Slobodanka Nedovic DRZAVA BLAGOSTANJA,,IDEJE I POLITIKA IZABRANA DELA 2 MEK POVEZ,,,24 CM 2.IZDANJE,,,2005326 STR ODLICNA F-1,,12,24

1. Miroslav Krleža. `Eppur si muove : studije i osvrti `. Djela Miroslava Krleže. Zagreb: Biblioteka nezavisnih pisaca, 1938. 1. izdanje. 238 str. ; 21 cm. 2. Johan Volfgang Gete. `Spisi o književnosti i umetnosti.` Esej i književna kritika. Beograd: Kultura, 1959. 233 str. ; 21 cm. Potpis na predlistu.

U dobrom stanju, nekorišćena Muhamed : postanak i širenje Islama ; Alah je veliki : Propadanje i novi polet islama : od Abdul Hamida do Ibn Sauda / napisao Esad Bej ; [prevod [prvog dela] s nemačkog originala Hamza Humo ; [drugo] delo preveo s nemačkog originala Manojlo Ozerović] Jedinstveni naslov Mohamed : Eine biographie. srp Allah ist Gross : Niedergang und aufstieg der islamischen welt von Abdul Hamid bis Ibn Saud. srp Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1991 Izdanje Reprint izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo delo, 1991 (Moskva : IAN) Fizički opis 334, 479 str., [1] list s geogr. kartom : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Humo, Hamza Ozerović, Manojlo Biblioteka Ljudi i događaji Biblioteka Vidici. Veliki lјudi i događaji ; knj. 2 Svedočanstva : o velikim lјudima i događajima ; ǂknj. ǂ10 Napomene Prevod dela: Mohamed : Eine biographie ; Allah ist Gross : Niedergang und aufstieg der islamischen welt von Abdul Hamid bis Ibn Saud / von Essad Bey Tiraž 5000. Fototipsko izd.: Beograd : Geca Kon, 1940. i Beograd : Geca Kon, 1937. Nusenbaum, Lev Abramovič, 1905-1942 = Nussimbaum, Lev Abramovič, 1905-1942 MUHAMED: Postanak i širenje Islama 1. deo - Svet pre Muhameda 2. deo - Poslanstvo 3. deo - Božja država 4. deo - Svet posle božjeg poslanika ALAH JE VELIK: Propadanje i novi polet Islama od Abdul Hamida do Ibn Sauda 1. deo - Od nomada do svetske države 2. deo - Propadanje Islama 3. deo - Novi polet Islama 4. deo - Evropa u opasnosti

HVAR KROZ STOLJEĆA: Grga Novak Naslov Hvar kroz stoljeća / Grga Novak Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1960 Izdavanje i proizvodnja Hvar : Narodni odbor općine Hvar, 1960 (Zagreb : Izdavački zavod Jugoslavenske akademije) Fizički opis 234 str., 56 str. s tablama (fotogr.), [1] višestruko presavijen list s geogr. kartom : ilustr. ; 24 cm Zbirka Djela / Historijski arhiv Hvar ; 1 ISBN (Broš. sa omotom) Napomene Prema predgovoru, ovo je 2. izd. Bibliografija: str. 225-231. Predmetne odrednice Hvar -- Istorija Odlično očuvana knjiga. nd

Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Odeljenje prirodno-matematičkih nauka, knjiga IV Grupa autora. Urednik: Zlatibor Petrović Povez: broširan Broj strana: 248 Ilustrovano. Sadržaj priložen na slikama. Odlično očuvana. S A D R Ž A J: 1. Fauna Rotatoria jugoslovenskog dela Dunava i voda njegovog plavnog područja kod Apatina 2. Prilog poznavanju faune parazitskih muva tahina (Diptera, Tachinidae) Jakovačkog ključa (Donji Srem) 3. Uranotaenia unguiculata Edwards, 1913 (Diptera, Culicidae) u Jugoslaviji 4. Prilog poznavanju faune Collembola Povlena 5. Engogejska i troglobiontska fauna tvrdokrilaca Srbije, V 6. Engogejska i troglobiontska fauna tvrdokrilaca Srbije, VI 7. Nove vrste leptira za faunu Timočke Krajine nađene tokom 1982-1984 godine 8. Ihtiofaunističko-ekološka istraživanja reke Moravice i pritoka 9. O rasprostranjenju dvobojnog ljiljka Vespertilio murinus Linnaeus, 1758 (Chiroptera, Mammalia) u Jugoslaviji 10. Novi podaci o rasprostranjenju dugouhog ljiljka Myotis bechsteini Kuhl, 1818 (Chiroptera, Mammalia) u Srbiji 11. Rasprostranjenje šakala Canis aureus Linnaeus 1758 (Mammalia, Canidae) u Jugoslaviji (K-143)

ANTROPOLOG KAO PISAC: Kliford Gerc **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Antropolog kao pisac / Kliford Gerc ; prevele s engleskog Gordana Gorunović i Ivana Spasić Jedinstveni naslov Works and Lives. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2009 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 175 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Gorunović, Gordana, 1964- = Gorunović, Gordana, 1964- Spasić, Ivana, 1965- = Spasić, Ivana, 1965- Zbirka Biblioteka XX vek ; 182 ISBN 978-86-7562-082-2 (broš.) Napomene Prevod dela: Works and Lives / Clifford Geertz Tiraž 1.000 Na poleđini nasl. lista beleška o autoru Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Kulturna antropologija -- Tekstualnost Američki antropolog Kliford Gerc (Clifford Geertz, 1926-2006) stekao je naučni ugled radovima posvećenim proučavanju antropoloških aspekata društvenih promena, posebno onih koje se javljaju u novim državama takozvanog „trećeg sveta`, nastalim posle dekolonizacije. Posebno je proučavao odnose između kulture, društva i politike u Indoneziji i Maroku. Njegova glavna dela su: The Religion of Java (1960), Old Societies and New States (ur.,1963), The Social History of an Indonesian Town (1965), Islam Obseved: Religious Develepment in Marocco and Indonesia (1968), Negara: The Theatre State in Nineteenth-Century Bali (1980), Local Knowledge: Further Essays in Interpretive Anthropology (1983), Works and Lives: The Anthropologist as Author (1988), After the Fact: Two Countries, Four Decades, One Anhropologist (1955) i Availabe Light: Anthropological Reflections on Philosophical Topics (2000). Prevod Gercovog kapitalnog dela The Interpretation of Cultures (1973) objavljen je u Biblioteci XX vek: Tumačenje kultura I/II, prevela Slobodanka Glišić (1998). Sadržaj: 1. Biti tamo: antropologija i pozornica pisanja, 2. Svet u tekstu: kako čitati Tužne trope, 3. Slajd-šou: Evans-Pričardove afričke očiglednosti, 4. Ja svedočim (ili) očevid: deca Malinovskog, 5. Mi / Ne-mi: putovanja Rit Benedikt, 6: Biti ovde: čiji je to život, uostalom?

PSIHIJATRIJA I ANTIPSIHIJATRIJA: David Cooper Naslov Psihijatrija i antipsihijatrija / David Cooper ; prevela Ljiljana Bastaić Jedinstveni naslov Psychiatry and Anti-psychiatry. hrvatski jezik Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1987 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1987 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 146 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Bastaić, Ljiljana Kulenović, Muradif, 1937-2000 = Kulenović, Muradif, 1937-2000 Zbirka Biblioteka ǂPsiha ISBN 86-349-0068-1 (karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Psychiatry and Anti-psychiatry Tiraž 3.000 Str. 143-146: David Cooper ili antipsihijatrija / Muradif Kulenović Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 139-142. Predmetne odrednice Psihijatrija Šizofrenija Dobro očuvana knjiga. cs

Beograd 2015. Mek povez, 215 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). R15 Žil Delez (Gilles Deleuze), francuski filozof, rođen je u Parizu 18. januara 1925. godine, gde je i umro 4. novembra 1995. Od šezdesetih godina prošlog veka do svoje smrti Delez je napisao brojna filozofska dela koja su imala veoma veliki uticaj na samu filozofiju, kao i na književnost, film i slikarstvo. Najpre smatran istoričarem, Delez predlaže novu definiciju filozofa, kao `čoveka koji stvara koncepte`. A i sam postaje stvaralac u filozofiji: pre svega ga zanimaju odnosi između smisla, nesmisla i događaja (na Šta ga inspiriše delo L. Kerola i dela grčkih stoika). Razvija originalnu metafiziku i filozofiju umetnosti. Zajedno sa Feliksom Gatarijem, stvara koncept deteritorijalizacije, pri čemu u isto vreme iznosi kritiku psihoanalize i kapitalizma. Sadržaj: 1. Intuicija kao metod 2. Trajanje kao neposredna datost 3. Pamćenje kao virtuelna koegzistencija 4. Jedno ili više trajanja? 5. Životni elan kao kretanje diferencijacije `Studija francuskog filozofa Žila Deleza posvećena je delu Anri Bergsona, jednoga od onih mislilaca koji su podjenako bili inspirativni i za umetnike i za filozofe. Bergsonove ideje su u samom korenu čitavog ekspresionističkog pokreta, ali ih možemo naći i kao značajan podsticaj za mnoge filozofske rasprave. U svojoj studiji, koju čine četiri poglavlja, Delez nastoji da sistematičnoj analizi podvrgne koherenciju Bergsonove misli, da ispita logičke pretpostavke na kojima se ta misao zasniva. To je razlog što će ova studija biti zanimljiva širokom krugu zainteresovanih, od filozofa do onoih koji se bave problemima pojedinih umetnosti.`

ANTROPOLOGIJA I PROBLEMI MODERNOG SVETA / DRUGA STRANA MESECA: Klod Levi-Stros Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Druga strana meseca : zapisi o Japanu ; Antropologija i problemi modernog sveta / Klod Levi-Stros ; prevela sa francuskog Slavica Miletić Jedinstveni naslov L` autre face de la lune. srp L`anthropologie face aux problèmes du monde moderne. srp Vrsta građe naučna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2013 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 215 str. : autorove slike ; 17 cm Drugi autori - osoba Miletić, Slavica Kavada, Đunzo Zbirka Biblioteka XX vek ; 212 ISBN 978-86-7562-120-1 (XX vek; broš.) Napomene Prevodi dela: 1. L`autre face de la lune ; 2. L`anthropologie face aux problèmes du monde moderne / Claude Lévi-Strauss Tiraž 1.000 Na poleđini nasl. lista beleška o autoru Str. 7-10: Predgovor / Đunzo Kavada Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Antropologija Kultura -- Japan Japan -- Civilizacija `Druga strana Meseca` i `Antropologija i problemi modernog sveta` su dve kratke, posthumno (2011. godine) objavljene knjige Levi-Strosa. `Druga strana Meseca` sadrži osam tekstova, nastalih između 1979. i 2001. godine, koje je slavni antropolog posvetio Japanu: „Mesto japanske kulture u svetu“, „Skrivena strana Meseca“, „Beli zec iz Inabe“, „Herodot na Kineskom moru“, „Sengai. Umetnost prilagođavanja svetu“, „Pripitomljavanje neobičnog“, „Bestidni ples Ame No Uzume“ i „Nepoznati Tokio“. Kako u predgovoru kaže japanski antropolog Đunzo Kavada, u ovim tekstovima „srećemo Levi-Strosa zaljubljenog u Japan“. `Antropologija i problemi modernog sveta` sadrži tekstove tri predavanja koje je Levi-Stros održao u Japanu 1986. godine: „Kraj kulturne nadmoći zapada“, „Tri velika savremena problema: seksualnost, ekonomski razvoj i mitska misao“ i „Priznanje kulturne raznovrsnosti: čemu nas uči japanska civilizacija“.

Nova, nekorišćena Kulturna intimnost : socijalna poetika u nacionalnoj državi / Majkl Hercfeld ; prevela s engleskog Slobodanka Glišić Jezik srpski Godina 2004 Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2004 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 336 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Slobodanka Zbirka Biblioteka XX vek ; 140 Prevod dela: Cultural Intimacy / Michael Herzfeld Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 279-313 Registar. Predmetne odrednice Nacionalna država Manjinske grupe Etnicitet Grupni identitet Etničke grupe Etnički odnosi Majkl Hercfeld ( Michel Herzfeld) je profesor antropologije na Univerzitetu Harvard. Istražuje na terenima Južne Evrope i Jugoistočnoj Azije. Predsednik je Udruženja za proučavanje moderne Grčke (Modern Greek Studies Association) i Društva za antropologiju Evrope (Society for the Anthropology of Europe). Poslednjih godina bavi se istraživanjem načina na koje se konstruiše prošlost i usađuju društvene i kulturne vrednosti, kao i društvenim osnovama saznanja. Neka od novijih Hercfeldovih dela: A Place in History: Social and Monumental Time in a Cretan Town (1991); The Social Production of Indifference: Exploring the Symbolic Roots of Western Bureaucracy (1992); Cultural Intimacy: Social Poetics in the Nation-State (1997); i Portrait of a Greek Imagination: An Ethnographic Biography of Andreas Nenedakis (1997). Knjiga sadrži predgovor srpskom izdanju i sledeće poglavlja: 1.Šta je kulturna intimnost, 2.O definicijama i granicama, 3.Ubedljiva sličnost, 4. Zašto su metafore opasne: od uzburkanih voda do uzavrele krvi, 5.Kulturna intimnost i značenje Evrope, 6.Strukturalna nostalgija: vreme i zakletva u planinskim selima na Kritu, 7.Socijalna poetika u teoriji i praksi: regularni momci i neregularni postupci, 8. Praksa stereotipa i Pogovor: Ka borbenoj sredini terena?

e.istraži ZEMLJA Sa veb linkovima E-istraži: Zemlja Met Tarner Izdavač: Mladinska knjiga 2008.god...MLADINSKA knjiga..ILUSTROVANA u boji...96.strana...31.cm...VELIKI FORMATT Žanr: Enciklopedije Da li ste znali da se upravo nalazite na planeti koja se kroz svemir kreće brzinom od 100.000 kilometara na čas. Pročitajte celu priču o Zemlji, od njene užarene utrobe pa sve do spoljašnje atmosfere - a potom uključite Google i otkrijte još mnogo toga iz selekcije pažljivo odabranih sajtova koji će vam dati najnovije, uzbudljive informacije o Zemlji. Jedinstveni spoj knjige i ekskluzivnog vebsajta, kreiran u saradnji s Google™, najvećim svetskim pretraživačem. Savršena za školske zadatke a nezamenjiva za dobru zabavu! Uz ovu knjigu domaći zadaci više nikada neće biti dosadni! Sve najnovije informacije sada su nadohvat ruke - od uzbudljive avanture vas deli samo nekoliko koraka: 1. Ukucajte veb adresu 2. Pronađite ključnu reč u knjizi 3. Ukucajte je na vebsajtu 4. Kliknite na željeni link, preuzmite fantastične slike ili produžite dalje ka Google bazi 5. Vratite se knjizi za svaku novu temu koju poželite da istražite Sjajni DK/Google linkovi vas vode do animacija, filmova, zvukova, virtualnih tura, inteaktivnih kvizova, baza podataka, vremenskih linija, najnovijih izveštaja! Knjiga je NOVA..... -------------------------------- R1

Tema: Akademik Antonije Isaković Izdavač: Centar za mitološke studije, Rača Grupa autora. Priredio: Živojin Andrejić Urednik: Miodrag Stojanović Povez: broširan Broj strana: 256 Pečatirana, odlično očuvana. S A D R Ž A J: 1. ŽIVOJIN ANDREJIĆ - Bibliografija akademika Antonija Isakovića 2. DOBRICA ĆOSIĆ - Antonije Isaković, životni drug 3. MIROSLAV PANTIĆ - Govor na sahrani akademika Antonija Isakovića 4. KOČA JONČIĆ - Posmrtni govor Antoniju Isakoviću 5. LEPOSAVA ISAKOVIĆ MILANIN - Leposava Isaković Milanin o Antoniju Isakoviću starijem 6. SVETOZAR KOLJEVIĆ - „Granične situacije” u pripovedanju Antonija Isakovića 7. ZORAN ŽIVKOVIĆ HRISTIĆ - Antonije Isaković u srpskoj akademiji nauka i umetnosti 8. MIODRAG STOJANOVIĆ - Kako se kalio pisac na porivima zavičaja 9. ŽIVOJIN ANDREJIĆ - Susreti sa akademikom Antonijem Isakovićem i poimanje njegove političke i književne ličnosti 10. MILORAD RADUSINOVIĆ - Slojevi istorijske svijesti u književnom djelu Antonija Isakovića 11. ĐORĐE PETKOVIĆ - Znameniti Račani na kongresu kulturne akcije u Kragujevcu 1971. godine 12. PREDRAG JAŠOVIĆ - Trajanje Isakovićevog dela 13. VIOLETA JOVANOVIĆ, ILIJANA ČUTURA - O trenu Antonija Isakovića 14. TIODOR ROSIĆ - Strah i strepnja u Isakovićevim ranim pripovetkama 15. BRANKO NADOVEZA - Mitološko u romanu „Tren 2“ Antonija Isakovića 16. DUŠAN ŽIVKOVIĆ - Eliptičnost u pripoveci `Berlin kaputt` Antonija Isakovića 17. ZLATA BOJOVIĆ - Dubrovnik XVI veka u viđenju Aleksandra Vidakovića u romanu „Marin Sorgo“ 18. SLOBODAN LAZAREVIĆ - Apsurd i tragična krivica u Andrićevoj noveli „Knjiga“ (K-144)

Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd Biblioteka 17 x 11, knj. 2 Prevod: Dušan Janić Povez: broširan Broj strana: 125 Manji format. Pečatirana, listovi malo požuteli, lepo očuvana. Studija francuskog filozofa Žila Deleza posvećena je delu Anri Bergsona, jednoga od onih mislilaca koji su podjenako bili inspirativni i za umetnike i za filozofe. Bergsonove ideje su u samom korenu čitavog ekspresionističkog pokreta, ali ih možemo naći i kao značajan podsticaj za mnoge filozofske rasprave. U svojoj studiji, koju čine četiri poglavlja, Delez nastoji da sistematičnoj analizi podvrgne koherenciju Bergsonove misli, da ispita logičke pretpostavke na kojima se ta misao zasniva. To je razlog što će ova studija biti zanimljiva širokom krugu zainteresovanih, od filozofa do onoih koji se bave problemima pojedinih umetnosti. S A D R Ž A J: 1. Intuicija kao metod 2. Trajanje kao neposredna datost 3. Pamćenje kao virtuelna koegzistencija 4. Jedno ili više trajanja? 5. Životni elan kao kretanje diferencijacije (K-103)

Autor - osoba Reich, Wilhelm Naslov Spolna revolucija : prilog karakternoj samoupravi čovjeka / Wilhelm Reich ; preveo Benjamin Tolić Jedinstveni naslov ǂDie ǂsexuelle Revolution. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1985 Fizički opis 330 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Tolić, Benjamin Flego, Gvozden Zbirka ǂBiblioteka ǂPsiha (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Die sexuelle Revolution Seksualna i socijalna revolucija / Gvozden Flego: str. 321-[331] Kazalo imena. Predmetne odrednice Psihoanaliza Seksualni život -- Psihologija Seksualni život -- Omladina – SSSR Vilhelm Rajh (nem. Wilhelm Reich; Dobzau, 24. mart 1897 – Luisburg, 3. novembar 1957) je bio austrijski, kasnije američki, psihijatar, psihoanalitičar i kritičar društva. Biografija Vilhelm Rajh je poticao iz jevrejske porodice koja nije bila bliska jevrejskoj tradiciji. Studirao je na Univerzitetu u Beču kod Zigmunda Frojda. Kasnije je radio kao psihijatar u Berlinu i bio član Komunističke partije Nemačke. Tih godina objavio je knjige „Seksualna revolucija“ i „Masovna psihologija fašizma“. U ovoj drugoj je tvrdio da je fašizam posledica seksualne represije, a i da je komunizam svojevrsni „crveni fašizam“. Zbog toga je izbačen iz komunističke partije, a ovu knjigu su kasnije zabranili nacisti. Kada je Hitler došao na vlast morao je da pobegne iz Nemačke. Preko Skandinavije je 1939. stigao u SAD. Posle niza članaka o orgonu i svojim političkim stavovima, Američka agencija za hranu i lekove je počela da istražuje njegovo delovanje. Sud je 1954. naredio spaljivanje svih knjiga i dokumenata koji su pominjali orgonsku energiju. Zbog ignorisanja naredbe suda da prekine prodaju akumulatora orgona osuđen je na dve godine zatvora 1956. Umro je u zatvoru novembra 1957. Naučni rad Poznat je po svojim doprinosima seksologiji i psihoanalitičkoj terapiji, svom doprinosu seksualnoj emancipaciji i kontroverznim istraživanjima energije orgona. Tvrdio je da ova energija ispunjava atmosferu i sva živa bića. Mnogi savremenici su u njemu videli kontroverznu ličnost, pa i čudaka. U svojoj knjizi posvećenoj S. Frojdu, „Funkcija orgazma“ (Die Funktion des Orgasmus ) iz 1927, bio je prvi naučnik koji je osporio primat muške seksualne funkcije u stvarnosti kao i u svom simbolizmu. Za vreme života u Oslu (1934—1937) proučavao je mikroskopske organizme protozoe. Smatrao je da složenim fizičko-hemijskim procesom može da od njih izdvoji bione (najprimitivniji stadijum života) i da učini energiju orgona vidljivom. Tvrdio je da se jednoćelijski organizmi dele na one koji razlažu organizme (T bacili) i na one koji promovišu stvaranje novog života. Odavde je došao do zaključka da je nedostatak energije orgona uzrokuje širenje T bacila u tkivima i pojavu bolesti tipa raka. Tokom 1940-ih Rajh je izradio niz akumulatora orgona u kojima bi se akumulirao orgon iz atmosfere. Energija skupljena u akumulatorima bi se onda koristila za lečenje bolesti. Njene efekte je testirao na ljudima i životinjama, ali nije došao do jasne potvrde svoje teorije bolesti kao odsustva orgona. Projektovao je i aparat za stvaranje oblaka kojim bi se energija orgona kanalisala u atmosferu i tako stvarala oblake i kišu. Energiju orgona je nazivao „prvobitna kosmička energija“, tvrdio je da je plave boje i da od nje zavisi vreme, boja neba, gravitacija, emocije i seksualnost. Po njemu, to je jedina energija u prirodi koja ima negativnu entropiju i koja je odgovorna za uređenje materije. Vilhelm Rajh je 1940. i 1941. bio u kontaktu sa Albertom Ajnštajnom i ubedio ga da testira akumulator orgona. Akumulator koji je načinio za ovaj eksperiment sastojao se od Faradejevog kaveza spolja izolovanog drvetom i papirom. Ajnštajn se složio da bi povećanje temperature bez izvora toplote bila revolucionarna novost u fizici i negacija zakona termodinamike. Lično je izvršio nekoliko eksperimenata u svome podrumu, ali nije ustanovio temperaturne razlike koje bi poduprle Rajhove pretpostavke. U karijeri psihologa i psihijatra orijentisao se na strukturu karaktera ličnosti, pre nego na individualne neurotske simptome. Promovisao je adolescentnu seksualnost, upotrebu kontracepcije, abortus i žensku ekonomsku nezavisnost. Smatrao je da je orgazmička potencija najvažniji kriterijum za psihofizičko zdravlje. Dela (izbor) Funkcija orgazma (Die Funktion des Orgasmus, 1927) Dijalektički materijalizam i psihoanaliza (Dialektischer M aterialismus und Psychoanalyse, 1929) Pad seksualnog morala (Der Einbruch der Sexualmoral, 1932) Masovna psihologija fašizma (Die Massenpsychologie des Faschismus, 1933) Seksualna revolucija (Die Sexualität im Kulturkampf 1936, Die sexuelle Revolution 1966) Bion (Bione, 1938) Biopatologija raka (The Cancer Biopathy, 1948) Slušaj, mali čoveče! (Listen, Little Man!, 1948) Eter, Bog i đavo (Ether, God, and Devil, 1949) ORANUR eksperiment - prvi izveštaj (The ORANUR Experiment – First Report, 1951) Ljudi u nevolji (People in Trouble, 1953) Kontakt sa svemirom, ORANUR eksperiment – drugi izveštaj (Contact with Space, The ORANUR Experiment – Second Report, 1957 KAZALO Predgovor IV. izdanju (1949) Predgovor III. izdanju (1945) Predgovor II. izdanju (1936) Prvi dio: NEUSPJEH SPOLNOG MORALA 1 Klinički temelji seksualnoekonomske kritike 1. Od moralnoga k seksualnoekonomskom načelu 2. Protuslovlje Freudove teorije kulture a) Spolno potiskivanje i odricanje nagona b) Zadovoljenje nagona i odricanje nagona 3. Sekundami nagon i moralna regulacija 4. Seksualnoekonomski „moral“ 2 Neuspjeh konzervativne spolne reforme 3 Institucija prisilnoga braka kao osnova protuslovlja spolnoga zivota 4 Utjecaj konzervativnog seksualnog morala 1. „Objektivna, nepolitična“ znanost 2. Bračni moral kao kočnica svake spolne reforme a) Helene Stocker b) August Forel c) Kraj Svjetske lige za spolnu reformu 3. Slijepa ulica spolnoga prosvjećivanja 5 Prisilna obitelj kao odgojni aparat 1. Utjecaj društvene ideologije 2. Trokutna struktura 6 Problem puberteta 1. Pubertetski sukob 2. Dmštveni zahtjev i spolna zbilja a) Radnička mladež b) Krupnograđanska mladež 3. Medicinsko, neetičko razmatranje o spolnom općenju omladine a) Spolna apstinencija u pubertetu b) Onanija e) Spolno općenje u pubertetu 7 Prisilni brak i trajna spolna veza 1. Trajna spolna veza 2. Problem braka a) Društvena funkcija braka b) Protuslovlje bračne situacije Drugi dio: BORBA ZA „NOVI ŽIVOT“ U SOVJETSKOM SAVEZU Spolna reakcija u Rusiji 1 „Dokidanje obitelj“ 2 Spolna revolucija 1. Napredno zakonodavstvo 2. Radnici opominju 3. Kočenje spolne revolucije 1. Pretpostavka kočenja 2. Moraliziranje, umjesto spoznavanja i ovladavanja 3. Objektivni uzroci kočenja 4. Oslobađanje i kočenje u regulaciji porođaja i u homoseksualnosti 1. Regulacija porođaja 2. Ponovno uvođenje zakonskoga članka o homoseksualnosti 5. Kočenje u omladinskim komunama 1. Revolucionarna mladež 2. Omladinske komune a) Komuna Sorokin b) Radna grupa GPU-a za zapuštene „Boljševo“ e) Mladež u potrazi za novim oblicima života d) Nerješivo protuslovlje između obitelji i koimune 3. Nužne strukturalne pretpostavke 6. Neki problemi dječje spolnosti 1. KoIektivno strukturiranje 2. Neautoritarno prestruktunranje kod malog djeteta 3. Prividno revolucionarni pastoralni odgoj 4. Ponovno o pitanju zapuštenih 7. Što slijedi iz sovjetske borbe za „novi život“? KAZALO IMENA Gvozden Flego: „Seksualna i socijalna revolucija“ MG152 (L)

Žarko Petrović RITMOVI 1, 2 i 3. ritmovi koji vladaju svetom Prosveta, Pro musica, 1986. 202 + 205 + 95 strana, A4 format. Očuvane, malo požutele na bočnim stranama. Žarko Petrović (1934), kompozitor i književnik, poznat po muzici za filmove, baletske i pozorišne predstave, orkestarsku i zabavnu muziku. Petrović je stvarao i romanse, džez, klavirsku muziku. Jedan je od najstarijih članova SOKOJ i kompozitorska legenda na ovim prostorima. U intervjuima često kaže za sebe: `Užičanin, došao u Beograd da komponuje pesme Beograđanima...` Nastupao je kao dirigent ansambla `Romansa` i `Orkestra Žarka Petrovića`. Poznat je po delima: `Koncert koji traje`, `Ritmovi`, `Ljuba suznooka`, `Nostalgija`, `Pesme zavičaja`, `Romansa na kiši`, `Sve moje jeseni su tužne`. Godina 60-tih, pisao je šlagere za Dusana Jakšić, Đorđa Marjanović, Mikija Jevremovića i druge. Veliki broj njegovih kompozicija je izveden u inostranstvu.

Stojan Novaković Srbi i TurciTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.ПолитичарПроглашење Србије за краљевину (1882), спроведено од стране владе Милана Пироћанца, у којој је Стојан Новаковић био министар просвете и црквених дела (1880-1883)Као политичар, Новаковић је обављао неколико високих државних функција. Веома рано, тек што је навршио тридесет година живота, Новаковић је постао министар просвете и црквених дела у првој влади Јована Ристића (1873), а исту дужност је потом обављао у влади Аћима Чумића (1874-1875), као и у влади Данила Стефановића (1875). Новаковићев рани успон до високих државних функција био је последица његових првобитних веза са Јованом Ристићем, утицајним државником и вођом српских либерала. Међутим, Новаковић се касније разишао са Ристићем, ступивши међу младоконзервативце, који су по доласку на власт (1880) почели да спроводе политику оличену у везивању Србије за суседну Аустроугарску.[8]Потписници лондонског мира 1913, Стојан Новаковић седи први слеваТоком четвртог мандата на функцији министра просвете и црквених дела у влади Милана Пироћанца (1880-1883), Новаковићу је запала дужност да након склапања Тајне конвенције са Аустроугарском (1881) спроведе налог кнеза Милана Обреновића о уклањању митрополита Михаила Јовановића са положаја поглавара Православне цркве у Србији. Тим поводом, дошло је до тешког сукоба између Новаковићевог министарства и српске јерархије, која је стала уз митрополита Михаила, што је довело до уклањања свих архијереја и неканонског избора Теодосија Мраовића за новог митрополита у пролеће 1883. године. Након ових збивања и катастрофалног пораза владине листе на скупштинским изборима у септембру исте године, Пироћанчева влада је пала, чиме је окончан и Новаковићев мандат на функцији министра просвете и црквених дела.[9][10][11]На основу закона о основним школама који је донео 1882. године, уведено је обавезно основно образовање за дечаке и девојчице школског узраста и од тада држава почиње да води агенду описмењавања становништва.[12]Током поменутог спора између државних власти и црквене управе, Новаковић је оправдао поверење краља Милана, који му је недуго након гушења Тимочке буне (новембар 1883. године) поверио изузетно важну дужност министра унутрашњих дела у првој влади Милутина Гарашанина (1884-1885). У циљу учвршћивања краљеве власти и сузбијања опозиције, Гарашанинова влада је водила репресивну унутрашњу политику, која је највећим делом спровођена управо преко Новаковићевог министарства.[13]За време Анексионе кризе (1908-1909), Новаковић је за новине "Пестерлојд" изјавио: Кад год смо се ми на Балкану макнули, да против очите или крваве неправде штогод за своја национална права извојујемо, увијек су се дизали против нас врло гласни приговори, да нарушавамо ред, место да чекамо корак Европе и мјесто да се покоравамо интернационалном правном реду. Увијек су нас опомињали, да ће се на то наше покоравање вољи Европе, при оштети, која ће нам у дио пасти, узети у обзир. Ми старији и образованији заиста смо већ осиједили настојећи да свом народу утувимо ту европску мудрост. А сад је све то најновијим својевољним нападом Аустро-Угарске компромитовано. Дакле више не можемо вјеровати у европски морал.[14]Књижевник и филологСпоменик у дворишту школе у Шапцу која носи његово имеКао књижевни стваралац, Новаковић се представио јавности већ током својих лицејских година (1860-1863).[7] На књижевном пољу, огледао се писањем песама и прозних састава, превођењем страних књижевних дела, покретањем књижевних часописа и проучавањем књижевне историје. Био је оснивач и уредник књижевног часописа „Вила ”(1865-1868).[15][16]Као млади књижевник и преводилац, Новаковић је веома рано (1865), са тек навршене 23 године, постао редовни члан Српског ученог друштва. У чланство је изабран на основу свог књижевног стваралаштва, пошто у то време још увек није имао значајнијих научних радова. У каснијим анализама, Новаковићево песничко и прозно стваралаштво оцењено је као осредње, тако да су разлози за његово преурањено примање у редовно чланство СУД остали недовољно познати, поготово у контексту његовог постављања (са свега 25 година) на функцију секретара и благајника СУД (1867). Брзо напредовање младог Новаковића приписује се утицају његових тадашњих покровитеља, Ђуре Даничића и Јанка Шафарика, који су рано препознали Новаковићеве потенцијале.[17]Током наредних година, Новаковић се посветио прикупљању библиографских података о делима објављеним на српском и другим јужнословенским језицима. Такође је прикупљао и податке о страним делима која су била од значаја за српски народ. Сву сакупљену грађу објавио је у књизи „Српска библијографија за новију књижевност 1741—1867“ (1869).[18] Допуне ове библиографије је потом објављивао у наставцима, за сваку годину посебно, од 1868. до 1876. године. То су биле прве стручне библиографије на српском језику, што је било од великог значаја за каснија истраживања.У склопу преводилачког рада, превео је књигу „Гражина“ највећег пољског песника Адама Мицкјевича, приредивши 1886. године издање на српском језику.Године 1888. покренуо је рад на речнику српског језика.[19]Приликом оснивања Српске књижевне задруге (1892) изабран је за њеног првог председника. Новаковић је веома успешно обављао дужност председника ове утицајне националне установе, које је у редовним годишњим колима објављивала најбоља дела из српске и преводне књижевности, историје и научно-популарне литературе.Иако није имао формално филолошко образовање, Новаковић се током свог рада на проучавању књижевне историје упознао са разним лингвистичким питањима, што га је потом навело да се посвети проучавању специфичних проблема из области српске и шире јужнословенске лингвистике. Написао је „Српску граматику за ниже гимназије и реалке“, која је објављена 1879. године, а потом је доживела и неколико нових издања.[20]У склопу проучавања српског језика, Новаковић је посебну пажњу посвећивао словенским дијалектима и говорима у јужним областима на ширем простору Повардарја. Новаковићева првобитна одлука да поменуте јужнословенске језичке варијетете означи путем употребе несловенских „македонских” одредница била је (након 1886. године) мотивисана првенствено политичким разлозима, што је накнадно (1898) признао и сам Новаковић, након суочавања са последицама свог ранијег залагања за подршку „македонском” покрету.[21]9/8

Knjiga lepo očuvana G4 Džejms Džojs ULIKS Fokner BUKA I BES Ključ za književno djelo (Interpretacije) Ivo Vidan - ROMAN STRUJE SVIJESTI James Joyce: Uliks William Faulkner: Buka i bijes (Školska knjiga, Zagreb, 1971, broš, 141 str.) teorija modernog romana Modernizam Tok toka svesti Džejms Džojs (engl. James Augustine Aloysius Joyce; Dablin, 2. februar 1882 — Cirih, 13. januar 1941) bio je irski književnik. Rodio se u Ratgardu, blizu Dablina u neobičnoj porodici. Otac je bio poslovni fanatik, koji nije mario ni za kakav intelektualni napor, dok je veoma religiozna majka često obitavala u svetu muzike. Vaspitavan u strogom katoličkom duhu, mladi Džejms, pod majčinim uticajem, umalo nije izabrao sveštenički poziv. Ali, u jednoj mladalačkoj krizi napravio je drastičan rez: otrgao se i od religije i od porodice, izabravši Odiseja za svog junaka i duhovnog vodiča. Iako je jedno vreme studirao medicinu u Dablinu, već 1902. godine napustio je Irsku, da joj se više nikad ne vrati, sem na kratko u dva navrata. Svoju Itaku tražio je u Trstu, Parizu, Cirihu, u kome je i umro 1941. godine. Od Irske je uz sebe samo imao Noru Branakl, devojku koja je pošla s njim i uskoro mu postala supruga. Jedan od utemeljitelja modernog romana. Prve uspehe postigao je zbirkom novela „Dablinci” iz 1914, u kojima Džojs prikazuje svakodnevicu i raznolika duševna stanja svojih junaka, kao i zanimljivim autobiografskim romanom Portret umetnika u mladosti koji je čitalačkoj publici predstavljen 1916. Moglo bi se reći da je njegovo najpoznatije delo Uliks objavljen 1922, a vrhunac njegova stvaralačkog genija svakako predstavlja Bdenje Finegana iz 1939. Iako je većinu svog života proveo izvan Dablina, ova rana iskustva u Irskoj su ostavila ogroman uticaj na njegov život i njegova dela.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u dablinskom predgrađu Rotamu, kao najstarije od četrnaestero dece. Otac Džon je imao malu radnju koja je bankrotirala 1891.[2], što je dovelo porodicu u velike probleme.[3] Godine 1891. Džojs je napisao poemu o smrti Čarlsa Stjuarta Parnela. Njegov otac je bio ljut na način na koji je katolička crkva tretirala Parnela, kao i na stav Irske domaće vladajuće stranke i Britanske liberalne stranke, i na rezultirajući neuspeh kolaboracije da osigura lokalnu upravu u Irskoj. Irska partija je odbacila Parnela iz rukovodstva. Međutim, uloga Vatikana u savezu sa Britanskom konzervativnom strankom u sprečavanju lokalne uprave ostavila je trajni utisak na mladog Džojsa.[4] Džojsov otac je uredio da se poema objavi i čak je poslao kopiju u Vatikansku biblioteku. Džojs u svojoj šestoj godini, 1888 Džejms je morao da napusti školu Clongowes Wood College, jer nije više bilo novca za školarinu. Primili su ga u katoličku školu Christian Brothers, gde je bio kad je dobio ponudu za školu Belvedere College.[5][6] Godine 1895, Džojs je u svojoj 13. godini odlučio da se pridruži pokretu Sodality of Our Lady s njegovim vršnjacima u Belvederu. Filozofija Tome Akvinskog je nastavila da vrši jak uticaj na njega tokom većine njegovog života.[7][8] Jezuiti su mu predložili da postane deo njihovog reda, Džejms je to odbio i napustio ih. Naime, Džojs je odgojen u strogoj hrišćanskoj porodici i to je imalo veliki uticaj na njegov život i njegova dela, ali on sam je već u 16 godini okrenuo leđa verovanju za sva vremena. Godine 1898, se upisuje na University College Dublin, gde je diplomirao na modernim jezicima (engleski, francuski i italijanski). Još na koledžu počinje da piše i prvo objavljeno delo mu je osvrt za Ibzenovu dramu. Džojs je prvi pu predstavljen Irskoj publici posredstvom Artura Grifita u njegovim novinama, United Irishman, u novembru 1901. Džojs je napisao jedan članak o Irskom književnom pozorištu, koji je časopis njegovog koledža odbio da štampa. Džojs ga je objavio i lokalno distribuirao. Sam Grifit je napisao članak o cenzuri studenta Džejmsa Džojsa.[9][10] Godine 1901, Irski nacionalni popis navodi Džejmsa Džojsa (19) kao učenog govornika engleskog i irskog koji živi sa svojom majkom i ocem, šest sestara i tri brata na adresi Royal Terrace (sad Inverness Road), Klontarf u Dablinu.[11] Kada je diplomirao odlazi u Pariz da tamo studira medicinu, međutim već nakon pola godine se vratio,[12] jer mu je majka umirala od raka.[13][14] Nakon njene smrti počeo je intenzivno da pije i uspevao je da preživljava zahvaljujući osvrtima za knjige, časovima, i pevanju.[15][16][17] Te 1904. pokušava da objavi i „Portret umetnika u mladosti” ali bez uspeha. U junu 1904. upoznaje svoju buduću ženu Noru Barnakl i oni vrlo brzo napuštaju Dublin. Prvo su otišli u Cirih, pa u Trst gde je uspeo da nađe mesto učitelja engleskog i gde je ostao deset godina. Godine 1905, mu se rodio sin Džordž, a dve godine kasnije i kćerka Lucija. Godine 1909, je posetio Dablin nadajući se da će tamo objaviti zbirku pripovedaka „Dablinci”. To je bilo bezuspešno, i zbirka je ostala neobjavljena. Godine 1915, je otišao u Cirih i tamo sreo Hariet Ša Vivera koji ga je rešio finansijskih problema uzevši ga u zaštitu i plaćajući mu obilno za njegov rad. Godine 1920, je otišao u Pariz i tamo ostao 20 godina. Dana 11. januara 1941. imao je operaciju koja je uzrokovala njegov pad u komu. Probudio se dva dana kasnije i tražio da se pozovu njegova deca. Međutim oni su bili na putu kad je Džejms preminuo. Sahranjen je na Fluntern groblju u Cirihu, gde su također sahranjeni i njegova žena (umrla 1951) i sin Džordž. Književni rad[uredi | uredi izvor] Spomenik Džejmsu Džojsu u Dablinu Džojs se u književnosti javio još kao student, 1899. godine, jednom zanimljivom esejističkom analizom Ibzena. On je eksperimentima u narativnoj tehnici i strukturi romana i primeni toka svesti dao nov pravac modernoj književnosti. Prva zbirka pesama Kamerna muzika izišla mu je 1907. (jedno vreme pripadao je grupi imažinista, sa Paundom i Eliotom), a zatim je pred sam Prvi svetski rat objavio jedinu knjigu pripovedaka Dablince. Portret umetnika u mladosti pojavio se 1916, drama Izgnanci 1918, 1922. svetska književnost dobila je njegovo remek-delo roman Uliks, na kome je radio još od 1914. To delo smatra se biblijom evropskog proznog modernizma i uprkos vrlo oštroj polemici oko Džojsovog književnog dela, izvan svake sumnje je njegov ogroman uticaj na razvoj književne proze 20. veka. Posle Uliksa, Džojs je napisao još samo Fineganovo bdenje (1939), delo na kome je radio više od petnaest godina. Dela[uredi | uredi izvor] Džojs je napisao jednu knjigu pesama (Komorna muzika), te jednu dramu (Izgnanici), međutim proslavio se svojom prozom. Punih se osam godina je Džojs pokušavao da objavi svoju prvu knjigu proze, zbirke pripovedaka Dablinci. Dva puta je prerađivan slog knjige, a nekoliko puta urednici su zahtevali da Džojs promeni ili izbaci deo teksta. U današnje vreme možda zvuči neverovatno da se tadašnjim urednicima reč bloody (krvavo) činila krajnje nepodobnom, te da su za objavljivanje knjige dali uslov po kojemu se ta reč mora izbaciti. Portret umetnika u mladosti je autobiografski roman objavljen prvo u seriji 1914—1915. godine. Reč je o sazrevanju umetnika i o razvoju umetničke ideje kroz vreme. Tu prvi put koristi tehniku unutrašnjeg monologa. Uliks nakon velike potrage za izdavačima koji nisu prihvatali kontraveznost ovoga dela, 1922. delo je napokon objavljeno. I nakon toga delo je pretrpelo mnoge potečkoće, čak kad su 500 primeraka poslali u SAD 1922, oni su zaplenjeni i uništeni. Ipak ovo delo je označilo prekretnicu u književnosti, jer koristi novi stil bogat tehnikama poput „toka svesti” (engl. stream of consciousness), te parodije i humora. Osnova karakteristika joj je kaleodoskopsko pisanje i formalna struktura. Knjiga se sastoji od 18 poglavlja, svako opisuje jedan sat 16. juna i svako je obojeno različitim bojama pri tome se poklapajući sa jednom epizodom Homerove Odiseje. Bdenje Finegana se pojavila pod nekoliko imena sve dok 1939. nije dobila svoj krajnji oblik i ovaj naslov. Radnja se dešava po noći, i delom je nastavak Uliksa. Sve novonastale Džojsove tehnike su ekstremno korištene, tako da su napuštene sve konvencije o toku radnje, izgradnji likova, pa čak i korištenju smislenog jezika. Delo se bazira na dubokim igrama reči. Knjiga završava početkom prve rečenice, a počinje njenim krajem, tako da je knjiga u stvari kružnog toka. Džojs je rekao da bi idealni čitalac trebalo da pati od „idealne nesanice” i kada bi pročitao knjigu vratio bi se opet na početak čitajući je ponovo i tako sve u idealnom krugu. Bloomsday[uredi | uredi izvor] Šesnaesti dan juna, vreme radnje Uliksa, među Džojsovim je pobornicima širom sveta poznat kao Bloomsday, Blumov dan. U celom svetu, u Irskoj, a naročito u Dablinu, organizuju se brojne manifestacije u čast Uliksa. Dablinci i turisti šetaju rutom Leopolda Bluma, jedu i piju u kafanama u koje je on zalazio šesnaestog dana juna 1904. godine. Ovo je dan kada je Džojs prvi put upoznao svoju buduću suprugu i zauvek je ostao ovekovečen. Džojsovci širom sveta organizuju i javna čitanja Uliksa. Tokom zadnjih godina stale su se koristiti i prednosti interneta, pa tako na majci svih mreža članovi džojsovskih asocijacija s cele planete glasno čitaju delove Uliksa. Svojevremeno je jedan odlomak pročitala i irska predsednica Mari Robinson. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Dablinci (Dubliners, 1914) Chamber Music (poeme, 1907) Dablinci (Dubliners, kolekcija kratkih priča, 1914) Портрет уметника у младости (A Portrait of the Artist as a Young Man) (roman, 1916) Exiles (pozorišini komad, 1918) Уликс (roman, 1922) Pomes Penyeach (poeme, 1927) Collected Poems (poeme, 1936, koje obuhvataju Chamber Music, Pomes Penyeach i druge ranije objavljene radove) Finnegans Wake (roman, 1939) Posthumne publikacije Stephen Hero (prethodna verzija dela A Portrait; napisano 1904–06, objavljeno 1944)[18] Giacomo Joyce (napisano 1907, objavljeno 1968) Letters of James Joyce Vol. 1 (ed. Stjuart Gilbert, 1957) The Critical Writings of James Joyce (editori. Elsvort Mejson i Ričard Elman, 1959) The Cat and the Devil (London: Faber and Faber, 1965) Letters of James Joyce Vol. 2 (ed. Ričard Elman, 1966) Letters of James Joyce Vol. 3 (ed. Ričard Elman, 1966) Selected Letters of James Joyce (ed. Ričard Elman, 1975) The Cats of Copenhagen (Ithys Press, 2012) Finn`s Hotel (Ithys Press, 2013)

KARL POPER TRAGANJE BEZ KRAJA - INTELEKTUALNA AUTOBIOGRAFIJA Prevod - Branislav Kovačević Izdavač - Nolit, Beograd Godina - 1991 306 strana 19 cm Edicija - Filozofska biblioteka ISBN - 86-19-01898-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, ima posvetu, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Zahvalnost 1 Sveznalaštvo i pogreška 2 Sećanja na detinjstvo 3 Rani uticaji 4 Prvi svetski rat 5 Jedan rani filozofski problem: beskonačnost 6 Moj prvi filozofski neuspeh: problem esencijalizma 7 Duga digresija vezana za esencijalizam: šta me još uvek deli od većine savremenih filozofa 8 Ključne godine: marksizam, nauka i pseudonauka 9 Rane godine studija 10 Druga digresija: dogmatsko i kritičko mišljenje; učenje bez indukcije 11 Muzika 12 Razmišljanja o nastanku polifone muzike: psihologija ili logika otkrića 13 Dve vrste muzike 14 Progresivizam u umetnosti, naročito u muzici 15 Poslednje godine na univerzitetu 16 Teorija znanja: Logik der Forschung 17 Ko je ubio logički pozitivizam? 18 Realizam i kvantna teorija 19 Objektivnost i fizika 20 Istina; verovatnoća; potkrepljenost 21 Približavanje rata; jevrejsko pitanje 22 Emigracija: Engleska i Novi Zeland 23 Početni rad na Novom Zelandu 24 Otvoreno društvo i Beda istoricizma 25 Ostali rad na Novom Zelandu 26 Engleska: na londonskom fakultetu za ekonomiju i političke nauke 27 Početak rada u Engleskoj 28 Prva poseta Sjedinjenim Državama Susret sa Ajnštain 29 Problemi i teorije 30 Debate sa Šredingerom 31 Objektivnost i kritika 32 Indukcija; dedukcija; objektivna istina 33 Metafizički istraživački programi 34 Borba protiv subjektivizma u fizici: kvantna mehanika i sklonost 35 Boleman i strela vremena 36 Subjektivistička teorija entropije 37 Darvinizam kao metafizički istraživački program 38 Svet 3 i treći svet 39 Problem telo - um i svet 3 40 Mesto vrednosti u svetu činjenica Pogovor Beleške Glavna dela i skraćenice naslova Odabrana bibliografija `The book chronicles Popper`s life from the beginning, including wider implications he drew from his experiences. In chapter 1, `Omniscience and Fallibility,` for example, he describes his apprenticeship to a cabinetmaker while he was a university student. His master invited him to ask anything he liked, because, with due modesty, the master claimed to know everything. From his omniscient master, Popper writes that he became a disciple of Socrates and learned more about the theory of knowledge, including how little he knew, than from his university teachers. Other thematic chapter subjects include music, education, philosophical problems Popper encountered, and his differences from other philosophers, whether earlier or contemporary. These are woven into an account of events in his life and research programmes that he developed. For example, Chapter 24 discusses 2 of his best-known works, The Open Society and Its Enemies and The Poverty of Historicism, and the origins of `critical rationalism` to describe the approach he espoused.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Popper Unended Quest

Tema: Akademik Pantelija Srećković Izdavač: Centar za mitološke studije, Rača Grupa autora. Priredio: Živojin Andrejić Urednik: Miodrag Stojanović Povez: broširan Broj strana: 291 Odlično očuvana. S A D R Ž A J: 1. ŽIVOJIN ANDREJIĆ - Zašto skup o Panti Srećkoviću? 2. PANTELIJA SREĆKOVIĆ - Kragujevac 3. ŽIVOJIN ANDREJIĆ - Prilog za bibliografiju akademika Pantelije Srećkovića 4. DANICA ĆIRKOVIĆ - O mom pradedi Panteliji i o meni 5. DEJAN OBRADOVIĆ - Zavičaj i poreklo Pante Srećkovića 6. MILAN ĆIRKOVIĆ - O jednoj epizodi iz Srećkovićevog “Detinjstva” 7. MIODRAG STOJANOVIĆ - Grčko-vizantijske teme Pantelije Pante Srećkovića 8. MILE STANIĆ - Reagovanja na imenovanje 9. IVAN MIJATOVIĆ - Vojna akademija i profesor Panta Srećković 10. RADMILO PETROVIĆ - Za Pantu ili protiv njega 11. MARKO ATLAGIĆ - Pokušaj rehabilitacije Pantelije Srećkovića 12. BOŠKO SUVAJDŽIĆ - Ilarion Ruvarac o Panti Srećkoviću 13. MALIŠA STANOJEVIĆ - Istorik Panta Srećković 14. ŽIVOJIN ANDREJIĆ - Pantelija Srećković i Ilarion Ruvarac 15. BRANKO NADOVEZA - Poređenje istorije sprskog naroda Pantelije Srećkovića 16. MILORAD RADUSINOVIĆ - Ruske teme u istoriografskom djelu Pantelije Srećkovića 17. NEBOJŠA ĐOKIĆ - Panta Srećković i Sima Andrejević Igumanov 18. NINOSLAV STANOJLOVIĆ - Panta Srećković kao priređivač izvorne istorijske građe 19. ĐORĐE PETKOVIĆ - Povodom Mandrde Pante Srečkovića (K-144)

Autor - osoba Cvijić, Jovan, 1865-1927 = Cvijić, Jovan, 1865-1927 Naslov Karst : geografska monografija ; Novi rezultati o glacijalnoj eposi Balkanskoga poluostrva / Jovan Cvijić ; urednici Petar Stevanović, odgovorni urednik, Mihailo Maletić i Dragutin Ranković Vrsta građe stručna monog. Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti : Književne novine : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1987 Fizički opis 411 str., [1] list so slika na avtorot : ilustr. ; 25 cm Zbirka Sabrana dela / Jovan Cvijić ; knj. 1 Napomene Stv. nasl. vo kolofonot: Karst ; Glacijacije Balkanskog polustrova Život i rad Jovana Cvijića / Vasa Čubrilović: str. 13-156 Dnevnik / Ljubica Cvijić: str. 157-194 Kras i glacijacija: komentar /Dragutin Petrović: str. 393-407 Bibliografija / Borivoje Ž. Milojević, Dragutin Petrović i Milorad Vasović: str. 195-202 Jovan Cvijić (Loznica, 11. oktobar 1865 – Beograd, 16. januar 1927) bio je srpski naučnik, osnivač Srpskog geografskog društva, predsednik Srpske kraljevske akademije, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, počasni doktor Univerziteta Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu. Od osnivanja Beogradskog univerziteta 12. oktobra 1905, postao je jedan od osam prvih redovnih profesora na Univerzitetu. Cvijić je počeo da se bavi naukom još kao student Velike škole i tada je nastao njegov rad Prilog geografskoj terminologiji našoj, a nastavio kao srednjoškolski profesor i bečki student proučavajući kraške pojave u istočnoj Srbiji, Istri i Jadranskom primorju. Na osnovu tih proučavanja napisao je više radova kao i svoju doktorsku disertaciju. Čitav život posvetio je proučavanju Srbije i Balkanskog poluostrva putujući skoro svake godine po Balkanu. Tokom života, odnosno za preko trideset godina intenzivnog naučnog rada, objavio je par stotina naučnih radova. Jedno od najvažnijih dela je „Balkansko poluostrvo“. Bavio se podjednako društvenom i fizičkom geografijom, geomorfologijom, etnografijom, geologijom, antropologijom i istorijom. Smatra se utemeljivačem srpske geografije. Jovan Cvijić je rođen 11. oktobra (29. septembra po julijanskom kalendaru) 1865. godine u Loznici u porodici Cvijića, koja je bila ogranak Spasojevića iz pivskog plemena. Otac mu se zvao Todor Cvijić. Njegova porodica je bila poreklom iz oblasti Stare Hercegovine, iz plemena Pivljana, i bavio se trgovinom. Njegov otac, a naime Jovanov deda, bio je Živko Cvijić, predsednik lozničke skupštine i poznati mačvanski Obrenovićevac. Kako je bio na strani tzv. „katana“ u vreme katanske bune protivnika ustavobranitelja 1844. godine, kažnjen je šibovanjem posle uspešne akcije Tome Vučića Perišića, nakon čega je umro još mlad. Njegov otac, a pak Jovanov pradeda, Cvijo Spasojević, bio je rodonačelnik Cvijića. Cvijo je bio poznati hajdučki harambaša u tom delu Stare Hercegovine. Cvijo se borio protiv Osmanlija Prvog srpskog ustanka, a nakon njegove propasti 1813. godine, preselio se u Loznicu, gde je kod šanca i crkve sagradio kuću hercegovačkog tipa na dva sprata i otvorio dućan, započinjući trgovačku karijeru novoosnovane familije. Cvijićev otac Todor (umro 1900) se u početku i sam bavio trgovinom, ali kako mu to nije išlo za rukom, zaposlio se u opštini kao pisar i delovođa. Majka Jovanova Marija (rođena Avramović), bila je iz ugledne porodice iz mesta Korenita, sela u oblasti Jadar koje se nalazi nedaleko od manastira Tronoša i Tršića, rodnog sela Vuka Karadžića. Osim Jovana, Todor i Marija imali su sina Živka i tri kćeri, Milevu, udatu za Vladimira, sarača, Nadu, udatu za Dragutina Babića okružnog blagajnika, kasnijeg načelnika ministarstva finansija, i Soku. Cvijić je često govorio da je u detinjstvu na njegovo duhovno obrazovanje najviše uticala majka i uopšte majčina porodica, mirna, staložena i domaćinska, dok je o ocu i očevoj porodici pisao sa dosta manje emocija. Ipak, Cvijić je u svom naučno-istraživačkom radu o narodnoj psihologiji imao pohvalne reči za dinarski etnički tip i karakter, kome upravo i pripada njegov otac Nakon osnovne škole koju je završio u Loznici, završio je nižu gimnaziju u Loznici (prve dve godine) i gimnaziju u Šapcu (treću i četvrtu godinu), a potom se upisao i završio višu Prvu beogradsku gimnaziju, u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Mihailom Petrovićem Alasom i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“ Godine 1884, po završetku gimnazije, hteo je da studira medicinu, međutim loznička opština nije bila u mogućnosti da stipendira njegovo školovanje u inostranstvu. Tada mu je Vladimir Karić, njegov profesor iz šabačke gimnazije, predložio da sluša studije geografije na Velikoj školi u Beogradu. Cvijić ga je poslušao i iste godine upisao Prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. Ove studije je završio 1888. godine. Tokom svog školovanja Cvijić je bio posvećen čitanju knjiga. U gimnaziji je učio engleski, nemački i francuski jezik koji su mu tokom studija veoma koristili budući da nije postojala odgovarajuća naučna građa na srpskom. Kasnije je na stranim jezicima pisao i naučne i druge radove. Školske godine 1888/89. radio je kao predavač geografije u Drugoj muškoj beogradskoj gimnaziji. Potom je 1889. upisao studije fizičke geografije i geologije na Bečkom univerzitetu kao državni pitomac. U to vreme na Bečkom Univerzitetu predavanja iz geomorfologije držao je čuveni naučnik dr Albreht Penk (nem. Albrecht Penck), geotektoniku je držao profesor Edvard Zis (tadašnji predsednik Austrijske akademije nauka), a klimatologiju Julijus fon Han. Cvijić je doktorirao 1893. godine na Univerzitetu u Beču. Njegova doktorska teza pod nazivom „Das Karstphänomen“ predstavila ga je široj javnosti i učinila poznatim u svetskim naučnim krugovima. Ovaj rad je kasnije preveden na više jezika (kod nas „Karst“, 1895) a zahvaljujući njemu Cvijić se u svetu smatra utemeljivačem karstologije. Britanski naučnik Arčibald Giki je napisao da ovo predstavlja „zastavničko delo“ nauke... S AD R Ž AJ: PREDGOVOR 7 Vasa Čubrilović ŽIVOT I RAD JOVANA CVIJIĆA 13 Uvod 15 Poreklo i mladost 20 Na Velikoj školi u Beogradu i na univerzitetu u Beču 28 Profesor na Velikoj školi u Beogradu 1893–1905. godine 32 Nastavnik na Univerzitetu u Beogradu 37 Rektor Univerziteta u Beogradu 42 Delatnost u Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka 46 Lični život 52 Naučni rad 59 Cvijić kao organizator naučnoistraživačkog rada 66 Naučni radovi iz fizičke geografije 70 Naučni radovi iz antropogeografije i etnografije Balkanskog Poluostrva.... 73 Balkansko poluostrvo 75 Nacionalno-politički i etnografski spisi 86 Učešće u javnom životu Srbije do ratova 1912–1918 98 Ratovi 1912–1918 109 Rad u emigraciji 1916–1919 godine 130 Predsednik Entografsko-istorijske sekcije Jugoslovenske delegacije na Konferenciji mira u Parizu 1919 godine 135 Povratak u zemlju i poslednje godine života 145 Napomene 153 Ljubica Cvijić DNEVNIK 157 Borivoje Ž. Milojević, Dragutin Petrović i Milorad Vasović BIBLIOGRAFIJA 195 I Geografska i geološka terminologija 195 II Karst 195 A) Karst uopšte 195 B) Karst u Srbiji 195 III Glacijalna epoha i glacijalni reljef Balkanskog poluostrva, južnih Karpata i maloazijskog Olimpa 196 IV Današnja i stara jezera Balkanskog poluostrva 197 V Morfologija, tektonika i geologija 198 VI Antropogeografija i etnografija Balkanskog poluostrva 199 VII Metodika, kartografija, kartometrija i bibliografija 200 VIII Nacionalna i etnografska pitanja 201 KARST – Geografska monografija 203 Uvod 203 I Škrape 207 Strana II Vrtače 212 A. Definicija i nazvala 212 B. Oblici vrtača 213 1. Normalni oblici 213 2. Odstupala od normalnih veličina i oblika 216 3. Nagib strana kod vrtača 218 4. Dno i nanos u vrtačama 219 5. Bszdani 225 6. Sipar u vigledima i zvekarama 234 7. Aluvijalns vrtače 238 8. Odnos između vrtača i pećina 243 C. Lokalno rasprostranenьe i red vrtača 248 D. Odnos vrtača prema geološkim orguljama 250 E. Stvarale vrtača 254 1. Stariji nazori o stvaranju vrtača 254 2. Činjenice za ocenu teorije stropoštavanja 257 3. Stvarale pravih vrtača 258 III Reke karsta 266 IV Doline karsta 273 V Pola 282 A. Definicija, ime, površina 282 1. Površina pola zapadne Bosne i Hercegovine 283 2. Polja u Dalmaciji, na ostrvima i na Istri 283 3. Polja i uvale slične poljima u Crnoj Gori 284 B. Oblik i dimenzije 284 4. Strane i ravan, sastav ravni u poljima 285 B. Hidrografske prilike polja 287 1. Suva polja 287 2. Periodski plavljena pola 288 3. Jezerska polja 293 4. Reke, vrela, ponori i estavele 297 5. Povodanj u poljima 299 6. Vreme nastupala i trajala povodnja u periodski plavljenim poljima 302 G. Geološka struktura i postajale polja 303 Struktura polja na Jamajci 304 VI Jadranska karstna obala 306 Nerazuđena obala 306 Razuđena obala 311 VII Rasprostranjeje karstnih pojava 314 NOVI REZULTATI O GLACIJALNOJ EPOSI BALKANSKOGA POLUOSTRVA 325 I Pregled ispitivanja i literature o glacijalnoj eposi Balkanskoga Poluostrva 325 II Novi glacijalni tragovi 331 1. Lovćen 331 Strana 2. Bitoljski Perister 334 3. Šar-planina 335 4. Jakunica 337 5. Slučajevi epigenije u dolinama Vitoše 337 6. Oskudica glečerskih tragova u Balkanu; šljunkovite mase Crnog Osema 340 7. Prokletije 342 III Karakteristike glacijalne epohe 343 1. Vrste starih glečera 343 2. Glacijalna snežna linija 344 3. Glacijalne periode 347 IV Uticaji i posledice glacijalne klime i njenih kolebanja 350 a. Diluvijalni konglomerat, šljunak, terase i stara korita 351 b. Rasprostranjenje lesa i bigra 377 v. Broj terasa i klimska kolebanja glacijalne epohe 379 g. Doline i glacijalna epoha 385 d. Postanak klisura 388 Dragutin Petrović KRAS I GLACIJACIJA (Komentar) 393 MG44

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! M. Đ. Milićević Karađorđe u govoru i u tvoru (1904) je zanimljiva zbirka svedočanstava prikupljenih prema kazivanju Voždovih savremenika, ali i ranijih zapisa njegovih ustanika i bliskih mu ljudi. Sve ove priče poređane su prema hronološkom principu i prate Karađorđev život od podizanja ustanka do njegove smrti, dajući nam celovitu biografiju srpskog vožda. Knjiga je obogaćena i izvodima iz Njegoševog Gorskog vijenca i Sarajlijine Srbijanke, te Puškinovom pesmom Karađorđevoj kćeri. Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista, etnograf i akademik.[1] Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Milićevići potiču iz Starog Vlaha, odakle su se doselili `pre tri veka`. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[2] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novooslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[3], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[4] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[5] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[6] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[7] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[8] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu.

Mile Nedeljković Slava u SrbaTvrdi povezMiodrag „Mile“ Nedeljković (Krćevac, Opština Topola, 2. mart 1941 — Beograd, 30. maj 2009) je bio srpski novinar, etnolog i književnik (puno ime Miodrag, pseudonimi: Joakim Krćevački, Miodrag Buđevac, eN, -e-ć, Emil Dimanš, M. J. Voskresenski, Četvrti Šešir).Osnovnu školu završio u rodnom Krćevcu, nižu gimnaziju u Aranđelovcu, gimnaziju pohađao u Aranđelovcu a maturirao u Lazarevcu (1960). Apsolvirao na grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, diplomirao na Filozofskom fakultetu na grupi za etnologiju (1978). Radni vek proveo u Beogradu radeći kao novinar ili urednik u više redakcija (Politika, Politika ekspres, Radio TV revija, Rad, Radnička štampa – izdavačka delatnost), kao stručni saradnik (Institut za novinarstvo), kao urednik u izdavačkoj delatnosti (Ministarstvo za informacije Srbije). Pri kraju radnog veka biva u grupi novinara koje nezakonito otpušta sa posla tadašnji direktor Politike Dragan Hadži-Antić. Po dobijanju sudskog spora o vraćanju na odgovarajuće radno mesto, opredeljuje se za odlazak u penziju (2001).Prvi novinarski prilog objavio kao gimnazijalac u Glasu Šumadije (1958), prvu pozorišnu kritiku u gimnazijskom listu Naše delo (1960).Bio umetnički rukovodilac Dramskog eksperimentalnog studija SKUD Žikica Jovanović Španac (1963–1965) i upravnik Univerzitetske eksperimentalne scene Maska (1968). Predavao u školama Jugoslovenskog instituta za novinarstvo (1976–1991), bio mentor za praksu studenata književno-publicističkog smera Filološkog fakulteta u Beogradu (1984–1988) i koordinator nastave na smeru žurnalistike u departmanu Beograd novopazarskog Fakulteta humanističkih nauka (2004–2009).Podsticao stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti i kulture (pesnike, recitatore, igračke, pevačke i pozorišne amaterske družine) i bio predani saradnik Saveza amatera Srbije.Posle teže bolesti uz bezmalo neprekidan rad preminuo u Beogradu u porodičnoj kući, sahranjen na mesnom groblju u Krćevcu.Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike.Publicistički radČlanke, eseje, književne prikaze, pozorišne i filmske kritike i naučna saopštenja objavljivao u listovima, časopisima i stručnim publikacijama:Student (1962–1967),Vidici (1964, 1967),Leto (1964),20 semestara Španca (1964),Letopis Beogradskog univerziteta (1965),Sociološke teme (1967–1968),Oktobar (1967),DMB (1967),Novi Beograd (1967–1971),Mladost (1967–1970, 1988),Politika (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983),Poljoindustrija (1968–1970),Pančevac (1968–1969),Front (1969),Glas Istre (1969),Krila Armije (1969),PTT vesnik (1969–1971),Susret (1970),NIN (1970),Zadruga (1970–1971),Prosvetni pregled (1970–1971),Naša krila (1970–1971),Jež (1971),Zavičaj (1971),Naše stvaranje (1971),Dom i škola (1972–1973),Književna reč (1972),Pesničke novine (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008),Ilustrovana politika, (1973),Treći program Radio-Beograda (1973–1974),Večernje novosti (1974),Jugoslovenski sindikati (1974–1980, 1987),Raskovnik (1975, 1987, 1988),Koraci (1975, 1980–1983, 1985, 1987),Rembas (1980–1983),Eho (1980),Zbornici XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV kongresa Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1981, 1982, 1984, 1985, 1987),Etnološke sveske (1982, 1984, 1986, 1988),Novinarstvo (1982–1988),Zbornik radova 1. kongresa jugoslovenskih etnologov in folkloristov (1983),Etnološki pregled (1983),Sabor (1984, 1986),Novopazarski zbornik (1984, 2001, 2006),Naučni skup „Stvaralaštvo Dimitrija Davidovića“ (1985),Zbornik radova sa naučnog skupa „Stanje i problemi naučnoistraživačkog rada u oblasti informisanja“, (1985),Zbornik Sjenice (1985–1986),Naša štampa (1985),Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1987),Sabor narodnog tvaralaštva Srbije (1986–1988),Delavska enotnost (1986),Svetlost (1996),Zadužbina(1990–2008),Srpsko nasleđe (1998—1999),Glas (2001),Šabački glasnik (2008).Uređivao stručne listove i časopise:Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1989), organ Saveza udruženja folklorista Jugoslavije;Raskovnik (1987–1991), časopis za književnost i umetnost;Novinarstvo (1983–1987), časopis Jugoslovenskog instituta za novinarstvo;Novinarski glasnik (1985–1987), glasilo Udruženja novinara Srbije;Naša štampa (1987–1988), glasilo Saveza novinara Jugoslavije;Novinarski letopis, sveske za istoriju novinarstva (1988–1991);Zadužbina (1990–2008), organ Vukove zadužbine.Urednik, recenzent, pisac predgovora ili pogovora većeg broja knjiga i publikacija.Pokretač listova i časopisa:Pesničke novine (pokrenuo 1972 sa grupom mladih književnika. Glavni urednik bio 1972–1974, 1979, a u obnovljenim Pesničkim novinama 1980–1987. član je redakcionog kolegijuma. Kada su 2006. po treći put obnovljene, kao posebno zaslužan za njihovu pojavu i postojanje, našao se u redakcionom kolegijumu gde je vodio rubriku istorijskog pregleda);Sabor narodnog stvaralaštva Srbije (folkloristički časopis koji prati rad kulturno-umetničkih udruženja i folklornih grupa; glavni i odgovorni urednik bio 1985–2008);Zbornik Sjenice (kao rezultat višegodišnjeg naučno-istraživačkog projekta SANU „Ras i Sopoćani“, u kojem je učestvovao 1984–1986, pokrenuo sa nekoliko naučnih radnika i kulturnih poslenika Sjenice ovaj naučni godišnjak, čiji je bio jedan od urednika 1985–2003).Autor drama:Karijatide (izvela Studentska eksperimentalna scena u Beogradu, 1961);Mogila (treća nagrada na saveznom konkursu za Dan mladosti, 1961);Stubline (odlomak štampan u zborniku Biti negde, 1966);Poslednji vojnik komune (objavljena u Koracima, 5–6, 1975);Noć u Salašu Noćajskom (istorijska jednočinka, objavio ČIN, Beograd 2004).Pisac scenarija:Oplenačka trilogija (1993, autor prvog dela trilogije snimljene u režiji Milana Knežeića);Vožd (1997, dokumentarni film u režiji Krste Škanate);Tragom Karađorđa (2004, dokumentarno-igrana TV serija u petnaest epizoda u režiji Miroslava Živanovića, kojom je obeležena dvestagodišnjica Prvog srpskog ustanka i obnove srpske državnosti).Koautor u zbornicima i knjigama:Biti negde, zbornik književnih radova (Novi Beograd, 1966);Rukovanja, zbornik književnih radova (Novi Beograd, 1968);Dunav teče, zbornik književnih radova (Novi Beograd, 1970);Novinarstvo danas, Priručnik za polaznike novinarskih škola Jugoslovenskog instituta za novinarstvo u Beogradu (Beograd, 1983);Dva veka srpskog novinarstva (Institut za novinarstvo, Beograd, 1992);Rečnik zabluda, sto neistina o Srbiji i srpskom narodu i odgovori na njih (Ministarstvo za informacije Republike Srbije, Beograd, 1994);Beli grad, kulturna istorija Beograda (Mediart, Beograd, 1997);Slovo ljubve Despota Stefana Lazarevića (bibliofilsko izdanje Aldema, Beograd, 2000, rukopisao, ilustrovao i freske sačinio Bole Miloradović);Enciklopedija srpskog naroda (autor dela odrednica o novinarima i novinarstvu, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008).Priredio za štampu knjige:Delovodni protokol Karađorđa Petrovića, (Kragujevac – Topola, 1987);Narodni kalendar „Šumadija“ (Kragujevac, 1993);Memoari princa Tomislava Karađorđevića (Topola – Oplenac, 1999).Autor knjiga i publikacija:Zavesa pada, Prikazi i beleške o pozorištu (Novi Beograd, 1968);70 i 7 pesnika (antologija mladih, malo poznatih ili sasvim nepoznatih pesnika, Beograd, 1972);Godišnji običaji u Srba (Vuk Karadžić, biblioteka Koreni, Beograd 1990);Slava u Srba (Vuk Karadžić, Beograd, 1991);Srbi Graničari (ogled o Srbima u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji – Beograd, 1991; drugo dopunjeno izdanje Beograd, 1994),Krst i polumesec – najstrašnija srpska razdeoba (Beograd – Bijelo Polje, 1993).Kalendar srpskih narodnih običaja i verovanja (Valjevac, Biblioteka Nasleđe, Valjevo 1994, 1995, 1996);Zapisi o Šumadiji, knjiga I, (Kragujevac 1996);Običajni kalendar za prostu 1997 (Kolubara, Valjevo1996);Srpski običajni kalendar (Čin, Beograd 1998-2009);Zapisi o Šumadiji, knjiga II, (Beograd, 2000);Leksikon naroda sveta (Srpska književna zadruga, JP Službeni list SRJ, Posebna izdanja, Beograd, 2001);Topola, Karađorđev grad, Oplenac (Topola 1989);Zadužbina kralja Petra I (Oplenac 1992);Fendrek od Garaša (Orašac, 2001);Voždove vojvode (Aranđelovac 2002);Orašac, kolevka srpske državnosti (Aranđelovac 2002);Kosovo i svetski rat (Verzalpres, Beograd 1999);Novinarstvo, Osnovi (Beograd 2003);Objava srpskog novinarstva (Udruženje novinara Srbije, Beograd, 2004);Hronika Udruženja novinara Srbije 1941–2006 (Uns – Službeni glasnik, Beograd 2009).Zastupljen je sa bibliografskom odrednicom u:Ko je ko, pisci iz Jugoslavije 1994 (Ošišani jež, Beograd, 1994);Leksikon pisaca Jugoslavije, IV tom (Matica srpska, Novi Sad, 1997).Prevođen je na:engleski,francuski,ruski,nemački,španski,bugarski islovenački jezik.Rad u okviru organizacija i društava:Bio je član Udruženja novinara Srbije (od 1973), član Predsedništva UNS (1985–1987, 2000–2009), član Etnološkog društva Srbije (1978), član Udruženja folklorista Srbije (1979), sekretar Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1986–1987), jedan od osnivača Zadužbinskog društva „Prvi srpski ustanak“, inicijator zasnivanja književne nagrade i istoimene publikacije „Odzivi Filipu Višnjiću“ i manifestacije „Vinopije“, (vino piti a ne napiti se, oživljavanje tradicije obeležavanja Čistog ponedeljka, početak uskršnjeg posta). Dobitnik je Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture naroda i narodnosti SR Srbije (1988); prvi je dobitnik nagrade Vukove zadužbine za nauku za delo Godišnji običaji u Srba (1990); za Leksikon naroda sveta je dobio Specijalnu nagradu Osmog međunarodnog salona knjiga u Novom Sadu (2002); dobitnik je nagrade za životno delo Saveza novinara Srbije i Crne Gore, u znak trajnog priznanja za rad i doprinos unapređenju novinarstva Srbije i Crne Gore (2006), Povelje Radio Beograda 2 (povodom pola veka postojanja Radio Beograda 2) za dugogodišnju saradnju, doprinos radio stvaralaštvu i afirmaciju autorskog i kritičkog radija posvećenog kulturi i umetnosti (2008), i Povelje XIV međunarodnog skupa „Vlasinski susreti” za svestran i značajan doprinos na području etnologije i afirmacije naučnog stvaralaštva (2008).Značajnija delaZavesa pada, Prikazi i beleške o pozorištu, Novi Beograd, 1968.70 i 7 pesnika (antologija mladih, malo poznatih ili sasvim nepoznatih pesnika, Beograd, 1972Delovodni protokol Karađorđa Petrovića 1812-1813, Kragujevac-Topola, 1987.Topola, Karađorđev grad, Oplenac, 1989.Godišnji običaji u Srba, Beograd, 1990.Slava u Srba, Beograd, 1991.Srbi graničari (ogled o Srbima u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji, Beograd, 1991.Zadužbina kralja Petra I, Oplenac, 1992.Krst i polumesec - najstrašnija srpska razdeoba, Beograd-Bijelo Polje, 1993.Narodni kalendar „Šumadija`, Kragujevac, 1993.Kalendar srpskih narodnih običaja i verovanja, Valjevo, (izdanja za 1994, 1995 i 1996 godinu)Zapisi o Šumadiji: 1. knjiga, Kragujevac, 1996.Srpski običajni kalendar, Valjevo, 1997.Srpski običajni kalendar, Beograd, (izdanja za 1998, 1999, 2000, 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008 i 2009. godinu)Kosovo i svetski rat, Beograd, 1999.Memoari princa Tomislava Karađorđevića, Topola-Oplenac, 1999.Zapisi o Šumadiji: 2. knjiga, Beograd, 2000.Leksikon naroda sveta, Beograd, 2001.Fendrek od Garaša, Orašac, 2001.Voždove Vojvode, Aranđelovac, 2002.Orašac, kolevka srpske državnosti, Aranđelovac, 2002.Novinarstvo, Osnovi, Beograd, 2003.Objava srpskog novinarstva, Beograd, 2004.Hronika Udruženja novinara Srbije 1941-2006, Beograd, 2009.Nagrada Mile Nedeljković:Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike.Povodom dodele nagrade, upriličena je četvorodnevna manifestacija 27-30. septembra 2010. godine, uz prateće etno-folklorističke radionice. Tom prilikom, u okviru programa manifestacije, uz podršku i pomoć supruge Nevenke Nedeljković je priređena i izložba posvećena radu i životu Mila Nedeljkovića. Po odluci žirija većinom glasova nagradu je dobio Aleksandar Bačko za delo: Iz prošlosti sentandrejskih porodica, Zbornik za srpsku etnografiju i istoriju, knjiga 3, izdanje autora, Beograd, 2009. Osim nagrade uručene su i plakete koje su dobili: Bojan Jovanović (Rečnik javašluka, Prometej, Novi Sad, 2009), Bosa Rosić (Pomenici na kamenu, Narodni muzej Užice, Užice, 2009), Danijel Sinani (Rusalje, Srpski genealoški centar, odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 2009), Dimitrije O. Golemović (Krstivoje, Društvo za očuvanje srpskog folklora Gradac, Valjevo, 2009) i Nemanja Radulović, (Slika sveta u srpskim bajkama, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2009).Na manifestaciji 23-25. septembra 2015. u Aranđelovcu dobitnik nagrade „Mile Nedeljković“ bio je prof. dr Nikola Pavković za knjigu „Studije i ogledi iz pravne etnologije“, izdanje Srpskog genealoškog centra iz Beograda (2014). Povelja „Mile Nedeljković“ za životno delo uručena je prof. dr Nenadu Ljubinkoviću.[1] Godinu dana kasnije, septembra 2016, dobitnik nagrade „Mile Nedeljković” bio je prof. dr Nemanja Radulović za knjigu „Slike, formule, jednostavni oblici”, izdanje „Čigoje” iz Beograda (2015), a povelje „Mile Nedeljković” za životno delo prof. dr Mirjana Drndarski iz Beograda.[2] U septembr 2017. godine dobitnik nagrade „Mile Nedeljković” bio je Vladeta Kolarević iz Brezovca kod Aranđelovca za knjigu „Usmena nebiština”, a povelje „Mile Nedeljković” za životno delo etnolog Dragoljub Zlatković iz Pirota.7/10

Porodicni Arhiv Raskovica POSEBNA IZDANJA Narodna biblioteka samo papir na koricama ima fleke kao na slici, unutra je veoma dobro ocuvano Опис рукописа Народне библиотеке / Светозар Матић ; са прилогом Породични архив Рашковића описао М. Костић Београд : Научна књига, 1952 (Београд : Штампарија и књиговезница Српске академије наука) VII, 301 стр., [1] пресавијен лист : илустр. ; 24 cm Посебна издања / Српска академија наука ; књ. 191. Одељење литературе и језика ; књ. 3 Osnovana je 1832. godine u knjižari Gligorija Vozarovića. Inicijalni fond činili su pokloni Vozarevića i drugih srpskih kulturnih poslenika. Za dan osnivanja uzima se 28. februar 1832. godine kada je Dimitrije Davidović poslao pismo knezu Milošu o uređenju biblioteke.[1] U novembru iste godine Knez Miloš je naredio da se jedan primerak od svake štampane knjige ustupi biblioteci. Tako je ustanovljena institucija obaveznog primerka. Od 2002. godine Narodna biblioteka Srbije kao svoj dan slavi upravo 28. februar.[1] Po istraživanju Dejana Ristića, objavljenom u knjizi „Kuća nesagorivih reči”, biblioteka je osnovana 12. jula 1838. u Kragujevcu, a naredne godine preseljena u Beograd.[2] Uspon u radu Narodne biblioteke nastao je 1853. godine kada je ukazom kneza Aleksandra uvedeno zvanje državnog bibliotekara u rangu profesora Velike škole.[1] U vreme kada je bibliotekar bio Janko Šafarik (1861–1869), biblioteka je preseljena u Kapetan-Mišino zdanje[1] i tu je u levom prizemnom krilu, dočekala Prvi svetski rat.[3][4] Početkom Prvog svetskog rata jedan deo vrednijih, posebno starih rukopisnih knjiga, je evakuisan iz biblioteke i spakovan u voz. Preostale knjige i arhiva postale su ratni plen Nemačke i Bugarske (gde su odnete)[5][6], a deo je ostao i propao. Nestala su u ratnom metežu pored knjiga i tri najvažnija stara srpska rukopisa: `Nikoljsko jevanđelje`, `Zbornik popa Dragolja` i `Prizrenski prepis Dušanovog zakonika`.[7] Jedan deo knjiga je nestao i kasnije vraćen, dok postoje knjige koje do sada nisu vraćene.[8][9] U Prvom svetskom ratu biblioteka je ostala bez svojih prostorija, pa je 1920. godine za njene potrebe otkupljena fabrika i „Kartonaža Milana Vape“, na Kosančićevom vencu.[1] Za nju je plaćeno 3.200.000 dinara, a rad je otpočeo početkom 1922. godine.[10] Te godine biblioteka je imala 300.000 knjiga, 1.195 starih rukopisa, 2.500 pisama, 300 inkunabula.[6] Prostor je bio nedovoljan i vlažan, većina izdavača nije slala svoja izdanja na registrovanje, ni primerak dela.[11] Zgrada biblioteke na Kosančićevom vencu pogođena je 6. aprila 1941. godine prilikom nemačkog bombardovanja Beograda i veliki deo knjižnog fonda je tada uništen.[12][13] Uništen je knjižni fond od oko 500.000 svezaka, kao i zbirka od 1424 ćirilična rukopisa i povelje (12–17. vek), kartografska i grafička zbirka od 1500 brojeva, zbirke od 4.000 naslova časopisa i 1800 naslova novina, zatim značajna i nedovoljno proučena zbirka turskih dokumenata o Srbiji, inkunabule i stare štampane knjige i celokupna prepiska značajnih ličnosti iz kulture i političke istorije Srbije i Jugoslavije (Lukijan Mušicki, Vuk Karadžić, Đura Daničić, Pavel Šafarik[14]). Osim toga nestali su svi inventari i katalozi.[3] Iz stare zbirke rukopisa sačuvao se samo jedan rukopis koji je u tom trenutku bio van biblioteke.[15] Neki od rukopisa koje se čuvaju ili su čuvani u Narodnoj biblioteci su: Letopis Popa Dukljanina (beogradski rukopis), Nikoljsko jevanđelje, Minhenski psaltir, Ćirilični Rampacetov bukvar, iz 1597. godine i drugi. Najstariji rukopis je Beogradski parimejnik iz 13. veka.[15] U aprilu 1946. godine biblioteka dobija zgradu nekadašnjeg hotela „Srpska kruna“ na kraju Knez-Mihailove ulice,[3] u toj zgradi se nalazi Biblioteka grada Beograda. Posle Drugog svetskog rata fond Narodne biblioteke je značajno dopunjen poklonima i legatima, među darodavcima su bili Milan Rakić, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović, Tihomir Đorđević, Ljubica i Danica Janković, Ljubomir Micić, Ljubica Cuca Sokić i drugi.[16] Kamen temeljac za izgradnju nove namenske zgrade Narodne biblioteke Srbije svečano je postavljeno 20. oktobra 1966. godine, a radovi na zdanju površine 24.000 metara kvadratnih završeni su šest godina kasnije 1972. godine. Preseljenje u novu zgradu započelo je maja 1972. godine. Nova namenska zgrada Narodne biblioteke na Vračaru svečano je otvorena 6. april 1973. godine.[17] Zgradu je projektovao arhitekta Ivo Kurtović[18] i ubraja se u spomenike kulture. Prvi strani državnik koji je posetio novo zdanje nacionalne biblioteke bio je kancelar SR Nemačke Vili Brant koji je bio u službenoj poseti SFR Jugoslaviji od 15. do 19. aprila 1973. godine, a tom prilikom poklonio je biblioteci nekoliko knjiga. Poznati francuski književnik Andre Malro biblioteci je poklonio 1975. godine rukopis svog dela „Glava opsidijana` Sve do 2002. godine 6. april je obeležavan kao Dan biblioteke, a od te godine to je 28. februar, datum kada je 1832. godine osnovana Narodna biblioteka. Od 2013. godine 28. februar je i Nacionalni dan knjige. Od 2002. godine je 6. april Dan sećanja na stradanje biblioteke u Aprilskom ratu. Enterijer zgrade obnavljan je više od 3 godine i svečano pušten u rad 24. maja 2011. godine.[19] Radovi su kasnili, jer je planirano da se biblioteka pusti u rad 6. aprila te godine.[20] Radovi su trajali od oktobra 2007. do maja 2011. godine i za njih je država izdvojila 4,3 miliona evra.[21] Tom prilikom je obnovljeno 6000 m² prostora, dok preostalih 18000 m² u kojima su depoi sa knjigama nije obnovljeno.[22] Tokom 2014. završeno je obnavljanje trezora Odeljenja za arheografiju i fototeku u kom se čuvaju rukopisi i stare štampane knjige na 150 m² prostora.[23] Planirano je da se dogradi još jedan podzemni depo sa 4 nivoa.[24] Čitanost knjiga do 1914. godine[uredi | uredi izvor] Godišnji izveštaji Narodne biblioteke Srbije o čitanosti knjiga su dragoceni izvori podataka. Prvi je objavljen 1895. godine u Godišnjaku Srpske kraljevske akademije. U njima se govori o broju čitalaca iz godine u godinu, ali i o njihovoj socijalnoj strukturi. Na osnovu tih podataka je moguće rekonstruisati društvenu pripadnost čitalaca, kao i dati prikaz kulturnih potreba. U posebnim rubrikama su razvrstavane knjige po žanrovima, naučna, zabavna literatura i to je omogućavalo da se prati čitanost domaće literature u odnosu na inostranu. Popisi rađeni neposredno pred Prvi svetski rat omogućavaju da se stekne slika o popularnosti pojedinih pisaca i dela. U periodu od 1895-1900. Biblioteku je posećivao mali broj čitalaca. Godine 1898. bilo je 794 čitaoca, a 1900. je Biblioteka bila zatvorena tri meseca preko leta i tada je zabeležen pad u broju posetioca. Najviše su dolazili đaci i studenti koji su za potrebe svog obrazovanja i školovanja uzimali literaturu. Tri puta manje su Biblioteku posećivali njihovi profesori. Takođe je naučna literatura preovladavala u odnosu na zabavnu. Od 1901. godine Narodna biblioteka počela je da pravi detaljnije godišnje izveštaje. Promenila se i struktura traženih publikacija. Od 9.923 reversa traženo je 16.497 knjiga, a to je bilo za 5.000 knjiga više nego prethodnih godina. Takođe se za trećinu smanjio broj tražene naučne literature. Od 1902. godine razrađenije su statistike. Čitalačke potrebe građanstva su se menjale i iz godine u godinu se povećavao broj traženih knjiga. Te 1902. godine čitale su se srpske knjige (13.038), nemačke (2.319), francuske (1.583). Ruske knjige u to vreme nisu bile naročito popularne što govori podatak o čitanju 470 pozajmljenih knjiga. Ali najčitanije knjige su bile Tolstojeve (423 reversa), Viktora Igoa (409), Gi de Mopasana (134), Aleksandra Dime oca i Aleksandra Dime sina. Šekspir je takođe pozajmljivan (199), Bajron, Turgenjev itd. [25] Saradnja[uredi | uredi izvor] Biblioteka je 26. aprila 2012. potpisala Protokol o saradnji sa Narodnom i univerzitetskom bibliotekom Republike Srpske, što predstavlja garanciju očuvanja jedinstvenog srpskog duhovnog i kulturnog prostora.[26] Protokolom je utvrđeno da će dve biblioteke jedna drugoj poklanjati sve publikacije, te da će zajedno učestvovati na nacionalnim i međunarodnim projektima.[26]

Lepo očuvano Humanizam (latinski), kulturni i filozofsko-naučni pokret koji je težio obrazovanju ličnosti po antičkim uzorima; u širem smislu reči obnova klasične kulture. KNjIŽEVNOST antika helenska književnost rimska književnost srednjovekovna renesansa trečento petrarkizam barok rokoko klasicizam novi vek prosvetiteljstvo sentimentalizam preromantizam romantizam realizam nadrealizam naturalizam parnasizam simbolizam impresionizam modernizam postmodernizam savremena Može se reći da je humanizam i renesansu uslovilo više faktora. Nezadovoljstvo srednjim vekom, gde je crkva bila svemoćna i kažnjavala svakog ko ne misli kao ona, nastanak gradova i pojave građanske klase, kao i pronalasci u nauci (razvijaju se matematika, geografija, mehanika, astronomija...), samo su neki od faktora... Okruženi delima na latinskom jeziku i antičkim građevinama, počeli su da se interesuju za život ljudi u vreme starog Rima i Grčke. Postoji nekoliko eventualnih razloga: da se pobegne od postojećeg života ili da se dođe do saznanja o svemu što je prethodilo. Humanizam je zaokret srednjeg veka ka svemu što je antičko. Humanisti su ljudi koji su učili latinski i grčki jezik, koji su izučavali antički život i umetnost. Latinski nisu koristili samo za čitanje, nego i za razgovore u salonima, kao i za pisanje svojih dela. Humanizam i renesansa traje od 14. pa do kraja 16. veka. Za renesansu je vezan pojam humanizma. Humanizam je jedan vid renesanse. Kolevka mu je Italija, a začetnik Petrarka. Ubrzo se proširilo i na ostatak Evrope. Uzori su traženi i nađeni u kulturi, životu, književnosti i umetnosti starih Grka i Rimljana. Čovek je tek u humanizmu dospeo u sam centar pažnje. Do tada se sve vrtelo o Bogu i ideji da se treba odricati od života, dok se u humanizmu verovalo da se njegova sreća nalazi na Zemlji. U filozofiji se zastupalo gledište da je etički ideal slobodan čovek i da čovek treba da bude merilo svih vrednosti. U srednjem veku crkva je potisnula taj ideal, pa su humanisti počeli borbu protiv srednjovekovnog-monaškog gledanja na svet i kult ličnosti. Pesnici Petrarka, Bokačo i Aligijeri su našli u starim Rimljanima ideale aktivnih ljudi i nacionalne veličine Italije. Sastavljaju se zbirke dela poreklom iz antičkog Rima, jedan od primera je i tzv. Gesta Romanorum. Nemačka je upoznala humanizam preko velikih sabora u 14. veku, a vođe su mu bili: Erazmo Roterdamski, Rajhlin i Melanhton. Humanizam je oživeo laičko obrazovanje, potisnuo sholastiku, latinski jezik je popravljen po klasičnim uzorima itd. U vezi s humanizmom je i reformacija, jer je predstavljala pobunu oslobađanja ličnosti protiv crkvene stege i dogmi. U 17. veku veku, pošto se gubio u pukom formalizmu, humanizam se u Nemačkoj morao povući pred životnim realizmom, koji je vodio računa o profesionalnim i staleškim interesima i dostignućima prirodnih nauka; u Nemačkoj književnosti značajan doprinos su dali: Lesing, Herder, Vilau, Gete, Šiler i dr. Ceo pokret je težio da uzdigne individuu na visinu čiste čovečnosti. Renesansa (rinascità na italijanskom, od latinskog renasci, u značenju „ponovo se roditi, preporoditi se”; renaissance na francuskom u značenju „preporod”[1]; a po njemu u srpskom i drugim evropskim jezicima), period u evropskoj civilizaciji neposredno nakon srednjeg veka. Obično se smatra da se zasniva na porastu interesovanja za klasične nauke i vrednosti.[1] Renesansa je takođe bila svedok otkrivanja i istraživanja novih kontinenata, zamene ptolomejevskog kopernikovskim sistemom astronomije, raspada feudalnog sistema i porasta trgovine, kao i pronalaska ili primene potencijalno moćnih inovacija kao što su papir, štamparstvo, pomorski kompas i barut.[2] Međutim, za tadašnje naučnike i mislioce, to je prvenstveno bilo vreme oživljavanja klasičnog učenja i mudrosti nakon dugog perioda kulturnog pada i stagnacije.[1] Renesansa kao kulturno-istorijski pojam je najpre označavao doba od 14. do 16. veka kao period u kome je došlo do ponovnog interesovanja za klasičnu antiku i procvata umetnosti, da bi se zatim ovim pojmom označavalo kulturno stanje prelaznog doba od srednjeg veka do novog doba, naročito u Italiji.[1] Pored toga, ovaj pojam se primenjuje i da označi srednjovekovne preteče renesanse – karolinška renesansa. Od 19. veka se u istoriografiji koristi da označi epohu. Duh renesanse je na kraju imao mnogo oblika, ali se najranije izrazio kroz intelektualni pokret koji je dobio ime humanizam. Pojam renesansa je u uzajamnom odnosu sa pojmom humanizam. Humanizam se odnosio na naučno-duhovni sadržaj ovog razdoblja, a renesansa na celokupnu kulturu tog vremena. Humanizam su pokrenuli sekularni književnici, a ne naučnici-klerici koji su dominirali srednjovekovnim intelektualnim životom i koji su razvili sholastičku filozofiju.[2] Humanizam je započeo i ostvario plod prvo u Italiji. Njegovi prethodnici bili su pisci klasične erudicije poput Dantea i Petrarke, a glavni protagonisti Đanoco Maneti, Leonardo Bruni, Marsilio Fičino, Đovani Piko dela Mirandola, Lorenco Vala i Kolučio Salutati. Pad Konstantinopolja 1453. i velikog dela Grčke pod vlast Otomanskog carstva, dao je humanizmu veliki podsticaj, jer su mnogi vizantijski naučnici izbegli u Italiju, donevši sa sobom važne knjige i rukopise i tradiciju grčke naučne i filozofske misli.[1][2] Humanizam je imao nekoliko značajnih karakteristika. Prvo, za predmet je uzeo ljudsku prirodu u svim njenim različitim manifestacijama i dostignućima. Drugo, naglašavao je jedinstvo i kompatibilnost istine koja se nalazi u svim filozofskim i teološkim školama i sistemima, kroz doktrinu poznatu kao sinkretizam. Treće, isticao je dostojanstvo čoveka pojedinca i umesto srednjovekovnog ideala asketskog i pokajničkog života kao najvišeg i najplemenitijeg oblika ljudske delatnosti, humanisti su se usmerili na stvaralačku borbu i pokušaje da se ovlada prirodom.[2] Konačno, humanizam se radovao ponovnom rođenju izgubljenog ljudskog duha i mudrosti. Međutim, u nastojanju da ga povrate, humanisti su pomogli u konsolidaciji novog duhovnog i intelektualnog pogleda i razvoju novog korpusa znanja. Efekat humanizma bio je da pomogne ljudima da se oslobode mentalnih ograničenja koje nameće religiozna ortodoksija, da inspiriše slobodno ispitivanje i kritiku, i da inspiriše novo poverenje u mogućnosti ljudske misli i stvaralaštva.[2] Iz Italije novi humanistički duh i renesansa koju je izazvao proširili su se na sever u sve delove Evrope, potpomognuti pronalaskom štamparstva, što je omogućilo eksplozivno širenje pismenosti i klasičnih tekstova. Najvažniji među severnim humanistima bio je Deziderije Erazmo, čije je delo Pohvala ludosti (1509) iskazalo moralnu suštinu humanizma u njegovom insistiranju na iskrenoj dobroti nasuprot formalnoj pobožnosti. Intelektualna stimulacija koju su pružili humanisti pomogla je da se pokrene reformacija, od koje su, međutim, mnogi humanisti uključujući Erazma, ustuknuli. Do kraja 16. veka bitka reformacije i protivreformacije zaokupila je veliki deo energije i pažnje Evrope, dok je intelektualni život polako pristizao granicama prosvetiteljstva. Zanimanjem za prirodu čoveka, renesansa ponovo oživljava antiku, u kojoj je u središtu pažnje takođe bio čovek. Posle humanizma, koji je oživeo antičku književnost, početkom 15. veka dolazi do obnove te tradicije i u likovnoj umetnosti. Renesansa se najsnažnije razvijala u Italiji, a zatim i u Nemačkoj i Holandiji. Osnovni paradoks doba renesanse je što je želja za vraćanjem klasičnim vrednostima, zasnovana na odbacivanju srednjeg veka, donela novoj eri ne preporod antike već rađanje modernog čoveka.[1] Pojam[uredi | uredi izvor] Leonardo da Vinči Pojam renesansa (preporod), prvi put je 1550. godine upotrebio italijanski umetnik i istoričar umetnosti Đorđo Vazari[2] za umetnost koja je nastala u 13. veku. Njegova kasnija upotreba dolazi iz francuskog jezika gde ga je upotrebio francuski istoričar Žil Mišle, a prešao je u široku upotrebu u 19. veky zahvaljujući švajcarskom istoričaru umetnosti Jakobu Burkhartu.[2] U skorije vreme postoje određene sumnje u ispravnost pojma „renesansa” primenjenog na likovne umetnosti u momentu rađanja moderne Evrope.[2] Bukvalna primena ove reči, a koja je u svojim korenima trebalo da izrazi povratak antičke umetnosti nakon vekova u zaboravu i konstruisanje novih umetničkih formi na osnovu nje, postala je sumnjiva nakon otkrića koja pokazuju linije kontinuiteta između umetnosti antičkih civilizacija i onih iz perioda srednjeg veka.[2] Međutim, ne može se ignorisati gomila pisanih dokaza epohe o umetničkim delima, koji bez sumnje pokazuju brigu perioda oko postizanja sklada u svojim postignućima. Ti pisani dokazi nemaju presedan u ranijim razdobljima. Pisci renesanse su bili ubeđeni da mogu identifikovati određeni progres u umetnosti koji je pravio značajnu razliku između svoje epohe i onih koje su im prethodile. Takav osećaj, ili bolje zadatak, odnosno postojanje određenih ciljeva za koje se trebalo boriti i izboriti, čine da se još jednom vratimo samim umetničkim delima u potrazi za određenom potvrdom tog samopouzdanja koje je vidljivo u komentarima prvih kritičara i poštovalaca renesansnih dela koji su o njima govorili i pisali. Analizom stvari više je nego očigledno da su vizuelne umetnosti renesanse postale vodič jednog novog izraza određenih ideala koji se tiču čoveka i društva, a u isto vreme predstavljaju jednu novu viziju verovanja hrišćanske vere, preko jednog zajedničkog vokabulara ljudskog iskustva koji dele tadašnji posmatrači umetničkih dela. Umetnost renesanse je savršen primer kako traženje idealizovane forme ujedno može biti i jedan duhovni izazov koji posmatraču donosi jedno osećanje božanske savršenosti preko savršeno idealizovane ljudske figure, ili u arhitekturi proporcija jedne građevine. Preliminarni i najvažniji period ovog iskustva bio je period umetnikovog ponovnog ispitivanja prirode, kome su sada predočeni novi zahtevi koji se tiču tehničkog umeća i estetskog suda. Literatura koja je o umetnosti pisana u periodu između 14. veka i 16. veka, takođe pokazuje da je pogled na umetnike kao društvena i kreativna bića doživeo značajne promene kao posledica njihovog uspeha, tako da je pred sami kraj renesanse lični stil jednog umetnika bio isto onoliko bitan kao i njegovo tehničko umeće, ili sposobnost da izvrši jednu narudžbu, kako bi postao priznat u javnosti kao majstor. Moguće je da se više ne veruje u anonimnost srednjovekovnog umetnika, ali fragmentirani dokazi koji o njemu postoje, nude jednu nedovršenu sliku u poređenju sa slavom umetnika renesanse i mestom koje zauzima u literarnim tradicijama umetničke kritike perioda. Uzrok konfuzije i diskreditovanja pojma renesansa, u mnogim situacijama treba tražiti u njegovim zloupotrebama, često rađenim u širem evropskom kontekstu. Izvan Italije, primenjivao se ne samo na period u kom se, na jedan selektivan način, usađuju površinski kvaliteti italijanske renesanse, naročito ornamenti u umetničkim stilovima drugih regiona, već takođe i na ranije periode u kojim se, kako u Italiji tako i u drugim regionima Evrope, rade drukčije stvari. Na primer. Nije moguće niti treba uvek tražiti paralelizme kroz Evropu 15. veka u nečemu što možemo identifikovati kao jedan zajednički „stil”, nego treba tražiti jedan zajednički pristup usmeren ka širenju mogućnosti umetničkog izraza uopšte. U 15. veku kako u Italiji tako i u Flandriji, umetnici su pažljivo posmatrali svet koji ih okružuje stvarajući nove tehnike kako bi prikazali svoja otkrića. Uspostavljanje forme medalje kao podloge za portrete i alegorije, zahvaljujući Italijanu Antoniju Pizanelu, pripada istoj epohi u kojoj Van Ajk, na severu Evrope, primenjuje svoju tehniku slikarstva u ulju, koja je najverovatnije bila najsavršenija tada poznata tehnika u Evropi, predstavljajući sa najvećom mogućom preciznošću svoje opservacije sveta koji ga je okruživao. Za vreme dužeg perioda, koji se kreće od početka 14. pa do početka 16. veka, postoje dva stila međunarodnog karaktera: jedan koji zovemo međunarodna gotika, i drugi koji označava procvat jedne nove kulture u Italiji, koja će se proširiti na ostale delove Evrope nakon 1500. godine. Prvi je u vezi sa procvatom jednog zajedničkog stila koji se bazirao na ideji Evrope kao jedne jedinstvene hrišćanske imperije, čiji su se zajednički ciljevi izrazili kroz naizmenične pozive na krstaške ratove za oslobađanje zemalja istočnog Sredozemlja, kolevke hrišćanstva, od okupacije „nevernika”. Drugi je u vezi sa jednom Evropom koju čine agresivne nacionalne države, čiji je imaginarni horizont prevazilazio granice Evrope, obuhvatajući trgovinu i nove kolonije na tek otkrivenim prekomorskim teritorijama. Oba stila su se razvila na osnovama jedne zajedničke kulture, a širili su se putem dvorskih metoda i protokola, razmenom umetničkih dela — i, zašto ne reći, razmenom samih umetnika kao diplomatskih poklona među vladarima. Početkom 16. veka ta situacija se upravo menjala, kako bi se usvojio jedan novi oblik protoka umetničkih dela, uslovljen dolaskom reformacije. Ako se smatralo, u jednom opštem smislu, da je Italija glavna pozornica renesanse, to je zato što se upravo tu nalazi najveća koncentracija umetničkih dela i pisanih dokaza o njima; u celini jedan kumulus vrlo koherentnih dostignuća. Nedostatak pisanih komentara sa severa Evrope 15. veka i uništavanje većeg dela umetničkog nasleđa rođenog na severu, kroz viševekovne verske sukobe, čine da linije njegove evolucije budu daleko manje očigledne. Moćni gradovi-države poznog srednjeg veka bili su pokrovitelji umetnika kako bi se podsticala proizvodnja predmeta koji su, u širem smislu i pored svoje umetničke vrednosti, poslužili i kao propagandni materijal u korist vladara, različitih vidova vlasti i njihovih lokalnih korporacija. Crkva je takođe tražila umetničko ulepšavanje svojih građevina u svakoj lokalnoj zajednici, kako bi povisila vlastiti prestiž pred svojim susedima. Tako se rodio jedan umetnički duh koji se bazirao na suparništvu među gradovima-državama, ali i među pokroviteljima i korporacijama koji su u njima postojali. Time se ohrabrivala razmena znanja i umeća kada god bi to prilike tražile. Nastanak i prilike[uredi | uredi izvor] Atinska škola, (1509–11) Rafael, freska, Vatikanske odaje u Vatikanu. Nastanak renesanse se obično stavlja u prostor severne Italije na kraju 13. veka. Od 12. veka mnogi gradovi severne Italije su osetili ekonomski napredak kao posledica prekomorske trgovine. Tadašnji najveći trgovački centri su bili Đenova, Venecija i Firenca. Zbog ratova između nemačkih careva i papa u Italiji, tokom srednjeg veka nije postojala centralna država koja bi oduzela politički i privredni prioritet gradovima-državama. Ovi uslovi, privredni napredak i relativna politička sloboda, uticali su na nastanak renesansnog čoveka. Uporedo s postojanjem kulturnih centara i centara moći podsticaj razvoja u umetnosti je učinio da su se vladari i moćni ljudi mogli predstaviti u najboljem svetlu svojim suparnicima. U 15. veku, posebno u Italiji, pojavio se preporod, ili makar jedno progresivno, često kontradiktorno i na kraju trijumfalno oživljavanje klasičnog supstrata, čije su etičke i estetske vrednosti nanovo iskorišćene u okviru hrišćanskog iskustva podložnom izazovima svoga doba.[1] U Italiji, gde je gotski stil jedva prodro, sećanje na rimsku veličinu nije bilo tako udaljeno. Nebrojeni spomenici su svedočili o tome – uprkos raspadanju usled delovanja prirodnih sila – prisutni čak i pre talasa velike arheološke aktivnosti doba renesanse. Grčka filozofska misao je veoma poštovana a njeno širenje je ubrzao dolazak grčkih akademika koji su iz Carigrada prebegli na Zapad. Filozofski pokret u kom su Aristotelova i Platonova tradicija suprotstavljene jedna drugoj, pratio je jedan veliki talas akademske i naučne aktivnosti tokom kog su otkriveni i pažljivo uređivani brojni antički rukopisi, iskopavani ostaci rimske kulture i prikupljane starine. Pojava štamparije i štampane knjige je omogućila širenje klasične kulture, a biblioteke – kao ona u Vatikanu – osigurale su njihovo očuvanje za nove generacije. Novi humanizam koji je veličao čoveka veličajući hrišćanskog Boga i koji je paganske umetničke forme stavio u tu službu, a genijalnost izuzetnih pojedinaca u službu čovečanstva, izrazio se kroz dva osnovna aspekta u svetu umetnosti: prvi je intelektualni, čija je osnova kult lepote koju bi se preko platonizma moglo integrisati u hrišćanstvo bez ikakve opasnosti od jeresi; drugi je estetski koji se sastoji od postepenog odustajanja od vizantijskih shvatanja umetničke forme i hrišćanskih ideala, u korist modelovanja realizma jednog antropomorfnog ideala koji je imao svoj model u starogrčkim statuama. Tako se istoriju renesanse može posmatrati kao postepeno, i ne bez poteškoća, napredovanje u osvajanju ovog realizma, zatim njegovu dominaciju – gde je umetničko i formalno savršenstvo jedna vrsta materijala koji je odraz ovih ideoloških koncepata; i na kraju kroz njihovo posrnuće, odnosno momenat kada ovi koncepti počinju da dominiraju samo shvatanje stvarnosti. Renesansa je stoga prvo afirmisanje a zatim trijumf novog poretka koji ima svoj uzor u klasičnoj tradiciji Antike. Humanizam je oslobodio individualnost kreativnih umetnika i mislioca, ali je takođe svoju osnovu imao u potpuno intelektualnom idealu savršenstva koji je identifikovan s hrišćanskim Bogom jednom veoma domišljatom sintezom. Kao takav, on je zadovoljavao aristokratsku i obrazovanu publiku, ali je imao vrlo slab apel na pojedince iz nižih društvenih slojeva, a ponekad su se i među samim umetnicima javljale poteškoće u prilagođavanju novim idejama. Ovo je posebno uočljivo u nezavisnim centrima, gde bogate umetničke tradicije nisu olako menjane novim idealima. U Italiji, gradovi Venecija i Parma su bili među najvažnijim takvim centrima, gde je intelektualizam firentinskih i rimskih humanista vodio neuspešnu borbu protiv poetskog duha koji je bio osetljiv na stvarnost i skloniji sanjarenju nego prostom zadovoljenju intelekta.[1] Izvan Italije, duh renesanse se susretao s različitim stepenom prihvatanja zavisno od toga koliko je mogao da prodre u nacionalne tradicije. Na primer, Francuska pa čak i Holandija su mu bile naklonjenije nego Nemačka i Iberijsko poluostrvo Španije i Portugalije.[1] Uzimano je nekoliko različitih polaznih tačaka za nastanak renesanse. Jedna tradicija stavlja njen početak na kraj 13. i na početak 14. veka u delo slikara Đota. Prema ovom argumentu, Đoto je umetnik kojim počinje renesansa uvodeći formalističku i duhovnu fleksibilnost koju je kasnije drugi začetnik, Mazačo samo produbio. Teorija ima svoju atraktivnost ali ne i potporu u činjenicama. Naime, revolucionarnu umetnost Đota i Mazača razdvaja talas stila međunarodne gotike koji preferira arabesku minijaturnog slikarstva umesto izraza trodimenzionalnog prostora i realističnog modeliranja forme. Tek vek nakon Đota, slikari se ponovo bave više formom nego linijom i estetika monumentalnosti nanovo ima primat nad minijaturom. Tako je ispravnije reći da renesansa počinje kvatročentom, što je i povezano sa određenim istorijskim okolnostima: trenutna ravnoteža među silama koje su vladale Italijom, jačanje papske vlasti koja je sa sobom donela obnovu stare slave Rima i njegove duhovne veličine, i na kraju, razvoj humanističkih ideja. Konačno, dva fenomena su zaslužni za procvat originalnih dela posebno u slikarstvu: prvi se tiče nezavisnosti umetničkih centara, a drugi oslobađanja ličnosti pojedinaca s ambicijom da se afirmišu i budu prihvaćeni kao individualne ličnosti s vlastitim karakterom čak i u slučaju grupnih radova. Ova opšta povezanost u razvoju umetnosti i simultana težnja ka različitosti individualnih stvaraoca, uporedo se javlja u arhitekturi, vajarstvu i slikarstvu. Firenca, na čelu sa arhitektom Bruneleskijem, vajarem Donatelom i slikarem Mazačom, započinje pokret.[1] Profesionalna udruženja i društveni status umetnika[uredi | uredi izvor] U renesansi se menja društveni status umetnika. U srednjem veku ne poznajemo umetnika kao individualca. Oni su tada smatrani običnim zanatlijama, a svoja dela nisu potpisivali. U doba renesanse umetnici već nisu anonimni a neki poseduju i visoki društveni status. Đentile Belini dobio je kneževsku titulu od Fridriha III, a Ticijan je od Karla V dobio titulu viteza. Nekim umetnicima je pošlo za rukom da se obogate, ali ipak se držalo da su umetnici pripadnici nižeg staleža, jer je njihova aktivnost zahtevala upotrebu ručnog rada. Neki od najznačajnijih umetnika tog doba su: Rafaelo Santi, Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti, Donatelo i drugi. Tipični grad-država centralne i severne Italije s kraja srednjeg veka je bio pod upravom najbogatijeg sloja stanovništva koji se organizovao u udruženja ili saveze – nezavisne zajednice trgovaca, bankara i zanatlija proizvođača – koji su dominirali svim delovima ekonomskog i političkog života. Firentinsku republiku su osnovali trgovci te je sva vlast bila u njihovim rukama. Ta udruženja, međutim, su morala da prihvate prevlast Parte Guelfa (članova političke frakcije ili partije koji su podržavali papu i Sveto rimsko carstvo u gradovima-državama centralne i severne Italije), jedine političke jedinice koja je bila dozvoljena u vreme te proto-demokratije. Mada za moderne standarde ovakav sistem može izgledati isuviše ograničen, radi se o velikom napretku s kojim se ne bi moglo uporediti ništa u zapadnoj Evropi još od vremena Perikla i antičke Atine. U Firenci, njihov položaj u društvu je izražen mestom koje zauzimaju figure svetaca zaštitnika u nišama Orsanmikela, civilne građevine u kojoj su se čuvale zalihe hrane Republike budući da su epidemije gladi bile stalna pretnja. Sedam najvažnijih udruženja, nazvanih Arti, su bila: Arte di Calimala, udruženje prerađivača uvezene vunene tkanine i odeće; Arte della Lana, udruženje trgovaca i prerađivača vune; Arte dei Giudici e Notai, za sudije i notare; Arte del Cambio, za bankare i menjače novca; Arte della Seta, za tkače i prerađivače svile; Arte de Medici e Speziali, za doktore i farmaceute; i Arte dei Vaiai e Pellicciai, za prerađivače i proizvođače kože. Slikari su primljeni u udruženje doktora i farmaceuta 1314. godine, najverovatnije pošto su pripremali svoje boje sličnim postupcima kojim su farmaceuti pripremali lekove, odnosno mešanjem različitih supstanci i materijala. 1340-ih, slikari su klasifikovani zajedno s doktorima, verovatno jer su i jedni i drugi bili pod zaštitom Sv. Luke, koji je po hrišćanskoj legendi bio i umetnik i doktor, da bi 1378. godine, slikari konačno postali nezavisan ogranak u sastavu udruženja doktora i farmaceuta. Jedan broj srednjih i manjih udruženja je stalno premeštan iz jednog u drugo. Među njima, Arte di Pietra e Lengame, zanatlije koje su obrađivale kamen i drvo, nikada nisu dostigle status pomenutih većih udruženja. Na najnižoj skali društvene strukture i izvan svakog udruženja, nalazili su se „čistači vune”, od čijeg dobro urađenog posla je zavisio najveći deo bogatstva grada Firence. U određenom smislu, njihov položaj je bio sličan položaju robova u antičkoj Atini, i mada su Ciompi (čompi), kako su nazivani, mogli da napuste svoj posao, njihove aktivnosti su bile strogo regulisane zakonom. Ovi radnici su vrlo često podizali štrajkove, a 1378. godine, i nakon jednog od njih, osnovali su svoje vlastito udruženje, koje je, međutim, bilo kratkog daha. Oligarhija tadašnje Firence je vrlo brzo silom razorila pobunjenike i njihovo udruženje, izvršivši nekoliko pojedinačnih egzekucija vodećih štrajkača, čime je ponovo uspostavila ekonomsku i političku kontrolu u Republici. Udruženja kojima su pripadali umetnici su pripadala takozvanim umetnostima rukotvorina ili mehaničkim umetnostima, ne tako strogo definisanim kao što je bio slučaj sa liberalnim umetnostima (gramatikom, retorikom, aritmetikom, geometrijom, astronomijom i muzikom), jedinim prihvatljivim aktivnostima za jednog kavaljera u srednjovekovnim feudalnim društvima. U italijanskim gradovima-državama pripadnost udruženjima umetničkih rukotvorina je predstavljalo pozitivnu prednost za slikare, vajare i arhitekte, omogućavajući im veću nezavisnost u radu. Kasnije, slikarstvo i vajarstvo su uključene u liberalne umetnosti. Krajem četrnaestog veka, firentinski pisac Filipo Vilani (Filippo Villani), uporedio je slikare svoga doba s onima koji su praktikovali liberalne umetnosti. Humanista iz Padove, Pjer Paolo Verđerio (Pier Paolo Vergerio) je 1404. godine tvrdio, ali pogrešno, da je slikarstvo bilo jedna od četiri liberalne umetnosti u antičkoj Grčkoj. Na kraju petnaestog veka, Leonardo da Vinči je elokventno pisao o važnosti liberalnih umetnosti za svakog umetnika. Ulog je ovde bio ekonomski i društveni status. Činjenice sugerišu da umetnici petnaestog veka generalno nisu bili dobro plaćeni, mada je bilo izuzetaka, slučaj Mikelanđela, Ticijana, Rafaela i drugih umetnika koji su stekli međunarodnu slavu, poštovanje i bogatstvo. Umetnici koji su uspevali da se zaposle na dvoru nekog princa, kao Andrea Mantenja i Leonardo da Vinči u petnaestom, i Đorđo Vazari i Benvenuto Čelini u šesnaestom veku, imali su redovne novčane prihode, što im je omogućavalo da stvaraju sa više slobode i prenose svoj stil na druge. Na kraju šesnaestog vijeka, akademije pod patronatstvom prinčeva su počele da zamenjuju ova srednjovekovna umetnička udruženja. Umetničke radionice[uredi | uredi izvor] Umetnici renesanse su gotovo uvek radili po narudžbi. Slikaru iz trinaestog ili četrnaestog veka ne bi palo na pamet da slika iz bilo kog drugog razloga osim da zadovolji svog pokrovitelja, i onaj koji je bio dobar menadžer i savesno ispunjavao rokove, imao bi redovne narudžbe. Oni koji nisu bili dobri u poslu menadžera, često su kasnili sa isporukom završenih radova. Umetnici renesanse nisu radili u „ateljeima” koje povezujemo sa kasnijim stolećima. Italijanska reč, „studio” (ital. studio), ili kasnije u srpskom iz francuskog „atelje” (franc. atelier), tek je počela da se koristi u sedamnaestom veku, kada su umetnici postajali članovi akademija. Krajem srednjeg veka i tokom većeg dela perioda renesanse, umetnik je radio u „botegi” (ital. bottega; zanatskoj radionici ili prodavnici) – što je takođe obuhvatalo učenike i plaćene pomoćnike koji bi radili pod nadzorom glavnog majstora. Učenici koji su pristupali ovim radionicama, mogli su biti tek sedam ili osam godina starosti, a njihovu obuku su plaćale njihove porodice. Do kraja šesnaestog veka žene su bile isključene iz ovog sistema obuke, ponajviše jer im je bilo zabranjeno da se pridružuju odgovarajućim profesionalnim udruženjima (arti). U botege se ulazilo kao i u današnje prodavnice, sa ulice, a umetnika u poslu su mogli videti ulični prolaznici. Svoja završena dela umetnici su izlagali bilo na izlogu, ili u unutrašnjosti radionice. Mazačo, Lorenco Giberti, Andrea del Kastanjo, Antonio del Polajuolo i drugi, nogi od kojih su imali i zlatarski zanat, prihvatali bi narudžbe i za izradu nakita, oslikane drvene tacne (obično poklanjane tek postalim majkama), oslikane štitove za turnire, zastavice za verske proslave, ili za dizajn veza za različite tipove odeće. Umetnici renesanse su takođe projektovali i trijumfalne kapije, ali i dizajnirali kostime za građanske, verske i privatne festivale i proslave. Vrlo malo rada ove primenjene umetnosti je preživelo do danas, a njegov gubitak ostavlja veliku prazninu u istraživanju i razumevanju italijanske renesansne umetnosti. U šesnaestom veku značaj ovih radionica je naglo opao, ponajviše zbog isticanja kreativnog genija umetnika pojedinca. Već sredinom šesnaestog veka pojavljuje se novo, akademsko i pomalo elitističko shvatanje umetnika, slično kako je u starosti izjavio Mikelanđelo, rekavši da, „nikada nije bio ni slikar ni vajar sličan onima koji drže radionice (botege)”. Umetnički problemi renesanse[uredi | uredi izvor] Uspon nove umetnosti vajarstva i nove umetnosti slikarstva, obe čitav jedan svet udaljene od onih u srednjem veku, bio je posledica suštinske promene u metodama umetničkog predstavljanja. U vajarstvu, došlo je do do promene u koncepciji statue kao bloka i promena u razumevanju reljefa. U samostojećoj statui iznova je otkriven osećaj dubine, a reljef je podvrgnut slikarskim principima. U slikarstvu, nova naučna otkrića su brzo prilagođena umetničkim ciljevima: pronalazak linearne perspektive doneo je novu vrstu slikovne kompozicije, a nova snaga boje umnogome je dugovala pravilima vazdušne perspektive. Ručne tehnike korišćene u stvaranju umetničkih dela bile su tako radikalno izmenjene u prvoj generaciji rane renesanse da su radni postupci u umetničkim radionicama odbacili sva stara srednjovekovna ograničenja. Ono što je proizašlo iz ovih transformacija bila je nova umetnost renesanse. Poreklo linearne perspektive[uredi | uredi izvor] Paolo Učelo, Pet slavnih ljudi: Đoto, Učelo, Donatelo, Antoni Maneti i Bruneleslki, tempera na panelu, 65,5 h 21, 3 cm, Luvr, Pariz. U Luvru se nalazi jedna horizontalno izdužena slika sa bistama pet portretiranih ličnosti. Vazari je ovu sliku pripisao Učelu i identifikovao portretirane kao osnivače nove umetnosti. Kasnije su preciznije opisani kao oni koji su otkrili perspektivu. Na slici su, s leva na desno: Đoto, uključen kao osnivač ove moderne umetnosti; Učelo, kao virtuoz u perspektivi i slikarstvu životinja; Donatelo, kao eksponent modernog vajarstva; matematičar Antoni Maneti kog je Učelo često konsultovao o učenjima Euklida; i Bruneleski, kao majstor moderne arhitekture. Delo je toliko dotrajalo da se ne zna da li je u pitanju dosta preslikavani panel rane renesanse ili kopija iz 16. veka. U svakom slučaju ovo je izvesno: nastalo je u krugu kome su ti ljudi pripadali, a trebalo je da uključi i Mazača. U godinama između 1410 i 1415, ova grupa umetnika je izmislila perspektivu centralne tačke nedogleda, prvo kao naučni fenomen, a skoro odmah zatim kao naučnu pomoć vizuelnoj umetnosti. Neposredni rezultat je bio revolucionaran. Srednjovekovno umetničko delo je postojalo sasvim nezavisno od posmatrača u smislu ugla mesta gledanja. Sada je, međutim, uvođenjem perspektive, slika postala zavisna od ugla i mesta onog ko je posmatra: prikazani prostor i kretanje figura bili su organizovani u odnosu na posmatračevu tačku gledanja. Kao da je umetnik otvorio prozor i dozvolio da se direktno pregleda svaki detalj njegove slike. Kao posledica, a u poređenju sa srednjovekovnim slikarstvom, svaka slika nastala od petnaestog veka, poprimila je određeni karakter proizvoljnosti ili slučajnosti u smislu prikazanog trenutka u prostoru i vremenu. Tipične odlike[uredi | uredi izvor] Katedrala u Firenci, jedna od najpoznatijih renesansnih građevina Slikari preporoda rešavaju sve više probleme dubine prostora, i oseća se sistematski put koji sve više vodi ka traženju treće dimenzije u prostoru. Još uvek preovlađuje slika u temperi. To je slikarstvo još uvek religiozne sadržine. Kasnije 30—40-ih godina 15. veka pojavljuje se tehnika slikanja uljanim bojama koju je jedan mladi slikar iz Italije preneo iz Holandije gde je ona bila poznata. U prvom periodu teži se ka volumenu koji je bio postavljen modelovanjem i senčenjem da bi se dobio utisak prostora. Kasnije slikar ostavlja modelovanje da bi se prešlo na pikturalno rešavanje volumena. Slike imaju monumentalni karakter. Kasnije će se razvijati slikarstvo i u manjim dimenzijama ali sa razrađenim finim tonovima. Svetitelji i Božanstva se kreću u savremenim prostorima, a kasnije se gubi i oreol i stiče se utisak da su to živi ljudi. Vidimo da slikari slikaju i poznate ličnosti, a neretko među njih stavljaju i svoj portret, to je osvrtanje na sebe samoga i svest o sopstvenoj vrednosti. Neki slikari su se vremenom potpuno emancipovali od religiozne tematike. Na slikama vlada mir i statika, prostor je slobodan. Nema jakog kontrasta boja, osvetljenje je jednako. U pojedinim vrstama umetnosti nastajali su novi elementi, ali su neke odlike bile tipične za umetnost koju je stvarao renesansni čovek. To su: individualizam - čovek postaje svestrana i razvijena ličnost humanizam renesansa se okreće unatrag naučna osnova umetnosti - mnogi umetnici su se bavili anatomijom, optikom, tehnologijom, koje su upotrebljavali u svom stvaralaštvu (tipični primer je perspektiva u slikarstvu i odlivanje kipova u bronzi) realizam - iako su renesansni umetnici proklamovali vraćanje ka prirodi, njihov realizam se ticao upotrebljenih tema i javljaju se npr. novela ili komedija individualnost - nastaju autobiografije i autoportreti slikara i slikari potpisuju svoja dela nacionalizacija umetnosti sakupljaštvo mecenaštvo Renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] U 14. veku, Italija nije postojala kao ujedinjena država. Na jugu se nalazilo kraljevstvo Napulja, dok su Papske države oko Rima bile nominalno pod papskom vlašću, mada je papinski dvor bio izmešten u Avinjon u Francuskoj, 1309. godine. U centralnoj i severnoj Italiji, trgovina je obogatila i ojačala Firencu, Sijenu, Veneciju i Milano, koji su se pretvorili u samostalne gradove-države. U ovoj političkoj klimi ponosnih gradova-država koje su se nadmetale u snazi i prestižu, rođena je italijanska renesansa. Razvojem bankarstva, tekstilne proizvodnje i trgovine, Italija je postala urbanizovanija od ostatka Evrope, a umetnicima su pristizale narudžbe za ukrašavanje crkvenih i javnih građevina. Jedna od tih sekularnih narudžbi je Ambrođo Lorencetijeva (Ambrogio Lorenzetti) Alegorija dobre i loše vlasti, ciklus freski za gradsku palatu Sijene. Međutim, najveći broj slika naručenih u ranoj renesansi su vjerske hrišćanske teme. Pokretačka snaga renesanse je u oživljenom interesovanju za književnost i umetnosti starog Rima. Italijanski klasična prošlost je bila vidljiva u ruševinama i antičkim spomenicima. Povratak klasici je imao veliki uticaj na slikovni naturalizam. Zanimanje za klasičnu prošlost je takođe u vezi sa usponom humanizma, filozofijom koja je naglašavala dostignuća čoveka pojedinca u ovozemaljskom životu, a ne u nebeskom, i predstavlja značajan korak unapred od duha srednjovekovnog hrišćanstva. Još jedna bitna promena u verskom senzibilitetu 13. veka, dolazi od učenja Franje Asiškog i njegovih sledbenika, čije su propovedi naglašavale čin Hristovog stradanja i njegovu čovečnost. Sklop klasičnog preporoda i ovaj novi stil hrišćanstva obezbedio je temelje za novu vrstu umetnosti – koja ne samo da je izgledala realističnije, već je inspirisala simpatije prema Hristovim stvarnim, čovečnim kvalitetima, umesto stvaranja osećaja strahopoštovanja i misterije. Rana renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Rana renesansa u Italiji Rana Renesansa (ital. quattrocento) je prvo umetničko razdoblje renesanse koje traje kroz ceo 15. vek. Italija je odigrala vodeću ulogu u razvijanju renesanse, i to prvenstveno grad Firenca, a zatim i Padova, Rim, Venecija … sve do početka 16. veka. kad se nastavlja razvoj u celoj Evropi. Društveno uređenje je sličilo onom u antičkoj Grčkoj, bilo je puno gradova-država koje su se utrkivale i ratovale jedna protiv druge. Ti gradovi-države razvijali su manufakturnu proizvodnju, trgovinu, geografska otkrića, štampu (Johan Gutenberg, 1440) i nauku. Trgovina sa udaljenim krajevima ruši stare strahove od prostora i prirode kojim se sad pristupa na naučni način (manje kroz teološke dogme). Tako se razvijaju: matematika, medicina …; otvaraju se prvi univerziteti (Padova, i dr.). Umetnici po prvi put bivaju cenjeni i priznati kao stvaraoci. Renesansni čovek priznavao je da je razdoblje klasike nepovratno i mrtvo, a cilj mu je bio dostizati ga i preticati. U želji da se potpuno odbaci srednji vek i preporodi antika, u Evropi je počelo stvaranje modernog čoveka. Predstavnici rane renesanse u Italiji su: Mazačo, Donatelo, Filipo Bruneleski itd. Visoka renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Visoka renesansa u Italiji Visoka renesansa (ili razvijena renesansa, ital. cinquecento) je kasna faza renesanse koja se odvija do prve polovine 16. veka. Tokom 16. veka renesansa u Firenci nastavlja produkciju velikih umetnika; centar italijanske umetnosti je postao Rim, gde su ambiciozne pape Lav X i Papa Julije II slavili grad slaveći sebe. U vreme kad se izrazito poštovao subjektivizam i individualizam svakoga umetnika, toliko da se stvarao kult genija, umetnici su želeli da se izražavaju posebno i da pritom ostavljaju poseban utisak na posmatrača dela. To je vreme kada je vladala ideja genijalnog umetnika, pojedinca nadahnutog od Boga, koji je bio uspešan u različitim vrstama umetnosti – univerzalni čovek (ital. hommo universalis). Visoku renesansu personifikuju, po mnogima, tri najveća umetnika svih vremena: Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti i Rafael. Supružnici Arnolfini, slika Jana van Ajka iz 1434. godine, ulje na dasci, 81,9 x 59,7 cm, London. Rano holandsko slikarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa na severu Evrope Kasna gotika ili Nordijska [1] renesansa, kako je nekad zovu, je umetnost koja se razvijala na severu Evrope u 15. veku. Rano holandsko slikarstvo objedinjuje karakteristike kasne gotike sa novim renesansnim tendencijama. Ova slikarska škola se javlja u Flandriji. U to doba u Italiji renesansa uzima maha, a umetnost se budi i vraća čoveku. Rano holandsko slikarstvo ima svoje originalne karakteristike kao što su realizam, složeni simbolizam tema, pojava novih žanrova i upotreba uljanih boja. Nije slučajno da se ova umetnička revolucija odigrala baš u Holandiji, gde se razvila trgovina, nastalo blagostanje i bogatstvo, a građani nastojali da prodube i obogate svoje poglede na svet. Najznačajniji slikar ove epohe bio je Jan van Ajk. Holandski i italijanski slikari su kasnije uticali jedni na druge. Renesansa na severu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa u severnim zemljama Gradska većnica u Poznanju, Poljska- 1550—1555. Renesansa na Severu označava umetnost visoke renesanse zapadne Evrope u 16. veku. Naziv „Severna“ je nastao da istakne razliku od izvorne, italijanske renesanse, koja se poistovjećuje s jugom Evrope. Visoka renesansa se širi iz Rima u celu Evrope. Među apsolutističkim monarhijama glavnih evropskih država u svom bogatstvu, raskoši, feudalnih poseda, tuđih kmetova i opljačkanih vrednosti, prednjače kraljevi francuskih dinastija. Zahvaljujući brojnim kraljevskim brakovima, francuski kraljevi polažu pravo na druge zemlje, pa ratuju sa svima (Nizozemskom, Španijom, Engleskom, Napuljem …). Preko ratova u Italiji upoznaju se s renesansom i prihvataju je jer im omogućava gradnju palata, dvoraca, galerija, muzeja, trgova kakvih nije bilo u gotičkoj umetnosti severa. Uskoro ti uticaji dopiru do Nemačke, Engleske, a kasnije u doba baroka i do carske Rusije. Čak je Leonardo slikao na dvoru Luja XII. Venecijanska renesansa[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Venecijanska renesansa Venecijanska umetnost ima specifičan vid umetnosti koja se ovde razvijala od doba romanike i gotika se ovde nikada nije razbuktala. Ovde je bilo i uticaja grčkog stvaranja i Vizantije, čiji se uticaj oseća u crkvi Sv. Marka, ali je svu svoju energiju ova škola usmerila na razvoj slikarstva. Venecija nije pretplata one uticaje humanizma kojih je bilo u Firenci, Ticijan nije bio u onom složenom smislu humanista. Njegov je postupak intuitivne prirode. On slika bez želje da u slikarstvu napravi revoluciju. Spontanost jeste karakteristika venecijanskog slikarstva. Slikanje uljem je iz Nizozemske preneto po Vazariju, a u vreme kada je Jan van Ajk bio prognan i najpre prodire u Veneciju preko Anatola da Mesine, mladog slikara. U venecijanskoj umetnosti svetlost i boja ima veliki značaj i volumeni se definišu pomoću svetlosti. Ponajpre Đorđone, koji je bio Ticijanov učitelj, usvojio je definisanje volumena pomoću svetlosti i ono što je nazvao luminizam svojstveno je za njegov slikarski pristup. Na ovaj način inicira ono što će se u velikoj meri u impresionizmu pojaviti na jedan ipak sasvim drugačiji način. Ticijan je usvojio tehniku svoga učitelja pritom smanjujući tehniku poetičnog, koju je njegov učitelj unosio kao karakteristiku u svome delu. U 15. veku jačaju gradovi kao Rim, a pogotovo Venecija koja je trgovinom, ratovima, ali i demokratskim izborima među vlastelom, te zahvaljujući prevlasti na Sredozemlju, postala najjača sila u Evropi. 1500. godine, na vrhuncu moći Venecije, niko nije slutio da je to i početak njenog kraja jer se trgovina već prebacivala na relaciju Evropa-Amerika (Kristifor Kolumbo je otkrio Ameriku 1492. godine). Velika karakteristika venecijanske renesanse je boja, naime osvetljenje koje je presudno i prepoznatljivo u ovom stilu. Za razliku od „intelektualnog“ slikarstva Firence i Rima, u Veneciji je nastala umetnost u kojoj je boja važnija od linije. Venecijansko slikarstvo: Domeniko Venecijano, Đovani Belini, Ticijan itd. Širenje renesanse[uredi | uredi izvor] U Francusku je renesansa dospela posredstvom francusko-italijanskih ratova na početku 16. veka. U pojedinim zemljama koje zahvata, renesansa se prilagođava mesnim prilikama, što se vidi na slikama srednjoevropskih renesansnih slikara Albrehta Direra i Hijeronimus Boša. Crtež u renesansi[uredi | uredi izvor] U vreme renesanse, umetnička dela su retko nastajala bez pripremne skice ili studije. Pre 16. veka, te studije su se obično izvodile na pergamentu ili viteli (prerađenoj životinjskoj koži), koja se mogla očistiti ili oprati i tako ponovo iskoristiti za novi crtež. Mali broj crteža koji su preostali iz perioda pre 1430. godine, izgleda da su bile stranice takozvanih „knjiga uzoraka”, zbirki crteža koji su mogli biti od koristi za stvaranje novih dela. Ti crteži su čuvani zato što su mogli biti korisni u radionici, a ne zbog toga što su smatrani posebnim umetničkim delima. Primeri koju se preostali do danas uključuju kopije drugih umetničkih dela, uzorke za standardne kompozicije i crteže životinja, ptica, ljudskih figura i portreta različitih tipova i karaktera. Čenino Čenini, umetnik koji je oko 1400. godine napisao traktat Ill libro dell’arte (Knjiga o umjetnosti), je smatrao crtež osnovom svih umetnosti. Posvetio je dvadeset i osam poglavlja svog traktata crtežu, savetujući slikara da svakodnevno crta na papiru, pergamentu ili drvenoj ploči (pripremljenoj koštanim prahom i arapskom gumom), ugljenom, kredom, perom ili četkicom i mastilom, i to na osnovu prirode, slika drugih majstora ili iz vlastite mašte. Jednu generaciju kasnije i pišući u Firenci, arhitekta i teoretičar Leon Batista Alberti je govorio o „konceptima” i „uzorima” (bez sumnje o „prvobitnim skicama” i „detaljnim crtežima”) koji služe kao uobičajena priprema za sliku i priču (storije; iscenirane kompozicije figura). Sredinom 16. veka, Đorđo Vazari je opisao skice kao „prvi skup crteža gde se istražuju odgovarajuće poze i razvijaju prve ideje”, a koje umetnik izvodi veoma brzo i na osnovu kojih kasnije nastaju konačni crteži kompozicije za sliku ili skulpturu. Važnost pripremnih skica je mogla značajno zavisiti od radionice do radionice, ali činjenice sugerišu da je slikar četrnaestog veka, standardne teme (Bogorodice, svece i raspeća) crtao direktno na podlogu dela koje će naslikati. Naravno, ti crteži (ili sinopije) bi se izgubili nakon što bi slikar dovršio sliku, ali današnja tehnološka dostignuća ponekad omogućavaju da ih se vidi u laboratorijama konzervacije i restauracije. Slikar bi takođe mogao skicirati složene kompozicije figura na maloj skali, papiru i pergamentu, i držati ih pored dela koje upravo stvara kako bi mu poslužile kao vodič u prvim pokušajima. Završetak rada na slici, prašina, mrlje boje i njihovo premeštanje u radionici s jednog mesta na drugo, mogli su na kraju navesti umetnika da odluči da takve crteže ne vredi dalje čuvati. Slikarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansno slikarstvo Leonardo da Vinči: Studije proporcija po Vitruviju (1492) Za razliku od arhitekture ili skulpture, nije se moglo inspirisati antičkim slikarstvom jer se iz antičkog slikarstva ništa nije sačuvalo i zbog toga se inspiriše antičkim reljefima. U 16. veku u Rimu su bile objavljene freske u Neronovoj zlatnoj palati ili Titovim termama. Slikari renesanse rešavaju sve više probleme dubine prostora i oseća se sistematski put koji sve više vodi ka traženju treće dimenzije u prostoru. Još uvek preovlađuje slika u temperi. To je slikarstvo još uvek religiozne sadržine. Kasnije 30—40-ih godina 15. veka pojavljuje se tehnika slikanja uljanim bojama koju je jedan mladi slikar iz Italije preneo iz Holandije gde je ona bila poznata. U prvom periodu teži se ka volumenu koji je bio postavljen modelovanjem i senčenjem da bi se dobio utisak prostora. Kasnije slikar ostavlja modelovanje da bi se prešlo na pikturalno rešavanje volumena. Slike imaju monumentalni karakter. Kasnije će se razvijati slikarstvo i u manjim dimenzijama ali sa razrađenim finim tonovima. Svetitelji i Božanstva se kreću u savremenim prostorima, a kasnije se gubi i oreol i stiče se utisak da su to živi ljudi. Vidimo da slikari slikaju i poznate ličnosti, a neretko među njih stavljaju i svoj portret, to je osvrtanje na sebe samoga i svest o sopstvenoj vrednosti. Neki slikari su se vremenom potpuno emancipovali od religiozne tematike. Tematika[uredi | uredi izvor] U značajnoj meri je religioznog karaktera. Bila je prilika da se pokuša uvrštavanje nekih scena iz svakodnevnog života u religiozne teme i tako je „Madona sa Isusom“ bila predstavljana kao materinska ljubav, a predstavljana su i naga tela kada je trebalo slikati Adama i Evu. Novost je objavljivanje nekih novih žanrova kao što su portret, pejzaž i mrtva priroda. Tehnika[uredi | uredi izvor] U slikarstvu se upotrebljavala perspektiva - slikari su naučili da predstavljaju prostor i njegovu dubinu. Neki umetnici su radili i sa bojom i predstavljali senke, kao npr. Leonardo da Vinči. Ovaj umetnik je i različito tretirao crtež koji u renesansnoj umetnosti služi za poboljšavanje slike i studirao je pokret, anatomiju i crte lica koje izražavaju emocije. Tehnike slikarstva u renesansi[uredi | uredi izvor] Između 1200. i 1600, slikarstvo je nastajalo upotrebom različitih materijala. U trinaestom veku, tehnike koje se najviše koriste su tempera i fresko, ali krajem petnaestog veka, uljana tehnika je postajala sve popularnija. Do kraja šesnaestog veka u Veneciji je razvijena tehnika ulja na platnu, koja je u sedamnaestom veku postala najpopularnija tehnika u Evropi. Uljane boje su bile fleksibilnije, i opušteni, sugestivni potezi četkice u slikama koje je radio stari Ticijan, su sasvim drukčije od finog detalja vidljivog u venecijanskom slikarstvu temperom nastalom više od dvesta godina ranije. Složene procedure slikarevog zanata, onako kako je praksa na severu Italije u ranim periodima renesanse, detaljno je opisao Čenini, koji kaže da je učio slikarstvo od Anjola Gadite, sina i učenika Tadea Gadija, pomoćnika Đota – ali koji je svoj traktat napisao u Padovi, na severu Italije. Tehnike slikarstva koje je opisao Čenini, su one iz njegove radionice u Padovi, ali mi ne posedujemo drugi tehnički priručnik iz ovog perioda, i ono što kazuje Čenini, mada podrazumevano ne mora biti relevantno za ranije periode ili druge umetničke centre, treba pažljivo čitati. Tempera[uredi | uredi izvor] Naredni opis slikanja temperom zasniva se na Čeninijevom opisu, ali i na preostalim primerima ove tehnike. Prvi korak nakon što je mecena prihvatio konačni crtež dizajna kompozicije je da stolar napravi izglačane panele od drveta topole, lipe ili vrbe. U isto vreme pravljen je okvir na koji su se paneli pripajali. Paneli i okvir su zatim premazivani đesoom, odnosno mešavinom sitno mlevenog gipsa i lepka. Ponekad je ovaj prvi sloj prekrivan lanenim platnom, koje je umakano u đeso i zatim sve zajedno premazivano još jednim slojem đesa. Kad bi se površina osušila, mogla se dalje glačati tako da postane glatka kao slonovača. Čenini je izričit o tome kako treba postaviti figuru u kompoziciji panela. Podcrtež je rađen ugljenom pričvršćenim na štapić trske ili drvceta, što je umjetniku davalo dovoljno rastojanje od panela i omogućavalo da bolje sudi kompoziciju i njen razvoj. Senčenje je rađeno blagim potezima, a brisanje peruškom ptice. Kad bi kompozicija postala zadovoljavajuća, peruškom bi se brisao suvisli ugljen sa površine, i crtež bi se zatim mogao ojačati finom četkicom i vodom razređenim mastilom; četkice su pravljene od dlaka repa sive veverice. Nakon što je panel očišćen od ugljena, slikar bi osenčio pregibe odeće ili draperije i postavio sene na licu s pljosnatom četkicom i istim razređenim mastilom; „i tako” kazuje Čenini, „dobićeš crtež kojim ćeš svakog odmah zadiviti”. Skulptura[uredi | uredi izvor] Sa sačuvanom skulpturom iz antike je postala jedna od prvih umetnosti ovog doba, gde je došlo do promena u shvatanju u odnosu na srednjovekovnu skulpturu. Javlja se skulptura kao posebno delo - slobodnostojeća i umetnici uspešno savladavaju dramatizaciju scena, ekspresivnost u predstavljanju emocija ljudskog lica ili draperije. Veliki izazov su bile skulpture sa konjima i portreti i javljaju se biste poznatih ličnosti, a poznate su i sitne plastike i medalje. Arhitektura[uredi | uredi izvor] U arhitekturi su nastale najveće promene i ona postaje jedna od umetnosti. Renesansni umetnici su se inspirisali delima iz antičke umetnosti, njihovom srazmernošću, jednostavnošću, pravilnom proporcijom i lepotom. Pored kamena, upotrebljavala se i opeka i mermer. Upotrebljavali su se stupovi, kolonade, svodovi i kupole, a stepenište je postalo poseban element u arhitekturi. Nastaju novi tipovi objekata kao gradske palate i gradske i prigradske vile. Na početku 1401. godine Giberti i Bruneleski takmičili su se za radove na portalu Florentinske krstionice i tada je bitku dobio Bruneleski. Računa se da je na ovom konkursu učinjen ovaj prelaz prema renesansi. Sa Bruneleskijem zgrada nije savladala čoveka već je prvi put čovek proporcijom dolazio do zakona i prostora primenom matematike i, nadovezujući na metriku i modul romanike, dolazio do zakonitosti za razliku od slučajnosti u romanskom prostoru. Renesansa u književnosti[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa u književnosti Književnost u renesansi odlikuje prihvatanje i oblikovanje antičkih oblika umetnosti (ep, lirika, satira, epigram, a u prozi: biografija, istorijska pripovetka, dijalog i literarno pismo). Sonet i novela, originalne tvorevine italijanske književnosti, osvajaju i druge književnosti. U renesansi se posebno neguje jezik, kao izraz nacionalne svesti koju je unapredio humanizam. Razvoj jezika u Italiji započinje Dante Aligijeri (De vulgari eloquentia). Renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Renesansa u Italiji se javlja u više gradova: u Firenci, Rimu, severnoj Italiji i Veneciji. Firenca Arhitekte Filipo Bruneleski L. B. Alberti Slikari Mazačo Fra Filipo Lipi Botičeli Rim Svestrani umetnici Mikelanđelo Buonaroti Leonardo Rafaelo Severna Italija Arhitekte Paladio Venecija Sjajni koloristi Ticijan Paolo Veroneze Tintoreto Renesansa u Nemačkoj i Nizozemskim zemljama[uredi | uredi izvor] Najveći predstavnik u Nemačkoj bio je Albreht Direr, a u Flandriji Jan van Ajk. Renesansa u Španiji[uredi | uredi izvor] Vazdušni pogled na manastir-palatu El Eskorijal. U Španiji ideološka promena nije tako očigledna kao u drugim zemljama, jer se ne dešava očevidan raskid sa srednjovekovnom tradicijom. Književnost prihvata italijanske inovacije (Dantea i Petrarku), ali ne zaboravlja poeziju Šansonijera i prethodnu tradiciju. Što se tiče plastične umetnosti, španska renesansa je mešala elemente uvezene iz Italije — odakle su pristigli i neki umetnici, Paolo de San Leokadio, Pjetro Toriđano ili Domeniko Fančeli — sa lokalnom tradicijom, ali i sa nekim drugim uticajima — flamanskim, na primer, koji je bio veoma moderan u to vreme zbog intenzivnih trgovačkih i dinastičkih odnosa koji su povezivali ove teritorije sa Španijom. Renesansne inovacije stigle su u Španiju veoma kasno; tek 1520-ih godina gotovi primerci su pronađeni u umetničkim manifestacijama, a takvi su bili raštrkani i u manjini. Tako odjeci italijanskog kvatročenta nisu u potpunosti doprli do Španije — tek kroz stvaralaštvo porodice Borha pojavili su se umetnici i dela tog vremena u oblasti Levantea — što pokazuje da je španska renesansna umetnost skoro naglo prešla iz gotike u manirizam. U oblasti arhitekture tradicionalno se razlikuju tri perioda: platereska (15. i prva četvrtina 16. veka), purizam ili italijanski stil (prva polovina 16. veka) i ererijanski stil (od 1559. do sredine narednog veka). U prvom od njih renesansa se pojavljuje površno, u dekoraciji fasada, dok je struktura objekata u većini slučajeva i dalje gotička. Najkarakterističnije za plateresku je vrsta male, detaljne i obilne dekoracije, nalik na rezbariju na srebrnjaku, odakle ime i potiče. Osnovno jezgro ove struje bio je grad Salamanka, čiji su univerzitet i njegova fasada glavna stilska paradigma. Izvanredni arhitekti platereske bili su Rodrigo Hil de Ontanjon i Huan de Alava. Purizam predstavlja napredniju fazu italijanizacije španske arhitekture. Palata Karlosa V u Alambri u Granadi, delo Pedra de Mačuke, je ovde glavni primer. Fokus ovog stila bio je u Andaluziji, gde su se pored pomenute palate isticali arhitekte poput Andresa de Vandelvira i Dijega de Siloe. Konačno, pojavio se eskurijanski ili ererijanski stil, adaptacija rimskog manirizma koji karakteriše oskudnost oblika i arhitektonski gigantizam. Osnovno delo je bila palata-manastir El Eskorijal, koju su projektovali Huan Bautista de Toledo i Huan de Erera, nesumnjivo najambicioznije delo španske renesanse. Vidi El Greko. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z i Janson 1975, str. 283–284 ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z Delimo 2007, str. 5–12 Literatura[uredi | uredi izvor] Alberti, Leon Battista, On Painting, prev. na engl. J. R. Spencer, Yale University Press, 1956. Alberti, Leon Battista, Ten Books on Architecture, uredio Joseph Rykwert, Tiranti, London, 1955. Antal, Frederick, Florentine Painting and Its Social Background, Kegan Paul, London, 1948. Berenson, Bernard, The Drawings of the Florentine Painters, u 3 sv., University of Chicago Press, 1938. Berenson, Bernard, Italian Painters of the Renaissance, popr. izd., Phaidon, London, 1957. Berenson, Bernard, Italian Pictures of the Renaissance: Central and North Italian Schools, u 3 sv., Phaidon, London, 1968. Berenson, Bernard, Italian Pictures of the Renaissance: Florentine School, u 2 sv., Phaidon, London, 1963. Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. Delimo, Žan (2007). Civilizacija renesanse (Istorija). Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Đina Piskel, Opšta istorija umetnosti, Beograd 1972. Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976 Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959. Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959. Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996. Istorija drevne umetnosti, J.J. Vinkelman, Novi Sad 1996. Dejiny estetiky, Wladislaw Tatarkiewitz, Bratislava 1985. Dejiny umenia, Martyn Janek, Karel Thiry, Bratislava 1990. Kratak pregled istorije umetnosti, Milan Ružić, Sarajevo 1970. Slikarski pravci XX veka, Lazar Trifunović, Beograd, 1981.}-

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Boško Tokin (Čakovo, 2. april 1894 — Beograd, decembar 1953) bio je jugoslovenski i srpski novinar, pisac, prevodilac, teoretičar, kritičar[1] i pionir filmske kritike i misli o filmu kod Srba. Pored toga bio je i propagator i popularizator filma, tada novog medija. Prvi je ovdašnji filmski autor koji je zbog svog delovanja zatvaran. Bio je krajnje osobena, živopisna i jedinstvena pojava u južnoslovenskoj i srpskoj kulturi.[2] Kao sledbenik jedinstvenog avangardnog pokreta zenitizam, bio je pokretač i jedan od urednika avangardnog jugoslovenskog časopisa Zenit, koji je izlazio u Kraljevini Jugoslaviji od 1921. do 1926. godine.[3] Pisao je teorijske, kritičke i istorijske tekstove o književnosti i filmu, bavio se filmskom i pozorišnom kritikom, objavljivao poeziju i prozu, a takođe je i autor brojnih tekstova o sportu.[4] Biografija Detinjstvo i mladost Boško Tokin rođen je 1894. godine u Čakovu, rodnom mestu Dositeja Obradovića, u rumunskom delu Banata. Osnovnu školu započeo je u Đulvezuvama, a završio je u Vršcu. Realnu gimnaziju započeo je u Zemunu, a maturirao je u Temišvaru 1912. Prema nekim izvorima, bio je školski drug Miloša Crnjanskog.[4] Posle mature nastanio se kod strica u Zemun, gde se sprijateljio sa Slavkom Vorkapićem, Savom Šumanovićem I Nikolom Krstićem. U periodu između dva rata družio se u Beogradu i sa Tinom Ujevićem i Stanislavom Vinaverom.[2] Beogradska čaršija zvala ih je „truba, činele i veliki bubanj“, prestonički muzički trio.[1] Do januara 1914. dva puta je proputovao srednju Evropu. Tada prelazi u Beograd, prestonicu Kraljevine Srbije, i počinje da radi kao novinar u listu Pijemont, glasilu organizacije Crna ruka.[5] Učešće u Prvom svetskom ratu Prelazak srpske vojske preko zavejanih albanskih planina, u zimu 1915/16. U Prvom svetskom ratu u početku je učestvovao kao dobrovoljac na frontu. Kasnije je bio član Ratnog pres biroa Srpske vrhovne komande, čiji je šef bio Slobodan Jovanović. Prešao je Albaniju sa zaštitnim polubataljonom Vrhovne komande. Godine 1916. stigao je sa prvim izbeglicama iz Srbije u Francusku.[2] Međuratni period Kalemegdan 1930. godine Terazije 1934. godine U Parizu je Tokin gledao prve filmove Čarlija Čaplina[2]. Na Sorboni je upisao studije estetike i istorije umetnosti, gde je slušao predavanja tadašnjih vodećih francuskih filozofa. Na Monparnasu se družio sa domaćim i svetskim intelektualcima, među kojima su bili Slavko Vorkapić, Tin Ujević, Lav Trocki, Marsel Sovaž i drugi. Sarađivao je sa više uglednih francuskih listova i predstavljao je jugoslovensku kulturu kroz razne aktivnosti. Godine 1917. učestvovao je u organizovanju Prve srpske izložbe u Parizu, a 1919. i Prve jugoslovenske izložbe. Pored toga preveo je i objavio Antologiju savremenih jugoslovenskih pesama (fr. Anthologie de Poémes yougoslaves contemporaine) sa delima naših modernih pesnika. U međuvremenu je dosta vremena provodio putujući u Monte Karlo, Nicu, Marsej, Barselonu, Brisel, London...[5] U Jugoslaviju se vratio 1920. i u listu Progres objavljuje prvu filmsku kritiku na srpskom jeziku. Do 1925. godine aktivno je učestvovao u svim književnim i umetničkim manifestacijama u zemlji. Bio je član avangardnog pokreta zenitizam i sa Ljubomirom Micićem i Ivanom Golom 1921. objavljuje „Manifest zenitizma“, a zatim je bio i zastupnik u Beogradu čuvenog avangardnog časopisa Zenit.[6] Bio je takođe i član grupe Alfa - Beogradske književne zajednice, čiji su članovi sarađivali u različitim avangardnim časopisima tog vremena, kakvi su bili zagrebačka Kritika, Micićev Zenit i drugi.[a][1][7] Drugi svetski rat i posleratni period Za vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata Tokin je bio urednik kolaboracionističkog lista Kolo i sve vreme rata objavljivao je filmske kritike. Zbog saradnje u Kolu 1945. godine suđeno mu je jer je taj list `donosio članke i fotografije o uspesima i pobedama okupatora`. Osuđen je na gubitak nacionalne časti i prisilan rad. Proveo je u zatvoru tri godine.[8] Po izdržavanju kazne dobija državni posao u jednoj knjižari u Vršcu. Do 1951. godine nije objavljivao ništa,[4] ali onda brzo počinje svoj put ka punoj reafirmaciji i vraća se filmu i donekle novinarstvu.[2] Piše o filmu za mnoge specijalizovane listove, drži predavanja u Jugoslovenskoj kinoteci i Kolarčevoj zadužbini,[5] sa Vladetom Lukićem priređuje Filmski leksikon. Boško Tokin umro je u Beogradu, decembra 1953. godine, u 59. godini života. Novinarski rad Novinarsku karijeru započeo je 1914. godine u listu Pijemont. U Prvom svetskom ratu bio je angažovan u Ratnom pres birou Srpske vrhovne komande. Tokom boravka u Francuskoj postaje saradnik više pariskih časopisa u kojima objavljuje eseje. Njegov esej „Kinematografska estetika“ preveden je tada na čak šest evropskih jezika.[5] Po povratku u Jugoslaviju sarađuje u mnogim časopisima. Uoči Drugog svetskog rata, u tadašnjem časopisu Vreme u trinaest nastavaka objavio je Istoriju jugoslovenskog filma do rata.[2] Kao profesionalni novinar je 1921.[9] bio jedan od osnivača Jugoslovesnkog novinarskog udruženja.[1] Takođe je bio i začetnik jugoslovenske filmske i sportske priče. Uređivao je razne sportske listove i bio strastveni ljubitelj fudbala.[5] Svoje članke objavljivao je u časopisima Letopis matice srpske, XX vek, Vreme, Zenit, Tribuni, Film, Hipnos, Beogradske novosti, Mlada Bosna, Ilustrovani list Nedelja i drugim.... Film je serija slika koje, kad se prikažu na platnu, stvaraju iluziju pokretanja zahvaljujući phi fenomenu. Ova optička iluzija čini da publika kontinuirano opaža pokret između odvojenih objekata koji se vide brzo u nastavcima. Proces pravljenja filma je i umetnost i industrija. Film se pravi fotografisanjem pravih scena kamerom za snimanje, fotografisanjem crteža ili minijaturnih modela korišćenjem tradicionalne tehnike animacija ili kombinacijom svih tehnika i drugih vizuelnih efekata. Reč `cinema` (eng. bioskop), skraćeno od kinematografija, koristi se često da bi označila industriju filmova ili samu umetnost njihovog stvaranja.[1] Savremena definicija bioskopa bi bila da je to umetnost simuliranja iskustva do komunikativnih ideja, priča, percepcija, osećanja, lepote ili atmosfere snimljenih ili programiranih pokretnih slika sa ostalim senzornim stimulacijama. Filmovi su na početku snimani preko plastične trake kroz projektor na ogromnom platnu. Mnogi dugometražni filmovi su sada potpuno digitalni kroz ceo proces produkcije, distribucije i egzibicije. Filmovi su kulturni artefakti osmišljeni od strane specifičnih kultura. Oni prikazuju te kulture i zauzvrat utiču na njih. Film je smatran važnom umetnošću, izvorom popularne razonode i moćnim medijem za edukovanje građana. Vizuelna baza filma daje univerzalnu moć komunikacije. Neki filmovi su postali svetski poznati korišćenjem titlova za prevod dijaloga u jezik gledalaca. Neki su kritikovali filmsku industriju i glorifikaciju nasilja[1], kao i njen potencijalno negativan tretman prema ženama.[2][3] Individualne fotografije koje sačinjavaju film se nazivaju ramovi. Tokom projekcije tradicionalnih filmova, rotirajući zatvarač čini da tamni intervali budu pomereni u poziciju za projektovanje svakom ramu, ali gledalac ne primećuje te prekide zbog efekta poznatog kao upornost vida (eye persistence), gde oko zadrži vizuelnu fotografiju na delić sekunde posle pomeranja izvora. Postoje mnogi drugi izrazi za film: individualna pokretna slika, šou slika, pokretna/pomerajuća slika, `photoplay` i `flick` (eng. zvrčka). Najčešći izraz u SAD je `movie`, dok se u Evropi preferira `film`. U ranim godinama reč `sheet` (eng. platno) se ponekad koristila umesto ekrana...