srpska knjizevnost u 100 knjiga kapitalan komplet SRPSKI PISCI – KAPITALAN KOMPLET NAJOBIMNIJI KOMPLET SRPSKE KNJIZEVNOSTI IZDAT KOD NAS Izdavaci: Srpska Knjizevna Zadruga, Matica Srpska, 1958-1966. Tvrd platneni povez, format knjiga 14×20, cirilica, preko 20 000 strana ukupno. 1. STARA SRPSKA KNJIŽEVNOST 1 2. STARA SRPSKA KNJIŽEVNOST 2 3. ANTOLOGIJA NARODNIH LIRSKIH PESAMA 4. ANTOLOGIJA NARODNIH EPSKIH PESAMA 1 5. ANTOLOGIJA NARODNIH EPSKIH PESAMA 2 6. ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA 7. ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA 8. ANTOLOGIJA STARIJE SRPSKE POEZIJE 9. PESNICI 1 10. PESNICI 2 11. PRIPOVEDAČI 1 12. PRIPOVEDAČI 2 13. PESNICI 3 14. DOSITEJ OBRADOVIĆ , IZABRANI SPISI 15. VUK STEFANOVIĆ KARDŽIĆ 1 , PRVI I DRUGI SRPSKI USTANAK , ŽIVOT I OB. 16. VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ 2 , KRITIKE I POLEMIKE 17. VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ 3 , PISMA 18. JOVAN STERIJA POPOVIĆ 1 , KOMEDIJE 19. JOVAN STERIJA POPOVIĆ 2 , PESME , PROZA 20. PROTA MATIJA NENADOVIĆ , MEMOARI 21. PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ 1 , PJESME , LUČA MIKROKOZMA , GORSKI VIJENAC 22. PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ 2 , LAŽNI CAR ŠĆEPAN MALI , PISMA 23. BRANKO RADIČEVIĆ , RUKOVET 24. LJUBOMIR NENADOVIĆ , ODABRANA DELA 25. STJEPAN MITROV LJUBIŠA , PRIPOVETKE 26. MARKO MILJANOV , JESEN RATNIKA 27. JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ , PESME 28. ĐURA JAKŠIĆ , PESME , JELISAVETA , PROZA 29. MEMOARI 18. I 19. VEKA 30. JAKOV IGNJATOVIĆ , ODABRANA DELA 1 31. JAKOV IGNJATOVIĆ , ODABRANA DELA 2 32. SVETOZAR MARKOVIĆ , ODABRANI SPISI 33. MILOVAN GLIŠIĆ , ODABRANA DELA 34. LAZA LAZAREVIĆ , PRIPOVETKE 35. JANKO VESELINOVIĆ , HAJDUK STANKO 36. SVETOLIK RANKOVIĆ , GORSKI CAR , PRIPOVETKE 37. VOJISLAV ILIĆ , IZABRANA DELA 38. STEVAN SREMAC 1 , POP ĆIRA I POP SPIRA 39. STEVAN SREMAC 2 , ZONA ZAMFIROVA , PRIPOVETKE 40. STEVAN SREMAC 3 , IVKOVA SLAVA , VUKADIN 41. LAZA KOSTIĆ , ODABRANA DELA 1 42. LAZA KOSTIĆ , ODABRANA DELA 2 43. LJUBOMIR NEDIĆ , STUDIJE IZ SRPSKE KNJIŽEVNOSTI 44. RADOJE DOMANOVIĆ , SATIRE 45. IVO ĆIPIKO , PAUCI , PRIPOVETKE 46. PETAR KOČIĆ , IZABRANE STRANICE 47. BORISAV STANKOVIĆ 1 , NEČISTA KRV , KOŠTANA 48. BORISAV STANKOVIĆ 2 , PRIPOVETKE 49. BOGDAN POPPOVIĆ , OGLEDI I ČLANCI IZ KNJIŽEVNOSTI 50. MILAN RAKIĆ , PESME 51. ALEKSA ŠANTIĆ , IZABRANE STRANICE , SVETOZAR ĆOROVIĆ , IZABRANE STRANE 52. JOVAN DUČIĆ , PESME , PUTOPISI , ESEJI 53. SIMO MATAVULJ 1 , BILJEŠKE JEDNOG PISCA , BAKONJA FRA BRNE 54. SIMO MATAVULJ 2 , PRIPOVETKE , O KNJIŽEVNOSTI 55. VLADISLAV PETKOVIĆ DIS , PESME 56. SIMA PANDUROVIĆ , PESME 57. BRANISLAV NUŠIĆ , ODABRANE KOMEDIJE 58. JOVAN SKERLIĆ 1 , STUDIJE 59. JOVAN SKERLIĆ 2 , KRITIKE 60. SLOBODAN JOVANOVIĆ , PORTRETI IZ ISTORIJE I KNJIŽEVNOSTI 61. BRANIMIR ĆOSIĆ , POKOŠENO POLJE 62. IZBOR SRPSKOG PUTOPISA 63. KNJIŽEVNI ISTORIČARI I KRITIČARI 1 64. KNJIŽEVNI ISTORIČARI I KRITIČARI 2 65. JOVAN POPOVIĆ ,IZABRANE STRANICE , ĐORĐE JOVANOVIĆ , IZABRANE STRANICE 66. ISIDORA SEKULIĆ 1 , PROZNI RADOVI 67. ISIDORA SEKULIĆ 2 , OGLEDI 68. RASTKO PETROVIĆ , IZBOR 1 69. RASTKO PETROVIĆ , IZBOR 2 70. MILOŠ CRNJANSKI 1 , LIRIKA , PROZA , ESEJI 71. MILOŠ CRNJANSKI 2 , SERBIA , SEOBE , LAMENT NAD BEOGRADOM 72. MOMČILO NASTASIJEVIĆ , PESME PRIPOVETKE DRAME 73. STOJAN NOVAKOVIĆ , IZ SRPSKE ISTORIJE 74. STANISLAV VINAVER , ČUVARI SVETA 75. VELJKO PETROVIĆ 1 , PRIPOVETKE 76. VELJKO PETROVIĆ 2 , PESME , ESEJI 77. IVO ANDRIĆ 1 , PRIPOVETKE 78. IVO ANDRIĆ 2 , NA DRINI ĆUPRIJA 79. MARKO RISTIĆ , OBJAVA POEZIJE 80. MILAN BOGDANOVIĆ , KRITIKE 81. ISAK SAMOKOVLIJA , PRIPOVETKE 82. DESANKA MAKSIMOVIĆ , PESME 83. DUŠAN MATIĆ , IZBOR TEKSTOVA 84. OSKAR DAVIĆO , SUNOVRATI 85. BRANKO COPIC 86. MIHAILO LALIĆ , ZLO PROLJEĆE 87. DOBRICA ĆOSIĆ , KORENI 88. NOVINARI 89. FILOZOFI 90. NAUČNICI 91. ESEJI O UMETNOSTI 92. RATNI DRUGOVI 93. VIĐENJE RATA 94. KNJIŽEVNI ISTORIČARI I KRITIČARI 3 95. DEČJA POEZIJA SRPSKA 96. PESNIČKI PREVODI 97. PESNICI 4 98. PRIPOVEDAČI 3 99. PRIPOVEDAČI 4 100.ESEJISTI I KRITIČARI Stanje vrlo dobro kao na slikama, bez oštećenja. NOVILOK.

Srpska knjizevnost u 100 knjiga, kapitalan komplet srpski pisci – kapitalan komplet najobimniji komplet srpske knjizevnosti izdat kod nas. Izdavaci: Srpska Knjizevna Zadruga, Matica Srpska, 1958-1966. Tvrd platneni povez, format knjiga 14×20, cirilica, preko 20 000 strana ukupno. 1. stara srpska književnost 1 2. stara srpska književnost 2 3. antologija narodnih lirskih pesama 4. antologija narodnih epskih pesama 1 5. antologija narodnih epskih pesama 2 6. antologija narodnih pripovedaka 7. antologija narodnih umotvorina 8. antologija starije srpske poezije 9. pesnici 1 10. pesnici 2 11. pripovedači 1 12. pripovedači 2 13. pesnici 3 14. dositej obradović , izabrani spisi 15. vuk stefanović kardžić 1 , prvi i drugi srpski ustanak , život i ob. 16. vuk stefanović karadžić 2 , kritike i polemike 17. vuk stefanović karadžić 3 , pisma 18. jovan sterija popović 1 , komedije 19. jovan sterija popović 2 , pesme , proza 20. prota matija nenadović , memoari 21. petar petrović njegoš 1 , pjesme , luča mikrokozma , gorski vijenac 22. petar petrović njegoš 2 , lažni car šćepan mali , pisma 23. branko radičević , rukovet 24. ljubomir nenadović , odabrana dela 25. stjepan mitrov ljubiša , pripovetke 26. marko miljanov , jesen ratnika 27. jovan jovanović zmaj , pesme 28. đura jakšić , pesme , jelisaveta , proza 29. memoari 18. i 19. veka 30. jakov ignjatović , odabrana dela 1 31. jakov ignjatović , odabrana dela 2 32. svetozar marković , odabrani spisi 33. milovan glišić , odabrana dela 34. laza lazarević , pripovetke 35. janko veselinović , hajduk stanko 36. svetolik ranković , gorski car , pripovetke 37. vojislav ilić , izabrana dela 38. stevan sremac 1 , pop ćira i pop spira 39. stevan sremac 2 , zona zamfirova , pripovetke 40. stevan sremac 3 , ivkova slava , vukadin 41. laza kostić , odabrana dela 1 42. laza kostić , odabrana dela 2 43. ljubomir nedić , studije iz srpske književnosti 44. radoje domanović , satire 45. ivo ćipiko , pauci , pripovetke 46. petar kočić , izabrane stranice 47. borisav stanković 1 , nečista krv , koštana 48. borisav stanković 2 , pripovetke 49. bogdan poppović , ogledi i članci iz književnosti 50. milan rakić , pesme 51. aleksa šantić , izabrane stranice , svetozar ćorović , izabrane strane 52. jovan dučić , pesme , putopisi , eseji 53. simo matavulj 1 , bilješke jednog pisca , bakonja fra brne 54. simo matavulj 2 , pripovetke , o književnosti 55. vladislav petković dis , pesme 56. sima pandurović , pesme 57. branislav nušić , odabrane komedije 58. jovan skerlić 1 , studije 59. jovan skerlić 2 , kritike 60. slobodan jovanović , portreti iz istorije i književnosti 61. branimir ćosić , pokošeno polje 62. izbor srpskog putopisa 63. književni istoričari i kritičari 1 64. književni istoričari i kritičari 2 65. jovan popović ,izabrane stranice , đorđe jovanović , izabrane stranice 66. isidora sekulić 1 , prozni radovi 67. isidora sekulić 2 , ogledi 68. rastko petrović , izbor 1 69. rastko petrović , izbor 2 70. miloš crnjanski 1 , lirika , proza , eseji 71. miloš crnjanski 2 , serbia , seobe , lament nad beogradom 72. momčilo nastasijević , pesme pripovetke drame 73. stojan novaković , iz srpske istorije 74. stanislav vinaver , čuvari sveta 75. veljko petrović 1 , pripovetke 76. veljko petrović 2 , pesme , eseji 77. ivo andrić 1 , pripovetke 78. ivo andrić 2 , na drini ćuprija 79. marko ristić , objava poezije 80. milan bogdanović , kritike 81. isak samokovlija , pripovetke 82. desanka maksimović , pesme 83. dušan matić , izbor tekstova 84. oskar davićo , sunovrati 85. branko copic 86. mihailo lalić , zlo proljeće 87. dobrica ćosić , koreni 88. novinari 89. filozofi 90. naučnici 91. eseji o umetnosti 92. ratni drugovi 93. viđenje rata 94. književni istoričari i kritičari 3 95. dečja poezija srpska 96. pesnički prevodi 97. pesnici 4 98. pripovedači 3 99. pripovedači 4 100.esejisti i kritičari KNJIGE SE PRODAJU U STANJU KOJE JE PRIKAZANO NA SLICI ! ! ! ________________________________________________________ Stanje vrlo dobro-prihvatljivo, knjige su pogodne za čitanje, imaju manje znakove korišćenja ili starenja, ponegde neznatna senka na povezu ili podvučen tekst... Delo je kompletno, bez nedostajućih strana. polovno sa vidljivim znacima korišćenja. LOKŠEST

Pun naziv dela: SABRANA DELA IZ SRPSKE RELIGIJE I MITOLOGIJE U 5 KNJIGA 1. knjiga: STUDIJE IZ SRPSKE RELIGIJE I FOLKLORA 1910-1924 2. knjiga: STUDIJE IZ SRPSKE RELIGIJE I FOLKLORA 1925-1942 3. knjiga: O VRHOVNOM BOGU U STAROJ SRPSKOJ RELIGIJI 4. knjiga: REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA 5. knjiga: STARA SRPSKA RELIGIJA I MITOLOGIJA Izdavači: SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA, BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD, PROSVETA, PARTENON M.A.M. Beograd Ukupan broj stranica: 2140, 13 x 20 cm - Ćirilica - Tvrd povez sa zlatotiskom Knjige su apsolutno nove

1) Zapisi iz mrtvog doma I 2) Zapisi iz mrtvog doma II 3) Novele 4) Poniženi i uvređeni I 5) Poniženi i uvređeni II 6) Zločin i kazna I 7) Zločin i kazna II 8) Zločin i kazna III 9) Njetočka Nezvanova i tri priče 10) Idiot I 11) Idiot II 12) Idiot III 13) Novele 14) Autobiografski spisi i šest pisama Dostojevskog 15) Dvojnik 16) Zabeleške iz podzemlja i dve novele 17) Braća Karamazovi I 18) Braća Karamazovi II 19) Braća Karamazovi III 20) Braća Karamazovi IV 21) Braća Karamazovi V 22) Kockar 23) Večni muž/ Čiča Maroje 24) Selo Stepančikovo i njegovi žitelji 25) Ujkin san i druge pripovetke 26) Nečiste sile I 27) Nečiste sile II 28) Nečiste sile III 29) Bedni ljudi/ Rad o životu i delu F. M. Dostojevskog 30) Politički napisi 31) Momče I 32) Momče II 33) Momče III 34) Politički napisi 35) Literarni napisi Stanje: dobro Dimenzije: 13,5 x 19,5 cm Izdavač: Narodna prosveta Godina: 1933. Pismo: ćirilica Povez: tvrdi Urednik izdanja: Isidora Sekulić Izuzetno retko!

Sve knjige vrlo dobro ili odlično očuvane. Izdanje Matica Srpska Novi Sad i Srpska književna zadruga Beograd 1972. Urednik Živan Milisavac. Tvrdi povez, format 21 cm, ćirilica. Najbolja dela srpske književnosti. 1.Stara srpska književnost I 2.Stara srpska književnost II 3.Stara srpska književnost III 4.Antologija narodnih lirskih pesama 5.Antologija narodnih epskih pesama I 6.Antologija narodnih epskih pesama II 7.Antologija narodnih pripovedaka 8.Antologija stare srpske poezije 9.Narodne umotvorine 10.Dositej Obradović, Izabrani spisi 11.Simeon Piščević, Memoari 12.Prvi i Drugi srpski ustanak. Život i običaji naroda srpskog, Vuk Stefanović Karadžić I 13.Kritike i polemike, Vuk Stefanović Karadžić II 14.Pisma, Vuk Stefanović Karadžić III 15.Memoari, Prota Mateja Nenadović 16.Komedije, Jovan Sterija Popović I 17.Pesme.Proza, Jovan Sterija Popović II 18.Pjesme.Luča mikrokozma.Gorski vijenac, Petar II Petrović Njegoš 19.Lažni car Šćepan Mali.Pisma, Petar II Petrović Njegoš 20.Rukovet, Branko Radičević 21.Odabrana dela, Ljubomir P.Nenadović 22.Pripovetke, Stjepan Mitrov Ljubiša 23.Jesen ratnika, Marko Miljanov 24.Pesme, Jovan Jovanović Zmaj 25.Pesme.Jelisaveta.Proza, Đura Jakšić 26.Odabrana dela, Laza Kostić I 27.Odabrana dela, Laza Kostić II 28.Odabrana dela, Jakov Ignjatović I 29.Odabrana dela, Jakov Ignjatović II 30.Odabrani spisi, Svetozar Marković 31.Odabrana dela, Milovan Glišić 32.Dela, Laza K.Lazarević 33.Hajduk Stanko, Janko M.Veselinović 34.Gorski car.Pripovetke, Svetolik Ranković 35.Pomenik, Milan Đ.Milićević 36.Bilješke jednog pisca.Bakonja fra Brne, Simo Matavulj I 37.Pripovetke.O književnosti, Simo Matavulj II 38.Pop Ćira i pop Spira.Pripovetke, Stevan Sremac I 39.Ivkova slava.Vukadin.Pripovetke, Stevan Sremac II 40.Izabrana dela, Vojislav Ilić 41.Studije iz srpske književnosti, Ljubomir Nedić 42.Čovek i istorija, Božidar Knežević 43.Satire, Radoje Domanović 44.Pauci.Pripovetke, Ivo Ćipiko 45.Izabrane stranice, Svetozar Ćorović 46.Jauci sa Zmijanja, Petar Kočić 47.Nečista krv.Koštana, Bora Stanković I 48.Pripovetke, Bora Stanković II 49.Došljaci, Milutin Uskoković 50.Stari dramski pisci 51.Pjesme, Aleksa Šantić 52.Pesme.O pesnicima, Jovan Dučić I 53.Eseji.Putopisi, Jovan Dučić II 54.Pesme, Milan Rakić 55.Pesme, Vladislav Petković Dis 56.Pesme, Sima Pandurović 57.Pesnici I 58.Pesnici II 59.Odabrane komedije, Branislav Nušić I 60.Odabrane komedije, Branislav Nušić II 61.Naučnici 62.Ogledi i članci iz književnosti, Bogdan Popović 63.Iz srpske istorije, Stojan Novaković 64.Pesnički prevodi 65.Iz književnosti, Pavle Popović 66.Pripovedači 67.Studije, Jovan Skerlić I 68.Kritike, Jovan Skerlić II 69.O književnosti i jeziku I 70.O književnosti i jeziku II 71.Pripovetke, Veljko Petrović I 72.Pesme.Eseji, Veljko Petrović II 73.Proza, Isidora Sekulić I 74.Ogledi i zapisi, Isidora Sekulić II 75.Ogledi, Pero Slijepčević 76.Pripovijetke, Isak Samokovlija 77.Pokošeno polje, Branimir Ćosić 78.Devetsto četrnaesta, Stevan Jakovljević 79.Pripovetke, Ivo Andrić I 80.Na Drini ćuprija, Ivo Andrić II 81.Lirika.Proza.Eseji, Miloš Crnjanski I 82.Serbia.Seobe.Lament nad Beogradom, Miloš Crnjanski II 83.Otkrovenje. Poezija.Proza.Eseji, Rastko Petrović I 84.Pesme.Pripovetke.Drame, Momčilo Nastasijević 85.Pesme, Desanka Maksimović 86.Kritike, Milan Bogdanović 87.Izabrane stranice, Jovan Popović i Đorđe Jovanović 88.Čuvari sveta, Stanislav Vinaver 89.Poezija.Eseji, Skender Kulenović 90.Pripovetke, Branko Ćopić 91.Lelejska gora, Mihajlo Lalić 92.Noć duža od snova (Izbor tekstova), Milan Dedinac 93.Koreni, Dobrica Ćosić 94.Bitka oko zida (Izbor tekstova), Dušan Matić 95.Derviš i smrt, Meša Selimović 96.Cveće i bodlje.Izabrane pripovetke, Erih Koš 97.Velika deca.Pripovetke, Antonije Isaković 98.Pesme, Vasko Popa 99.Pesme, Stevan Raičković 100.Dokolice, Dušan Radović

Dela A.N. Majkova 1884! RUS tom drugi tvrd kozni povez sjajno ocuvano posebno posle 135 godina! posveta ruski pisac skupljao prevodio i srpske epske pesme vidi slike! jako retko i vredno S. Peterburg 494 strane francuski povez Lib 20 Majkov Apolon Nikolajevič (Apollon Nikolaevič), ruski pesnik (Moskva, 4. VI. 1821 – Sankt Peterburg, 20. III. 1897). Studirao pravo; radio kao knjižar, od 1852. cenzor. Pristalica »naturalne škole« (poema Mašenka, 1846), poslije historicist (Kraj groba Groznoga – U groba Groznogo, 1887) i religijsko-filozofski lirik (mistifikacija Iz Apollodora Gnostika, 1877–93). U pjesništvu prevladavaju antički i talijanski motivi, krajolici. Objavio ciklus Iz slavenskog svijeta (Iz slavjanskogo mira, 1870–80). Apollon Nikolayevich Maykov (Russian: Аполло́н Никола́евич Ма́йков, June 4 [O.S. May 23] 1821, Moscow – March 20 [O.S. March 8] 1897, Saint Petersburg) was a Russian poet, best known for his lyric verse showcasing images of Russian villages, nature, and history. His love for ancient Greece and Rome, which he studied for much of his life, is also reflected in his works. Maykov spent four years translating the epic The Tale of Igor`s Campaign (1870) into modern Russian. He translated the folklore of Belarus, Greece, Serbia and Spain, as well as works by Heine, Adam Mickiewicz and Goethe, among others. Several of Maykov`s poems were set to music by Russian composers, among them Rimsky-Korsakov and Tchaikovsky. Maykov was born into an artistic family and educated at home, by the writer Ivan Goncharov, among others. At the age of 15, he began writing his first poetry. After finishing his gymnasium course in just three years, he enrolled in Saint Petersburg University in 1837. He began publishing his poems in 1840, and came out with his first collection in 1842. The collection was reviewed favorably by the influential critic Vissarion Belinsky. After this, he traveled throughout Europe, returning to Saint Petersburg in 1844, where he continued to publish poetry and branched out into literary criticism and essay writing. He continued writing throughout his life, wavering several times between the conservative and liberal camps, but maintaining a steady output of quality poetical works. In his liberal days he was close to Belinsky, Nikolay Nekrasov, and Ivan Turgenev, while in his conservative periods he was close to Fyodor Dostoyevsky. He ended his life as a conservative. Maykov died in Saint Petersburg On March 8, 1897. Contents 1 Biography 1.1 Literary career 1.1.1 Maykov and revolutionary democrats 1.1.2 The Tale of Igor`s Campaign 1.1.3 Christianity and paganism 1.1.4 Last years 2 Legacy 3 Selected bibliography 3.1 Poetry collections 3.2 Dramas 3.3 Major poems 4 Notes 5 References 6 External links Biography Apollon Maykov was born into an artistic family. His father, Nikolay Maykov, was a painter, and in his later years an academic of the Imperial Academy of Arts. His mother, Yevgeniya Petrovna Maykova (née Gusyatnikova, 1803–1880), loved literature and later in life had some of her own poetry published.[1] The boy`s childhood was spent at the family estate just outside Moscow, in a house often visited by writers and artists.[2] Maykov`s early memories and impressions formed the foundation for his much lauded landscape lyricism, marked by what biographer Igor Yampolsky calls `a touchingly naive love for the old patriarchal ways.`[3] In 1834 the family moved to Saint Petersburg. Apollon and his brother Valerian were educated at home, under the guidance of their father`s friend Vladimir Solonitsyn, a writer, philologist and translator, known also for Nikolay Maykov`s 1839 portrait of him. Ivan Goncharov, then an unknown young author, taught Russian literature to the Maykov brothers. As he later remembered, the house `was full of life, and had many visitors, providing a never ceasing flow of information from all kinds of intellectual spheres, including science and the arts.`[4] At the age of 15 Apollon started to write poetry.[5] With a group of friends (Vladimir Benediktov, Ivan Goncharov and Pavel Svinyin among others) the Maykov brothers edited two hand-written magazines, Podsnezhnik (Snow-drop) and Moonlit Nights, where Apollon`s early poetry appeared for the first time.[1] Maykov finished his whole gymnasium course in just three years,[3] and in 1837 enrolled in Saint Petersburg University`s law faculty. As a student he learned Latin which enabled him to read Ancient Roman authors in the original texts. He later learned Ancient Greek, but until then had to content himself with French translations of the Greek classics. It was at the university that Maykov developed his passionate love of Ancient Greece and Rome.[3] Literary career Apollon Maykov`s first poems (signed `M.`) were published in 1840 by the Odessa Almanac and in 1841 by Biblioteka Dlya Chteniya and Otechestvennye Zapiski. He also studied painting, but soon chose to devote himself entirely to poetry. Instrumental in this decision was Pyotr Pletnyov, a University professor who, acting as a mentor for the young man, showed the first poems of his protégé to such literary giants as Vasily Zhukovsky and Nikolai Gogol. Maykov never became a painter, but the lessons he received greatly influenced his artistic worldview and writing style.[1] In 1842 his first collection Poems by A.N. Maykov was published, to much acclaim. `For me it sounds like Delvig`s ideas expressed by Pushkin,` Pletnyov wrote.[6] Vissarion Belinsky responded with a comprehensive essay,[7] praising the book`s first section called `Poems Written for an Anthology`, a cycle of verses stylized after both ancient Greek epigrams and the traditional elegy. He was flattered by the famous critic`s close attention.[note 1] Maykov paid heed to his advice and years later, working on the re-issues, edited much of the text in direct accordance with Belinsky`s views.[8] After graduating from the university, Maykov joined the Russian Ministry of Finance as a clerk. Having received a stipend for his first book from Tsar Nicholas I, he used the money to travel abroad, visiting Italy (where he spent most of his time writing poetry and painting), France, Saxony, and Austria. In Paris Apollon and Valerian attended lectures on literature and fine arts at the Sorbonne and the College de France.[5] On his way back Maykov visited Dresden and Prague where he met Vaclav Hanka and Pavel Jozef Safarik, the two leaders of the national revival movement.[3] The direct outcome of this voyage for Apollon Maykov was a University dissertation on the history of law in Eastern Europe.[5] Maykov circa 1850 In 1844 Maykov returned to Saint Petersburg to join the Rumyantsev Museum library as an assistant. He became actively involved with the literary life of the Russian capital, contributing to Otechestvennye Zapiski, Finsky Vestnik and Sovremennik. He also debuted as a critic and published several essays on literature and fine art, reviewing works by artists like Ivan Aivazovsky, Fyodor Tolstoy and Pavel Fedotov.[1] In 1846 the Petersburg Anthology published his poem `Mashenka`, which saw Maykov discarding elegy and leaning towards a more down-to-Earth style of writing. Again Belinsky was impressed, hailing the arrival of `a new talent, quite capable of presenting real life in its true light.`[9] The critic also liked Two Fates (Saint Petersburg, 1845). A `natural school` piece, touched by Mikhail Lermontov`s influence, it featured `a Pechorin-type character, an intelligent, thinking nobleman retrogressing into a low-brow philistine,` according to Alexander Hertzen`s review.[10] In the late 1840s Maykov was also writing prose, in a Gogol-influenced style known as the `physiological sketch`. Among the short stories he published at the time were `Uncle`s Will` (1847) and `The Old Woman – Fragments from the Notes of a Virtuous Man` (1848).[1] In the late 1840s Maykov entered Belinsky`s circle and became friends with Nikolai Nekrasov and Ivan Turgenev. Along with his brother Valerian he started to attend Mikhail Petrashevsky`s `Secret Fridays`, establishing contacts with Fyodor Dostoyevsky and Aleksey Pleshcheyev. Later, having been interrogated about his involvement, Maykov avoided arrest (he did not have a significant role in the group`s activities), but for several years was kept under secret police surveillance.[1] In the years to come Maykov, who never believed in the ideas of socialism, often expressed embarrassment over his involvement in the Petrashevsky affair. In an 1854 letter to M. A. Yazykov he confessed: `At the time I had very vague political ideas and was foolish enough to join a group where all the government`s actions were criticized and condemned as wrong a priory, many of [its members] applauding every mistake, according to the logic of `the worse they rule, the quicker they`ll fall`.[11] In the 1850s Maykov, now a Slavophile, began to champion `firm` monarchy and strong Orthodox values.[2] Writing to Aleksandr Nikitenko he argued: `Only a form of political system which had been proven by the test of history could be called viable`.[12] In 1852 Maykov moved into the office of the Russian Committee of Foreign censorship, where he continued working for the rest of his life, becoming its chairman in 1882.[1] In 1847 Maykov`s second collection of poems, Sketches of Rome, the artistic outcome of his earlier European trip, was published. Informed with Belinsky`s criticism, some poems were built on the juxtaposition of the majestic ruins and lush landscapes of `classic` Rome with the everyday squalor of contemporary Italy. This homage to the `natural school` movement, though, did not make Maykov`s style less flamboyant; on the contrary, it was in Sketches of Rome that he started to make full use of exotic epithets and colorful imagery.[1] In 1848–1852 Maykov wrote little, but became active during the Crimean War. First came the poem `Claremont Cathedral` (1853), an ode to Russia`s historical feat of preventing the Mongol hordes from devastating European civilization.[note 2] This was followed by the compilation Poems, 1854. Some of the poems, like those about the siege of Sevastopol (`To General-Lieutenant Khrulyov`) were welcomed by the literary left (notably Nekrasov and Chernyshevsky). Others (`In Memory of Derzhavin` and `A Message to the Camp`) were seen as glorifying the monarchy and were deemed `reactionary`.[13] The last 1854 poem, `The Harlequin`, was a caricature on a revolutionary keen to bring chaos and undermine centuries-old moral principles.[13] Now a `patriarchal monarchist`, Maykov started to praise the Nikolai I regime. Another poem, `The Carriage`, where Maykov openly supported the Tsar, was not included in 1854, but circulated in its hand-written version and did his reputation a lot of harm. Enemies either ridiculed the poet or accused him of political opportunism and base flattery. Some of his friends were positively horrified. In his epigrams, poet Nikolay Shcherbina labeled Maykov `chameleon` and `servile slave`.[1] While social democrats (who dominated the Russian literary scene of the time) saw political and social reforms as necessary for Russia, Maykov called for the strengthening of state power.[13] After Russia`s defeat in the war the tone of Maykov`s poetry changed. Poems like `The war is over. Vile peace is signed...`, `Whirlwind` (both 1856), `He and Her` (1867) criticized corrupt high society and weak, inadequate officials who were indifferent to the woes of the country and its people.[13] Now openly critical of Nikolai I, Maykov admitted to having been wrong when professing a belief in the monarch.[14] Maykov in the 1850s In 1858 Maykov took part in the expedition to Greece on board the corvette Bayan. Prior to that he read numerous books about the country and learned the modern Greek language. Two books came out as a result of this trip: The Naples Album (which included `Tarantella`, one of his best known poems) and Songs of Modern Greece. The former, focusing on contemporary Italian life, was coldly received by Russian critics who found it too eclectic. In retrospect it is regarded as a curious experiment in breaking genre barriers, with images and conversations from foreign life used to express things which in Russia could not be commented on publicly at the time.[13] In the latter, the author`s sympathy for the Greek liberation movement is evident.[3] The early 1860s saw Maykov`s popularity on the rise: he often performed in public and had his works published by the leading Russian magazines.[15] In the mid-1860s he once again drifted towards the conservative camp, and stayed there for the rest of his life. He condemned young radicals, and expressed solidarity with Mikhail Katkov`s nationalistic remarks regarding the Polish Uprising and Russian national policy in general. In poems like `Fields` (which employed Gogol`s metaphor of Russia as a troika, but also expressed horror at emerging capitalism),[13] `Niva` and `The Sketch` he praised the 1861 reforms, provoking sharp criticism from Saltykov-Schedrin[16] and Nikolay Dobrolyubov.[2] Adopting the Pochvennichestvo doctrine, Maykov became close to Apollon Grigoriev, Nikolai Strakhov, and Fyodor Dostoyevsky; his friendship with the latter proved to be a particularly firm and lasting one.[1] In the 1860s and 1870s Maykov contributed mainly to Russky Vestnik.[3] One of the leading proponents of Russian Panslavism, he saw his country as fulfilling its mission in uniting Slavs, but first and foremost freeing the peoples of the Balkans from Turkish occupation. `Once you`ve seen Russia in this [Panslavic] perspective, you start to understand its true nature and feel ready to devote yourself to this life-affirming cause,` wrote Maykov in a letter to Dostoyevsky.[17] The mission of art, according to the poet, was to develop the national self-consciousness and revive the `historical memory` of Russians. The Slavic historic and moral basis on which it stood became the major theme of Maykov`s poetry cycles `Of the Slavic World`, `At Home`, and `Callings of History`. Well aware of the darker side of Russia`s historic legacy, he still thought it necessary to highlight its `shining moments` (`It`s dear to me, before the icon...`, 1868). Maykov was not a religious person himself but attributed great importance to the religious fervor of the common people, seeing it as the basis for `moral wholesomeness` (`The spring, like an artist`, 1859; `Ignored by all...`, 1872). His religious poems of the late 1880s (`Let go, let go...`, `The sunset’s quiet shine...`, `Eternal night is near...`) differed radically from his earlier odes to paganism. In them Maykov professed a belief in spiritual humility and expressed the conviction that this particular feature of the Russian national character would be its saving grace.[13] Maykov and revolutionary democrats Unlike his artistic ally Afanasy Fet, Maykov always felt the need for maintaining `spiritual bonds` with common people and, according to biographer Yampolsky, followed `the folk tradition set by Pushkin, Lermontov, Krylov and Koltsov`.[3] Yet he was skeptical of the doctrine of narodnost as formulated by Dobrolyubov and Chernyshevsky, who saw active promotion of the democratic movement as the mission of Russian literature. In 1853, horrified by Nekrasov`s poem `The Muse`, Maykov wrote `An Epistle to Nekrasov`, in which he urged the latter to `dilute his malice in nature`s harmony.` Yet he never severed ties with his opponent and often gave him credit. `There is only one poetic soul here, and that is Nekrasov,` Maykov wrote in an October 1854 letter to Ivan Nikitin.[18] According to Yampolsky, Nekrasov`s poem `Grandfather` (1870, telling the story of a nobleman supporting the revolutionary cause) might have been an indirect answer to Maykov`s poem `Grandmother` (1861) which praised the high moral standards of the nobility and condemned the generation of nihilists. Maykov`s poem Princess (1876) had its heroine Zhenya, a girl from an aristocratic family, join a gang of conspirators and lose all notions of normality, religious, social or moral. However, unlike Vsevolod Krestovsky or Viktor Klyushnikov, Maykov treated his `nihilist` characters rather like victims of the post-Crimean war social depression rather than villains in their own right.[3] The Tale of Igor`s Campaign Seeking inspiration and moral virtue in Russian folklore, which he called `the treasury of the Russian soul`, Maykov tried to revive the archaic Russian language tradition.[19] In his later years he made numerous freestyle translations and stylized renditions of Belarussian and Serbian folk songs. He developed a strong interest in non-Slavic folklore too, exemplified by the epic poems Baldur (1870) and Bringilda (1888) based on the Scandinavian epos.[3] In the late 1860s Maykov became intrigued by The Tale of Igor`s Campaign, which his son was studying in gymnasium at the time. Baffled by the vagueness and occasional incongruity of all the available translations, he shared his doubts with professor Izmail Sreznevsky, who replied: `It is for you to sort these things out.` Maykov later described the four years of work on the new translation that followed as his `second university`.[3] His major objective was to come up with undeniable proof of the authenticity of the old text, something that many authors, Ivan Goncharov among them, expressed doubts about. Ignoring Dostoyevsky`s advice to use rhymes so as to make the text sound more modern, Maykov provided the first ever scientifically substantiated translation of the document, supplied with comprehensive commentaries. First published in the January 1870 issue of Zarya magazine, it is still regarded as one of the finest achievements of his career.[13] For Maykov, who took his historical poems and plays seriously, authenticity was the main objective. In his Old Believers drama The Wanderer (1867), he used the hand-written literature of raskolniks and, `having discovered those poetic gems, tried to re-mold them into... modern poetic forms,` as he explained in the preface.[20][13] In his historical works Maykov often had contemporary Russian issues in mind. `While writing of ancient history I was looking for parallels to the things that I had to live through. Our times provide so many examples of the rise and fall of the human spirit that an attentive eye looking for analogies can spot a lot,` he wrote.[21] Christianity and paganism Maykov in his later years Maykov`s first foray into the history of early Christianity, `Olynthus and Esther` (1841) was criticized by Belinsky. He returned to this theme ten years later in the lyrical drama Three Deaths (1857), was dissatisfied with the result, and went on to produce part two, `The Death of Lucius` (1863). Three Deaths became the starting point of his next big poem, Two Worlds, written in 1872, then re-worked and finished in 1881. Following Belinsky`s early advice, Maykov abandoned Lucius, a weak Epicurean, and made the new hero Decius, a patrician who, while hating Nero, still hopes for the state to rise up from its ashes.[13] Like Sketches of Rome decades earlier, Two Worlds was a eulogy to Rome`s eternal glory, its hero fighting Christianity, driven by the belief that Rome is another Heaven, `its dome embracing Earth.`[5] While in his earlier years Maykov was greatly intrigued by antiquity, later in life he became more interested in Christianity and its dramatic stand against oppressors. While some contemporaries praised Maykov for his objectivity and scholarly attitude, the Orthodox Christian critics considered him to be `too much of a heathen` who failed to show Christianity in its true historical perspective.[22] Later literary historians viewed Maykov`s historical dramas favourably, crediting the author for neutrality and insight. Maykov`s antiquity `lives and breathes, it is anything but dull,` wrote critic F. Zelinsky in 1908.[23] For the Two Worlds Maykov received The Russian Academy of Sciences` Pushkin Prize in 1882.[1] Last years In 1858 Grigory Kushelev-Bezborodko published the first Maykov anthology Poems by Ap. Maykov. In 1879 it was expanded and re-issued by Vladimir Meshchersky. The Complete Maykov came out in 1884 (its second edition following in 1893).[5] In the 1880s Maykov`s poetry was dominated by religious and nationalistic themes and ideas. According to I. Yampolsky, only a few of his later poems (`Emshan`, `The Spring`, 1881) had `indisputable artistic quality`.[3] In his later years the poet wrote almost nothing new, engaging mostly in editing his earlier work and preparing them for compilations and anthologies. `Maykov lived the quiet, radiant life of an artist, evidently not belonging to our times... his path was smooth and full of light. No strife, no passions, no persecution,` wrote Dmitry Merezhkovsky in 1908.[24] Although this generalization was far from the truth, according to biographer F. Priyma, it certainly expressed the general public`s perception of him.[13] Apollon Maykov died in Saint Petersburg On March 8, 1897. `His legacy will always sound as the mighty, harmonious and very complicated final chord to the Pushkin period of Russian poetry,` wrote Arseny Golenishchev-Kutuzov in the Ministry of Education`s obituary.[25] Legacy Maykov`s initial rise to fame, according to the Soviet scholar Fyodor Pryima, had a lot to do with Pushkin and Lermontov`s untimely deaths, and the feeling of desolation shared by many Russian intellectuals of the time.[13] Vissarion Belinsky, who discovered this new talent, believed it was up to Maykov to fill this vacuum. `The emergence of this new talent is especially important in our times, when in the devastated Church of Art... we see but grimacing jesters entertaining dumb obscurants, egotistic mediocrities, merchants and speculators,` Belinsky wrote, reviewing Maykov`s debut collection.[26] The sleeve of Poems by Apollon Maykov in 2 volumes, 1858. Hailing the emergence of a new powerful talent, Belinsky unreservedly supported the young author`s `anthological` stylizations based upon the poetry of Ancient Greece, praising `the plasticity and gracefulness of the imagery,` the virtuosity in the art of the decorative, the `poetic, lively language` but also the simplicity and lack of pretentiousness.[27] `Even in Pushkin`s legacy this poem would have rated among his best anthological pieces,` Belinsky wrote about the poem called `The Dream`.[28] Still, he advised the author to leave the `anthological` realm behind as soon as possible[29] and expressed dissatisfaction with poems on Russia`s recent history. While admitting `Who`s He` (a piece on Peter the Great, which some years later found its way into textbooks) was `not bad`, Belinsky lambasted `Two Coffins`, a hymn to Russia`s victories over Karl XII and Napoleon. Maykov`s debut collection made him one of the leading Russian poets. In the 1840s `his lexical and rhythmic patterns became more diverse but the style remained the same, still relying upon the basics of classical elegy,` according to the biographer Mayorova, who noted a strange dichotomy between the flamboyant wording and static imagery, and pointed to the `insurmountable distance between the poet and the world he pictured.`[1] After Belinsky`s death, Maykov started to waver between the two camps of the Westernizers and the Slavophiles, and the critics, accordingly, started to treat his work on the basis of their own political views in relation to the poet`s changing ideological stance. Maykov`s 1840s` `natural school`- influenced poems were praised (and published)[30] by Nikolay Nekrasov. His later works, expressing conservative, monarchist and anti-`nihilist` views, were supported by Dostoyevsky, who on more than one occasion pronounced Maykov Russia`s major poet.[13][31] In his 1895 article for the Brockhaus and Efron Encyclopedic Dictionary, the philosopher and critic Vladimir Solovyov argued that Maykov`s dominant characteristics were `a serene, contemplating tone, elaborate patterns, a distinct and individual style (in form, although not in colors) with a relatively lackluster lyric side, the latter suffering obviously from too much attention to details, often at the expense of the original inspiration.` Maykov`s best works were, the critic opined, `powerful and expressive, even if not exceptionally sonorous.`[5] Speaking of Maykov`s subject matter, Solovyov was almost dismissive: Two major themes form the foundation of Maykov`s poetry, the Ancient Greek aesthetic and historical myths of the Byzantine-Russian politics; bonded only by the poet`s unreserved love for both, never merge... The concept of Byzantium, as the second Rome, though, has not crystallized as clear and distinct in the poet`s mind as that of the original Roman Empire. He loves Byzantine/Russia in its historical reality, refusing to admit its faults and contradictions, tending to glorify even such monsters as Ivan the Terrible, whose `greatness`, he believes, will be `recognised` in due time. [...] There was also a kind of background theme in his earlier work, the pastoral pictures of beautiful Russian nature, which the poet had all the better reason to enjoy for being a devout fisherman.[5] Autograph by Apollon Maikov of his poem `Pustinnik` (Hermit) The modernist critic Yuly Aykhenvald, analyzing the cliché formula that bonded `Maykov, Polonsky and Fet` into a solid group of similar-minded authors, alleged that Maykov `to a lesser extent than the other two freed himself from the habit of copying classics` and `in his earlier works was unoriginal, producing verse that shone with reflected light.` Not even his passionate love for classics could help the author submerge `wholly into the pagan element,` the critic opined.[32] He was a scholar of antiquity and his gift, self-admittedly `has been strengthened by being tempered in the fire of science.` As a purveyor of classicism, his very soul was not deep or naive enough to fully let this spirit in or embrace the antique idea of intellectual freedom. Poems, inhabited by naiads, nymphs, muses and dryads, are very pretty, and you can`t help being enchanted by these ancient fables. But he gives you no chance to forget for a moment that – what for his ancient heroes was life itself, for him is only a myth, a `clever lie` he could never believe himself.[32] All Maykov`s strong points, according to the critic, relate to the fact that he learned painting, and, in a way, extended the art into his poetry. Aykhenvald gives him unreserved credit for the `plasticity of language, the unequalled turn at working on a phrase as if it was a tangible material.` Occasionally `his lines are so interweaved, the verse looks like a poetic calligraphy; a scripturam continuam... Rarely passionate and showing only distant echoes of original inspiration, Maykov`s verse strikes you with divine shapeliness... Maykov`s best poems resemble statues, driven to perfection with great precision and so flawless as to make a reader feel slightly guilty for their own imperfection, making them inadequate to even behold what`s infinitely finer than themselves,` the critic argued.[32] Another Silver Age critic who noticed how painting and fishing might have influenced Maykov`s poetry was Innokenty Annensky. In his 1898 essay on Maykov he wrote: `A poet usually chooses their own, particular method of communicating with nature, and often it is sports. Poets of the future might be cyclists or aeronauts. Byron was a swimmer, Goethe a skater, Lermontov a horse rider, and many other of our poets (Turgenev, both Tolstoys, Nekrasov, Fet, Yazykov) were hunters. Maykov was a passionate fisherman and this occupation was in perfect harmony with his contemplative nature, with his love for a fair sunny day which has such a vivid expression in his poetry.`[33] Putting Maykov into the `masters of meditation` category alongside Ivan Krylov and Ivan Goncharov, Annensky continued: `He was one of those rare harmonic characters for whom seeking beauty and working upon its embodiments was something natural and easy, nature itself filling their souls with its beauty. Such people, rational and contemplative, have no need for stimulus, praise, strife, even fresh impressions... their artistic imagery growing as if from soil. Such contemplative poets produce ideas that are clear-cut and `coined`, their images are sculpture-like,` the critic argued.[33] Annensky praised Maykov`s gift for creating unusual combinations of colors, which was `totally absent in Pushkin`s verse, to some extent known to Lermontov, `a poet of mountains and clouds` ...and best represented by the French poets Baudelaire and Verlaine.` `What strikes one is Maykov`s poetry`s extraordinary vigor, the freshness and firmness of the author`s talent: Olympians and the heroes of Antiquity whom he befriended during his childhood years… must have shared with him their eternal youth,` Annensky wrote.[33] Maykov in 1868 D. S. Mirsky called Maykov `the most representative poet of the age,` but added: `Maykov was mildly `poetical` and mildly realistic; mildly tendentious, and never emotional. Images are always the principal thing in his poems. Some of them (always subject to the restriction that he had no style and no diction) are happy discoveries, like the short and very well known poems on spring and rain. But his more realistic poems are spoiled by sentimentality, and his more `poetic` poems hopelessly inadequate — their beauty is mere mid-Victorian tinsel. Few of his more ambitious attempts are successful.`[34] By the mid-1850s Maykov had acquired the reputation of a typical proponent of the `pure poetry` doctrine, although his position was special. Yet, according to Pryima, `Maykov was devoid of snobbishness and never saw himself occupying some loftier position even when mentioning `crowds`. His need in communicating with people is always obvious (`Summer Rain`, `Haymaking`, `Nights of Mowing`, The Naples Album). It`s just that he failed to realize his potential as a `people`s poet` to the full.` `Maykov couldn`t be seen as equal to giants like Pushkin, Lermontov, Koltsov, or Nekrasov,` but still `occupies a highly important place in the history of Russian poetry` which he greatly enriched, the critic insisted.[13] In the years of Maykov`s debut, according to Pryima, `Russian poetry was still in its infancy... so even as an enlightener, Maykov with his encyclopedic knowledge of history and the way of approaching every new theme as a field for scientific research played an unparalleled role in the Russian literature of the time.` `His spectacular forays into the `anthological` genre, as well as his translations of classics formed a kind of `antique Gulf Stream` which warmed up the whole of Russian literature, speeding its development,` another researcher, F. F. Zelinsky, agreed.[13] Maykov`s best poems (`To a Young Lady`, `Haymaking`, `Fishing`, `The Wanderer`), as well his as translations of the Slavic and Western poets and his poetic rendition of Slovo o Polku Igoreve, belong to the Russian poetry classics, according to Pryima.[13] Selected bibliography Poetry collections Poems by A.N.Maykov (1842) Sketches of Rome (Otcherki Rima, 1847) 1854. Poems (Stikhotvoreniya, 1854) The Naples Album (Neapolsky albom, 1858) Songs of Modern Greece (Pesni novoy Gretsii, 1860) Dramas Three Deaths (Tri smerti, 1857) Two Worlds (Dva mira, 1882) Major poems Two Fates (Dve sudby, 1845) Mashenka (1946) Dreams (Sny, 1858) The Wanderer (Strannik, 1867) Princess*** (Knyazhna, 1878) Bringilda (1888)

Павле Соларић - Ново гражданско землеописаніе, перво На Езику Сербскомъ, у две части, Съ Землеписникомъ одъ XXXVII Листова. Часть 1-2, у Венеціи : у Пане Өеодосїева, 1804 godine Tvrd povez. Knjiga je u dobrom stanju. Ima manje oštećenje korica na donjem delu rikne. Listovi su blago zatalasani, kao i korice. Na predlistu i naslovnom listu ima potpise. Knjiga je kompletna i nigde nije cepana. Ćošak jednog lista je savijen ka unutra jer je usled štamparske greške duži od ostalih. Na koricama kao i na naslovnom listu drugog dela nalepljene nalepnice biblioteke Petra Stojadinovića generalnog direktora novosadske štamparije Zastava d. d. 474 + 246 strana Pavle Solarić - Novo graždansko zemljeopisanie u dve časti, Kod Pane Teodosijeva, Venecija 1804 godine

Vil Djurant ISTORIJA CIVILIZACIJE 1-12 NOVO + 2 KNJIGE Vojnoizdavački zavod i Narodna knjiga Beograd, 2004. godine, 12 tomova, lux izdanje, veći format, tvrd povez, zlatotisak. Ćirilica. Knjige su nove. Uz komplet idu dodatno DVE BONUS knjige koje se ne sadrže u kompletu. Vilijam Džejms Djurant (1885 - 1981), američki pisac, istoričar i filozof. Najpoznatiji je upravo po svom delu ISTORIJA CIVILIZACIJA u 12 tomova, The Story of Civilization koju je napisao zajedno sa svojom suprugom Arijel i objavljivao između 1935. i 1975. godine. Njegovo ranije delo Istorija filozofije (engl. The Story of Philosophy), koju je napisao 1926, je značajno pomoglo popularizovanju filozofije. Komplet sadrži sledeće naslove: 01. ISTOČNE CIVILIZACIJE 02. ŽIVOT GRČKE 03. CEZAR I HRIST 04. DOBA VERE I 05. DOBA VERE II 06. RENESANSA 07. REFORMACIJA 08. POČETAK DOBA RAZUMA 09. DOBA LUJA XIV 10. VOLTEROVO DOBA 11. RUSO I REVOLUCIJA 12. NAPOLEONOVO DOBA BONUS KNJIGE: 1. UM CARUJE - Životi i mišljenja velikih filozofa - PLATON - ARISTOTEL I GRČKA NAUKA - BEKON - SPINOZA - VOLTER I FRANCUSKA PROSVEĆENOST - IMANUEL KANT I NEMAČKI IDEALIZAM - ŠOPENHAUER - HERBERT SPENSER - FRIDRIH NIČE - SAVREMENI EVROPSKI FILOZOFI 2. OGNJIŠTE MUDROSTI Smotra ljudskog života i ljudske sudbine ISTORIJA CIVILIZACIJE 01 ISTOČNE CIVILIZACIJE Istorija civilizacije u Egiptu i na Bliskom istoku do Aleksandrove smrti, i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do našnjih dana sa uvodom o prirodi i osnovama civilizacije i 86 ilustracija i mapa. Knjiga se može porediti sa velikim delima francuskih enciklopedista osamnaestog veka jer predstavlja najsveobuhvatniji pokušaj našeg doba da se obuhvati ogromna panorama ljudske istorije i kulture. Sumerska kultura, kao kolevka prvih gradova i pisanih zakona, Egipat koji je usavršio monumentalnu arhitekturu, medicinu i mumifikaciju pre 3500 godina, Vavilon u kome se razvila astronomija i fizika i odakle je poteklo seme zapadne mitologije, Judeja sa Bliskog istoka i njihov kralj Asurbanipal koji je na skulpturama prikazan kao pola čovek, pola čudovište, kao i Judejci koji su odoleli svim pokušajima da ih zatru i zauvek sačuvali svoju kulturu u besmrtnom Starom zavetu. 02 ŽIVOT GRČKE Istorija grčke civilizacije od početaka i istorija Bliskog istoka od smrti Aleksandra Velikog do rimskog osvajanja sa uvodom o preistorijskoj kulturi Krita. Tokom dinamične sinteze istorije sveta, autor se bavi večito fascinirajućim problemom grčke civilizacije. Tako je ŽIVOT GRČKE knjiga čiji stil podseća na zlatno doba pisanja o istoriji, pre nego što je usko stručno proučavanje istorije okupiralo tu oblast. Vil Djurant je u potpunosti sagledao životni put Grčke, na isti način kao što bi to činio jedan Atinjanin u petom veku, sa svojim umom željnim znanja, u stalnom traganju za suštinom divne panorame Periklove Atine. Ovo delo Za ovo delo koje je Vil Djurant pisao punih 50 godina, dobio je prestižnu Pulicerovu nagradu. 03 CEZAR I HRIST Autor je učinio da ova knjiga predstavlja monumentalni prikaz istorije sveta, pripremajući je dvadeset pet, a pišući je punih pet godina! Kao i svi tomovi ISTORIJE CIVILIZACIJE, tako se i ovaj tom može čitati nezavisno od drugih. Knjiga sadrži mnoštvo paralela sa savremenom istorijom. Autor iskreno veruje da čitanje događaja iz prošlosti treba da rasvetli sadašnjost i osvetli budućnost. Tako, u klasnim trvenjima i permanentnim borbama za vlast koje simbolišu rimsku istoriju od braće Grah do Cezara, on nalazi analogiju sa razvojem Evrope i Amerike od Francuske revolucije do danas. Djurant nas podseća da su diktatori uvek koristili iste metode, da se socijalna pomoć koristila više od jednog veka pre Hrista i da je prvi rimski sindikat ustanovljen oko 600 godina pre Hrista! Takođe, saznajemo za bankrotstva banaka, „svinjsku burad“ (dotacije iz federalne državne blagajne za javne radove u rejonu nekog kongresmena ili senatora), depresije, vladine projekte i propise, državni socijalizam, prioritetne planove u doba rata, izbornu korupciju, trgovačka udruženja i druge fenomene starog Rima koji bi lako mogli da se uklope u današnje naslove novinskih tekstova. 04 DOBA VERE I 05 DOBA VERE II Istorija srednjovekovne civilizacije - hrišcanske, islamske i judejske, od Konstantina do Dantea, od 325. do 1300. godine naše ere, označava se dobom vere. To doba, iz pera Vila Djuranta, sadrži prikaz srednjevekovnih dostignuća i govori o tome kakav značaj za naše doba imaju hrišćanski, islamski i judejski život i kultura Srednjeg veka. Knjiga sadrži uzbudljive priče o svetom Avgustinu, Hipatiji, Justinijanu, Muhamedu, Harunu al-Rašidu, Karlu Velikom, Vilijamu Osvajaču, Eleonori od Akvitanije, Ričardu Lavljeg Srca, Saladinu, Majmonidu, svetom Franji, svetom Tomi Akvinskom, Rodžeru Bejkonu i mnogim drugim istoriji poznatim ličnostima. Tu su, naravno, i najčuvenije ljubavne priče u istoriji književnosti o Eloizi i Abelaru, o Danteu i Beatriče, ispisane sa uzbudljivom erudicijom. Obe knjige DOBA VERE obuhvataju ekonomiju, politiku, pravo, vlast, religiju, moral, ponašanje, obrazovanje, književnost, nauku, filozofiju i umetnost hrišćana, muslimana i Jevreja, tokom jedne epohe koja je bila svedok sudbinskih borbi između tri velike religije, kao i borbe između religioznog i svetovnog pogleda na ljudski život. Jedna fascinantna priča spaja romantiku, siromaštvo, sjaj, pobožnost i poročnost, feudalizam i monaštvo, jeresi i inkvizicije, katedrale i univerzitete, trubadure i minezingere jednog živopisnog milenijuma. 06 RENESANSA Period od 1304-1576 godine, predstavalja istoriju italijanske civilizacije. Ovaj deo ISTORIJE CIVILIZACIJE sadrži portret jednog sveta na njegovom slavnom vrhuncu, portret fascinantnu i raskošnu Italiju u doba renesanse, od Petrarkinog rodenja do Ticijanove smrti. U ovom tomu, autor izlaže uvodnu studiju ekonomske podloge koja obuhvata razvoj industrije, rast bankarskih porodica, osvrćući se pre svega na čuvane Medičijeve. Na taj nacin on objašnjava razloge zbog kojih je Italija bila prva država, a Firenca prvi grad u Italiji koji ce doživeti budenje modernog doba, prateći procvat kulture od Firence do Milana, Mantove, Ferare, Verone, Venecije, Padove, Parme, Bolonje, Riminija, Urbina, Perude, Sijene i Napulja, a vrhunac je Rim, grad velikih papa renesansne epohe. U svakom gradu Italije, svedoci smo blistave parade prinčeva, kraljica, vojvoda, duždeva, zatim pesnika, istoričara, naučnika i filozofa; slikara, vajara, gravera, iluminatora, grnčara i arhitekata, čitajući mi, zapravo, prisustvujemo razvitku industrije, obrazovanja, ponašanja, morala, kriminala i mode, jer pred našim očima defiluju žene, ljubavi i venčanja, epidemije, gladi, zemljotresi i pogibije. Pred nama je snažni uspon čovečanstva koje se hrabro kreće od konačnog sveta ka svetu beskonačnosti. Ovo je, ujedno, i istorija naroda pod vedrom jutarnjom svetlošću renesanse, kada su bronzana vrata krstionice u Firenci postala simbol pravih rajskih dveri. U takvom ambijentu, sa Pikom dela Mirandolom saznajemo kako je čovek razmišljao, sa Makijavelijem kako je vladao, sa Kastiljoneom kako je živeo, sa Savonarolom kako je umirao. Na gotovo svakom koraku, Vil Djurant probranim rečima crta žive vinjete, Petrarke, Bokača, Kozima, Medičija, Fra Andelika, Donatela, Lorenca Veličanstvenog, Botičelija, Andreje del Sarta, Lodovika Mora, Beatriče i Izabele d Este, Leonarda da Vinčija, Bramantea, Pjera dela Frančeske, Sinjorelija, Perudina, Mantenje, Ariosta, Đovanija Belinija, Đorodonea, Aldusa Manucijusa, Koreda, Aleksandra VI, ezara i Lukreciju Bordžiju, Julija II, Lava X, Rafaela, Mikelanđela, Klementa VII. Autor dovodi priču do dramatičnog vrhunca sa rumenilom sutona Firence i Venecije posle strašnog pustošenja Rima 1527. godine, ali pokazuje kako je čak i opadanje renesanse bilo plodno zahvaljujući Ticijanu, Aretinu, Veronezeu, Celiniju, i, možemo reci, novom Mikelanđelovom životu. Tako nam je ukazano kako je renesansa, oživljavajući klasičnu kulturu, okončala hiljadugodišnju vladavinu orijentalnog duha u Evropi. Na kraju, sledi priprema za Erazma Roterdamskog, Frensisa Bekona i Dekarta, za Spinozu, Voltera, Gibona, Getea, kao i za titane našeg doba u kojima još živi duh renesanse. 07 REFORMACIJA Evropska civilizacija od Viklifa do Kalvina: 1300-1564. Knjigu karakteriše pomno izučavanje ljudi i ideja, verovanja i važnih događaja u doba reformacije. Rreformacije, svakako, predstavlja najznačajniji događaj moderne istorije i u isto vreme nastavak monumentalnog istoriografskog rada Vila Djuranta. Dramatičnost ove epohe, može se porediti sa našom, savremenom, u kojoj su dominirale i dominiraju revolucije i revolucionarna gibanja. Tokom perioda reformacije,socijalne revolucije prate versku revoluciju u gotovo svakoj fazi, tako da je ova knjiga napisana upravo sa tog nekonvencionalnog stanovišta dveju konvergentnih drama. Autor razmišlja o religiji uopšte, o njenom delovanju na pojedinca i na grupu, kao i o stanju i problemima Rimokatoličke crkve u toku dva veka pre Martina Lutera. On se bavi Engleskom, Nemačkom i Češkom, prikazujući ideje i sukobe luteranske reformacije, te sa simpatijama razmatra Erazmove napore usmerene na mirno samoreformisanje Crkve. 08 POČETAK DOBA RAZUMA Doba razuma jeste vreme Šekspira, Bekona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta u periodu 1558-1648. Autori u ovom tomu prikazuju razvoj nauke i vaskrsenje filozofije usred vojnih i verskih sukoba. To je, takođe, bilo i doba Keplera i Galileja, Đordana Bruna i Renea Dekarta, pronalaska složenog mikroskopa, teleskopa, termometra, barometra, logaritamskog i decimalnog sistema, otkrića planetarnih orbita i zakona. Postepeno su se rađali moderna Evropa i moderni um. 09 DOBA LUJA XIV Kralj Sunce predstavljen je u ovom tomu u svom najboljem, najgorem i najviše ljudskom izdanju. Engleska i Kromvel, Milton, Čarls I, Džonatan Svift, od genijalnosti do ludila. Švedska i Rusija u doba Petra Velikog. Knjiga se završava sumrakom ralja Sunca, o čemu je pisao i Štefan Cvajg, iz drugog ugla, na romansiran način, oslikavajući ukupnu Francusku tog doba - ali ovo što je Vil Djurant obradio, neuporedivo je, jer se on držao istorijskih činjenica, bez ikakvih izmena. 10 DOBA VOLTERA Doba prosvećenosti nije bez razloga nazvano DOBA VOLTERA, jer je upravo Volter bio najveći pobornik procvata umetnosti i nauke. U ovoj knjizi se Vil Djurant fokusirao na istoriju i dešavanja Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj u periodu od 1715. pa do 1756. godine. Vladavina Luja XV, zatim engleska filozofska misp u prvoj polovini XVIII veka, pa Volterov rad, obogaćen podrobnim opisom tadašnjeg okruženja u kom su njegovi tekstovi nastajali. Sledi Johan Sebastijan Bah, jedan od najvećih kompozitora kako baroka, tako muzičke umetnosti uopšte, a na kraju, autor se ponovo vraća Volterovim mislima i tezama, kao i enciklopediji Denija Didroa i filozofskoj klimi tadašnje Evrope. 11 RUSO I RENESANSA Osvrt na dežavanja u Francuskoj i ostatku Evrope u periodu stvaranja Žan Žak Rusoa i tokom Francuske revolucije. Ova knjiga je, takođe, autora ovenčala Pulicerovom nagradom. Autor nas prvo upoznaje sa događajima iz Sedmogodišnjeg rata, dok se u daljem pisanju bazira na razlikama i sličnostima Voltera i Rusoa. Sledi analiza i prikaz katoličkog juga, gde govori o kulturnim i političkim dešavanjima u tadašnjoj Italiji, Španiji i Portugaliji, ali i o austrijskom vunderkindu, Volfgangu Amadeusu Mocartu. Nezaobilazan je i njegov osvrt na slovenske narode, kao i prisutnosti Osmanlija u tom delu Evrope, a tu je i deo posvećen vladavini Katarine Velike u Rusiji. Kao što je obrađen katolički jug, isti pristup je učinjen i kada je u pitanju protestantski sever, kao i Kantov filozofski rad. Džonsonova Engleska kao i krah francuskog feudalizma predstavljaju posebno obrađene teme, radi zaokruživanja tog, za istoriju značajnog perioda. 12 NAPOLEONOVO DOBA U ovoj knjizi, Djurant prati dešavanja iz perioda Francuske revolucije, kao i Napoleonovu vladavinu, uključujući njegova osvajanja i ratove. Osim što je u fokusu Francuska i Bonapartin uspon, autor kroz knjigu prati i kulturno-umetnička dešavanja i razvoj tadašnje Evrope, poput Betovena i književnih dela takozvanih Jezerskih pesnika Engleske. Na kraju, značajan deo knjige autor posvećuje opisu opsade Moskve, Vaterlou, a onda i potpunom krahu Napoleonove vojske, što prati i njegovo izgnanstvo na ostrvo Sveta Jelena, kao i dešavanja neposredno posle toga. Sa ovom knjigom, 12. tomom ISTORIJE CIVILIZACIJE, Vil Djurant završava svoje kapitalno delo. U opisu korišćeni podaci sa interneta.

ISTORIJA CIVILIZACIJE I-XII Vil Djurant Povez: Tvrdi povez Pismo: Ćirilica Izdavač: Narodna knjiga i Vojnoizdavački zavod Godina izdanja: 2004. Stanje: odlično očuvano 1. Istočne civilizacije 2. Život Grčke 3. Cezar i Hrist 4. Doba vere (I) 5. Doba vere (II) 6. Renesansa 7. Reformacija 8. Početak doba razuma 9. Doba Luja XIV 10. Volterovo doba 11. Ruso i revolucija 12. Napoleonovo doba Ovaj komplet Istorije civilizacije 1 – 12 predstavlja klasično remek-delo istorije civilizacije: drevne i moderne, istočne i zapadne! Namenjena je širokoj čitalačkoj publici. Naučna istraživanja pretočena su u enciklopedijske zanimljivosti, a svetska kulturna baština predstavljena je obiljem podataka, mudrih zaključaka, zanimljivih, dramatičnih, jednostavnih i duhovitih događaja i ličnosti.

ISTORIJA CIVILIZACIJE I-XII Vil Djurant Povez: Tvrdi povez Pismo: Ćirilica Izdavač: Narodna knjiga i Vojnoizdavački zavod Godina izdanja: 2004. Stanje: odlično očuvano 1. Istočne civilizacije 2. Život Grčke 3. Cezar i Hrist 4. Doba vere (I) 5. Doba vere (II) 6. Renesansa 7. Reformacija 8. Početak doba razuma 9. Doba Luja XIV 10. Volterovo doba 11. Ruso i revolucija 12. Napoleonovo doba Ovaj komplet Istorije civilizacije 1 – 12 predstavlja klasično remek-delo istorije civilizacije: drevne i moderne, istočne i zapadne! Namenjena je širokoj čitalačkoj publici. Naučna istraživanja pretočena su u enciklopedijske zanimljivosti, a svetska kulturna baština predstavljena je obiljem podataka, mudrih zaključaka, zanimljivih, dramatičnih, jednostavnih i duhovitih događaja i ličnosti.

PLAVA PTICA KOMPLET 102 KNJIGE RETKO Komplet PLAVA PTICA, 102 knjige, tvrd povez, zaštitni omot, prošiveno, izdanja iz osamdesetih godina, ODLIČNO OČUVANO imajući u vidu godinu izdanja - što je skoro pola veka!!! MOŽE KUPOVINA NA RATE! Štampa vrhunska, odličan papir, sve je ćirilica. Retko ko se odlučuje da proda ovako dobro očuvan komplet, to se jednom kupuje i čuva za svoje potomstvo i sebe. Eminentni pisci, prevođeni na sve značajne svetske jezike, knjige prilagođene i starijoj deci i odraslima, teme zanimljive, svaka poučna na svoj način, sa porukama koje se nikada ne zaboravljaju! BIBLIOTEKA PLAVA PTICA KOMPLET 001 - Rat svetova (Herbert Dzordz Vels) 002 - Blago u Srebrnom jezeru I (Karl Maj) 003 - Blago u Srebrnom jezeru II (Karl Maj) 004 - Breg svetlosti (Emilio Salgari) 005 - Vatra (Roni Stariji) 006 - Lovci vukova (Dzejms Kervud) 007 - Baskervilski pas (Artur Konan Dojl) 008 - Knjiga o dzungli I (Radjard Kipling) 009 - Knjiga o dzungli II (Radjard Kipling) 010 - Dzeri ostrvljanin (Dzek London) 011 - Kroz pustinju i prasumu 1 (Henrik Sjenkevic) 012 - Kroz pustinju i prasumu 2 (Henrik Sjenkevic) 013 - Lovci zlata (Dzejms Oliver Kervud) 014 - Veliki Van (Nikolaj Bojkov) 015 - Osvetnik prasume (Zeji Grej) 016 - Kralj duhova (Nikolaj Gogolj) 017 - Iscezli svet (Artur Konan Dojl) 018 - Majkl, brat Dzerijev (Dzek London) 019 - Ivan Grozni 1 (Aleksej Tolstoj) 020 - Ivan Grozni 2 (Aleksej Tolstoj) 021 - Sin lovca na medvede (Karl Maj) 022 - Duh Ljana Estakada (Karl Maj) 023 - Karik i Valja (Jan Lari) 024 - Dzinovski lav (Zozef-Anri Roni Stariji) 025 - Robin Hud 1 (Henri Gilbert) 026 - Robin Hud 2 (Henri Gilbert) 027 - Pcelica Maja (Valdemar Bonzels) 028 - Rolf i Kvonab (Ernest Tompson-Siton) 029 - Amfibija (Aleksandar Beljajev) 030 - Karkadzu (Roderford Montgomeri) 031 - Crni gusar (Emilio Salgari) 032 - Rudnici cara Solomona (Radjer Hagard) 033 - Beli ocnjak (Dzek London) 034 - Gaucov sin (Franc Treler) 035 - Crna strela (Robert Luis Stivenson) 036 - Tamo daleko, preko reke (Jurij Korinjec) 037 - Elrik od Melnibonea (Majkl Murkok) 038 - Faraon 1 (Boleslav Prus) 039 - Faraon 2 (Boleslav Prus) 040 - Faraon 3 (Boleslav Prus) 041 - Zvezdani ratovi (Dzordz Lukas) 042 - Zbogom, mojih petnaest godina (Klod Kampanj) 043 - Frankenstajn (Meri Seli) 044 - Kralj Artur 1 (Dzon Stajnbek) 045 - Kralj Artur 2 (Dzon Stajnbek) 046 - Ridji lisac (Carls Roberts) 047 - Mac od Sanare 1 (Teri Bruks) 048 - Mac od Sanare 2 (Teri Bruks) 049 - Mac od Sanare 3 (Teri Bruks) 050 - Tata dugonja (Dzin Vebster) 051 - Kapije vremena (Madlen Langl) 052 - Hadzi Murat (Lav Tolstoj) 053 - Prva ljubav (Beverli Kliri) 054 - Mornar na moru sudbine (Majkl Murkok) 055 - Karavan za Oregon (An Ruthers van der Luf) 056 - Ajvanho 1 (Volter Skot) 057 - Ajvanho 2 (Volter Skot) 058 - Kraljica Kariba (Emilio Salgari) 059 - Uhoda (Dzejms Fenimor Kuper) 060 - Ostrvo plavih delfina (Skot o`Del) 061 - Svemirski brod Galaktika (Glen Larson i Robert Terston) 062 - Marijana moje mladosti (Peter de Mendelson) 063 - Rob Huna (Geza Gardonji) 064 - Vihor pred vratima (Madlen Langl) 065 - Senka sumnje (Vadim Frolov) 066 - U davno doba (Volter Vandzerini) 067 - Tajna napustenog vrta (Frensis Hodzson Bernet) 068 - Crvenko (Dzim Kjelgard) 069 - Zla kob belog vuka (Majkl Murkok) 070 - Deda, volim te (Norma Foks) 071 - Novi dozivljaji Toma Sojera (Mark Tven) 072 - Leon i Leonina 1 (F. A. Suli) 073 - Leon i Leonina 2 (F. A. Suli) 074 - Juzna zvezda (Zil Vern) 075 - Drakula 1 (Brem Stoker) 076 - Drakula 2 (Brem Stoker) 077 - U dolini smrti (Karl Maj) 078 - Dva kapetana 1 (Veniamin Kaverin) 079 - Dva kapetana 2 (Veniamin Kaverin) 080 - Tihana iz Erga (Predrag Urosevic) 081 - Srce (Edmondo de Amicis) 082 - Sibirski lovac (Karl Maj) 083 - Morski djavo (Veniamin Vahman) 084 - Mala Vju (Anri Troaja) 085 - Bez porodice 1 (Hektor Malo) 086 - Bez porodice 2 (Hektor Malo) 087 - Kula koja iscezava (Majkl Murkok) 088 - Vidra Tarka (Henri Viliamson) 089 - Brodolom Pacifika 1 (Frederik Merijet) 090 - Brodolom Pacifika 2 (Frederik Merijet) 091 - Poslednji dani Pompeja (Edvard Bulver Liton) 092 - Ulica (Mihail Parhomov) 093 - Mladi Serlok Holms (Alan Arnold) 094 - Dozivljaji Simona Bolivara (Vinisao Romero Martines) 095 - Kao... (Ana Somlo) 096 - Batu-Kan (Vasilij Jan) 097 - Lavaredovih pet marjasa (Pol Divoa) 098 - Djavo u Becu (Doris Orgel) 099 - Svedske sibice (Robert Sabatje) 100 - Bela - Ana i Edvard Sifret 101 - Vitez sudbine 1(Majkl Murkok) 102 - Vitez sudbine 2 (Majkl Murkok)

Odlično očuvano 1893 strane - 2.6 Kg Trilogija „Vreme zla“, BIGZ, Beograd. Tvrd povez sa zaštitnim omotom 1. Grešnik - 548 strana 725 grama 2. Otpadnik - 513 strana 650 grama 3. Vernik - 832 strane 1225 grama Njegoševa nagrada Ne optuživati čoveka, ne opravdavati čoveka! Saznavati čoveka – strasno i razborito, na svetlosti i u tami, shvatiti mu i reč i ćutanje, delo i nedelo, u svemu potražiti pravu pobudu i stvarni smisao... Ispričati novu pripovest o ljudskoj sudbini u toj eposi, u vremenu između dva svetska rata, u vremenu zla. Crvenog Staljinovog i sivomaslinastog, Hitlerovog. O savremenim, u istoriji postavljenim zlim dusima ove epohe. – Dobrica Ćosić, u beleškama za roman Grešnik februara 1981. Ako umreš pre no što umreš, nećeš umreti kad umreš. Što je vera veća i dublja, veća su i čuda u koja se veruje. Veličina vere je u veličini čuda. Što je veći revolucionar, tim više veruje u utopiju. Revolucionar bez utopije nije revolucionar: bori se za postojeće tj. za vlast. – Dobrica Ćosić, u beleškama marta 1981. o liku Bogdana Dragovića Mi moramo iza svega javnog da tražimo: a šta je tajno? Jer tajno je istina. „Mi radimo najčasniji posao na ovom svetu: tragamo za pravim istinama i borimo se protiv zla koje jedino mi možemo uništiti“ – reći će Petar svakom novom agentu... Ljudi imaju najmanje mašte za dobro; svi su postupci u činjenju dobra prosti, obični, neposredni. A u svakom zlu stoji inovacija; veliko zlo je stvaralačko po metodu izvođenja.

Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Filozofija prava ili prirodno pravo na filozofsko-antropološkoj osnovi dr Hajnriha Arensa Život i rad Arens je bio sin menadžera imanja Karla Hajnriha Arensa i njegove supruge Lusi Kristijane Hut. Pohađao je Veliku školu u Volfenbitelu, a zatim je počeo da studira na Univerzitetu Georg-Avgust u Getingenu, gde se pridružio lokalnom bratstvu 1828. godine.[1] Njegov učitelj Karl Kristijan Fridrih Krauze postao mu je uzor. Arens je 1830. doktorirao svojim radom „De confoederatione germanica“. jur. doktorat. Na osnovu Krauseovih teza, Arens je pokušao da razvije nezavisno prirodno pravo koje je bilo prožeto socijalnom politikom, koju je pokušao da suprotstavi racionalnom zakonu prosvetiteljstva pod uticajem Kanta. Arens na kraju nije uspeo da ima trajni uticaj na njegov rad zbog nejasnih osnova[2], iako je tokom svog života postao veoma poznat u Francuskoj, Španiji i nekim zemljama Južne Amerike.[3] Zbog političke eksplozivnosti ovog posla, Arens se nije mogao nadati poslu u javnoj službi; Bundestag je video Arensa kao „agitatora“. Pošto je Arens pokrenuo Getingensku revoluciju januara 1831. zajedno sa svojim kolegama, advokatima Johanom Ernstom Arminijusom fon Raušenplatom i Karlom Vilhelmom Teodorom Šusterom, upozorenje je izgledalo gotovo proročansko. Upisan je u Crnu knjigu Centralne uprave Frankfurta (upis br. 8).[4] Pošto je za njim raspisana poternica, Arens je sa Raušenplatom pobegao u Brisel, a kasnije u Pariz. Od 1833. godine zarađivao je za život držeći predavanja i predavanja o nemačkoj filozofiji još od Kanta, a samo godinu dana kasnije prihvatio je imenovanje za vanrednog profesora filozofije na Univerzitetu u Briselu. Nakon političkih događaja Martovske revolucije, Arens je uspeo da se vrati u Nemačku 1848. Izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini Frankfurta iz devete Hanoverske izborne jedinice u Holeu. Tamo je bio član Vestendhall frakcije. Takođe je radio u komisiji za nacrt ustava Rajha i Velikonemačkom ustavnom komitetu. Dve godine kasnije, Arens je otišao na Univerzitet Karl Franzens u Gracu kao profesor filozofskog prava i političkih nauka. Godine 1859. preuzeo je zvanje profesora praktične filozofije i politike na Univerzitetu u Lajpcigu. Kao predstavnik Lajpciškog univerziteta, bio je član prvog veća saksonskog državnog parlamenta 1863/64.[5] Oko 1873. Arens je dao ostavku na sve svoje funkcije i povukao se u privatni život. Ponovo se nastanio u Salzgiteru i tamo umro u 66. godini. Radovi (izbor) Cours de droit naturel. Pariz 1839. Teorija organske države na filozofsko-antropološkoj osnovi. Beč 1850. (njegovo nedovršeno kapitalno delo). Fihteova politička doktrina u njenom naučnom, kulturno-istorijskom i opštenacionalnom značaju. Govor na Fihteovoj proslavi na Univerzitetu u Lajpcigu. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Prirodno pravo ili pravna filozofija prema trenutnom stanju ove nauke u Nemačkoj. 2 sveske. 6. izdanje Beč 1870–1871. Pravna enciklopedija. Beč 1855–1857 (organski prikaz pravne i političke nauke). De confederatione Germanicae. Getingen 1830 (habilitacioni rad). Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Heinrich Ahrens (vollständiger Name: Julius Heinrich Ahrens) (* 14. Juli 1808 in Kniestedt bei Salzgitter; † 2. August 1874 in Salzgitter) war ein deutscher Rechtsphilosoph und Königlich Sächsischer Hofrat. Leben und Wirken Ahrens war der Sohn des Gutsverwalters Karl Heinrich Ahrens und dessen Ehefrau Lucie Christiane Huth. Er besuchte die Große Schule in Wolfenbüttel und begann anschließend an der Georg-August-Universität Göttingen zu studieren, wo er 1828 der ortsansässigen Burschenschaft beitrat.[1] Vorbild wurde ihm sein Lehrer Karl Christian Friedrich Krause. Bei diesem wurde Ahrens 1830 mit seiner Schrift „De confoederatione germanica“ zum Dr. jur. promoviert. Auf der Basis der Thesen Krauses versuchte Ahrens, ein eigenständiges sozialpolitisch durchdrungenes Naturrecht zu entwickeln, welches er dem kantianischen geprägten Vernunftrecht der Aufklärung gegenüberzustellen versuchte. Eine nachhaltige Wirkung seiner Arbeit blieb Ahrens aufgrund unklarer Grundlagen[2] letztlich versagt, obschon er in Frankreich, Spanien und einigen Ländern Südamerikas bereits zu Lebzeiten sehr bekannt wurde.[3] Der politischen Brisanz dieser Arbeit wegen konnte Ahrens aber auf keine Anstellung im öffentlichen Dienst hoffen; der Bundestag sah in Ahrens einen „Aufwiegler“. Da Ahrens im Januar 1831 zusammen mit seinen Kollegen, den Juristen Johann Ernst Arminius von Rauschenplat und Carl Wilhelm Theodor Schuster die Göttinger Revolution auslöste, schien die Warnung fast prophetisch. Er ist im Schwarzen Buch der Frankfurter Bundeszentralbehörde (Eintrag Nr. 8) eingetragen.[4] Da er steckbrieflich gesucht wurde flüchtete Ahrens zusammen mit Rauschenplat nach Brüssel und später nach Paris. Dort verdiente er sich ab 1833 seinen Lebensunterhalt mit Vorträgen und Vorlesungen über Die Deutsche Philosophie seit Kant. Bereits ein Jahr später nahm er einen Ruf als außerordentlicher Professor für Philosophie an die Universität in Brüssel an. Im Zuge der politischen Ereignisse der Märzrevolution konnte Ahrens 1848 wieder nach Deutschland zurückkehren. Vom neunten hannoverschen Wahlkreis in Holle wurde er als Abgeordneter in die Frankfurter Nationalversammlung gewählt. Dort war er Mitglied der Fraktion Westendhall. Zusätzlich arbeitete er im Ausschuß für den Entwurf der Reichsverfassung und dem Großdeutschen Verfassungsausschuß. Zwei Jahre später ging Ahrens als Professor der philosophischen Rechts- und Staatswissenschaft an die Karl-Franzens-Universität Graz. 1859 übernahm er eine Professur für praktische Philosophie und Politik an der Universität Leipzig. Als Vertreter der Leipziger Universität war er 1863/64 Abgeordneter der I. Kammer des Sächsischen Landtags.[5] Um 1873 legte Ahrens alle seine Ämter nieder und zog sich ins Privatleben zurück. Er ließ sich wieder in Salzgitter nieder und starb dort im Alter von 66 Jahren. Auszeichnungen Ritter des Königlich Sächsischer Verdienstordens Ritter des Kaiserlich Russischen Sankt-Stanislaus-Ordens 2. Klasse[6] Werke (Auswahl) Cours de droit naturel. Paris 1839. Organische Staatslehre auf philosophisch-anthropologischer Grundlage. Wien 1850 (sein unvollendetes Hauptwerk). Fichte’s politische Lehre in ihrer wissenschaftlichen, culturgeschichtlichen und allgemeinen nationalen Bedeutung. Festrede zur Fichtefeier an der Universität Leipzig. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Das Naturrecht oder die Rechtsphilosophie nach dem gegenwärtigen Zustand dieser Wissenschaft in Deutschland. 2 Bände. 6. Aufl. Wien 1870–1871. Juristische Encyklopädie. Wien 1855–1857 (eine organische Darstellung der Rechts- und Staatswissenschaft). De confoederatione Germanicae. Göttingen 1830 (Habilitationsschrift). u vezi ovog dela nema informacija na wikipediji ali po svim parametrima samtram da je ovo I izdanje štampano u Beču izuzetno redak primerak ako ne i jedini dobra kondicija knjige korica originalna sa tragovima krzanja po obodu pismo gotika 613 str. preuzimanje isključivo lično zbog značaja i vrednosti knjige u vezi bilo kakvih nedoumica, odgovaram na poruke

Za prijatelje Engleze. Odnosi. Retko i znacajno. Stanje kao na snimcima. Михаило Јовановић Писмо патріярха православно-католичке восточне цркве о православной вěри : писано Енглезима 1723 год. Остали наслови Писмо патријарха православно-католичке восточне цркве о православној вери Врста/садржај тыпе оф материал писма Језик српски Година 1864 Издавање и производња У Београду : у Државной кньигопечатньи, 1864 Физички опис [2], 34 стр. ; 19 cm. Место: Београд Држава: Србија Година: 1864 Издавач: Књажеско српска књигопечатња Предметне одреднице: Религија Сигнатура: Р19Ср II 460.1 COBISS.SR-ID: 135510791 Језик: српски Врста грађе: Штампана Колекције: Српске књиге од 1801. до 1867. године ЈОВАНОВИЋ, Михаило Писмо патріярха православно-католичке восточне цркве о православной вѣри : писано Енглезима 1723 год. - У Београду : у Државной кньигопечатньи, 1864. - [2], 34 стр. ; 19 cm. Новаковић 2696; Кириловић 2365; КНБС 990; Српске штампане књиге БМС 1801-1867, 1639. - Аутор дат према КНБС. Михаило Јовановић, световно име Милоје (Соко Бања, 19/31. август 1826 — Београд, 5/17. фебруар 1898), епископ, архиепископ београдски и митрополит Српске православне цркве.1) Биографија Рођен је 19/31. августа 1826. године у варошици Соко Бањи, од мајке Марије и оца Милована.2) Његови родитељи су се раније звали Кашмерци и у Соко Бању су се доселили из села Трговишта, испод Врмџе.3) Школовање Основну школу је завршио у месту рођења.4) Завршио је нижу гимназију у Зајечару и Неготину.5) У Неготину је био питомац Доситеја Новаковића. Завршио је Богословију у Београду 1846, где је био питомац Петра Јовановића, који га је одредио за свог наследника. Као једног од својих најбољих ђака, тадашњи митрополит Петар га је заједно са још петорицом кандидата, послао 1846.6) на студије у Кијев,7) на Кијевску духовну семинарију, у трајању од три године, а затим и Духовну академију, коју је завршио са одличним успехом 1853,8) заједно са Савом Сретеновићем. Тиме је стекао академско образовање и степен кандидата за одбрану дисертације, под називом „Преглед историје српске цркве“.9) После тога је отишао у Кијевско-печерску лавру и замонашио се10) (1853)11) Тада је узео монашко име Михаило. Две недеље касније кијевски митрополит Филарет га је рукоположио у чин јерођакона, а четири дана касније за јеромонаха.12) Епископ Вративши се после седмогодишњег студирања13) у Србију 1854,14) краће време је радио као професор Семинарије у Београду,15) а октобра исте године у Крагујевцу је изабран за епископа шабачког.16) Истог месеца је произведен за архимандрита студеничког, хиротонисан за епископа у београдској Саборној цркви и убрзо устоличен у Шапцу.17) Један од његових првих предлога на архијерејском сабору је био да се српски епископи и митрополити, као монаси називају и потписују само именом, без презимена, што је сабор и усвојено.18) Шабачком епархијом је управљао близу пет година. У Шапцу је започео свој разноврсни национални рад.19) Још као епископ се веома заинтересовао за судбину српског народа у целини, нарочито Срба у неослобођеним крајевима.20) Био је потпуно свестан националне мисије Србије код српског народа, јер мада су живели у другој држави, Срби су се окретали ка матици, у жељи за ослобођењем. Настојао да систематизује и појача државну помоћ и пропаганду, ради заштите народа.21) Митрополит После изнуђене оставке22) митрополита Петра 1859,23) који је отишао у Аустрију да тамо буде епископ једне од српских епархија у Војводини,24) Михаило је са непуних 33 године изабран за митрополита српског.25) За митрополита је изабран на архијерејском сабору, који је сазвао Милош Обреновић 25. јула/6. августа у Крагујевцу.26) Управљао је за време владавине четири Обреновића: Милоша, Михаила, Милана и Александра и по династичком уверењу је био Обреновићевац.27) Митрополит Михало је наставио посао око организовања Српске цркве, који је започео његов претходник митрополит Петар Јовановић.28) Био је покретач и учествовао је у свим добротворним и патриотским друштвима и акцијама. За време његове управе Митрополија београдска је била средиште рада на ослобођењу Срба под туђинском влашћу, побољшавању њиховог положаја, као и целокупног српског народа.29) У марту 1868. године обратио се министру просвете са предлогом да се оснује Просветни одбор Срба у Турској.30) Његов предлог је прихваћен. Одбор су чинили Нићифор Дучић, који је изабран за председника, а уз њега су били професори Милош Милојевић, Панта Срећковић и Стојан Новаковић. Касније су им се придружили Љубомир Ковачевић, Сима Андрејевић Игуманов и други. Одбор је био задужен за одржавање везе са српским народом под турском влашћу, да развија просветно-културни рад, предлаже оснивање школа, спрема учитеље и професоре за рад у тим школама, предлаже обнављање и подизање цркава тамо где је то било могуће, а мишљење и процене одбора, у великој мери су помагали Министарству иностраних дела у одређивању националне политике.31) Такође је 1868. године предложио отварање посебног одељења Богословије, имајући у виду коментаре њених професора, који су приметили да младићи из турских крајева долазили довољно припремљени, као ђаци из Србије који су ову школу уписивали после четворогодишње гимназије.32) Друго одељење Богословије је отворено 1873. године, под називом Страначка богословија, са циљем да спрема учитеље и свештенике, као националне раднике.33) За то одељење је Стојан Новаковић направио посебан план, а школовање је трајало три године.34) После тога су питомци могли да наставе школовање на Великој школи или у иностранству, такође о трошку државе Србије.35) Они су у ратовима за ослобођење 1876-1878. учествовали у ослобођењу од Турака. У неослобођеним крајевима бавили су се просвећивању и јачањем наде у ослобођење.36) За време Херцеговачког устанка, Првог и Другог српско-турског рата (1875—1878) одржавао је везе са српским устаницима, који су му се обраћали за савет и помоћ. На његов предлог је у октобру 1876. основан је Одбор за старање о купљењу прилога за Србе из Старе Србије, Босне и Херцеговине и Бугарске, а он је био председник одбора. Био је председник и Међународног комитета за помоћ избеглицама из Босне и Херцеговине.37) Припајањем Нишког, Пиротског и Врањског округа Србији, повећала се територија Цркве у Србији. Из егзархијске више јерархије примљен је у састав Српске цркве, фебруара 1879, митрополит нишки Виктор, који је до смрти остао веран митрополиту Михаилу.38) За време мандата митрополита Михаила, постигнуто је да православна црква у Србији, актом Васељенске патријаршије добије аутокефалност од цариградског патријарха (1879).39) Аутокефалност се односила и на епархије у тада неослобођеним крајевима.40) Као митрополит београдски и архиепископ српски слао је на школовање у Русију, поред богослова и будуће сликаре: Михаила Борисављевића, Живка Југовића, Благоја Кулића, Георгија Момчиловића и Милутина Бл. Марковића.41) Међутим, као љубитељ свих Словена, а на штету српских интереса, доста је помогао успостављању бугарске егзархије, примајући бугарске омладинце на школовање у српским школама, штампајући у Србији књиге за Бугаре и радећи на њиховој духовној обнови.42) Током целе његове управе, свештенство и манастири су се налазили у лошем материјалном стању и сви његови покушаји да тај проблем реши су били безуспешни, јер државне власти нису имали разумевања.43) По свом спољнополитичком опредељењу је био велики русофил,44) јер је у условима католичко-муслиманског окружења, за опстанак Србије сматрао да је неопходно одржавати политичке и културне веза са Русијом,45) због чега је сметао Бечу, кнезу Милану и напредњацима. Бечу је посебно сметао његов утицај преко српских свештеника у Босни, уз материјалну помоћ из руских словенских комитета.46) Када је од словенског комитета добио 80.000 динара за циљеве националне политике, Аустрија се разгневила и тражила да митрополит буде уклоњен са свог положаја.47) После Берлинског конгреса, а као последица пробугарске оријентације Русије, дошло је до спољнополитичке преоријентације у Београду. Њен инспиратор је био, кнез Милан (од 1882 краљ), који се одвојио од Русије и окренуо Аустрији. Још 1880. године он је изазвао велике кадровске промене у српској политици, па је либерал-националиста Јован Ристић, чији је митрополит био близак сарадник, поднео оставку.48) Осим тога, кнез је у Бечу 1881, без знања јавности и Владе, заједно са министром Чедомиљом Мијатовићем закључио „Тајну конвенцију“ са Аустроугарском, којом се обавезао да ће обуставити православну пропаганду у Босни и Херцеговини за њено јединство са Србијом и да неће склапати уговоре ни са једном земљом, док претходно не консултује Хабзбуршку монархију.49) Митроплит Михаило се бавио политиком,50) и био стожер Либералне странке,51) због чега је трпео непријатности, прогоне, а у току шест година је био лишен катедре.52) Кнез Милан, пошто је био врло аустрофилски настројен, хтео је да га уклони, и за то се само чекао повод.53) До митрополитовог сукоба са Владом је дошло када је уведен закон о таксама, који је оптерећивао представнике цркве,54) односно увођењем пореза за рукоположење црквених чиновника.55) Закон је донет без знања и пристанка Светог архијерејског сабора.56) Митрополит је протествовао рекавши да тај закон представља симонију и да је у супротности са Христовом науком, што је ражестило Стојана Новаковића, као министра просвете и црквених дела, који је кнезу предложио разрешавање митрополита Михаила са дужности.57) Кнез Милан је у октобру 1881.58) донео указ којим је митрополит уклоњен из црквене управе,59) без пензије, без издржавања, без икакве потпоре, после двадесет и пет година службе.60) На положај митролита тада је дошао архимандрит Теодосије Мраовић (1883).61) Овај кнежев поступак је у Бечу позитивно оцењен, посебно због кнежеве домишљатости и одлучности, док је у Петровграду изазвао негативне рекције, руски цар Александар III је митрополиту Михаилу нешто пре смене доделио руски орден Светог Александра Невског. Русија се после тога потпуно удаљила од Србије, а као услов за успостављање нормалних међудржавничких односа, тражила је да се митрополит Михаило врати на катедру.62) У Србији су и након његовог одласка настављени сукоби између државе и цркве, дошло је до измене црквеног закона о уређењу свештеничког стања, пошто су и остали епископи одбијали послушност, сви су били збачени са својих положаја, без права на пензију. Влада је поново мењала закон и увела, поред духовних, и цивилна лица у управу Цркве.63) Одлазак у иностранство После збацивања, митрополит Михаило се настанио прво у својој приватној кући на Врачару64) у Београду, а 1883. је морао да напусти Србију.65) Прко Бугарске и Цариграда је путовао у Јерусалим и Палестину, где је по узору на Светог Саву обишао све хришћанске светиње. Затим је био на Светој Гори, где је обишао све манастире, у којима је, по молби светогорских монаха, служио литургије.66) Затим је боравио у Бугарској, најпре у Варни, а касније у Рушчуку. Често мењање места боравка није било својевољно, већ на захтев српске владе, која је будно пратила сва његова кретања, тако да је и у Бугарској постао нежељени гост, није могао да оде ни у Румунију или неку аустроугарску бању.67) На лето 1884. је добио дозволу да отпутује у Русију. Отишао је у Кијев, где се настанио у истој ћелији у Кијев-печерској ларви, у којој је боравио 30 година раније као млад монах.68) У другој половини 1884. у Кијеву је учествовао у прослави педесетогодишњице Кијевског универзитета.69) Остатак времена у изгнанству је провео живећи између Кијева и Москве.70) У Москву је отишао да помогне у спасавању подворја71) Српске православне цркве на Сољанки, у храму Светог Кира и Јована, изграђен 1768. у част Катарине II.72) У Москви је остао све до пролећа 1889.73) Током свог боравка у изнанству бавио се црквеним, културно-просветитељским и политичким радом. Његов политички рад је био конспиративан. Наиме, сви српски радикални емигранти, на челу са Николом Пашићем, који су били су принуђени да после неуспеле Тимочке буне напусте Србију, ступили су одмах у контакт са митрополитом Михаилом, који је у то доба живео у Рушчуку. Покушавали су да га приволе за наставак борбе против Милана Обрановића,74) на шта је он и пристао.75) Протеривање митрополита из Бугарске највероватније се дугује жељи српске владе да га раздовоје од радикала, који су за август 1884. спремали атентат на краља Милана, мада је тај план разоткривен и спречен.76) У званичној Русији је покушај атентата на краља Милана, као и преврата у Србији, који је спремала радикална емиграција, посматран са неповерењем и резервом. Бавећи се пословима око Бугарске, руски кабинет је сматрао да револуција у Србији није дошла у право време и сматрали су да би преврат довео до неминовне аустроугарске окупације.77) Још по доласку у Русију, митрополит Михаило је користио своја познанства у друштвено-политичким круговима, да би добио подршку за планове преврата у Србији.78) Захваљујући његовом посредништву и препорукама, Николи Пашаћу, који је до тада виђен само као нихилиста и бунтовник, порастао је углед, тако да када се крајем 1885. године први пут појавио у Петровграду, у њему су видели савезника.79) Повратак митрополита Када је краљ Милан 1889. године абдицирао, малолетном Александру је додељено Намесништво, које су чинили Јован Ристић, генерал Коста С. Протић и Јован Бели-Марковић, а први акт нове владе је био позив упућен Митрополиту Михаилу, да се врати натраг у Србију и на свој положај у његовој канонској јерархији, док је неканонска (напредњачка) јерахија позвана да се повуче са својих епископских катедри.80) Митрополит Теодосије је својом вољом отишао у пензију.81) Од тада је митрополит Михаило радио на даљем учвршћивању православне вере, како унутар, тако и ван Краљевине Србије, не обазирући се на нове дипломатске протесте Беча, а уз подршку краља Александара Обреновић, који се обавезао да ће бити одан светосавској Цркви.82) Митрополит Михаило је наставио да ради на обнови црквеног живота.83) Одвојио је црквену администрацију од судства. Донесена су два црквена закона, којим су преуређени духовни судови и други црквени односи. Закони су од 1890. ступили на снагу.84) Највиша црквена законодавна власт био је Свети архијерејски сабор, Синод је одлуке Сабора спроводио у живот. Постојала је и Апелаторска конзисторија – Велики црквени суд, као и епархијске конзисторије. Основао је деветогодишњу богословију у Београду 1896, а затим катедру за иконопис, коју је водио сликар и професор Стеван Тодоровић. Основао је више фондова за збрињавање удовица и породица свештеника и ђакона и фонд за васпитавање српских монахиња у руским академијама, фонд за штампање књига у одбрану Православља и поуку народу, фонд за школовање ђака из његовог родног места Соко Бање. Једно време, због силних напада радикала, као и сукоба са министром просвете Љубом Стојановићем око избора неготинског епископа, био је спреман да се повуче у мировину.85) Захтевао је од државних службеника да се једном годишње исповеде и причесте. Био је један од најбољих оратора свог времена и позивао је цело свештенство да раде на том пољу. Трудио се да субије атеистички дух бившег ректора бањалучке богословије Васе Пелагића.86) Биран је за члана Комитета за одбрану хришћана у Отоманском царству. Такође је био председник Друштва за подизање Храма Светог Саве, лији је камен-темељац положен 1879.87) За живота је чинио лична и општа доброчинства. У свом родном крају је подигао задужбине, цркву Светог преображења Господњег (1884—1892) и школу (1894),88) у центру варошице, која и сада носи његово име. У октобру 1894. прославио је четрдесет година службе.89) Умро је 5. фебруара 1898. и сахрањен је у Саборној цркви,90) односно у цркви Светог архангела Михаила у Београду. Његова гробница се налази уз северни зид цркве, преко пута гробнице кнеза Милоша и Михајла Обреновића. Гробни споменик је 1902. године осветио митрополит Инокентије (Јаков) Павловић,91) син шабачког протојереја Јована Павловића.92) Споменик је израдио београдски каменорезац Никола Лукачек, по пројекту архитекте Милорада Рувидића.93) На гробу је уклесано:94) „Љубите српство – љубите православље.” Почасни члан Због својих књижевних радова,95) постао је почасни члан Друштва српске словесности 13/25. јануара 1857. За почасног члана Српског ученог друштва је наименован 29. јула/10. августа 1864. Изабран је за почасног члана Српске краљевске академије 15/27. новембра 1892.96) Истицао се радом на хуманом, социјалном и књижевном раду, за који су га одликовале и стране државе. Изабран је за председника Друштва за ослобођење афричких робова (1862), за члана Алтајске мисије (1866), чији је задатак био ширење хришћанства, почасни члан Универзитета у Петровграду (1869) и Универзитета у Москви (1871), почасни члан Црвеног крста у Бриселу (1871), почасни члан друштва Братства христољубивих у Атини (1876).97) Дела За 40 година свог служења је оставио 49 дела, која су била инспирација генерацијама.98) Књижевни рад му је био врло разноврстан и обиман, посебно у обредном и догматском богословљу. Обновио је српску богословску литературу. Писао је богословске уџбенике, поуке, упутства о унутрашњем поретку у српској цркви и њеним установама, целе томове духовних проповеди, монографије о богословљу и православној апологетици (одбрана православља). За његово најбоље дело се сматра „Одбрана истине“, која је издата у Београду 1877. године, и за коју му је од Кијевска духовна академија дала научни степен магистра богословља99) (1856).100) Главна дела су му:101) „Одбрана истине“, (1877) „Поглед на историју Српске цркве“ (1856) „Душевни дневник“102) „Црквено богословље“103) „Херменевтика“104) „Србљак“105) „Православни проповедник“ (1866, 1867. и 1871) „О лутерантству“106) „О монаштву“107) „Поука матери о васпитању деце“108) „Скуп беседа преко целе године, у недељне и празничне дане“ (1874) „Православна Српска црква у Кнежевини Србији“ (1874) „Хришћанске светиње на Истоку“ (1886) „Света Антонска гора“ (1886) „Књижевни радови“, у две књиге (1895) „Животопис Пресвете Богородице“109) Литература Радован Пилиповић, Српски богослови на школовању у Русији у другој половини 19. века према оцени руског царског дипломате, Годишњак за научну историју, број 1, Удружење за друштвену историју, Београд, 2012. Радослав Грујић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1927, стр. 181-182 Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 125-126 Сава Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, уредник Јанко Брајковић, Евро, Унирекс, Каленић, Београд, Подгорица, Крагујевац, 1996, стр. 116, 429–431 Миленко Пекић, Митрополит Михаило и Далмација, Зборник Матице српске за историју, број 53, уредник Војин Дабић, Матица српска, 1996, стр. 39-78, ИССН 0352-5716 Знаменити Срби XIX века (1800—1900), уредник Андра Гавриловић, Наклада и штампа Српске штампарије (деон. друштво), Загреб, 1903, стр. 19-21 Михаил, арихепископ биоградски и митрополит Србије, Босанска вила, број 1, уредник Никола Т. Кашиковић, Штампарија Шпиндлера и Лешнера, Сарајево, 15. 1. 1897, стр. 1-4 Александар Д. Средојевић, Канонски удар и нова јерархија у Српској Цркви, Православље, број 1006, СПЦ, 15. 2. 2009. Александар Д. Средојевић, Аутономна Митрополија и држава Србија, Православље, број 1005, СПЦ, 1. 2. 2009. Саборна црква у Београду - Гробови Милић Ф. Петровић, О националној акцији митрополита Михаила у Рашкој области и другим српским земљама под турском и аустроугарском управом, Зборник историјског музеја Србије, бр. 29-30, Историјски музеј Србије, Београд, 1998, стр. 45-55, ИССН 0354-3153 Андреј Л. Шемјакин, Митрополит Михаило у емиграцији, Зборник историјског музеја Србије, бр. 31, уредник Андреј Вујановић, Историјски музеј Србије, Београд, 2003, стр. 219-237, ИССН 0354-3153 Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Српска краљевска штампарија, Београд, 1901. Православна Српска црква у Краљевини Србији. Београд 1895. Стр. 206–209: Михаило.

odlično očuvano dve knjige ukoričene zajedno s tim da fali naslovna strana i jedna stranica sa prenumerantima na kraju kao i pogreške u Pavle (Platon) Atanacković Ogledalo čovečnosti (Uslikan je i početak i kraj možete videti na slikama) digitalni oblik možete proveriti ovde i uporediti http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=2587&m=2#page/294/mode/2up Magaraševićeva knjiga je kompletna kao na slikama ekstremno retko štampano u Beču 1823. Georgije Magarašević (10/22. septembar 1793, Srem, tada Habzburška monarhija — 6/18. januar 1830, Novi Sad) je bio srpski kulturni radnik, istoričar, književnik, književni kritičar, profesor Gimnazije u Novom Sadu, pokretač i prvi urednik časopisa Serbska letopis koji je kasnije nazvan Letopis serbski i koji je vremenom postao časopis sa najdužim kontinuitetom izlaženja u srpskoj kulturi. Pohađao je Karlovačku gimnaziju koju je završio 1811. godine, a zatim je manje od godinu dana studirao filozofiju u Pešti. Za profesora Karlovačke gimnazije postavljen je 1813. godine. Posle skandala izazvanog jednom Magaraševićevom ljubavnom aferom, a zauzimanjem epikopa bačkog Gedeona Petrovića, nastavio je nastavnički rad u Novosadskoj gimnaziji. Na tom mestu ostao je sve do svoje smrti 1830. godine. Magarašević je bio čovek velike radne energije i spisateljskog dara, a najveći deo svog nevelikog opusa posvetio je istorijskim temama, mada njegov rad ima više populizatorski nego istoriografski značaj. Na osnovu relevantnih istoriografskih dela napisao je Istoriju najnoviji priključenija (1823) gde je dao prikaz najznačajnijih evropskih političkih događaja od 1809. do 1821. godine. Godine 1822. izdao je, ne navodeći izvornik, jedno Napoleonovo memoarsko delo. Popularno pisana Kratka vsemirna istorija (1831) izdata je tek nakon Magaraševićeve smrti. Bavio se i izdavanjem istorijskih izvora ali u toj delatnosti nije ostavio znatnijeg traga. Obrazovan u klasičarskoj školi Magarašević se u književnom pogledu nije zadržao na klasicizmu već je širio krug svojih saznanja pa je bio upoznat sa književnošću nemačkog i ruskog predromantizma pod čijim uticajima je stvarao. U oštroj književnoj polemici između Vuka Karadžića i Milovana Vidakovića Magarašević se nije direktno uključio već je prevodima iz književnoteorijskih dela hteo da ukaže na pozitivan značaj književne kritike u razvoju književnosti i na visoke kriterijume književnog stvaranja koje su po njegovom mišljenju trebali da prihvate i srpski književnici. Iako Magaraševićev opus nije obiman on je pokretanjem časopisa Srbska letopis (1825) ostavio veliki trag u razvoju srpske kulture. Časopis je pokrenuo sa namerom da prati dešavanja u slovenskoj i srpskoj književnosti. Kako bi se pomoglo izdavanje Letopisa osnovana je Matica srpska početkom 1826. godine. Iako je ovo sužilo Magaraševićeve uredničke kompetencije njegov urednički program je sve do kraja njegovog života i uredništva u velikoj meri obeležio Letopis. Pod uticajem sentimentalističke putopisne književnosti Magarašević je napisao Pisma Filoserba objavljena u Letopisu 1828. i 1829. godine što se smatra za njegovo najznačajnije originalno delo. Platon Atanacković (Sombor, 10. jul 1788. — Novi Sad, 21. april 1867.) je bio episkop budimski (1839 — 1851) i bački (1851 — 1867), pisac, politički radnik i veliki dobrotvor srpske prosvjete. Platon Atanacković Datum rođenja 10. jul 1788. Mesto rođenja Sombor Habzburška monarhija Datum smrti 21. april 1867. (78 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Biografija Njegovo svetovno ime bilo je Pavle.[1] Otac Petar bio je somborski trgovac i građanin, a deda Atanacko se doselio iz Makedonije i na putu u Silbašu naprasno umro, gde je u porti pravoslvne crkve i sahranjen. Majka Marija rođena Stajić potiče takođe sa juga; njen deda se doselio iz Kožana, i zvali su ga zbog toga `starac Koža`. Koža je poklonio zvono Sv. Đurđevskoj crkvi u Somboru, koje se po njemu prozvalo `Kožno zvino`. Pavle je imao još tri brata i dve sestre.[2] Osnovnu školu je Pavle pohađao u rodnom mestu u Somboru. Jedan od prvih učitelja bio mu je Vasilije Milanović, koji je docnije postao paroh somborski. Gimnaziju i bogosloviju završio je u Karlovcima, zatim je položio učiteljski ispit, oženio se, i postao đakon i učitelj u Somboru 1809. godine. Njegova supruga bila je Katarina rođena Sotinčev, sa kojom je imao sina jedinca Vasilija (umro 1854). Uskoro se istakao kao dobar pedagog i postao prvi profesor prve srpske preparandije u Sentandreji kod Budima (od 1812. do 1815) Na tom položaju ostao je punih sedamnaest godina i kada je preparandija premještena u Sombor(1815—1829). Uz to je bio i paroh Sv. Đurđevske crkve u Somboru od 1810. godine. Objavio je 1823. godine knjigu prevedenih pripovetki sa nemačkog i francuskog jezika, pod naslovom `Ogledalo čovečnosti` Kada je 1824. godine ostao udovac, naumio je da se zakaluđeri. Predstavnici crkve zamjerali su mu, što je ranije pisao protiv monaštva i morao je duže vremena da provede kao isposnik u manastiru Krušedolu, gdje se i zakaluđerio 1829. godine i dobio novo ime Platon. Poslije toga ubrzo je postao iguman i arhimandrit, prvo u Šišatovcu, a kasnije u Bezdinu. Episkopsko zvanje Uredi Godine 1839. postavljen je za budimskog episkopa. Za vrijeme srpskog ustanka protiv Mađara 1848. godine došao je u vrlo nezgodan položaj. Ranije već ponuđeno mu mjesto načelnika za pravoslavnu crkvu u ugarskom Ministarstvu Prosvjete uspio je da odbije na zgodan način, ali je biva primoran da se primi uprave nad cijelom srpskom crkvom pod ugarskom vlašću, kada je patrijarh Rajačić, kao duhovni vođa pobunjenih Srba, proglašen izdajnikom. Ta okolnost, uz premještaj Atanackovića u bačku eparhiju silom državne vlasti, bila je povod kasnijeg dugotrajnog sukoba s patrijarhom, iako se Atanacković međutim pridružio srpskoj vojsci kod Sombora i s njom prešao u Srem. Taj spor podastakao je Atanackovića da napiše svoju apologiju i štampa je u Beču 1850, pod naslovom Analitika. Austrijski car ga aprila 1854. godine odlikuje za zasluge `komardernim krstom Leopold ordena`.[3] Atanackovića je postavio za bačkog episkopa austrijski car 1848. godine a on je primio eparhijsku upravu tek 1851. godine. Veliko rodoljublje Atanackovića ogleda se u njegovim darovima srpskim prosvjetnim ustanovama. On je dao (kuću vrednu) 40.000 forinti u Fond za osnivanje srpske pravne akademije u Novom Sadu. Dok se ista ne otvori, prihodi tog fonda su pripadali novosadskoj gimnaziji. Kupio je štampariju Dr. Medakovića i poklonio je srpskoj novosadskoj gimnaziji, (tzv. `Platonova štamparija`). Osnovao je u Somboru `blagodejanije`[1] (đački internat), nazvan Platoneum za stanovanje i ishranu - izdržavanje siromašnih učenika preparandije, pomagao je narodno pozorište i druge ustanove. A na aljmaškom groblju kod Novog Sada podigao je sebi crkvicu - kapelu (u kojoj se redovno služba odvijala nedeljom i praznikom) za grobnicu, i pored nje je ustanovio školu za decu iz okoline (periferije grada) sa stanom za učitelje, i osigurao im izdržavanje. Godine 1841. je svoju ličnu biblioteku od 787 knjiga poklonio Biblioteci Matice srpske,.[traži se izvor][4] Zaveštao je zdanja za Srpsku akademiju u kojima se sada nalazi Ogranak SANU u Novom Sadu.[5] Umro je posle dugog bolovanja vladika bački Platon na Cveti 9. aprila 1867. godine u Novom Sadu. Sahranjen je uz velike počasti u kapeli Sv. Apostola Petra i Pavla[6], koju je sam podigao (kao zadužbinu) na Almaškom groblju u Novom Sadu.[7] Naučni i književni rad Uredi Naslovna strana Ogledala čovečnosti (1823) Pavla (Platona) Atanackovića Politički rad Atanackovića vidi se naročito iz njegove knjige Dijetalne besjede (1845), u kojoj su štampani njegovi govori, koje je u interesu srpskoga naroda držao na madžarskim zemaljskim saborima od 1837. do 1844. godine. Atanacković je znatne zasluge stekao i za Maticu srpsku, čiji je predsjednik bio od njena prenosa u Novi Sad[8] pa do svoje smrti. Kao književni radnik bio je već od 1845. godine počasni član ruskog Obščestva istorji i drevnostej pri univerzitetu u Moskvi, češkog muzeja u Pragu i Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Atanacković je poput više drugih pravoslavnih arhijereja (Stratimirovića) bio slobodni zidar.[9] Od književnih radova Atanackovića, kojih ima preko 40, najvažniji je Prinos rodoljubivih mislej na žertvenik narodnoga napretka, koji je je dvaput izdan (1856. i 1864), zatim Dijetalne besjede i Povijest rezidencije episkopata budimskago, a od časti i ovoga samog (1846); Pedagogika i metodika (1815) i dr. Uz to je Atanacković štampao nekoliko nadgrobnih i drugih prigodnih besjeda i poslanica. Godine 1857. izašla su čak tri njegova naslova.[10] Osobito mnogo je radio na školskoj književnosti i izdao je čitav niz udžbenika, iz nauke o vjeri, o jeziku srpskom i njemačkom, matematici, pedagogiji i katihetici. Osim toga, preveo i štampao veliki broj knjiga Sv. Pisma staroga i novoga zavjeta, kao i neke knjige stranih pisaca. Smatra se da je on bio prvi prevodilac pojedinih knjiga Starog zaveta na srpski jezik.[11] Tako je već pred kraj svoga života, kao sedamdesetsedmogodišnji starac preveo njemačko djelo J. F. Hilera Neotstupni vođa kroz vrleti i klance života, a za mladosti svoje 1823. i djelce L. Miterpachera Unterricht über Maulbaum – u. Seidenraupenzucht, što mu je iste godine donijelo i zvanje »svilodjelija profesora« u srpskom somborskom Pedagogijumu. U borbi oko pravopisa bio je na strani konzervativaca, te je i na godinu dana pred smrt štampao svoj Povtorni napjev nad azbukom, složen starcem Mirkom (1866). Georgije (Đorđe) Magarašević (Adaševci, 10. septembar 1793 — Novi Sad, 6. januar 1830) je bio profesor, književnik, osnivač Serbskog Letopisa u Budimu. Georgije Magarašević Georgije Magarašević 1.jpg Georgije Magarašević Datum rođenja 10. septembar 1793. Mesto rođenja Adaševci Habzburška monarhija Datum smrti 6. januar 1830. (36 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Potpis Georgije Magarašević signature.jpg Biografija Uredi Osnovnu školu je završio u Adaševcima, gimnaziju u Sremskim Karlovcima a filozofiju u Pešti. Nakon tog je učio bogosloviju u Sremskim Karlovcima i tu je 1813. godine postao privremeni profesor na gimnaziji a 1817. godine je prešao u Novi Sad. U novosadskoj gimnaziji je predavao do smrti, predmet „krasnorečje”. Magarašević je bio književnik koji se nije bavio beletristikom i imao je smisao da zabeleži sve što je imalo značaja za istoriju Srba i ima karakter kulturno-istorijskog dokumenta. Preveo je i kompletirao knjige: „Nove istorijočeske pamjatodostojnosti života Napoleona Bonaparte“ (1822), „Istorija najvažnii politični Evropejski priključenija otvijenskoga mira“ (1823). 1831. godine, posle njegove smrti, izdala je Matica srpska njegovu „Kratku vsemirnu istoriju“ i dr. No njegova je najveće zasluga što je 1825. godine u Budimu pokrenuo Serbsku Letopis. Već krajem 1825. godine su nastale teškoće sa štampanjem, a da bi se Letopis održao osnovana je Matica srpska 4. februara 1826. Tako je Magarašević svojim Letopisom izazvao osnivanje Matice srpske. Magarašević je bio retko živa duha i humani čovek, čak i po pogledu na jezik i tako je branio i preporučivao narodni jezik, kao uslov za ulazak Srba u zajednicu prosvećenih naroda. Bio je oženjen Katarinom, sa kojom nije imao dece. Umro je o Bogojavljenju 1830. godine u Novom Sadu.[1] tags: istorija srpske knjizevnosti stare srpske knjige stara srpska knjiga devetnaesti vek xix veka 19. knjige štampane u beču antikvarne knjige ...

MEMOARI-Tomislav Karađorđević, posveta Autora Autor: Tomislav Karađorđević Izdavač: Zdužbina kralja Petra I, Topola-Oplenac Godina izdanja: 1999. Broj strana: 799 Pismo: ćirilica Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Format: 25x16 Bogato ilustrovano. Stanje kao na slici, Odlično očuvana. Prvo izdanje izuzetnih memoara princa Tomislava koji spadaju u prvorazredne istorijske izvore i mogu se nazvati životopisom Karađorđevića. Bogato ilustrovano crno-belim fotografijama, odlično izdanje za ljubitelje istorije srbije i kolekcionare. Iz sadržaja: 1. PONOVO NA OPLENCU 2. DETINJSTVO 3. ŠKOLOVANJE U ENGLESKOJ 4. GODINE RATA 5. ZBRINJAVANJE PORDCE 6. GODINE PUTOVANJA 7. CRKVENI RASKOL 8. JUGOSLOVENSKI POLITIČARI 9. ODBRANA ISTINE O SRBIMA 1O. KA JEDINSTVU I SLOBODI 11. NA OGNJIŠTU PREDAKA 12. OBIČAJI - ZNAK NARODNOSTI 13. PRAVOSLAVLJE I SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA 14. OBNOVA HILANDARA 15. MANASTIRI 16. S PUTA PO OTADŽBINI 17. STVARALAŠTVO I SPORT 18. PO RATIŠTIMA U ZEMLJI 19. DOM KARAĐORĐEVIĆA 2O. NAŠE LJUBAVI 21. IMOVINA KARAĐORĐEVIĆA 22. ZAVRŠAVAJUĆI MEMOARE BIOGRAFIJA: Tomislav Karađorđević (Beograd, 19. januar 1928 — Topola, 12. jul 2000) je bio jugoslovenski princ, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Rođen je 19. januara, 1928. godine u Beogradu, na Bogojavljenje po julijanskom kalendaru, u 1 sat, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije), Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja (1888—1934) i kraljice Marije (1900—1961), druge ćerke rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865—1927) i rumunske kraljice Marije (1875—1938). Po želji svog oca, princ Tomislav je trebalo da se rodi u Zagrebu, međutim kako je te godine u Hrvatskoj bila jaka zima od tog puta se odustalo. Kršten je 25. januara u posebnom salonu Novog dvora. Njegovom krštenju pristvovao je Stjepan Radić koji je predložio dva hrvatska imena Zvonimir i Tomislav jer je prvi kraljev sin Petar dobio srpsko ime. Kralj Aleksandar I se odlučio za ime Tomislav na šta je Radić poželeo da Karađorđevići žive sto godina. Krštenog kuma, britanskog kralja Đorđa VI zastupao je britanski ministar na Dvoru, Kenard, osveštanom vodom iz Vardara, Jadranskog mora i Dunava. Osnovno obrazovanje stekao je na dvoru u Beogradu. U periodu od 1937. do 1941, školovao se u Sandroyd School (Cobham, Engleska)[1], zatim u Oundle School od 1941-1946, i u Clare College Univerziteta u Kembridžu od 1946. do 1947, kada je napustio studije zbog sukoba sa jednim marksističkim profesorom. Tokom Drugog svetskog rata, postojale su inicijative od strane tadašnjeg SSSR prema jugoslovenskoj Vladi u izbeglištvu da kraljević Tomislav zauzme jugoslovenski presto umesto svog starijeg brata, kralja Petra II, što se, međutim, nije desilo. Pri kraju rata, početkom 1945. godine, kralj Petar II, pod pritiskom britanskog premijera Čerčila, preneo je svoja kraljevska ovlašćenja na Namesništvo pod kontrolom kasnijeg jugoslovenskog komunističkog predsednika, Josipa Broza Tita, pod čijom je vlašću Ustavotvorna skupština od 29. novembra 1945. ukinula monarhiju (dok je 8. marta 1947. godine svim članovima kraljevske porodice oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina). U vreme kada je Petar II Karađorđević preneo svoja kraljevska ovlašćenja na renegat koji je kontrolisao Josip Broz Tito, princ Tomislav je bio zakoniti naslednik Krune i prema tadašnjem Ustavu Jugoslavije, jedina osoba kojoj je kraljevska vlast mogla biti preneta. Posle Kembridža, kraljević Tomislav rešio je da se posveti voćarstvu. Dok je pohađao poljoprivrednu školu, radio je kao običan nadničar u jednom voćnjaku u pokrajini Kent. Godine 1950. kupuje imanje u pokrajini West Sussex. Najviše se bavio uzgojem jabuka, na imanju od 80 hektara, koje je u jednom trenutku imalo 17.000 stabala. Oženio se 7. juna 1957. u Zalemu (Baden, Zapadna Nemačka), princezom Margaritom od Badena, sa kojom je dobio sina Nikolu (1958) i ćerku Katarinu (1959). Posle razvoda 1982. godine, oženio se iste godine devojkom iz susedstva, Lindom Meri Boni, s kojom ima dva sina, Đorđa (1984) i Mihaila (1985). Kraljević Tomislav je bio veoma angažovan u životu srpske emigracije, organizujući brojne proslave i piknike na svom imanju i učestvujući u brojnim humanitarnim organizacijama i inicijativama. Bio je, između ostalog, predsednik Jugoslovenskog komiteta za ukazivanje pomoći starim ratnicima, zaštitnik crkve Lazarice u Birminghamu, i predsednik odbora za obnovu manastira Hilandar. Takođe je bio visoki zvaničnik britanskog ogranka humanitarnog Reda Vitezova Sv. Jovana. Tokom raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tokom ` 60. godina pa sve do njegovog kraja, 1992, čvrsto je stajao uz Patrijaršiju u Beogradu, i davao joj javnu podršku širom srpske emigracije. Godine 1990. odbio je ponudu Demokratske stranke iz Beograda, da bude njen predsednički kandidat na prvim posleratnim izborima u decembru te godine. Prvi je član kraljevske porodice koji se trajno vratio u Srbiju, početkom 1992. godine, kada se nastanio u Zadužbini kralja Petra I Karađorđevića na Oplencu, koji je ubrzo postao Meka za sve one koji su hteli da lično sretnu poslednjeg živog sina kralja Aleksandra I. Ubrzo je postao veoma popularan u narodu, pogotovu zbog svojih čestih obilazaka srpskih boraca u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, i pomoći koju je, zajedno sa suprugom, princezom Lindom, donosio. Postojale su i inicijative da se imenuje za Kneza srpskog dela Bosne i Hercegovine, što tamošnje političko rukovodstvo nije prihvatilo. Posle javne prozivke predsednika Srbije Slobodana Miloševića, da je „izdao“ Republiku Srpsku Krajinu nakon njenog pada, početkom avgusta 1995. godine, njegovo medijsko prisustvo se drastično smanjuje. Poslednjih 5 godina života borio se sa teškom bolešću, ali je odbio ponude da se leči i podvrgne hirurškom tretmanu u inostranstvu u trenutku kada su NATO snage započele bombardovanje Jugoslavije 24. marta, 1999. godine. Umesto toga, obilazio je bombardovana mesta i, iako teško bolestan, podelio sudbinu naroda. Preminuo je 12. jula 2000. godine, na dan Sabora Svetih Apostola Petra i Pavla po julijanskom kalendaru, slavu porodične kripte na Opencu, gde je i sahranjen, uz prisustvo više hiljada poštovalaca i članova porodice. Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 16. decembra 2013. godine.

OPTUŽNICA PROTIV DRAŽE MIHAILOVIĆA I OSTALIH 1946. - RAĐENA JE KAO KNJIGA-DOKUMENT ZA TU PRIILIKU (U PITANJU JE OTISAK BROJ 17), NA 158STRANA, NA POSLEDNJOJ STRANICI JE POTPIS MILOŠA MINIĆA I PEČAT VOJNOG TUŽILAŠTVA JUGOSLOVENSKE ARMIJE ( IMA PODVLAČENJA OBIČNOM OLOVKOM) Na osnovu čl. 46 Zakona o uređenju narodnih sudova i čl. 14 al. 2 Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, a u smislu čl. 7 i čl. 19 Zakona o uređenju i nadležnosti vojnih sudova u Jugoslovenskoj armiji podnosim tome Sudu OPTUŽNICU protiv sledećih lica: 1. MIHAILOVIĆ DRAGOLjUBA-DRAŽE, rođen 27. aprila 1893. godine u Ivanjici, od oca Mihaila i majke Smiljane - rođ. Petrović, Srbin, jugoslovenski državljanin, oženjen, otac troje dece, pre rata bio pukovnik bivše jugoslovenske vojske, a u toku okupacije proizveden u čin armijskog generala, bio ministar vojni izbegličke vlade i načelnik štaba Vrhovne komande tzv. Jugoslovenske vojske u otadžbini - sada u zatvoru; 2. Dr. MOLjEVIĆA STEVANA, rođen 6. januara 1888. godine u Rudom, od oca Jovana i majke Mitre - rođ. Babić, oženjen, otac dvoje dece, svršio Pravni fakultet u Zagrebu, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio advokat u Banjoj Luci a za vreme okupacije bio član štaba Vrhovne komande DM - sada u zatvoru; 3. ŽUJOVIĆ MLADENA, rođen 5 juna 1895 godine u Beogradu, od oca Jevrema i majke Danice, pre rata bio advokatski pripravnik u Beogradu, Srbin, jugosl. državljanin, otsutan - sada u inostranstvu; 4. Dr. TOPALOVIĆA ŽIVKA, rođen 21 marta 1886 u Užicu, od oca Periše i majke Mihave, oženjen advokat u Beogradu, Srbin jugosl. državljanin, otsutan - sada u inostranstvu; 5. VILOVIĆA ĐURE, rođen 11 decembra 1889 godine u Brelima, od oca Đure i majke Simone - rođ. Šašić, Hrvat, jugoslovenski državljanin, svršio filozofski i teološki fakultet, po zanimanju književnik i novinar, za vreme okupacije bio član CNK organizacije DM i pretsednik Propagandnog odbora - sada u zatvoru; 6. RADIĆA RADOSLAVA-RADE, rođen 1890 godine u Jošavki, srez Banjalučki, od oca Novaka i majke Stoje - rođ. Spasojević, trgovac, oženjen, otac troje dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, za vreme okupacije bio četnički komandant u Bosni i član CNK organizacije DM - sada u zatvoru; 7. VRANjEŠEVIĆA SLAVOLjUBA, rođen 10 januara 1905 godine u selu Kravici, srez Srebrenica, od oca Dušana i majke Danice - rođ. Kojić, biv. jugoslovenski major, oženjen, otac jednog deteta, Srbin, jugoslovenski državljanin, poslednja funkcija: komandant Zapadne Bosne organizacija DM - sada u zatvoru; 8. GLIŠIĆA MILOŠA, rođen 27 februara 1910 u Užičkoj Požegi, od oca Stojadina i majke Stanke - Bogićević, kapetan biv. jugoslovenske vojske, Srbin, jugoslovenski državljanin, oženjen, otac dvoje dece - sada u zatvoru; 9. JOVANOVIĆ SLOBODANA, rođen 21 novembra 1869 u Beogradu, od oca Vladimira i majke Jelene, neženjen, ranije profesor Beogradskog univerziteta, za vreme rata i okupacije potpretsednik a kasnije pretsednik kraljevske jugoslovenske vlade, vlade u inostranstvu i zastupnik ministra vojnog, otsutan - sada u inostranstvu; 10. Dr. PURIĆA BOŽIDARA, rođen 6 februara 1891 godine u Beogradu, od oca Luke i majke Milice, oženjen, ranije činovnik Ministarstva inostranih poslova, a za vreme okupacije bio pretsednik jugoslovenske vlade u inostranstvu, otsutan - sada u inostranstvu; 11. Dr. NINČIĆA MOMČILA, rođen 28 maja 1876 u Jagodini, od oca Arona i majke Pole, oženjen, otac dvoje dece, jugoslovenski državljanin, za vreme rata i okupacije bio ministar spoljnih poslova u emigrantskim vladama, otsutan - sada u inostranstvu; 12. ŽIVKOVIĆ PETRA, rođen 23 januara 1879 godine u Negotinu, od oca Rake i majke Save, neženjen, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio armijski general, a za vreme rata i okupacije član jugoslovenske vlade u inostranstvu, pomoćnik vrhovnog komandanta jugoslovenske vojske i jedno vreme ministar vojni, otsutan - sada u inostranstvu; 13. KNEŽEVIĆA RADOJA, rođen 20. avgusta 1901. godine u Stragarima, od oca Lazara i majke Mileve - rođ. Veljković, oženjen, otac dvoje dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio profesor u Beogradu, a za vreme okupacije ministar dvora u inostranstvu, otsutan - sada u inostranstvu; 14. Dr. GAVRILOVIĆ MILANA, rođen 23. novembra 1882. godine u Beogradu, od oca Uroša i majke Agnjice - rođ. Vasić, oženjen, otac petoro dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio savetnik poslanstva u penziji i ambasador na strani, a za vreme okupacije član jugoslovenske vlade u inostranstvu, otsutan - sada u inostranstvu; 15. KNEŽEVIĆA ŽIVANA, rođen 15. juna 1906. godine u Vranju, od oca Lazara i majke Mileve - rođ. Veljković, oženjen, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio major jugoslovenske vojske, a za vreme okupacije šef vojnog kabineta jugoslovenske vlade u inostranstvu i vojni ataše kod ambasadora Fotića, otsutan - sada u inostranstvu; 16. FOTIĆA KONSTANTINA, rođen 17. februara 1891. u Šapcu, oženjen, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio pomoćnik ministra i ministar na strani, a za vreme okupacije ambasador jugoslovenske vlade u Vašingtonu, otsutan - sada u inostranstvu; 17. JOVANOVIĆA DRAGOMIRA-DRAGOG, rođen 27. jula 1902. godine u Požarevcu, od oca Ljubomira i majke Vilme, rođ. Draškoci, oženjen, otac jednog deteta, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio upravnik grada Beograda, a za vreme okupacije upravnik grada Beograda, pretsednik opštine grada Beograda, šef Srpske državne bezbednosti i izvanredni vladin komesar za Beograd i srezove vračarski i gročanski - sada u zatvoru; 18. DINIĆA TANASIJA TASE, star 55 godina, od oca Đorđa i majke Paraskeve - rođ. Jovanović, rođen u Nišu, Srbin, jugoslovenski državljanin, oženjen, bez dece, pre rata bio pešad. Pukovnik bivše jugoslovenske vojske u penziji i biv. narodni poslanik, za vreme okupacije bio izvanredni komesar za personalne poslove, pomoćnik komesara unutrašnjih poslova, ministar unutrašnjih poslova i ministar soc. politike - sada u zatvoru; 19. JONIĆA VELIBORA, rođen 12. februara 1892. godine u selu Krnjevu, srez oraški, od oca Krste i majke Sofije - rođ. Veljković, oženjen, otac jednog deteta, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio profesor Vojne akademije i novinar, za vreme rata i okupacije bio komesar Ministarstva prosvete a potom ministar prosvete u Nedićevoj vladi - sada u zatvoru; 20. DOKIĆA ĐURE, rođen 1874. godine u Užicu, od oca Lazara i majke Katarine, rođ. Lazarević, oženjen, otac jednog deteta, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio arm. general u penziji i rezervi, a za vreme okupacije bio ministar saobraćaja u Nedićevoj vladi od 3 oktobra 1941 godine do kraja - sada u zatvoru; 21. MUŠICKOG KOSTE, rođen 7. aprila 1897. godine u Slav. Brodu, od oca Milana i majke Jelene - rođ. Mihailović, oženjen, otac dvoje dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, aktivni inženjerski pukovnik bivše jugoslovenske vojske, za vreme rata bio komandant SDK i kao takav proizveden za generala - sada u zatvoru; 22. PAVLOVIĆA BOŠKA, rođen 7. aprila 1892. godine u Jajcu - Bosna, od oca Vukašina i majke Katarine - rođ. Antres, oženjen, otac dvoje dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio zapovednik državne polic. straže u Zagrebu, za vreme okupacije bio pomoćnik komandanta SDS i državni potsekretar Nedićeve vlade - sada u zatvoru; 23. Dr. MARKOVIĆA LAZARA-LAZE, rođen 21. septembra 1882. godine u Beogradu, od oca Petra i majke Stane - rođ. Petrović, udovac, otac jednog deteta, Srbin, jugoslovenski državljanin, ministar u penziji - sada u zatvoru; 24. Dr. KUMANUDIJA KOSTE, rođen 1874. godine u Beogradu, od oca Dimitrija i majke Emine - rođ. Holcer, oženjen, otac troje dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, ministar u penziji - sada u zatvoru; ŠTO SU IZVRŠILI SLEDEĆA KRIVIČNA DELA: ....

Није Mi namera da prodam, ne rasparujem! Pre bih voleo da имам информацију о својој колекцији. nASLOVI KOJE IMAM nisu UVEK PRVA IZDANJA (BROJ NA KRAJU REDA)! 159 Adam Vučjak Branko Hribar Zlatko Bourek 1976. 205 Ala je lep ovaj svet Jovan Zmaj Jovanović Zlatko Bourek 1981 30 Alica u zemlji čudesa Lewis Carroll Raul Goldoni (ilustracije); Edo Murtić (naslovnica) 1959 16 Bajke Charles Perrault Zlatko Prica (linorezi naslovnice i ilustracije) 1958 127 Bajke i priče: izbor Hans Chistian Andersen Gita Rosenzweig 1971 49 Bambi Jedan život u šumi Felix Salten Fedor Vaić (ilustracije); Slavko Barlović (naslovnica) 1962 99 Bambijeva djeca Felix Salten Branko Vujanović 1968 61 Basne Izbor Ezop Boninus de Boninus de Ragusio (Dobruško Dobričević Dubrovčanin) – ilusT; Ferdinand Kulmer (nasl); 1963 196 Bašta starca Radosava Jevrem Brković Marija Putra-Žižić 1980 288 Bijeli svijet Jozo Vrkić Matko Trebotić 1990 263 Bosonogi general Zvonimir Balog Zvonimir Balog (ilustracije); Branko Vujanović (likovni urednik) 1988 98 Čavlićevi doživljaji Gabriella Parca i Marcello Argilli Ismet Voljevica 1967 142 Četiri dječaka i jedan pas Božena Loborec Branko Vujanović 1973 58 Ciciban i druge pjesme za djecu Oton Župančić Ferdinand Kulmer 1962 37 Čipolino Gianni Rodari Fedor Kulmer 1960 237 Čistač obuće Ranko Pavlović Eugen Kokot 1985 75 Crna braća/ Učiteljica Breda France Bevk Ismet Voljevica 1963 200 Čudnovata istina Zlatko Krilić Vjera Lalin 1980 70 Đelsomino u zemlji lažljivaca Gianni Rodari Ordan Petlevski 1963 298 Dimnjačar briše kući nos Dubravko Detoni Borivoj Dovniković 1990 1 Dječak sa dva imena Anton Ingolič Zdenko Kalina 1957 123 Dobar dan! Mladen Kušec Ilustracije izradili učenici osnovnih škola 1970 152 Dobro lice Nada Iveljić Maria Duga 1974 157 Dolina zečeva Nikola Pulić Vlado Jakelić 1976 8 Don Quichotte Život i djela oštroumnog viteza Erich Kästner (prepričao) Horst Lemke (ilustracije iz originala) 1958 273 Donatela Mladen Kušec 1989 216 Dva dječaka Zdenka Čop Eugen Kokot 1983 29 Emil i detektivi Erich Kästner W. Trier (ilistracije); S. Binički (naslovnica) 1959 6 Heidi Johanna Spyri Raul Goldoni (naslovnica) 1957 220 Hoću ljutić, neću mak Vesna Parun Zdenka Pozaić Vujanović 1983 88 Hrabriji nego igračka Vojin Jelić Slavko Šohaj 1965 190 Igre i igračke Dušan Radović Zlatko Bourek 1979 185 Ježek Danko Oblak Vjera Lalin 1978 55 Junaci Pavlove ulice Ferenc Molnar Ismet Voljevica 1962 34 Kad bi drveće hodalo Grigor Vitez Ivo Šebalj 1959 253 Knjiga o džungli Rudyard Kipling Igor Kordej 1987 26 Knjiga radosti I / Fedor Vaić i Stevo Binički 1958 130 Koko u Parizu Ivan Kušan Đuro Seder 1972 104 Konjić sa zlatnim sedlom Nada Iveljić Danica Rusjan 1968 140 Krijesnice Stanislav Femenić Zlata Živković- Žilić 1973 146 Lažeš, Melita Ivan Kušan Nedeljko Dragić 1974 174 Lipa Boro Pavlović Ivan Lacković 1977 47 Mali buntovnik France Bevk Dalibor Parać (ilustracije); Ivan Švertasek (naslovnica) 1962 133 Mali princ Antoine de Saint- Exupéry Antoine de Saint- Exupéry 1973 231 Malinovac i slamčica/ Veliki pljusak Éva Janikovszky Zvonko Lončarić 1985 21 Mama, volim te William Saroyan Edo Murtić (naslovnica) 1958 217 Mazge i češljugari Tone Seliškar Ivica Antolčić 1983 210 Medvjed u zelenoj bundi Pero Zlatar Vlado Jakelić 1981 134 Miško Vlatko Šarić Branko Vujanović 1973 27 Modri prozori Danko Oblak Albert Kinert 1958 282 More pod sjevernom zvijezdom Palma Katalinić Mirjana Mlinarić 1990 271 Na zlatnom tragu Đorđe Ličina Radovan Devlić 1989 197 Ne mogu bez snova Mira Alečković Zdenka Pozaić 1980 198 Ne okreći se, sine Arsen Diklić Eugen Kokot 1980 117 Neboder C-17 Dragan Lukić Đuro Seder 1970 118 Ništa bez Božene Mladen Bjažić i Zvonimir Furtinger Danica Rusjan 1970 303 Noso Rog: pripovijesti iz prapovijesti izabrala Ljerka Car Matutinović Flaminia Siciliano 1991 `302 (Eko)` Novele iz životinjskoga svijeta Miroslav Hirtz Aleksandar Žiljak (naslovnica) + 1927 1991 207 Od kuće do škole Dragan Lukić Zlata Živković- Žilić 1981 222 Okamenjeni vukovi Ahmet Hromadžić Branka Ćetković 1983 191 Orlovi rano lete Branko Ćopić Ivica Antolčić 1979 176 Otključani globus Pero Zlatar Vasko Lipovac 1977 69 Pinokio Čudnovati doživljaji jednoga lutka Carlo Collodi Gita Rosenzweig- Trkulja 1963 137 Pipi Duga Čarapa Astrid Lindgren Zlata Živković- Žilić 1973 2 Pirgo Anđelka Martić Slavko Marić (ilustracije); Raul Goldoni (naslovnica) 1957 106 Pjesme četiri vjetra / Griše Bojadžijev 1968 202 Poletarci Josip Pavičić Vlado Jakelić 1980 203 Posljednji zvižduk Zvonimir Milčec Nedeljko Dragić 1981 177 Potopljena galija Anton Ingolič Miro Usenik 1978 18 Preokrenuto drvo Krišan Čandar Albert Kinert 1958 225 Priča starog kamena Desanka Maksimović Biserka Baretić 1984 109 Pričanje Cvrčka moreplovca Palma Katalinić Diana Kosec- Bourek 1969 48 Priče braća Grimm Ferdinand Kulmer 1962 50 Priče Hans Christian Andersen Michieli Ž. Katarina 1962 36 Priče iz davnine Ivana Brlić- Mažuranić Albert Kinert 1958 65 Priče mačke na grani Marcel Aymé Tomislav Hruškovec 1963 169 Prva ljubav Miroslav Antić Nives Kavurić Kurtović 1977 74 Ptice na česmi Desanka Maksimović Ivan Kožarić 1963 53 Robin Hud Jens Sigsgaard Raul Goldoni 1962