko 1912. Srpski Sokoli su se organizovali u župe: Fruškogorska u Sremu, Dalmatinsku, Krajišku, Savez srpskih sokolskog društva „Dušan Silni” u Srbiji, i bosanskohercegovačku. Nakon sleta u Zagrebu 1911. su istupali zajedno pod istom sokolskom zastavom i organizovali u Sveslovenski sokolski savez.[6] Osnivanje Uredi Uoči Prvog svetskog rata, 18. juna 1914. godine u Zagrebu je održan tajni sastanak predstavnika tadašnje Slovenačke sokolske Zvezde, Hrvatskog Sokolskog saveza i Srpskog sokolskog Saveza.[15] Kao predstavnik srpskih sokola iz Srbije, Đura Paunković je na ovom sastanku održao značajan govor, u kome je predložio da se osnuje jedan Jugoslovenski sokolski savez, koji bi obuhvatao sve Južne Slovene, bez obzira da li žive u Srbiji, Austrougarskoj ili Bugarskoj.[16] Nakon rasprave, predlog je jednoglasno usvojen.[16] Ujedinjenje je trebalo da se proklamuje na prvom Jugoslovenskom sokolskom sletu u Ljubljani predviđenom za Vidovdan, deset dana kasnije, kada bi se dogovorili i o zajedničkim kostimima, vođama, sedište saveza. Ideja je bila da se dogovore Austrougarske vlasti, verovatno saznavši za zakazani slet su zabranile dolazak srpskih Sokola iz Srbije, zbog čega je odlučeno da se slet ne održi, slet se najverovatnije ne bi održao ni zbog Sarajevskog atentata, kao i ratnih događaja koji usledili.[16] Nakon Prvog svetskog rata i stavaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ponovo su se sastali predstavnici plemenskog sokolstva, na sednici od 26. januara 1919. u Zagrebu, na kome su ostvarena odluka o ujedinjenju u Sokolski Savez Srba Hrvata i Slovenaca, doneta još na tajnom sastanku od 18. juna 1914, što je zatim svečano proglašeno na Vidovdan iste 1919. godine, na sokolskom saboru u Novom Sadu.[15] Naredne 1920. godine savez je promenio ime u Jugoslovenski sokolski savez.[7] Nakon uvođenja diktature, donet je Zakon o osnivanju Sokola Kraljevine Jugoslavije”.[17] Za starešinu je izabran prestolonaslednik Petar II Karađorđević, a njegovi zamenici su bili Engelbel Gangl i Đura Paunković.[17] Prema tom zakonu sva postojeća društva morala su da se ujedine ili bi u suprotnom bila ukinuta. Kralj Aleksandar je sokolstvo uveo u državne institucije, školu i vojsku, a praktično čitava državna administracija imala je za cilj širenje jugoslovensnstva kroz sokolstvo.[17] Savez je postao član saveza „Slovenskog sokolstva” i Međunarodnog gimnastaičkog saveza.[17] Organizacija Uredi Sokolski dom u Zrenjaninu, delo arhitekte Brašovana Cilj Sokola je bio da podiže telesno zdrave, moralno jake i nacionalno svesne državljane Kraljevine Jugoslavije, a sve to uporednim vaspitanjem tela i duše po odomaćenom Tiršovom sokolskom sistemu.[18] Član Sokola je mogao biti svaki „dorastao i neporočan“ državljanin, a postojala su i deca sokoli i sokolski priraštaj. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije postojalo je šest nivoa sokolske organizacije[19]: Savez — vrhovni organ na nivou države, podređen Ministarstvu za fizičko vaspitanje naroda. Udruživala je sve sokolske župe Kraljevine Jugoslavije, a njeno sedište je bilo u Beogradu.[20] Župa — udruživala je više sokolskih društava i imala sa sedište u privrednom i kulturnom centru regiona Društvo — osnovna mesna organizacija koja je neposredno vršila odgajivanje svih sokolskih pripadnika svoga područja. Obično je obuhvatalo jedan grad sa okolnim selima Četa — obično u seoski sredinama Bratstvo — najmanje 6 članova Povereništvo — najmanje 3 člana Sokolskim društvom je upravljala društvena uprava, koja se sastojala iz starešine društva, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odseka, načelnika i načelnice, 5—10 članova i njihovih zamenika i 3—5 revizora računa i njihovih zamenika. Sokolskom župom je upravljala uprava župe, koja se sastojala iz starešine, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odbora, načelnika i načelnice, sekretara, blagajnika, 5—10 članova i njihovih zamenika i 5 revizora i njihovih zamenika.[21] Sokolski savez Uredi Sokolskim savezom je upravljala Uprava koja se sastojala od starešine, pet podstarešina, načelnika, načelnice, po tri njihova zamenika, predsednika prosvetnog odbora, 15—25 članova i 7—11 njihovih zamenika i 5—7 revizora i njihovih zamenika. Upravu Sokolskog saveza je imenovao i razrešavao ministar prosvete i ministar vojske i mornarice u saglasnosti sa predsednikom Ministarskog saveta. Starešina Sokolskog saveza je bio naslednik prestola Petar Karađorđević. Starešina i Uprava su upravljali celokupnim radom Sokola Kraljevine Jugoslavije i predstavljali celokupno sokolstvo. Savetodavni organi za proučavanje i rešavanje načelnih pitanja bili su: Glavna skupština, Odbor delegata župa i Odbor načelnika župa.[22] Program Sokolske Petrove petoljetke je sprovođen u periodu koji se trebao završiti kraljevim sticanjem punoletstva 6. septembra 1941.[23] Sokolane Uredi Sokolana je prostorija u kojoj se redovno održavaju vežbe članova društva. Kao glavno stecište članova, trebalo je da obezbedi mogućnost vežbanja i u zimskim uslovima, bez opasnosti po zdravlje. Još na samom početku sokolskog pokreta su uspostavljena određena pravila za izgradnju sokolana. Sokolane je trebalo da budu dovoljno prostrane, tako da svaki vežbač ima 4—5 m². Osim toga sokolane su bile površine najmanje 54 m² i visine 4—5 m.[24] Za letnje mesece predviđena su vežbališta na vazduhu. Pod vežbališta je pravljen od nabijene zemlje, drveta ili nasipanog peska na dubinu 30—40 cm.[24] Bilo je poželjeno da u sokolani postoje i prostorije za presvlačenje i kupališta za tuširanje.[24] Vremenom su u prioritetne sokolske građevine uvršćena i sletišta. Prilaz sletištu je morao da ima dobrar raspored ulaza, tako da se učesnici mogu podeliti od gledališta, pre ulaza u sletište, a na ulazu u zbiralište razdeliti na muške i ženske učesnike.[25] Sokolski objekti su bili izuzetno popularni i predstavljali su ideale panslovenskog kulturnog i sportskog pokreta. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije je izgrađeno preko 150 sokolskih objekata. Na teritorijama sa srpskom većinom građeni su objekti sa elementima moravskog stila inspirisan na arhitekturi iz 14. i 15. veka, u Sloveniji neogotička remniscencija, kao dom u Taboru, dok je u Makedoniji preovlađivao orijentalni stil. Sredinom četvrte decenije 20. veka, pod uticajem moderne, objekti su izgubili folklornu dekoraciju i postali su funkcionalnalniji.[26] Jedan od najznačajnijih graditelja sokolskih domova je bio Momir Korunović.[26] Bio je nadzorni arhitekta na svim sokolskim domovima u Jugoslaviji i predsednik građevinsko-umetničkog odseka Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Izradio je projekte za dvadeset sedam od čega je realizovano šesnaest projekata, među njima sokolski domovi u Prokuplju, Avtovcu, Visokom (1935), Jagodini (1935), Staroj Pazovi (1931), Loznici (1931) , Bijeljini (1929), Uroševcu (1929), Užicu, Kumanovu (1931), Sokolsku vežbanicu pri Drugoj muškoj gimnaziji u Makedonskoj ulici (1924), Sokolsko sletište - drveni stadion za Svesokolski slet (1930), Sokolski dom na Čukarici (1934), „Matica” u Deligradskoj ulici (1935) u Beogradu.[26] Značajan arhitekta sokolskih domova je i profesor Josip Driak, koji je uradio nacrt za sportski stadion u Zagrebu, tada najveće sokolsko sletište u Jugoslaviji, najveća građevina posvećena telesnom vežbanju u Jugoistočnoj Evropi. Izgrađena je 1934. povodom 60 godina Hrvatskog sokola, 30 godina od osnivanja Saveza hrvatskih sokolskih društava, 20 godina Jugoslovenskog sokolskog saveza i 10 godina Saveza Sveslovenskog Sokolstva. [27] Sokolski sletovi Uredi Najznačajnije sokolske manifestacije su bili sokolski sletovi. Njihov cilj je bio da se kroz telesno vežbanje obeleži masovnost sokolskog pokreta. Održavali su se održavali na nivou jednog sokolskog okružja, jedne sokolske župe, na nivou jedne države ili jedne od njenih regija (pokrajinski sletovi) ili na međunarodnom nivou, takozvani sveslovenski sokolski sletovi, koji su se tradicionalno održavali u Pragu.[28] Često se dešavalo da se sletovi održavaju na dane velikih crkvenih praznika, kao što su Vaskrs, Vidovdan, Duhovi i drugi. Osim gimnastičkih vežbi, na sletovima su organizovani svečani defilei, bakljade, koncerti i drugo.[28] Prvi Jugoslovenski svesokolski slet je održan u Ljubljani od 23. jula do 16. avgusta 1922. godine i imao je međunarodni karakter.[29] Drugi Jugoslovenski svesokolski slet je održan od 8. do 30. juna 1930, u Beogradu.[30] Među najbolje sletove Jugoslovenskog Sokola spada pokrajinski slet održan u Ljubljani 28—29. juna 1933.[30] Članstvo Uredi Članovi svih sokolskih organizacija su se, bez obzira na uzrast, uključujući i decu međusobno nazivali sa „brate” ili „sestro”, oslovljavali sa „ti” i pozdravljali sa „zdravo”.[31] Sokoli su propagirali jednakost polova. Smatrali su da žene imaju ista prava da postanu učitelji i prednjaci, s tim da su žene obučavale ženske članove, a muški muške članove. Muški i ženski članovi su mogli obavljati iste funkcije u sokolskoj hijerarhiji. [31] Ipak, smatrali su da bi u slučaju rata uloga žena bila drugačija u odnosu na muškarce, odnosno da se brinu o deci, ishrani stanovništva i vojske.[31] Vojska Uredi Godine 1940. Sokolstvo je transformisano u organizaciju vojnog karaktera iz dva razloga. Kao nacionalna organizacija, njen cilj je bio odbrana države Jugoslavije, s obzirom da joj je pretila opasnost od napada Sile Osovine. Drugi razlog su bili unutrašnja odbrana od napada i masovnih progona pripadnika Sokola na teritoriji Banovine Hrvatske, gde su se najjače osetile posledice Poslanice katoličkog episkopata protiv Saveza Sokola od 8. januara 1933. godine.[32] Tokom čitave 1940. godine beleženi su progoni i napadi na sokolske radnike iz Imotskog, Nove Gradiške, Splita, Zagreba i drugih mesta, oduzimani su im odbornički mandati, a sokolski učitelji su prebacivani u zabačena sela Banovine Hrvatske, daleko od većih mesta.[32] Sokolstvo se u vreme vlade Milana Stojadinovića, koncentrisala na teritoriju Srbije, a kasnije je vlade Dragiše Cvetkovića počela da naoružava organizaciju, kao protivtežu Hrvatskoj seljačkoj zaštiti.[32] Još krajem marta 1940. godine Savezna uprava Sokola je objavila pripravno stanje, sa ciljem da se delatnost jugoslovenskog sokolstva usmeri na narodnu odbranu, vojno-odbrambene akcije u sprečavanja „Pete kolone” u Jugoslaviji.[32] Predviđano je organizovanje Sokolstva u Jugoslovensku nacionalnu vojsku i u tom smislu je intenziviran rad na uspostavljanju novih sokolskih jedinica.[32] Prema pravilniku Saveza i inače su kandidati koji su želeli da uživaju povlastice odsluženja skraćenog vojnog roka obučavani da rukuju oružjem i bacaju bombe. Međutim, ratno stanje je zahtevalo veću predvojničku obuku. U tom smislu, otkazivane su manifestacije, koje su mogle da oduzimaju vreme u pripremama za vojno-odrambeni rad, a svim jedinicama je izdata direktiva hitnog oformljavanja streljačkog odseka i održavanja vojne obuke na redovnim časovima.[33] Galerija Reference Istorija sremske mitrovice Sirmijuma glasnik