Miško Kranjec PripovetkeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМишко Крањец (мађ. Krányecz; Велика Полана, 15. септембар 1908 — Љубљана, 8. јун 1983) је био словеначки књижевник, новинар и политичар.[1]БиографијаРођен је у Прекомурју, на територији данашње Словеније, код Лендава, у сељачкој породици. Отац и мајка су били Михаиљ Крањец и Марија Пуцко. Основно школу завршио је у Мађарској. Касније је уписао школу у Љубљани. 1941. године пристопио је у Комунистичкој партији. Активно је учествовао у политичком животу као уредник и издавач партијског листа Људска правица од 1934 до 1936.[1] године. Члан САНУ од 1965. године.[2]После рата је био директор у разним издавачким предузећима. Био је дугогодишњи председник Друштва словенских књижевника, осам година посланик у Народној скупштини.[1]Био је уредник у издавачкој кући Прешернова дружба у Љубљани. Био је и редован члан САЗУ.[1] Главно дело му је Прича о добрим људима- роман.Нека од делаWP-TranslationProject TwoFlags.svgОвај чланак или један његов део није преведен на српски језик. Помозите у његовом побољшавању превођењем садржаја, водећи рачуна о стилу и правопису који се користе на Википедији на српском језику.Težaki, 1932.Življenje, 1932.Predmestje, Роман 1932.Sreča na vasi, 1933.Pesem ceste, 1934.Os živlenja, Роман 1935.Tri novele, 1935.Zalesje se prebuja, Роман 1936.Južni vetrovi, 1937.Prostor na soncu, Роман 1937.Kapitanovi, Роман 1938.Do zadnjih meja, Роман 1940.Povest o dobrih ljudeh, 1940.Tihožitja in pejsaži, 1945.Pesem gora, Роман 1946.Fara svetaga Ivana, Роман 1947.Majhne so te stvari,Pomlad, 1947.Samotni otok, 1947.Pot do zločina, Драма 1948.Pod zvezdo, Роман 1950.Imel sem jih rad, 1953.Nekaj bi vam rad povedal, 1954.Nekoč bo lepše, 1954.Zgubljena vera, 1954.Čarni nasmeh, 1956.Zemlja se z nami premika, Роман 1956.Macesni nad dolino,Mesec je doma na Bladovici, 1958.Nad hišo se več ne kadi, Роман 1963.Rdeči gardist I, Роман 1964.Ukradena ljubezen, 1965.Rdeči gardist II, 1965.Zlata kočija, 1967.Rdeči gardist III, 1967.Na cesti prvega reda, 1967.Svetlikanje jutra, аутобиографски роман 1968.Lepa Vida Prekmurska, 1972.Strici so mi povedali, Роман 1974.Anketni listi malega človeka, 1974.Čarni nasmeh - Pot med blažene, 1978.Oče in sin, Роман 1978.9/2

Miško Kranjec PripovetkeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМишко Крањец (мађ. Krányecz; Велика Полана, 15. септембар 1908 — Љубљана, 8. јун 1983) је био словеначки књижевник, новинар и политичар.[1]БиографијаРођен је у Прекомурју, на територији данашње Словеније, код Лендава, у сељачкој породици. Отац и мајка су били Михаиљ Крањец и Марија Пуцко. Основно школу завршио је у Мађарској. Касније је уписао школу у Љубљани. 1941. године пристопио је у Комунистичкој партији. Активно је учествовао у политичком животу као уредник и издавач партијског листа Људска правица од 1934 до 1936.[1] године. Члан САНУ од 1965. године.[2]После рата је био директор у разним издавачким предузећима. Био је дугогодишњи председник Друштва словенских књижевника, осам година посланик у Народној скупштини.[1]Био је уредник у издавачкој кући Прешернова дружба у Љубљани. Био је и редован члан САЗУ.[1] Главно дело му је Прича о добрим људима- роман.Нека од делаWP-TranslationProject TwoFlags.svgОвај чланак или један његов део није преведен на српски језик. Помозите у његовом побољшавању превођењем садржаја, водећи рачуна о стилу и правопису који се користе на Википедији на српском језику.Težaki, 1932.Življenje, 1932.Predmestje, Роман 1932.Sreča na vasi, 1933.Pesem ceste, 1934.Os živlenja, Роман 1935.Tri novele, 1935.Zalesje se prebuja, Роман 1936.Južni vetrovi, 1937.Prostor na soncu, Роман 1937.Kapitanovi, Роман 1938.Do zadnjih meja, Роман 1940.Povest o dobrih ljudeh, 1940.Tihožitja in pejsaži, 1945.Pesem gora, Роман 1946.Fara svetaga Ivana, Роман 1947.Majhne so te stvari,Pomlad, 1947.Samotni otok, 1947.Pot do zločina, Драма 1948.Pod zvezdo, Роман 1950.Imel sem jih rad, 1953.Nekaj bi vam rad povedal, 1954.Nekoč bo lepše, 1954.Zgubljena vera, 1954.Čarni nasmeh, 1956.Zemlja se z nami premika, Роман 1956.Macesni nad dolino,Mesec je doma na Bladovici, 1958.Nad hišo se več ne kadi, Роман 1963.Rdeči gardist I, Роман 1964.Ukradena ljubezen, 1965.Rdeči gardist II, 1965.Zlata kočija, 1967.Rdeči gardist III, 1967.Na cesti prvega reda, 1967.Svetlikanje jutra, аутобиографски роман 1968.Lepa Vida Prekmurska, 1972.Strici so mi povedali, Роман 1974.Anketni listi malega človeka, 1974.Čarni nasmeh - Pot med blažene, 1978.Oče in sin, Роман 1978.9/2

Dragutin Ilić Svetle slikeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruДрагутин Ј. Илић (некада: Илијћ; 2. фебруар[1] или 14. фебруар[2] 1858 — 1. март 1926) био је српски књижевник, драматург, новинар, правник и политичар.[3] Између осталог, писац је научнофантастичне драме - После милијон година (1889).[4]БиографијаПотиче из познате песничке породице Илића из Београда: отац му је био Јован Илић, а брат Војислав Илић. Почео је да пише још од гимназијских дана сарађујући у часописима Јавор и Отаџбина. Кренуо је да пише инспирисан делом великих руских писаца попут Тургењева, Пушкина, Гогоља, Жуковског…[5]Највише занимања у писању показао је за поезију и драму. У свом стваралаштву стално је следећи народне идеале нагињао ка романтизму. Народно позориште у Београду је 1. марта 1881. године извело његову драму Вукашин. На истој позорници је до 1906. изведено десетак његових драмских дела. Те 1881. године завршио је права у Београду, стекавши докторат.[6]Драгутин Илић, крајем 19. векаТоком 1884. уређивао је лист „Преодница”, а 1885. лист Балканска вила.На повлачење из књижевне јавности добрим делом утицало је то што га Јован Скерлић није уврстио у своју Историју нове српске књижевности. Скерлић га није лично трпео и због тога му је и учинио неправду.[6] Пред крај живота Илић се потпуно повукао проводећи буран живот и негирајући групу окупљену око Српског књижевног гласника, што је додатно утицало на рани књижевни заборав.Истакао се пишући политичке чланке у београдском „Дневном листу”. Потписујући се са „Џем”, критиковао је аустрофилску политику краља Милана Обреновића.[7] Из политичких разлога будући прогоњен 1888. године пребегао је у Румунију радећи тамо (у Оршави) као конобар и трговачки помоћник. Није успео да у Букурешту покрене српско-бугарски политички лист "Славија". Након тога је отишао у Загреб радећи у листу Србобран, а 1889. године се вратио у Србију, будући амнестиран, али где више није могао наћи посао у државној служби. По избијању у јавност брачног раздора између српског краља и краљице, Илић стаје на страну краљице Наталије. Постаје за дуже време њен поузданик - секретар и саветник. Основао је 1890. године Патриотску лигу "Велика Србија",[8] које је заступало српске националне интересе до 1893. године, са друштвеним гласилом "Велика Србија". Он је (као вођ те патриотске лиге) био организатор великих демонстрација омладине и грађана у Београду, који су хтели насилно да спрече протеривање краљице из земље.[6] Објављен је 1923. године у новинама његов "Роман Краљице Наталије", у којем је описао те бурне догађаје. Недуго затим, по други пут је емигрирао, овога пута у Сремске Карловце. Сарађивао је у часописима Бранково коло, Босанска вила, Зора, Нада, Застава те у Летопису Матице српске.Крајем 19. века бави се извесно време у Црној Гори, у близини кнеза Николе. Од 1901. године у Букурешту је покренуо лист Православни исток који је излазио на руском и француском језику, а био је намењен руској публици за обавештавање о пропустима руске политике на Балкану. Лист је убрзо био забрањен, а Илић се вратио у Србију и поново се бавио књижевним радом.Заједно са истомишљеницима Старим Бардом — Каћанским и другим патриотима покреће лист „Велика Србија”. Главни сарадник и оштри критичар обреновићевске спољне политике (као русофил) био је Драгутин Илић.За време Првог светског рата отишао је у Русију где је водио пропаганду о борби Србије, а у Одеси прикупљао југословенске добровољце. Након Првог светског рата постао је библиотекар Народне скупштине. Већ заборављен у књижевној стварности, умро је 1926. године.ДелоПисао је песме, романе, приповетке, путописе и драме. Будући да је био јако добар познавалац позоришта, писао је реферате и критике о појединим представама, као и позоришту уопште. Написао је 13 драма, најчешће с мотивима пролазности и трагичности које су резултат његовог незадовољства околином, али и самим собом. Његови ликови углавном су у борби са друштвеном средином у којој се налазе.Лист „Оногошт” у 27. броју 1899. године, наводи његову књижицу „Цетињски сватови” које нема у његовој библиографији.9/8

Sumatra, 2022. Prva zbirka poezije Milorada Pavića! Pavićeva poezija u nagoveštaju sugeriše dva božanska principa, ne izmiruje ih u molbi i moljenju, baš kao što odabirom leksike i žanra u celom ciklusu „Palimpsesti“ ostavlja prostor čitaocu za interaktivni pristup (recepcionistički domišljaj), kakav će pisac negovati u svojim proznim ostvarenjima. Čitaočev odabir motiva ili formalnog ustrojstva knjige odvešće ga u smeru vlastitog hermeneutičkog podviga, a ukoliko joj se jednog dana vrati i uoči nove naznake, tad će to za njega biti neka nova knjiga. Iz pogovora Milana Gromovića Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 — Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski književnik, prevodilac, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. Pavić je bio prozni pisac, pesnik, dramski pisac, istoričar srpske književnosti 17−19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik SANU. Njegova dela prevedena su na većinu svetskih jezika. Život i delo Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977-79 bio je dekan. Spomenik Miloradu Paviću u tašmajdanskom parku, Beograd Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković.[1] Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu.[2] Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beogradu.[3] U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine.[4] Spomen ploča sa njegovim likom otkrivena je 21. februara 2011. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[5] Nagrade i priznanja Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada: Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu Istorija književnosti baroknog doba, 1971. NIN-ova nagrada, za roman Hazarski rečnik, 1985. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Predeo slikan čajem, 1988. Nagrada AVNOJ-a, 1989. Sedmojulska nagrada, 1989. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Predeo slikan čajem, 1990. Oktobarska nagrada Grada Beograda, za celokupan knjiženi opus, 1992. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman Unutrašnja strana vetra, 1992. Nagrada „Zlatni beočug”, za životno delo, 1992. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 1994. Kočićeva nagrada, 1994. Prosvetina nagrada, za roman Poslednja ljubav u Carigradu, 1994. Nagrada „Laza Kostić”, za roman Poslednja ljubav u Carigradu, 1995. Nagrada „Feliks Romulijana”, 1995. Izuzetna Vukova nagrada, 1996. Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, za životno delo, 1997. Nagrada „Račanska povelja”, za ukupno stvaralaštvo, 1997. Nagrada „Deretina knjiga godine”, za roman Zvezdani plašt, 1998. Nagrada „Nušićev štap”, za celokupno stvaralaštvo, 1999. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za pripovedački opus, 2000. Andrićeva nagrada, za ciklus pripovedaka Priče sa savske padine, 2001. Nagrada „Belovodska rozeta”, 2004. Visoko priznanje „Dostojevski”, 2004. Nagrada „Kočićeva knjiga” Zadužbine „Petar Kočić”, 2007. Počasni doktor Sofijskog univerziteta Predsednik Srpsko–ukrajinskog društva Član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta.[6] Posveta (i potpis) Pavića pesniku Miodragu Pavloviću, deo kolekcije Adligata Dela Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str. Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str. Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str. Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str. Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma``, naučna studija, Beograd 1979, 572 str. Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str. Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str. Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str. Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str. Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str. Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str. Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str. Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str. Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str. Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje) Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str. Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str. Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str. Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str. Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str. Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str. Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str. Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str. Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str. Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str. Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str. Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str. Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str. Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str. Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str. Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str. Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str. Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str. Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str. Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str. Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str. Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str. Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str. Prevodi Aleksandar Puškin Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949) Aleksandar Puškin Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952) U. Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995) Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995) Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995) Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995) Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995) Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin Aleksandar Puškin Selo i druge pesme Aleksandar Puškin Drame, poeme, pesme Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme Aleksandar Puškin Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor Čarls Simić: „Pile bez glave“ Aleksandar Puškin „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak) Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak) Adaptacije Pavićevih dela Film i televizija Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981. Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008. Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009. Strip Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000. Muzika „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto „De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto „Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006. „Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom. Knjige o Paviću Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str. Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela) Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str. Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str. Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str. Knjige razgovora Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str. Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str. Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1-30 str.

Petar Petrović NjegošSvobodijada / Glas kamenštakaTvrdi povezIzdavači Obod Cetinje / Prosveta BeogradO autoruПетар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године.[1] Један је од највећих српских пјесника и филозофа.[2]Његош је остао упамћен као веома харизматична и маркантна личност српске историје, и такође као дубоко просветљена мисаона фигура, о чему сведоче његови романи.[3]Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.[4]Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.[5]Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Као изразити српски родољуб, Његош у својим књижевним радовима скоро 200 пута спомиње Србе и Српство.[6] Био је познат и као велики противник Доситеја Обрадовића, за којег је у једном писму Милошу Обреновићу рекао да га презире и тражио да се забране његова дјела.[7]Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом.[8]Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља.3/8

Ivan Mažuranić Smrt smail age Čengića Tvrdi povezIzdavač Rad O autoru Иван Мажуранић (Нови Винодолски, 11. август 1814. – Загреб, 4. август 1890) је био хрватски песник, лингвиста и политичар. Обављао је дужност бана Хрватске и Славоније од 1873. до 1880. године.[1]БиографијаИван Мажуранић је најзначајнија креативна личност Хрватског народног препорода (песник, лингвиста, хрватски бан). Потиче из имућне грађанско-тежачке[1], пољопривредно-виноградарске фамилије у Новом Винодолском. Иван је био трећи од четири сина Ивана Мажуранића Петрова и Марије Мажуранић. Браћа су му били Јосип који је остао да води породично имање, Матија који је био ковач и путописац и Антон филолог и правник.[2] Био је ожењен Александром Деметер (сестром књижевника Димитрија Деметера богатом и образованом девојком из Загреба, са којом је имао седморо деце. Потомци Иванови су угледни, образовани појединци, а најпознатија је његова унука Ивана Брлић-Мажуранић хрватска књижевница.[3]Родио се у хрватском приморју, у `Новом`. Пучку школу је завршио у родном месту (1825-27), имназију је завршио у Ријеци (1828-33)[1], где је добро научио мађарски језик. Сем мађарског, тада је добро научио и немачки, латински и италијански језик. Касније ће сваладати и енглески, француски и све словенске језике.[1] Започео је филозофију у Загребу 1833. године на лицеју[1], а друге школске 1834/35. године слушао је у Мађарској у Сомбатхељу,[4] па се 1835. године вратио у Хрватску. Окончао је правне науке у Загребу на Краљевској академији знаности[5] (1835-37)[1], и касније стекао докторат. Отворио је адвокатску канцеларију у Горњем Карловцу и укључио се у јавни живот. У Загребу је 1835. године пришао Гајевом народном покрету. Био је један од његових најватренијих присталица. У Гајевој `Даници`[6] је исте године објавио свој првенац, `Оду` Људевиту Гају. Међутим започео је књижевни рад као `мађарски песник`, објавивши 1832. године у Ријеци, `Опроштајну песму`, на мађарском језику.[7] Радио је током 1841. године на `Немачко-илирском рјечнику`. Писао је политичке чланке у новинама: `Народне новине` и `Словенски југ`. Године 1841. положио је у Пешти специјалистички испит из меничног права и те исте године се оженио са Александром Деметер.[1]Револуционарне 1848. године постао је члан Хрватско-словенске депутације која је требало да иде у Беч да ради на уређењу аустријске државе. Између 1850-1860. године био је главни одвјетник за Хрватску и Славонију и потом и државни саветник. Тада готово сасвим престаје са радом на лепој књижевности и тада је перовођа саборски, састављач најважнијих политичких докумената. Тада објављује брошуру Хрвати Мађаром,[1] и на хрватском и на мађарском језику (A’ Horvátoka a’ Magyaroknak felelet az 1848-ik Martziusi és Áprilisi Magyar hirdetményekre).[8]Тада је члан и редакције демократског листа хрватске левице Славенски југ од 1848. до 1849. године.[1]Када је гроф Иван постао државни поузданик, радио је од 1861. године на поравнању (помирењу) Хрвата и Мађара. Тада је он заступник Изборног среза Винодолског. Именован је првог хрватског канцелара[9](1861-66)[1], а пошто је поравнање обављено укинута је Дворска канцеларија. Од тада се окренуо сасвим политици, и постао председник Земаљског сабора у Загребу. Покренуо је оснивање Стола седморице, 1862. године.[2] Исте године је започео радове на оснивању Самосталне народне странке, у којој је наредних година био на челу.[2]Именован је септембра 1873. године за хрватског бана[10], и на том положају провео до 1880. године. Било је то његово владање (`бана пучанина`[11]) на велику штету Срба и православља у Хрватској и Славонији. Као режимски човек уз помоћ репресивног државног апарата је жестоко прогонио српску ћирилицу, српско име и српску заставу,[12], претворивши се од народњака, у бездушног шовинисту. Није дозвољавао да се у хрватском сабору помиње ништа српско, а онога ко би то прекршио називао је `издајицом`.[13] За време бановања Ивана Мажуранића реформисано је школство, управа и правосуђе, отворен универзитет и донети многи закони.[8]Када је окончана његова дужност бана није више учествовао у јавном животу већ се бавио астрономијом и математиком, проучавао филозофе.[1]Године 1830. за време школовања написао је прве стихове – Винодолски долче, да си здраво! и 1832. штампао прву песму на мађарском језију – оду Ференцу Ирмењију.[8] Прва штампана песма на хрватском језику је Приморац Даници која је обкјављена у Даници илирској 1835. године.[1][8] У „Даници“ је, од самог почетка, био један од најзапаженијих и најизразитијих песника, а као човек необично уман, темељног образовања и пространих видика, препородни покрет схватио је дубље од многих, у пуном тоталитету културно-политичких интенција и нијанси. И Мажуранић се озбиљно спремао за своје велико дело. Од првих стихова (Винодолски долче, да си здраво!) које пише 16-годишњи ђак ријечке гимназије као поздрав своме завичају, до допуне Гундулићева „Османа“ (1844)[8], дуг је и стрм пут; али у тренутку кад се латио тога посла, он је тај пут већ свладао: и разјашњење метричких проблема везаних за хрватски језични израз, и вергилијански еп с искуством које из њега произлази, а тиче се односа историје и поезије.Као лингвиста, остварио је први модеран хрватски речник: заједно с Јосипом Ужаревићем, саставио је дело од 40.000 речи[2] у ком је, осим апсорпције старијег називља из речника Микаље и Стуллија, сковао хрватско појмовље за многа подручја градске цивилизације и тиме утро пут Богославу Шулеку. Његов песнички углед био је у то доба већ тако непрепоран, да га је тек основана Матица илирска изабрала да за њено прво, инаугурално издање допише XIV. и XV. певање Гундулићева великог епа. Три песника пробала су се у том послу пре њега: Пјерко Соркочевић, Марин Златарић и један који се није потписао; после њега нико више није ни покушавао надмашити Ивана Мажуранића: толико се његова допуна стопила с целином Гундулићевог дела. Успех је и у јавности био толики да га је, карловачког адвоката, шурјак Димитрија Деметера, брат његове супруге Александре, наговорио да за алманах “Искра” напише нешто ново. То ново био је спев “Смрт Смаил-аге Ченгића” (1846)[5], који није само испунио све наде него и надмашио сва очекивања. Качић и Гундулић: то су темељи на којима је подигнута зграда Мажуранићева епа. Ако је пошао од Качића, тек преко Гундулића досегао је властити израз. У своме данас већ класичном делу, једном од најблиставијих, најмоћнијих уметнина хрватске речи, опевао је стварни догађај, али га је он, не држећи се свих историјских чињеница (есенцијално, ради се о морално двојном провинцијалном догађају-убиству локалнога тиранина на претворно-мучки начин), песнички толико прерадио, и продубио, да се у њему један појединачни случај уздиже до опште, универзалне идеје, мисли-водиље целог нашег препородног покрета: идеје слободе и правде.Након објављивања епа, није затим ништа урадио за следеће 34 године (1880). У антологији хрватског песништва из 1892. године изашла је његова ода `Грофу Јанку Драшковићу`.[14]Био је и председник Матице илирске од 1858. до 1872. године.[5]Гроф Иван Мажуранић је умро 1890. године у Загребу.[15] Сахрањен је у илирској аркади на Мирогоју

Ivan Mažuranić Smrt smail age ČengićaTvrdi povezIzdavač RadO autoruИван Мажуранић (Нови Винодолски, 11. август 1814. – Загреб, 4. август 1890) је био хрватски песник, лингвиста и политичар. Обављао је дужност бана Хрватске и Славоније од 1873. до 1880. године.[1]БиографијаИван Мажуранић је најзначајнија креативна личност Хрватског народног препорода (песник, лингвиста, хрватски бан). Потиче из имућне грађанско-тежачке[1], пољопривредно-виноградарске фамилије у Новом Винодолском. Иван је био трећи од четири сина Ивана Мажуранића Петрова и Марије Мажуранић. Браћа су му били Јосип који је остао да води породично имање, Матија који је био ковач и путописац и Антон филолог и правник.[2] Био је ожењен Александром Деметер (сестром књижевника Димитрија Деметера богатом и образованом девојком из Загреба, са којом је имао седморо деце. Потомци Иванови су угледни, образовани појединци, а најпознатија је његова унука Ивана Брлић-Мажуранић хрватска књижевница.[3]Родио се у хрватском приморју, у "Новом". Пучку школу је завршио у родном месту (1825-27), имназију је завршио у Ријеци (1828-33)[1], где је добро научио мађарски језик. Сем мађарског, тада је добро научио и немачки, латински и италијански језик. Касније ће сваладати и енглески, француски и све словенске језике.[1] Започео је филозофију у Загребу 1833. године на лицеју[1], а друге школске 1834/35. године слушао је у Мађарској у Сомбатхељу,[4] па се 1835. године вратио у Хрватску. Окончао је правне науке у Загребу на Краљевској академији знаности[5] (1835-37)[1], и касније стекао докторат. Отворио је адвокатску канцеларију у Горњем Карловцу и укључио се у јавни живот. У Загребу је 1835. године пришао Гајевом народном покрету. Био је један од његових најватренијих присталица. У Гајевој "Даници"[6] је исте године објавио свој првенац, "Оду" Људевиту Гају. Међутим започео је књижевни рад као "мађарски песник", објавивши 1832. године у Ријеци, "Опроштајну песму", на мађарском језику.[7] Радио је током 1841. године на "Немачко-илирском рјечнику". Писао је политичке чланке у новинама: "Народне новине" и "Словенски југ". Године 1841. положио је у Пешти специјалистички испит из меничног права и те исте године се оженио са Александром Деметер.[1]Револуционарне 1848. године постао је члан Хрватско-словенске депутације која је требало да иде у Беч да ради на уређењу аустријске државе. Између 1850-1860. године био је главни одвјетник за Хрватску и Славонију и потом и државни саветник. Тада готово сасвим престаје са радом на лепој књижевности и тада је перовођа саборски, састављач најважнијих политичких докумената. Тада објављује брошуру Хрвати Мађаром,[1] и на хрватском и на мађарском језику (A’ Horvátoka a’ Magyaroknak felelet az 1848-ik Martziusi és Áprilisi Magyar hirdetményekre).[8]Тада је члан и редакције демократског листа хрватске левице Славенски југ од 1848. до 1849. године.[1]Када је гроф Иван постао државни поузданик, радио је од 1861. године на поравнању (помирењу) Хрвата и Мађара. Тада је он заступник Изборног среза Винодолског. Именован је првог хрватског канцелара[9](1861-66)[1], а пошто је поравнање обављено укинута је Дворска канцеларија. Од тада се окренуо сасвим политици, и постао председник Земаљског сабора у Загребу. Покренуо је оснивање Стола седморице, 1862. године.[2] Исте године је започео радове на оснивању Самосталне народне странке, у којој је наредних година био на челу.[2]Именован је септембра 1873. године за хрватског бана[10], и на том положају провео до 1880. године. Било је то његово владање ("бана пучанина"[11]) на велику штету Срба и православља у Хрватској и Славонији. Као режимски човек уз помоћ репресивног државног апарата је жестоко прогонио српску ћирилицу, српско име и српску заставу,[12], претворивши се од народњака, у бездушног шовинисту. Није дозвољавао да се у хрватском сабору помиње ништа српско, а онога ко би то прекршио називао је "издајицом".[13] За време бановања Ивана Мажуранића реформисано је школство, управа и правосуђе, отворен универзитет и донети многи закони.[8]Када је окончана његова дужност бана није више учествовао у јавном животу већ се бавио астрономијом и математиком, проучавао филозофе.[1]Године 1830. за време школовања написао је прве стихове – Винодолски долче, да си здраво! и 1832. штампао прву песму на мађарском језију – оду Ференцу Ирмењију.[8] Прва штампана песма на хрватском језику је Приморац Даници која је обкјављена у Даници илирској 1835. године.[1][8] У „Даници“ је, од самог почетка, био један од најзапаженијих и најизразитијих песника, а као човек необично уман, темељног образовања и пространих видика, препородни покрет схватио је дубље од многих, у пуном тоталитету културно-политичких интенција и нијанси. И Мажуранић се озбиљно спремао за своје велико дело. Од првих стихова (Винодолски долче, да си здраво!) које пише 16-годишњи ђак ријечке гимназије као поздрав своме завичају, до допуне Гундулићева „Османа“ (1844)[8], дуг је и стрм пут; али у тренутку кад се латио тога посла, он је тај пут већ свладао: и разјашњење метричких проблема везаних за хрватски језични израз, и вергилијански еп с искуством које из њега произлази, а тиче се односа историје и поезије.Као лингвиста, остварио је први модеран хрватски речник: заједно с Јосипом Ужаревићем, саставио је дело од 40.000 речи[2] у ком је, осим апсорпције старијег називља из речника Микаље и Стуллија, сковао хрватско појмовље за многа подручја градске цивилизације и тиме утро пут Богославу Шулеку. Његов песнички углед био је у то доба већ тако непрепоран, да га је тек основана Матица илирска изабрала да за њено прво, инаугурално издање допише XIV. и XV. певање Гундулићева великог епа. Три песника пробала су се у том послу пре њега: Пјерко Соркочевић, Марин Златарић и један који се није потписао; после њега нико више није ни покушавао надмашити Ивана Мажуранића: толико се његова допуна стопила с целином Гундулићевог дела. Успех је и у јавности био толики да га је, карловачког адвоката, шурјак Димитрија Деметера, брат његове супруге Александре, наговорио да за алманах “Искра” напише нешто ново. То ново био је спев “Смрт Смаил-аге Ченгића” (1846)[5], који није само испунио све наде него и надмашио сва очекивања. Качић и Гундулић: то су темељи на којима је подигнута зграда Мажуранићева епа. Ако је пошао од Качића, тек преко Гундулића досегао је властити израз. У своме данас већ класичном делу, једном од најблиставијих, најмоћнијих уметнина хрватске речи, опевао је стварни догађај, али га је он, не држећи се свих историјских чињеница (есенцијално, ради се о морално двојном провинцијалном догађају-убиству локалнога тиранина на претворно-мучки начин), песнички толико прерадио, и продубио, да се у њему један појединачни случај уздиже до опште, универзалне идеје, мисли-водиље целог нашег препородног покрета: идеје слободе и правде.Након објављивања епа, није затим ништа урадио за следеће 34 године (1880). У антологији хрватског песништва из 1892. године изашла је његова ода "Грофу Јанку Драшковићу".[14]Био је и председник Матице илирске од 1858. до 1872. године.[5]Гроф Иван Мажуранић је умро 1890. године у Загребу.[15] Сахрањен је у илирској аркади на Мирогоју.9/3

Spolja kao na slikama, dakle pohabana u nekoj meri, malo izbledela i pozutela po obodu listova, iznutra bez tragova pisanja i lepo ocuvana, retko izdanje Autor - osoba Tven, Mark, 1835-1910 = Twain, Mark, 1835-1910 Naslov Kraljević i prosjak / Mark Tven ; [preveo Slobodan A. Jovanović ; lepotom knjige bavio se Bole Miloradović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂPrince and the pauper. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1980 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 311 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Slobodan A. Miloradović, Bole Zbirka Izabrana dela / Mark Tven ; ǂknj. ǂ2 ISBN (Karton) Napomene Tiraž 10.000 Prevod dela: The prince and the pauper / Mark Twain. UDK 821.111(73)-93-31 COBISS.SR-ID 15291399 Samjuel Langhorn Klemens (engl. Samuel Langhorne Clemens; Florida, 30. novembar 1835 — Reding, 21. april 1910),[1] poznatiji pod književnim pseudonimom Mark Tven (Mark Twain), bio je američki književnik. U opsežnom životnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpunog beznađa.[2] Nakon detinjstva provedenog na obalama Misisipija učio je za tipografa, radio kao pilot na rečnom brodu, išao u potragu za zlatom u Kaliforniju, putovao po Srednjem istoku i Evropi.[3] Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i ćerki, što izaziva pesimizam i teški očaj njegovih poslednjih radova. Bio je dobar prijatelj Nikole Tesle. Njegovi najpoznatiji junaci su dečaci Tom Sojer i Haklberi Fin.[4] Biografija Rodna kuća Marka Tvena u mestu Florida Samjuel Langhorn Klemens rođen je 30. novembra 1835. godine u mestu Florida u Misuriju. Kada mu je bilo četiri godine s roditeljima se preselio u mesto Hanibal, gde je pohađao osnovnu školu. Nakon smrti oca 1847. godine krenuo je na štamparski zanat. Kasnije je radio kao štampar u Keokuku (Ajova), Njujorku, Filadelfiji, Pensilvaniji i drugde po SAD. Potom je bio kormilar na parobrodu na reci Misisipi sve do početka Američkog građanskog rata 1861, kada je na kratko kao dobrovoljac pristupio konjici Konfederacije. Zbog svog rada na brodu je dobio nadimak Mark Tven što u bukvalnom prevodu sa engleskoga znači pazi dva! ili pazi dvojica! Mark Tven je uzrečica kada brod ulazi u neku opasnost.[5] Kasnije te godine pridružio se bratu u novoosnovanom teritoriju Nevada gde je radio u rudniku srebra. Godine 1862. postaje izvestilac novia Teritorijal enterprajz u mestu Virdžinija Siti u Nevadi, a 1863. je počeo pisati članke za iste novine pod pseudonimom Mark Tven. Na reci Misisipi ta fraza znači „dva hvata duboko“. Nakon preseljenja u Kaliforniju, tačnije u San Francisko 1864. godine upoznao je američke pisce Artemusa Vorda i Breta Harta koji su mu pružili podršku u njegovom radu. Godine 1865, obradio je bajku koju je čuo na kalifornijskim zlatnim poljima i objavio je pod naslovom The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. Za nekoliko meseci delo je postalo veoma popularno. Godine 1867, je održao predavanje u Njujorku, a iste godine je posetio Evropu i Palestinu. Ta putovanja opisao je u knjizi The Innocents Abroad (1869) koja preuveličava aspekte evropske kulture, a koja je impresionirala američke turiste. Uskoro se (1870) oženio Olivijom Langdon. Nakon kratkog boravka u gradiću Bufalo (država Njujork) mladi bračni par seli se u mesto Hartford u Konektikatu.[6] Većina Tvenovih najboljih dela napisana je tokom 1870-ih i 1880-ih u Hartfordu i za vreme leta na farmi Kveri kod mesta Elmira (država Njujork). Delo Roughing It (1872) opisuje njegove rane pustolovine u doba kada je bio rudar i novinar. Doživljaji Toma Sojera (1876) slave detinjstvo u gradu na obali Misisipija, dok delo A Tramp Abroad (1880) opisuje putovanje kroz nemački Švarcvald. Roman Kraljević i prosjak (1882) knjiga je za decu fokusirana na zamenu identiteta u tjudorskoj Engleskoj. Život na Misisipiju iz 1883. kombinuje autobiografski prikaz vlastitih iskustava kao rečnog pilota. Roman Jenki na dvoru kralja Artura iz 1889. godine satirično je delo na temu tlačenja ljudi u feudalnoj Engleskoj. Radnja romana u osnovi se bavi putovanjem kroz vreme. Na kraju romana se otkriva da je glavni junak sve to samo sanjao.[7] Doživljaji Haklberija Fina (1884) nastavak su Doživljaja Toma Sojera i uglavnom se smatra Tvenovim najboljim delom. U romanu je reč o dečaku koji beži od svoga oca na splavi rekom Misisipi s odbeglim robom Džimom. Ovo delo, između ostalog, daje čitaocu sliku života na reci Misisipi pre građanskog rata. Iste godine kada se pojavio Haklberi Fin, Tven je osniva firmu Charles L. Webster and Company kako bi objavljivao svoja dela i dela drugih pisaca. Najpoznatije delo koje je ta firma objavila bili su Lični memoari (dva sveska, 1885—1886) koje je napisao američki general i predsednik Julisiz S. Grant. Loša investicija u automatsku pisaću mašinu dovela je firmu do bankrota (1894). Uspešna predavanja širom sveta i knjiga koja je nastala na osnovu tih putovanja Following the Equator (1897) otplatili su Tvenove dugove. Njegov rad u vreme 1890-ih i 1900-ih označen je rastućim pesimizmom i gorčinom, koje su prouzrokovali njegov poslovni neuspeh, a kasnije i smrt njegove supruge i dve njihove kćerke. Značajna dela iz tog razdoblja su Pudd`nhead Wilson (1894) - roman čija radnja je smeštena na Jug SAD pre građanskog rata i u kojoj se kritikuje rasizam. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) je sentimentalna biografija Jovanke Orleanke. Kasnija dela uključuju dve kratke priče The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) i The War Prayer (1905). Reč je o filozofskim, socijalnim i političkim esejima. Rukopis dela Tajanstveni stranac je ostao nekompletan, a delo je objavljeno posthumno 1916. godine. Tvenov rad inspirisan je nekonvencionalnim Zapadom, a popularnost njegovih dela označila je kraj dominacije, u američkoj literaturi, pisaca iz Nove Engleske. Kasniji slavni američki pisci Ernest Hemingvej i Vilijam Fokner pozivali su se na Tvena kao na svoju inspiraciju. U poslednjim godinama svog života Tven je pisao manje, ali je često javno govorio o mnogim temama. Ostao je zapamćen i po odelima s belim crtama koja je uvek nosio u javnim nastupima. Primio je počasni doktorat Oksfordskog univerziteta 1907. godine. Kada je preminuo ostavio je za sobom nedovršenu autobiografiju koju je 1924. godine objavila njegova sekretarica Alberta Bigelou Pejn. U prvoj polovini 1990. pronađen je izvorni rukopis Haklberija Fina u Holivudu. Nakon dužeg povlačenja po sudu oko borbe za pravo vlasništva taj rukopis, kao i drugi do tada neobjavljeni materijali, dodeljeni su javnoj knjižari Bafala i okruga Iri 1992. godine. Četiri godine kasnije (1996) objavljeno je revidirano izdanje Doživljaji Haklberija Fina, koje je obuhvatalo i neobjavljene materijale. Pri kraju možda je zanimljivo spomenuti kako je Tven bio i jedan od retkih prijatelja Nikole Tesle. Mark Tven preminuo je 21. aprila 1910. godine u mestu Reding u Konektikatu. Dela Odabrana dela „Doživljaji Toma Sojera“ 1876. „Kraljević i prosjak“ 1882. „Život na Misisipiju“ 1883. „Doživljaji Haklberija Fina“ 1884. „Jenki na dvoru kralja Artura“ 1889. Pregled Mark Tven u njegovom plaštu (skarlet sa sivim rukavima i porubima) pri uručenju njegovog literarnog doktorata, koji mu je dodelio Oksfordski univerzitet. Tven je počeo svoju karijeru pišući lake, humorističke stihove, ali je evoluirao u hroničara sujete, licemerja i ubilačkih dela čovečanstva. Sredinom svoje karijere, u delu Haklberi Fin, on je kombinovao bogat humor, čvrstu naraciju i društveni kriticizam. Tven je bio majstor u prikazivanju kolokvijalnog govora i pomogao je u kreiranju i popularizovanju prepoznatljive američke literature izgrađene na američkim temama i jeziku. Mnogi Tvenovi radovi su bili svojevremeno potisnuti iz različitih razloga. Delo Adventures of Huckleberry Finn je bilo više puta isključivano iz lektire američkih škola, ne samo zbog često upotrebe reči niger, koja je bila u širokoj upotrebi tokom perioda pre Građanskog rata u kome se roman odvija. Kompletnu bibliografiju njegovih radova je skoro nemoguće napraviti, zbog velikog broj komada koje je Tven napisao (često u opskurnim novinama) i njegove česte upotrebe nekoliko različitih pseudonima. Dodatno, velika porcija njegovih govora i predavanja je izgubljena ili nije zapisana; stoga je kolekcija Tvenovih radova rad u progresu. Istraživači su otkrili deo Tvenovog objavljenog materijala 1995. i 2015. godine.[8][9] Rani žurnalizam i putopisi Koliba u kojoj je Tven napisao „Jumping Frog of Calaveras County“, „Jackass Hill“, „Okrug Tuolumi“. Kliknite na memorijalnu ploču i unutrašnji pogled. Dok je pisao za novine Territorial Enterprise u gradu Virdžinija Siti tokom 1863. godine, Klemens se upoznao sa advokatom Tomom Fičom, editorom konkurentskih novina Virginia Daily Union, koji je bio poznat kao „srebrno-jezični orator Pacifika“.[10]‍:51 On je smatrao Fiča osobom koja mu je dala „prvu realno profitabilnu lekciju“ o pisanju. Godine 1866, Klemens je dao predavanje o Sendvičkim ostrvima publici u gradu Vošo Siti u Nevadi.[11] Klemens je izjavio da, „Kad sam prvobitno počeo da predajem, i u mom ranom pisanju, moja jedina namera je bila da stvorim komični kapital iz svega što sam video i čuo“. Fič mu je rekao, „Klemens, tvoje predavanje je bilo divno. Ono je bilo elokventno, pokretačko, iskreno. Nikad u mom celokupnom životu nisam čuo takav veličanstven komad opisne naracije. Ali si ti počinio jedan neoprostiv greh — zaista neoprostiv greh. To je greh koji ne smeš više nikad počiniti. Ti s završio izuzetno elokventan opis, kojim is podstakao intenzivni interes svoje publike, sa groznim antiklimaksom, kojim si poništio sav zaista fini efekat koji si proizveo.“[12] U to vreme je Tven postao pisac Sejdžbaš škole, i bio je najzapaženiji predstavnik tog literarnog žanra.[13] Tvenov prvi značajni rad, „The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, je prvi put objavljen u novinama New York Saturday Press 18. novembra 1865. Jedini razlog što je tu objavljen je da je njegova priča stigla suviše kasno da bi bila uključena u knjigu koju je Artemus Vord pripremao i koja se bavila opisima Američkog zapada. Nakon tog praska popularnosti, novine Sacramento Union su zaposlile Tvena da piše pisma o svojim putopisnim doživljajima. Prvo putovanje koje je poduzeo radi ovog posla je bila plovidba parnim brodom Ajax na svom prvom putovanju do Havaja, koji su se u to vreme nazivali Sendvič ostrvima. Ta duhovita pisma su mu popločala put do novina Alta Kalifornija u San Francisku, koje su ga designirale kao putujućeg dopisnika za putovanje od San Franciska do Njujorka preko Panamskog kanala. Tokom tog perioda, Tven je pisao pisma namenjena objavljivanju, dokumentujući svoje doživljaje sa znatnom dozom burlesknog humora. Tven je 8. juna 1867. isplovio na putničkoj krstarici Quaker City na plovidbu koja je trajala pet meseci. Ovo putovanje je rezultiralo u delu The Innocents Abroad ili The New Pilgrims` Progress. Godine 1872, Tven je objavio drugi deo putopisne literature, Roughing It, kao polu-nastavak delu Innocents. Roughing It je semi-autobiografski opis Tvenovog putovanja od Misurija do Nevade, njegovog naknadnog života na Američkom Zapadu, i njegove posete Havajima. Knjiga satirično ismejava Američko i Zapadno društvo na isti način na koji je delo Innocents kritikovalo razne zemlje Evrope i Srednjeg istoka. Tvenov sledeći rad je zadržao fokus na Američkom društvu, ali se u većoj bavi svakodnevnim događajima. Nazvano The Gilded Age: A Tale of Today, ono je putopis, kao i njegove prethodne dve knjige, ali je i njegov prvi pokušaj pisanja romana. Ta knjiga je takođe značajna po tome što je ona jedina Tvenova kolaboracija; napisana je sa njegovim susedom, Čarlsom Varnerom. Tvenova sledeća dva rada su bazirana na njegovom iskustvima na reci Misisipi. Old Times on the Mississippi, serija skica objavljenih u magazinu Atlantic Monthly 1875. godine, odslikava Tvenovo razočaranje u romantizam.[14] Old Times konačno postaje početna tačka za Life on the Mississippi. Tom Sojer i Haklberi Fin Tvenova sledeća veća publikacija je bio roman Doživljaji Toma Sojera, koji je baziran na njegovom detinjstvu u Hanibalu. Tom Sojer je opisan po uzoru na Tvena kao dete, sa tragovima dva školska druga, Džona Brigsa i Vila Bovena. Knjiga je takođe uvela, u sporednoj ulozi, Haklberi Fina, po uzoru na Tvenovog dečačkog prijatelja Toma Blankenšipa. Knjiga The Prince and the Pauper, uprkos toga što je zaplet sveprisutan u današnjem filmu i literaturi, nije inicijalno bila dobro prihvaćena. Pričajući priču od dva dečaka rođena istog dana koja su fizički identična, knjiga služi kao društveni komentar u kome princ i siromah zamenjuju mesta. Pauper je bio Tvenov prvi pokušaj pisanja istorijske fikcije, i krivica za njene nedostatke se obično pripisuje Tvenu zbog njegovog nedovoljnog poznavanja engleskog društva, kao i činjenici da je nastala nakon masivnog uspeha. Tokom pisanja romana Pauper, Tven je započeo Adventures of Huckleberry Finn (dela kod koga je konzistentno imao problema sa završavanjem[15]), a započeo je i završio još jednu putopisnu knjigu, A Tramp Abroad, koja sledi Tvena tokom njegovog putovanja kroz centralnu i južnu Evropu. Tvenov sledeći značajni objavljeni rad, Adventures of Huckleberry Finn, ga je učvrstio kao značajnog američkog pisca. Neki ga nazivaju prvom velikim američkim romanom, i knjiga je postala obavezna lektira u mnogim školama širom Sjedinjenih Država. Haklberi Fin je proistekao iz romana Tom Sojer i ima ozbiljniji ton od svog prethodnika. U osnovi romana Haklberi Fin je verovanje dečaka u ono što je pravično da uradi, mada je većina drugih verovala da je to pogrešno. Rukopis Haklberi Fin na četiri stotine strana je napisan sredinom 1876, neposredno nakon objavljivanja romana Tom Sojer. Smatra se da je Tvenu trebalo sedam godina nakon prvog naleta kreativnosti da konačno završi knjigu 1883. godine. Po drugim izvorima Tven je radio na romanu Haklberi Fin uporedo sa radom The Prince and the Pauper i drugim radovima tokom 1880. i drugih godina. Zadnja petina romana Haklberi Fin je predmet znatne kontroverze. Neki tvrde da je Tven doživeo, kao što kritičar Leo Marks izjavljuje, „nervni slom“. Ernest Hemingvej je jednom rekao o romanu Haklberi Fin: Ako ga čitate, morate se zaustaviti na mestu gde je Niger Džim ukraden od dečaka. To je realni kraj. Ostatak je samo varanje. Hemingvej je isto tako napisao u istom eseju: Sva moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Haklberi Fin.[16] U blizini završetka romana Haklberi Fin, Tven je napisao knjigu Life on the Mississippi, za koju se kaže da je znatno uticala na prethodnu knjigu.[8] Taj rad prepričava Tvenove memorije i nova iskustva nakon dvadeset dvogodišnjeg odsustva sa Misisipija. Kasniji radovi Tven je proizveo Memoare predsednika Julisiza Simpsona Granta u svojoj novoosnovanoj izdavačkoj kući, Charles L. Webster & Company, koja je bila u zajedničkom vlasništvu sa Čarlsom L. Vebsterom, njegovim nećakom.[17] Tokom tog perioda je takođe napisao „The Private History of a Campaign That Failed“ za The Century Magazine. Taj rad sadrži detaljni prikaz njegovog dvonedeljnog boravka u Konfederativnoj vojsci tokom Građanskog rata. Nakon toga se usredsredio na delo A Connecticut Yankee in King Arthur`s Court, napisano u istom stilu istorijske fantastike kao i The Prince and the Pauper. To delo je ukazalo na apsurde političkih i društvenih normi putem njihovog predstavljanja na sudu kralja Artura. U popularnoj kulturi U epizodi crtanog filma Džoni Bravo Kraljević i tupan Mark Tven se pojavljuje na njenom samom kraju, optužujući kraljevića Džona Bravo i njegovog dvojnika tupana da su izokrenuli priču njegovog romana Kraljević i prosjak. Na kraju biva bačen u tamnicu. U knjizi srpskoga pisca Vladimira Pištala Značenje džokera postoji jedan esej o Marku Tvenu

Frederik Merijet: BRODOLOM„PACIFIKA“Knjiga 1Autor - osoba Marijat, Frederik, 1792-1848 = Marryat, Frederick, 1792-1848Naslov Brodolom `Pacifika` : doživljaji jedne porodice na pustom ostrvu. knj. 1–2 / napisao Frederik Merijet ; [preveo s engleskog Mihailo Đorđević ; ilustracije Aleksandar Hecel, Milovan Arsić]Jedinstveni naslov Masterman ready or the wreck of the Pacific. srpVrsta građe romanJezik srpskiGodina 1986Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ)Fizički opis 208 str. ; 238 str. : ilustr. ; 20 cmDrugi autori - osoba Đorđević, Mihailo, 1885-1970 = Đorđević, Mihailo, 1885-1970Hecl, Aleksandar, 1926-1991 = Hecl, Aleksandar, 1926-1991Arsić, Milovan = Arsić, MilovanZbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / Prosveta ; ǂknj. ǂ89ISBN 86-07-00012-8 (plast. sa omotom); 86-07-00006-3 (plast. sa omotom)Napomene Prevod dela: Masterman ready or the wreck of the Pacific / Frederick MarryatTiraž 8.000.Engleski pisac Frederik Merijet (1792–1848) poznat je u književnosti i pod imenom Kapetan Merijet jer je dobar deo svoga života proveo na morima kao oficir, a već u petnaestoj godini učestvovao u jednoj pomorskoj bici. Stoga nije ni čudo što su more i pomorci teme njegovih romana od kojih je „Brodolom Pacifika“ najznamenitiji.Doživljaji koji su ovde opisani dešavaju se negde početnom XIX veka. Na svojoj plovidbi za Sidnej, velika lađa „Pacifik“ doživljava nasred Atlantskog okeana veliku buru i brodolom. Posada se spasava bežeći pomoćnim čamcima, odnoseći i teško obolelog kapetana broda. Izuzetak je stari mornar, masterman Redi, kojemu je stalo da spase pre svega jedine putnike, kompletnu i brojnu porodicu Sigreiv. On ih iskrcava na jedno pusto ostrvo gde su bili prinuđeni svi da žive, daleko od svake civilizacije, okruženi lepotama i bogatstvima dotle ljudskom rukom nedirnute prirode, ali i u opasnostima svake vrste, a najviše od napada urođenika sa susednih ostrva.U stilu Robinzona Krusa, za koga stari mornar dotad nikad nije čuo, on će organizovati goli opstanak počinjući takoreći od nule. Zahvaljujući ogromnom iskustvu i bezmernoj dobroti neobično teplo datog lika starog Redija i njegovom svesrdnom podgrevanju žudnje za spasenjem, porodica, a naročito deca, mogla je da se održi na ostrvu i dočeka brod koji će doći. A kad je oslobođenje zaista došlo, pomućena je velika radost jer je Redi smrtno pogođen od divljaka pao i ostao kao nezaboravni spomen požrtvovanja i čovekoljublja.5/1

Srpska književna zadruga, 2010. Ninova nagrada, 2009!!! Roman Glasovi u vetru određuje se kao hronika u kojoj se „kroz sudbinu jedne građanske porodice prelamaju krupni istorijski događaji balkanskog podneblja“.[2] Porodica Aracki pridružila se nekim drugim poznatim književnim junacima: Isakovićima, Njegovanima ili Katićima. U romanu su izraženi elementi bajke, što je žanr koji je Grozdana Olujić u svom stvaralaštvu dominantno negovala: `U romanu Glasovi u vetru realistično, istorijsko i fantastično, bajkovito postoje u simbiozi, uzajamno se napajajući onim literarnim sokovima koji su svakom od njih neophodni. Гроздана Олујић (Ердевик, 30. август 1934 — Београд, 16. март 2019) била је српска списатељица, есејисткиња, преводитељка и антологичарка.[1] Легат Гроздане Олујић налази се у Адлигату. Као романсијер, објавила је шест романа: Излет у небо (1957), Гласам за љубав (1962), Не буди заспале псе (1964), Дивље семе (1967), Гласови у ветру (2009) и Преживети до сутра (2017).[2] Сабрани романи у шест књига објављени су 2018. године у издању Српске књижевне задруге и Партенона. Такође, као бајкописац, објавила је велики број бајки и збирки бајки. Међу њима посебно се истичу 10 збирки: Седефна ружа и друге бајке (1979), Небеска река и друге бајке (1984), Дечак и принцеза (1990), Принц облака (1990), Златни тањир и друге бајке (1998), Месечев цвет (1998), Светлосна врата (2002), Камен који је летео и друге бајке (2002), Снежни свет и друге бајке (2004) и Јастук који је памтио снове и друге бајке (2007). Њена дела доживела су бројна издања у земљи, а преведена су на чак 36 светских језика. Добитница је многобројних књижевних награда и признања, како домаћих, тако и страних — Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије (2004), НИН-ова награда за најбољи роман (2009), награда Политикиног забавника (1980), награда Младо поколење (1980. и 1984), три награде Змајевих дечјих игара, повеља Змајевих дечјих игара (2001), награда Народне просвјете, награда Телеграма, награда Златни лептир и Стара маслина (2002), награда Бора Станковић (2018), награда за најбољу светску причу и награда за најбољу модерну бајку света (1994). Додељен јој је витешки орден Dannebrog, 31. августа 1977. Била је почасни члан Универзитета у Ајови (САД) од 1970. и почасни грађанин града Осла.[

Srpska književna zadruga, 2010. Ninova nagrada, 2009!!! U celofanu!!! Roman Glasovi u vetru određuje se kao hronika u kojoj se „kroz sudbinu jedne građanske porodice prelamaju krupni istorijski događaji balkanskog podneblja“.[2] Porodica Aracki pridružila se nekim drugim poznatim književnim junacima: Isakovićima, Njegovanima ili Katićima. U romanu su izraženi elementi bajke, što je žanr koji je Grozdana Olujić u svom stvaralaštvu dominantno negovala: `U romanu Glasovi u vetru realistično, istorijsko i fantastično, bajkovito postoje u simbiozi, uzajamno se napajajući onim literarnim sokovima koji su svakom od njih neophodni. Гроздана Олујић (Ердевик, 30. август 1934 — Београд, 16. март 2019) била је српска списатељица, есејисткиња, преводитељка и антологичарка.[1] Легат Гроздане Олујић налази се у Адлигату. Као романсијер, објавила је шест романа: Излет у небо (1957), Гласам за љубав (1962), Не буди заспале псе (1964), Дивље семе (1967), Гласови у ветру (2009) и Преживети до сутра (2017).[2] Сабрани романи у шест књига објављени су 2018. године у издању Српске књижевне задруге и Партенона. Такође, као бајкописац, објавила је велики број бајки и збирки бајки. Међу њима посебно се истичу 10 збирки: Седефна ружа и друге бајке (1979), Небеска река и друге бајке (1984), Дечак и принцеза (1990), Принц облака (1990), Златни тањир и друге бајке (1998), Месечев цвет (1998), Светлосна врата (2002), Камен који је летео и друге бајке (2002), Снежни свет и друге бајке (2004) и Јастук који је памтио снове и друге бајке (2007). Њена дела доживела су бројна издања у земљи, а преведена су на чак 36 светских језика. Добитница је многобројних књижевних награда и признања, како домаћих, тако и страних — Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије (2004), НИН-ова награда за најбољи роман (2009), награда Политикиног забавника (1980), награда Младо поколење (1980. и 1984), три награде Змајевих дечјих игара, повеља Змајевих дечјих игара (2001), награда Народне просвјете, награда Телеграма, награда Златни лептир и Стара маслина (2002), награда Бора Станковић (2018), награда за најбољу светску причу и награда за најбољу модерну бајку света (1994). Додељен јој је витешки орден Dannebrog, 31. августа 1977. Била је почасни члан Универзитета у Ајови (САД) од 1970. и почасни грађанин града Осла.[

Slobodan Džunić Anđelište Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Slobodan Džunić (Temska, kod Pirota, 28. novembar 1921 — Beograd, 13. novembar 1998) bio je srpski pripovedač, romansijer i pesnik.[1] Biografija Osnovnu školu završio je u Temskoj, gimnaziju u Pirotu, a Pravni fakultet u Beogradu.[1] Najveći deo svog radnog veka proveo je u Radio Beogradu[2] kao novinar i urednik Literarne redakcije, a zatim kao urednik za istoriografiju. Umro je novembra 1998. godine ne dočekavši izlazak iz štampe svog najobimnijeg romana Vetrovi Stare planine. Slobodan Džunić u svojim proznim delima koristi pirotski govor i bavi se čovekom staroplaninskog kraja, njegovom mitologijom i religijom. Njegov brat od strica bio je Desimir Tošić, istaknuti član Demokratske stranke u međuratnom periodu. Knjige pripovedaka Zrna, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Njiva u Rudinju, Narodna knjiga, Beograd, 1956. Gladi, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Iza sunčeve strane, Prosveta, Beograd 1975. Pod kišnom zvezdom, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Kusidol, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. Svitac u svemiru, M inerva, Subotica, 1985. Anđelište, SKZ, Beograd, 1992. Kodema, KZ `Bora Stanković`, Vranje, 2006. Izabrane pripovetke Izabrane pripovetke, SKZ, 1986. Ispod mrtvačkog mosta, Prosveta, Niš, 1996. Romani Vinograd Gospodnji, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Pagani, Prosveta, 1964. Kurjak, samostalno izdanje, Beograd, 1971. Meana pored druma, SKZ, Beograd, 1974. Medovina, Gradina, Niš, 1979. Obrok, Narodna knjiga, Beograd, 1982. Vasilijana, SKZ, Beograd, 1990. Čarobni kamen, SKZ, Beograd, 1994. Vetrovi Stare planine, Prosveta, Niš, 1998, 2004. Poezija Slapovi, autorsko izdanje, Beograd, 1972. Divlja ruža (lirska proza), BIGZ, Beograd, 1973.

Slobodan Džunić AnđelišteTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaSlobodan Džunić (Temska, kod Pirota, 28. novembar 1921 — Beograd, 13. novembar 1998) bio je srpski pripovedač, romansijer i pesnik. [1]BiografijaOsnovnu školu završio je u Temskoj, gimnaziju u Pirotu, a Pravni fakultet u Beogradu. [1] Najveći deo svog radnog veka proveo je u Radio Beogradu[2] kao novinar i urednik Literarne redakcije, a zatim kao urednik za istoriografiju. Umro je novembra 1998. godine ne dočekavši izlazak iz štampe svog najobimnijeg romana Vetrovi Stare planine. Slobodan Džunić u svojim proznim delima koristi pirotski govor i bavi se čovekom staroplaninskog kraja, njegovom mitologijom i religijom. Njegov brat od strica bio je Desimir Tošić, istaknuti član Demokratske stranke u međuratnom periodu.Knjige pripovedakaZrna, Novo pokolenje, Beograd, 1951.Njiva u Rudinju, Narodna knjiga, Beograd, 1956.Gladi, Minerva, Subotica/Beograd, 1957.Iza sunčeve strane, Prosveta, Beograd 1975.Pod kišnom zvezdom, Slovo ljubve, Beograd, 1979.Kusidol, Vuk Karadžić, Beograd, 1983.Svitac u svemiru, M inerva, Subotica, 1985.Anđelište, SKZ, Beograd, 1992.Kodema, KZ `Bora Stanković`, Vranje, 2006.Izabrane pripovetkeIzabrane pripovetke, SKZ, 1986.Ispod mrtvačkog mosta, Prosveta, Niš, 1996.RomaniVinograd Gospodnji, Minerva, Subotica/Beograd, 1957.Pagani, Prosveta, 1964.Kurjak, samostalno izdanje, Beograd, 1971.Meana pored druma, SKZ, Beograd, 1974.Medovina, Gradina, Niš, 1979.Obrok, Narodna knjiga, Beograd, 1982.Vasilijana, SKZ, Beograd, 1990.Čarobni kamen, SKZ, Beograd, 1994.Vetrovi Stare planine, Prosveta, Niš, 1998, 2004.PoezijaSlapovi, autorsko izdanje, Beograd, 1972.Divlja ruža (lirska proza), BIGZ, Beograd, 1973.3/31

SLOBODAN DŽUNIĆ ANĐELIŠTE Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Slobodan Džunić (Temska, kod Pirota, 28. novembar 1921 — Beograd, 13. novembar 1998) bio je srpski pripovedač, romansijer i pesnik.[1] Biografija Osnovnu školu završio je u Temskoj, gimnaziju u Pirotu, a Pravni fakultet u Beogradu.[1] Najveći deo svog radnog veka proveo je u Radio Beogradu[2] kao novinar i urednik Literarne redakcije, a zatim kao urednik za istoriografiju. Umro je novembra 1998. godine ne dočekavši izlazak iz štampe svog najobimnijeg romana Vetrovi Stare planine. Slobodan Džunić u svojim proznim delima koristi pirotski govor i bavi se čovekom staroplaninskog kraja, njegovom mitologijom i religijom. Njegov brat od strica bio je Desimir Tošić, istaknuti član Demokratske stranke u međuratnom periodu. Knjige pripovedaka Zrna, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Njiva u Rudinju, Narodna knjiga, Beograd, 1956. Gladi, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Iza sunčeve strane, Prosveta, Beograd 1975. Pod kišnom zvezdom, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Kusidol, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. Svitac u svemiru, M inerva, Subotica, 1985. Anđelište, SKZ, Beograd, 1992. Kodema, KZ `Bora Stanković`, Vranje, 2006. Izabrane pripovetke Izabrane pripovetke, SKZ, 1986. Ispod mrtvačkog mosta, Prosveta, Niš, 1996. Romani Vinograd Gospodnji, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Pagani, Prosveta, 1964. Kurjak, samostalno izdanje, Beograd, 1971. Meana pored druma, SKZ, Beograd, 1974. Medovina, Gradina, Niš, 1979. Obrok, Narodna knjiga, Beograd, 1982. Vasilijana, SKZ, Beograd, 1990. Čarobni kamen, SKZ, Beograd, 1994. Vetrovi Stare planine, Prosveta, Niš, 1998, 2004. Poezija Slapovi, autorsko izdanje, Beograd, 1972. Divlja ruža (lirska proza), BIGZ, Beograd, 1973.

Autor - osoba Šekspir, Vilijam, 1564-1616 = Shakespeare, William, 1564-1616 Naslov Kralj Henri Četvrti / Viljem Šekspir ; [preveli Živojin Simić i Sima Pandurović] Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1952 (Beograd : Kultura) Fizički opis 333 str. : autorova slika ; 21 cm Drugi autori - osoba Simić, Živojin Pandurović, Sima Zbirka Svetki pisci Napomene Prevod dela: King Henry the Fourth / by William Shakespeare. Henri IV, deo prvi (engl. Henry IV, Part 1), je istorijska drama Viljema Šekspira, verovatno napisana ne kasnije od 1597. Drugi je deo Šekspirove tetralogije, koju neki naučnici zovu Henrijada, koja se redom bavi vladavinama Ričarda II, Henrija IV (dve drame, uključujući i Henri IV, deo drugi) i Henrija V. Henri IV, deo prvi prikazuje odlomak istorije od pobede Henrija Persija nad Škotima kod Homildona u Nortamberlendu (krajem 1402) i završava se porazom engleskih pobunjenika kod Šruzberija sredinom 1403. Od samog početka, ovo je bila izuzetno popularna drama, kako kod publike, tako i kod kritičara. Likovi Kraljeva stranka Kralj Henri Četvrti – kralj Engleske. Henri, princ od Velsa (nadimak „princ Hal“ ili „Hari“) – najstariji sin Henrija IV. Džon od Lankastera – predstavljen je u predstavi kao kraljev drugi sin, iako je u stvari bio treći Ralf Nevil, Grof od Vestmorlanda Ser Valter Blant („Blant“) Istčip Ser Džon Falstaf – siromašni vitez koji se sprijatelji sa princom Halom Ned Poins Bardolf Peto Gospođa Žurka – domaćica kafane Veprova Glava Fransis – kelner Vintner – kafedžija Gadshil Dva nosača (Krigla i Tom) Ostler Pobunjenici Henri Persi, grof od Nortamberlanda Tomas Persi, grof od Vustera – Nortamberlandov brat Hari Persi (nadimak „Hotspur“) – Nortamberlandov sin Edmund Mortimer – Hotspurov zet i Glendoverov zet Oven Glendover – vođa velških pobunjenika Arčibald, grof Daglas – vođa škotskih pobunjenika Ser Ričard Vernon, 8. baron Šipbruka Ričard le Skrup („Skrup“), nadbiskup Jorka Ser Majkl - prijatelj arhiepiskopa Jorka Ladi Persi („Kejt“, mada joj je pravo ime bilo Elizabet) – Hotspurova supruga i Mortimerova sestra Ladi Mortimer (Katrin) – Glendoverova ćerka i Mortimerova supruga Drugi likovi Komornik Šerif Putnici Sluga Hotspurov Gospodari, oficiri, goniči, glasnici i posetioci Samo pomenuto Robin Ostler, pokojni lik koji je prethodio sadašnjem Ostleru, brinuo se o ceni zobi Giliams, kurir kog je poslao Hotspur Sadržaj Henri Bolinbruk – sada kralj Henri IV – ima nemirnu vladavinu. Njegov lični nemir zbog uzurpacije i ubistva njegovog prethodnika Ričarda II bi bio rešen krstaškim pohodom na Svetu zemlju, ali problemi na njegovim granicama sa Škotskom i Velsom čine takav odlazak nerazumnim. Štaviše, on se sve više sukobljava sa porodicom Persi[a], koja mu je pomogla da dođe na presto, i Edmundom Mortimerom, grofom Marča, izabranim naslednikom Ričarda II. Probleme kralja Henrija otežava ponašanje njegovog sina i naslednika, princa od Velsa. Hal (budući Henri V) napustio je kraljevski dvor da troši svoje vreme u kafanama sa lošim društvom. To ga čini predmetom prezira plemića i dovodi u pitanje njegovu vrednost kao budućeg kralja. Halov glavni prijatelj i partner u raspusnom životu je ser Džon Falstaf. Debeo, star, pijan i pokvaren do krajnosti, ima harizmu i životni zanos koji opčinjava Princa. U predstavi se nalaze tri grupe likova koji se najpre malo međusobno mešaju, a zatim se okupljaju u Bici kod Šruzberija, gde će biti odlučen uspeh pobune. Prvo je tu sam kralj Henri i njegov neposredni savet. On je pokretač drame, ali obično u pozadini. Sledi grupa pobunjenika, energično otelovljena u Henriju Persiju („Hotspur“), uključujući njegovog oca, grofa Nortamberlanda, koju predvodi njegov ujak Tomas Persi, Grof od Vustera. Pridružuju se i škotski Grof od Daglasa, Edmund Mortimer i Velšanin Oven Glendover. Konačno, u središtu drame su mladi princ Hal i njegovi drugovi Falstaf, Poins, Bardolf i Peto. Vični životu na ulici i bezumni, ove propalice uspevaju da oboje ovu tmurnu istoriju bojama komedije. ako se predstava otvara, kralj je ljut na Hotspura jer je odbio da mu pošalje većinu zatvorenika koji su zarobljeni u nedavnoj bici protiv Škota u Holmedonu. Sa svoje strane, Hotspur bi želeo da kralj otkupi Edmunda Mortimera (brata njegove žene) od Ovena Glendovera, Velšanina koji ga drži. Henri odbija, kudi Mortimerovu lojalnost i tretira Persije s pretnjama i grubošću. Podbodeni i uznemireni Henrijevim opasnim i bezobzirnim ponašanjem s njima, oni se sporazumevaju sa Velšanima i Škotima, nameravajući da sruše „ovog nezahvalnika i prevaranta Bolinbruka“. U međuvremenu, Henrijev sin Hal šali se, pije i krade sa Falstafom i njegovim saradnicima. Voli Falstafa, ali ne pravi se da je poput njega. Uživa u vređanju svog raskalašnog prijatelja i šali se na njegov račun tako što se pridružio Poinsovoj zaveri da se preruše, uplaše i opljačkaju od Falstafa i tri njegova prijatelja plen koji su zadobili u pljački na drumu, čisto iz zadovoljstva da čuje Falstafa kako laže o tome kasnije, nakon čega Hal vraća ukradeni novac. U stvari, rano u predstavi, Hal nas obaveštava da će se njegovo nemirno razdoblje ubrzo završiti, i on će ponovo zauzeti svoje pravo mesto u ozbiljnim poslovima, pokazujući se dostojnim svoga oca i drugih kroz neke (neodređene) plemenite podvige. Hal veruje da će ova iznenadna promena načina života doneti veću nagradu i priznanje prinčevstva, a zauzvrat će mu zaslužiti poštovanje članova dvora. Pobuna Mortimera i Persija vrlo brzo daje mu šansu da upravo to učini. Visoki i niski se spajaju kada se Princ sastaje sa ocem i dobije visoku komandu. Obećava da će se boriti i ubiti pobunjenog Hotspura i naređuje Falstafu (koji je, uostalom, vitez) da preuzme komandu nad grupom pešadinaca i krene prema bojnom polju kod Šruzberija. Bitka je presudna, jer ako pobunjenici uspeju da zadrže kralja, njihov cilj dobija na značaju, jer oni imaju druge vojske koje čekaju pod Nortamberlandom, Glendoverom, Mortimerom i nadbiskupom Jorka. Henriju je ovde potrebna odlučna pobeda. Kralj je jači od pobunjenika, ali Hotspur, uz divlju nadu očaja, vodi svoje trupe u bitku. Kako dan odmiče, pitanje je još uvek nerešeno, kralja muči divlji Škot Daglas, kada se susretnu princ Hal i Hotspur, dva Harija koja ne mogu deliti jednu zemlju. Konačno će se boriti – za slavu, za svoj život i za kraljevstvo. Ne više kafanski kavgadžija, već ratnik, budući kralj prevladava, ubivši Hotspura u dvoboju. Na putu do ovog vrhunca, pratima Falstafa koji je „zloupotrebio kraljevu nevolju teško“, ne samo uzimajući novac od sposobnih ljudi koji su želeli da izbegnu službu, već zadržavajući platu jadnika koji su ubijeni u bici („hrana za prah, hrana za prah“). Ostavljen sam tokom Halove bitke sa Hotspurom, Falstaf sramotno glumi smrt da bi izbegao Daglasov napad. Nakon što Hal ostavi Hotspurovo telo na bojnom polju, Falstaf oživljava podrugljivim čudom. Videći da je sam, izbode Hotspurov leš u bedro i prisvaja zasluge za njegovo ubistvo. Iako Hal zna istinu, on dozvoljava Falstafu njegove nepoštene trikove. Ubrzo nakon što mu je Hal oprostio, Falstaf izjavljuje da želi da izmeni svoj život i počne „da živi čisto onako kako plemić treba da uradi“. Predstava se završava u Šruzberiju, posle bitke. Smrt Hotspura oduzela je hrabrost pobunjenicima, i kraljeve snage su prevladale. Henri je zadovoljan ishodom, ne najmanje zato što mu pruža šansu da pogubi Tomasa Persija, grofa Vustera, jednog od svojih glavnih neprijatelja (iako je prethodno bio jedan od njegovih glavnih prijatelja). U međuvremenu, Hal pokazuje svoju kraljevsku milost i nagrađuje hrabrost; zarobivši hrabrog Daglasa, Hal naređuje da se njegov neprijatelj pusti bez otkupnine. Ali rat se nastavlja; sada kraljeve snage moraju da se bave Arhiepiskopom od Jorka, koji se pridružio Nortamberlandu i snagama Mortimera i Glendovera. Ovaj nerešni kraj postavlja scenu za Henrija IV, drugi deo. Istorijski izvori Šekspirovov glavni izvor za Henrija IV, Prvi deo, kao i za većinu njegovih istorijskih drama, bile su Hronike Rafaela Holinšeda; objavljivanje drugog izdanja 1587. godine pruža glavni istorijski okvir za predstavu. Čini se da je i Savez dveju slavnih porodica Lankastera i Jorka Edvarda Hala konsultovan pri pisanju, a naučnici su takođe pretpostavili da je Šekspir bio upoznat sa pesmom Samuela Danijela o građanskim ratovima. Još jedan verovatan izvor za ovu i ostale drame iz Henrijade (Ričard II, Henri IV, deo prvi, Henri IV, deo drugi i Henri V) jeste drama Slavne pobede Henrija V (engl. The Famous Victories of Henry V) nepoznatog autora, objavljena 1594. Datiranje i tekst Henri IV je gotovo sigurno izvođen pre 1597. godine, imajući u vidu bogatstvo aluzija i referenci na Falstaffov lik. Najranija zabeležena predstava odigrana je popodne, 6. marta 1600. godine, kada je predstava bila izvedena na dvoru pred flamanskim ambasadorom. Sledili su i drugi dvorski nastupi 1612. i 1625. godine. Predstava je upisana u registar Londonskog esnafa izdavača 25. februara 1598. godine, a prvi put je štampana u kvarto izdanju kasnije te godine od strane izdavača Andrjua Vajza. Predstava je bila najpopularniji Šekspirov štampan tekst: nova izdanja pojavila su se 1599, 1604, 1608, 1613, 1622, 1632, 1639 i 1692. Deringov rukopis Deringov rukopis, najstariji sačuvani rukopisni tekst bilo koje Šekspirove predstave, pruža jednodelnu verziju Prvog i Drugog dela Henrija IV. Konsenzus Šekspirovih poznavalaca je da Deringov rukopis predstavlja redakciju pripremljenu oko 1623. godine, možda za porodično ili amatersko izvođenje, Edvarda Deringa (1598–1644), iz dvorca Surenden u Kentu, gde je rukopis otkriven. Nekoliko disidenta tvrdi da je Deringov rukopis. možda ukazuje na to da je Šekspirov Henri IV u početku bio jedna drama, koju je pesnik kasnije proširio na dva dela kako bi iskoristio popularnost lika Ser Džona Falstafa. Dering MS. je deo kolekcije Foldžerove Šekspirove Biblioteke (engl. Folger Shakespeare Library) u Vašingtonu. Analiza i kritika Teme i interpretacija Pri prvoj objavi 1597. ili 1598. komad je naslovljen Istorija Henrija Četvrtog (engl. The History of Henrie the Fourth), a na naslovnoj je stranici oglašeno samo prisustvo Henrija Persija i komičnog Džona Falstafa; Princ Hal se nije spominjao. Zaista, tokom većeg dela istorije izvođenja predstave Hal je postavljen kao sporedna figura, a zvezde pozornice, počev od Džemsa Kvina (1693–1766) i Davida Garika (1717–1779) često su radije igrali Hotspura. Tek u dvadesetom veku čitaoci i izvođači počeli su da vide Halovo odrastanje kao centralnu temu drame, a Hal se sada smatra glavnom ulogom Henrija IV. U interpretaciji „priče o odrastanju“, Halovo upoznavanje sa Falstafom i kafanskim polusvetom humanizuje princa i pruža mu potpuniji pogled na život. Na početku se čini da princ Hal bledi u poređenju s vatrenim Henrijem Persijem, mladim i plemenitim gospodarom Severa (kojeg Šekspir portretira znatno mlađim nego što je bio u istoriji kako bi Halu dao suparnika). Mnogi čitaoci istoriju tumače kao priču o odrastanju princa Hala, evoluirajući u kralja Henrija V,koji je možda najviše herojski od svih Šekspirovih likova, što je u suštini priča o bludnom sinu prilagođenom politici srednjovekovne Engleske. Primećen je mali udeo scena sa naslovnim likom, kraljem, pri čemu neki autori sugerišu da predstava suprotstavlja autoritet Henrija IV i njegovu borbu da kontroliše situaciju, sa haotičnim silama pobunjenika i Falstafa. Falstaf ili Oldkasl Naslovna stranica prvog izdanja komada, štampana 1599. godine. Henri IV, prvi deo izazvao je kontroverzu već na prvim predstavama 1597. godine, jer je komični lik koji je sada poznat kao „Falstaf“ prvobitno bio nazvan „Oldkasl“ i zasnovan na Džonu Oldkaslu (engl. John Oldcastle), poznatom proto-protestantskom mučeniku s moćnim živim potomcima u Engleskoj. Iako se lik zove Falstaf u svim sačuvanim tekstovima predstave, postoji obilje spoljnih i unutrašnjih dokaza da se on u originalu zvao Oldkasl. Promena imena spominje se u radovima Ričarda Džemsa („Poslanica ser Hariju Boršeru“, oko 1625) i Tomasa Fulera (Vrednosti Engleske, 1662) u sedamnaestom veku. Takođe je ponegde naznačeno u ranim tekstovima Šekspirovih komada. U kvarto tekstu Henrija IV, deo 2 (1600), jedan od Falstafovih govornih prefiksa u činu 1, scena 2 pogrešno je ostavljen neispravljen, „Old.“ umesto „Falst.“ U 3. činu, 2. scena, stihovi 25–6 iste drame, za Falstafa se kaže da je bio „paž Tomasa Moubrija, vojvode od Norfolka“ – što se odnosilo na istorijskog Oldkasla. U Henriju IV, Prvom delu, čin 1, scena 2, stih 42, princ Hal naziva Falstafa „mojim starcem iz zamka“ (engl. my old lad of the castle). Jambički pentametarski stih u Henriju IV, Prvi deo je nepravilan kada se koristi ime „Falstaf“, ali pravilan sa „Oldkasl“. Konačno, tu je otvorena izjava o odricanju odgovornosti na kraju Henrija IV, Deo 2 koja ističe različitost dva lika: „jer je Oldkasl je umro kao mučenik, a ovo nije taj čovek“ (Epilog, 29–32). U činu 3 sc. 1, Hotspur, kome je obećana cela Engleska severno od Trenta, predlaže preusmeravanje reke na jug da bi dobio još veći udio. Plan naglašava njegovu destruktivnu i svadljivu prirodu. Postoji čak i nagoveštaj da je Falstaf bio u originalu Oldkasl i u Veselim ženama Vindzorskim. Kad se uporede tekstovi Prvog folio izdanja i kvarto izdanja te predstave, čini se da je šala u 5. činu, 5. scena, stihovi 85–90 ta, da Oldkasl / Falstaf okrivljuje sebe vičući prvo slovo svog imena: „O, O, O!, „kada se vrhovima njegovih prstiju primaknu sveće – što naravno deluje za“ Oldkasl „ali ne i za“ Falstaf. „Tu je i referenca „dvorac“ (engl. castle) u 4. činu, 5. scena, stih 6 iste drame. Promena imena i odricanje od odgovornosti u Epilogu bili su potrebni, uglavnom se misli, zbog političkog pritiska: istorijski Oldkasl nije bio samo protestantski mučenik, već i plemić sa moćnim živim potomcima u Elizabetanskoj Engleskoj. To su bili lordovi Kobham: Vilijam Bruk, 10. baron Kobham (umro 6. marta 1597), bio je upravnik Pet Luka (1558–97), vitez Reda podvezice (1584) i član Tajnog saveta (1586–97); njegov sin Henri Bruk, 11. baron Kobham, dobio je očevu dužnost upravnika Pet Luka nakon smrti svog oca, a 1599. godine postao je vitezom Reda podvezice. Štaviše, Fransis Bruk, žena 10. barona i majka 11. barona bila je blizak lični miljenik njenog veličanstva kraljice Elizabete I. Stariji lord Kobham je čak imao snažan negativan uticaj na živote Šekspira i njegovih savremenika u pozorištu. Društvo glumaca koje su 1594. oformili Šekspir, Ričard Barbidž (engl. Richard Burbage), Vil Kemp i drugi, uživalo je pokroviteljstvo Henrija Karija, prvog lorda Hansdona, u to vreme lorda Komornika (engl. Lord Chamberlain); oni su bili poznati kao Ljudi Lorda Komornika (engl. Lord Chamberlain`s Men). Kada je Kari umro 22. jula 1596, mesto lorda Komornika dobio je Vilijam Bruk, lord Kobham, koji definitivno nije bio prijatelj glumcima, i koji je povukao službenu zaštitu koju su uživali. Glumci su prepušteni na milost i nemilost lokalnim zvaničnicima londonskog grada, koji su odavno želeli da isteraju kompanije glumaca iz grada. Tomas Neš (engl. Thomas Nashe) se u pismu iz tog vremena požalio da su glumce u ovom periodu „bezobzirno progonili Lord gradonačelnik i većnici“. Taj interval nije trajao; kada je Kobham umro manje od godinu dana kasnije, mesto lorda Komornika prešlo je na sina Henrija Karija Džordža, drugog barona Hansdona, a glumci su ponovo dobili svoje prethodno pokroviteljstvo. Ime je promenjeno u „Falstaf“, zasnovano na ser Džonu Fastolfu, istorijskoj ličnosti sa reputacijom kukavičluka u bici kod Pataja, koju je Šekspir prethodno prikazao u Henriju VI, 1. deo. Fastolf je umro bez potomaka, čineći ga bezbednim za upotrebu dramatičara. Ubrzo nakon toga, ekipa dramskih pisaca napisala je dvodelnu predstavu pod nazivom Ser Džon Oldkasl, koja predstavlja herojsku dramatizaciju Oldkaslovog života, a objavljena je 1600. godine. 1986. godine u Oksfordskom izdanju Šekspirovih dela, lik je dobio ime Oldkasl, a ne Falstaf, u Henriju IV, 1. delu (mada ne, zbunjujuće, u drugom delu), što je posledica želje urednika da drame predstave kao što bi se pojavile tokom originalnih nastupa. Nijedno drugo objavljeno izdanje nije tako postupilo. Ekranizacija Britanska televizija BBC 2 izvela je 2012-2016. kompletnu ekranizaciju 8 najvećih Šekspirovih istorijskih drama, u obliku mini-serije pod naslovom Šuplja Kruna (engl. The Hollow Crown). Naslov serije uzet je iz stiha u drami Ričard II: Jer u šupljoj kruni Što okružuje smrtne slepoočnice kralja Smrt drži svoj dvor ... - Ričard II, čin 3, scena 2. Prva sezona, koja sadrži 4 drame koje obrazuju prvu tetralogiju (Ričard II, Henri IV, deo prvi, Henri IV, deo drugi i Henri V) snimljena je 2012: Džeremi Ajrons glumi Henrija IV, a Tom Hidlston igra Princa Hala. Druga sezona, pod naslovom Šuplja Kruna: Ratovi Ruža (engl. The Hollow Crown: The Wars of the Roses) snimljena je 2016. Druga sezona ekranizovala je istorijske drame druge tetralogije: sva tri dela Henrija VI (u dve epizode) i Ričarda III, sa Benediktom Kamberbačom u ulozi Ričarda od Glostera (kasnije Ričarda III). MG36

Dragutin J. Ilić Izabrane drameTvrdi povezIzdavač NolitO autoruрагутин Ј. Илић (некада: Илијћ; 2. фебруар[1] или 14. фебруар[2] 1858 — 1. март 1926) био је српски књижевник, драматург, новинар, правник и политичар.[3] Између осталог, писац је научнофантастичне драме - После милијон година (1889).[4]БиографијаПотиче из познате песничке породице Илића из Београда: отац му је био Јован Илић, а брат Војислав Илић. Почео је да пише још од гимназијских дана сарађујући у часописима Јавор и Отаџбина. Кренуо је да пише инспирисан делом великих руских писаца попут Тургењева, Пушкина, Гогоља, Жуковског…[5]Највише занимања у писању показао је за поезију и драму. У свом стваралаштву стално је следећи народне идеале нагињао ка романтизму. Народно позориште у Београду је 1. марта 1881. године извело његову драму Вукашин. На истој позорници је до 1906. изведено десетак његових драмских дела. Те 1881. године завршио је права у Београду, стекавши докторат.[6]Драгутин Илић, крајем 19. векаТоком 1884. уређивао је лист „Преодница”, а 1885. лист Балканска вила.На повлачење из књижевне јавности добрим делом утицало је то што га Јован Скерлић није уврстио у своју Историју нове српске књижевности. Скерлић га није лично трпео и због тога му је и учинио неправду.[6] Пред крај живота Илић се потпуно повукао проводећи буран живот и негирајући групу окупљену око Српског књижевног гласника, што је додатно утицало на рани књижевни заборав.Истакао се пишући политичке чланке у београдском „Дневном листу”. Потписујући се са „Џем”, критиковао је аустрофилску политику краља Милана Обреновића.[7] Из политичких разлога будући прогоњен 1888. године пребегао је у Румунију радећи тамо (у Оршави) као конобар и трговачки помоћник. Није успео да у Букурешту покрене српско-бугарски политички лист "Славија". Након тога је отишао у Загреб радећи у листу Србобран, а 1889. године се вратио у Србију, будући амнестиран, али где више није могао наћи посао у државној служби. По избијању у јавност брачног раздора између српског краља и краљице, Илић стаје на страну краљице Наталије. Постаје за дуже време њен поузданик - секретар и саветник. Основао је 1890. године Патриотску лигу "Велика Србија",[8] које је заступало српске националне интересе до 1893. године, са друштвеним гласилом "Велика Србија". Он је (као вођ те патриотске лиге) био организатор великих демонстрација омладине и грађана у Београду, који су хтели насилно да спрече протеривање краљице из земље.[6] Објављен је 1923. године у новинама његов "Роман Краљице Наталије", у којем је описао те бурне догађаје. Недуго затим, по други пут је емигрирао, овога пута у Сремске Карловце. Сарађивао је у часописима Бранково коло, Босанска вила, Зора, Нада, Застава те у Летопису Матице српске.Крајем 19. века бави се извесно време у Црној Гори, у близини кнеза Николе. Од 1901. године у Букурешту је покренуо лист Православни исток који је излазио на руском и француском језику, а био је намењен руској публици за обавештавање о пропустима руске политике на Балкану. Лист је убрзо био забрањен, а Илић се вратио у Србију и поново се бавио књижевним радом.Заједно са истомишљеницима Старим Бардом — Каћанским и другим патриотима покреће лист „Велика Србија”. Главни сарадник и оштри критичар обреновићевске спољне политике (као русофил) био је Драгутин Илић.За време Првог светског рата отишао је у Русију где је водио пропаганду о борби Србије, а у Одеси прикупљао југословенске добровољце. Након Првог светског рата постао је библиотекар Народне скупштине. Већ заборављен у књижевној стварности, умро је 1926. године.ДелоПисао је песме, романе, приповетке, путописе и драме. Будући да је био јако добар познавалац позоришта, писао је реферате и критике о појединим представама, као и позоришту уопште. Написао је 13 драма, најчешће с мотивима пролазности и трагичности које су резултат његовог незадовољства околином, али и самим собом. Његови ликови углавном су у борби са друштвеном средином у којој се налазе.Лист „Оногошт” у 27. броју 1899. године, наводи његову књижицу „Цетињски сватови” које нема у његовој библиографији.БиблиографијаДрагутин Илић, снимљен почетком 20. века, снимак: Милан ЈовановићВукашин (1882), драмаЈаквинта (1883), драмаПесме (1884)Прибислав и Божана (1887), драмаОтмица (1887), једночинска драмаПоследњи борац (1889), спевПосле милијон година (1889), драмаЖенидба Милоша Обилића (1898), драмаЗа веру и слободу (1890), драмаТри депутације (1906), актовкаНовеле (1892)Лихварка (1895), комедијаПоследњи пророк (1896), биографија пророка МухамедаСаул (играна 1900, штампана 1906), драмаХаџи Ђера (1904), романЖеник слободе (1904), драмаВиђење Карађорђево (1904), драмаУспомене из Румуније (1904, 1905), мемоариНезнани гост (1907), драмаХаџи Диша (1908), романЗајечарска буна (1909), мемоариОсвећено Косово (1913), збирка поемаПесма једног живота (1916), роман, објављено као Аутобиографија одлазећега 1994. године, из рукописа приредио и објавио Сава ДамјановСекунд вечности, источњачки роман (1921)[9]Роман краљице Наталије (1923, у наставцима)[10]Смрт краља Владимира (1925), спев"Женидба Шарла Шаплина" (1930) комичан роман; Народно дело, Београд9/9

Džon Golsvordi Moderna komedijaTvrdi povez sa zaštitnim omotomModerna komedija / Džon Golsvordi ; [prevele s engleskog Olga Marjanović (I knj.), Vera Stojić (II knj.), Ljubica Popović (III knj.) ; predgovor [autorov] i međuigre preveo Borivoje Nedić ; stihove preveli Mihailo Đorđević i Branimir Živojinović]Jedinstveni naslov A Modern comedy / John Galsworthy. srpski jezikOstali naslovi A Modern comedyVrsta građe romanJezik srpskiGodina 1954Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1954 (Beograd : Kultura)Fizički opis 860 str. : slika autora ; 20 cmDrugi autori - osoba Stojić, VeraĐorđević, MihailoŽivojinović, BranimirNedić, BorivojeMarjanović, OlgaPopović, LjubicaZbirka Biblioteka velikih romana. kolo 1 ; knj. 2Sadržaj Beli majmun; Srebrna kašika; Labudova pesma.NapomenePrevod dela : A Modern comedy / John Galsworthy.DžON GOLSVORDIMODERNA KOMEDIJAModerna komedija je hronološki nastavak Sage o Forsajtima. U prvoj knjizi, Beli majmun, koja obuhvata razdoblje 1922—1923, Fler igra glavnu ulogu, dok u drugoj, Srebrnoj kašici, koja obuhvata razdoblje 1924—1925, ona unekoliko gubi vodeću ulogu, koju sada preuzima Mardžori Ferar, mlada i otmena dama „iz društva“. Džon i Irena povukli su se u pozadinu, i o njima saznajemo vrlo malo, sve do međuigara Ćutljivi ljubavnici i Prolaznici. U trećoj knjizi, Labudova pesma, koja doseže do 1926 godine, Soms, Fler i Džon imaju opet glavne uloge.Po mišljenju engleske kritike, Moderna komedija je briljantnija od Sage o Forsajtima. Život koji Golsvordi sada prikazuje izgubio je svoj sumorni vid kojim se odlikuje prva trilogija. Između Posednika (1886) i Labudove pesme (1926) razmak je četrdeset godina. Golsvordi sada prikazuje društvo čije je temelje potresao Prvi svetski rat, i ta posleratna vibriranja osećaju se kroz sve tri knjige Moderne komedije. U ovim knjigama Golsvordi je onaj isti kritičar društva, ali se sada izdiže nad svojim materijalom i ironično se osmehuje na moderno ljudsko pozorište. Ova ironija njegovog zrelijeg doba nema više one gorčine kojom se odlikuje Posednik. Dobroćudan humor i duboka čovečnost glavne su odlike dve druge trilogije.5/2

Džon Golsvordi Moderna komedijaTvrdi povez sa zaštitnim omotomModerna komedija / Džon Golsvordi ; [prevele s engleskog Olga Marjanović (I knj.), Vera Stojić (II knj.), Ljubica Popović (III knj.) ; predgovor [autorov] i međuigre preveo Borivoje Nedić ; stihove preveli Mihailo Đorđević i Branimir Živojinović]Jedinstveni naslov A Modern comedy / John Galsworthy. srpski jezikOstali naslovi A Modern comedyVrsta građe romanJezik srpskiGodina 1954Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1954 (Beograd : Kultura)Fizički opis 860 str. : slika autora ; 20 cmDrugi autori - osoba Stojić, VeraĐorđević, MihailoŽivojinović, BranimirNedić, BorivojeMarjanović, OlgaPopović, LjubicaZbirka Biblioteka velikih romana. kolo 1 ; knj. 2Sadržaj Beli majmun; Srebrna kašika; Labudova pesma.NapomenePrevod dela : A Modern comedy / John Galsworthy.DžON GOLSVORDIMODERNA KOMEDIJAModerna komedija je hronološki nastavak Sage o Forsajtima. U prvoj knjizi, Beli majmun, koja obuhvata razdoblje 1922—1923, Fler igra glavnu ulogu, dok u drugoj, Srebrnoj kašici, koja obuhvata razdoblje 1924—1925, ona unekoliko gubi vodeću ulogu, koju sada preuzima Mardžori Ferar, mlada i otmena dama „iz društva“. Džon i Irena povukli su se u pozadinu, i o njima saznajemo vrlo malo, sve do međuigara Ćutljivi ljubavnici i Prolaznici. U trećoj knjizi, Labudova pesma, koja doseže do 1926 godine, Soms, Fler i Džon imaju opet glavne uloge.Po mišljenju engleske kritike, Moderna komedija je briljantnija od Sage o Forsajtima. Život koji Golsvordi sada prikazuje izgubio je svoj sumorni vid kojim se odlikuje prva trilogija. Između Posednika (1886) i Labudove pesme (1926) razmak je četrdeset godina. Golsvordi sada prikazuje društvo čije je temelje potresao Prvi svetski rat, i ta posleratna vibriranja osećaju se kroz sve tri knjige Moderne komedije. U ovim knjigama Golsvordi je onaj isti kritičar društva, ali se sada izdiže nad svojim materijalom i ironično se osmehuje na moderno ljudsko pozorište. Ova ironija njegovog zrelijeg doba nema više one gorčine kojom se odlikuje Posednik. Dobroćudan humor i duboka čovečnost glavne su odlike dve druge trilogije.5/2

Izdavac : Laguna 2009 Knjiga 1 - 396 strana Kina 1899. godine. Oslabljena dinastija bespomoćno posmatra kako joj zapadne sile nadiru u zemlju. Ali zbog suše i gladi, tajno društvo zove na pobunu. Jedna mlada Engleskinja, nesvesna onoga što se zakuvava oko nje, dolazi u grad Šišan. Za strance, život se sastoji od piknika i lova na tigrove, ali za Helen Fransis postoje i druga, opasnija uživanja. Međutim, Helen Fransis i drugi Zapadnjaci uskoro će se naći u velikoj opasnosti, jer se ustanici potajno okupljaju u šumama i brdima. A na kraju puta Palata rajskog zadovoljstva mami: mirisne sobe jednog bordela s pogledom na mesto za pogubljenja nude utočište – ali po cenu koju je malo ko spreman da plati... Knjiga 2 - 444 strane edno drugo doba. Jedan drugi svet. Opčinjavajuća epska pripovest. Grupa Zapadnjaka zatiče uzburkanu atmosferu po dolasku u grad Šišan na severoistoku Kine početkom dvadesetog veka. Među njima je i Helen Franses, mlada Engleskinja, koja se zaljubljuje u Henrija Menersa. Politička situacija u zemlji je zamršena i u Kini se pojavljuju različite političke struje. Svim strancima u gradu preti opasnost a Helen i Henri su silom prilika razdvojeni. Jedan od stranaca, doktor Erton, sprijateljuje se sa mandarinom, glavnim mirovnim sudijom u Šišanu, koji drži apsolutnu vlast. Ertonova porodica i prijatelji nalaze se u centru ustanka protiv zapadnih sila, koji prerasta u zastrašujuću stvarnost. Ertonovi, skriveni u bordelu, posmatraju mesto za pogubljenja stranaca. Bekstvo iz grada je neminovno. Helen Franses je rečeno da je Henri Meners mrtav... Ovo je prelep roman prepun istorijskih i političkih detalja čiji strastveni junaci veruju u sebe. Pred vama je štivo puno ljubavi, gubitaka, srčanosti, krvoprolića i odvažnih dela Unutrasnjost odlicna,korice sasvim malo po krajevima iskrzane,videti slike.

Vidosav Stevanović TestamentTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruВидосав Стевановић (Цветојевац, Крагујевац, 27. јун 1942) српски је приповедач, песник, романсијер, сценариста и драмски писац. Аутор је тридесетак књижевних дела, политичке биографије Слободана Милошевића, бројних есеја и мноштва текстова. Његове књиге преведене су на двадесетак језика широм света. Стевановић је повремено писао за многе југословенске, српске као и за европске новине као што су Ле Монд, Либерасион, Ел Паис и Експресен.[1]БиографијаВидосав Стевановић рођен је 27. јуна 1942. у Цветојевцу поред Крагујевца, у Шумадији. Основну школу и гимназију завршио је у Крагујевцу. Године 1961. одлази у Београд на студије. Најпре је студирао стоматологију али онда се разболео и, оздравивши, одлучио да студира књижевност.Мало касније напустио сам школску књижевност да бих се читавим бићем посветио правој књижевности. Нисам је сматрао занимањем већ позивом, вештином која замењује религију, политику и стварни живот.— Видосав СтевановићНакон објављивања прве збирке приповедака (Рефуз Мртвак, Просвета, 1969) Видосав Стевановић постаје у естетичком, интелектуалном и програмском смислу једна од најважнијих појава на југословенској књижевној сцени. Због тога што је разорио мит о безбрижном животу у земљи самоуправног социјализма, против њега је започет судски процес који је трајао шест година. Није ослобођен ни осуђен, процес је застарео. Тих шест година млади писац живео је изван јавности.Видосав Стевановић је зачетник новог правца у литератури који назива фантастични реализам. Прогањан је, оспораван, забрањиван, истовремено цењен и повремено награђиван. Осамдесетих година је са успехом руководио издавачким кућама БИГЗ и Просвета из Београда. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих за разлику од већине књижевника Видосав Стевановић одбија да се приклони Милошевићу и његовом програму. Са неколико истомишљеника оснива Независне писце Југославије (1989), Либерални форум (1990) и Београдски круг (1991). Убрзо затим Стевановић бива принуђен да напусти Србију и да, бежећи преко Грчке, затражи политички азил у Француској. У Милошевићевој Србији од тада је мета напада пропаганде, избачен је из школских програма, књижара и библиотека, али у Француској постаје познат писац.[2] Преводи његових романа излазе у више издања а снагу одјека који је Стевановић имао и има у француској јавности потврђује и одликовање из 1999. када је добио Орден витеза реда Уметности и Литературе за целокупно књижевно дело.Егзил у Француској прекинуо је на шест месеци да би био директор Радио-телевизије Крагујевац, освојене приликом великих демонстрација у српским градовима 1996-97.Године 2004. Видосав Стевановић напушта Француску и борави у Сарајеву где ради као саветник за културу у управи града.Од 2007. године Видосав Стевановић живи између своје куће поред Крагујевца и Париза. Издавачка кућа Кораци и град Крагујевац објављују његова Сабрана дела у 15 томова, прекинувши тако цензуру која је трајала готово двадесет година.[3] 2009. године на имању његове супруге, са групом читатељки и полазница његове школе писања, отворен је Клуб Видосав[4], удружење грађана које ће се бавити организовањем књижевних вечери, изложбама, концертима, представљањем књига, школом писања, музичком школом...Као и сви људи са ових простора, носим у себи неколико идентитета - Шумадинца, Србина, Југословена, Балканца, Француза, Босанца, Европејца и грађанина света - и због тога се сматрам богатијим и слободнијим него раније.— Видосав Стевановић9/8

Vidosav Stevanović TestamentTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruВидосав Стевановић (Цветојевац, Крагујевац, 27. јун 1942) српски је приповедач, песник, романсијер, сценариста и драмски писац. Аутор је тридесетак књижевних дела, политичке биографије Слободана Милошевића, бројних есеја и мноштва текстова. Његове књиге преведене су на двадесетак језика широм света. Стевановић је повремено писао за многе југословенске, српске као и за европске новине као што су Ле Монд, Либерасион, Ел Паис и Експресен.[1]БиографијаВидосав Стевановић рођен је 27. јуна 1942. у Цветојевцу поред Крагујевца, у Шумадији. Основну школу и гимназију завршио је у Крагујевцу. Године 1961. одлази у Београд на студије. Најпре је студирао стоматологију али онда се разболео и, оздравивши, одлучио да студира књижевност.Мало касније напустио сам школску књижевност да бих се читавим бићем посветио правој књижевности. Нисам је сматрао занимањем већ позивом, вештином која замењује религију, политику и стварни живот.— Видосав СтевановићНакон објављивања прве збирке приповедака (Рефуз Мртвак, Просвета, 1969) Видосав Стевановић постаје у естетичком, интелектуалном и програмском смислу једна од најважнијих појава на југословенској књижевној сцени. Због тога што је разорио мит о безбрижном животу у земљи самоуправног социјализма, против њега је започет судски процес који је трајао шест година. Није ослобођен ни осуђен, процес је застарео. Тих шест година млади писац живео је изван јавности.Видосав Стевановић је зачетник новог правца у литератури који назива фантастични реализам. Прогањан је, оспораван, забрањиван, истовремено цењен и повремено награђиван. Осамдесетих година је са успехом руководио издавачким кућама БИГЗ и Просвета из Београда. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих за разлику од већине књижевника Видосав Стевановић одбија да се приклони Милошевићу и његовом програму. Са неколико истомишљеника оснива Независне писце Југославије (1989), Либерални форум (1990) и Београдски круг (1991). Убрзо затим Стевановић бива принуђен да напусти Србију и да, бежећи преко Грчке, затражи политички азил у Француској. У Милошевићевој Србији од тада је мета напада пропаганде, избачен је из школских програма, књижара и библиотека, али у Француској постаје познат писац.[2] Преводи његових романа излазе у више издања а снагу одјека који је Стевановић имао и има у француској јавности потврђује и одликовање из 1999. када је добио Орден витеза реда Уметности и Литературе за целокупно књижевно дело.Егзил у Француској прекинуо је на шест месеци да би био директор Радио-телевизије Крагујевац, освојене приликом великих демонстрација у српским градовима 1996-97.Године 2004. Видосав Стевановић напушта Француску и борави у Сарајеву где ради као саветник за културу у управи града.Од 2007. године Видосав Стевановић живи између своје куће поред Крагујевца и Париза. Издавачка кућа Кораци и град Крагујевац објављују његова Сабрана дела у 15 томова, прекинувши тако цензуру која је трајала готово двадесет година.[3] 2009. године на имању његове супруге, са групом читатељки и полазница његове школе писања, отворен је Клуб Видосав[4], удружење грађана које ће се бавити организовањем књижевних вечери, изложбама, концертима, представљањем књига, школом писања, музичком школом...Као и сви људи са ових простора, носим у себи неколико идентитета - Шумадинца, Србина, Југословена, Балканца, Француза, Босанца, Европејца и грађанина света - и због тога се сматрам богатијим и слободнијим него раније.— Видосав Стевановић9/8

Autor - osoba Krklec, Gustav, 1899-1977 Naslov Pisma iz provincije / Gustav Krklec ; [priredio Berislav Nikpalj] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Alfa : Prosvjeta, 1977 (Pula : `Otokar Keršovani`) Fizički opis 264 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Nikpalj, Berislav Zbirka Odabrana djela Gustava Krkleca ; ǂknj. ǂ4 (Pl. sa omotom) ANTE SCRIPTUM Za razliku od privatnih pisama kojima se ponekad naknadno dodaje pripis (P. S.), ovim „Pismima iz provincije“ trebalo bi nekoliko prethodnih riječi umjesto uobičajenog uvoda ili predgovora, osobito stoga što su ona u prvom redu upućena našoj najširoj javnosti. I veliki A. G. Matoš svakoj bi svojoj knjizi na čelo stavio slovo „Čitaocu“, upućujući mu ga pred sveskama „Ogledi“ (1905), „Vidici i putovi“ (1907) i „Naši ljudi i krajevi“ (1910), te bi njegovu šegrtu možda dovoljno bilo da se posluži kojim još uvijek aktualnim citatom davno preminulog majstora, ali time ne bi bilo potkrijepljeno ništa drugo, no da je Matoš sve do dana današnjega ostao – nenadmašen. Sve ove književne kozerije, publicistički osvrti, do krajnjih mogućnosti obazrive polemike, novinski feljtoni i prigodni članci izlazili su redom, od subote do subote u kulturnoj rubrici zagrebačkog dnevnika „Narodni list“, u razdoblju od 18. VI 1953. do 17. VII 1955, pod ironičkim naslovom „Književna pisma iz provincije“ i pod simboličkim pseudonimom Martin Lipnjak iz Krapine. Tim su „Pismima“ dodana sada i dva članka: „Tinova zdravica trezvenjaštvu“ iz „Globusa“ (12. III 1955) i „Oproštaj s Tinom“ iz tjednika „Vjesnik u srijedu“ (16. XI 1955), jer sačinjavaju s njima nerazdvojnu cjelinu. – Zašto „Pisma iz provincije“? – Čemu pseudonim? Hoću da budem što kraći! Eto, bilo je sve to zamišljeno kao pokušaj da se jedan javni kulturni radnik s koliko-toliko iskustva „odrekne imena“ i povuče u prikrajak, te da tako iz „objektivnog kuta“ stane pratiti najvažnije po njegovu sudu događaje, zbivanja i previranja u našem cjelokupnom javnom kulturnom životu, reagirajući na njih brzo, neposredno i iz dotad nova aspekta, s težnjom da podjednako suzbija sve pojave preživjelog provincijalizma, nezdravog modernizma i svakojakih, uglavnom uvoznih „izama“, kao i da brani, štiti i daje podršku svima čestitim stvaralačkim naporima i ostvarenjima u okviru našeg socijalističkog humanizma i općeg napretka. Po tom, čini se, ova „Pisma iz provincije“ tvore izvjesnu cjelinu, iako su zapravo letimična publicistička kronika i fragmentarni ljetopis jednog našeg relativno kratkog kulturnog razdoblja. Njihovu je autoru – tj. meni! – ponajviše bilo stalo do uspostave srdačnog i bliskog kontakta sa širokim krugom čitalaca, i ta je činjenica uvjetovala ton, stil i karakter ovih „Pisama“, u jednom trenutku kad se takvo obraćanje pisca širokoj javnosti pokušalo omalovažavati od strane „izabranih“. No ja sam smatrao, a držim i dalje, da pisci koji se s prezirom odnose prema širokoj javnosti ne treba ni da joj se obraćaju. Tako su mi još za izlaženja u novinama ova „Pisma“ pribavila šaku ogorčenih protivnika, ali u velikoj mjeri i proširila krug prijateljâ, te ih sada, ovako sabrana u knjizi bez ikakvih izmjena i naknadnih „friziranja“, upućujem širokoj našoj javnosti sa željom da brzinu pisanja, neizbježivu u takvom radu, nadoknadi trajnost onih opažanja koja su, ako ništa drugo, bar signalizirala opasnost od nezdravih, ili upozoravala na zdrave pojave u našem sve bujnijem i snažnijem kulturnom kretanju i poletu. (Uz 1. izdanje) Krapina, 1956. Gustav KRKLEC Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. – Zagreb, 30. listopada 1977), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells. Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine. Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun. Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen a kraj rata je dočekao u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine. Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Djela Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada „Hrvatski orač“, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović) Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, knj. 1: Srebrna cesta: pjesme, knj. 2.: Žubor života: pjesme, knj. 3.: Lica i krajolici, knj. 4.: Pisma iz provincije, knj. 5.: Noćno iverje, knj. 6.: Majmun i naočari, Alfa, Zagreb, 1977. Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču. U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca. MG9

Miltin Bojić Pesme i drameTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМилутин Бојић (19. мај 1892 — 8. новембар 1917) био је српски песник, драмски писац, књижевни критичар, позоришни рецензент и српски војник у Првом светском рату. [1]БиографијаРођен је 1892. године у Београду, у породици која се доселила из Босне непосредно пре Првог српског устанка.[2] Отац Јован био је по професији занатлија а доселио се пре брака са породицом из Земуна у Београд. Бојић је био занатлија[3] и трговац, чак једно време и поседник мале мануфактуре ципела.[4] Његов брат Драгољуб био је професор геологије, а братанац Мирко Бојић новинар. Породица Бојић је живела у Хиландарској улици број 24, где су имали пространо имање.[3]Године 1904. Бојић прати свечане догађаје који су обележили ту годину, прославу стогодишњице Првог српског устанка и крунисање краља Петра Карађорђевића, када приређује прву југословенску изложбу слика и скулптура.[3]Похађао је Основну школу „Вук Караџић“ у Београду (тада се звала „Палилулска школа“).[3]Као ученик “Реалке“ прву песму је објавио у београдском часопису „Дело“. Године 1910. завршава средњу школу са одличним успехом и бива ослобођен испита зрелости.[3]Ушао је у рат као студент филозофије истрошеног здравља. Мобилисан је као обвезник из чиновничког реда. Радио је као писар у Министарству унутрашњих дела Краљевине Србије.[5]Милутин Бојић је учесник балканских ратова 1912. и 1913. године[6], као и Првог светског рата. Он путује у крајеве ослобођене старе Србије и пише путописе, белешке, рецензије, приказе и историјску драму „Кра­ље­ва јесен“ о којој се веома позитивно изразио Јован Скерлић.[3]Биста Милутина Бојића, угао истоимене улице и ПалмотићевеПо објави рата Милутин Бојић отишао је у Ниш, где је при Врховној команди обављао дужност цензора.[3] Приликом одступања преко Албаније налазио се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун.[3] Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније и 1915. године је штампао на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“, посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море. Године 1916. у Драчу пише песму „Сингидунум“ посвећену вољеном родном граду.Као сведок масовног умирања на острву Виду, он је написао своју најупечатљивију песму Плава гробница[1], која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса. У овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављајући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.[2]Дана 8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо после дугог и тешког боловања од милијарне туберкулозе у Солуну у болници „Престолонаследник Александар“.[7] Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику.[8] Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико.[9] Крајем лета 1922. године пренесени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу[10] (парцела 29, гробница 39, трећег реда).Иако је живео само 25 година, оставио је траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти.[2] Повлачење војске и народа преко Албаније Бојић је описао у чланку „Ср­би­ја у по­вла­че­њу“9/8

Vukašin Lugonja Lugonje iz ivice uz pesmu i razgovorTvrdi povezВукашин (Петров) Лугоња родио се 1949. године у Дубровнику. Поријеклом је из Ивице, села Лугоња, у општини Љубиње.Медицински факултет је завршио у Сарајеву, а специјализацију из анестезиологије са реуматологијом у Београду, гдје је стекао звање примаријус.[1] Живио је са родитељима у Требињу, гдје се оженио и засновао породицу. Са супругом Мирјаном има сина Петра и кћер Јелену. Радио је у Медицинском центру у Требињу и био први њихов специјалиста из поменутих области медицине. Оснивач је интезивне његе у Општој болници у Требињу, и био њен начелник. Увео је најсавременије методе анестезије у разне хируршке гране Опште болнице у Требињу, примјенио први пут респиратор-вјештачка плућа у интезивној њези.Био је предавач у Медицинској школи у Требињу. Зачетник је акупунктуре и терапије бола коју је завршио на Војно-медицинској академији у Београду, упоредо са пост-дипломским студијама. Радио је у Гинеколошко-акушерској клиници Медицинског факултета у Београду. Поред највећег стручног признања примариус, био је и ментор из анестезиологије. Тагође, радио је и на Очној клиници Клиничгог центра Србије. Оснивач је приватне праксе „Породични доктор”.За вријеме рата 1991-1995. године био је предсједник секције здравства за Херцеговину у удружењу Срба из БиХ у Београду. Тада је добровољно радио у болници у Требињу и сав приход поклонио тој болници. Сада ради у првој приватној специјалној гинеколошкој болници за стерилитет у Београду. Члан је друштва гуслара Стара Херцеговина и Утекса, музичког удружења текстописаца Србије. Као човјек, доктор и хуманиста стално је присутан у свом завичајном Љубињу у Херцеговини.[2]Тренутно живи и ради у Београду.ДелаВукашин (Петров) Лугоња је објавио преко 40 стручних радова. Поред свог главног занимања, бави се и писањем поезије и прозе. До сада је објавио три дјела, и то:Лугоње из Ивице кроз пјесму и разговорУ добру смо добро посрнулиДвери душеИздао је и компакт дискове:Лугоње из Ивице кроз пјесму и разговорХерцеговина у пјесмиЗавјет о пјесми и свирци[3]Теме његових дијела су везане за његову завичајну Ивицу и Херцеговину. Издата дјела му се налазе и у Завичајној збирци Народне библиотеке „Др Љубо Михић” у Љубињe3/30

Stubovi kulture, 2000. Zoran Živković (Beograd, 5. oktobar 1948) srpski je pisac, književni teoretičar i prevodilac. Jedan je od najprevođenijih srpskih književnika. Prozne knjige su mu višestruko nagrađivane u zemlji i svetu, adaptirane u dramske oblike i dobile su značajnu međunarodnu kritičku recepciju. Dobitnik je Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine.[1] Redovni je profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Biografija Diplomirao je 1973. na grupi za Opštu književnost s teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je 1979. i doktorirao 1982. godine. U razdoblju 1973-1993. stvorio je značajno delo u nauci o književnosti, uređivanju, izdavaštvu i prevodilaštvu, uključujući i kapitalne projekte poput almanaha Andromeda, biblioteka „Kentaur“ i „Polaris“, autorskih naučnih monografija i Enciklopedije naučne fantastike.[2] Književno delo Zoran Živković u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković 27. februara 2019. Kao prozaista debitovao je 1993. godine romanom Četvrti krug za koji je dobio nagradu „Miloš Crnjanski“. Sabrana prozna dela u po dva toma na srpskom i engleskom (Romani i Nemoguće priče) objavljena su mu 2009-2010. u izdanju Zavoda za udžbenike. Živković je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih književnika. Do 2013. godine objavljeno je 70 izdanja njegovih dela na stranim jezicima.[3] Knjige su mu izišle u SAD (Vremenski darovi, dva izdanja, Knjiga/Pisac, Četvrti krug, Skrivena kamera, Sedam dodira muzike, Koraci kroz maglu, Nemogući susreti), Engleskoj (Nemoguće priče, Dvanaest zbirki i čajdžinica, Poslednja knjiga, Most, Pisac/Knjiga/Čitateljka, Nemoguće priče 2, Esherove petlje, Pisac u najam), Italiji (Poslednja knjiga, Biblioteka, Sedam dodira muzike, Pisac u najam, Nađi me), Portugaliji (Biblioteka, dva izdanja, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Sedam dodira muzike), Nemačkoj (Skrivena kamera, Poslednja knjiga, Nemogući roman), Španiji (Nemoguće priče, Knjiga/Pisac, Skrivena kamera), Francuskoj (Pisac u najam), Danskoj (Biblioteka), Grčkoj (Knjiga), Švajcarskoj (Čitateljka), Holandiji (Poslednja knjiga), Japanu (na japanskom – Čajdžinica; na engleskom – Biblioteka, Vagon, Četiri priče do kraja, Čitateljka i Amarkord), Južnoj Koreji (Knjiga, Poslednja knjiga, Biblioteka), Brazilu (Poslednja knjiga), Turskoj (Vremenski darovi, Biblioteka, Nemogući susreti), Rusiji (Četvrti krug), Češkoj (Vremenski darovi), Poljskoj (Biblioteka, Amarkord), Bugarskoj (Sedam dodira muzike, Četvrti krug), Ukrajini (Dvanaest zbirki i čajdžinica), Sloveniji (Četvrti krug, Most, Biblioteka, Čitateljka, Amarkord, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Koraci kroz maglu, Dvanaest zbirki i čajdžinica) i Hrvatskoj (Vremenski darovi, Nemogući susreti, Sedam dodira muzike, Biblioteka, Poslednja knjiga). Živkovićev roman Pet dunavskih čuda izvorno je izišao kao petotomno izdanje na pet jezika: srpskom, engleskom, nemačkom, slovačkom i mađarskom. Priče su mu objavljene u antologijama i časopisima u SAD, Engleskoj, Japanu, Poljskoj, Finskoj, Danskoj, Francuskoj i Mađarskoj. Dramatizacije Prema Živkovićevim pričama `Voz` (Nemogući susreti) i `Hotelska soba` (Četiri priče do kraja) reditelj Puriša Đorđević snimio je igrani film Dva koji je imao premijeru na Festu 2007. godine. Isti reditelj ekranizovao je i Živkovićevu priču `Ispovedaonica` (Nemogući susreti) koja je prikazana na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova (2007). Dve Živkovićeve priče emitovane su na programu britanskog radija BiBiSi: `Voz` (2005) i `Budilnik na stočiću` (2007). Televizija Studio B emitovala je TV seriju `Sakupljač` snimljenu prema Živkovićevom ciklusu `Dvanaest zbirki` (Dvanaest zbirki i čajdžinica). Televizijska emisija RTB iz 1984. `Zvezdani ekran` nastala je po njegovoj istoimenoj monografiji. Kritički prijem Živkovićevo delo je visoko vrednovano i višestruko nagrađivano u međunarodnim okvirima. Ugledni američki književni časopis Svetska književnost danas /World literature today/ objavio je 2011. temat o Živkovićevoj prozi.[4] Njegova dela izučavaju se i na severnoameričkim univerzitetima. Profesor Ralf Bogert, s Univerzitetu u Torontu (Kanada), uključio je Četvrti krug u kurs o savremenom evropskom romanu, dok profesor Džefri Stejdelmen, s univerziteta u Bafalu (SAD), tumači Sedam dodira muzike u okviru seminara `Muzičke teme u kratkoj prozi`. Nagrade i priznanja Živkovićeva knjiga Biblioteka je 2003. godine dobila Svetsku nagradu za fantastiku /World Fantasy Award/ u kategoriji novela. Dobitnik je i nagrade `Miloš Crnjanski` za Četvrti krug (1994), nagrade `Isidora Sekulić` za Most (2007), koji je takođe uvršćen u uži izbor za Ninovu nagradu kritike za roman godine 2006 (prethodno je, 1997, u užem izboru bio i roman mozaik Vremenski darovi), kao i nagrade `Stefan Mitrov Ljubiša` (2007) za ukupno prozno stvaralaštvo. Romani Knjiga (2004), Biblioteka (2005), Skrivena kamera (2007), Esherove petlje (2010) i Pet dunavskih čuda (2011) nominovani su za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja – `Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK`. Roman mozaik Dvanaest zbirki nominovan je za nagradu `Širli Džekson` (2008) i za nagradu `Britanskog društva za fantastiku` (2008). Bibliografija Proza Četvrti krug (1993) Vremenski darovi (1997) Pisac (1998) Knjiga (1999) Nemogući susreti (2000) Sedam dodira muzike (2001) Biblioteka (2002) Koraci kroz maglu (2003) Skrivena kamera (2003) Vagon (2004) Četiri priče do kraja (2004) Dvanaest zbirki i čajdžinica (2005) Most (2006) Čitateljka (2006) Amarkord (2007) Poslednja knjiga (2007) Esherove petlje (2008) Pisac u najam (2009) Pet dunavskih čuda (2011) Nađi me (2012) Eror na Filološkom fakultetu, priređivač (2012)[5] Zbornik mrtvih (2015) Tumač fotografija (2016) Bela Soba (2021) Monografije Savremenici budućnosti (1983) Zvezdani ekran (1984) Prvi kontakt (1985) Enciklopedija naučne fantastike I-II (1990) Ogledi o naučnoj fantastici (1995) O žanru i pisanju (2010) Pisac od gline (2013) Challenges of Fantastika (2013)[6]