Godina izdanja: 2006 Izdavač: Politika Narodna knjiga Knjiga 1 i 2 Opis: Roman ,Rođaka Beta`` mogao je, uz neznatne izmene, da napiše i savremeni hroničar tzv. srpskog džet seta. Književni vrhunci se mogu doseći pisanjem o takvim temama, sve zavisi od talenta, truda i, naravno, motiva: da li se u pisanje ulazi radi instant slave, zadovoljenja sujete, skribomanije, ili istinskog talenta i želje da se ostavi nešto vredno. Da li je to pisanje za ulaznicu u Velikog brata ili u društvo besmrtnih.. Rođaka Beta je fascinantno delo, jer su kroz lik Valerije opisane kako kurtizane (sponzoruše su se tada tako zvale), tako i njihovi...hm..konzumenti? klijenti? frajeri?. Iznutra i spolja. Neverovatna vivisekcija tog sveta. U središtu romana je porodica barona Hektora Ilota D`Ervija. Baron ima ženu, Adelinu, koja je 20 - tak godina mlađa od njega, kao i dvoje dece: Viktorina, budućeg advokata, i ćerku Hortenzu. U njihove odnose se podmuklo meša Adelinina sestra od strica, Lizbet Fišer - rođaka Beta. Ona je neugledna, pomalo sirova. Nije lepa. I smrtno zavidi svojoj lepoj sestri Adelini na - svemu. Beta podučava mladu Hortenzu i često provodi vreme s njom. Zaplet nastaje kada Hortenza pita svoju tetku ima li nekog muškarca

PAN VOLODIJOVSKI - Henrik Sjenkjevič Povez: tvrdi Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina izdanja: 1989 Obim: 534 Format: 21 x 14,5 Stanje: odlično Pan Volodijovski je završna knjiga Sjenkjevičevog književnog remek-dela. To je epska priča o ljubavi i avanturi smeštena u divljinu poljskih istočnih pograničnih krajeva u 17. veku, a ujedno je i najrealniji Sjenkevičev roman. Nezaboravnim junacima trilogije, Panu Zaglobi i Panu Volodijovskom, ovde se pridružuje nezaboravna Basja, čije sopstvene pustolovine odzvanjaju snagom, hrabrošću i odlučnošću na krvavoj pozadini prepada, graničnih bitaka i invazije strašnih vojski Osmanskog carstva 1672. Pan Volodijovski zaključuje priče o fantastičnim heroinama i junacima koji žive, vole i umiru na ovim stranicama najtrajnijeg epa u Poljskoj. L. 1. O. 6. POL. 2

Knjaževac Srpska književna zadruga, 1991. Edicija Atlas. Predgovor Mirko Magarašević. Bibliotečki primerak, ali nekorišćen. Slobodan Rakitić (Vlasovo, kod Raške, 30. septembar 1940[1] — Beograd, 1. januar 2013[2]) bio je srpski pesnik, esejista i političar. Kao pesnik, bio je predstavnik poetske metafizike. Rakitić je bio predsednik Udruženja književnika Srbije i predsednik Srpske književne zadruge. Biografija Diplomirao je na Filološkom fakultegu u Beogradu. Uređivao je književne časopise Savremenik i Raška. Bio je član prve redakcije koja je pokrenula list Književna reč (1972). Od 1973. godine zaposlen je na Kolarčevom narodnom univerzitetu, kao urednik katedre za književnost i jezik. Slobodan Rakitić je bio opozicionar tadašnjoj vlasti. Poslanik na listi Srpskog pokreta obnove u prvoj višestranačkoj skupštini Srbije (1991—1992), narodni poslanik u Saveznoj skupštini SR Jugoslavije (1993—1994), predsednik Udruženja književnika Srbije od 1994. do kraja 2004. godine. Bio je predsednik i osnivač Saborne narodne stranke. Rakitić je misaoni lirski pesnik, sa izrazitim osećanjem za istoriju, kulturu i tradicionalne vrednosti. Njegova poezija, lirskointimistička, elegična, refleksivna i religiozna, nastoji pesnički da odgovori na večna pitanja života i smrti, položaja pojedinca i istorijskog, kolektivnog stradanja. Rakitićev pesnički govor izrazito je metafizički, plemenit - pretežno neosimbolistički. Njegove pesme tematsko-motivski i oblikovno korespondiraju sa starom bogoslužbenom književnošću. (M. K.) Preminuo je u Beogradu posle kratke i teške bolesti 1. januara 2013.[3] Sahranjen je 4. januara 2013. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[2] Pesme su mu prevođene na više jezika. Priznanja Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Zemlja na jeziku, 1974. Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Žudnja za jugom, 1981. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu Osnovna zemlja, 1988. Nagrada „Kondir Kosovke devojke”, 1994. Nagrada „Laza Kostić”, za sabrana dela, 1995. Dučićeva nagrada, za knjigu Izabrane i nove pesme, 1998. Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 1998. Oktobarska nagrada grada Beograda, za knjigu Tapije u plamenu, za 1990. Nagrada „Drainac”, za knjigu Tapije u plamenu, 1991. Nagrada „Pesničko uspenije”, 2002. Nagrada „Zmaj Ognjeni Vuk”, za knjigu Pesme, 2002. Nagrada „Stefan Prvovenčani”, 2006. Dela Knjige pesama Svetlosti rukopis (1967) Raški napevi (1968) Svet nam nije dom (1970, drugo dopunjeno izdanje 1979) Zemlja na jeziku (1973) Pesme o drvetu i o plodu (1978) Žudnja za jugom (1981) Potomak (1982) Osnovna zemlja (1988), dopunjeno izdanje 1989. i 1990) Tapije u plamenu (1990, drugo izdanje 1991) Duša i sprud (1994) Izabrane pesme (1998) Poezija romantizma jugoslovenskih naroda, zbornik (1978) Izabrana dela u pet knjiga(1994) Knjige eseja Od Itake do priviđenja (1985) Oblici i značenja (1994)

Stendal Život Anrija BrilaraTvrdi povez sa zaštitnim omotomMari-Anri Bel (franc. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal,[1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma.StendalStendhal.jpgStendalov portret, Johan Olaf ZodermarkPuno imeMari-Anri BelDatum rođenja23. januar 1783.Mesto rođenjaGrenobl, FrancuskaDatum smrti23. mart 1842. (59 god.)Mesto smrtiPariz, FrancuskaBiografija UrediStendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul. Većinu svojih dela je napisao u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi.Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir je jedan od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti.[4] S obzirom da je živeo u periodu romantizma, njegova realističarska dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „nekolicini srećnika“, misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „otkrili“ njegov talenat.Detinjstvo i mladost UrediIz njegove autobiografije Život Anrija Brilara se može saznati da je njegova majka umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „pobožani građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ljubaznog i zabavnog“. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija…Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava „grad svetlosti“ kao “blatnjav, bez planina”, grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonapartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog rimskog carstva, stvaranje Rajnske konfederacije.[5][6][7] U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „novu i pravu domovinu“ kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu, Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno.Kasniji život i smrt UrediOd 1831. godine ponovo je u Italiji. Opet je konzul u Čivitavekiji, malom gradiću blizu Rima. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, vraća se u Pariz 1841. godine pošto je prethodno ostao bez položaja, prilično bolestan. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer.Umro je u proleće 1842. godine. Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven.Dela UrediCrveno i crno (1830),Parmski kartuzijanski mananstir (1839)Rasprava o ljubaviLisjan LevenŽivot HajdnovIstorija slikarstva u ItalijiRim, Napulj, FirencaRasin i ŠekspirŽivot RosinijevNedovršena autobiografska dela UrediMemoari jednog egoiste (1892),Život Anrija Brilara (1890).5/19

Matica srpska, 1963. Knjiga sadrži dva romana: `Pod jesenjom zvezdom` i `Lutalica svira sa sordinom`. Dobro očuvano. Knut Hamsun je bio norveški pisac[1] i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1920. godine. Rođen je 1859. a umro je 1952. godine. Posle Ibzena, najpoznatiji je norveški književnik. Tridesetih godina dvadesetog veka bio je angažovan kao političar, promovišući desničarske ideje. Podržavao je nacističku filozofiju i norvešku kvislinšku vladu, zbog čega je bio osuđen na robiju. Dešavalo se da su mu čitaoci, nezadovoljni političkim idejama koje je izlagao u svojim delima, vraćali kupljene knjige. U književnim počecima pisao je romantičarskim stilom koji je naginjao ka modernoj književnosti. Njegovo prvo značajnije delo bilo je Misterije. Neki kritičari su ovo delo nazvali jevanđeljem modernizma, poredeći ga sa delima poput Tako je govorio Zaratustra. Delo je teško žanrovski definisati budući da se u njemu prepliću lirski i epski elementi uz dominantnu iracionalnost koja počiva na kritičkom odnosu prema građanskom društvu i njegovom nastojanju da se oslobodi stvaralačka ličnost. U vreme nastanka „misterija“ nastala su i dela Pan i Viktorija. Hamsun je u Viktoriji ispevao himnu ljubavi. Romani Pan i Viktorija su delovi trilogije u koju spada i roman Glad. Pan govori o čoveku koji na bolan način shvata kako stapanje čoveka sa prirodom više nije moguće. Hamsun prikazuje onaj deo ljudske istorije kada je „čovek postao bolesno čedo grada“. Bavio i dramom i poezijom, ali sa slabijim uspehom. Nikada se nije pokajao zbog svojih političkih uverenja, čak ni u autobiografiji Na zaraslim stazama. Bio je pionir psihološke literature sa tehnikama toka svesti i unutrašnjeg monologa, i uticao je na autore kao što su Tomas Man, Franc Kafka, Maksim Gorki, Stefan Cvajg, Henri Miler, Herman Hese, Džon Fante i Ernest Hemingvej.[2] Isak Baševis Singer je Hamsuna nazvao „ocem moderne škole književnosti u svakom njegovom aspektu – njegovoj subjektivnosti, fragmentarnosti, upotrebi flešbekova, njegovom lirizmu. Cela moderna škola fikcije u dvadesetom veku potiče od Hamsuna“.[3] Od 1916. godine, nekoliko Hamsunovih dela je adaptirano u filmove. Dana 4. avgusta 2009, otvoren je Centar Knut Hamsun u Hamaroju.[4] Mladi Hamsun se protivio realizmu i naturalizmu. On je tvrdio da glavni predmet modernističke književnosti treba da budu kompleksnosti ljudskog uma, da pisci treba da opisuju „šapat krvi i preklinjanje koštane srži“.[5] Hamsun se smatra „vođom neoromantističke pobune na prelazu iz 20. veka“, sa delima kao što su Glad (1890), Misterije (1892), Pan (1894) i Viktorija (1898).[6] Njegova kasnija dela — posebno njegovi „nordlandski romani“ — bila su pod uticajem norveškog novog realizma, prikazujući svakodnevni život u ruralnoj Norveškoj i često koristeći lokalni dijalekt, ironiju i humor.[7] Hamsun je objavio samo jednu zbirku poezije, Divlji hor, za koju je komponovalo muziku nekoliko kompozitora. Hamsun je imao snažne antiengleske stavove, i otvoreno je podržavao Adolfa Hitlera i nacističku ideologiju.[8][9] Zbog iskazane podrške nemačkoj okupaciji Norveške, posle rata je optužen za izdaju. Nije osuđivan, zbog, kako se smatralo, psiholoških problema i svoje starosti.[10][11] Rad i dela Prvi put je privukao pažnju 1890. godine romanom Glad. U poluautobiografskom delu opisao je pad mladog pisca u ludilo kao rezultat gladi i siromaštva. Ostala dela: Pan, Misterije, Avgust, Skitnice, Ruža, Po zaraslim stazama, Plodovi zemlje, Poslednje poglavlje, Nitkov iz skitničkog života, Krug se zatvara, Glas života, Žene na studencu, Viktorija, Urednik Lunge, Zavodnik i druge priče. Nefikcija 1889 Lars Oftedal. Udkast (Draft) (11 članaka, ranije objavljenih u Dagbladet) 1889 Fra det moderne Amerikas Aandsliv (Kulturni život Moderne Amerike) - predavanja i kritike 1903 I Æventyrland. Oplevet og drømt i Kaukasien (U zemlji čuda) - putopis 1918 Sproget i Fare (Jezik u opasnosti) - eseji Poezija 1878 Et Gjensyn (A Reunion) - epska poema (Objavljeno kao Knud Pedersen Hamsund) 1904 Det vilde Kor, poetry (Divlji hor) Drame 1895 Ved Rigets Port (Na kapiji Carstva) 1896 Livets Spil (Igra života) 1898 Aftenrøde. Slutningspil (Večernje crveno: Igre zaključivanja) 1902 Munken Vendt. Brigantine`s Saga I 1903 Dronning Tamara (kraljica Tamara) 1910 Livet i Vold (U stisku života) Kolekcije pripovedaka 1897 Siesta - kolekcija pripovedaka 1903 Kratskog - kolekcija pripovedaka Serije 1906 Under Høststjærnen. En Vandrers Fortælling (Pod jesenjom zvezdom) 1909 En Vandrer spiller med Sordin (Lutalica svira na prigušenim žicama/Vanderers) (2 sveske) (A Wanderer Plays on Muted Strings/Wanderers) (2 toma) Benoni i Roza 1908 Benoni 1908 Rosa: Af Student Parelius` Papirer (By Student Parelius` Papers) (Roza) Avtustova trilogija 1927 Landstrykere I (Wayfarers) (2 toma) 1930 August (2 toma) 1933 Men Livet lever (Put vodi dalje) (2 toma) Priče 1877 Den Gaadefulde. En kjærlighedshistorie fra Nordland (Milostivi. Ljubavna priča iz Nordlanda) (Objavljeno sa Kudom Pedersenom) 1878 Bjørger (Objavljeno sa Kudom Pedersenom) Romani 1890 Sult (Glad) 1892 Mysterier (Misterije) 1893 Redaktør Lynge (Urednik Linč) 1893 Ny Jord (Plitka zemlja) 1894 Pan (Pan) 1898 Victoria. En kjærlighedshistorie (Viktorija) 1904 Sværmere (Mothwise, 1921), (Sanjalice) 1905 Stridende Liv. Skildringer fra Vesten og Østen (Borba protiv života. Prikazi sa Zapada i Istoka) 1912 Den sidste Glæde (Osvrnite se na sreću) 1913 Børn av Tiden (Deca doba) 1915 Segelfoss By 1 (2 toma) (Sigelfos grad) 1917 Markens Grøde 2 toma (The Growth of the Soil) 1920 Konerne ved 2 toma (Žene na pumpi) 1923 Siste Kapitel (2 toma) (Poslednje poglavlje) 1936 Ringen sluttet (Prsten je zatvoren) 1949 Paa gjengrodde Stier (On Overgrown Paths) Dobitnik Nobelove nagrada, pisac Isak Baševis Singer preveo je neka od njegovih dela. Filmske i TV adaptacije Glavno među svim Hamsunovim delima prilagođenim filmu je Glad, film iz 1966. sa Perom Oskarsonom u glavnoj ulozi. Još uvek se smatra jednom od najboljih filmskih adaptacija svih Hamsunovih dela. Hamsunova dela su bila osnova za 25 filmova i adaptacija televizijskih mini serija, počevši od 1916. godine.[12] Knjiga Misterije bila je osnova istoimenog filma iz 1978. (holandske filmske kompanije Sigma pikčers),[13] reditelja Pola de Lusanea, u kojem su glumili Silvija Kristel, Rutger Hauer, Andrea Fereol i Rita Tušingem. Landstrykere (Putnici) je norveški film iz 1990. godine u režiji Ola Soluma. Telegrafista je norveški film iz 1993. u režiji Erika Gustavsona. Zasnovan je na romanu Sanjalice (Sværmere, takođe objavljen na engleskom kao Mothwise). Pan je bio osnova za četiri filma između 1922. i 1995. Najnoviju adaptaciju, istoimeni danski film, režirao je Hening Karlsen, koji je takođe režirao dansku, norvešku i švedsku koprodukciju filma Sult iz 1966. iz Hamsunovog romana istog imena. Remodernistički reditelj Džesi Ričards najavio je da se priprema za režiju adaptacije Hamsunove kratke priče Zov života.[14]

Simo Matavulj RomaniBakonja Fran BrneUskociTvrdi povez sa zaštitnim omotomСимо Матавуљ (Шибеник, 12. септембар 1852 — Београд, 20. фебруар 1908) био је српски писац из Далмације и први председник Удружења књижевника Србије. [1][2] Матавуљ припада епохи реализма а његова најпознатија дела су роман Бакоња фра Брне и приповетка Пилипенда.БиографијаСимо Матавуљ је рођен у Шибенику 12. септембра (31. августа по јулијанском календару) 1852. године. Био је један од петоро деце шибенског трговца Стевана Матавуља и Симеуне Матавуљ (рођене Трива). [3] У Шибенику је завршио основну школу на италијанском и српском језику, као и нижу гимназију. Затим одлази у манастир Крупу код свога стрица, игумана Серафима, али, изгубивши вољу за манастирским животом, одлази у задарску учитељску школу, коју завршава 1871. године. [4]До прелаза у Црну Гору, 1881, он је учитељ у разним далматинским селима и наставник Српске поморске закладне школе у Србини код Херцег Новог. У Црној Гори је био наставник гимназије, надзорник школа, уредник службених новина и наставник кнежеве деце. Путовао је у Милано и Париз као вођа једне групе црногорских младића који су одлазили на школовање. Том приликом је у Паризу остао неколико месеци. У Србију прелази 1887. године (најпре у Зајечар, а потом у Београд), где ради као наставник гимназије и чиновник пресбироа. У Црну Гору одлази још једанпут да би био учитељ кнежевима Данилу и Мирку, али се убрзо враћа у Србију.3/23

Knjaževac Narodna knjiga, 1982. Bibliotečki primerak, sa malim pečatom i delovodnim brojem, inače odlično očuvan, pitanje da li uopšte korišćen. Slobodan Rakitić (Vlasovo, kod Raške, 30. septembar 1940[1] — Beograd, 1. januar 2013[2]) bio je srpski pesnik, esejista i političar. Kao pesnik, bio je predstavnik poetske metafizike. Rakitić je bio predsednik Udruženja književnika Srbije i predsednik Srpske književne zadruge. Biografija Diplomirao je na Filološkom fakultegu u Beogradu. Uređivao je književne časopise Savremenik i Raška. Bio je član prve redakcije koja je pokrenula list Književna reč (1972). Od 1973. godine zaposlen je na Kolarčevom narodnom univerzitetu, kao urednik katedre za književnost i jezik. Slobodan Rakitić je bio opozicionar tadašnjoj vlasti. Poslanik na listi Srpskog pokreta obnove u prvoj višestranačkoj skupštini Srbije (1991—1992), narodni poslanik u Saveznoj skupštini SR Jugoslavije (1993—1994), predsednik Udruženja književnika Srbije od 1994. do kraja 2004. godine. Bio je predsednik i osnivač Saborne narodne stranke. Rakitić je misaoni lirski pesnik, sa izrazitim osećanjem za istoriju, kulturu i tradicionalne vrednosti. Njegova poezija, lirskointimistička, elegična, refleksivna i religiozna, nastoji pesnički da odgovori na večna pitanja života i smrti, položaja pojedinca i istorijskog, kolektivnog stradanja. Rakitićev pesnički govor izrazito je metafizički, plemenit - pretežno neosimbolistički. Njegove pesme tematsko-motivski i oblikovno korespondiraju sa starom bogoslužbenom književnošću. (M. K.) Preminuo je u Beogradu posle kratke i teške bolesti 1. januara 2013.[3] Sahranjen je 4. januara 2013. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[2] Pesme su mu prevođene na više jezika. Priznanja Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Zemlja na jeziku, 1974. Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Žudnja za jugom, 1981. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu Osnovna zemlja, 1988. Nagrada „Kondir Kosovke devojke”, 1994. Nagrada „Laza Kostić”, za sabrana dela, 1995. Dučićeva nagrada, za knjigu Izabrane i nove pesme, 1998. Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 1998. Oktobarska nagrada grada Beograda, za knjigu Tapije u plamenu, za 1990. Nagrada „Drainac”, za knjigu Tapije u plamenu, 1991. Nagrada „Pesničko uspenije”, 2002. Nagrada „Zmaj Ognjeni Vuk”, za knjigu Pesme, 2002. Nagrada „Stefan Prvovenčani”, 2006. Dela Knjige pesama Svetlosti rukopis (1967) Raški napevi (1968) Svet nam nije dom (1970, drugo dopunjeno izdanje 1979) Zemlja na jeziku (1973) Pesme o drvetu i o plodu (1978) Žudnja za jugom (1981) Potomak (1982) Osnovna zemlja (1988), dopunjeno izdanje 1989. i 1990) Tapije u plamenu (1990, drugo izdanje 1991) Duša i sprud (1994) Izabrane pesme (1998) Poezija romantizma jugoslovenskih naroda, zbornik (1978) Izabrana dela u pet knjiga(1994) Knjige eseja Od Itake do priviđenja (1985) Oblici i značenja (1994)

Petko Vojnić Purčar Prstenovani gavranoviTvrdi povezPetko Vojnić Purčar (Subotica, 16. februar 1939 – Petrovaradin, 7. jun 2017) bio je jugoslovenski i srpski pisac, novinar,[1] filmski scenarista i režiser velikog broja kratkih filmova.Pisao je poeziju, drame, pripovetke i romane. Drame su mu izvedene na pozornicama u Osijeku i Subotici. Dela su mu prevedena na više jezika.[2] Za svoj rad dobio je brojne nagrade, meću kojima je i prestižna NIN-ova nagrada 1997. za roman Dom sve dalji.[3]BiografijaPetko Vojnić Purčar rođen je kao Petar Vojnić Purčar 1939. godine u hrvatskoj porodici u Subotici, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju.Diplomirao je komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963, a u Parizu specijalizovao multimedijalnu režiju. Predavao je na Pedagoškoj akademiji u Subotici, a kasnije u Novom Sadu radio kao prosvetni savetnik. Od 1973. bio je urednik na Radio-televiziji Vojvodine, sve do 1991. godine kada je otišao u invalidsku penziju.[1] Poslednje godine života proveo je sa suprugom, pesnikinjom i esejistom Jasnom Melvinger u Petrovaradinu.[2]Purčar je bio urednik časopisa Rukovet i Klasja naših ravni iz Subotice. Od 1984. do 1986. bio predsednik Društva književnika Vojvodine. Bio je počasni član Matice srpske, član Hrvatskog društva pisaca, Hrvatskog P.E.N. centra i nekoliko hrvatskih udruženja u Vojvodini3/13

PEVAČ 1-2 Boško Petrović Nolit Beograd 1979 , Boško Petrović, autor romana `PEVAČ`, koji se nedavno pojavio u izdanju `Nolita`. Za sobom ima poduži spisateljski život, buran, darovit i nadasve stvaralački plodan. Najveći deo svog stvaralačkog veka Petrović je proveo u Novom Sadu na raznim uredničkim mestima u kulturi i književnosti. Napisao je mnoge poznate priče, eseje, pesme, pripovetke, romane. Istorijski roman `Pevač`, izazvao je veliku pažnju kritike i čitateljstva, bio je to povod da ovog značajnog književnika zamolimo za jedan popodnevni razgovor, koji je bio krajnje spontan i nadahnut. Pitali smo Boška Petrovića kako danas gleda na svoj književni opus, seća li se dilema, i ko je, možda, uticao na njegovu spisateljsku ličnost i opredeljenje? ■ Razume se da sam imao dilema, kao i svako ko piše. Ali dileme se prevazilaze samo pisanjem. Na opredeljenje da pišem uticali su mnogi, gotovo svi pisci koje sam čitao. Međutim, glavno opredeljenje jeste izvesna potreba da se čovek izrazi pišući. Ta potreba nije ništa neobična. Ona je ista kao i potreba da se čovek izrazi na neki drugi način, recimo u sportu, u nauci, u načinu života uopšte. Jer, svaki čovek ima potrebu da se izrazi na neki način. Pišete poeziju, prozu, esejistiku. Poslednje Vaše delo je roman `Pevač`, u kojem dominira istorijska tematika. Kako ste se odlučili da se vratite unazad za više od sto pedeset godina? ■ Ja sam se u `Pevaču` samo uslovno odlučio za istorijsku tematiku. Jer, iako je, računajući broj stranica, istorijski deo `Pevača` duži nego savremeni, noseći deo romana je, ipak, onaj koji pripada savremenom svetu. Naime, istorijski deo romana, i to se u knjizi izričito kaže, jeste prelomljen kroz savremenu svest početne ličnosti i završne ličnosti `Pevača`. Stoga, na neki način, i utiče na tu savremenu današnju ličnost. Tako je `Pevač` jedna drugačija romaneskna kompozicija nego što bi to bio samo savremeni roman, ili samo istorijski roman. PEVAČ je preplitanje istorijske savremene obimu, po formi, po tematici. Govori o činjenično-realiističkim momentima i situacijama. Pisac-pripovedač u njemu je stalno prisutan. Zašto? ■ PEVAČ je preplitanje istorije savremene svesti, to je njegov smisao i karakter. A činjenično realistični momenti koje pominjete, odnosno tokovi koji se u običnom sećanju ne javljaju tako izoštreni, to su upravo oni koje u knjigu unosi pripovedač, to jest pisac. U romanu se svaki čas taj pisac javlja i svaki čas kaže da je i on prisutan u priči. Onako kao što je u nekoj priči, koja se priča u društvu, uvek prisutan i sam pripovedač. On zna šta priča i trudi se da to bude što uverljivije. Na slušaocu, ili čitaocu je da u priču poveruje, ili ne. Ali, najvažnije je da li priča nešto kaže. tvrd povez, zaštitni omot format 13 x 19,5 cm , ćirilica, ukupno 1069 strana, posveta na naslovnoj strani , Stanje vrlo dobro K.D.S.

Onore de Balzak Rođaka Beta Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Biblioteka Mona Liza Izdavač Narodna knjiga Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1] Биографија Породица Оноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2] Детињство и рана младост Вендомски колеџ (гравира A. Queyroy) Портрет из 1820. године (Achille Devéria) Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2] О Балзаку Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2] Евелина Ханска Балзаков дом у улици Фортуне Портрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen) Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2] Друштвена ангажованост Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа. Стил писања Прва страна Балзаковог рукописа Беатриса Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3] Реализам Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Ликови Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3] Дела Иако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу. Људска комедија Неколико томова Балзакових дела из 1901. године Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6] Студије нарави Студије нарави разврстане су по темама у шест група: Призори из приватног живота (Чича Горио), Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије), Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс), Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија), Призори из војничког живота (Шуани), Призори из сеоског живота (Љиљан у долу). Филозофске студије Шагринска кожа Трагање за апсолутним Аналитичке студије Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака Референце Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 100. ISBN 86-331-2075-5. Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - 322 стр. ; 19 cm. - (Српска књижевна задруга ; коло 45, књ. 309) Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 1, A-Ćus / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1966 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:371-372. Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 5, P-Sjöström / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1969 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:377. Изгубљене илузије / Оноре де Балзак ; [превела с француског Јелисавета Марковић]. - 3. изд. - Београд : Просвета, 1976 (Београд : Београдски графички завод). - Превод дела: Illusions perdues. - Стр: VII-XXIII: Балзак и стварност / Мишел Битор. Bešić, Miloš (2020). Metodologija društvenih nauka. стр. 329. Литература Prometej ili Život Balzакоv / André Maurois ; [sa francuskog preveo Karlo Budor]. - Zagreb : Naprijed, 1969 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 699 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Veliki ljudi i njihova djela). - Prevod dela: Prométhée ou La vie Balzac. - Bibliografija: str. 656-[674].(COBISS) Balzak / Stefan Cvajg ; preveo s njemačkog originala Nika Milićević. - Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1959 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 403 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Gama ; 33). - Prevod dela: Balsac. - Balzakov život i djela: pregled: str. 391-400. - pp. 401-[404]: Pogovor redaktora / Rihard Fridental.(COBISS) Из страних књижевности. 1 / Исидора Секулић ; [приредили Миодраг Павловић, Живорад Стојковић]. - Нови Сад : Матица српска, 1962 (Нови Сад : Будућност). - 527 стр, [1] лист с ауторовом сликом ; 20 cm : слика аутора. - (Сабрана дела Исидоре Секулић ; књ. 7). - Напомене / Ж. С. [Живорад Стојковић]: стр. 517-525.(COBISS) Graditelji svijeta : Balzak - Dikens - Dostojevski / Stefan Cvajg ; preveli Isak Samokovlija i Miodrag Petrović. - Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1955 (Tuzla : Grafičar). - 156 str. - Prevod dela: Drei Meister.(COBISS) Figures et messages dans La Comédie humaine / Tahsin Yücel. - Tours : Mame, 1972. - 230 str. - (Univers sémiotiques)(COBISS) Романтични Балзак / Радивоје Константиновић. - Предговор. - У: Луј Ламбер / Оноре де Балзак. - Београд : Српска књижевна задруга, - (Српска књижевна задруга ; коло 92, књ. 609). 1999. ISBN 978-86-379-0687-2.. - Стр. VII-XV.(COBISS) Од Стендала до Бекета : огледи о француском роману / Иван Димић. - Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1991 ([Нови Сад : Добра вест]). - 303 стр. - Библиографска белешка: стр. 301-302. - Садржај: Уводна белешка: радознали читалац (7—11). - I део (13—79): Стендал - сто година испред своје епохе (15—25); Балзакова нежнија страна (Евгенија Гранде) (26—33); Срећа у читању: обиље и моћ (Дима)--- (34—39); ---Нежност и хумор (Доде) (40—44); Иго - продор у тајне приповедања (45—47); Случај Сименон (48—53); Мартен ди Гар: загонетна прозирност (54—63); Интелектуална струјања : Бергсон (64—71); Поводом поетике Жила Ромена (72—79). - II део (81—299): Најдубља промена: Прустово приповедање (83—102); Смисао неких средишњих структура у `Трагању` (103—115); Прве речи Камијевог `Странца` (116—132); Камијево духовно клатно (133—145); Мишел Битор и нови роман (146—159); Психологија и време у Биторовом трагању (160—177); Маргерита Дирас: иза привида равнодушности (178—184); Натали Сарот: распад лика--- (185—199); ---Поглед и време (200—216); Ален Роб-Грије: емоција и ментални реализам (217—233); Клод Симон: фрагментарност света и трагање за обликом (234—253); ---Чаролија приповедања (254—280); Бекетов `Молоа` или загонетка непрекидног говора (281—299). Библиографска белешка (301—302).(COBISS) Le théatre de Honoré de Balzac : d`après des documents nouveaux et inédits / Douchan Z. Milatchitch. - Paris : Librairie Hachette, 1930. - 432 str.(COBISS) Посесивне категорије и конструкције у француском језику : (докторска дисертација) / Вера Д. Роглић. - Београд : [с.н.], 1990. - 228 листова.

ONORE DE BALZAK ROĐAKA BETA Tvrdi povez Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1] Биографија Породица Оноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2] Детињство и рана младост Вендомски колеџ (гравира A. Queyroy) Портрет из 1820. године (Achille Devéria) Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2] О Балзаку Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2] Евелина Ханска Балзаков дом у улици Фортуне Портрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen) Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2] Друштвена ангажованост Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа. Стил писања Прва страна Балзаковог рукописа Беатриса Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3] Реализам Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Ликови Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3] Дела Иако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу. Људска комедија Неколико томова Балзакових дела из 1901. године Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6] Студије нарави Студије нарави разврстане су по темама у шест група: Призори из приватног живота (Чича Горио), Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије), Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс), Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија), Призори из војничког живота (Шуани), Призори из сеоског живота (Љиљан у долу). Филозофске студије Шагринска кожа Трагање за апсолутним Аналитичке студије Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака Референце Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 100. ISBN 86-331-2075-5. Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - 322 стр. ; 19 cm. - (Српска књижевна задруга ; коло 45, књ. 309) Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 1, A-Ćus / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1966 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:371-372. Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 5, P-Sjöström / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1969 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:377. Изгубљене илузије / Оноре де Балзак ; [превела с француског Јелисавета Марковић]. - 3. изд. - Београд : Просвета, 1976 (Београд : Београдски графички завод). - Превод дела: Illusions perdues. - Стр: VII-XXIII: Балзак и стварност / Мишел Битор. Bešić, Miloš (2020). Metodologija društvenih nauka. стр. 329. Литература Prometej ili Život Balzакоv / André Maurois ; [sa francuskog preveo Karlo Budor]. - Zagreb : Naprijed, 1969 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 699 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Veliki ljudi i njihova djela). - Prevod dela: Prométhée ou La vie Balzac. - Bibliografija: str. 656-[674].(COBISS) Balzak / Stefan Cvajg ; preveo s njemačkog originala Nika Milićević. - Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1959 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 403 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Gama ; 33). - Prevod dela: Balsac. - Balzakov život i djela: pregled: str. 391-400. - pp. 401-[404]: Pogovor redaktora / Rihard Fridental.(COBISS) Из страних књижевности. 1 / Исидора Секулић ; [приредили Миодраг Павловић, Живорад Стојковић]. - Нови Сад : Матица српска, 1962 (Нови Сад : Будућност). - 527 стр, [1] лист с ауторовом сликом ; 20 cm : слика аутора. - (Сабрана дела Исидоре Секулић ; књ. 7). - Напомене / Ж. С. [Живорад Стојковић]: стр. 517-525.(COBISS) Graditelji svijeta : Balzak - Dikens - Dostojevski / Stefan Cvajg ; preveli Isak Samokovlija i Miodrag Petrović. - Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1955 (Tuzla : Grafičar). - 156 str. - Prevod dela: Drei Meister.(COBISS) Figures et messages dans La Comédie humaine / Tahsin Yücel. - Tours : Mame, 1972. - 230 str. - (Univers sémiotiques)(COBISS) Романтични Балзак / Радивоје Константиновић. - Предговор. - У: Луј Ламбер / Оноре де Балзак. - Београд : Српска књижевна задруга, - (Српска књижевна задруга ; коло 92, књ. 609). 1999. ISBN 978-86-379-0687-2.. - Стр. VII-XV.(COBISS) Од Стендала до Бекета : огледи о француском роману / Иван Димић. - Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1991 ([Нови Сад : Добра вест]). - 303 стр. - Библиографска белешка: стр. 301-302. - Садржај: Уводна белешка: радознали читалац (7—11). - I део (13—79): Стендал - сто година испред своје епохе (15—25); Балзакова нежнија страна (Евгенија Гранде) (26—33); Срећа у читању: обиље и моћ (Дима)--- (34—39); ---Нежност и хумор (Доде) (40—44); Иго - продор у тајне приповедања (45—47); Случај Сименон (48—53); Мартен ди Гар: загонетна прозирност (54—63); Интелектуална струјања : Бергсон (64—71); Поводом поетике Жила Ромена (72—79). - II део (81—299): Најдубља промена: Прустово приповедање (83—102); Смисао неких средишњих структура у `Трагању` (103—115); Прве речи Камијевог `Странца` (116—132); Камијево духовно клатно (133—145); Мишел Битор и нови роман (146—159); Психологија и време у Биторовом трагању (160—177); Маргерита Дирас: иза привида равнодушности (178—184); Натали Сарот: распад лика--- (185—199); ---Поглед и време (200—216); Ален Роб-Грије: емоција и ментални реализам (217—233); Клод Симон: фрагментарност света и трагање за обликом (234—253); ---Чаролија приповедања (254—280); Бекетов `Молоа` или загонетка непрекидног говора (281—299). Библиографска белешка (301—302).(COBISS) Le théatre de Honoré de Balzac : d`après des documents nouveaux et inédits / Douchan Z. Milatchitch. - Paris : Librairie Hachette, 1930. - 432 str.(COBISS) Посесивне категорије и конструкције у француском језику : (докторска дисертација) / Вера Д. Роглић. - Београд : [с.н.], 1990. - 228 листова.

PECAROŠ KAMENJA: Bertolt Breht Naslov Pecaroš kamenja : pesme, proza, eseji : 1933-1956 / Bertolt Breht ; priredio Srdan Bogosavljević ; preveli Olivera Durbaba, Aleksandra Bajazetov i Srdan Bogosavljević Jedinstveni naslov Gesammelte Werke. scc Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1996 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1996 (Novi Sad : Art print) Fizički opis 195 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 = Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 = Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 = Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 Durbaba, Olivera, 1967- = Durbaba, Olivera, 1967- Bajazetov-Vučen, Aleksandra, 1969- = Bajazetov-Vučen, Aleksandra, 1969- Zbirka Biblioteka BIS. Džepna knjiga ; knj. 38 ISBN 86-7047-239-2 (broš.) Napomene Str. 186-193: Pogovor / Srdan Bogosavljević Prevod dela: Gesammelte Werke Beleška o autoru: str. 184-187 Dobro očuvana knjiga.

Radnja ovog romana koji je Stendalu doneo svetsku slavu, smeštena je u vreme Burbonske restauracije dvadesetih godina 21 veka, posle Napoleonovog poraza i proterivanja. Roman prati život Žilijena Sorela, zgodnog, mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje koji želi da nađe sebi značajno mesto u društvu. Vođen Napoleonovim idejama želi da postigne vrtoglav i brz uspeh, ali društvene prilike su se promenile i Napoleonove ideje mu ne pomažu u tome. Žilijen će zatim svoj put ka uspehu pokušati da nađe zavodeći srca vladajućih žena. Da li će u tome uspeti? Kroz priču o Sorelu, Stendal na satiričan način oslikava i francusko društvo iz doba Burbonske restauracije, prožeto korupcijom, pohlepom i dosadom. Mari-Anri Bel (franc. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal,[1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma. Stendal Stendhal.jpg Stendalov portret, Johan Olaf Zodermark Puno ime Mari-Anri Bel Datum rođenja 23. januar 1783. Mesto rođenja Grenobl, Francuska Datum smrti 23. mart 1842. (59 god.) Mesto smrti Pariz, Francuska Biografija Uredi Stendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul. Većinu svojih dela je napisao u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi. Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir je jedan od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti.[4] S obzirom da je živeo u periodu romantizma, njegova realističarska dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „nekolicini srećnika“, misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „otkrili“ njegov talenat. Detinjstvo i mladost Uredi Iz njegove autobiografije Život Anrija Brilara se može saznati da je njegova majka umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „pobožani građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ljubaznog i zabavnog“. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija… Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava „grad svetlosti“ kao “blatnjav, bez planina”, grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonapartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog rimskog carstva, stvaranje Rajnske konfederacije.[5][6][7] U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“ Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „novu i pravu domovinu“ kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu, Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno. Kasniji život i smrt Uredi Od 1831. godine ponovo je u Italiji. Opet je konzul u Čivitavekiji, malom gradiću blizu Rima. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, vraća se u Pariz 1841. godine pošto je prethodno ostao bez položaja, prilično bolestan. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer. Umro je u proleće 1842. godine. Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven. Dela Uredi Crveno i crno (1830), Parmski kartuzijanski mananstir (1839) Rasprava o ljubavi Lisjan Leven Život Hajdnov Istorija slikarstva u Italiji Rim, Napulj, Firenca Rasin i Šekspir Život Rosinijev Nedovršena autobiografska dela Uredi Memoari jednog egoiste (1892), Život Anrija Brilara (1890).

Ptice umiru pjevajući 1-2 - Colleen Mc Cullough Znanje, Zagreb, 1986 439, 419 str. tvrdi povez stanje: dobro S.S.S. Hit biblioteka Colleen McCullough osvojila je svojom australskom epopejom milijune čitatelja. Ova ljubavno-obiteljska saga najvećim se dijelom događa na Novom Zelandu te na australskim visoravnima, u prekrasnim, iako surovim i okrutnim predjelima, na bogatoj farmi s nepreglednim stadima merino ovaca. To je Drogheda, mjesto na kojem se isprepliću sudbine nekoliko generacija likova više ili manje povezanih s obitelji Cleary koja krvavo radi i održava farmu pa i kad vremenske nepogode prijete potpunim uništenjem. Radnja romana obuhvaća više od pola stoljeća (1915. - 1969.), a sve natkriljuje prekrasna ljubavna priča o Meggie, jedinoj kćeri u djecom bogatoj obitelji, i katoličkom svećeniku Ralphu de Bricassartu. Ljubav je to nezamisliva i nedopustiva, ljubav koja u trenutku pobjeđuje dužnost, savjest i ljubav prema Bogu. No sve su velike ljubavi tragične, poput sudbine ptice koja najljepšu pjesmu plaća vlastitim životom. Jer ono najbolje što postoji može se dobiti samo po cijenu vlastite boli. `Očaravajuće pripovijedanje… jednostavno neponovljivo.` Chicago Tribune `Nezaboravan klasik koji iznova oduševljava naraštaje čitatelja.` New York Times O autoru Colleen McCullough, australska spisateljica, rođena je 1937. godine u Novom Južnom Walesu u Australiji. Otac joj je bio irskog podrijetla, a majka Novozelanđanka, Maorkinja. Prije svog visokog obrazovanja, radila je kao učiteljica, knjižničarka i novinarka. Upisala je medicinu, ali zbog preosjetljivosti kože morala je napustiti svoje snove da postane liječnica. Posvetila se zatim neuroznanosti i radila u bolnici Royal North Shore u Sydneyu. Godine 1963. preselila se u Ujedinjeno Kraljevstvo, a zatim je deset godina istraživala i predavala na Odjelu za neurologiju Medicinskog fakulteta Yale u SAD-u. Njezina spisateljska karijera započela je objavljivanjem romana Tim, a zatim, 1977. slijede Ptice umiru pjevajući (The Thorn Birds) koje su joj donijele svjetsku slavu. Objavila je još petnaestak knjiga. Napustila je svoju medicinsko-znanstvenu karijeru i nastanila se u osami na otoku Norfolku na južnom Pacifiku gdje je i umrla 2015. godine. The Thorn Birds, Ptice umiru pevajući, Kolin Mekalou S.S.S.

Odlicno ocuvana G7 Dušan Đurović (Danilovgrad, 27. mart 1901[1] — 11. avgust 1993)[2] bio je bosanskohercegovački, crnogorski i jugoslovenski pripovedač.[3] U Danilovgradu je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Ivangradu, Nikšiću i Podgorici, gde je i maturirao. Studirao je i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U početku je kao profesor radio u Danilovgradu, a 1929. godine odlazi u Sarajevo gde radi kao profesor Učiteljske škole, a nakon tri godine i Prve gimnazije gde ostaje do početka rata, 1941. godine.[4][1] Nakon rata, vraća se u Sarajevo gde do penzije radi kao viši bibliotekar u Narodnoj biblioteci BiH.[1] Bio je član Sveslovenskog komiteta u Sarajevu, član Saveta za kulturu BiH, a pre rata bio je član P.E.N. kluba u Beogradu. Đurović se javio u literaturi 1929. godine i od tada je njegovo ime često prisutno u sarajevskim i crnogorskim književnim časopisima i novinama od Politike do Oslobođenja, od Srpskog književnog glasnika i Pregleda do Života. Naročito je zapažena njegova saradnja u književnom podlistu beogradske Politike, u kojoj objavljuje kratke, feljtonske priče. Objavljivao je ponekad članke i eseje iz kulture i književnosti, ali mu je glavni i osnovni rad bio zasnovan na pripovetki i romanu. Njegova dela prevođena su na nekoliko jezika. Neko vreme je uređivao Malu biblioteku, koju je izdavala Svetlost. Za dopisnog člana ANUBiH izabran je 1969. godine.[5] Umro je 1993. godine. Nagrada za književnost SANU Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1954. godine za delo Ždrijelo Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1956. godine za delo Zvezda nad planinom Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1959. godine za dela Pitoma loza i Priče o ženi Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1965. godine za delo Ognjevi Orden rada II reda Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima Plaketa grada Sarajeva Nagrada sarajevskog Društva prijatelja umetnosti Cvijeta Zuzorić

Radnja ovog romana koji je Stendalu doneo svetsku slavu, smeštena je u vreme Burbonske restauracije dvadesetih godina 21 veka, posle Napoleonovog poraza i proterivanja. Roman prati život Žilijena Sorela, zgodnog, mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje koji želi da nađe sebi značajno mesto u društvu. Vođen Napoleonovim idejama želi da postigne vrtoglav i brz uspeh, ali društvene prilike su se promenile i Napoleonove ideje mu ne pomažu u tome. Žilijen će zatim svoj put ka uspehu pokušati da nađe zavodeći srca vladajućih žena. Da li će u tome uspeti?Kroz priču o Sorelu, Stendal na satiričan način oslikava i francusko društvo iz doba Burbonske restauracije, prožeto korupcijom, pohlepom i dosadom.Mari-Anri Bel (franc. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal, [1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma.StendalStendhal. jpgStendalov portret, Johan Olaf ZodermarkPuno imeMari-Anri BelDatum rođenja23. januar 1783.Mesto rođenjaGrenobl, FrancuskaDatum smrti23. mart 1842.   (59 god. )Mesto smrtiPariz, FrancuskaBiografija UrediStendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul. Većinu svojih dela je napisao u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi.Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir je jedan od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti. [4] S obzirom da je živeo u periodu romantizma, njegova realističarska dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „ nekolicini srećnika“ , misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „ otkrili“ njegov talenat.Detinjstvo i mladost UrediIz njegove autobiografije Život Anrija Brilara se može saznati da je njegova majka umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „ pobožani građanin koji je mislio samo na zaradu“ . Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ ljubaznog i zabavnog“ . Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija…Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava „ grad svetlosti“ kao “ blatnjav, bez planina” , grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „ da piše komedije“ . Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonapartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog rimskog carstva, stvaranje Rajnske konfederacije. [5][6][7] U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom „ bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti. “Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „ Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „ novu i pravu domovinu“ kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu, Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno.5/26

Autor - osoba Vegel, Laslo Naslov Odricanje i opstajanje / Laslo Vegel ; preveli s mađarskog Mirko Gotesman, Radoslav Mirosavljev, Arpad Vicko ; pogovor Nikola Milošević ; [korice Milorad Grujić] Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1987 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 140 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Gotesman, Mirko Mirosavljev, Radoslav Vicko, Arpad Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Grujić, Milorad Zbirka Edicija Novi Sad ; knj. 72 Kolekcija Semafor ; 2 Napomene Prevod dela: Lemondás és megmavadás Izv. oblik autorovog imena: Végel László Tiraž 1000 Proza Lasla Vegela: str. 135-140 Rezime na engl. jeziku. Laslo Vegel (1941), novosadski romansijer, dramski pisac, esejista, pozorišni kritičar. Vegel je autor koga kritičari ubrajaju među najvažnije pisce savremene mađarske i srpske književnosti. Jednom prilikom izjavio je: „Pišem na mađarskom jeziku i, naravno, pripadam mađarskoj književnosti. Moje životno iskustvo, ceo moj život i prozni svet vezuje me za nekadašnju Jugoslaviju, danas za Srbiju, Vojvodinu odnosnoNovi Sad. I srpski i hrvatski kritičari koji su pisali o meni uvažili su moju kompleksnu situaciju i niko nije pisao o meni kao o stranom književniku. Ni ja se ne osećam u srpskoj književnosti i kulturi kao stranac. Ali, to ne znači da je ta kompleksna situacija neka ’multikulturna idila’, ponekad osećam da sam na ničijoj zemlji, a ponekad kao da nosim dva tereta na leđima.”Najvažnije knjige Lasla Vegela su: „Memoari jednog makroa” (roman, 1967), „Dupla ekspozicija” (roman, 1983), „Pareneza” (roman, 1987), „Vitgenštajnov razboj” (knjiga eseja, 1993; Regionalna Pulicerova nagrada Mađarske), „Exterritorium” (roman, 2002), „Judita i druge drame” (knjiga drama, 2005). Romani i eseji Lasla Vegela prevedeni su na više evropskih jezika. Laslo Vegel (mađ. Végel László; Srbobran, 1. februar 1941) je romansijer, esejista, dramski pisac i pozorišni kritičar. Piše na maternjem mađarskom jeziku i, po rečima kritike, podjednako pripada i srpskoj i mađarskoj književnosti. U Budimpešti je 2009. dobio najviše mađarsko priznanje za stvaralaštvo Nagradu Lajoš Košut. Njegova najznačajnija dela su romani Memoari jednog makroa (1967), Dupla ekspozicija (1983), Pareneza (1987), Velika istočno-srednjo-evropska Gozba stupa u Pikarski roman (1996) i Exterritorium (2002), zatim knjiga eseja Vitgenštajnov razboj (1993) i dramskih dela Judita i druge drame (2005). Za Vitgenštajnov razboj dobio je Regionalnu Pulicerovu nagradu Mađarske. Njegova dela su prevođena na više evropskih jezika . Zajedno sa švedskom književnicom Osom Lind otvorio je 55. Međunarodni sajam knjiga u Beogradu 25. oktobra 2010. godine MG111

CRVENI ODRED 2: Džejms Paterson i Maršal Karp Naslov Crveni odred. 2 / Džejms Paterson i Maršal Karp ; s engleskog preveo Boban Jakovljević Jedinstveni naslov NYPD Red. 2. srpski jezik Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2016 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Evro book, 2016 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 326 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Jakovljević, Boban Zbirka Edicija Savremena svetska proza / [Evro book, Beograd] ; knj. br. 324 NYPD novi serijal ISBN 978-86-505-2772-6 (broš.) Napomene Prevod dela: NYPD Red. 2 / James Patterson and Marshall Karp Tiraž 2.000 Beleška o autorima: str. [329] Napomene uz tekst. Najuzbudljiviji grad u Americi iznedrio je najkontraverznijeg ubicu koji se upustio u nemoguću misiju. Zločinci koji su prošli nekažnjen padaju jedan za drugim u Njujorku, ali ne pre no što ih njihov krvnik ne prisili da pred kamerom priznaju svoja zlodela. Poznat ko zaštitnik bogatih i slavnih, elitni odred Njujorške policije je za istragu izabrao najbolje među najboljima: Zaka Džordana i Kajli Makdonald. Mesto najnovijeg zločina: Central park; vreme: rano jesenje jutro. Vrteška s drvenim konjićima vrti se u ranojutarnjoj sumaglici, za jednog konjića privezana je iskasapljena žena u HTZ odelu. Žrtva je uticajna pripadnica njujorškog visokog društva, šef kampanje kandidatkinje za gradonačelnika Velike jabuke. Prvi čovek Njujorka, uplašen za ishod izbora do kojih je ostalo samo nedelju dana, postavlja ultimatum Crvenom odredu. Odlično očuvana knjiga. ps

Autor: Erik Van Lustbader Izdavač: Dečje novine Broj strana: 683 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Moć i gresi, počinjeni da bi se do nje došlo, glavna su tema spektakularnog romana Erika van Lustbadera `Francuski poljubac`, koji vodi čitaoca na opasno mesto gde bespoštednu bitku vode dobro i zlo - u ljudsku dušu. `Francuskim poljubcem` Erik van Lustbader je duboko posegnuo u izvor svoje mašte da bi stvorio roman pun akcije i erotike, istočnjačke filozofije i zapleta, čudesnih likova zbog kojih su i sva prethodna piščeva dela bila bestseleri. `Svi duhovi nestaju u zoru. O tome je Teri Hej razmišljao dok je prelazio srednjovekovni trg u starom gradiću Turet Sir Lu. Vozio je kao poludeo svoj iznajmljeni Opel zavojitim putem od Nice, šiban olujom koja je donela sive oblake sa Sredozemnog mora...` Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Zaštitne korice iskrzane pri vrhovima, na dva mesta zacepljene dužinom od 1-2 cm, zacepljene na prednjoj strani ojačano lepljivom trakom sa unutrašnje strane. Unutrašnjost u odličnom stanju.

KARL MAJ DUH LJANA ESTEKADA Tvrdi povez Edicija Plava ptica Карл Фридрих Мај (нем. Karl May; Хоенштајн-Ернстал, 25. фебруара 1842 — Радебојл, 30. марта 1912) је био немачки књижевник.[1] Његове књиге су превођене на тридесетак језика и објављиване у рекордним тиражима, најпознатије су „На далеком западу”, „Ловци на медведе”, „Кроз пустињу”, „Винету”, „У царству сребрнога лава”, „Благо у сребрном језеру” и „У Балканским гудурама”.[2] Према његовим делима снимљени су многи филмови и телевизијске серије, као и написани многи стрипови. Мај је написао седамдесет и три романа укупне дебљине два и по метра. Укупни тираж његових књига прелази сто милиона примерака.[3] Биографија Рођен је 1842. у Хоенштајн-Ернсталу као пето од четрнаесторо деце.[4] Отац је често остајао без посла, у породици је владала беда. Мај је био добар ђак, у четрнаестој години му је један принц дао стипендију да се школује у учитељској школи у Валденбургу. Након две године је био избачен из школе због крађе шест свећа. Могао је наставити школовање у Плауену, али и тамо га је човек код којег је становао тужио управи школе да наговара његову супругу на неморал након чега више није могао наставити школовање. Осуђен је на шест година затвора када је украо сат једном ученику. Није могао наћи посао након изласка из затвора, па је покушао живети од мањих крађа и превара, прву књигу је написао у затвору. У Америку, о којој је толико писао, је отишао тек пред крај живота. Преминуо је 30. марта 1912. у Радебојлу.[4] Дела Главни ликови књига чија се радња одвија на далеком западу су Олд Шетерхенд и Апач Винету. Најважнија дела тог циклуса су: „Винету” „Олд Шурехенд” „Благо у Сребрном Језеру” „Ђаво и Јуда” „Божије Рођење” „Син Ловца на медведе” Главни јунаци књига чија се радња одвијала на блиском истоку су Кара бен Немзи (Олд Шетерхенд из циклуса књига о дивљем западу) и његов пријатељ Хаџи Халеф Омар. Књиге из овог „Арапског циклуса” су: „Кроз пустињу” „Кроз дивљи Курдистан” „Од Багдада до Стамбола” „У Балканским гудурама” „Кроз земљу Арбанаса” „Жути харамбаша” У трећи циклус спадају дела: „Лав крваве освете” „У лађама Вавилона” „Тврђава у планинама” „У крају сребрног лава” „Скамењена молитва”

KARL MAJ SIN LOVCA NA MEDVEDE Tvrdi povez Edicija Plava ptica Карл Фридрих Мај (нем. Karl May; Хоенштајн-Ернстал, 25. фебруара 1842 — Радебојл, 30. марта 1912) је био немачки књижевник.[1] Његове књиге су превођене на тридесетак језика и објављиване у рекордним тиражима, најпознатије су „На далеком западу”, „Ловци на медведе”, „Кроз пустињу”, „Винету”, „У царству сребрнога лава”, „Благо у сребрном језеру” и „У Балканским гудурама”.[2] Према његовим делима снимљени су многи филмови и телевизијске серије, као и написани многи стрипови. Мај је написао седамдесет и три романа укупне дебљине два и по метра. Укупни тираж његових књига прелази сто милиона примерака.[3] Биографија Рођен је 1842. у Хоенштајн-Ернсталу као пето од четрнаесторо деце.[4] Отац је често остајао без посла, у породици је владала беда. Мај је био добар ђак, у четрнаестој години му је један принц дао стипендију да се школује у учитељској школи у Валденбургу. Након две године је био избачен из школе због крађе шест свећа. Могао је наставити школовање у Плауену, али и тамо га је човек код којег је становао тужио управи школе да наговара његову супругу на неморал након чега више није могао наставити школовање. Осуђен је на шест година затвора када је украо сат једном ученику. Није могао наћи посао након изласка из затвора, па је покушао живети од мањих крађа и превара, прву књигу је написао у затвору. У Америку, о којој је толико писао, је отишао тек пред крај живота. Преминуо је 30. марта 1912. у Радебојлу.[4] Дела Главни ликови књига чија се радња одвија на далеком западу су Олд Шетерхенд и Апач Винету. Најважнија дела тог циклуса су: „Винету” „Олд Шурехенд” „Благо у Сребрном Језеру” „Ђаво и Јуда” „Божије Рођење” „Син Ловца на медведе” Главни јунаци књига чија се радња одвијала на блиском истоку су Кара бен Немзи (Олд Шетерхенд из циклуса књига о дивљем западу) и његов пријатељ Хаџи Халеф Омар. Књиге из овог „Арапског циклуса” су: „Кроз пустињу” „Кроз дивљи Курдистан” „Од Багдада до Стамбола” „У Балканским гудурама” „Кроз земљу Арбанаса” „Жути харамбаша” У трећи циклус спадају дела: „Лав крваве освете” „У лађама Вавилона” „Тврђава у планинама” „У крају сребрног лава” „Скамењена молитва”

Dobrica Ćosić Vreme smrti 4Tvrdi povez sa zaštitnim omotomДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/6

Dobrica Ćosić Daleko je sunceTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Prosveta BeogradДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . [4][5]У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/7

Dobrica Ćosić Far aa is the sunTvrdi povezДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . [4][5]У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/7

Dobrica Ćosić Vreme smrti 4Tvrdi povezДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . [4][5]У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/7