Pisma Lazi Aleksandar Nenarović Povez: Meki, god. izdanja: 2001 pismo: Latinica strana: 158 izdavač: *Dan Graf stanje odlično O piscu: O knjizi: Ova žbuka tekstova, delom objavljenih u Danasu, obuhvata značajnija desavanja pod zajedničkom odrednicom Posrtanje i buđenje Srbije u vremenskom rasponu dužem od jedne godine: između NATO bombardovanja u prvoj polovini 1999. t sloma autokratskonacionalistickog režima Siobodana Milosevica početkom jeseni 2000, Završni deo posvećen je startu nove vlasti koja je brzo trasirala povratak u „normalni svet i čvrsto joj obećala demokratski unutrašnji preporod. L.1.O.1.P.2.

Višnja na Tašmajdanu - Siniša Pavić Prvo delo Siniše Pavića, autora najgledanijih TV serija u istoriji RTS-a: `Vruč vetar`, `Bolji život`, `Srećni ljudi`, `Porodično blago` i `Stižu dolari`. Roman je preveden na poljski, nemački, češki i rumunski jezik, dramatizovan je za pozornicu i radio, a po njemu je 1968. godine snimljen i istoimeni film. BEOGRAD 1966 god, 227 str, po korici prosuta neka tečnost, unutrašnjost u vrlo dobrom stanju. K.D.S.O.2.P.1.

Slobodan Rakitić Oblici i značenjaTvrdi povezСлободан Ракитић (Власово, код Рашке, 30. септембар 1940[1] — Београд, 1. јануар 2013[2]) био је српски песник, есејиста и политичар. Као песник, био је представник поетске метафизике. Ракитић је био председник Удружења књижевника Србије и председник Српске књижевне задруге.БиографијаДипломирао је на Филолошком факултегу у Београду. Уређивао је књижевне часописе Савременик и Рашка. Био је члан прве редакције која је покренула лист Књижевна реч (1972). Од 1973. године запослен је на Коларчевом народном универзитету, као уредник катедре за књижевност и језик.Слободан Ракитић је био опозиционар тадашњој власти. Посланик на листи Српског покрета обнове у првој вишестраначкој скупштини Србије (1991—1992), народни посланик у Савезној скупштини СР Југославије (1993—1994), председник Удружења књижевника Србије од 1994. до краја 2004. године. Био је председник и оснивач Саборне народне странке.Ракитић је мисаони лирски песник, са изразитим осећањем за историју, културу и традиционалне вредности. Његова поезија, лирскоинтимистичка, елегична, рефлексивна и религиозна, настоји песнички да одговори на вечна питања живота и смрти, положаја појединца и историјског, колективног страдања. Ракитићев песнички говор изразито је метафизички, племенит - претежно неосимболистички. Његове песме тематско-мотивски и обликовно кореспондирају са старом богослужбеном књижевношћу. (М. К.)Преминуо је у Београду после кратке и тешке болести 1. јануара 2013.[3] Сахрањен је 4. јануара 2013. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[2]Песме су му превођене на више језика.ПризнањаНаграда „Милан Ракић”, за књигу Земља на језику, 1974.Награда „Исидора Секулић”, за књигу Жудња за југом, 1981.Награда „Бранко Миљковић”, за књигу Основна земља, 1988.Награда „Кондир Косовке девојке”, 1994.Награда „Лаза Костић”, за сабрана дела, 1995.Дучићева награда, за књигу Изабране и нове песме, 1998.Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 1998.Октобарска награда града Београда, за књигу Тапије у пламену, за 1990.Награда „Драинац”, за књигу Тапије у пламену, 1991.Награда „Песничко успеније”, 2002.Награда „Змај Огњени Вук”, за књигу Песме, 2002.Награда „Стефан Првовенчани”, 2006.ДелаКњиге песамаСветлости рукопис (1967)Рашки напеви (1968)Свет нам није дом (1970, друго допуњено издање 1979)Земља на језику (1973)Песме о дрвету и о плоду (1978)Жудња за југом (1981)Потомак (1982)Основна земља (1988), допуњено издање 1989. и 1990)Тапије у пламену (1990, друго издање 1991)Душа и спруд (1994)Изабране песме (1998)Поезија романтизма југословенских народа, зборник (1978)Изабрана дела у пет књига(1994)Књиге есејаОд Итаке до привиђења (1985)Облици и значења (1994)12/25

Slobodan Rakitić Od Itake do priviđenjaTvrdi povezСлободан Ракитић (Власово, код Рашке, 30. септембар 1940[1] — Београд, 1. јануар 2013[2]) био је српски песник, есејиста и политичар. Као песник, био је представник поетске метафизике. Ракитић је био председник Удружења књижевника Србије и председник Српске књижевне задруге.БиографијаДипломирао је на Филолошком факултегу у Београду. Уређивао је књижевне часописе Савременик и Рашка. Био је члан прве редакције која је покренула лист Књижевна реч (1972). Од 1973. године запослен је на Коларчевом народном универзитету, као уредник катедре за књижевност и језик.Слободан Ракитић је био опозиционар тадашњој власти. Посланик на листи Српског покрета обнове у првој вишестраначкој скупштини Србије (1991—1992), народни посланик у Савезној скупштини СР Југославије (1993—1994), председник Удружења књижевника Србије од 1994. до краја 2004. године. Био је председник и оснивач Саборне народне странке.Ракитић је мисаони лирски песник, са изразитим осећањем за историју, културу и традиционалне вредности. Његова поезија, лирскоинтимистичка, елегична, рефлексивна и религиозна, настоји песнички да одговори на вечна питања живота и смрти, положаја појединца и историјског, колективног страдања. Ракитићев песнички говор изразито је метафизички, племенит - претежно неосимболистички. Његове песме тематско-мотивски и обликовно кореспондирају са старом богослужбеном књижевношћу. (М. К.)Преминуо је у Београду после кратке и тешке болести 1. јануара 2013.[3] Сахрањен је 4. јануара 2013. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[2]Песме су му превођене на више језика.ПризнањаНаграда „Милан Ракић”, за књигу Земља на језику, 1974.Награда „Исидора Секулић”, за књигу Жудња за југом, 1981.Награда „Бранко Миљковић”, за књигу Основна земља, 1988.Награда „Кондир Косовке девојке”, 1994.Награда „Лаза Костић”, за сабрана дела, 1995.Дучићева награда, за књигу Изабране и нове песме, 1998.Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 1998.Октобарска награда града Београда, за књигу Тапије у пламену, за 1990.Награда „Драинац”, за књигу Тапије у пламену, 1991.Награда „Песничко успеније”, 2002.Награда „Змај Огњени Вук”, за књигу Песме, 2002.Награда „Стефан Првовенчани”, 2006.ДелаКњиге песамаСветлости рукопис (1967)Рашки напеви (1968)Свет нам није дом (1970, друго допуњено издање 1979)Земља на језику (1973)Песме о дрвету и о плоду (1978)Жудња за југом (1981)Потомак (1982)Основна земља (1988), допуњено издање 1989. и 1990)Тапије у пламену (1990, друго издање 1991)Душа и спруд (1994)Изабране песме (1998)Поезија романтизма југословенских народа, зборник (1978)Изабрана дела у пет књига(1994)Књиге есејаОд Итаке до привиђења (1985)Облици и значења (1994)12/25

Branko V. Radičević Praznina Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Бранко В. Радичевић (Чачак, 14. мај 1925 — Београд, 11. јануар 2001) био је српски књижевник и новинар.[1] Писао је поезију, романе, приповетке, сценарија и књижевност за децу. Живот и стваралаштво Потиче из грађанске породице, од оца Велимира и мајке Косаре, рођ. Миликић. У раној младости, током Другог светског рата, још као шеснаестогодишњак, био је партизански курир Ратка Митровића. Одведен је у логор у Смедеревској Паланци, где се тешко разболео, једва преживео, и тек онда наставио школовање у чачанској Гимназији.[2] После рата, једно време је живео у Сарајеву, где почињу његови стваралачки дани. Сели се у Београд, где завршава Правни факултет.[3] Упоредо с студирањем, ради као новинар за Дугу и као сарадник у многим листовима и часописима. Као уредник едиција „Жар птица“, више година ради у Борби.[2] Био је и председник издавачке куће Српска књижевна задруга из Београда.[1] Покренуо је културне манифестације: Дисово пролеће у Чачку и Драгачевски сабор трубача у Гучи.[2] Стваралаштво му садржи и преко сто наслова песама, приповедака, романа и књига за децу. Истраживао је и споменике- „крајпуташе“, (крајпуташи- његова реч), направио је и две монографије о сеоским споменицима - крајпуташима. Био је и велики истраживач и познавалац српског језика. Дела Најпознатија дела су му: „Песме о мајци“, „Прича о животињама“, „Са Овчара и Каблара“, „Војничке песме“, „Поноћни свирачи“, „Сељаци“ и „Антологија српског песништва“.[4] Активан је у књижевном и друштвеном животу до пред крај свога живота. Велики успех стиче и његово последње дело „Сујеверице“. Добитник је Вукове и Седмојулске награде.[5] Песме Сутонски дани, 1945. Песме, 1949. Лирика, 1951. Земља, 1954. Вечита пешадија, 1956. Три чокота стихова а о вину ни речи, 1961. Божја крчма, 1965. Са Овчара и Каблара, 1970. Сељачка поема, 1971. Изабране песме, 1971. Похвалице и покудице, 1974. Земљосанке, 1978. Текла река Лепеница, 1979. Вита јела, зелен бор, 1986. Кадионик, 1990. Романи Бела жена, 1955. Изгубљени град, 1957. Четврта ноћ, 1957. Поноћни свирачи, 1959. Ноћ тела, 1963. Грубићи и нежнићи, 1968. Сељаци, 1971. Ћорава посла, 1972. Сведок, 1977. Празнина, 1992. Књиге приповедака Љубав и смрт, 1982. Горка грла, 1986. Такав је живот, 1989. Будућност, 1991. Књиге за децу Приче о дечацима, 1952. Дух ливада (приче), 1954. Учени мачак (новела), 1957. Посластичарница код веселог чаробњака, 1950. Чудотворно око (приче и бајке), 1964. Бајка о шаљивчини и друге приче, 1967. Бајке о гуслама, 1967. Гвозден човек и друге приче, 1967. Ђаволије и друге приче, 1967. Песме о мајци, 1979. Деветаци, 1976. Скитница или песме и приче за децу, 1988. Приче о животињама, 1990. Како је Јошика отишао на небо, приче из циганског живота, 1992.

NEZAKONITO POSEDOVANJE -Kej Huper Ono što je radila bilo je nemoralno, nezakonito i opasno, ali Troj Benet je uživala u svakom trenutku svoga života i nikome nije polagala račune. Kada je uhvaćena usred krivičnog dela, nije mogla ni da pretpostavi da će joj sudbina biti u rukama čuvenog moraliste i biznismena Dalasa Kamerona. Šokiran njenom lepotom, ali i poslom kojim se bavi, Dalas nije želeo da je preda vlastima jer je imao mnogo lukavije namere… Kopkalo ga je ko je zapravo žena koja je provaljivala u kuće, imala veze sa Interpolom, bila stručnjak za bezbednost, zaljubljenik u umetnost, hostesa bogatih, slavnih i neizmerno moćnih. Planirao je da otkrije sve tajne, jer ju je nazvao lopovom, a u duši je znao da to nije bila istina. Beograd 2019 god, 195 str, 18 cm, meki povez, u dobrom stanju. L.. SAJ.D. O.1. . P. 2

EL ARBOL DE LOS PAJAROS SIN VUELO EL ARBOL DE LOS PAJAROS SIN VUELO (EN PAPEL) CONCHA LOPEZ NARVAEZ , ANAYA, 2005 ISBN 9788420729053 (5 valoraciones ) Guardado por 0 personas, 9 opiniones DATOS DEL LIBRO Nº de páginas: 128 págs. Encuadernación: Tapa blanda Editoral: ANAYA Lengua: CASTELLANO ISBN: 9788420729053 21173 libros de De 9 a 12 años. Literatura infantil RESUMEN DEL LIBRO Me gusta 0 ¡Valóralo! Rafa vive solo en el monte; un día salta la tapia de un jardín para robar fresas, y conoce a Inés. Así comienza su amistad. Sin que sus padres se enteren, Inés va a diario al monte, donde descubre la belleza de la naturaleza junto a su amigo, adiestran una cría de cernícalo... K.S.N. O.1.P.2

Dragoljub Stojdinović : DŽUSINČIĆI IZ MILOŠEVA, Altera 2010, str. 266. Roman. Očuvanost 4. Dragoljub Stojadinović (Miloševo, kod Jagodine, 18. april 1929 – Beograd, 18. mart 2018) bio je srpski esejista, književni i pozorišni kritičar, romanopisac i dramaturg[1]. Osnovnu školu završio je u Miloševu, a gimnaziju u Jagodini. Upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu (Grupa za jugoslovensku književnost) i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Prištini 1973. godine. U Radio Prištinu je došao 1954. godine, u kojoj je radio kao novinar i urednik programa na srpskom jeziku. Pored rada u Radio Prištini, gde je dao autorski pečat svojim emisijama, koje su od pedesetih godina prošlog veka pružale polet kulturnom stvaralaštvu i intelektualnom i kulturnom životu na Kosovu i Metohiji (poput emisija „Reči, oblici, tonovi“, „Sa raznih meridijana“…), uz Rada Nikolića i Vuka Filipovića, jedan je od osnivača časopisa Stremljenja 1960. godine, u čijoj je redakciji od samog početka. S grupom pesnika osnivač je Pesničkih susreta Lazar Vučković 1970. godine. Bio je prvi urednik književne edicije NIP Jedinstva od 1971. godine. Dve decenije, od 1954. do 1976. godine, pisao je pozorišnu i književnu kritiku na Kosovu. Po odlasku iz Prištine, 1976. godine, radio je u Upravi za civilnu vazdušnu plovidbu i `Privrednom pregledu` u Beogradu. U periodu od deset godina (1996—2006) pisao je književnu kritiku u Večernjim novostima. Napisao je više desetina eseja i prikaza u časopisima Stremljenja, Književna kritika, Delo, Književnost i drugim. U ostavštini ima dve knjige studija i kritika i roman.[2] Objavljivao je i pod imenom Dragan Stojadinović. Dela Književna kritika Književna trajanja, 1962, Romani Ive Andrića, 1970, Književna trajanja 2, 1973. Mudrosti i tajne u delima Ive Andrića, 1980, Moć govora savremenog srpskog romana, 1987, Između mita i zakona (o delu Marka Mladenovića), 1998, Romani Milana Rankovića, 2001, Legendarijum Vremena smrti Dobrice Ćosića, 2002,. Prorok boja i oblika (O slikaru Savi Rakočeviću), 2006, Značenja i tumačenja u književnom svetu Nikole Miloševića, 2008, Divlji vetar Živojina Pavlovića 2010. g Mudrosti i tajne u delima Ive Andrića (drugo dopunjeno izdanje), 2011, Književna trajanja 3, 2012, Paralelni svet Radomira Smiljanića, 2012, Romani Džusinčići iz Miloševa, 2010, Dokumentarna proza Uspomene sa Kosova, 2019. Drame Legenda o smrti heroja, 1974, Izvedene drame Legenda o smrti heroja, Pokrajinsko narodno pozorište, Priština, 1965. Priredio Savremena srpska književnost Kosova 1, poezija (zajedno sa Radoslavom Zlatanovićem i Petrom Sarićem), Prosveta, Beograd, 1973, Savremena srpska književnost Kosova 2, kritika (zajedno sa Radoslavom Zlatanovićem i Petrom Sarićem), Prosveta, Beograd, 1973,

Borisav Stanković Nečista krvTvrdi povezDžepni formatНечиста крв је једно од најпознатијих дела српског писца епохе модерне Борисава „Боре“ Станковића. Главни лик је Софка, последњи потомак некада угледне врањске породице. Говорећи о њој, Бора заправо говори о уздизању, дегенерацији и гашењу једне породице, о моралном изопачењу њених чланова, несрећи која пада на Софкина леђа и преноси се на њене потомке.У часописима и листовима, највише у Политици, Станковић објављује приповетке и одломке из романа Нечиста крв, који ће у целости изаћи 1910. године. Први одломак, под истим именом, објављен је „више година" раније у нишкој „Градини” (што мора бити 1900-1901) а одломци „У амаму” и „Ефенди Мита” су фељтонизирани у „Политици”.[1] Пишући о овом делу, Јован Скерлић констатује да је то "двострука добит за српску књижевност, не само што српска књижевност добија роман од велике вредности, него што се и потпуно разбија страх који је владао код оних који су највише веровали у оригинални и снажни таленат Борисава Станковића".[2]Иако је Нечиста крв једини завршени роман Борисава Станковића, то дело је било довољно да свом аутору донесе статус једног од најбољих српских романописаца. Када је књига о трагичној судбини врањанске лепотице објављена 1910. године, и критика и читаоци били су сагласни да је српска књижевност добила свој најбољи роман. Такав статус роман је одржао и до данас, у време када су многи аутори и романи с почетка 20. века заборављени.[2]На енглески језик је преведен 1932. године, и то под називом Sophka, према главној јунакињи. Преводилац је био Алек Браун. Роман Нечиста крв се оцењује као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне.[3] Оригинални наслов је сматран незгодним и приликом превођења на немачки 1934.12/28

Borisav Stanković Nečista krvTvrdi povezVek PolitikeНечиста крв је једно од најпознатијих дела српског писца епохе модерне Борисава „Боре“ Станковића. Главни лик је Софка, последњи потомак некада угледне врањске породице. Говорећи о њој, Бора заправо говори о уздизању, дегенерацији и гашењу једне породице, о моралном изопачењу њених чланова, несрећи која пада на Софкина леђа и преноси се на њене потомке.У часописима и листовима, највише у Политици, Станковић објављује приповетке и одломке из романа Нечиста крв, који ће у целости изаћи 1910. године. Први одломак, под истим именом, објављен је „више година" раније у нишкој „Градини” (што мора бити 1900-1901) а одломци „У амаму” и „Ефенди Мита” су фељтонизирани у „Политици”.[1] Пишући о овом делу, Јован Скерлић констатује да је то "двострука добит за српску књижевност, не само што српска књижевност добија роман од велике вредности, него што се и потпуно разбија страх који је владао код оних који су највише веровали у оригинални и снажни таленат Борисава Станковића".[2]Иако је Нечиста крв једини завршени роман Борисава Станковића, то дело је било довољно да свом аутору донесе статус једног од најбољих српских романописаца. Када је књига о трагичној судбини врањанске лепотице објављена 1910. године, и критика и читаоци били су сагласни да је српска књижевност добила свој најбољи роман. Такав статус роман је одржао и до данас, у време када су многи аутори и романи с почетка 20. века заборављени.[2]На енглески језик је преведен 1932. године, и то под називом Sophka, према главној јунакињи. Преводилац је био Алек Браун. Роман Нечиста крв се оцењује као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне.[3] Оригинални наслов је сматран незгодним и приликом превођења на немачки 1934.9/18

Borisav Stanković Nečista krvTvrdi povezVek PolitikeНечиста крв је једно од најпознатијих дела српског писца епохе модерне Борисава „Боре“ Станковића. Главни лик је Софка, последњи потомак некада угледне врањске породице. Говорећи о њој, Бора заправо говори о уздизању, дегенерацији и гашењу једне породице, о моралном изопачењу њених чланова, несрећи која пада на Софкина леђа и преноси се на њене потомке.У часописима и листовима, највише у Политици, Станковић објављује приповетке и одломке из романа Нечиста крв, који ће у целости изаћи 1910. године. Први одломак, под истим именом, објављен је „више година" раније у нишкој „Градини” (што мора бити 1900-1901) а одломци „У амаму” и „Ефенди Мита” су фељтонизирани у „Политици”.[1] Пишући о овом делу, Јован Скерлић констатује да је то "двострука добит за српску књижевност, не само што српска књижевност добија роман од велике вредности, него што се и потпуно разбија страх који је владао код оних који су највише веровали у оригинални и снажни таленат Борисава Станковића".[2]Иако је Нечиста крв једини завршени роман Борисава Станковића, то дело је било довољно да свом аутору донесе статус једног од најбољих српских романописаца. Када је књига о трагичној судбини врањанске лепотице објављена 1910. године, и критика и читаоци били су сагласни да је српска књижевност добила свој најбољи роман. Такав статус роман је одржао и до данас, у време када су многи аутори и романи с почетка 20. века заборављени.[2]На енглески језик је преведен 1932. године, и то под називом Sophka, према главној јунакињи. Преводилац је био Алек Браун. Роман Нечиста крв се оцењује као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне.[3] Оригинални наслов је сматран незгодним и приликом превођења на немачки 1934.9/18

Naslov originala: THREE SHORT STORIES: Oscar Wilde, Robert Luis Stevenson, Edgar Allan Poe. Izdavač: Znanje. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 1954. Povez: broš. Pismo: latinica i ćirilica. Broj strana: 73. Format: 19,5 x 13 cm. Priredio: Radoslav Horvatović. Knjiga ima izrazite tragove korišćenja, tragove nekog zapisa na predlistu i na zadnjem praznom listu, ali sam tekst knjige je očuvan. Za potpuni izgled i SADRŽAJ knjige pogledajte slike u prilogu. Ilustrovano: crteži pisaca. O knjizi: sadrži: 1. O. Wilde - The Nightingale and the Rose. 2. R.L. Stevenson - The Bottle Imp. 3. E.A. Poe - The Cask of Amontillado, zatim i objašnjenja i uvodne tekstoveo piscima i njihovom deli na srpskom jeziku.

Tako je moralo biti (drama u tri čina) Branislav Nušić Komad je pretstavljen prvi put 18 oktobra 1900 godine na beogradskoj pozornici, sa Nigrinovom i Gavrilovićem. Karakteristično je, međutim, za rešenje konkursa da je komad, kad je prikazivan, ispunjavao celo veče. „Tako je moralo biti` prevedeno je na nemački ištampano u Lajpcigu kao zasebna knjiga 1904 godine, a pre toga još, 1902, prevedeno je i štampano u Pragu, opet kao knjiga, na češki jezik. Kod nas je prvi put objavljeno u „Delu` 1902 godine i iste godine otštampano u zasebnu knjigu. Delo koje danas predajem čitaocima unekoliko se razlikuje od ranijih izdanja, kao i od rukopisa po kome je ovaj komad prikazivan. Preradi je glavni cilj bio da se komad koji je ranije imao četiri čina svede na tri. Pregledajući ga za štampu, našao sam da se sve ono što je rečeno u četiri može reći i u tri čina, što znači da je jedan komad suvišan. To je glavna izmena koju je prerada donela, ali postoji još jedna. Delo je pisano pre trideset godina, u doba kada je gospodarila, i mladim piscima služila za ugled, zastarela dramska tehnika. Komad je počivao na monolozima i, kad pisac što nije umeo drugače da objasni, izveo bi na scenu jedno od svojih lica i kroz njegov bi monolog to kazivao. U ovoj preradi sam izbegao te monologe, što je opet izazvalo potrebu jednoga novoga lica, koje u ranijem delu nije postojalo. Inače, delo u osnovi nije menjano, pa je sačuvan i stari tekst, gde prerada nije nalagala da se i on unekoliko izmeni, ili gde težnja da pojedini odnosi i pojave budu jače naglašeni, a ličnosti izrazitije obeležene, nije zahtevala da se pojedine scene razrade. Nušić Blic biblioteka 94 str. L.1.O.1.P.2

Ivan Cankar Na klancuMeki povezDžepni formatИван Цанкар (Врхника, 10. мај 1876 — Љубљана, 11. децембар 1918) је био словеначки књижевник.[1][2]Живот и радЗавршио је реалку у Љубљани (1888-1889) као осредњи ђак.[3] Студирао је у Бечу технику, али је није завршио и потпуно се посветио књижевности. У словеначкој књижевности јавио се песмама и збирком "Еротика" (1899)[3], која је озлоједила конзервативне кругове те је љубљански бискуп Јеглич откупио целу збирку и запалио је. Један је од твораца словеначке модерне књижевности, у савременом политичком животу био је ангажован као социјалдемократа, а његове политичке идеје нашле су одраза у свим његовим делима.[4] Тематски је обухватио све слојеве словеначког друштва: од сељака до интелигенције, а стилом варира од неоромантичког до натуралистичког. Главне су карактеристике његових проза и драма оштра психолошка и социолошка анализа. Његова дела су делимично преведена на многе језике, чак и на кинески и индијски.Цанкар се 1913. у предавању Словенци и Југословени недвосмислено опредељује за југословенско заједништво.[5]Цанкар бива осуђен на седам дана затвора који је одслужио од 12. до 19. септембра 1913. године.[5] Због тога је и у јесен 1914. био неколико недеља затворен у љубљанском Граду.Умро је 11. децембра 1918. године услед компликација приликом упале плућа и сахрањен на гробљу Жале у Љубљани.[2]12/4

Autor - osoba Delblanc, SvenNaslov Speranca / Sven Delblank ; sa švedskog preveo Zvonimir PopovićJedinstveni naslov Speranza. srpski jezikVrsta građe romanJezik srpskiGodina 1985Izdanje 1 izd.Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1985 (Beograd : `Slobodan Jović`)Fizički opis 147 str. ; 21 cmDrugi autori - osoba Popović, ZvonimirDimić, Moma, 1944-2008 = Dimić, Moma, 1944-2008Zbirka Savremena svetska prozaISBN (Broš. sa klapnama)Napomene Prevod dela: Speranza / Sven DelblancStr. 139-147: Delblankova alegorija / Moma Dimić.Roman je objavljen 1980, ali ideja za povest o prekonoćnom kaljenju, sazrevanju i nakaznom izobličavanju dobromislenih mladih ljudi javila se desetak godina ranij, krajem šezdesetih, nekako u vreme poznatih studentskih demonstracija i nemira širom sveta. Delblank je tada kao gostujući profesor predavao na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju i imao je prilike da s mladim crnačkim intelektualcima i studentima raspravlja, između ostalog, i o istorijskom fenomenu ropstva. I šta će se uopšte zbiti, pitao se švedski pisac, s entuzijazmom ovih šezdesetosmaša već kroz nekoliko godina, u naletu prve snažnije ekonomske i društvene krize?6/2

CVETAK NEZABORAVAK - Rejmon Keno BIBLIOTEKA ZA VRLO PAMETNU DECU Da li Sidrolen (koji sedi na svom šlepu parkiranom na obali Sene) sanja da je vojvoda d`Ož, ili to vojvoda d`Ož (koji sa svojom svitom luta kroz francusku istoriju) sanja da je Sidrolen? Keno nas vodi kroz osam vekova francuske istorije na svoj prepoznatljiv način - komponujući svoje delo na jeziku punom finih kalambura i neobičnih obrta, nadasve zabavnom i živom, zapanjujuće duhovitom ali i ironičnom, na trenutke podrugljivom, zbog čega jezički (ali ne samo oni) gurmani i vole autora Cace u metrou i Stilskih vežbi Beograd 2001 god, 230 str. ; 21 cm, ćirilica,u odličnom stanju. L.1 O 1.P.2.

ISPOVESTI VARALICE FELIKSA KRULA - Tomas Man Matica Srpska`.1959.str.507.Tvrdi povez Ispovesti varalice Feliksa Krula Tomas Man kruniše svoj obimni romaneskni rad izvanrednom pričom o Feliksu Krulu. Jezička elegancija ove izmišljene autobiografije, njena ironična dvosmislenost, kao i događaji u kojima Feliks Krul učestvuje, dokazuju da je „bog lopova“. On je „paket svih zanata“ koji je u stanju da se nosi sa svakom novom i neočekivanom situacijom. Nijedno drugo delo nije okupiralo Tomasa Mana u tako dugom periodu kao roman o Feliksu Krulu. Nastajao je decenijama, od 1910. do objavljivanja 1954. Na taj način pratio je gotovo čitav književni život autora. L.1.POL. 2.

LAJOŠ ZILAHI ARARAT Knjiga 1 Лајош Зилахи (мађ. Zilahy Lajos; Нађсалонта, Трансилванија , 27. март 1891 — Нови Сад, 1. децембар 1974) био је мађарски писац и драматург.[1] Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века. Биографија Рођен је у Салонти, Трансилванија, тада део Краљевине Мађарске. Студирао је право на Универзитету у Будимпешти[1] пре него што је послат на Источни фронт током Првог светског рата,[2] где је био рањен. После рањавања 1916. је напустио фронт и од тада радио као новинар.[1] О својим искуствима са ратишта потресно сведочи у роману „Заробљеници“ (мађ. Két fogoly). Његово најпознатије дело је „Арарат“, део трилогије, а најпотресније „Самртно пролеће“. Његовим делима провејава дух аристократске Мађарске, односно Аустроугарске, а изузетно живим описима успева да гане читаоца. Он је такође био активан и на филму.[3]Основао је и своју филмску кућу.[1] Његов роман из 1928. Нешто плута на води екранизован је два пута. Његова представа Генерал снимљена је као филм под називом Врли син 1930. и као Побуњеник 1931. Неколико његових романа је преведено на бугарски, хрватски, дански, холандски, чешки, енглески, естонски, фински, француски, немачки, италијански, јапански, пољски, румунски, српски, словачки, шпански, шведски и турски. Едиција његових кратких прича доступна је на шпанском, неке од његових приповедака преведене су на бугарски, хрватски, енглески, естонски, француски, немачки, италијански, пољски, португалски, словачки, шпански и шведски, а неки од његових песама на немачки. Од 1948. године је живео у Сједињеним Америчким Државама, у емиграцији. Крајем педесетих је често боравио у Новом Саду где је купио кућу. Само једном, 1973. године је посетио Будимпешту. Планирао је да се врати у Мађарску, али га је смрт у томе спречила.[1] Лајош Зилахи је сахрањен на будимпештанском гробљу Керепеши. Изабрани романи Заробљеници (1926) Вода нешто носи (1928) Дезертер (1931) Кад душа замире (1932) Освета оружја (1936) Арарат (1947) Разбеснели анђео (1953) Пурпурни век (1965)

Tvrdi povez sa zaštitnim omotomЛајош Зилахи (мађ. Zilahy Lajos; Нађсалонта, Трансилванија , 27. март 1891 — Нови Сад, 1. децембар 1974) био је мађарски писац и драматург.[1] Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века.БиографијаРођен је у Салонти, Трансилванија, тада део Краљевине Мађарске. Студирао је право на Универзитету у Будимпешти[1] пре него што је послат на Источни фронт током Првог светског рата,[2] где је био рањен. После рањавања 1916. је напустио фронт и од тада радио као новинар.[1]О својим искуствима са ратишта потресно сведочи у роману „Заробљеници“ (мађ. Két fogoly). Његово најпознатије дело је „Арарат“, део трилогије, а најпотресније „Самртно пролеће“. Његовим делима провејава дух аристократске Мађарске, односно Аустроугарске, а изузетно живим описима успева да гане читаоца.Он је такође био активан и на филму.[3]Основао је и своју филмску кућу.[1] Његов роман из 1928. Нешто плута на води екранизован је два пута. Његова представа Генерал снимљена је као филм под називом Врли син 1930. и као Побуњеник 1931.Неколико његових романа је преведено на бугарски, хрватски, дански, холандски, чешки, енглески, естонски, фински, француски, немачки, италијански, јапански, пољски, румунски, српски, словачки, шпански, шведски и турски. Едиција његових кратких прича доступна је на шпанском, неке од његових приповедака преведене су на бугарски, хрватски, енглески, естонски, француски, немачки, италијански, пољски, португалски, словачки, шпански и шведски, а неки од његових песама на немачки.Од 1948. године је живео у Сједињеним Америчким Државама, у емиграцији. Крајем педесетих је често боравио у Новом Саду где је купио кућу. Само једном, 1973. године је посетио Будимпешту. Планирао је да се врати у Мађарску, али га је смрт у томе спречила.[1]Лајош Зилахи је сахрањен на будимпештанском гробљу Керепеши.Изабрани романиЗаробљеници (1926)Вода нешто носи (1928)Дезертер (1931)Кад душа замире (1932)Освета оружја (1936)Арарат (1947)Разбеснели анђео (1953)Пурпурни век (1965)4/11

LAJOŠ ZILAHI ZAROBLJENICI Tvrdi povez Лајош Зилахи (мађ. Zilahy Lajos; Нађсалонта, Трансилванија , 27. март 1891 — Нови Сад, 1. децембар 1974) био је мађарски писац и драматург.[1] Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века. Биографија Рођен је у Салонти, Трансилванија, тада део Краљевине Мађарске. Студирао је право на Универзитету у Будимпешти[1] пре него што је послат на Источни фронт током Првог светског рата,[2] где је био рањен. После рањавања 1916. је напустио фронт и од тада радио као новинар.[1] О својим искуствима са ратишта потресно сведочи у роману „Заробљеници“ (мађ. Két fogoly). Његово најпознатије дело је „Арарат“, део трилогије, а најпотресније „Самртно пролеће“. Његовим делима провејава дух аристократске Мађарске, односно Аустроугарске, а изузетно живим описима успева да гане читаоца. Он је такође био активан и на филму.[3]Основао је и своју филмску кућу.[1] Његов роман из 1928. Нешто плута на води екранизован је два пута. Његова представа Генерал снимљена је као филм под називом Врли син 1930. и као Побуњеник 1931. Неколико његових романа је преведено на бугарски, хрватски, дански, холандски, чешки, енглески, естонски, фински, француски, немачки, италијански, јапански, пољски, румунски, српски, словачки, шпански, шведски и турски. Едиција његових кратких прича доступна је на шпанском, неке од његових приповедака преведене су на бугарски, хрватски, енглески, естонски, француски, немачки, италијански, пољски, португалски, словачки, шпански и шведски, а неки од његових песама на немачки. Од 1948. године је живео у Сједињеним Америчким Државама, у емиграцији. Крајем педесетих је често боравио у Новом Саду где је купио кућу. Само једном, 1973. године је посетио Будимпешту. Планирао је да се врати у Мађарску, али га је смрт у томе спречила.[1] Лајош Зилахи је сахрањен на будимпештанском гробљу Керепеши. Изабрани романи Заробљеници (1926) Вода нешто носи (1928) Дезертер (1931) Кад душа замире (1932) Освета оружја (1936) Арарат (1947) Разбеснели анђео (1953) Пурпурни век (1965)

Lajoš Zilahi Purpurni vekTvrdi povezЛајош Зилахи (мађ. Zilahy Lajos; Нађсалонта, Трансилванија , 27. март 1891 — Нови Сад, 1. децембар 1974) био је мађарски писац и драматург.[1] Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века.БиографијаРођен је у Салонти, Трансилванија, тада део Краљевине Мађарске. Студирао је право на Универзитету у Будимпешти[1] пре него што је послат на Источни фронт током Првог светског рата,[2] где је био рањен. После рањавања 1916. је напустио фронт и од тада радио као новинар.[1]О својим искуствима са ратишта потресно сведочи у роману „Заробљеници“ (мађ. Két fogoly). Његово најпознатије дело је „Арарат“, део трилогије, а најпотресније „Самртно пролеће“. Његовим делима провејава дух аристократске Мађарске, односно Аустроугарске, а изузетно живим описима успева да гане читаоца.Он је такође био активан и на филму.[3]Основао је и своју филмску кућу.[1] Његов роман из 1928. Нешто плута на води екранизован је два пута. Његова представа Генерал снимљена је као филм под називом Врли син 1930. и као Побуњеник 1931.Неколико његових романа је преведено на бугарски, хрватски, дански, холандски, чешки, енглески, естонски, фински, француски, немачки, италијански, јапански, пољски, румунски, српски, словачки, шпански, шведски и турски. Едиција његових кратких прича доступна је на шпанском, неке од његових приповедака преведене су на бугарски, хрватски, енглески, естонски, француски, немачки, италијански, пољски, португалски, словачки, шпански и шведски, а неки од његових песама на немачки.Од 1948. године је живео у Сједињеним Америчким Државама, у емиграцији. Крајем педесетих је често боравио у Новом Саду где је купио кућу. Само једном, 1973. године је посетио Будимпешту. Планирао је да се врати у Мађарску, али га је смрт у томе спречила.[1]Лајош Зилахи је сахрањен на будимпештанском гробљу Керепеши.Изабрани романиЗаробљеници (1926)Вода нешто носи (1928)Дезертер (1931)Кад душа замире (1932)Освета оружја (1936)Арарат (1947)Разбеснели анђео (1953)Пурпурни век (1965)4/11

Milenko Stojičić : TITON , Filip Višnjić Beograd 2007, str. 216. Roman. Očuvanost 4. Milenko Stojičić (1956 — 11. maj 2019) bio je srpski pisac, esejista, književni kritičar, antologičar i novinar iz Republike Srpske, Bosne i Hercegovine.[1] Rođen je 1956. godine u Mrkonjić Gradu, gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Živeo je i radio u Banjoj Luci.[2][3] Bio je urednik Kulturno-obrazovnog programa na radiju RTRS.[2] Pisao je feljtone i kolumne u „Večernjim novostima“, „Oslobođenju“, „Glasu Srpske“, „Nezavisnim novinama“ i „Fokusu“.[4] Objavio je tridesetak knjiga, među kojima nekoliko knjiga pjesama i pripovijetki, desetak romana itd. Priredio je „Antologiju srpske pripovijetke RS“, a njegova djela su zastupljena u antologijama „Mlada srpska proza“, „Najljepše srpske priče“ i dr.

Vodenica na Flosi 1. deo - Džordž Eliot Vodenica na Flosi je najpoznatiji romana Džordž Eliot – najpopularnije autorke viktorijanske književnosti koja je svoja književna dela objavljivala pod muškim pseudonimom. To je činila ne samo jer je smatrala da će njen književni rad biti mnogo ozbiljnije shvatan ako bude prezentovan kao rad pisca, a ne spisateljice, već i da bi sačuvala svoju privatnost – autorka je imala aferu sa oženjenim muškarcem. Porodica Taliver živi udobnim seoskim životom u Engleskoj dvadesetih godina devetnaestog veka. Tom je mladić ambiciozan u svojim planovima da se školuje. Megi je devojka koja voli da sanjari. Nad njihovu srećnu i bezbrižnu mladost nadvija se oblak crnih slutnji kada gospodin Taliver zapadne u finansijske probleme zbog kojih može izgubiti vodenicu na Flosi. Ta situacija samo će zbližiti brata i sestru. Ali okolnosti se samo pogoršavaju i oni su primorani da se suoče sa novom situacijom. Tom je trezven i spreman da se priključi porodičnom poslu. Megi je mnogo osetljivija. ... Izdavač: Svjetlost, Sarajevo Godina: 1967 Broj strana: 330 Povez: tvrdi Biblioteka: Džepna biblioteka izabranih dela Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: DU11/2 Težina: 250 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUCAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUC POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcij

Milovan Vidaković Velimir i BosiljkaTvrdi povezIzdavač NolitO autoruМилован Видаковић (Неменикуће, 1780 — Пешта, 28. октобар 1841) био је српски писац, a сматра се и за зачетника српског романа и једног од најчитанијих српских писаца свога времена.[1] Био је противник Вукове реформе.БиографијаРођен у селу Неменикуће под Космајем, детињство је провео без школе, идући за овцама и козама, уз оца, имућнијег, али неписменог сељака. Једини духовни утицај вршила је на њега епска народна традиција. У току Кочине крајине 1787—1791. године живео је прво у збегу,[2] а затим са оцем и осталим сељанима побегао у Срем. Отац се ускоро вратио, оставивши га рођацима у Иригу. О својој младости, селу, Космају и бегу оставио је касније опширан запис. У Иригу је пошао у школу, а учио је и трговину. Преживео је катастрофалну иришку кугу 1795/96. Гимназију је завршио у Сегедину, Темишвару и Новом Саду, филозофију у Сегедину и Кежмарку, где је био уписан и на права. За време читавог школовања Видаковић се издржавао подучавајући млађе ђаке. Уз школска знања њега интересују и језици. Научио је латински, немачки, мађарски и помало француски. Био је школски друг, а касније и близак пријатељ, Димитрију Давидовићу, који је, током школовања, био под снажним Видаковићевим утицајем кога је сматрао за свог ментора.У јесен 1817. постављен је за професора српске гимназије у Новом Саду, којој је ускоро (1819) затим на чело стао Павле Јосиф Шафарик. Отпуштен је на пречац 1824. године одлуком Патроната гимназије, а по Константину Јиречеку, који наводи речи директора Шафарика, било је то "јер му је старојелинска (грчка) еротика била веома угодна".[3] Од тада је живео као приватни учитељ, у Темишвару, Сремским Карловцима и Пешти. Већи део живота провео је као самац и у беспарици. Последње године свога живота провео је у Пешти. Код њега на стану су сви српски ђаци имали смештај. Сахрањен је на српском гробљу у Пешти; надгробни споменик му је о свом трошку подигла Матица српска.Дела„Љубомир у Јелисијуму” Милована Видаковића, део колекције у АдлигатуВидаковић је био врло плодан писац и вероватно најчитанији српски аутор свога доба. Писао је песме, спевове и романе, а писао је (али није довршио) и аутобиографију која је објављена тек постхумно. На Видаковићево стваралаштво утицај су остварили српско епско песништво, историографски рад Јована Рајића, затим дела Павла Соларића и Атанасија Стојковића и дела многих немачких романописаца ниже књижевне вредности.Најпознатији је као романописац. Иако није први писац романа (пре њега су се у овој, тада још у српској средини новој форми, огледали Атанасије Стојковић и Никола Шимић) он је већ самом обимношћу свог опуса сасвим изразита појава на књижевној сцени тог доба. Први се романом професионално бавио и утврдио ову врсту књижевности код Срба оставивши за собом читаву школу писаца који су се угледали на њега. За узор су му служили немачки романи популарне књижевности.Бирајући пустоловне и егзотичне теме, Видаковић је у својим делима тежио да разоноди, али уједно није одустајао од намере да васпита, те су његови романи пуни моралних и животних поука. Језик његових дела је извештачени руско-српски и због њега је имао највише проблема са наступајућим младим писцима романтичарске провенијенције.И поред тога што му је Вукова критика уништила репутацију писца, Видаковићеви романи остали су међу најчитанијом прозом на српском 19. века, а последња издања појавила су се на осавремењеном језику између два светска рата.Најпознатија дела су му "Усамљени јуноша" (1810), "Велимир и Босиљка" (1811), "Љубомир у Јелисијуму" (1814, 1817, 1823), "Силоан и Милена" (1829), "Путешествија у Јерусалим" (1834), "Песн ироическа" (1839) и "Селим и Мерима" (недовршено, 1839). Написао је и прву биографију Димитрија Давидовића убрзо након Давидовићеве смрти 1838. године. Написао је и један уџбеник латинског језика као и више поетских дела.9/6

Milovan Vidaković Velimir i BosiljkaTvrdi povezIzdavač NolitO autoruМилован Видаковић (Неменикуће, 1780 — Пешта, 28. октобар 1841) био је српски писац, a сматра се и за зачетника српског романа и једног од најчитанијих српских писаца свога времена.[1] Био је противник Вукове реформе.БиографијаРођен у селу Неменикуће под Космајем, детињство је провео без школе, идући за овцама и козама, уз оца, имућнијег, али неписменог сељака. Једини духовни утицај вршила је на њега епска народна традиција. У току Кочине крајине 1787—1791. године живео је прво у збегу,[2] а затим са оцем и осталим сељанима побегао у Срем. Отац се ускоро вратио, оставивши га рођацима у Иригу. О својој младости, селу, Космају и бегу оставио је касније опширан запис. У Иригу је пошао у школу, а учио је и трговину. Преживео је катастрофалну иришку кугу 1795/96. Гимназију је завршио у Сегедину, Темишвару и Новом Саду, филозофију у Сегедину и Кежмарку, где је био уписан и на права. За време читавог школовања Видаковић се издржавао подучавајући млађе ђаке. Уз школска знања њега интересују и језици. Научио је латински, немачки, мађарски и помало француски. Био је школски друг, а касније и близак пријатељ, Димитрију Давидовићу, који је, током школовања, био под снажним Видаковићевим утицајем кога је сматрао за свог ментора.У јесен 1817. постављен је за професора српске гимназије у Новом Саду, којој је ускоро (1819) затим на чело стао Павле Јосиф Шафарик. Отпуштен је на пречац 1824. године одлуком Патроната гимназије, а по Константину Јиречеку, који наводи речи директора Шафарика, било је то "јер му је старојелинска (грчка) еротика била веома угодна".[3] Од тада је живео као приватни учитељ, у Темишвару, Сремским Карловцима и Пешти. Већи део живота провео је као самац и у беспарици. Последње године свога живота провео је у Пешти. Код њега на стану су сви српски ђаци имали смештај. Сахрањен је на српском гробљу у Пешти; надгробни споменик му је о свом трошку подигла Матица српска.Дела„Љубомир у Јелисијуму” Милована Видаковића, део колекције у АдлигатуВидаковић је био врло плодан писац и вероватно најчитанији српски аутор свога доба. Писао је песме, спевове и романе, а писао је (али није довршио) и аутобиографију која је објављена тек постхумно. На Видаковићево стваралаштво утицај су остварили српско епско песништво, историографски рад Јована Рајића, затим дела Павла Соларића и Атанасија Стојковића и дела многих немачких романописаца ниже књижевне вредности.Најпознатији је као романописац. Иако није први писац романа (пре њега су се у овој, тада још у српској средини новој форми, огледали Атанасије Стојковић и Никола Шимић) он је већ самом обимношћу свог опуса сасвим изразита појава на књижевној сцени тог доба. Први се романом професионално бавио и утврдио ову врсту књижевности код Срба оставивши за собом читаву школу писаца који су се угледали на њега. За узор су му служили немачки романи популарне књижевности.Бирајући пустоловне и егзотичне теме, Видаковић је у својим делима тежио да разоноди, али уједно није одустајао од намере да васпита, те су његови романи пуни моралних и животних поука. Језик његових дела је извештачени руско-српски и због њега је имао највише проблема са наступајућим младим писцима романтичарске провенијенције.И поред тога што му је Вукова критика уништила репутацију писца, Видаковићеви романи остали су међу најчитанијом прозом на српском 19. века, а последња издања појавила су се на осавремењеном језику између два светска рата.Најпознатија дела су му "Усамљени јуноша" (1810), "Велимир и Босиљка" (1811), "Љубомир у Јелисијуму" (1814, 1817, 1823), "Силоан и Милена" (1829), "Путешествија у Јерусалим" (1834), "Песн ироическа" (1839) и "Селим и Мерима" (недовршено, 1839). Написао је и прву биографију Димитрија Давидовића убрзо након Давидовићеве смрти 1838. године. Написао је и један уџбеник латинског језика као и више поетских дела.9/6