Odlično stanje sa napisanim imenom prethodnog vlasnika na prvoj praznoj strani sjajna monografija Jovan Bijelić (Revenik, 30. juni 1884.[1][2] — Beograd, 12. mart 1964) bio je srpski i jugoslovenski slikar.[3] Bijelić je jedan od najznačajnijih jugoslovenskih likovnih stvaralaca između dva svetska rata i jedan od najznačajnijih srpskih predstavnika kolorističkog ekspresionizma. Biografija[uredi | uredi izvor] Motiv iz primorja 1932. god. Apstraktni predeo, ulje na platnu, 1920. (Muzej savremene umetnosti) Jovan Bijelić je pošao u osnovnu školu u Bosanskom Petrovcu sa napunjenih osam godina, što je bilo prirodno jer mu je škola bila 8 do 10 km udaljena od kuće. Po završenoj osnovnoj školi upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu. Nakon završena dva razreda gimnazije prelazi u Zanatlijsku školu koja mu omogućava razvoj njegovih sklonosti. Kada je 1906. godine u Sarajevo došao češki slikar Jan Karel Janovski i otvorio slikarsku školu, Jovan Bijelić se upisao u tu školu u kojoj je tokom školovanja dobio solidne zanatske temelje za svoj dalji rad i usavršavanje. Dalje slikarsko obrazovanje Bijelić je stekao od 1909. do 1913. studirajući slikarstvo u Umetničkoj akademiji u Krakovu. kod T. Aksentovića, L. Vičulovskog i J. Pankijevića. Boravio je u Parizu 1913/14, a od 1915. kod Vlahe Bukovca u Pragu.[3] Po završetku školovanja dobija posao nastavnika crtanja u gimnaziji u Bihaću. Ovaj posao mu je omogućavao da izbegne vojnu obavezu a imao je dosta slobodnog vremena da se posveti slikarstvu. U Bihaću je proveo od 1915. do 1919. godine. Tu se oženio Sofijom, zasnovao porodicu dobio dvoje dece kćer Dubravku i sina Severina. Prvu izložbu priredio je 1919. u Zagrebu i tada je pozvan u Beograd, da bude scenograf a potom i šef slikarske radionice Narodnog pozorišta.[3] Najviše je slikao portrete, pejzaže, mrtvu prirodu i kompozicije. [3]Prošao je kroz nekoliko faza u kojima je izražen uticaj kubizma u skulpturskoj koncepciji čvrsto modelovane forme i škrtosti palete, a potom je pod uticajem fovizma stvarao koloritna dela izuzetne sočnosti i čulne ekspresije. U poslednjoj fazi, rastvarao je predmete uznemirenim potezima boje. Prvu samostalnu izložbu imao je 1917. u Sarajevu, a drugu 1919. u Zagrebu. Učestvovao je na mnogim kolektivnim izložbama. Samostalne izložbe imao je i u Beogradu (1929, 1932, 1957, 1968), Ljubljani (1959) i Bihaću (1960). Njegova dela nalaze se u više muzeja i galerija: Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej u Beogradu (38 dela), u Spomen zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu itd. Dobitnik je velikog broja slikarskih nagrada. Neka od njegovih najpoznatijih dela su: „Portret devojke“, „Kupačica“ (1929), „Jajce“ (1924), „Kći umetnikova“ (1927/28), „Dvorište“ (1928), „Ženski akt“ (1929), „Sarajevo“ (1932), „Portret starice“ (1941), „Devojčica s lutkom“ (1928), „Dečak jaše lava“ (1929), „Apstraktni predeo“ (1920). Jedan je od osnivača i pripadnik slikarskih grupa „Oblik“, „Samostalni“ i „Nezavisni“. Redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti bio je od 1963.[4] Sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. U beogradskoj opštini Voždovac postoji ulica, koja nosi naziv Jovana Bijelića. Bjelićevi đaci[uredi | uredi izvor] Pedagoškim radom Jovan Bijelić je počeo da se bavi dok je službovao kao nastavnik crtanja gimnazije u Bihaću od 1915. do 1919. godine. Podučavanje u slikarskim veštinama je počeo 1917. godine dajući privatne časove 16-godišnjem Muhamedu Kulenoviću. Kada je prešao u Beograd, nastavio da se bavi pedagoškim radom, imao je privatnu školu iz koje je izašao čitav niz slikara koji su kasnije popularno zvani Bjelićevi đaci. Iz ove škole koja se nalazila u ateljeu Jovana Bijelića na tavanu II muške gimnazije, su izašli sledeći slikari, u prvoj grupi: Pavle Vasić, Đorđe Popović i Predrag Milosavljević, a kasnije u drugom krugu: Nikola Graovac, Ljubica Sokić, Danica Antić, Miomir Denić, Aleksa Čelebonović, Ristić, Čedomir Vasić, Stojan Trumić, Jurica Ribar, Bogdan Šuput, Bora Grujić, Bora Baruh, Milivoj Nikolajević, Dušan Vlajić, Olga Radosavljević. Ova škola je bila popularna među mladima koji su želeli da se bave likovnom umetnošću. Desetoro đaka „Bijelićeve slikarske škole“ je kasnije formirala slikarsku grupu poznatu pod nazivom „Desetoro/Desetorica“ i predstavljala je mlade jugoslovenske slikarske snage toga doba. Slikarska grupa „Desetoro“ je zajednički izlagala 1940. godine u Beogradu i Zagrebu. Grupu su sačinjavali: Danica Antić, Borivoj Grujić, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Ljubica Sokić, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović i Bogdan Šuput.[5] Iako po svom sastavu heterogena, grupa se sastojala od 2 žene i 8 muškaraca, bilo je tu akademskih slikara, sa drugim fakultetskim obrazovanjem, ali i slikara po vokaciji, pripadali su raznim društvenim slojevima od radništva, inteligencije do buržoazije. Zajedničko ovoj grupi je bilo to, što su svi bili slikari i đaci Jovana Bijelića. Neki od ovih umetnika su stradali u Drugom svetskom ratu, a oni koji su preživeli bili su značajni likovni stvaraoci u posleratnom periodu. Grupa „Oblik“[uredi | uredi izvor] Zajedno sa svojim kolegama Petrom Palavičinijem i Brankom Popovićem, Jovan Bijelić je 1926. godine formirao grupu „Oblik“ kome pristupaju: Petar Dobrović, Živorad Nastasijević, Toma Rosandić, Veljko Stanojević, Sreten Stojanović, Sava Šumanović i Marino Tartalja kao članovi osnivači, a kasnije ovoj grupi pristupaju: Ignjat Job, Zora Petrović, Ivan Radović, Mate Razmilović, Risto Stijović, arhitekt Dragiša Brašovan. Ova grupu su sačinjavali već afirmisani likovni umetnici. Pravila grupe su doneta na sednici od 8. novembra 1930. godine a Ministarstvo unutrašnjih poslova ih je potvrdilo 20. jula 1932. godine[6]. Formiranje grupe „Oblik“ imalo je presudan uticaj na afirmaciju i širi prodor savremenih umetničkih shvatanja i strujanja u beogradskom likovnom centru. Najznačajniji doprinos ovome je sigurno dao Jovan Bijelić koji ne samo da je bio osnivač nego i glavni stub ove grupe. Njegov smisao za pedagoški rad je i ovde odigrao značajnu ulogu. Uspeh ove grupe bio je ujedno i uspeh samog Jovana Bjelića. Umetnički opus[uredi | uredi izvor] Delo „Mrtva priroda” nastalo u periodu 1930—1940. godine. Deo je zbirke Istorije umetnosti Narodnog muzeja u Leskovcu Jovan Bijelić je bio veoma plodan stvaralac, ogledao se u raznim umetničkim disciplinama i tehnikama prema [6] iza umetnika su ostala dela: 981 slika u ulju, 103 akvarela, 52 pastela, 676 crteža, 19 ilustracija knjiga, 94 scenografije, 8 objavljenih pripovedaka i jedna u rukopisu i 1 prevod Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor] Jovan Bijelić je u toku svog života izlagao na blizu 200 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a samostalne izložbe su mu bile: 1919. Zagreb, Salon Ulrih, 1929. Beograd, Umetnički paviljon, 1932. Beograd, Umetnički paviljon, 1957. Beograd, Umetnički paviljon, 1957. Sarajevo, Umetnički paviljon, 1958. Ljubljana, Jakopičev paviljon, 1960. Bihać, Muzej AVNOJ-a i Pounja, 1961. Zrenjanin, foaje Narodnog pozorišta, 1964. Pančevo, Atelje mladih, 1968. Beograd, Muzej savremene umetnosti, 1968. Sarajevo, Umetnička galerija. Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Oktobarska nagrada;[7] Sedmojulska nagrada[7] Orden rada prvog reda[7] Nagrada Gece Kona (1936)[4] Počasna diploma na Svetskoj izložbi u Parizu (1937) [4] Nagrada Bihaća (1959)[4]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

Retko Ima posvetu inace jako lepo očuvano Др Петар Волк (Босански Петровац, 9. новембар 1931 — Београд, 4. децембар 2021) био је српски позоришни и филмски критичар, историчар и теоретичар словеначког порекла. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је 1931. године у Босанском Петровцу, завршио је 1949. године Гимназију у Бањој Луци.[1]Дипломирао је књижевност на Филозофском факултету у Загребу, а филмску и позоришну естетику докторирао 1971. године је у Прагу. Универзитет уметности у Београду доделио му је 1986. године докторат наука из области историје филма. Био је, поред осталог, директор Фестивала југословенског филма, Музеја позоришне уметности Србије и управник Југословенског драмског позоришта (1977-1981). На Факултету драмских уметности у Београду био је редовни професор и шеф Катедре за теорију и историју, председник управног одбора Института за филм. Био је у браку са глумицом Мирјаном Коџић. Отац је Маје Волк. Преминуо је 4. децембра 2021. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Дела (избор)[уреди | уреди извор] Аутор је преко 60 значајних књига о позоришној и филмској умјетности. Балада о трубама и маглама, Епоха Загреб, 1965. Естетика модерне анимације, Славија Београд, 1970. Слобода филма, Славија Београд, 1970. Опасне слике, Независна издања Београд, 1971. Моћ кризе, Институт за филм београд, 1972. Сведочење I, Независна издања Београд, 1973. Сведочење II, Књижевне новине Београд, 1975. Савремени југословенски филм, Институт за филм и Универзитет уметности Београд, 1982.[2] Позоришни живот у Србији 1944/1986, Београд, 1990. Позоришни живот у Србији 1835-1944, Факултет драмских уметности и Позоришни музеј Србије Београд, 1992.[3] Писци националног театра, Музеј позоришне уметности, Београд, 1995. Српски филм, Институт за филм Београд, 1997. Позориште и традиција (студије и есеји), Музеј позоришне уметности, Београд, 2000. 20. век српског филма, Институт за филм и Југословенска кинотека Београд, 2001. Жанка Стокић, Народно позориште, Београд, 2. допуњено издање, 203 стране. 2004. ISBN 978-86-84897-03-1.[4] Добрица Милутиновић, Београд : Народно позориште, (2. допуњено издање). 2005. ISBN 978-86-84897-09-3.. Миливоје Живановић, Народно позориште, Београд, 365 страна. 2006. ISBN 978-86-84897-13-0.. Између краја и почетка (Позоришни живот у Србији од 1986. до 2005. године), Музеј позоришне уметности Србије Београд, 2006. Добрица Милутиновић (Ниш, 11. септембар 1880 — Београд, 18. новембар 1956) био је српски глумац. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је у Нишу 11. септембра (30. августа по јулијанском календару) 1880. Детињство и рану младост је провео у Крагујевцу. Први позоришни ангажман је имао у нишком позоришту `Синђелић` јануара 1898. Покушавао је да пређе у Нови Сад, али је одбијен као туберкулозан. У децембру 1898. је ангажован у Београду.[1] Био је један од најталентованијих и најомиљенијих глумаца, члан Народног позоришта у Београду од 1899. до смрти. У пуној стваралачкој снази био је између два светска рата. Поводом 40-годишњице глумачког рада[2], у октобру 1937, одликован је Орденом Светог Саве III степена.[3] Наследни прстен му је предат 24. фебруара 1939.[4] (→ Добричин прстен) Још за живота, децембра 1939, откривена је његова биста у вестибилу Нишког народног позоришта.[5] Био је ожењен глумицом Јеленом Милутиновић, рођеном Петковић (1877-1935)[6], затим од 1938. својом домаћицом Меланијом Остојић[7][8]. Добрица Милутиновић као Краљ Лир 1924. у Народном позоришту у Београду Глумачке особине[уреди | уреди извор] Захваљујући ретком уметничком темпераменту, свом изгледу и гласу играо је херојске и романтичне улоге у позоришту, које су му донеле велико поштовање и популарност. Глумио је Ромеа, Дон Карлоса, Отела, Уријела, Хајдук Вељка, Максима Црнојевића, Цара Душана, Миткета у Коштани. Спада у глумце који су текст изговарали громким гласом, са великим патосом, а то је тада био обичај. Његов глас је снимљен и сачуван и налази се у фонотеци Музеју позоришне уметности Србије. Такође, у савремено доба издата је и лонгплеј плоча са преснимцима његових архивских звучних записа на плочама од 78 окретаја. Филмографија[уреди | уреди извор] Глумац | Селф | Глумац ▲ Дугометражни филм | Кратки филм 1910 1920 1930 1940 Укупно Дугометражни филм 1 0 0 1 2 Кратки филм 1 0 0 0 1 Укупно 2 0 0 1 3 Дугометражни филм Назив Улога 1911 Карађорђе Јанко Катић 1940-te ▲ 1947 Живјеће овај народ Ђед Вук Кратки филм Назив Улога 1911 Улрих Цељски и Владислав Хуњади Владислав Хуњади Селф ▲ ТВ серија кратки документарни Назив серије Назив епизоде 2015 Радиовизија Говори Добрица Милутиновић Награда Добричин прстен[уреди | уреди извор] Поштанска марка издата 2003. године. Године 1937, поводом 40-годишњице рада, додељен му је прстен који се, у истоветној копији, од 1980. додељује као престижна награда за животно дело српским глумцима и носи име Добричин прстен. Позориште у Сремској Митровици 1974. године добило је назив „Добрица Милутиновић` и редовно уз `Добричин прстен` додељује плакету са његовим ликом и именом лауреату ове награде. Види још[уреди | уреди извор] Добрица Милутиновић, међу нама Референце[уреди | уреди извор] ^ `Политика`, 16. апр. 1923, стр. 4 ^ `Време`, 15. окт. 1937 ^ Време, 18. окт. 1937. digitalna.nb.rs ^ `Политика`, 25. феб. 1939 ^ `Време`, 25. дец. 1939 ^ Животна драма славне „трагичарке“ Јелене Милутиновић („Вечерње новости“, 8. април 2016) ^ Време, 27. нов. 1938, стр. 7. digitalna.nb.rs ^ `Политика`, 27. нов. 1938

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vasilije Jordan - Josip Depolo Format: 26 x 32 cm, 264 str. Izdavač: Grafički zavod Hrvatske, 1982 Tvrdi povez Reprodukcije u boji Autori: Josip Depolo Patrick Waldberg Matko Peić Grgo Gamulin Saša Vereš Veno Zlamalik Ive Šimat Banov Radoslav Putar Jelena Uskoković Željo Sabol Stephane Rey Alain Bosquet J.M. Lo Duca Jacques Collard Monografija u odličnom stanju Vasilije Josip Jordan (Zagreb, 1. ožujka 1934. – Zagreb, 12. ožujka 2019.) bio je hrvatski akademski slikar, grafičar, kazališni scenograf i likovni pedagog.[1] Životopis Rodio se 1. ožujka 1934. godine u Zagrebu u obitelji slovenskih korijena. Školu primijenjene umjetnosti završio je 1953. godine. U Zagrebu je diplomirao na Akademiji likovnih umjetnosti u klasi profesora Ljube Babića. Za profesore je imao poznate umjetnike kao što su Krsto Hegedušić, Vjekoslav Parać, Vid Mihičić, Matko Peić i ine. Od 1960. započinje njegova profesionalna karijera samostalnog umjetnika. Prvi put je izlagao - s mladima - 1958. godine, dok je samostalno prvi put izložio svoja djela 1961. godine.[2] Bilo je to u Zagrebu u Gradskoj galeriji suvremene umjetnosti. Za tu je izložbu i sentimentalno vezan jer je na njoj upoznao svoju buduću suprugu.[3] Ukupno je samostalno izlagao više od stotinjak puta u domovini i inozemstvu. Likovni kritičari su ga uvrstili u slikare poetskog nadrealizma. Europski galeristi su ga prepoznali. Uvršten je u antologije figurativnog slikarstva 20. stoljeća. O njemu su pisali Giorgio Segato, Alain Bosquet, Stephane Rey, Paul Caso i ini. Članci o o Jordanovom slikarstvu izlazili su i u novinama kao što su to Le Soir i Le Figaro. Bavio se i grafikom i ostavio je iznimno brojne mape. Okušao se i u kazalištu kao scenograf. Napravio je scenografiju Verdijeve opere `Simon Boccanegra` u HNK-u Zagreb.[1] Bio je redovni profesor katedre za crtanje i slikanje na Akademiji likovnih umjetnosti. U istoj ustanovi bio je dekan. Sredinom 1990-ih skupa sa Stipom Sikiricom i Miroslavom Šutejom suosnivač Akademije likovnih umjetnosti u Širokom Brijegu gdje je bio i pročelnik studija za slikarstvo te dekan. [1] Ostavio je traga u sakralnoj umjetnosti: zagrebačkoj crkvi sv. Antuna izradio je četrnaest postaja Križnog puta, u zagrebačkoj kapeli sv. Dizme, crkvi sv. Frane u Splitu, crkvi sv. Marka na Plehanu, crkvi sv. Franje u Tuzli, župnoj crkvi u Osoru i dr. Djela su mu i u Vatikanskom muzeju sakralne umjetnosti. Autor je svečanog zastora Harmica u zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu. Zastor je izveo Rudi Labaš. Preminuo je 12. ožujka 2019. u 86. godini.

Naslov: Nesvrstani humanizam Rudolfa Bručija : kompozitor i društvo samoupravnog socijalizma Autor: Nemanja Sovtić Izdavač: Novi Sad : Matica srpska Godina izdanja: 2017, 493 str. : ilustr. ; 24 cm Povez: Broš. Latinica Stanje 4 Sadržaj: Predgovor (9-10). - Još-ne-autor između sećanja i recepcije (11-42): Damnatio memoriae? (11-24); Ekskurs: sećanja, motivi, anegdote (24-29); Eskurs: nostalgija, revizionizam i `građanski rat` sećanja (29-36); Metodološke smernice: kompozitor, ali još-ne-autor (36-42). - Autor kao stilsko jedinstvo (43-271): Opere i baleti (44-103); Kantate i oratorijumi (103-120); Solo pesma (121-139); Orkestarska muzika (139-165); Koncertantna dela (165-184); Gudački kvarteti i veći kamerni sastavi (184-205); Kamerna i solistička muzika (205-220); Muzika za harmoniku (220-238); Parametri muzičkog izraza / muzičke konstrukcije (239-257); Periodizacija (258-271). - Autor kao polje pojmovne/teorijske koherencije (272-317): Sećanja na detinjstvo i mladost (273-280); Organizacija, pedagogija i kulturna politika (281-287); Estetičke pretpostavke i poetički principi (288-307); Estetika u okruženju Rudolfa Bručija: Foht, Stefanović, Grlić (308-317). - Autor kao susret događaja (318-359): Metodološke smernice (318-330); Samoupravljanje kao nulta institucija (330-343); (N)i-(n)i nesvrstanost (343-350); Nesvrstani modaliteti kulture (350-359); Nesvrstani humanizam Rudolfa Bručija (359-369). Summary: Non-aligned humanism of Rudolf Bruchi: composer and the society of self-governing socialism (370-374). Citirana literatura (375-379). Bibliografija o Rudolfu Bručiju (380-385). - Prilog 1, Hronološki popis stvaralaštva (386-391). - Prilog 2, Odabrani napisi i intervjui (392-446): Dnevna štampa (392-402); Periodika (402-429); Autorski tekstovi (429-446). - Prilog 3, Odabrana arhivska građa (447-490). Registar kompozicija / sačinila Tatjana Pivnički Drinić (491-493). S8 Pogledajte ostale knjige,časopise i stripove u ponudi http://www.kupindo.com/Clan/bdenis/SpisakPredmeta http://www.limundo.com/Clan/bdenis/SpisakAukcija

KOMPLETNA 4 BROJA ZA SEZONU 1970/1971 Filmske sveske su časopis za teoriju filma i filmologiju INSTITUT ZA FILM 1970/1971 GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK DUŠAN STOJANOVIĆ 1970. Broj 1. Od urednika i izdavača. – Film i opažaj stvarnosti:- Čulni opažaj i film (Anri Valon); – Uvod za jednu fenomenologiju filma (Sadudin Musabegović); – Stvarnostni karakter filmskih projekcija (Andre Mišot van den Berk); – Osnovne osobine filmskog sveta (Etjen Surio); – Utisak stvarnosti u filmu: Fenomeni verovanja (Žan-Žak Rinijeri); – Film i stvarnost(Vladimir Petrić); – Studije o filmu: – Na stranputici neposrednog filma (Žan-Luj Komoli); – Strukture agresije u filmu (Noel Birš). Broj 2. Semiologija filma: – Film: Govor ili jezik (Kristijan Mec); – Neke bitne tačke filmske semiologije (Kristijan Mec); – Treći smisao (Rolan Bart); – Razgovor na semiološke teme: Rolan Bart (Mišel Delae i Žak Rivet); – Ejzenštejn i savremena strukturalna lingvistika (Vjačeslav Ivanov); – Teze za jednu teoriju filma (Dušan Stojanović); – Studije o filmu: – Sukcesivnost i simultanost u filmu (An Surio); – Aktivnost ili pasivnost filmskog gledaoca (Anri Ažel). 1971. Broj 3. Teorije dvadesetih godina:- Estetika filma (Boško Tokin); – Uvod u belo-crnu magiju (Alber Valanten); – Osnovi filmske umetnosti (Juri Tinjanov); – Muzika slika (Emil Vijermoz); – Problemi filmske stilistike (Boris Ejhenbaum); – Za jednu poetiku filma (Andre Levenson); – Psihološka vrednost slike (dr Rene Alandi); – Osnovni zakoni filmskog kadra (Viktor Šklovski); – Studije o filmu: – Povraćaj filmskog vremena (Žan-Žak Rinijeri); – Dileme: – Film: Jezik ili jezik (Dušan Stojanović). Broj 4. Debitanti: – Obavezna montaža po Bazenu (Milomir Marinović); – Studije o filmu: – Filmske funkcije kostima i dekora (An Surio); – Kosmička imaginacija u odnosima između dekora i kostima (Mari-Terez Ponse); – Zvučna dimenzija (Fransoa Gijo de Rod); – Muzika i film (Žan Žermen); – Animacija slikarskih dela i problemi filma o umetnosti (Anri Lemetr); – Fantastično i čudesno (Anri Lemetr); Poetski finalitet filma (Anri Ažel); – Ritam i jednoušnost (Etjen Surio); – Iz istorije filmskih teorija: – Umetnost filma i filmska montaža (Semjon Timošenko).

Odlično kao na slikama Riko Debenjak Razstava grafike 1953-1968 Riko Debenjak, a painter and graphic artist from Kanal, donated a collection of his graphic art to the town, which is exhibited in the gallery during the summer months, while throughout the year, the exhibition features works by various artists. Riko Debenjak Zoran Kržišnik Slovenački katalog Retko Riko Debenjak, slovenski akademski slikar in grafik, * 8. februar 1908, Kanal ob Soči, † 26. december 1987, Ljubljana. Riko Debenjak Portret Rojstvo 8. februar 1908[1][2][…] Kanal Smrt 26. december 1987[4][5][6] (79 let) Ljubljana Državljanstvo Flag of Yugoslavia (1946-1992).svg SFRJ Flag of Italy (1861–1946).svg Kraljevina Italija Flag of Hungary (1896-1915; angels; 3-2 aspect ratio).svg Avstro-Ogrska Poklic slikar, grafik, grafik Debenjak je bil eden vodilnih predstavnikov Ljubljanske grafične šole. Od prvih znanih Kraševk je razvil motive v abstraktne Drevesne skorje, Magične dimenzije. Sodeloval je na vseh pomembnejših razstavah grafike doma in v sosednjih državah, kasneje pa tudi v tujini; v Parizu, Haagu, Berlinu, Zürichu, Portogruaru, Atenah, Solunu, Carigradu, Ankari, Aleksandriji, Kairu, Londonu, Brightonu, Johannesburgu, Tokiu, Osaki, Riu de Janeiru, Buenos Airesu, Sao Paulu, New Delhiju, New Yorku itd. Debenjak je ostal eden od stebrov Ljubljanske grafične šole, izjemno marljiv delavec, poznavalec tehnik in posebnosti tiskanja, raziskovalec možnosti izrazov v grafikah. Življenje Uredi Riko Debenjak se je rodil kot sedmi izmed devetih otrok zidarskemu mojstru Jožefu Debenjaku in Jožefi, rojeni Košir. Rod izhaja iz vasi Debenje ob Idrijci. Domačija, po domače - Pri Bajerjevih - je stala ob desnem bregu Soče. Po rojstvu so ga krstili za Andreja, kasneje pa za Riharda, klicali pa Riko. Med 1. svetovno vojno je že kot otrok moral v begunstvo v Sv. Jurij pri Celju (današnji Šentjur), kjer je nadaljeval z obiskovanjem osnovne šole. V letih 1919 – 1923 je obiskoval realko v Ljubljani, naslednje leto pa učiteljišče v Tolminu. Ob začetku fašizma se je preselil k bratu Tonetu v Jugoslavijo, kjer je dobil službo pri železnici. Šolal se je v Beogradu, kjer je leta 1937 končal Umetniško šolo in nato še višji akademski tečaj slikarstva. Ob koncu študija je kot edini izmed vseh učencev razstavljal svoja dela skupaj s profesorji na Jubilejni jesenski razstavi, istega leta pa v Beogradu pripravil tudi svojo prvo samostojno razstavo, ki so jo obiskali tudi takratni slovenski predstavniki v beograjski vladi. Prodal je skoraj vse slike, dr. Korošec pa mu je pomagal, da je dobil jugoslovansko državljanstvo. Odpotoval je v Pariz, kjer je študiral dela velikih mojstrov, obiskoval tečaj na Academie de la Grande Chaumiere, navezal stike z Venom Pilonom in drugimi umetniki. Na začetku leta 1939 je razstavljal skupaj z jugoslovanskimi umetniki v galeriji Bernheim Jeune. Zaradi začetka 2. svetovne vojne je prekinil študij in se vrnil v Ljubljano, tu pa se je družil z umetniki v društvu Sedejeva družina in s skupino literatov imenovano Literarni klub, v kateri so bili Bogomir Magajna, Ivan Čampa, Jože Dular, Jože Kastelic in drugi. Naslednje leto je hudo zbolel; prijatelji so organizirali razstavo njegovih del v Jakopičevem paviljonu in mu z izkupičkom od prodanih slik omogočili zdravljenje v Zavodu sv. Jožefa. Po nasvetu zdravnika je odpotoval k prijatelju Ivanu Čampi v Novo vas na Bloško planoto. Po večjih zapletih z italijanskimi oblastmi in po tragični smrti Čampe se je vrnil v Ljubljano. Že leta 1943 je spoznal Božidarja Jakca ter se začel zanimati za grafiko. Naselil se je v ateljeju Riharda Jakopiča, kjer je tudi ustvarjal. Leta 1943 se je poročil z Berto Jakulin, profesorico klasičnih jezikov na Poljanski gimnaziji. Njegova poročna priča je bil Maksim Gaspari.[7] Delo Uredi Od leta 1937 do 1950 se je v glavnem posvečal slikarstvu. Iz tega obdobja so dela Moja mati, Goriška Madona, Nunska cerkev, Beli križ - Piran, portret Alojza Gradnika, itd. Ukvarjal se je tudi z ilustracijo literarnih del in objavljal karikature v Pavlihi pod psevdonimom RIDE oz. DERI. Izdelal je vrsto fresk (Muza dela v Vili Torkar, Primorje v restavraciji Rio v Ljubljani ...) ter oblikoval osnutke za poštne znamke. Avgusta 1945 je sodeloval na razstavi slovenskih primorskih umetnikov v Trstu in Gorici. Leta 1948 je kopiral srednjeveške freske v podružnični cerkvi v Prilesju pri Plavah, leta 1948 pa Mrtvaški ples v cerkvi sv. Marije na Škrilju pri Bermu. Istega leta je postal profesor za grafiko na Šoli za umetno obrt v Ljubljani in se začel ukvarjati z novimi grafičnimi tehnikami (barvno akvatinto, litografijo, jedkanico ...) Leta 1950 je bil izvoljen za docenta na Akademiji upodabljajočih umetnosti v Ljubljani. Leta 1957 je na povabilo grafika Friedlaenderja odšel v Pariz v njegov atelje, kjer je ustvaril vrsto grafik s kraškimi motivi ter grafični list Človek in prostor kot odmev na prvi človekov polet v vesolje. Leta 1960 je prevzel vodstvo katedre za grafiko na Akademiji za likovno umetnost v Ljubljani. Leta 1962 je bil izvoljen za rednega profesorja, 1965 imenovan za rednega profesorja, 1972/973 pa za prorektorja. Leta 1961 je bil izvoljen za predsednika umetniškega sveta Društva likovnih umetnikov Slovenije. V letih 1963 in 1964 je bil kot član Zveze likovnih umetnikov Jugoslavije tudi njen predsednik. Bil je tudi član jugoslovanske žirije na ljubljanski mednarodni grafični razstavi, član komisije za kulturne zveze s tujino v Beogradu, član mednarodnega društva XYLON. Od leta 1969 do leta 1973 je bil član Grupe 69. Leta 1973 se je upokojil, dokončal svoj najobsežnejši ciklus Magične dimenzije, ki je ponesel njegovo ime in ime ljubljanske grafične šole v svet. (Slovenska likovna zakladnica je dobila dela neprecenljive umetniške vrednosti: poleg znanih in priznanih iz vseh ciklov je dobila tudi najpomembnejša - Magične dimenzije; Riko Debenjak se je z njimi zapisal v zgodovino.[8]) Še vedno je organiziral samostojne razstave in sodeloval na skupinskih - tako doma, kot v tujini. Ponovno se je začel posvečati slikarstvu in ustvaril vrsto oljnih del, v glavnem s krajinskimi motivi in tihožitji. Kot profesor je na ljubljanski Akademiji vzgojil vrsto odličnih grafikov: Vladimirja Makuca, Andreja Jemca, Meška Kiarja, Janeza Bernika, Bogdana Borčiča, Janeza Boljko, Adrijano Maraževo, Danila Jejčiča, Borisa Jesiha, Lojzeta Logarja, Gorazda Šefrana, Dževada Hozo in Mersada Berberja.[9] “ Riko Debenjak ni samo v našem okviru začetnik pomembne nove grafične šole, temveč tudi v mednarodnem strokovnem svetu često imenovan med piloti, gradniki sodobne svetovne reproduktivne grafike.[10] ” ——Zoran Kržišnik Samostojne razstave Knjižne ilustracije Uredi Bogomir Magajna, Zaznamovani: knjiga novel (COBISS) (Literarni klub, Ljubljana, 1940) Filip Terčelj, Vozniki (COBISS) (Sodalizio S. Ermacora, Gorica, 1940) Ivan Čampa, Mlin v grapi: idilična povest (COBISS) (Literarni klub, Ljubljana, 1940) Severin Šali, Srečavanja s smrtjo (COBISS) (Ljudska knjigarna, Ljubljana, 1943) Bogomir Magajna, Oživeli obrazi (COBISS) (Klas, Ljubljana, 1943) Matjaž Kunčič, Matjažek: pesmi za mladino (COBISS) (Nova založba, Ljubljana, 1943) Jeremijeve žalostinke, prevod: Simon Gregorčič (COBISS) (Ljudska knjigarna, Ljubljana, 1944) Emilijan Cevc, Preproste stvari (COBISS) (Nova založba, Ljubljana, 1944) Alojz Gradnik, Pesem o Maji (COBISS) (Narodna tiskarna, Ljubljana, 1944) Partizanski napevi (COBISS) (Propagandna komisija pri IOOF, Ljubljana, 1945) Simon Gregorčič, Izbrane pesmi Simona Gregorčiča (COBISS) (Slovenski knjižni zavod, Ljubljana, 1946) Daniel Defoe, Življenje in čudovite prigode pomorščaka Robinzona Kruzoa (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1946) Petar Petrović Njegoš, Gorski venec (COBISS) (Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1947) France Bevk, Tonček: povest (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1948) Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Taras Bulba (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1948) Valentin Petrovič Kataev, Blešči se jadro mi samotno: roman (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1948) France Bevk, Mati (COBISS) (Tiskarna Družbe sv. Mohorja, Celje, 1949) Victor Hugo, Gavroche (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1949) France Prešeren, Uvod h Krstu pri Savici (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1950) Fedor Ivanovič Tjutčev, Pesmi (COBISS) (Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1951) Franc Ksaver Meško, Mladim srcem. Zv. 5 (COBISS) (Družba sv. Mohorja, Celje, 1951) Alojz Gradnik, Primorski soneti (COBISS) (Lipa, Koper, 1952) Alojz Gradnik, Harfa v vetru (COBISS) (Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1954) Bogomir Magajna, Zgodbe o lepih ženah (COBISS) (Lipa, Koper, 1955) Ivan Čampa, Ivje se iskri (COBISS) (Lipa, Koper, 1962) Miroslav Krleža, Kervave kronike glas (COBISS) (Liber, Zagreb, 1971/72) Ludvik Zorzut, Ptička briegarca (COBISS) (Mohorjeva družba, Celje, 1974) Grafične mape in serijske izdaje grafik Avangarda neoavangarda slovenacka umetnost katalozi grupa oho exat 51

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Richard Felix Raine Barker (7. svibnja 1917. - 11. srpnja 1997.) bio je engleski novinar, dramski kritičar i povjesničar. Poznat je po tome što je bio najmlađi dramski kritičar na Fleet Streetu. Biografija Barker je rođen u Londonu 7. svibnja 1917. [1] kao sin arhitekta Anthonyja Rainea Barkera i njegove supruge, fotografkinje Patricie Russell [2]. Školovao se u školi Felsted prije nego što je pohađao školu Choate u Connecticutu kao dio programa razmjene učenika.[3] Oženio se Antheom Francis Gotch 1950. godine.[4] Felix Barker umro je 11. srpnja 1997. [1] Karijera Barker je započeo svoju karijeru u kasnim tinejdžerskim godinama izvještavajući za Evening News. Dva dobro prihvaćena članka, jedan o školskom životu, a drugi o požaru u Crystal Palaceu 1936. [1], donijeli su mu tjednu kolumnu kao amaterski dramski kritičar novina u dobi od 19 godina, što ga čini najmlađim dramskim kritičarom koji je radio na Fleet Streetu. [4] Tijekom Drugog svjetskog rata služio je kao vojnik, a kasnije i narednik u Gordon Highlandersima gdje je pomagao u vođenju kazališne zabavne skupine Balmorals. Nakon rata ponovno se pridružio Večernjim novostima, postavši pisac priloga 1946., zamjenik dramskog kritičara kasnije te iste godine, a glavni kritičar 1958..[4] Godine 1960. Barker je proširio svoj rad na filmsku kritiku, što ga je učinilo jednim od rijetkih kritičara u to vrijeme koji su radili i na kazalištu i na filmu.[2] Postao je predsjednik The Critics` Circle 1974. Tijekom svoje karijere kritičara, Barker se također afirmirao kao pisac i povjesničar, objavljujući djela kao što su The Oliviers (1953), The House that Stoll Built (1957), London: 2000 godina grada i njegovih ljudi (1974., s Peterom Jacksonom), London kakav je mogao biti (1975., s Ralphom Hydeom), [4] i Povijest Londona u kartama (1990., s Peterom Jacksonom). Njegova posljednja knjiga bila je Edwardian London, objavljena 1995. [2] Posthumno je izdano izdanje Londonskog topografskog društva pod brojem 167, što predstavlja još jednu važnu suradnju s umjetnikom Peterom Jacksonom, pod naslovom The Pleasures of London (2008.), a uredile su ga Ann Saunders i Denise Silvester-Carr. U mirovini je živio u Benendenu u Kentu gdje je uredio zemljište kuće Wealden Hall iz 15. stoljeća koju je njegov otac Anthony Raine Barker temeljito obnovio iz 1930-ih. Imao je dvoje djece, Kenta Barkera (1953–) i Maxine Barker (1956–1992).

Nikola Suica - Leon Koen 1859-1934 Jugoslovenska galerija umetnickih dela, Beograd, 2001. Mek povez, veliki format, 80 strana, bogato ilustrovano. RETKO! Leon Kojen Leon Koen (Beograd, 1859 – Vršac, 15. maj 1934) bio je srpski slikar. Najznačajniji je predstavnik simbolizma u Srbiji. Biografija Leon Koen je rođen u Beogradu 1859. godine [1]. Porodica Koen je stara beogradska porodica. Njihovi preci nastanili su se u njemu još u sedamnaestom veku. U matičnim knjigama jevrejske opštine sefardskog reda bilo je zabeleženo da je je porodica Koen imala šest sinova: Davida, Isaka, Arona-Aleksandra Popovića, Jakova, Morena-Miki i Leona i jednu ćerku Lunu(?).[2] Koenov otac Aron bio je trgovac (rođen 1824. godine u Sofiji), a majka Sara (rođena 1841. godine u Beogradu). Porodica Koen bila je vrlo skromna. Živeli su u jevrejskoj četvrti Jalija kraj Dunava (Dorćol). Bili su tihi, siromašni ljudi, bez velikih prohteva. Živeli su od svog rada i pomagali uvek jedni druge. Leon Koen je detinjstvo proveo u kući svojih roditelja. Braća i sestra su ga mnogo voleli, pogotovu što je bio najmlađi. Na Leonov život i razvoj mnogo je uticao njegov najstariji brat David, koji je bio pravnik, pisar Vojnog suda, a kasnije advokat. U Prvom svetskom ratu David je bio oficir i kao vrlo poverljiv i pouzdan održavao je kontakte sa Vojvodom Mišićem, Pavlom Jurišićem i Vojvodom Stepom Stepanovićem.[3] David je bio poznat po rodoljubivim „Besedama srpskoj omladini Mojsijeve veroispovesti” i po drugim patriotskim spisima u kojima je veličao misiju Srbije na Balkanu.[4] Zbog veličanja Srbije, Bugari su ga ubili u Nišu za vreme okupacije.[5][6] Leon Koen je osnovnu školu završio na Dorćolu, kao i nekoliko razreda beogradske realke.[7] Zbog siromaštva, roditelji nisu mogli da ga školuju do kraja. Prema porodičnom zahtevu prešao je na učenje najpre trgovačkog, a zatim i krojačkog zanata. Izvesno vreme radio je kao krojački kalfa u trgovini Gutman u Beogradu .[8] U ovom periodu počelo je da ga interesuje slikanje i umetnost. Često je posle posla odlazio na Univerzitet da sluša predavanja Mihaila Valterovića, Svetislava Vulovića, Ljubomira Nedića, Đorđa Milovanovića i Bogdana Popovića.[8] Predavanje profesora Velike škole Svetomira Nikolajevića „Pred Šekspirom„ bilo je presudno da Leon Koen napusti krojački zanat i da se posveti slikarstvu.[9] Prvi pokušaj da nešto dokuči iz tajne o umetnosti, o umetničkom izrazu, potražio je u samom Beogradu, u školi slikanja kod Steve Todorovića 1881/1882. godine.[2] Za materijalno neobezbeđenog Koena učenje kod Todorovića nije bilo lako. Danju je crtao i posećivao predavanja, a noću radio za opstanak. Školovanje i život u Minhenu Krajem 1882. godine odlazi prvi put u Minhen na školovanje.[10] Svoju prvu školsku godinu 1882/1883 još mlad i omamljen novom sredinom, dosta je dobro materijalno izdržao. Finansijski su mu pomagali brat David, neki prijatelj iz Beograda, srpski konzul u Minhenu Hajim Davičo i Jevrejska crkvena opština, koja mu je slala dva dukata mesečno.[11] Posle jednogodišnjeg boravka u Minhenu, po povratku u Beograd, odlazi kod profesora Velike škole, kasnije akademika Đorđa Milovanovića na usavršavanje slikarstva.[12] Godinu dana kasnije Milovanović mu je izdao pismenu preporuku u kojoj ga hvali kao „mladića veoma vrednog i talentovanog”, i preporučuje mu da svoje slikarsko školovanje nastavi u Minhenu. U proleće 1884. godine upisuje se na pripremni kurs Antičke klase (Antikenklasse) pri Minhenskoj Akademiji likovne umetnosti.[1] Na kraju prve godine učenja na Akademiji izdato mu je svedočanstvo da je vredan, da pokazuje uspeh, usled kojeg zaslužuje svako priznanje. Na osnovu ovakvog uspeha oslobođen je plaćanja pola školarine. Živeo je skromno i svega se odricao samo ne boja i slikanja. Međutim, novčana pomoć koju je dobijao iz Beograda nije bila dovoljna, tako da je 31. oktobra 1884. godine uputio molbu Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova da mu dodele stipendiju.[13] Pošto ova molba nije odmah rešena, brat David je krajem decembra 1884. godine uputio novu molbu i priložio je uverenja Steve Todorovića i Đorđa Milovanovića (učitelji crtanja Leona Koena), kao i originalno svedočanstvo profesora minhenske akademije. Ministarstvo prosvete i crkvenih poslova odobrilo je 4. maja 1885. godine državnu stipendiju Leonu Koenu, pod uslovom da redovno šalje izveštaje o svom školovanju i napredovanju.[14] Radoznao i veliki radnik, i na Univerzitetu i Minhenu, kao vanredni slušalac, posećivao je predavanja iz psihologije, istorije umetnosti i filozofije.[8] U tom periodu izradio je i svoje prve slike Nalaženje Mojsija (1885) i Noć (1886). Međutim, duševno se razboleo, tako da je u školskoj godine 1885/1886. duže vreme odsustvovao. Uprkos bolesti uradio je dvadesetak skica i svoju treću sliku Đurađ Branković. Godine 1887. Koen upisuje Prirodnu klasu (Naturklasse) kod profesora Ludviga Herteriha, jednog od predstavnika starije minhenske secesije.[13] U školskoj godini 1887/1888. Koen i dalje radi na crtanju akta i portreta, uči perspektivu i anatomiju. Pod utiskom Šekspirove tematike i potrebe da slika karaktere, uradio je kompozicije Hamlet, Kralj Lir , Ričard III . Koen, pun planova i želje da nastavi učenje, ohrabren dobrim preporukama, podnosi novu molbu za produženje stipendije. Pomoć mu je odobrena samo do septembra 1889. godine. Nakon tog perioda, profesori u Minhenu preporučuju mu prelazak na Komponierschule, poslednji kurs na akademiji. Koen se obraća Ministarstvu prosvete tražeći uvećanu stipendiju, kako bi bio u mogućnosti da plaća skupe modele i boje. U nesporazumu sa Ministarstvom prosvete zbog „neljudskog tona” i molbe za povećanje stipendije, odlukom Ministra prosvete, oduzima mu se novčana državna pomoć 1890. godine.[15] U toj žučnoj raspravi sa Ministarsvom, Koen je doživljava pravi duševni slom, tako da se u Beograd vraća iscrpljen i slomljen. Odveden je u duševnu bolnicu, gde se lečio tri meseca. Posle oporavka u pomoć mu priskače brat David, koji pronalazi finansijska sredstva i omogućava mu povratak u Minhen 1891. godine. U Minhenu se družio sa našim umetnicima. Na umetničkoj akademiji studirali su: Nadežda Petrović, Miloš Tenković, Rista Vukanović, Simeon Roksandić, Milan Milovanović, Dragoljub Pavlović, Dragomir Glišić, Vojislav Stefanović, Marko Murat i Stevan Aleksić.[16] Vreme između 1893. do 1898. godine označava drugi period Koenovog rada. Bez zvanične pomoći, upućen samo na porodična sredstva, Koen je to vreme proveo i teškoj novčanoj oskudici. Upravo su te godine bile godine njegovog napornog rada, vreme u kojem je ostvaren i njegov najveći uspeh. Sarađuje sa Beogradom i u književno političkom listu „Ogled” objavljuje u dva nastavka, odlomak dela Tako je govorio Zaratrusta od Fridriha Ničea (broj 3. i 4. 1894. godine.).[17] Bio je to prvi prevod ovog poznatog dela na srpski jezik. Tekst je potpisan sa L. Izložbe i nagrade Proleće, 1902. Krajem 1896. godine doživeo je veliki uspeh. Njegova slika Josifov san nagrađena je Srebrnom medaljom Akademije.[18] Sledeće godine (1897) sa ovom slikom učestvuje na Međunarodnoj izložbi u Staklenoj palati (Glaspalastu) u Minhenu i na Bijenalu u Veneciji.[19] Najviše je slikao motive iz Starog zaveta i religijske sadržine: Josifov san, Car Solomun, Car Baltazar, Mojsije, Raj, Adam i Eva, Večiti Juda; zatim teme iz srpske istorije: Usamljeni grobovi, Đurađ Branković; likove iz grčke mitologije: Apolo s muzama, Haron; od literature: Hamlet, Ričard III; kao i simbolični alegorijski motivi Jesen, Amor universal, Dvoje idealnih s genijem.[19] Prvu samostalnu izložbu priredio je 1898. godine u Beogradu, u zgradi Stare skupštine.[20] Bila su izložena trideset i četiri rada. Nagrađena slika Josifov san, probudila je veliko interesovanje. Posle izložbe Leon Koen je padao u sve veću nervnu rastrojenost i teška bolest se sve više približavala. Na Svetskoj izložbi u Parizu, maja 1900. godine predstavlja se slikama Otmica devojke i Josifov san. Pored Leona Koena na ovoj značajnoj manifestaciji od jugoslovenskih umetnika bili su: Paja Jovanović, Đorđe Jovanović, Đorđe Krstić, Marko Murat, Rista Vukadinović i drugi. Tih godina počinje i rad na ciklusu slika „Tragedija i trijumf čovečanstva”, zamišljenom u alergijskim prizorima života transponovanog odnosa čoveka u prirodi.[21] Tokom boravka u Minhenu aktivno se uključuje u umetnički život u kojem postepeno postaje cenjen među kolegama i kritičarima. Druži se sa Francom fon Stukom (Franz von Stuck), velikanom minhenskog simbolizma, Fricom fon Udeom (Fritz von Uhde), kritičarem, kao i sa studentima iz slikarske škole Antona Ažbea, Nadeždom Petrović.[22] Upoznaje Vasilija Kandinskog s kojim izlaže s novoosnovanim likovnim udruženjem „Phalanx” 1902. godine. U Minhenu upoznaje jednu ženu, nemačku jevrejku, Jozefinu Simon, koja je ispunjavala njegov nemirni život.[23] Godinama je stanovao kod nje i njene majke, i sanjao o zajedničkom životu sa njom. Međutim, njegova ljubav se držala po strani i otvoreno ga ucenjivala. Kao preduslov za venčanje, tražila je da Koen proda sve svoje slike. To je pogoršalo njegovu nervnu rastrojenost. Kasnije se Leon Koen oženio sa njom, ali tada je već bio dosta bolestan. Na žalost, usled pogoršanja zdravstvenog stanja stvaralaštvo Leona Koena prekida se 1905. godine. Njegove slike i radovi pojavljuju se 1909. godine na izložbi srpskog udruženja „Lada”, kao i 1912. godine u Zagrebu na Četvrtoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi gde je sa udruženjem srpsko-hrvatskih umetnika „Medulić” predstavljen dvema slikama: Zemaljski raj i Prolećna simfonija.[24] Dok se on lečio, njegova žena je jednu po jednu njegovu sliku prodavala. Tako im se zauvek izgubio trag. Prvi svetski rat zatiče Leona Koena u Minhenu. On je u sve većim materijalnim neprilikama, a napušta ga i žena koju je mnogo voleo. Godine 1915, tragično gine njegov brat David, verni pratilac Leonovih umetničkih i životnih kriza. Posle Prvog svetskog rata, kao teškog duševnog bolesnika, prijatelji uspevaju da ga vrate u Beograd. Sve njegove slike iz kuće u Minhenu doneli u u rodni grad. Od 1920. do 1926. godine smešten je u beogradsku duševnu bolnicu.[25] Otpušten je par dana pre otvaranja svoje izložbe. Na retrospektivnoj izložbi održanoj u školi Kralja Petra kod Saborne crkve u Beogradu 3. maja 1926. godine, prikazano je četrdeset sedam Koenovih radova, slika, skica i studija.[26] Za izložbu je zaslužan njegov prijatelj, publicista David Pijada, koji je prikupio sva njegova dela. U želji da se slike Leona Koena sačuvaju kao kulturno dobro beogradskih Jevreja, Jevrejska sefardska opština otkupila je sva dela od njegove braće, prijatelja, rodbine i ukrasila prostorije Jevrejskog doma.[21] Duševno stanje mu se nije menjalo, pa je smešten na kućnu negu u Vršac, kod Darinke Petrović, rođene Kašanski, januara 1931. godine.[27] Troškove boravka plaćala je Jevrejska crkvena opština. Leon Koen umire od staračke iznemoglosti 15. maja 1934. godine u Vršcu.[28] Sahranjen je dva dana kasnije na Jevrejskom groblju u Beogradu. Posle smrti, Jevrejska sefardska veroispovedna opština u Beogradu priredila je od 23. septembra do 2. oktobra 1934. godine, u Velikoj i Maloj sali Jevrejskog doma, komemorativnu izložbu njegovih dela.[26] Godinu dana posle njegove smrti 16. februara 1935. godine u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, organizovana je velika retrospektivna izložba njegovih dela.[29] Ponoseći se svojim velikim umetnikom Jevrejska sefardska veroispovedna opština u Beogradu podigla je i otkrila spomenik Leonu Koenu na jevrejskom groblju 24. oktobra 1937. godine.[30] Prvi put posle 1935. godine, organizovana je izložba slika Leona Koena u Jugoslovenskoj galeriji umetničkih dela u Beogradu oktobra 2001. godine, gde su prikazane sve sačuvane slike.[31] Spisak radova Josifov san, ulje, original 3x4. Predstavlja Josifa sa stadom ovaca. Leži na polju. U snu mu se javljaju: otac kao sunce, majka kao mesec i braća kao zvezde. Usamljeni grobovi, ili Otmica. Ulje. Dimenzija oko 4x3.. Slika iz narodnog života, po pesmi Vojislava Ilića, u kojoj se iznosi žrtva turskog varvarstva, kada dahije Sali-Age zvorničkog ubijaju nejakog Jovana i nasilno odvode u harem njegovu sestru Jovanu. Večiti Juda I. Original. Ulje. Predstavlja pogruženog starca, sede razbarušene kose. To je večiti lutalica i prognanik sa štapom u ruci. Traži smrt i nigde je ne nalazi. Raj. Original. Ulje. U pejzaž su ubačeni stubovi. Slika bogata u boji. Apolo s muzama. Original. Ulje. Muze slušaju svirku Apola među arkadama, kao pod pergolom. Sara Martin I. Original. Ulje. Predstavlja jevrejsku misionarku koja posećuje zabludele osuđenike i pokušava da ih čitanjem tekstova iz biblije povrati na pravi put. Ričard III. Original. Ulje. Predstavljen je kako ga uznemiravaju duhovi nevinih srodnika koje je pobio. Amor universalis. Original. Ulje. Komponovao pejzaž sa balustradama. Nedovršena slika. Umetnikov san. Original. Ulje. Par idealnih sa genijem ljubavi. Jesen, I I varijanta, pejzaž, ulje. Simbolična kompozicija tragedije i trijumfa čovečanstva. U prvom planu levo genije smrti drži i ruci peščani časovnik, kojim odbrojava poslednji trenutak života; u drugoj ruci drži srp, kojim kosi sve u prirodi. Haron I. Original. Ulje. Prevozi čamcem dvoje mladih zaljubljenih, koje prati anđeo ljubavi. Akt ženski, u prirodnoj veličini, ulje. Adam i Eva, skica, ulje. Car Solomun. Original. Ulje. Slika nestala pre 1941. godine. Ne zna se kako je komponovana. Car Solomun. Original. Pastel. Sedi umorno na tronu u purpurnoj odeći. Levo iza njega šuma, pejzaž; desno iznad Solomuna arhitektura. Car Baltazar. Original. Ulje. Kompozicija sa više figura. Razbojništvo na vodi. Skica rađena uljem crno belim, slična kompozicija kao Otmica. Starac kraj mora. Ulje. Skica. Pejzaž slikan kao snažan kolorističi sfumator, sve u magli. Mojsije u kovčegu i faraonova kći. Skica. Ulje Portret umetnikove žene. Ulje. Obučena u crvenu haljinu sa belom kragnom i crnom mašnom. Portret umetnikove majke. Ulje. Portret umetnikove sestre. Ulje. Portret umetnikove žene u sivom. Ulje. Portret žene. Skica. Portret muškarca. Skica Proleće I. Ulje. Nedovršena slika. Predstavlja praskozorje, kad još konture objekata nisu jasne. Žena koja se moli u tamnici. Studija. Ulje. Dete pri spavanju. Ulje Pejzaž Portret Dantea Đurađ Branković. Ulje. Velika kompozicija. Original po svojoj prilici nije nikad dospeo u zemlju.. Fotografiju ovog rada poslao Ministarstvu prosvete još 1866. godine. Noć. Crtež ugljenom. Hamlet. Ulje. Velika kompozicija. Nahod Mojsijev. Ulje. Original ostao u Minhenu Kain i Avelj. Ulje Portret mladog Italijana. Ulje. Portret sestre Italijana. Ulje. Portret sestre Leona Koena. Ulje. Portret Santa Simanovića. Zeta Leona Koena. Ulje. Lov na lavove. Ulje. Borba na moru. Ulje. Turci otimaju Srpkinje za harem. Ulje. Autoportret Leona Koena. Ulje (40cm x 52cm). Otkupio Narodni muzej u Beogradu. Autoportret Atanasija Todorovića. Ulje. Otkupio Narodni muzej u Beogradu. Vizija. Ulje. Otkupio Narodni muzej u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dinko Davidov (Sivac, 4. oktobar 1930 — Beograd, 18. maj 2019) bio je srpski i jugoslovenski istoričar umetnosti i redovni član SANU.[1] Biografija Rođen je 4. oktobra 1930. godine u Sivcu (Bačka). Osnovnu školu završio je u Staparu. Diplomirao je na katedri za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, a doktorirao na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Bio je kustos Galerije Matice srpske od 1965. do 1978, naučni savetnik Balkanološkog instituta SANU od 1979. i direktor Galerije Srpske akademije nauka i umetnosti od 2001. do 2009. U tom periodu u Galeriji SANU je priređeno 40 izložbi sa katalozima, a 24 kataloga potpisao je kao urednik. Autor je izložbe i posebnog izdanja kataloga „Svetogorska grafika” (Beograd 2004).[2] Osnovna oblast rada akademika Davidova bila je srpska umetnost od 17. do 19. veka. Za dopisnog člana SANU izabran je 2000. godine, a za redovnog 2006. Dobitnik je Vukove nagrade za nauku za delo „Sentandrejska saborna crkva” 2001. godine. Bibliografija Autor je knjiga `Sentandreja - srpske povesnice` (2011), `Pomeni davnih seoba - znamenja srpske povesnice` (2017), `Totalni genocid` (2019). Priredio je više značajnih izdanja, između ostalih, „Srpska grafika XVIII veka - nova saznanja” (1986), „Manastir Šišatovac” (1989) i „Postvizantijska umetnost na Balkanu” (2003).

Milo Milunovic - Grafike Tekstovi Simone Cupic, Mila Milunovica Atlas banka, Beograd, 2002. Mek povez, veliki format, 72 strane. RETKO! Milo Milunović (Cetinje, 6/18. avgust 1897 — Beograd, 11. februar 1967) bio je jugoslovenski slikar, likovni kritičar i univerzitetski profesor. Jedan je od osnivača i prvih nastavnika Akademije likovnih umetnosti u Beogradu (1937). Biografija Milo Milunović, Ribe na gradelama, 1966. Milo Milunović, rad Petra Omčikusa. Školovao se na Cetinju, Monci (1906) i Skadru, (1911), a umetnost je učio u Firenci (1914 — 1916) i Parizu (1919 — 1922) kada se upoznaje sa delima Pola Sezana. U Zagrebu živi i slika od 1924. do 1926. Ponovo odlazi u Pariz 1926. i ostaje do 1932. godine gde slika i izlaže na samostalnim i grupnim izložbama. Doseljava se u Beograd 1932. u kome živi do 1946. Od 1937. do 1946. radi kao profesor Akademije likovnih umetnosti. Posle Drugog svetskog rata od 1946. do 1948. živi na Cetinju gde sa Petrom Lubardom osniva Umjetničku školu u kojoj je i predavač. Konačno se doseljava u Beograd 1948. gde ostaje do kraj života. Iste godine mu se dodeljuje zvanje majstora-slikara da bi upravljao „Državnom majstorskom radionicom likovne umetnosti“ u kojoj je održavao tečajeve za slikare postdiplomce. Od 1952. do kraja života bio je redovni profesor Akademije likovnih umetnosti. Bio je od 1950. dopisni a od 1958. redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu izabran je 1966. godine. Prvi put je samostalno izlagao 1918. godine u Osijeku i Cetinju, a od 1919. izlagao je na mnogobrojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Dobio je prvu nagradu na konkursu za slikarske i vajarske radove u novoj zgradi skupštine 1936.[1] Bio je član grupa „Dvanaestorica“ (1937—1938) i „Samostalni“ (1951 — 1955). Od 1939. do 1964. godine pisao je i likovnu kritiku u „Politici“, „Umetničkom pregledu“, „Književnim novinama“ i dr. Sa slikarkom Olgom Bogdanović imao je sina, vajara Nikolu Milunovića (1935-2016)[2]. Slikarstvo Glavno obeležje slikarstva Mila Milunovića je precizna kompozicija i prefinjen kolorit. Iako je tokom ukupnog opusa ostao privržen figurativnom slikarstvu, pokatkad se približavao asocijativnoj apstrakciji, ali nikada nije potpuno zakoračio u bespredmetnu plastičku predstavu. Krajem četvrte decenije Milunović je ušao u interpretiranje forme na impresionistički način, sa dosta svetla i hromatskih rešenja baziranih na valerskim vrednostima prelivenih po površini platna. Poslednji period bio je karakterističan po pojavi ekspresionističkih elemenata, ali ponovo ne striktnih već pre kao jedna nova ideja koja mu je nadalje otvarala nove puteve meditativnog slikarskog kretanja. To su teme donete iz osunčanog mediteranskog područja, pune svetla i kolorita, kompoziciono uravnotežene i precizno definisane kao jasni autorski rukopis koji je Milu Milunoviću definitivno odredio jedno od najznačajnijih mesta u srpskom slikarstvu tog perioda. Samostalne izložbe (izbor) 1918 Bioskop „Uranija“, Osijek, Cetinje 1922 Novi univerzitet, Beograd 1928 Galerija Karlo, Pariz 1929 Galerija Karlo, Pariz 1932 Galerija Karlo, Pariz, Ratnički dom, Beograd 1954 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1955 Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1958 Tribina mladih, Novi Sad, Muzej primenjene umetnosti, Beograd 1959 Muzej primenjene umetnosti, Beograd 1960 — 1961 Sala Saveza likovnih umetnika Sovjetskog Saveza, Moskva 1961 Umjetnički paviljon, Titograd, Galerija Doma JNA, Beograd 1962 Hol Doma JNA, Niš 1963 Foaje Oblasnog narodnog pozorišta, Priština, Gradska loža, Zadar, Moderna galerija, Rijeka 1963—1964 Galerija Kulturnog centra, Beograd Posthumne 1964 Rabotnički dom, Skoplje 1965 Galerija umjetnina, Split, Fiskulturna sala Osnovne škole, Budva 1965—1966 Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1967 Galerija Kulturnog centra, retrospektiva, Beograd 1970 Likovni salon Centra za kulturu i umetnost Narodnog sveučilišta „Božidar Maslarić“, Osijek, Likovni salon, Vrbas 1979 Narodno pozorište Zemun 1981 — 1982 Galerija Gradske većnice, Prag, Dom kulture, Bratislava 1983 Narodni muzej - Kabinet grafike, Beograd 1986 Narodno pozorište, Tuzla, Galerija „Josip Bepo Benković“, Herceg Novi 1986—1987 Narodni muzej, retrospektiva, Beograd 1990 Galerija „Josip Bepo Benković“, Herceg Novi 1991 Galerija ULUS, Beograd 1993 JP Kulturni centar - Zavičajni muzej, Bar 1995 Atelje Pavlović, Budva 1997 Umjetnički paviljon, Podgorica, Galerija Gams, Cetinje, Galerija Cepter, Beograd 1997—1998 Galerija SANU, retrospektiva, Beograd, Plavi dvorac, Cetinje Bibliografija Studijski tekstovi i kritike (izbor) 1919 Petar Dobrović, Povodom izložbe jugoslovenskih umetnika u Parizu, Dan, 1. avgust, Beograd 1921 Rastko Petrović. Izložbe u Parizu, Zenit, br. 3, pp. 7-8, Zagreb-Beograd 1922 Petar Dobrović, Dve izložbe, Politika, 5. novembar, Beograd 1922 Jovan Dučić, Dva nova umetnika, Politika, 6. novembar, Beograd 1922 Gustav Krklec, Dva mlada, Riječ, br. 260, pp. 2, Beograd 1927 Sreten Stojanović, Uspeh Mila Milunovića, Misao, knj. XXV, sv. 1-2, pp. 109-111, Beograd 1927 Milan Kašanin, Šesta jugoslovenska umetnička izložba, Srpski književni glasnik, knj. XXI, pp. 530-534, Beograd 1930 Milan Kašanin, Izložba jugoslovenske umetnosti u Londonu, Srpski književni glasnik, knj. HHH, br. 7, pp. 538-541. Beograd 1932 Petar Dobrović, U odbranu naše likovne umetnosti, Vreme, 24. oktobar, Beograd 1935 Branko Popović, Osma jesenja izložba u Beogradu, Srpski književni glasnik, br. 7, 1. decembar, pp. 551-555, Beograd 1937 — 1938 Sreten Stojanović, izložba savremene jugoslovenske umetnosti u Rimu, Umetnički pregled, br. 1, pp. 26, Beograd 1937 Pjer Križanić, Izložba Dvanaestorice, Politika, 16. oktobar, Beograd 1938 Milan Kašanin, Druga izložba Dvanaestorice, Umetnički pregled, br. 12, novembar, pp. 376-379, Beograd 1942 Todor Manojlović, Uspela smotra likovne umetnosti, Srpski narod, 5. februar, Beograd 1945 Oto Bihalji Merin, Izložba likovnih umetnika Srbije, Borba, 22. juli, Beograd 1950 Rodoljub Čolaković, Nagrađenim umetnicima, Umetnost, br. 2, pp. 3-10, Beograd 1951 Miodrag B. Protić, Deset godina Udruženja likovnih umetnika Srbije, Lik, br. 2, Beograd 1952 Sreten Stojanović, O umetnosti i umetnicima, Prosveta, Beograd 1952 Momčilo Stevanović, Put srpskog slikarstva, Jugoslavija, sv. 6, pp. 79-86, Beograd 1952 Aleksa Čelebonović, Izložba „Samostalnih“, Borba, 29. jun, Beograd 1953 Milan Kašanin, Savremeni beogradski umetnici, Prosveta, Beograd 1954 Stanislav Vinaver, Pola veka jugoslovenskog slikarstva, Umetnost i kritika, 1. januar, Beograd 1954 Aleksa Čelebonović, Monumentalnost Milunovićevih slika, Borba, 20. juni, Beograd 1955 Miodrag B. Protić, Savremenici I, Nolit, Beograd 1955 Miodrag B. Protić, Crteži i skice Mila Milunovića, NIN, 20. novembar, Beograd 1956 Pavle Vasić, Jubilarna izložba crnogorskih umetnika, Politika, 28. septembar, Beograd 1957 Miodrag B. Protić, Od kubizma do apstrakcije, Jugoslavija, br. 14, Beograd 1956 Lazar Trifunović,Delo, br. 5-6, Beograd 1958 Katarina Ambrozić, Milova izložba, Književne novine, 6. jun, Beograd 1958 Danilo Kiš, Slikarski svet Mila Milunovića, Mladost, 29. oktobar, Beograd 1961 Lazar Trifunović, Povodom prvog trijenala likovnih umetnosti, NIN, 11. jun, Beograd 1961 Dragoslav Đorđević, Milo Milunović, Borba, 23. jun, Beograd 1962 Živojin Turinski, Diskusija. O slikarskoj materiji, Danas, 19. decembar, Beograd 1965 Aleksa Čelebonović, Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji, Jugoslavija, Beograd 1966 Pavle Vasić, Umetnost Mila Milunovića, Politika, 4. januar, Beograd 1966 Marija Pušić, Milo Milunović. Upečatljiva umjetnička vizija. Salon Muzeja savremene umjetnosti, Oslobođenje, 16. januar, Sarajevo 1967 Lazar Trifunović, Srpska likovna kritika, Srpska književna zadruga, Beograd 1967 Rodoljub Čolaković, Milo Milunović (1897-1967), Književne novine, 18. februar, Beograd 1968 Milan Kašanin, Umetnička kritika, Kultura, Beograd 1970 Miodrag B. Protić, Srpsko slikarstvo HH veka, Nolit, Beograd 1973 Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900-1950, Nolit, Beograd 1973 Miodrag B. Protić, Jugoslovensko slikarstvo 1900-1950, BIGZ, Beograd 1982 Sava Stepanov, Slikar mediteranske svetlosti, Misao, 35. januar, Beograd 1983 Vladimir Rozić, Likovna kritika u Beogradu između dva svetska rata, Jugoslavija, Beograd 1983 Dragutin Tošić, Jugoslovenske izložbe 1904-1927, Filozofski fakultet u Beogradu - Institut za istoriju umetnosti, Beograd 1987 Aleksa Čelebonović, Iza oblika, Nolit, Beograd 1992 Miodrag B. Protić, Nojeva barka I, Srpska književna zadruga, Beograd 1991 Zoran Markuš, Upotreba umetnosti. Oktobarski salon: slike Mila Milunovića, Politika, 21. novembar, Beograd 1996 Miodrag B. Protić, Nojeva barka II, Srpska književna zadruga, Beograd Eseji 1939 U čast Sezana, Umetnički pregled, br.2 pp. 33-37, Beograd 1939 Nekoliko reči o Predragu Milosavljeviću, Politika, februar, Beograd 1940 O pokretu i drugim važnim činjenicama u likovnoj umetnosti, Umetnički pregled, br. 3, pp. 65-71, Beograd 1941 Razmišljanja o slikarstvu, Umetnički pregled, br. 1, pp. 1-3, Beograd 1946 Povodom prve izložbe crnogorskih likovnih umjetnika, Pobjeda, 13. juli, pp. 11, Cetinje 1946 Naša likovna umjetnost juče i danas, Pobjeda, 15. decembar, pp. 5, Cetinje 1946 Uslovi za razvitak naše likovne umjetnosti, Stvarnost, br. 2-3, pp. 158-159, Cetinje 1950 Dve tri reči o umetnosti, Umetnost, br. 2, pp. 41-43, Beograd 1952 Izložba Petra Lubarde u Parizu, Stvarnost, br. 7-8, pp. 485, Cetinje 1952 Povodom izložbe Marka Čelebonovića, Svedočanstva, 31. maj, Beograd 1959 Eksperimenti u tanjiru, Ilustrovana politika, 17. novembar, Beograd 1960 Dobra umjetnička dela nose u sebi duboku istinu, Pobjeda, 13. novembar, pp. 8, Titograd 1962 O slikarskoj materiji, Književne novine, 30. novembar, Beograd 1964 Uslovi za razvitak naše likovne umjetnosti, Stvaranje, br. 2-3, pp. 158, Cetinje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Suradnici u ovoj knjizi prvenstveno se bave plodnim i bogatim životom koji je Olivier stvorio tijekom šezdeset godina na pozornici, na filmu i televiziji. Oni su prijatelji, kolege, mladi i stari - i neki kritičari - sa Sheridan Morley o tome što Olivier misli o kritičarima i oni o njemu. Kao i bilo koji drugi muškarac ili žena u ovom stoljeću, Olivier je postao dio svačijeg privatnog svijeta. Ne postoji izvanredna i cjelovita biografija - usprkos svim brojnim zapisima o njemu koji su napisani - iz jednostavnog razloga što je zbroj čovjeka, njegovog života i njegovog djela još uvijek prevelik da bi ga bilo koji pojedinac mogao obuhvatiti. Umjesto toga, ovdje nudim drugačiju vrstu života: dvadeset i dvije kratke biografije - dvadeset i tri ako uključimo crtež jakne Antonyja Shera. Svaki od njih otkriva oštru i privatnu percepciju, a neki od njih nisu prepoznatljivi iste osobe. Zamolio sam svakog suradnika da se usredotoči na određeni aspekt ili područje teme, tako da se radovi mogu rasporediti u tri dijela. Prvi, `Glumac`, uključuje ono što bi se moglo nazvati dobro odjevenim komadima; drugi, `Redatelj,` prikazuje subjekt malo déshabillé. Posljednji, `Čovjek`, vodi čitatelja, usuđujem se nadati, još dublje u misterij i nedokučivost ovog velikog glumca. Također sam pokušao ovu proslavu učiniti malo drugačijom od uobičajenog `Festschrifta` potičući suradnike da budu otvoreni i pošteni. Ovaj pristup, sa zadovoljstvom mogu izvijestiti, potvrđuje i sam subjekt u priči koju John Mortimer priča na početku posljednjeg djela. Neću izvlačiti Olivierove opaske iz konteksta, ali one su moj autoritet za ovu knjigu, kao i za cjelokupno biografsko pisanje. Iskrenost je najiskreniji oblik laskanja, istina najveći oblik slavlja. Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 20 tak recenica podvuceno malo hem malo obicnom grafitnom olovkom, nista strasno. Sve ostalo uredno! Glumac, reditelj, pedagog i jedan od najznačajnijih teoretičara pozorišne umetnosti 20. veka. Zajedno sa V. Nemirovič-Dančenkom 1898. osniva Moskovski hudožestveni teatar (MHT) koji postaje svojevrsna laboratorija glume u kojoj Stanislavski kroz praktičan rad sa glumcima i svojim učenicima počinje da stvara osnovne postulate „sistema“ glume kao umetničkog „preživljavanja“. Velike uspehe ostvario je postavkama dela A. K. Tolstoja, Čehova i Gorkog. U režiji i glumi pozorišni realizam razvio je do savršenstva, a MHT je postao pojam teatra realizma i produbljene psihološke interpretacije. „Sistem“ Stanislavskog, prevođen je na sve svetske jezike još tokom njegovog nastanka njegova univerzalnost i istinitost učiniile su ga nezaobilaznom literaturom svih velikana glume kao i budućih glumaca. „…ono o čemu ja pišem u svojoj knjizi ne odnosi se na jednu epohu i njene ljude, već na organsku prirodu svih umetnika svih nacionalnosti i svih epoha“. Konstantin Sergejevič Stanislavski (rus. Константин Сергеевич Станиславский; Moskva, 5. januar 1863 — Moskva, 7. avgust 1938) je bio ruski pozorišni glumac, teatrolog i režiser.[1] On je osnivač Hudožestvenog teatra u Moskvi 1898. i umetnički rukovodilac i ideolog tog pozorišta do kraja života 1938. Kao veliki pozorišni inovator imao je značajan uticaj na savremenike. Bio je široko prepoznat kao izvanredan karakterni glumac i brojne produkcije koje je režirao stekle su mu reputaciju jednog od vodećih pozorišnih reditelja svoje generacije.[2] Njegov glavni izvor slave i uticaja počiva na njegovom `sistemu` glumačke obuke, pripreme i tehnike probe.[3] Stanislavski (njegovo umetničko ime) nastupao je i režirao kao amater sve do svoje 33. godine, kada je sa Vladimirom Nemirovičem-Dančenkom, nakon legendarne 18-satne diskusije, osnovao svetski poznatu kompaniju Moskovskog umetničkog pozorišta (MAT).[4] Njegove uticajne turneje po Evropi (1906) i SAD (1923–24) i prekretničke produkcije Galeba (1898) i Hamleta (1911–12) uspostavile su njegovu reputaciju i otvorile nove mogućnosti za pozorišnu umetnost.[5] Pomoću MAT-a Stanislavski je imao ključnu ulogu u promociji nove ruske drame svog doba - uglavnom dela Antona Čehova, Maksima Gorkog i Mihaila Bulgakova - publici u Moskvi i širom sveta; postavio je i hvaljene produkcije širokog spektra klasičnih ruskih i evropskih drama.[6] Sarađivao je sa rediteljem i dizajnerom Edvardom Gordonom Krejgom i imao je formativnu ulogu u razvoju nekoliko drugih vodećih praktičara, uključujući Vsevoloda Mejerholda (koga je Stanislavski smatrao svojim „jedinim naslednikom u pozorištu“), Jevgenija Vahtangova i Mihaela Čekova.[7] Na proslavi 30-godišnjice MAT-a 1928. godine, masovni srčani udar na sceni okončao je njegovu glumačku karijeru (mada je sačekao dok zavesa nije pala pre nego što je zatražio medicinsku pomoć).[8] On je nastavio je da režira, podučava i piše o glumi do svoje smrti nekoliko nedelja pre objavljivanja prvog toma svog velikog životnog dela, glumačkog priručnika Glumački Rad (1938).[9] On je odlikovan Ordenom crvenog barjaka i Ordenom Lenjina, i prvi je dobio titulu Narodnog umetnika SSSR-a.[10] Stanislavski je pisao da „nema ništa dosadnije od glumačke biografije” i da „glumcima treba zabraniti da govore o sebi”.[11] Na zahtev jednog američkog izdavača, međutim, nevoljno je pristao da napiše svoju autobiografiju, Moj život u umetnosti (prvi put objavljenu na engleskom 1924. i u revidiranom izdanju na ruskom jeziku 1926. godine), iako je njen izveštaj o njegovom umetničkom razvoju nije uvek tačan.[12] Objavljene su tri biografije na engleskom jeziku: Stanislavski: Život (1950) [David Magarshack[|Dejvida Magaršaka]]; Stanislavski: njegov život i umetnost Žana Benedetija (1988, revidirano i prošireno 1999)[13]] i Nikolaja M. Gorčakova „Stanislavski režira“ (1954).[a] Prevedeni engleski prevod Elene Poliakove ruske biografije Stanislavskog iz 1977. takođe je objavljen 1982. godine. Pregled sistema Svoju glumu i režiju Stanislavski je podvrgao rigoroznom procesu umetničke samoanalize i refleksije.[14] Njegov sistem[b] glume se razvio iz njegovih upornih napora da ukloni blokade na koje je naišao u svojim nastupima, počevši od velike krize 1906. godine.[15] Svoje rane radove je proizveo koristeći eksternu tehniku usredsređenu na režisera koja je težila organskom jedinstvu svih njegovih elemenata — u svakoj produkciji je unapred planirao interpretaciju svake uloge, blokadu i inscenaciju.[16] Takođe je u proces produkcije uveo period diskusije i detaljne analize glumačke ekipe.[17] Uprkos uspehu koji je ovaj pristup doneo, posebno svojim naturalističkim postavkama drama Antona Čehova i Maksima Gorkog, Stanislavski je ostao nezadovoljan.[18] Biografija Rodio se u Moskvi kao Konstantin Sergejevič Aleksejev, u jednoj od bogatijih porodica u Rusiji. Prvi put glumi u pozorištu sa sedam godina. Izabrao je umetničko ime Stanislavski na početku karijere (verovatno da bi sačuvao reputaciju svoje porodice). Godine 1888, Stanislavski je osnovao Društvo umetnosti i književnosti pri Malom Teatru, gde je stekao iskustvo o estetici i scenskom nastupu. Godine 1897, je bio jedan od suosnivača Moskovskog teatra umetnosti (MTU) zajedno sa Vladimirom Nemirovičem-Dačenkom. Jedna od prvih produkcija bila je Čehovljev Galeb. U MTU je Stanislavski počeo da razvija, zasnovan na tradiciji realizma Aleksandra Puškina, svoj čuveni „Sistem” (koji se ponekad pogrešno naziva i metod). Sistem Stanislavski se fokusira na razvoj realnih karaktera na sceni. Glumci se savetuju da koriste „emocionalnu memoriju” da bi na prirodan način prikazali emocije lika koga glume. Da bi ovo postigli, glumci treba da se sete momenta iz sopstvenog života kada su osećali traženu emociju, i da je ponovo prožive u svojoj ulozi da bi gluma izgledala realnije. Veliki broj današnjih glumaca kako u pozorištu, tako i na televiziji i filmu, duguju mnogo sistemu Stanislavskog. Korišćenjem Sistema, glumac duboko analizira motivacije uloge koju igra. Glumac mora da pronađe „cilj” za svaku pojedinačnu scenu, kao i „super cilj”, za celu predstavu. Jedan način da bi ovo postiglo je korišćenje Stanislavskovljevog „magičnog ako”.[19] Glumci moraju stalno da sebi postavljaju pitanja. Na primer, jedno od prvih pitanja koje moraju sebi da postave je „Šta bi bilo kada bih se ja našao u istoj situaciji kao i osoba koju glumim?” Stanislavski je takođe imao značajan uticaj na modernu operu i pojačao je rad pisaca kao što su Maksim Gorki i Anton Čehov. Stanislavski je preživeo i Rusku revoluciju 1905 i rusku revoluciju 1917. Navodno je Lenjin intervenisao da bi ga zaštitio. 1918. Stanislavski osniva prvi studio kao školu za mlade glumce i piše nekoliko važnijih dela....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Deli savete o prošivenoj odeći, donjem vešu, brzom krojenju, dizajnerskoj završnoj obradi i osnovnim tehnikama šivenja Nancy L. Zieman (rođena Luedtke; 21. lipnja 1953. - 14. studenog 2017.) bila je američka spisateljica i dizajnerica nadaleko poznata kao voditeljica televizijske emisije Šivanje s Nancy. Pozadina Maloprodajna trgovina Nancy`s Notions u Beaver Damu, Wisconsin Zieman je rođen 21. lipnja 1953. i odrastao je na farmi mliječnih krava u Wisconsinu.[1] Bila je kći Ralpha i Barbare Luedtke.[1] Zieman je diplomirao kućanstvo i novinarstvo na Sveučilištu Wisconsin-Stout. Udala se za Richarda Ziemana 1977. godine.[1] Neki od njezinih ranih poslova uključivali su rad za nacionalni lanac trgovina šivanjem u Chicagu i kao slobodna instruktorica šivanja u Minnesoti. Godine 1979. osnovala je Nancy`s Notions, tvrtku za izravnu poštu specijaliziranu za šivanje proizvoda, potrepština i dodataka. Nancy`s Notions je 2003. kupila Tacony Corporation iz St. Louisa, Missouri. Bila je autorica i dizajnerica za McCall Pattern Company i Clover Needlecraft. Bellova paraliza Ziemanovo lice bilo je djelomično paralizirano zbog Bellove paralize. Dobila ga je zbog infekcije uha dok je bila mala.[2] Zieman je uvijek otvoreno govorio o njezinom stanju; pisala je o tome, intervjuirali su je novinari i vodila segment u svojoj televizijskoj emisiji s medicinskim stručnjacima. U šali je sebe nazivala `djetetom s plakata za Bellinu paralizu.` [2] Zieman je napisao da je `šivanje postalo moj ispušni ventil, strast i konačna karijera` jer je `osvajanje lente na županijskom sajmu ili nagrada na natjecanju Napravi sam s vunom zahtijevalo vještinu, a ne izgled.` [2] Šivanje s Nancy Šivanje s Nancy je polusatna emisija koju je Zieman koproducirao na Wisconsin Public Television.[3] U eteru od rujna 1982., Šivanje s Nancy najduži je program o šivanju na sjevernoameričkoj televiziji, s preko 900 snimljenih epizoda. Prema njezinoj autobiografiji, `Što se tiče godina, samo je Letterman imao dulji staž.`[4] U početku su se programi snimali u Ziemanovoj dnevnoj sobi, sa snimateljskom ekipom od jedne osobe. U ranim godinama, Zieman je vodio nastup s jednom ženom, razvijao scenarije, pravio uzorke i snimao programe. Zieman je bila voditeljica i izvršna producentica od njezine inauguracije, do njezinog umirovljenja zbog lošeg zdravlja u rujnu 2017. Od sredine 1980-ih, Wisconsin Public Television u Madisonu, Wisconsin bila je Nancyn partner u televizijskoj produkciji s Laurie Gorman koja je radila kao direktorica u prošlosti. 19 godina. Osobno Zieman je živjela u Beaver Damu u Wisconsinu sa svojim mužem. Umirovljenje i smrt Zieman je u ožujku 2015. dijagnosticiran osteosarkom, vrsta raka kostiju. U srpnju 2015. dijagnosticiran joj je rak dojke. Zieman je nastavila snimati svoj Sewing With Nancy prema izmijenjenom rasporedu, nastavljajući s punim rasporedom 2016. Dana 2. rujna 2017., Zieman je na svom blogu objavila da nakon 910 emisija Sewing with Nancy odlazi u mirovinu, objašnjavajući da je jedan od njezinih karcinoma metastazirao i da `dodatni tretmani ne bi bili od pomoći.`[5][6] Zieman je umrla 14. studenog 2017. u svom domu.[7] Iza sebe je ostavio muža i dva sina.[1] Njezina smrt dogodila se samo dan nakon emitiranja posljednje epizode Sewing with Nancy. Počasti i nagrade Udruga žena poduzetnica Wisconsina proglasila ju je 1988. godine poduzetnicom godine.[1] Zieman je 1991. godine dobila nagradu National 4-H Alumni Award, a 2014. Sveučilište Wisconsin-Extension 4-H Youth Development Programme uvrstilo ju je u Wisconsin 4-H Hall of Fame.[1] Zieman je 2013. godine osvojio nagradu Istaknuti alumni Sveučilišta Wisconsin-Stout.[1] Knjige i publikacije Zieman je objavila svoju autobiografiju, Seams Unlikely: The Inspiring True Life Story of Nancy Zieman, 2014. godine. Napisala je preko 40 knjiga o šivanju, uključujući The Art of Landscape Quilting, Serge with Confidence, Machine Embroidery with Confidence, Sew with Confidence, Landscape Quilts with Natalie Sewell, Let`s Sew, 10-20-30 Minutes to Sew, The Best of Sewing with Nancy, Sew Clever Bags i 501 savjet za šivanje.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Keramika je naziv za grupu proizvoda iz glinenih sirovina. Osnovne sirovine za keramiku su kaolin (bela i mekana vrsta zemlje), ilovače i gline koji su plastički sastojci dok su kao neplastički sastojci: kremen, krečnjak, šamot i drugi materijali.[1][2] Prema hemijskom sastavu i toploti keramičarski materijali se dele na opekarske, grnčarske, porozne, kamenite i porcelanske. Naziv keramika potiče od reči keramikos, kerameus i keramos (grčki: κεραμικός)[3] koji je bio opšti naziv za proizvode od gline i ilovače koji se plastično stvaraju, suše i peku u posebnim pećima.[4] Najranije poznato pominjanje korena „keram-“ je mikensko grčki ke-ra-me-we, radnici na keramici pisan linearnim B slogovnim pismom.[5] Reč keramika se može koristiti kao pridev za opisivanje materijala, proizvoda ili procesa, ili se može koristiti kao imenica, bilo u jednini, ili češće, kao imenica u množini.[6] Postoji veliki broj materijala prema upotrebi i svrhama. Po izgledu i upotrebi sva keramika se deli na na grubu keramiku (za industrijsku upotrebu i upotrebu u građevinarstvu, kao crep, opeke, pokrivne ploče, podovi izolatori itd.) i finu keramiku (za elektro materijale, materijale koji se koriste u zdravstvu, grnčarske proizvode i proizvode za svakodnevnu upotrebu, ukrasni predmeti i sl). Keramički materijali su složena hemijska jedinjenja koja sadrže metale i neorganske elemente. Keramički materijali imaju raznovrsna mehanička i fizička svojstava. Granica između metala i keramike se najlakše definiše pomoću temperaturnog koeficijenta električne otpornosti. Kod keramičkog materijala ovaj koeficijent ima negativan predznak dok za metale ima pozitivan predznak. Primena keramike varira od keramičkih pločica, grnčarske robe, opeke, odvodnih cevi, posuđa, vatrostalnih materijala, magneta, električnih uređaja, vlakana do abrazivnih materijala. Keramički materijali nastaju pod uticajem visoke toplote (pečenjem, topljenjem). Najranija keramika koju su pravili ljudi bili su grnčarski predmeti (lonci, posude ili vaze) ili figurice napravljene od gline, bilo same po sebi ili pomešane sa drugim materijalima poput silicijum dioksida, očvršćene i sinterovane u vatri. Kasnije je keramika glazirana i pečena da bi se stvorile glatke, obojene površine, smanjujući poroznost upotrebom staklastih, amorfnih keramičkih premaza na vrhu kristalnih keramičkih podloga.[7] Keramika sada uključuje domaće, industrijske i građevinske proizvode, kao i širok spektar materijala razvijenih za upotrebu u naprednom keramičkom inženjerstvu, kao što su poluprovodnici. Materijali SEM mikrografija sa malim uvećanjem naprednog keramičkog materijala. Svojstva keramike čine lomljenje važnom metodom inspekcije. Keramički materijal je neorganski, nemetalni oksidni, nitridni ili karbidni materijal. Neki elementi, kao što su ugljenik ili silicijum, mogu se smatrati keramikom. Keramički materijali su krhki, tvrdi, jaki na kompresiju i slabi na smicanje i zatezanje. Oni izdržavaju hemijsku eroziju koja se javlja u drugim materijalima koji su podvrgnuti kiselom ili kaustičnom okruženju. Keramika generalno može da izdrži veoma visoke temperature, u rasponu od 1.000 °C do 1.600 °C (1.800 °F do 3.000 °F). Kristalnost keramičkih materijala veoma varira. Pečena keramika je najčešće vitrifikovana ili polustaklena, kao što je slučaj sa zemljanim, kamenim i porcelanskim posuđem. Različita kristaliničnost i elektronski sastav u jonskim i kovalentnim vezama uzrokuju da većina keramičkih materijala budu dobri toplotni i električni izolatori (istraženi u keramičkom inženjerstvu). Sa tako velikim rasponom mogućih opcija za sastav/strukturu keramike (skoro svi elementi, skoro svi tipovi vezivanja i svi nivoi kristalnosti), opseg predmeta je ogroman, a prepoznatljivi atributi (tvrdoća, žilavost, električna provodljivost) teško je odrediti za grupu u celini. Opšta svojstva kao što su visoka temperatura topljenja, visoka tvrdoća, loša provodljivost, visoki [elastic modulus[|moduli elastičnosti]], hemijska otpornost i niska duktilnost su norma,[8] sa poznatim izuzecima od svakog od ovih pravila (piezoelektrična keramika, temperatura prelaska stakla, superprovodna keramika) . Mnogi kompoziti, kao što su fiberglas i ugljenična vlakna, dok sadrže keramičke materijale ne smatraju se delom porodice keramike.[9] Mnogi stručnjaci za keramiku ne smatraju materijale sa amorfnim (nekristalnim) karakterom (tj. staklo) keramikom, iako izrada stakla uključuje nekoliko koraka keramičkog procesa i njegova mehanička svojstva su slična keramičkim materijalima. Međutim, toplotni tretmani mogu pretvoriti staklo u polukristalni materijal poznat kao staklokeramika...

Biblioteka muzika - Nolit 1 - 7 - komplet - veoma redak komplet knjiga ,gledam na netu da nema nigde da se kupi ceo komplet -broširani povez. Izdanje Nolit - Beograd, od 1982 do 1987. godine. Komplet sadrži: 1. Um za tonom - Pavle Stefanović, 370. strana, 2. Jezik muzike - Derik Kuk, 326. strana, 3. Jezik moderne muzike - Donald Mičel, 192. strane, 4. Barokni koncert - Roksanda pejović 416. strana, 5. Južni sloveni u istoriji evropske muzike - Dragotin Cvetko, 340. strana, 6. Mocart - Alfred Ajnštajn, 548. strana. 7. Ideologije u operi - Filip Žozef Salazar 230 strana -vrlo dobro očovane knjige ,na svakoj knjizi ima potpis hemijskom na najavnoj stranici , a na 1 knjizi ima posveta napisana hemijskm olovkom -nema saranja po knjigama ,malo su zuci gornji bokovi knjiga ,od stajanja ,a 1 knjiga ima malo zuitla na pocetku ,par mmm ,na donjem rubu knjige Volfgang Amadeus Mocart (nem. Wolfgang Amadeus Mozart, kršteno: Johanes Krisostomus Volfgangus Teofilus Mocart[1]; Salcburg, 27. januar 1756 — Beč, 5. decembar 1791) bio je austrijski kompozitor i pijanista, jedan od najznačajnijih i najuticajnijih svetskih kompozitora klasične muzike.[2] Mocartov rad od preko šest stotina dela, pokriva gotovo sve žanrove njegovog doba, uključujući simfonije, koncerte, kamernu muziku, muziku za klavir, operske i horske kompozicije. U svom najranijem detinjstvu u Salcburgu, Mocart je pokazao neverovatne sposobnosti svirajući klavijature i violinu. Sa samo pet godina njegovo komponovanje i nastupi su bili cenjeni i uvažavani od strane evropskog plemstva i aristokratije. Kada je napunio sedamnaest godina, dobio je posao muzičara na dvoru u Salcburgu. Međutim, odrastao je nespokojan i nezadovoljan, često je putovao u potrazi za boljim položajem, ali uvek aktivno komponujući. Tokom posete Beču 1781. godine, nakon što je dobio otkaz na dvoru, odlučio je da se naseli u ovom gradu, gde je kasnije stekao slavu. Interesantno da je Mocart ostao u Beču do kraja života, uprkos tome što je prolazio kroz teške finansijske situacije. U poslednjim godinama svog života, komponovao je mnoga poznata dela, veliki broj simfonija, poznate koncerte i opere, kao i njegovo poslednje delo, Rekvijem. Okolnosti njegove prerane smrti, predmet su mnogih spekulacija, digavši Mocarta na nivo mita. Biografija Mocart je rođen 27. januara 1756. godine, u Salcburgu u današnjoj Austriji, tada glavnom gradu nezavisne nadbiskupije u Svetom rimskom carstvu.[3] Bio je najmlađi sin Leopolda Mocarta,[4] muzičara koji je radio za princa arhiepiskopa Salcburga.[5] Leopold je bio podkapelmajstor na dvoru arhiepiskopa od Salcburga, povremeno je i komponovao po narudžbini, ali je bio iskusan učitelj.[6][7] Volfgangova majka bila je Ana Marija Pertl. Zbog velike stope smrtnosti male dece u Evropi u to vreme, od sedmoro dece iz ovog braka, preživeli su samo starija sestra, Marija Ana, zvana Nanerl, i Volfgang Amadeus. Volfgang Amadeus je kršten dan nakon rođenja, u katedrali sv. Ruperta imenom Johan Hrizostom Volfgangus Teofilus Mocart.[8] Mocart se rodio i proveo detinjstvo sve do svoje sedamnaeste godine, u ulici Getreidegasse, broj 9, u Salcburgu. U toj kući se danas nalazi veliki broj predmeta, posebno instrumenata, iz Mocartovog detinjstva. To je jedno od najposećenijih mesta u Salcburgu i predstavlja utočište za muzičare i muzičke fanove širom sveta. Mocartova muzička veština već je bila vidljiva kada je imao samo nekoliko godina. Otac mu je bio Leopold Mocart, jedan od vodećih evropskih učitelja muzike, čija je uticajna knjiga Pisani članak o osnovama sviranja violine (nem. Versuch einer grundlichen Violinschule) objavljena godine kada je rođen Mocart. Nakon Volfgangovog rođenja, on zapostavlja posao, kako bi se posvetio isključivo učenju i vaspitavanju svog deteta. Otac ga je i naučio da svira violinu i klavir, a kako je brzo učio, svoje prve kompozicije je napisao kada je imao svega pet godina. Leopold mu je istovremeno bio i učitelj i roditelj, i sve vreme je bio svestan toga da mora Volfganga da formira i kao čoveka, ali i kao umetnika. Leopold je ubrzo shvatio da može zaraditi mnogo novca ako predstavi svog sina evropskim dvorovima kao čudo od deteta. Mocartova starija sestra, Marija Ana, zvana Nanerl, bila je vešta pijanistkinja i često je pratila svog brata na Leopoldovim turnejama.[9] Jedanput, kad je Mocart bio bolestan, Leopold je izjavio da više brine o gubitku prihoda, nego o dobrobiti svog sina. Moguće je da su stalna putovanja i hladna klima doprineli Mocartovoj bolesti kasnije u životu. Tokom godina u kojima se formirao kao muzičar, Mocart je nekoliko puta putovao po Evropi, počevši sa koncertom 1762. godine na dvoru princa Bavarske u Minhenu i na austrijskom carskom dvoru u Beču. Duga koncertna turneja odvela ga je, zajedno sa ocem, na dvorove u Minhenu, Manhajmu, Parizu, Londonu, Hagu, ponovo u Parizu, i na kraju, natrag domu kroz Cirih i Minhen. Otišli su ponovo u Beč pri kraju 1767. godine i ostali tu do decembra 1768. godine. Godine putovanja (1762—73) Leopold Mocart nije dugo oklevao da iskoristi nadarenost svoje dece u obostranu korist. Oni će mu biti podrška u njegovoj starosti. Kratkotrajna tronedeljna turneja u Minhenu u januaru 1762. dok Mocartu nije bilo ni šest godina bila je samo uvod u naredne mnogo veće pohode. Ovaj očigledni uspeh ubrzo je doveo do dužeg boravka u Beču do kraja te iste godine, sa obaveznim muzičkim nastupima na imperijalnom dvoru uz velikodušne novčane naknade. Za manje od mesec dana boravka u Beču Leopold Mocart je ostavio 120 zlatnih dukata u svoju salcburšku banku, što je bilo više nego nečija dvogodišnja zarada. Pa ipak ovi izleti su bili zasenjeni velikom turnejom koja je zadržala četiri člana porodice Mocart u inostranstvu više od tri godine, od juna 1763. do novembra 1766. Veliki deo te turneje je prošao u produženim boravcima u važnim muzičkim središtima: pet meseci u Parizu, 15 meseci u Londonu,[10] a onda u povratku još tri meseca u Parizu, sa čestim zastajanjima duž puta, uglavnom u nemačkim državama i Holandiji. Slava brat-sestra dueta proširila se zapadnom Evropom, a dobili su ogromne mogućnosti u pokazivanju njihovog šarma i njihovog prerano razvijenog muzičkog majstorstva. U svakom od gradova porodica Mocart mogla je sa sigurnošću očekivati poziv od lokalnog vladara, vlastele i bogate aristokratije. Obično su nakon jednog nastupa sledili pozivi za druge nastupe. U Londonu reklame za Mocartove koncerte koje je u najvećoj meri pisao Leopold Mocart odnosile su se na vlastelu i plemstvo. Svugde gde su išli porodica Mocart se isključivo oslanjala na ovu vrstu publike. Mocart je napisao svoju prvu simfoniju kad je imao osam godina. Moguće je da je njegov otac zapisao najveći deo sadržaja koji je Mocart proizveo.[11] (veliki beli ormar)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Naivna umetnost ili naiva je posebni segment umetnosti XX veka. Ona označava dela, najčešće samoukih umetnika, koja se ne slažu sa dominantnim tokovima u umetnosti svoga doba. Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Norman Antony Hart (15. listopada 1925. – 18. siječnja 2009.), [1][2][3] bio je engleski umjetnik najpoznatiji po svom radu na obrazovanju djece u umjetnosti kroz svoju ulogu dječjeg televizijskog voditelja. Hart je isprva služio kao časnik u pukovniji Gurkha do početka indijske neovisnosti. Nakon toga se uključio u dječju televiziju od 1950-ih, radeći na BBC-jevom Plavom Petru nekoliko godina prije nego što je predvodio niz dječjih umjetničkih programa, uključujući Vision On, Take Hart i Hartbeat. Hartov doprinos dječjoj televiziji uključuje dizajn logotipa broda koji koristi Plavi Petar i znački serije, te animiranog lika Morpha, koji se pojavio uz njega u njegovim programima nakon njegovog predstavljanja 1970-ih. Rani život Tony Hart je rođen u Hastings Roadu, Maidstone u Kentu.[4] Crtanje ga je zanimalo od malih nogu.[3] Pohađao je All Saints, Margaret Street Resident Choir School, a zatim školu Clayesmore u Iwerne Minsteru, Dorset, [5] gdje mu je umjetnost bila najbolji predmet.[3] Vojna služba Hart je napustio školu 1943. i želio se pridružiti Kraljevskim zračnim snagama, ali kako ne bi mogao letjeti zbog pomalo slabog vida, slijedio je očeve stope i umjesto toga se pridružio britansko-indijskoj vojsci gdje je stekao časničku komisiju u 1st Gurkha puške.[potreban citat] Međutim, kada mu je rečeno da će niže rangirane britanske časnike zamijeniti indijski časnici nakon indijske neovisnosti, odlučio se vratiti u civilni život.[3][neuspjela provjera] Izbijanje Korejski rat (25. lipnja 1950.) doveo ga je do ponovnog imenovanja u Teritorijalnu vojsku, pridodanu Kraljevskom topništvu, od 23. studenog 1948. do 1. srpnja 1950. [6] Karijera Hart na snimanju filma Take Hart, c. 1970-ih Nakon što je demobiliziran, Hart je odlučio postati profesionalni umjetnik i studirao je na Maidstone College of Art, [3] koji je kasnije postao Kent Institute of Art & Design (a sada je kampus Maidstone Sveučilišta za kreativne umjetnosti). Diplomirao je 1950. i, nakon što je radio kao izlagač u jednoj londonskoj trgovini, postao slobodni umjetnik.[3] Hartov prodor u televiziju dogodio se 1952. godine, nakon što ga je brat nagovorio da dođe na zabavu na kojoj je upoznao BBC-jevu televizijsku producenticu za djecu. Nakon intervjua u kojem je Hart nacrtao ribu na salveti dok je producent tražio papir, Hart je postao rezidentni umjetnik na programu Saturday Special.[2] Naknadne televizijske emisije uključivale su Playbox (1954–59), Tich and Quackers (1963–), Vision On (1964–76), Take Hart (1977–83), Hartbeat (1984–93), Artbox Bunch (1995–96) i Smart Hart (1999. – 2000.). [7] Od 1970-ih često se pojavljivao uz animiranog Plasticine stop-motion lika Morpha, kojeg je stvorio Peter Lord iz Aardman Animationsa. Hart je bio redovito lice na BBC-jevom dječjem programu Blue Peter 1950-ih, a predstavio je niz programa 1959. [2]. Knjiga Richarda Marsona Blue Peter: Inside the Archives navodi Harta kao voditelja u studenom 1959., ali on nije službeno naveden kao domaćin. Osim što je demonstrirao projekte malih razmjera (vrste koje bi gledatelji mogli učiniti), Hart je također stvorio umjetnička djela velikih razmjera na podu televizijskog studija, pa je čak koristio plaže i druge otvorene prostore kao `platna`.[8] Stalni dio Hartovih programa bila je Galerija u kojoj su se izlagala umjetnička djela (slike, crteži i kolaži) koja su slali mladi gledatelji. Jedan od dijelova lagane vibrafonske glazbe koji prati ovaj prilog—`Left Bank Two`, skladatelja Waynea Hilla i izvode The Noveltones[9][10]—ušao je u britansku TV temu. Ovo je prvi put predstavljeno u emisiji Vizija On. Hart je također izradio originalni dizajn za značku Blue Peter, koja se također koristi kao logo programa. Prvobitno je tražio da mu se honorar isplati kao tantijema od 1d (jedan peni prije decimalizacije) za svaku izrađenu značku, ali ponuđena mu je paušalna naknada od £100[11][12] (ekvivalent £3,061.58 prema stopama iz siječnja 2020. ). Značke su poznate diljem Ujedinjenog Kraljevstva i za njima su čeznule generacije gledatelja Plavog Petra. Galiju tinte i akvarela, za koju se vjeruje da je bila inspiracija za logo i značku Plavog Petra, izvorno je nacrtao Hart za `Hooray for Humpty-Dumpty` u Subotnjem specijalu, 1952. [13] Hart je dobio dvije BAFTA nagrade. Njegov prvi, za najbolji dječji obrazovni program, došao je 1984. za Take Hart, a dobio je nagradu za životno djelo 1998. [8]. Povukao se iz redovnog rada na televiziji 2001. godine.[3] Osobni život Hart je upoznao svoju suprugu Jean Skingle dok je radio na televiziji; vjenčali su se 1953.[2] Bili su u braku pedeset godina dok ona nije umrla 2003. Imali su kćer Carolyn i dvoje unučadi.[14] Smrt Dana 28. prosinca 2006. objavljeno je tijekom programa ponovnog okupljanja It Started with Swap Shop da je Hart lošeg zdravlja, iako to nije razrađeno sve do intervjua za The Times objavljenog 30. rujna 2008., otkrivajući da su ga dva moždana udara lišila uporaba

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beryl Dean MBE (2. kolovoza 1911. – 2001.) bila je britanska vezilja. Bila je poznata po odbijanju tradicionalnih viktorijanskih dizajna i stvaranju vlastitih suvremenih dizajna veza. Život Dean je rođena u Bromleyu 1911. Njezina majka, Marion, bila je umjetnica, a otac joj je bio trgovac dionicama. Svoje vještine stekla je u Kraljevskoj školi za ručni rad.[1] Diplomirala je 1932. i nastavila studirati dizajn odjeće i izradu kože na Bromley School of Art.[2] Njezino rano obećanje prepoznato je 1935. kada joj je Royal College of Art dao kraljevsku izložbu. Godine 1946. napustila je Eastbourne School of Art, gdje je bila predavač sedam godina, da bi se pridružila King`s Collegeu, Newcastle upon Tyne.[3] Kao odgovor na zabrinutost da se tekstilne vještine smanjuju, Dean je pomogao Needlework Development Scheme koji je pokušavao ponovno pokrenuti podučavanje ručnih radova u školama. Dean je odbacila tradicionalne viktorijanske dizajne koji su se koristili u religioznom vezenju i nastojala je stvoriti vlastite suvremene dizajne. Pedesetih godina 20. stoljeća primala je narudžbe od katedrala Guildford i Chelmsford, katedrale King`s Lynn, crkve sv. Martina, Dorkinga i sv. Gilesa u Northbrooku, Illinois.[3] Godine 1958. objavila je svoju knjigu `Ecclesiastical Embroidery` [4] i predavanja na tu temu u Britaniji i Americi. Godine 1968. uspostavila je novo zanimanje za tu temu kada je pomogla organizirati izložbu u katedrali svetog Pavla, au Britaniji su se formirale grupe ljudi zainteresiranih za suvremeni crkveni vez.[3] Godine 1969., uz financiranje koje je uključivalo potomke Vitezova podvezice, Dean je krenuo s petogodišnjim zadatkom da izradi pet izvezenih ploča koje će objesiti u rutlandskom zboru kapele St George`s u dvorcu Windsor. Pet ploča predstavljaju navještaj, posjetu, klanjanje mudraca, Kristovo iskušenje u pustinji i čudo u Kani. Samo je jedan od panela obično izložen javnosti.[5] Dean je umro 27. ožujka 2001. [6] Njezino djelo `Glava Krista` iz 1984. nalazi se u muzeju Victoria and Albert. Vez, koji koristi tešku tehniku, nije inspiriran narudžbom, već Deanovim imperativom da dobro iskoristi neke preostale pramenove japanskog zlatnog konca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Narodne igre za decu Ljubica i Danica S.Janković Savet za vaspitanje i brigu o deci SR Srbije, Gradski odbor Saveza za društveno vaspitanjc dece Beograda, Dom pionira — Centar za pokret i igru, Beograd 1971, 59 str. Ljubica Janković (Aleksinac, 14. jun 1894 — Beograd, 3. maj 1974) bila je srpski etnomuzikolog, saradnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i član više međunarodnih ustanova za izučavanje narodne kulture. Sa sestrom Danicom izdala je knjigu „Narodne igre” u osam tomova. One su začetnice srpske etnokoreologije. Ceo život su posvetile sakupljanju i proučavanju tradicionalnih igara, pesama i običaja. Njihov istraživački i etnokoreološki rad obuhvata igre iz Srbije, Vojvodine, Crne Gore, sa Kosova, iz Bosne i Hercegovine, Makedonije, Hrvatske, Dalmacije i određenih područja Slovenije. Ujak im je bio etnolog Tihomir Đorđević. Biografija Ljubica je diplomirala na Filozofskom fakultetu, gde je studirala Jugoslovensku i uporednu književnost, srpski i grčki jezik, srpsku istoriju. Godine 1937. je u Etnografskom muzeju u Beogradu osnovala Arhiv o narodnim igrama i od 1939. je vodila Odeljenje za muzički folklor. Tada je sistematski prikupljala terminološko-enciklopedijsku i bibliografsku građu o narodnim igrama i muzici. U Beogradu u svojoj kući je održavala i kurseve narodnih igara. Visoko se isticala u domaćim naučnim krugovima, naročito otkad je izabrana za dopisnog člana SANU. Dela Najobuhvatnija zbirka, rezultat brojnih istraživanja, sastoji se iz osam knjiga pod zajedničkim nazivom Narodne igre, koje su izdavane od 1934. do 1964. godine.[1] Sestre Ljubica i Danica su napisale i devetu knjigu, ali ona nije izdata. Svaka od ovih knjiga sadrži vredne teorijske rasprave, zapise igara i melodija i crno-bele fotografije. Osim toga, napisale su brojne radove razmatrajući bitne probleme etnokoreologije: strukturu igara, tipove igara, zapisivanje igara, odnos igre i muzike, stil i tehniku igranja, obredne igre, psihološke osnove igranja, ulogu žene u igri, način sakupljanja igara na terenu, vaspitnu ulogu i čuvanje igara itd. Njihovi etnokoreološki radovi su terminološki jasni, lako čitljivi, precizni i namenski pisani za širu publiku. I način zapisivanja igara, sistem koji su same zasnovale, prilagođen je svakom korisniku, jer je pisan rečima (deskriptivno). Njihove rasprave i studije zasnovane na sopstvenom sistemu bile su veoma zapažene u svetu i izdavane u brojnim stranim zbornicima i časopisima. Danica Janković (7. maj 1898 – 18. april 1960) bila je etnomuzikolog, etnokoreolog, saradnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i član više međunarodnih ustanova za izučavanje narodne kulture. Sa sestrom Ljubicom izdala je knjigu „Narodne igre” u osam tomova. Sestre Janković su bile prve žene Srbije koje su se bavile etnomuzikologijom i cele svoje živote su posvetile toj značajnoj nacionalnoj delatnosti. Zapisivanje i proučavanje srpskih nacionalnih pesama i igara na naučnoj osnovi započele su 30-ih godina prošlog veka, što ih čini autorkama prve osmišljene metodologije kojom su postavljeni temelji srpske etnokoreologije. Porodica Danica potiče iz vrlo ugledne, intelektualne porodice, koja je i po očevoj i po majčinoj liniji podarila Srbiji mnoge značajne ličnosti iz oblasti nauke i kulture. Među njima su bili književnici, istoričari, naučni radnici, državni službenici i sveštenici, kulturolozi i muzikolozi. Biografija Rođena je u Lešnici, u domu poštanskog službenika Stanislava. Vrlo rano pokazala je izuzetan muzički dar. Kada je čuveni Stanislav Binički proveravao njen glas i sluh, bio je toliko oduševljen da joj je ponudio besplatno školovanje u tek osnovanoj Muzičkoj školi „Stanković”. Svirala je violinu, violončelo i klavir. Gimnaziju je završila u Beogradu, kao i Filozofski fakultet na odseku za jugoslovensku uporednu književnost, srbsku istoriju i srbski jezik. Diplomirala je 1922. godine uz usavršavanje francuskog i engleskog jezika, a dodatne studije je obavila na prestižnom univerzitetu Oksford u Engleskoj u periodu od 1922. do 1924. godine. Posle je radila kao profesor u Tetovu, a potom u Ženskoj učiteljskoj školi u Beogradu do 1931. godine. Prevodila je dela Marivoa, Molijera, Džejn Ostin, a režirala je i pozorišne komade. Karijeru je završila u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković”, gde je dugo bila jedini poznavalac engleskog jezika.[1] Godine 1947. je postala naučni saradnik Etnografskog instituta pri SANU. Članstvo Danica Janković je godinama bila članica više značajnih međunarodnih organizacija. Bila je u članstvu Međunarodnog arhiva za igru u Parizu, Međunarodnog savetodavnog odbora za narodnu muziku u Londonu, Nacionalnog komiteta za narodnu umetnost SAD, kao i Engleskog društva za narodne igre. Dela Sestre Janković su se odlikovale izrazitom javnošću i tolerancijom pri istraživanjima. Pre donošenja bilo kakvih zaključaka i zapažanja, svoje rezultate su višestruko proveravale, konsultovale su se sa najboljim autorima, poznavaocima folklora, interpretatorima i igračima, a svaki predmet istraživanja prethodno su same detaljno proučile i ovladale njime. Naučni rad sestara Janković je značajno prevazilazio lokalni i regionalni nivo. One su bile afirmisane naučnice, čija su dostignuća bila vrhunska, na svetskom nivou. Njihov pionirski istraživački rad i sveukupni doprinos prepoznavanju, sistematizovanju i očuvanju srpske nacionalne umetnosti i tradicije je nemerljiv. Njihovi radovi u stvari predstavljaju i jedinstven, osnovni „bukvar” za izučavanje i karakterizovanje srpskih narodnih pesama i igara, bez kojeg bi inače veoma kompleksno proučavanje ovog vida srpskog folklornog nasleđa i umetničkog bogatstva bilo veoma otežano, gotovo nemoguće. To je ujedno bio i najjači mogući stručni glas osvešćenja i podsticaja da se sačuva i oplemeni ono što je tipičan znak srpskog prepoznavanja, srpsko veliko nacionalno bogatstvo, koje drugi ili nemaju ili imaju u znatno manjem obimu i kvalitetu. Sa velikim entuzijazmom sestre su krenule najpre u sakupljanje srpskih narodnih igara, melodija i pesama, ne libeći se obimnog terenskog rada širom Srbije, po Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Dalmaciji, Slavoniji, Lici, Baniji i Kordunu, Makedoniji i Sloveniji. Delimično već na terenu, a najviše po povratku, sestre Janković su sprovodile višegodišnju obradu, istraživanje, karakterizaciju i sistematizaciju, kao i arhiviranje sakupljene građe i na taj način su postale osnivači nove naučne discipline - etnokoreologije. Sve svoje najvažnije istraživačko-arhivske radove sestre su sistematizovale i objavile u 8 knjiga pod nazivom „Narodne igre”, u periodu od 1934. do 1964. godine. Te knjige su postale nacionalna vrednost od neprocenjivog značaja, kojom se obezbeđuju staranje i trajno očuvanje predstava o srpskom narodu i njegovoj tradiciji. U ovom delu su sestre prezentirale svoj originalni sistem i metodologiju predstavljanja najvažnijih karakteristika srpskih nacionalnih igara, na osnovu kojeg je moguće njihovo bolje razumevanje, dalje proučavanje i korisno primenjivanje. Ovo pionirsko delo je visoko ocenjeno kako od domaće tako i od strane naučne javnosti, a u prestižnom evropskom časopisu „Journal of the International Folk Music Council”, London 1952, sistem beleženja i opisivanja nacionalnih igara sestara Janković okarakterisan je kao najprecizniji i nazvan je „Modelom jasnoće”. Poslednje godine života Kao i mnogi drugi zaslužni srpski naučnici, Danica Janković je neopravdano zaboravljena i uglavnom nepoznata srpskoj javnosti. Sa sestrom Ljubicom je živela u porodičnom domu, u Podrinjskoj ulici br. 2, u Beogradu. Bile su nerazdvojne sve do 18. aprila 1960. godine, kada se Danica vratila iz pozorišta oduševljena komadom „Pozdrav Šerifu”. Te noći joj je pozlilo. Lekari su se devet sati borili da joj spasu život. Međutim, njeno srce nije izdržalo pred teškim oblikom šećerne bolesti, zbog koje je Danica tri decenije bila prinuđena da održava život injekcijama. Ljubica je odlučila da album fotografija i fasciklu pod naslovom „Danica S. Janković (1898-1960)”, u kojoj se nalaze izjave saučešća, prekucani posmrtni govori i nekrolozi iz zemlje i inostranstva, ostavi Univerzitetskoj biblioteci.[2] Ljubica Janković je umrla četrnaest godina kasnije. Sestre Janković počivaju u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.

Odlično stanje Paris katalog izložbe Petar Omčikus (Sušak, kod Rijeke, 6. oktobar 1926 — Beograd, 26. april 2019) bio je srpski slikar i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegovo delo obuhvatalo je većinu slikarskih žanrova, a karakterisao ga je duh Mediterana.[1][2][3][4] Bavio se slikarstvom, crtežom, mozaikom, grafikom, ilustracijom i skulpturom.[5] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1926. godine u Sušaku kod Rijeke, a od 1936. godine živi u Beogradu. Posle Drugog svetskog rata je započeo slikarske studije na Akademiji likovnih umetnosti, kod profesora Ivana Tabakovića. Zajedno sa suprugom, slikarkom Kosom Bokšan, napušta studije slikarstva i odlazi u Zadar, u kome postaje jedan od osnivača Zadarske grupe, u kojoj su se nalazili i Mića Popović, Vera Božičković, Bata Mihailović, Ljubinka Jovanović[1]. Posle šestomesečnog boravka u Zadru, vratio se u Beograd i priključio se Grupi Jedanaestorica, a svoju prvu samostalnu izložbu priredio je 1951. godine[1]. Neposredno posle toga, Petar Omčikus 1952.godine sa Kosarom Bokšan napušta Jugoslaviju i seli se u Pariz. Od 1965. godine povremeno borave u Vela Luci na Korčuli, gde organizuju brojne međunarodne susrete umetnika, filozofa i kritičara. Učestvovao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Član SANU van radnog sastava postao je 1994. godine. Od 2012. je dopisni član, a 2015. godine redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Počeci Omčikusovog stvaralaštva vezuju se za nekoliko umetnika, svi iz klase Ivana Tabakovića, koja se na nekoliko meseci okupila u Zadru 1947. godine, načinivši tada prvu jugoslovensku umetničku komunu – Zadarsku grupu. Sem Omčikusa, tu su još bili njegova buduća supruga Kosara Bokšan, Mića Popović, Vera Božičković, Bata Mihailović, Ljubinka Jovanović, Mileta Andrejević, Bora Grujić i njihov prijatelj, student književnosti Borislav Mihajlović Mihiz. Izlazak iz akademskih ateljea u prirodu otvorio je ovim umetnicima nove puteve slobodnog stvaralaštva na kojima će, na različite načine, ostati tokom ukupnog stvaralaštva. Omčikus se 1951. godine pridružuje Grupi Jedanaestorica, koja ga ohrabruje da dalje traga za sopstvenim putevima stvaralaštva, tada još uvek u domenu poetske figuracije nakon socijalističkog realizma. No, pravi preokret u njegovoj umetnosti nastaje u Parizu. Susret sa apstraktnom umetnošću tog vremena definitivno Omčikusa usmerava prema slobodnom izrazu, potezu koji ne traga za realnim već za individualnim stilom. Geometrizovana asocijativna apstrakcija tog perioda već je od početka sedme decenije prerasla u svojevrsnu gestualnu kolorističku figuraciju koja je zadržala ranije elemente njegovog izraza. U kasnijim periodima Omčikus je tematizova slikarstvo prema portretima, crtežima Beograda, fantastičnom realizmu i skulpturi. Samostalne izložbe (izbor)[uredi | uredi izvor] Samostalno je izlagao u Parizu, Lilu, Rimu, Ženevi, Titogradu, Novom Sadu, Zagrebu i drugim gradovima, i učestvovao je na brojnim grupnim izložbama. 1951. Umetnička galerija ULUS-a, Beograd 1955. Galerie Arnaud, Paris 1958. Galerie Jeanne Bucher, Paris 1962. Galerie Formes, Lil 1965. Salon Moderne galerije, Beograd 1972. Grand Palais, Paris 1974. Galleria `IlGrifo`, Rome 1976. Galerie de Seine, Paris 1983. Galerie Plexus, Chexbres (Switzerland) 1985. Galerie des Platanes, Ženeva 1988. Galerie Plexus, Chexbres (Switzerland) 1989. Retrospektivna izložba, Muzej savremene umetnosti, Beograd, Galerija likovne umetnosti - Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad 1990. Narodni muzej, Varaždin, Muzej suvremene umjetnosti, Zagreb 1992. Maison de l`UNESCO, Paris 1994. Bibliothèque Universitaire, Nancy 1995. Galerie René Descartes: `Atelier Dedouvre`, Paris 1996. Galerie Plexus: `Atelier Dedouvre`, Chexbres (Switzerland), Galerija grafičkog kolektiva : `Atelier Dedouvre`, Beograd 1998. Galerija SANU, Beograd 2012. Galerija SANU, Beograd Značajnije nagrade[uredi | uredi izvor] 1972. Nagrada za slikarstvo, Oktobarski salon, Beograd 1979. Prva nagrada na 4. Izložbi jugoslovenskog portreta, Tuzla 1982. Prva nagrada za crtež na 2. Interbifep, Tuzla 1984. Prva nagrada na 9. Međunarodnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka 1990. Nagrada Politike iz fonda Vladislava Ribnikara, Beograd Vidi još[uredi | uredi izvor] Zadarska grupa Mića Popović Spisak srpskih slikara

S posvetom i crtežom autora Književna radionica Istočnik Političke karikature Izdavac: Knjizevna radionica Istocnik Godina izdanja: 1989. Broj strana: 168. Format: 21 cm Milenko Mihajlović (Beograd, 19. novembar 1953[1]) je srpski slikar, karikaturista i crtač stripa.[2] Milenko Mihajlović Datum rođenja 19. novembar 1953. (68 god.) Mesto rođenja Beograd FNR Jugoslavija Polje slikarstvo, strip Život Uredi Završio je Fakultet likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, na odseku za slikarstvo u klasi profesorke Mirjane Mihać. Magistrirao je 1987. sa izložbom iz ciklusa „Lokvanji“.[3] Jedan je od autora simbola građanskog otpora Beograđana, Srbije i Jugoslavije u danima agresije NATO (1999), u obliku par crnih i belih koncentričnih krugova. Radio je kao urednik karikature i stripa u satiričnim listovima „Student” (1985—1987), „Danga” (1993—1998) i „Naša krmača“.[4][3] Godine 1985. osvoji je drugo mesto na konkursu karikature PJER, a 1986. je osvojio treće mesto.[4] Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i Udruženja stripskih umetnika Srbije (USUS). Izložbe Uredi Svoj slikarski opus deli na cikluse-samostalne izložbe[3][4]: „Bosna“ (1985) „Lokvanji“ (1987) „Beogradski krovovi noću“ (1989) „Sopoćani“ (1990) „Magija Beograda“ (1990) „Ptice“ (1991) „Žrtva“ (1991) „Kože“ (1992) „O reci“ (1993) „Kartoni “(1993) „Hilandar“ (1995) „Hodočašće“ (1997) „Okamenjeno more“ (2000) „Crno beli svet“ (2002) „Džez i bluz portreti“ (2003) „Beograd od kafane do kafane“ (2004) „Hodočašće Beograda“ (2005) „Meteori“ (2007) „Služb“ (2008) „Beograd (u malom) koga više nema“ (2010) „Nešto s anđelima“, Mali izložbeni salon, Banski dvor, Banja Luka (2011) „Nešto s anđelima“ (2012) „Beogradski krug olovkom“ – crteži olovkom (2013) „Savamala“ – crteži tušem (2013) Priznanja (sekcija pod izradom) Uredi Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[5]

MILAN KONJOVIĆ U poznim godinama kroz čitav život fnevničke zabeleške 1983 -1993 Irma Lang Galerija `Milan Konjović` Sombor, 2021. 255 strana, У оквиру прославе јубилеја 55 година постојања и рада Галерије „Милан Коњовић“, у четвртак, 23. септембра, у Великој скупштинској сали зграде Жупаније одржана је свечана промоција књиге „Милан Коњовић – У позним годинама кроз читав живот“ ауторке Ирме Ланг. Књигу су представили рецензент др Јасна Јованов, др Саша Радојчић, као и сама ауторка, а неколико одломака из књиге публици је дочарао глумац Нинослав Ђорђевић. „Милан Коњовић – У позним годинама кроз читав живот“ чине забелешке из дневника које је ауторка као дугогодишња директорка Галерије водила од 1983. до 1993. године, током последњих десет година маестровог живота. Књига обухвата девет рукописа и свесака који су испуњени запажањима и подацима о уметнику, мотивима, контактима које је одржавао и његовим изјавама, па и коментарима о сопственим сликама. Током промоције ауторка Ирма Ланг је истакла да је ово дело чува драгоцена сведочења о уметности, људима, местима, о животу која вечито говоре о једној комплетној и комплексној личности, великом уметнику, о посвећенику и заљубљенику у живот. Др Јасна Јованов нагласила је да је захваљујући професионалној одговорности Ирме Ланг ова књига сачувала један део Коњовићеве личности који је измицао источичарима уметности који су гледали сликара са стране и писали о њему, а др Саша Радојчић рекао је да је за стил ових записа важно што је ауторка успела да себе и своју улогу у дневничким записима остави по страни како би што више простора остало за уметника и његове речи. Издавач књиге је Галерија „Милан Коњовић“, уз покровитељство Министарства културе и информисања, Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама и Града Сомбора. K.D.S.O.2.P.1.

NOVA URAMLJENA IKONA-SVETI APOSTOL LUKA Dimenzije ikone su 30,7cm SA 24,4cm,pozadi ima metalni trougao da se može zakači na ekser na zidu-svaka ikona koju prodajem ima staklo-tj.uramljena je sa staklom. Свети апостол и јеванђелист Лука Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спаооносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и поana их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше `пред лицем` Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија. У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35). По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији,[1] проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука сгимсе у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. To се догодило у време Другог путовања светога Павла.[2] Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији,[3] проповедајући и ширећи хришћанство. Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. He напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава). Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога света.[4] У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола.[5] У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше `први очевидци и слуге речи` (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.[6] После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. He прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по друга пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени: јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4, 6.10). Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.[7] У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим Еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији,[8] рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом. Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог. У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија[9] да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано.[10] У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја. Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама. Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин. Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija

Dimenzije ikone su 29.8cm SA 24,1cm,pozadi ima metalni trougao da se može zakači na ekser na zidu-svaka ikona koju prodajem ima staklo-tj.uramljena je sa staklom. Свети апостол и јеванђелист Лука Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спаооносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и поana их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше `пред лицем` Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија. У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35). По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији,[1] проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука сгимсе у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. To се догодило у време Другог путовања светога Павла.[2] Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији,[3] проповедајући и ширећи хришћанство. Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. He напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава). Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога света.[4] У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола.[5] У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше `први очевидци и слуге речи` (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.[6] После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. He прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по друга пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени: јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4, 6.10). Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.[7] У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим Еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији,[8] рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом. Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог. У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија[9] да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано.[10] У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја. Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама. Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин. Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija