Ranko Marinković - SABRANA DELA 1-6 1. Četiri drame 2. Geste i grimase 3. Pod Balkonom 4. Ruke 5. Kiklop 6. Zajednička kupka Izdavač: Grafički zavod Hrvatske Povez: tvrd + zaštitni omot Godina izdanja: 1982 Broj stranica: 291+183+210+166+406+157 Knjige, njihova unutrašnjost i korice, izuzetno su dobro očuvani, gotovo besprekorno, većina je nečitana; na zaštitnom omotu šeste knjige sitno oštećenje na oko 2 cm (ojačana je sa unutrašnje strane) i slikano tako da možete videti na fotografijama. s

Suseno voce "NONI" za pripremu caja. Najjeftinije koristenje u lecenju i prevenciju ocuvanja zdravlja.Poreklo: Indija. -Povecava imunitet organizma,vrsi detoksikaciju organizma. -Regeneraciju i podmladjivanje celija u organizmu. -Zastitu od malignih pojava kao i usporavanja rasta vec potojecih. -antivirusno i antibakterijsko dejstvo. -antidepresivno dejstvo i regulaciju ciklusa sna. -Manjak energije i koncentracije. -Kardiovaskularna oboljenja i njihovu prevenciju. -Pospesavanje razvoja misica i sprecavanje njihoe razgradnje. -Lucenje sokova za probavu,smanjenje znacajnog dela problema degestivnog trakta. -Dijabetes TIP-1 i TIP-2. -Artitis,ostoporozu,reumu. -Alergiju. -Problem sa disajem,asmu. -U terapiji raznih bolesti zavisnost od pusenja,alkoholizma,narkomanije jer sanjuje simptome odvikavanja.

omotnice i bok tabaka nisu perfektno beli, str.,tvrdi povez,20cm, š k20 1. Pesme / Gec od Berlihingena 2. Ifigenija na Tavridi / Torkvato Taso / Faust I deo 3. Patnje mladog Vertera / Izbor po srodnosti 4. Godine učenja Vilhelma Majstera I 5. Godine učenja Vilhelma Majstera II 6. Poezija i stvarnost (izbor) / Putovanje po Italiji (izbor) 7. Spisi o književnosti i umetnosti (izbor) / Maksime i refleksije (izbor) 8. Pisma / Bibliografija / Hronološke tablice / Pogovor

Knjige su kao nove. Bez posvete. Besplatna poštarina CC paketom. Montenj je pisac 16. veka. Dvesta godina već za njega zna srpski jezik i to iz izvoda i izbora. Pred srpskim čitaocem, tek sada, prvi put, nalazi se integralno izdanje znamenitih Ogleda – delo filozofskih, moralnih, opštepoučnih rasprava i saznanja koja već stolećima oduševljavaju i opominju čovečanstvo. Na oko 1.800 strana teksta, ovo delo je složeno od mnogih znanja, misli, priča, citata: književnost, filozofija, istorija, etikaa. Pred nama je delo koje predstavlja celu jednu biblioteku u civilizaciju. Preciznim prevodom i jezičkim majstorstvom ovo delo je do savršenstva dovela prof. dr Izabela Konstantinović. Ona je sa akribijom i erudicijom dala mnoga objašnjenja, tumačenja i napomene. Mišel de Montenj (1538-1592) vodi poreklo iz bogate francuske porodice. Povukavši se iz javnog života, posvetio se radu na svojim esejima koji su rezultat duge sistematske discipline kojoj podređuje ceo život. Sa svojim univerzalnim mislima i danas pleni čitaoce širom sveta. Školovan na klasičnim delima Platona, Seneke, Cicerona i drugih on je, uvek radikalan, preteča revolucionarnih građanskih mislilaca XVIII veka. O vaspitanju dece O prijateljstvu O lažljivcima O svireposti O dokolici O kajanju O samoći KNJIGA I Ogledi. Knj. 1 / Mišel de Montenj ; prevod, predgovor i napomene Izabela Konstantinović Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2013 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis XLIV, 523 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela Srpska književna zadruga ; kolo 105, knj. 705 Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 O piscu Ogleda: str. V-XXVIII Iz hronologije događaja i biografije Mišela od Montenja: str. XXIX-XLIV Napomene: str. 429-514 Registar. KNJIGA II Ogledi. Knj. 2 / Mišel de Montenj ; prevod i napomene Izabela Konstantinović ; [redaktori latinskog i grčkog teksta Goran Vidović, Uroš Rajčević ; redaktor italijanskog teksta Dragan Mraović] Jezik srpski Godina 2017 Srpska književna zadruga, 2017 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 686 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela, 1935- = Konstantinović, Izabela, 1935- Konstantinović, Filip Vidović, Goran, 1979- = Vidović, Goran, 1979- Rajčević, Uroš, 1983- = Rajčević, Uroš, 1983- Mraović, Dragan, 1947-2022 = Mraović, Dragan, 1947-2022 Zbirka Srpska književna zadruga ; kolo 109, knj. 729 Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 Str. 5-6: Petstogodišnjica Mišela de Montenja u 21. veku / Ph. [Philip] K. [Konstatinović] Napomene: str. 637-675 Napomene i bibliogrfske reference uz tekst Registri. KNJIGA III Naslov Ogledi. Knj. 3 / Mišel de Montenj ; prevod i napomene Izabela Konstantinović ; [redaktori latinskog i grčkog teksta Goran Vidović, Uroš Rajčević] Jezik srpski Godina 2020 Beograd : Srpska književna zadruga, 2020 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 502 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela, 1935- = Konstantinović, Izabela, 1935- Vidović, Goran, 1979- = Vidović, Goran, 1979- Rajčević, Uroš, 1983- = Rajčević, Uroš, 1983- Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 112 ; knj. 747 Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 Napomene: str. [465]-494 Beleška o prevodiocu: str. [501]-502 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Montaigne, Michel de, 1533-1592 Montenj, Mišel de, 1533-1592 = Montaigne, Michel de, 1533-1592

Usisna grana za Citroen C5 benzinski motor 1.8 ili 2.0 16 v Ima otvore za plinski uredjaj. Svi delovi za Citroen Peugeot i Renault. Delovi su već sledeći dan na vašoj adresi nakon narudžbine. Garancija na ispravnost, moguć povrat i zamena dela.

Komplet od 6 knjiga. Celokupna dela.1. Pjesme: Tvrd povez, bez pisanja, malcice zaprljana ali odlicna 52. Spjevovi: Tvrd povez, bez pisanja, malcice zaprljana ali odlicna 53. Drame: Tvrd povez, bez pisanja, malcice zaprljana ali odlicna 5, na par mesta malo olovke u predgovoru4. Govori: Tvrd povez, bez pisanja, malcice zaprljana ali odlicna 5, na 2-3 mesta malo olovke5. Autobiografija, Memoari, Putopisi: Tvrd povez, bez pisanja, malcice zaprljana i pohabana, i kod korica malo zacepana iznutra, na par mesta ima malo olovke ali nista mnogo, 5-6. Pisma, Bibliografija: Tvrd povez, bez pisanja, malcice zaprljana ali odlicna 5 Obod Cetinje - Biblioteka Cjelokupna djela Nikole I Petrovica Njegosa 1969

požutele po boku tabaka, 5 knjiga je malo iskrivljeno,usukano usled neadekvatnog transporta i skladištenja, vidi slike, str.,tvrdi povez,20cm, š k16 1. Ksenofont - Helenska istorija 2. Herodotova istorija I 3. Herodotova istorija II FALI 4. Marko Tulije Ciceron - Filozofski spisi FALI 5. Pseudo-Kalisten - Život i djela Aleksandra Makedonskog 6. Plutarh - Slavni likovi antike I 7. Plutarh - Slavni likovi antike II 8. Gaj Julije Cezar - Galski rat / Građanski rat 9. Aristofan - Žabe 10. Lucije Anej Seneka - Pisma prijatelju

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Prošlost i razmišljanja Tom 1 i Tom 2 - Aleksandar Ivanovič Hercen Izdavač: Signature Godina izdanja: 2016 Broj strana: 916 Format: 25 cm Povez: Tvrdi Prošlost i razmišljanja spadaju u vrh svetske memoarske literature. To je priča o Hercenovoj porodičnoj drami i o istorijskim zbivanjima, kako u Rusiji tako i u najznačajnijim državama Evrope tokom nekolio decenija 19. veka, napisana bez licemerja, otvoreno i strasno, te je istovremeno i remek-delo ruske umetničke publicistike. Boraveći u inostranstvu (Italija, Švajcarska, Francuska, Engleska), Hercen je sretao među demokratskom emigracijom vođe evropskih socijalnih narodnooslobodilačkih pokreta. Predstavio je čitavu galeriju realističkih portreta “gorskih vrhova” kao što su Stanislav Vorcel, Lajoš Košut, Đuzepe Macini, Đuzepe Garibaldi, Robert Oven. Aleksandar Ivanovič Hercen bio je prvi ruski politički emigrant u Evropi, prvi pisac i izdavač ruske književnosti na ruskom jeziku u zagraničju, pisac, publicist, filozof i revolucioner. Rodio se u jeku Napoleonove najezde na Rusiju  (6. aprila 1812. godine) u Moskvi u porodici prebogatog veleposednika I. A. Jakovljeva iz njegove nezakonite veze sa Lujzom Haag iz Štutgarta. Godine 1829. upisao se na fizičko-matematičko odeljenje Moskovskog univerziteta. U julu 1833. završio je univerzitet, a godinu dana kasnije je uhapšen sa ostalim članovima kružoka i 1835. poslat u progonstvi gde se počeo baviti beletristikom (Prvi susret 1836; Legenda 1836; Hofman 1836. itd). Godine 1842. vratio se u Moskvu gde je sledeće četiri godine  objavio svoje glavne filosofske rasprave Diletantizam u nauci (1842-1843) i Pisma o izučavanju prirode (1844-1846). Stalno uznemiravan i progonjen, on je 1847. godine zajedno sa porodicom emigrirao najpre u Francusku, a zatim u Englesku. On se 1852, nakon niza ličnih nesreća, seli u London gde osniva slobodnu rusku štampariju, objavljuje najpre proglase i proklamacije, zatim almanah Polarna zvezda i list Kolokol, što je početak razvoja emigrantskog kraka ruske književnosti van Rusije. Umro je 1870. godine u Parizu.

DRUŠTVENA IGRA MONOPOL IZ DOBA SFRJ JUGOSLAVIJE. POLJA SU OBELEŽENA SA TADAŠNJIM IMENIMA ULICA GLAVOG GRADA TJ. BEOGRADA. KARTICE SA POLJIMA SU KOMPLETNE, KARTE ŠANSE I IZNENAĐENJA TAKOĐE. POKLOPAC KUTIJE JE SELOTEJPOM IZLEPLJEN, JER DECA U TOM PERIODU NISU NI SLUTILA DA ĆE IMATI `PAMETNE` TELEFONE TE SE OVAKVA IGRA OBILNO KORISTILA... TABLA ZA IGRU JE ODLIČNA,NA NJENOJ POZADINI JE ISPISANO UPUTSTVO ZA IGRU,A NA SREDIŠNJEM DELU JE FOTOGRAFIJA TADA SAVEZNE SKUPŠTINE. NA TABLI SU PO POLJIMA ISPISANE SLEDEĆE ULICE: 1. KARAĐORĐEVA 2. BALKANSKA 3. ULICA 29 NOVEMBRA 4. VASE ČARAPIĆA ILI VASINA 5. TRG REPUBLIKE 6. MARŠALA TITA 7. MOŠE PIJADE 8. BULEVAR REVOLUCIJE 9. TRG MARKSA I ENGELSA 10. KNEZ MIHAJLOVA 11. TERAZIJE 12. ŠUMICE 13. DUŠANOVAC 14. NIŠKI PUT 15. JUŽNI BULEVAR 16. MAKSIMA GORKOG 16. ULICA 14 DECEMBRA 17. BULEVAR JNA 18. TRG DIMITRIJA TUCOVIĆA 19. NEMANJINA 20. SLOBODANA PENEZIĆA 21. TRG BRATSTVA I JEDINSTVA

Fix&Go SENSOR je vrhunski asortiman za popravku guma za vozila sa četiri točka. U nekoliko jednostavnih koraka, on je u stanju da popravi gume gradskih automobila, limuzina, superautomobila, terenskih vozila, RV i komercijalnih vozila. Komplet je rezultat stalnih inženjerskih istraživanja i laboratorijskih testova koji su stvorili njegove brojne patentirane elemente unutrašnjosti, uključujući senzor koji je u stanju da elektronski kontroliše doziranje zaptivne mase unutar gume. Kanister za zaptivač je sastavljen od jednog komada materijala visoke otpornosti koji se ne može otvoriti tako da je nemoguće slučajno doći u kontakt sa tečnošću, za zagarantovanu sigurnost. PRIBOR Detalji koji čine razliku Svaki SENSOR komplet je opremljen adapterima za naduvavanje biciklističkih guma, lopti, vazdušnih dušeka itd. Jednostavno i zgodno. BEZBEDNOST Pre, tokom i posle popravke SENSOR takođe pomaže nakon popravke probušene gume: uklonite nalepnicu Fik&Go i postavite ga na kontrolnu tablu da uvek imate na umu maksimalnu brzinu koju treba poštovati. TECNOST ZA GUME Ekološki prihvatljiv i na bazi prirodnog lateksa Fik&Go je godinama radio na razvoju prirodnog zaptivača na bazi lateksa koji je usklađen sa najrigoroznijim međunarodnim standardima, pored formule zaptivača neće oštetiti gumu nakon upotrebe ili TPMS sistem vozila. KONTROLA I PRECIZNOST Na usluzi Manometar sa pozadinskim osvetljenjem omogućava očitavanje pritiska u bilo kojoj situaciji. Prekidač za biranje funkcija je razvijen da vas natera da popravite probušenu gumu ili je samo naduvate. Pored toga, dno za oslobađanje vazduha pomaže vam u slučaju preteranog naduvavanja gume. SERVISNA SVETLA Vidljivost čak i pod teškim uslovima Dva LED svetla postavljena u prednjem delu SENZORA omogućavaju maksimalnu vidljivost čak iu uslovima slabog osvetljenja, za popravku bez neprijatnosti. REPAIR Zagarantovana sigurnost SENSOR je opremljen ekskluzivnim sigurnosnim sistemom koji može elektronski kontrolisati pravilno povezivanje creva sa gumom, izbegavajući trošenje zaptivača i oštećenje vašeg vozila.

kona i sekira - Džejms Bilington Istorija ruske kulture, jedno tumačenje Izdavač: Rad Biblioteka: `Rad` Prevod dela: The Icon and the Axe an Interpretive History of Russien Culture - James H. Billington Prevod: Branko Vučićević Godina: 1988 Broj strana: 718 Format: 24.5x15 Povez: tvrd sa omotom Očuvanost: odlično 5 ------- Druga polovina 19.veka u delu Džejmsa Bilingtona, Ikona i sekira: istorija ruske kulture, jedno tumačenje Zahvaljujući najpre političkim, društvenim i verskim vezama istorija Rusije često je predmet interesovanja Srba. Međutim, nedostatak istoriografske literature o Rusiji na srpskom jeziku više je nego primetan. Upravo zbog toga je prevod knjige američkog akademika, Džejmsa Bilingtona, privukao pažnju kako naučne, tako i šire javnosti. Bilingtonova knjiga obrađuje period istorije ruske kulture od formiranja Kijevske Rusije, tj. pokrštavanja kneza Vladimira 988.g. pa do Hruščovljeve ere (1953-1964). Prema rečima samog autora, za naslov dela su izabrane dve tvorevine od trajnog značaja za ruski narod – ikona i sekira – koje služe da nagoveste dva aspekta ruske kulture, vizionarski i ovozemaljski.[1] Pojam kultura u knjizi se koristi u svom najširem značenju, kao skup karakterističnih postignuća, verovanja i tradicija tokom razvoja ruskog života. Knjiga se sastoji iz šest poglavlja. U ovom radu će u osnovnim crtama biti predstavljene opšte karakteristike druge polovine 19.veka u Rusiji, viđene Bilingtonovim očima. Uvodni deo petog poglavlja govori o ,,potrazi za novim oblicima umetnosti i života sred društvenih poremećaja, industrijskog razvoja i urbanizacije tokom druge polovine 19.veka.“[2], te nosi naziv ,,Ka novim obalama“. Iako slika Rusije kao broda ima korene u ranoj hrišćanskoj simbolici, u drugoj pol.19.veka ona postaje odraz ruske političke svesti da Tihi okean i Crno more nude prostor za razvijanje trgovine. Talentovani slikar jermenskog porekla, Ivan Ajvazovski (1817-1900), možda je najviše učinio kako bi Rusiju doveo u vezu sa morem – pre svega svojim slikama među kojima se ističu ,,Bure“, ,,Deveti talas“ i ,,Uništenje turskog bojnog broda“. U okviru petog poglavlja obrađuje se rusko ,,Okretanje društvenoj misli“ koje je karakteristično za period od 40-ih do 80-ih godina 19.veka. Ova društvena misao bila je zapravo odgovor na događanja i reforme u Francuskoj između 1830. i 1848.g. U ovom periodu ruski intelektualci – aristokrate pokazuju ozbiljnije interesovanje za analizu društva. Autor smatra da je remek-delo ovog žanra delo Nikolaja Turgenjeva ,,Rusiji i Rusima“, objavljeno u Parizu 1847.g. Turgenjev se u delu divio naprednijim delovima Carstva (Poljskoj i Finskoj), dok je prema podjarmljenoj Rusiji pokazivao samo naklonost. Bilington posebno ističe činjenicu da ruska aristokratija nije upoznala muke seljaka na sopstvenim imanjima, već u knjigama.[3] Tek nakon što je baron Avgust fon Haksthauzen 1843.g. objavio trotomnu studiju o ruskom svakodnevnom životu običnog čoveka, ruska aristokratija je shvatila da je poboljšanje položaja seljaštva put ka opštem boljitku. U ovom kontekstu autor naglašava da je ,,Krimski rat vododelnica u ruskoj istoriji“[4], jer je poraz na domaćem tlu ostavio podsticaj za reforme. Međutim, nijedan potez nije tako direktno ukazivao na društvene promene kao izgradnja železničkih pruga. Prva pruga išla je linijom Sankt Peterburg – Carsko Selo iz 1835.g. God.1851. Moskva je šinama povezana sa Sankt Peterburgom, s tim da su francuski sen-simonovci finansirali veliki deo ovih aktivnosti. Drugi deo ovog poglavlja bavi se ,,Agonijom narodnjačke umetnosti“, tj. pokušajima običnog sveta da odbrani tradiciju, kako u svakodnevnom životu, tako i umetnosti, pri uticaju ,,modernizujućih sila Zapada.“ Dva stvaralačka genija najdublje su obeležila ovaj period: Modest Musorgski (1839-1881) i Fjodor M. Dostojevski (1821-1881). Musorgski je bio istinski čovek iz naroda, hvalio se nedostatkom muzičkog obrazovanja smatrajući da je umetnost sredstvo razgovora sa narodom. Za sobom je ostavio dve velike opere: Borisa Godunova i Hovanščinu. Kao što je već rečeno, uz Musorgskog stoji Dostojevski koji je i sahranjen nedaleko od kompozitora na groblju manastira Aleksandra Nevskog. Od svog prvog romana koji opisuje gradski život (,,Bedni ljudi’’), Dostojevski pokazuje otpor prema zataškavanju neprijatnih činjenica iz ruske svakodnevice, ali i prema romantičnim bekstvima u istoriju. Treći deo ovog poglavlja nosi naziv „Nove perspektive veka na izmaku“. Sa stanovišta kulture, vladavina Aleksandra Trećeg (1881-1894) bila je razdoblje duboke depresije u kome je narodnjačka umetnost nastavila da dominira.[5] Upravo je ovaj period dao dva dugo rađena remek-dela: Rjepinovu sliku ,,Zaporoški kozaci pišu pismo sultanu“ i Borodinovu operu ,,Knez Igor“. Rjepinova slika predstavlja spontani i zajednički prkos kolektiva zavojevaču, dok Borodinova opera obrađuje epsku stranu Igorovog boja sa Polovcima sjedinjujući komiku i stvarnost. Namučeni narod je utehu tražio i u lepoti baleta Petra I. Čajkovskog, ,,Labudovom jezeru“, ,,Krcku Oraščiću“, ,,Uspavanoj lepotici“, odnosno operama ,,Evgenije Onjegin“ i ,,Pikova dama“. Vodeći slikar ovog razdoblja, Isak Levitan se potpuno otuđio od ljudi i na njegovim slikama iz poslednjih 20 godina njegovog života takođe nema ni jedne ljudske figure. Možda najtužnije raspoloženje vlada u delima Levitanovog prijatelja, Antona P. Čehova. Autor ističe da čitalac nigde više nego u Čehovljevim dramama ne nalazi patetičnu komediju ljudske uzaludnosti. Čehovljeve velike drame poput ,,Galeba“, ,,Ujka Vanje“ i ,,Tri Sestre“ veličaju one koji pate, ali ne ulivaju nadu da će likovi pronaći sreću i spokoj na zemlji. Usred umora ovog perioda, u Rusiji su se istakle dve ličnosti: Konstantin Pobedonoscev i Lav Tolstoj. Koliko god bili suprotstavljeni, obojica su se suprotstavljali revolucionarima iz 60-ih godina i bili verni narodnjačkom dobu u kome su odgajani. Pobedonoscev je kao pravnik i svetovni šef crkvenog Sinoda postao tvorac i simbol Aleksandrovog programa reakcije, dok je Tolstoj preobrazivši se iz književnika u verskog propovednika postao simbol anarhističkog narodnjačkog protesta.[6] Kakav je odnos običan ruski čovek imao sa autorom ,,Ane Karenjine“ i ,,Rata i mira“, svedoči činenica da su mnogi Rusi izjavljivali da imaju dva cara – krunisanog cara u Sankt Peterburgu i nekrunisanog u Jasnoj Poljani. Autor na samom kraju poglavlja zaključuje da je kultura Rusije početkom 20.veka bila i egzotična i nenadmašna. ,,To je bila gozba delikatesa obojena crnom slutnjom.“[7] Knjiga ,,Ikona i sekira“ daje nov i upečatljiv pogled na rusku kulturu, a upravo zbog toga može biti zanimljiva kako stručnoj, tako i široj javnosti. Posebnu vrednost knjizi daje bogata bibliografija koja u mnogome može olakšati posao budućim istraživačima. Knjiga je pisana jasnim i čitljivim stilom, a sam autor je u predgovoru naveo da je pisao za širi krug čitalaca. Međutim, određeni delovi teksta često zahtevaju solidno poznavanje ruske istorije. Bez obzira na Bilingtonovo naglašavanje da ova studija odražava ,,objektivnu stvarnost Rusije“, on je na mnogim mestima u suprotnosti sa slikom koja je do sada bila zastupljena u nama dostupnoj literaturi. ----- Kristina Jorgić

Lav sa istoka Smaragdna lupa Aurelijine suze Sve knjige su iznutra odlične. Bez pisanja, podvlačenja i posveta. Lav sa istoka ima malo zacepanu koricu, Smaragdna lupa je odlična 5, Aurelijine suze ima sitna okrznuća za ocenu 5- Kolin Makalou Lični podaci Puno ime Kolin Margareta Makalou Datum rođenja 1. jun 1937. Mesto rođenja Velington, Novi južni Vels, Australija Datum smrti 29. januar 2015. (77 god.) Mesto smrti Ostrvo Norfok, Australija Književni rad Period 1974–2013 Najvažnija dela Ptice umiru pevajući Nagrade Orden Australije Kolin Margareta Makalou (engl. Colleen Margaretta McCullough; Velington, 1. jun 1937 — 29. januar 2015) bila je australijska književnica, u Srbiji najpoznatija po romanu Ptice umiru pevajući, po kome je snimljena istoimena TV serija koja je svojevremeno postala planetarni hit.[1] Kolin Makalou dobitnica je niz nagrada i priznanja. Bila je talentovana književnica koja se u svojim romanima fokusirala na različite žanrove.[2] Mladost i školovanje Kolin Makalou rođena je 1937. godine u Velingtonu, u centralno-zapadnom regionu Novog Južnog Velsa,[3] u porodici Džejmsa i Lori Makalou.[4] Otac joj je bio irskog porekla, a majka novozelanđanka, delom maorskog porekla. Tokom njenog detinjstva porodica se često selila,[5] da bi se konačno nastanila u Sidneju.[6] Kolin je imala brata Karla, koji se u 25. godini utopio kod obala Krita, pokušavajući da spasi turiste u nevolji. Na osnovu njegovog karaktera kasnije je gradila lik u romanu Ptice umiru pevajući, a o njemu je pisala i u svojoj knjizi memoara Život bez dosadnih sitnica (Life Without the Boring Bits).[7] Kolin Makalou je u mladosti bila zaninteresovana podjednako i za društvene i za prirodne nauke.[8] Završila je u Sidneju medicinski fakultet.[6] Do završetka studija Kolin je zarađivala za život radeći kao nastavnica, bibliotekarka i novinarka.[5] Na prvoj godini studija medicine konstatovano je da pati od dermatitisa izazvanog hirurškim sapunom i savetovano joj je da se odrekne svojih snova da postane lekar. Zato se prebacila na studije neurologije.[6] Medicinska karijera Po završetku studija radila je kao neurofiziolog[9] u Kraljevskoj bolnici severne obale u Sidneju.[6] Godine 1963. preselila se Veliku Britaniju, gde je četiri godine radila u londonskoj bolnici Great Ormond Street Hospital. U Londonu je upoznala načelnika odeljenja za neurologiju univerziteta Jejl, koji joj je ponudio mesto naučnog saradnika. Na Univerzitetu Jejl (Nju Hejven, Konektikat) je ostala od 1967. do 1976. godine, baveći se istraživačkim radom. Istovremeno je radila i kao predavač na katedri za neurologiju Medicinskog fakulteta.[10] Književni rad Tokom boravka na Jejlu napisala je svoja prva književna dela. Roman Ptice umiru pevajući (1997), postala je međunarodni bestseler i jedna od najprodavanijih knjiga u istoriji, sa prodatih više od 30 miliona primeraka širom sveta.[11] Prema ovom romanu 1983. godine snimljena je TV serija, koja se smatra jednim od najpopularnijih televizijskih mini seriala svih vremena. Uspeh ove knjige omogućio joj je da odustane od naučne karijere i da pokuša da živi kao frilenser.[12] Krajem 70-ih, preselila se na australijsko Ostrvo Norfok u Južnom Pacifiku,[9] gde je upoznala svog budućeg muža Rika Robinsona[10] sa kojim se venčala aprila 1984. godine.[13] Pored samostalnih romana Kolin Makalou napisala je i seriju istorijskih romana o Starom Rimu, kao i pet kriminalističko-detektivskih romana sa glavnim likom policijskim detektivom Karminom Delmonikom[2] Osim prozom, bavila se i pisanjem tekstova za pozorišne mjuzikle.[14] Kontroverze Roman Independence of Miss Mary Bennet (Nezavisnost gospođice Meri Benet), koji je Kolin Makalou napisala 2008. godine, izazvao je kontroverzne rasprave o tome da li je u ovom delu zapravo kopirala likove iz romana Gordost i predrasuda, engleske književnice Džejn Ostin.[15] Romani Kolin Makalou u Srbiji Prvi romani Kolin Makalou u Srbiji (i Jugoslaviji) su se pojavili 80-ih godina 20. veka, u izdanju izdavačke kuće „Znanje” iz Zagreba,[16] a 90-ih i u izdanju domaćih izdavača, na srpskom jeziku (sa pogrešno transkribovanim imenom autorke).[17] Smrt Zatvorite njen nadgrobni spomenik na groblju na ostrvu Norfolk, 2015 Kolin Makalou preminula je 29. januara 2015. godine, u 77 godini života, usled prestanka rada bubrega, posle niza manjih srčanih udara. Na kraju života vid joj je oslabio zbog hemoragijske degeneracije makule, ali je uprkos tome nastavila da piše knjige, diktirajući ih saradnicima.[18] Patila je i od osteoporoze, neuralgije, dijabetesa i raka grlića materice. Bila je vezana za invalidska kolica.[10][19] Sahranjena je na Ostrvu Norfolk, na groblju Zaliv Emili (Emily Bay).[20] Počasti Godine 1984. godini, portret Kolin Makalou, koji je naslikao Vesli Volters, bio je finalista na takmičenju za nagradu Arčibald. Nagrada se dodeljuje za `najbolji portret muškarca ili žene koji su se istakli u umetnosti, književnosti, nauci ili politici`.[21] Dubina istorijskih istraživanja u serijalu romana o Starom Rimu donela joj je 1993. godine titulu doktora filologije na Univerzitetu Mekvori u Sidneju.[22] Godine 1996. Australijski nacionalni fond proglasio ju je živim nacionalnim blagom,[2] a 12. juna 2006. odlikovana je Ordenom Australije za `služenje umetnosti kao autora i služenje društvu u ulozi podrške nacionalnih i međunarodnih obrazovnih programa, medicinsko-naučnih disciplina i dobrotvornih organizacija`.[23] Bibliografija Samostalni romani Tim (1974) - u Srbiji se prvi put pojavio u hrvatskom prevodu, pod naslovom Tim 1985[24] The Thorn Birds (1977) - u Srbiji se prvi put pojavio u hrvatskom prevodu, pod naslovom Ptice umiru pjevajući 1984[25] Godine 2018, u izdanju izdavačke kuće Laguna objavljen je na srpskom jeziku, pod naslovom Trn u grudima[26] An Indecent Obsession (1981) - u Srbiji se prvi put pojavio u hrvatskom prevodu, pod naslovom Drugo ime za ljubav 1983[16] A Creed for the Third Millennium (1985) - u Srbiji se prvi put pojavio u hrvatskom prevodu, pod naslovom Vjera za treći milenij 1987[27] The Ladies of Missalonghi (1987) The Song of Troy (1998)[28] - objavljen na srpskom jeziku 2005, pod naslovom Pesme o Troji[29] Morgan`s_Run (2000) The Touch (2003) - objavljen na srpskom jeziku 2009, pod naslovom Dodir[30] Angel (2005) The Independence of Miss Mary Bennet (2008) Bittersweet (2014)[2] Serijal istorijskih romana o Starom Rimu The First Man in Rome (1990) - Objavljen u Srbiji 2003. godine kao trilogija Prvi čovek Rima: Put časti,[31] Put pobede[32] i Put slave[33] The Grass Crown (1991) - Objavljen u Srbiji 2006. godine kao trilogija Venac od trave: Lav sa Istoka,[34] Smaragdna lupa[35] i Aurelijine suze[36] Fortune`s Favourites (1993) - Objavljen u Srbiji 2007. godine kao trilogija Fortunini miljenici: Predstava za gospodara,[37] Nekrunisani kralj[38] i Moćni ratnici[39] Caesar`s Women (1995) - Objavljen u Srbiji 2009. godine kao trilogija Cezarove žene: Ljubavnica hladnog srca,[40] Jedina ljubav[41] i Biser za Harpiju[42] Caesar (1997) - Objavljen u Srbiji 2011. godine u dve knjige Cezar: Kralj Galije[43] i Vladar sveta[44] The October Horse (2002) - Objavljen u Srbiji 2014. godine u dve knjige Oktobarski konji - pripovest o Cezaru i Kleopatri: Čast i dužnost[45] i Pad Titana[46] Antony and Cleopatra (2007) - Objavljen u Srbiji 2015. godine u dve knjige Antonije i Kleopatra: Biseri boje mesečine[47] i Kraljica zveri[48] Serijal detektivsko-kriminalističkih romana Kolin Makalou objavila je i pet kriminalističko-detektivskih romana u serijalu Karmin Delmoniko.[49] Ovi romani još uvek nisu objavljeni na srpskom jeziku. On, Off (2006) Too Many Murders (December 2009) Naked Cruelty (2010) The Prodigal Son (2012) Sins of the Flesh (2013)[2] Biografiski rad The Courage and the Will: The Life of Roden Cutler VC (1999; Hrabrost i volja: biografija Rodena Kutlera)[50] Memoari Life Without the Boring Bits (2011; Život bez dosadnih sitnica)[51] Ekranizacije Tim — film iz 1979, sa Melom Gibsonom i Pajper Lori u glavnim ulogama Ptice umiru pevajući — mini TV serija iz 1983. godine, sa Ričardom Čemberlenom i Barbarom Stenvik u glavnim ulogama Nepristojna opsesija — film iz 1985. godine, sa australijskim glumcem Gerijem Svitom u glavnoj ulozi Ptice umiru pevajući: Nestale godine — TV serija iz 1996. godine, sa Ričardom Čemberlenom u glavnoj ulozi. U ovom serijalu obuhvaćen je period od 14 godina, koji je opisan u romanu, ali koji je izostavljen u prvom serijalu.

1. Kuća duhovne vatre – Sima Andrejević Igumanov – Skroman, inteligentan, duhovan, nesebičan, veran otadžbini, zaljubljenik u Prizren, dalekovid, sačinio je 1880. godine testament koji, i danas, može biti obrazac za večno trajanje. 2. Dunavski kapetan nežnog srca – Miša Anastasijević – Od ovčara, učitelja, turskog pisara, zemljoradnika, drvoseče, tegljača lađi na Dunavu, dućanskog pomoćnika, samostalnog trgovca, carinika, knjazovog poverenika – postaje jedan od najbogatijih i najhumanijih Srba XIX veka. 3. Knjiga na dukatima – Ilija Milosavljević Kolarac – Čitavog života je neumorno i pošteno radio i štedeo, posrtao i usrajao, zadojen rodoljubjem i velikom željom da sve stečeno jednoga dana testamentom ostavi otadžbini za trajno razvijanje znanja i kulture. 4.Tapija na znanje – Luka Ćelović Trebinjac – I kada je postao bogat trgovac, ostao je skroman i radan, tih i sasvim povučen. Bio je ubeđen da svako ima svoj dug prema otečestvu. Pošto je posebno cenio znanje – celokupno bogatstvo je poklonio Beogradskom univerzitetu. 5. Vitez sa perom u ruci – Sava Popović Tekelija – Plemić, prvi srpsli doktor nauka, neumorni prosvetitelj, veliki borac za nacionalna prava, esteta, patriota, poliglota, pisac, polemičar, osnivač Tekelijanuma, doživotni predsednik Matice srpske, jedan od najvećih dobrotvora. 6. Daj da bi opet imao – Đorđe Vajfert Prvi srpski o industrijalac, vlasnik rudnika i pivara, vizionar, bankar, rodoljub, pokrovitelj kulture, ljubitelj trkačkih konja, mason, strelac, kolekcionar, nosilac brojnih odlikovanja, veliki dobrotvor. On je primer, on je istorija, on je uspeh. 7. Blago u testamentu – Nikola Spasić – Opančar golubijeg srca, čovek koji je imao i obraz i čast; skroman, vredan, uporan, jedan od najvećih dobrotvora srpskog naroda. Sve što je stvorio, a njegovo bogatstvo se procenjivalo na više od deset miliona tadašnjih dolara, poklonio je svom otečestvu.„Ne moraš sve potrošiti što danas zaradiš. Ostavi nešto na stranu, nek se nađe zlu ne trebalo, niko ne zna šta nosi dan a šta noć.“ – Životni moto Nikole Spasića. 8.Vidoviti pastir iz Idvora – Mihajlo Idvorski Pupin – Fizičar koji je promenio svet i dobrotom menjao ljude. Mihajlo Pupin Idvorski je sanjao rodni Idvor i ponavljao poruke majke Olimpijade. Na vrhuncu slave, kao izumitelj epohalnih patenata koju su promenili čitavu planetu, kao dobitnik najvećih naučnih i drugih priznanja, ostao rodoljub i dobrotvor, verni hrišćanin, skroman čovek, uvek spreman da pomogne sopstvenoj domovini. *Autor – Milomir Kragović – Pisac, novinar, publicista, dugogišnji urednik knjiga u kompaniji „Novosti“. Rođen je u Raškoj. Napisao je četrdeset knjiga poezije, proze, publicistike, objavio je dvadesetak knjiga za decu. Za svoje stvaralaštvo dobio je najznačajnije književne i društvene nagrade. Njegova dela su prevedena na slovenački, nemački, engleski, rumunski i kineski jezik. Živi i piše u Zemunu.

303 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice labave sve ostalo u redu! Retko !!! Ukoriceni br u jednu knjigu! 1962 g. Crta: Andrija Maurovic Strip obrada: N. Neugebauer Grička vještica je ciklus romana hrvatske književnice Marije Jurić Zagorke. Grička vještica nije jedan jedinstveni roman, nego ciklus romana od sedam svezaka. Prvi roman čuvenog ciklusa pod nazivom `Tajna krvavog mosta` počinje izlaziti 1912. godine u Malim novinama, a tiska se u svescima. Uspjeh je tako živ da vlasnici tiskare, ne pitajući Mariju Jurić Zagorku, objavljuju na kraju romana da je to tek uvod i da će se uskoro pojaviti nastavak. Zapregnuta u taj pripovjedačko-novinarski jaram, autorica piše iz dana u dan, te objavljuje uoči I. svjetskog rata (1913.-1914.) `Kontesu Neru`, i `Malleus maleficarum`. Poslije rata u `Novostima` i `Večeri` ostale romane koji se ideološki i tematski nadovezuju na one spomenute: `Dvorska kamarilla`, `Suparnica Marije Terezije` i `Buntovnik na prijestolju`. Dana 18. lipnja 1918. godine u HNK-u u Zagrebu izvedena je dramatizacija nadasve popularnog romana spisateljice Marije Jurić Zagorke `Grička vještica`. Kazališna je uprava točno znala da će to djelo i na pozornici požnjeti nezapamćeni uspjeh. Priču o progonu vještica u Zagrebu autorica je odjenula u romantičarsko pustolovno ruho. Djelo je dalo veliki doprinos u opismenjavanju naših ljudi i izvan granica Hrvatske. Andrija Maurović (1901 — 1981) je bio jugoslovenski i hrvatski crtač stripova, slikar i ilustrator. Delujući u maloj zemlji s nerazvijenom strip-tradicijom, zemlji neažurnih poslenika kulture, Maurović je, nažalost, iskusio sudbinu mnogih velikih umetnika i ostao je gotovo anoniman izvan njenih granica. Biografija Andrija Maurović, rođen je 29. marta 1901. godine u malom mestu Muo, kraj Kotora, kao sedmo dete Bokeljke i Slovenca, apotekarskog službenika austro-ugarske vojske. Nakon kratkotrajnog boravka u Krakovu, u Poljskoj, porodica Maurović se preselila u Dubrovnik, gde je Andrija proveo dane dečaštva i mladosti. Bio je slab đak, ali je od najranije mladosti pokazivao talenat za crtanje. U jesen 1920. godine prvi put odlazi u Zagreb u nameri da studira slikarstvo, ali se zbog besparice vraća kući. Prva izložba Kao osamnaestogodišnjak, 1919. godine, na jednoj zajedničkoj izložbi je u Dubrovniku izložio svoje prve radove. O uspehu tog prvog izlaganja nema nikakvih podataka, ali već sledeće 1920. godine Maurović ponovo izlaže i to 32 slike u tehnikama akvarela, ulja, pastela i ugljena. `Fali mu još dosta toga - osobito u tehnici; boje mu nemaju svježinu i prelazi su tvrdi ali se sve to dade postići školom i vježbanjem. Maurović je sada u 8. razredu gimnazije. Ovako mlad nas je začudio svojom prvom izložbom` - pisala je tadašnja kritika. Studije Kraće vreme (1921./1922.) bavio se glumom u sarajevskom pozorištu, a glumio je i u nekoliko nemih filmova. Pokazalo se kasnije da je ovo kratko filmsko iskustvo uveliko odredilo njegov način kadriranja stripova i ilustracija. Nakon odsluženja vojnog roka u Nišu, po drugi put odlazi u Zagreb kako bi otpočeo sa studiranjem na `Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt`, što je bio tadašnji naziv za Akademiju likovnih umetnosti. Upisao se u klasu Ferde Kovačevića. Ovoga puta Finansijski problemi su manji jer ga je pripomogla dubrovačka opština. Ipak Maurović je zarađivao za život izradom ilustracija za plakate, časopise i knjige. U to vreme pravila Akademije zabranjivala su studentima takav rad, pa Maurović ubrzo prekida studije. U arhivi Akademije nisu pronađeni dokumenti na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da je došlo do sukoba sa upravom i da je Maurović isključen sa Akademije. Profesionalac Nakon prekida školovanja u potpunosti se posvećuje ilustratorskom radu. Povremeno objavljuje karikature u dubrovačkom `Ježu`. Među sačuvanim brojevima `Ježa` prvi Maurovićev crtež naslovljen je Madam Pompadur i taj crtež možemo smatrati njegovim najranijim sačuvanim crtežom (`Jež`, Dubrovnik 1921., br. 4 od 1.5.1921). Od 1925. godine povremeno sarađuje i sa tada najznačajnijim humorističko-satiričnim časopisom u Hrvatskoj `Koprive`, a od 1928. dobija poverenje da radi naslovnice i zadnje strane za taj časopis i pokoji crtež unutar broja. Tokom 1930. godine većinu naslovnica je uradio Maurović što govori da je stekao ugled i status među ilustratorima i karikaturistima. Sarađivao je sa velikim brojem novina i časopisa među kojima su `Jutarnji list`, `Novosti`, `Koprive`, `Ženski svet` i `Kulisa`. Zlatno doba: 1935—1941 Uvozni strip, pretežno američki, sredinom tridesetih godina počeo je da osvaja čitaoce, pa su urednici zagrebačkih `Novosti` odlučili da otpočnu sa objavljivanjem domaćeg stripa, a taj veliki posao su poverili Andriji Mauroviću. Svoj prvi strip `Vjerenica mača`, prema delu francuskog pisca Paula Fevala, `Novosti` su počele objavljivati 2. maja 1935. godine. Reprint ovog Maurovićevog prvenca, u okviru biblioteke `Velikani hrvatskog stripa`, objavio je Osiječki `Format` 2006. godine. Posle `Verenice mača`, prvog `romana u slikama`, usledila su dva naučno-fantastična stripa, `Podzemna carica` i `Ljubavnica s Marsa`, a onda su se kao na pokretnoj traci počeli ređati stripovi: `Plen demona džungle`, `Razbojnikova verenica`, `Krvolok od Tanipura`, `Ognjem i mačem`, `Zlatarevo zlato` i mnogi drugi. Veliku slavu je stekao sa svoja prva dva vestern-stripa `Trojica u mraku` i `Sedma žrtva` za kojima slede `Gospodar Zlatnih bregova`, `Poslednja pustolovina Starog Mačka`, `Sablast zelenih močvara`... Strip junaci naprečac osvajaju publiku širom zemlje, a svom tvorcu donose ogromnu slavu - i isto toliko novca. `Zarađivao sam po sedamdeset-osamdeset hiljada tadašnjih dinara mesečno, a za taj novac je kuća mogla da se kupi`. - rekao je Andrija Maurović. `Ali, kako je dolazilo, tako je i odlazilo: piće, žene, lumpovanje, četa prijatelja koji se za tren okupe oko čoveka punog para; koliko god da ih ima, nikad dovoljno, i ništa mi od sveta toga nije ostalo...` Svoj stvaralački vrhunac Maurović je imao između 1935. i 1941. godine. U drugoj polovini pedestih godina (1956-60) nije objavio nijedan strip pokušavajući da se vrati na puteve čistog slikarstva. Često je govorio da ga slikarstvo odmara, a da je strip upropastio njegov život. U periodu 1970-76 takođe se uzdržava od crtanja stripova. U 1976. objavljuje svoj poslednji strip `Povratak Starog Mačka`. Drugi svetski rat Početkom rata (1941-43.) Maurović nije crtao stripove, ali je tokom 1943. i 1944. za `Zabavnik` nacrtao sledeće stripove: Grob u prašumi, Seoba Hrvata, Knez Radoslav, Tomislav, Zlatni otok i Ahuramazda na Nilu. Pred kraj Drugog svetskog rata Maurović je pristupio partizanima i bio u sastavu Osme kordunaške divizije. Uglavnom je radio plakate i zidne novine. Nakon rata je nacrtao opus od 6 kratkih stripova iz partizanskog života. Ti stripovi su objedinjeni u strip-albumu `Priče o odvažnim ljudima` (Izdavač: KIC `Privlačica`, Vinkovci 1989). Za naslovnicu je upotrebljena njegova slika (ulje na platnu) iz 1945. godine .[1] Strip-album `Priče o odvažnim ljudima` sadrži sledeće stripove: `Brodolomci na otoku Mega` (Scenario Marcel Čukli. Prvo objavljivanje `Horizontalni zabavnik`, 1952.) `Protiv smrti (scenario Vicko Raspor. Prvo objavljivanje `Omladina`, 1954.) `Rankov odred` (Scenario: Mahmud Konjhodžić i Norbert Neugebauer. Prvo objavljivanje `Plavi vjesnik`, 1961.) `Vreme odvažnih` (Scenario Rudi Aljinović. Prvo objavljivanje `Strip magazin`, 1966.) `Istinite priče o malim borcima` (Scenario Rudi Aljinović. Prvo objavljivanje `Kekec`, 1967/68.), sadrži zbirku kratki stripova: `Prijeteći pozdrav`, `Zaslađeni benzin`, `Most je popravljen`, `Spašeno selo`, `Ruke uvis`, `Lekovi su nabavljeni`, `Spašena žetva`, `Snalažljivi kurir`, `Beg iz doma`, `Uništeni plakati`. Poslednji šesti strip iz partizanskog opusa pod nazivom `Sinovi slobode` nije objavljen u ovom albumu jer su originalne table izgubljene, a reprint iz `Modre laste` nije bio zadovoljavajućeg kvaliteta. Na ivici ponora `Pio sam po desetak litara vina dnevno, po dva litra najjače rakije od kukuruza, pušio po osamdeset cigareta, predavao se jednako neumerenim čulnim uživanjima - i tako preko dvadeset godina, dok nisam dospeo na rub ponora, na granicu potpunog rastrojstva i kraha. Tek onda, kad mi je već bilo četrdeset pet godina, uspeo sam da se trgnem, da bih koliko-toliko produžio menicu života.` - izjavio je Maurović za magazin `Start` .[2] Opus - bibliografija Andrija Maurović je za života nacrtao preko 200 stripova. Veliki broj stripova je urađen po književnim delima među kojima je verovatno najpoznatija adaptacija `Gričke vještice` po motivima istoimenog romana Marije Jurić Zagorke. `Večernji list` je prvi započeo objavljivanje, u periodu 1960/62., ali je strip u celosti objavljen u ediciji `Strip-strip`, u izdanju `Lykos` (koji će kasnije promeniti ime u `Epoha`). Ediciju je štampao `Vjesnik` 1962. godine u 14 svezaka na ukupno 364 stranice. Po romanima Šenoe je uradio `Zlatarevo zlato` i `Čuvaj se senjske ruke`. `Ljubavnica s Marsa` je delo Alekseja Tolstoja, `Ognjem i mačem` Henrika Sjenkjeviča Kompletan opus možete pogledati ovde: Stripovi Andrije Maurovića Posthumno je NLC Media Grupa, Zagreb objavila Maurovićevu zbirku erotskih skica i crteža pod nazivom `Kandaul` ISBN 978-953-98075-7-1 koja je štampana u nekoliko izdanja. Crteži su rađeni u olovci. Na pojedinim mestima olovka se razmazala, pa tekst nije dovoljno čitak. Na nekim tablama sličice su razrađene do najsitnijeg detalja dok su na drugima ostale samo kao proste skice. Maurović se nije previše trudio jer je stripove sa erotskom sadržinom radio iz razonode, samo za sebe. Smrt Poslednjih godina svog života Andrija Maurović je u svojoj okolini važio za čudaka i ekscentrika. Prihvatio je spartansko-asketski način života, opredelio se za najstroži vegetarijanski način ishrane, ustajao zorom a legao s prvim mrakom. Odrekao se poroka i društva ljudi i vratio se svojoj prvoj ljubavi - slikarstvu. Nakon kraće bolesti umro je u oskudici 2. septembra 1981. godine u vlastitoj kući u Zagrebu, na Pantovčaku 45. Maurović je 9 godina nakon svoje smrti sahranjen po drugi put 16. decembra 1990. godine. Piscu Maurovićeve biografije, novinaru Aleksandru Vojinoviću, pripada zasluga, pored pisanja biografije, što su Maurovićevi posmrtni ostatci premešteni iz grobnice koja je bila u katastrofalnom stanju u pristojnu grobnicu na zagrebačkom groblju Mirogoj. Priznanja Kulturno društvo klub devete umetnosti iz Ljubljane (Vošnjakova 4.) je 1978. godine ustanovio nagradu `Andrija` Zagrebačko nevladino udruženje `Art 9`, koje okuplja strip crtače, scenariste, kolekcionare, istoričare i stripofile, ustanovilo je 2009. godine nagradu `Andrija Maurović` koja se dodeljuje hrvatskim strip autorima za životno delo...

str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. joseph beuys, harry madsen, doris lilly, david bowie, roman polanski lee radziwill