KONAC DELA - DŽON GOLSVORDI Izdavač: PROSVETA BEOGRAD Izdanje: 1964 Edicija: VELIKI ROMANI Povez: TVRDI Strana: 826 STR. Stanje dobro L.1. POL. 2

MAKSIM GORKI DELA Knjiga XIII Tvrdi povez Oštećenje na gornjem delu prednje korice Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

LOT 1- 9 1. S PARTIZANIMA -Vladimir Nazor 2. PRIČE O MALIM BORCIMA - Aleksa Milić 3. NA POZORNICI 4. CICIBAN - Oton Župančić 5. BRATIMLJENJE 6. PARTIZANSKE PRIČE France Bevk 7. PRIČE IZ DEČJE SOBE - Elinor Fadžen 8. IZ KNJIZEVNIH DELA MAKEDONSKIH PISACA 9. O KNJIZEVNOSTI I UMETNOSTI - Katl Marks , Fridrih Engels L. 1. O. 5. ŠAH

Slobodan Marković : TAMNI BANKET , Matica srpska 1970, str. 68. Poezija. Očuvanost 4-. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

IZDAVAČ :VEGA MEDIA EDICIJA: NOBELOVCI POVEZ: TVRDOKORIČENO SA OMOTOM PISMO:LATINICA BROJ STRANICA:442 + 316 DIMENZIJE: 20,5 x 13,5 cm Odlično očuvane knjige,bez oštećenja,za spoljašnju očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjiga rado ću vam odgovoriti ! Nobelova nagrada za knjizevnost 1937.Di Gar svojim brilijantnim delom nastavlja veliku tradiciju istorijskih romana Stendala i Tolstoja. Suprotstavljajuci razlicite karaktere brace Zaka i Antoana Tiboa, pisac se bavi problemom pojedinca u procepu izmedju licnih uverenja i velike istorijske nesrece I svetskog rata.

Graham Greene / Grejam Grin : SVRŠETAK LJUBAVNE PRIČE , Zagreb : Hrvatsko književno društvo Sv. Ćirila i Metoda, 1971, str.234 Džepna knjiga / Hrvatsko književno društvo Sv. Ćirila i Metoda Prijevod djela: The end of the affair. Str. 231-234: Pogovor / Branko Černicki. Klasifikacijska oznaka Engleska književnost. Romani Jezik hrvatski Očuvanost 3; ima posvetu. Henri Grejam Grin (2. oktobar 1904—3. april 1991), poznatiji pod pseudonimom Grejam Grin, bio je engleski romanopisac, za koga su mnogi smatrali da je jedan od najvećih Engleskih pisaca 20. veka,[1][2] a Džon Irving ga je pohvalio, pre Grinove smrti, kao „najuspešnijeg živog romanopisca na engleskom jeziku“.[3] Mešavinom kritičkog priznanja i široke popularnosti, Grin je rano u životu stekao reputaciju značajnog pisca, kako ozbiljnih katoličkih romana, tako i trilera (ili „zabava“, kako ih je on nazivao). Ušao je u uži izbor za Nobelovu nagradu za književnost 1966. i 1967. godine.[4][5] Tokom 67 godina karijere, tokom kojih je napisao preko dvadeset pet romana, istraživao je ambivaletne moralne i političke probleme modernog sveta, često iz katoličke perspektive. Iako se Grin snažno protivio tome što su ga opisivali kao katoličkog pisca, umesto kao pisca koji je prosto katolik, katoličke religijske teme su koren mnogih njegovih dela, a pogotovo u njegova četiri glavna „katolička” romana: Brajtonska stena, Moć i slava, Suština stvari i Kraj jedne ljubavne priče,[6] koja se posmatraju kao „zlatni standard” katoličkih romana.[7] Nekoliko dela, kao što su Poverljivi agent, Mirni Amerikanac, Naš čovek u Havani, Ljudski faktor i scenario za Trećeg čoveka, takođe pokazuju Grinovo strastveno interesovanje za delatnost i intrige internacionalne politike i špijunaže.

ONORE DE BALZAK ROĐAKA BETA Tvrdi povez Prelomljena prednja korica Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1] Биографија Породица Оноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2] Детињство и рана младост Вендомски колеџ (гравира A. Queyroy) Портрет из 1820. године (Achille Devéria) Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2] О Балзаку Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2] Евелина Ханска Балзаков дом у улици Фортуне Портрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen) Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2] Друштвена ангажованост Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа. Стил писања Прва страна Балзаковог рукописа Беатриса Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3] Реализам Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Ликови Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3] Дела Иако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу. Људска комедија Неколико томова Балзакових дела из 1901. године Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6] Студије нарави Студије нарави разврстане су по темама у шест група: Призори из приватног живота (Чича Горио), Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије), Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс), Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија), Призори из војничког живота (Шуани), Призори из сеоског живота (Љиљан у долу). Филозофске студије Шагринска кожа Трагање за апсолутним Аналитичке студије Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака Референце Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 100. ISBN 86-331-2075-5. Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - 322 стр. ; 19 cm. - (Српска књижевна задруга ; коло 45, књ. 309) Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 1, A-Ćus / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1966 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:371-372. Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 5, P-Sjöström / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1969 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:377. Изгубљене илузије / Оноре де Балзак ; [превела с француског Јелисавета Марковић]. - 3. изд. - Београд : Просвета, 1976 (Београд : Београдски графички завод). - Превод дела: Illusions perdues. - Стр: VII-XXIII: Балзак и стварност / Мишел Битор. Bešić, Miloš (2020). Metodologija društvenih nauka. стр. 329. Литература Prometej ili Život Balzакоv / André Maurois ; [sa francuskog preveo Karlo Budor]. - Zagreb : Naprijed, 1969 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 699 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Veliki ljudi i njihova djela). - Prevod dela: Prométhée ou La vie Balzac. - Bibliografija: str. 656-[674].(COBISS) Balzak / Stefan Cvajg ; preveo s njemačkog originala Nika Milićević. - Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1959 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 403 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Gama ; 33). - Prevod dela: Balsac. - Balzakov život i djela: pregled: str. 391-400. - pp. 401-[404]: Pogovor redaktora / Rihard Fridental.(COBISS) Из страних књижевности. 1 / Исидора Секулић ; [приредили Миодраг Павловић, Живорад Стојковић]. - Нови Сад : Матица српска, 1962 (Нови Сад : Будућност). - 527 стр, [1] лист с ауторовом сликом ; 20 cm : слика аутора. - (Сабрана дела Исидоре Секулић ; књ. 7). - Напомене / Ж. С. [Живорад Стојковић]: стр. 517-525.(COBISS) Graditelji svijeta : Balzak - Dikens - Dostojevski / Stefan Cvajg ; preveli Isak Samokovlija i Miodrag Petrović. - Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1955 (Tuzla : Grafičar). - 156 str. - Prevod dela: Drei Meister.(COBISS) Figures et messages dans La Comédie humaine / Tahsin Yücel. - Tours : Mame, 1972. - 230 str. - (Univers sémiotiques)(COBISS) Романтични Балзак / Радивоје Константиновић. - Предговор. - У: Луј Ламбер / Оноре де Балзак. - Београд : Српска књижевна задруга, - (Српска књижевна задруга ; коло 92, књ. 609). 1999. ISBN 978-86-379-0687-2.. - Стр. VII-XV.(COBISS) Од Стендала до Бекета : огледи о француском роману / Иван Димић. - Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1991 ([Нови Сад : Добра вест]). - 303 стр. - Библиографска белешка: стр. 301-302. - Садржај: Уводна белешка: радознали читалац (7—11). - I део (13—79): Стендал - сто година испред своје епохе (15—25); Балзакова нежнија страна (Евгенија Гранде) (26—33); Срећа у читању: обиље и моћ (Дима)--- (34—39); ---Нежност и хумор (Доде) (40—44); Иго - продор у тајне приповедања (45—47); Случај Сименон (48—53); Мартен ди Гар: загонетна прозирност (54—63); Интелектуална струјања : Бергсон (64—71); Поводом поетике Жила Ромена (72—79). - II део (81—299): Најдубља промена: Прустово приповедање (83—102); Смисао неких средишњих структура у `Трагању` (103—115); Прве речи Камијевог `Странца` (116—132); Камијево духовно клатно (133—145); Мишел Битор и нови роман (146—159); Психологија и време у Биторовом трагању (160—177); Маргерита Дирас: иза привида равнодушности (178—184); Натали Сарот: распад лика--- (185—199); ---Поглед и време (200—216); Ален Роб-Грије: емоција и ментални реализам (217—233); Клод Симон: фрагментарност света и трагање за обликом (234—253); ---Чаролија приповедања (254—280); Бекетов `Молоа` или загонетка непрекидног говора (281—299). Библиографска белешка (301—302).(COBISS) Le théatre de Honoré de Balzac : d`après des documents nouveaux et inédits / Douchan Z. Milatchitch. - Paris : Librairie Hachette, 1930. - 432 str.(COBISS) Посесивне категорије и конструкције у француском језику : (докторска дисертација) / Вера Д. Роглић. - Београд : [с.н.], 1990. - 228 листова.

Onore de Balzak Rođaka BetaTvrdi povezPrelomljena prednja koricaОноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1]БиографијаПородицаОноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2]Детињство и рана младостВендомски колеџ (гравира A. Queyroy)Портрет из 1820. године (Achille Devéria)Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2]О БалзакуБалзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2]Евелина ХанскаБалзаков дом у улици ФортунеПортрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen)Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2]Друштвена ангажованостБио је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа.Стил писањаПрва страна Балзаковог рукописа БеатрисаИз жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3]РеализамБалзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот.ЛиковиБалзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3]ДелаИако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу.Људска комедијаНеколико томова Балзакових дела из 1901. годинеЉудска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године.Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма.„Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6]Студије наравиСтудије нарави разврстане су по темама у шест група:Призори из приватног живота (Чича Горио),Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије),Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс),Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија),Призори из војничког живота (Шуани),Призори из сеоског живота (Љиљан у долу).Филозофске студијеШагринска кожаТрагање за апсолутнимАналитичке студијеАналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака4/16

EL ARBOL DE LOS PAJAROS SIN VUELO EL ARBOL DE LOS PAJAROS SIN VUELO (EN PAPEL) CONCHA LOPEZ NARVAEZ , ANAYA, 2005 ISBN 9788420729053 (5 valoraciones ) Guardado por 0 personas, 9 opiniones DATOS DEL LIBRO Nº de páginas: 128 págs. Encuadernación: Tapa blanda Editoral: ANAYA Lengua: CASTELLANO ISBN: 9788420729053 21173 libros de De 9 a 12 años. Literatura infantil RESUMEN DEL LIBRO Me gusta 0 ¡Valóralo! Rafa vive solo en el monte; un día salta la tapia de un jardín para robar fresas, y conoce a Inés. Así comienza su amistad. Sin que sus padres se enteren, Inés va a diario al monte, donde descubre la belleza de la naturaleza junto a su amigo, adiestran una cría de cernícalo... K.S.N. O.1.P.2

Borisav Stanković Nečista krvTvrdi povezDžepni formatНечиста крв је једно од најпознатијих дела српског писца епохе модерне Борисава „Боре“ Станковића. Главни лик је Софка, последњи потомак некада угледне врањске породице. Говорећи о њој, Бора заправо говори о уздизању, дегенерацији и гашењу једне породице, о моралном изопачењу њених чланова, несрећи која пада на Софкина леђа и преноси се на њене потомке.У часописима и листовима, највише у Политици, Станковић објављује приповетке и одломке из романа Нечиста крв, који ће у целости изаћи 1910. године. Први одломак, под истим именом, објављен је „више година" раније у нишкој „Градини” (што мора бити 1900-1901) а одломци „У амаму” и „Ефенди Мита” су фељтонизирани у „Политици”.[1] Пишући о овом делу, Јован Скерлић констатује да је то "двострука добит за српску књижевност, не само што српска књижевност добија роман од велике вредности, него што се и потпуно разбија страх који је владао код оних који су највише веровали у оригинални и снажни таленат Борисава Станковића".[2]Иако је Нечиста крв једини завршени роман Борисава Станковића, то дело је било довољно да свом аутору донесе статус једног од најбољих српских романописаца. Када је књига о трагичној судбини врањанске лепотице објављена 1910. године, и критика и читаоци били су сагласни да је српска књижевност добила свој најбољи роман. Такав статус роман је одржао и до данас, у време када су многи аутори и романи с почетка 20. века заборављени.[2]На енглески језик је преведен 1932. године, и то под називом Sophka, према главној јунакињи. Преводилац је био Алек Браун. Роман Нечиста крв се оцењује као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне.[3] Оригинални наслов је сматран незгодним и приликом превођења на немачки 1934.12/28

Naslov originala: THREE SHORT STORIES: Oscar Wilde, Robert Luis Stevenson, Edgar Allan Poe. Izdavač: Znanje. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 1954. Povez: broš. Pismo: latinica i ćirilica. Broj strana: 73. Format: 19,5 x 13 cm. Priredio: Radoslav Horvatović. Knjiga ima izrazite tragove korišćenja, tragove nekog zapisa na predlistu i na zadnjem praznom listu, ali sam tekst knjige je očuvan. Za potpuni izgled i SADRŽAJ knjige pogledajte slike u prilogu. Ilustrovano: crteži pisaca. O knjizi: sadrži: 1. O. Wilde - The Nightingale and the Rose. 2. R.L. Stevenson - The Bottle Imp. 3. E.A. Poe - The Cask of Amontillado, zatim i objašnjenja i uvodne tekstoveo piscima i njihovom deli na srpskom jeziku.

CVETAK NEZABORAVAK - Rejmon Keno BIBLIOTEKA ZA VRLO PAMETNU DECU Da li Sidrolen (koji sedi na svom šlepu parkiranom na obali Sene) sanja da je vojvoda d`Ož, ili to vojvoda d`Ož (koji sa svojom svitom luta kroz francusku istoriju) sanja da je Sidrolen? Keno nas vodi kroz osam vekova francuske istorije na svoj prepoznatljiv način - komponujući svoje delo na jeziku punom finih kalambura i neobičnih obrta, nadasve zabavnom i živom, zapanjujuće duhovitom ali i ironičnom, na trenutke podrugljivom, zbog čega jezički (ali ne samo oni) gurmani i vole autora Cace u metrou i Stilskih vežbi Beograd 2001 god, 230 str. ; 21 cm, ćirilica,u odličnom stanju. L.1 O 1.P.2.

Milenko Stojičić : TITON , Filip Višnjić Beograd 2007, str. 216. Roman. Očuvanost 4. Milenko Stojičić (1956 — 11. maj 2019) bio je srpski pisac, esejista, književni kritičar, antologičar i novinar iz Republike Srpske, Bosne i Hercegovine.[1] Rođen je 1956. godine u Mrkonjić Gradu, gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Živeo je i radio u Banjoj Luci.[2][3] Bio je urednik Kulturno-obrazovnog programa na radiju RTRS.[2] Pisao je feljtone i kolumne u „Večernjim novostima“, „Oslobođenju“, „Glasu Srpske“, „Nezavisnim novinama“ i „Fokusu“.[4] Objavio je tridesetak knjiga, među kojima nekoliko knjiga pjesama i pripovijetki, desetak romana itd. Priredio je „Antologiju srpske pripovijetke RS“, a njegova djela su zastupljena u antologijama „Mlada srpska proza“, „Najljepše srpske priče“ i dr.

Dobro očuvama tvrd povez 368 strana 380 grama Rakova obratnica je roman Henrya Millera objavljen prvi put 1934. godine. Sastoji se od 25 poglavlja, ima 250-ak stranica, i predstavlja život pukog siromaha koji želi postati poznati pisac. Roman je autobiografski, sadrži mnogo psovki, ali i elemente humora, ironije, filozofije i erotike. Pisan izrazito eksplicitno i uz korištenje velike umjetničke snage, dugo je bio zabranjen u SAD-u zbog ondašnjih rigoroznih pornografskih zakona. Odlikuje ga kratkoća i jasnoća izraza, i zanimljiva radnja. Opisano je niz zanimljivih likova, utemeljenih na stvarnim osobama. Postoje i određeni dijelovi koji su antisemitski, što umanjuje vrijednost djela. Najzanimljiviji likovi su Carl (simbol za Henryevog prijatelja i sponzora imenom Alfred Perles), Van Norden i Germaine, prostodušna i simpatična prostitutka, posvećeno joj je treće poglavlje knjige, opisana je kao simpatična djevojka, drugačija od ostalih prostitutki tada u Parizu. Prostodušna je i ponosi se svojim poslom. Na samom početku djela Henry piše: „Nemam novaca, prihoda, nada. Ja sam najsretniji čovjek na svijetu`. Časopis Time uključio ga je na listi 100 najboljih engleskih romana od 1923. do 2005.[1] Moderna knjižnica ga je stavila na 50. mjesto na listi 100 najboljih romana 20. stoljeća.[2]

ALEKSANDAR DIMA KRALJICA MARGOT Tvrdi povez Druga knjiga Александар Дима (франц. Alexandre Dumas; Вилер Котре, 24. јул 1802 — Дјеп, 5. децембар 1870)[1][2] је био француски књижевник.[3] Отац је Александра Диме Сина, такође писца и драматурга.[4] Александар Дима Отац један је од зачетника такозваног романа — фељтона. Талентован писац богате фантазије и живог духа, подједнако успјешно се окушао у позоришним дјелима и у историјским романима. Најпознатије му је дјело авантуристички роман „Три мускетара“, познат по занимљивом заплету, многим пустоловинама и симпатичним и храбрим јунацима.[5] Утицај Диминих историјско-авантуристичих романа осетио се готово у целој европској популарној литератури. Написао је, што сам, што у сарадњи с другима, око 300 романа и драма. За позориште је заслужан јер је написао прву историјску романтичну драму „Хенрик III и његов двор“.[6] Написао је и бројне чланке у часописима и путописне књиге; његови објављени радови су укупно имали преко 100.000 страница.[7] Дума је 1840-их основао Историјски театар у Паризу. Његов отац, генерал Томас-Александар Дума Дави де ла Пејтори, рођен је у француској колонији Сент-Доминго (данашњи Хаити) од Александра Антоана Давија де ла Пејтора, француског племића, и Мари-Сесет Дума, афричке робиње.[8][9] Када је имао 14 година, Томаса-Александра је његов отац одвео у Француску, где се школовао на војној академији и ушао у војску, где је имао успешну каријеру.

Aleksandar Dima Kraljica MargoTvrdi povezDruga knjigaАлександар Дима (франц. Alexandre Dumas; Вилер Котре, 24. јул 1802 — Дјеп, 5. децембар 1870)[1][2] је био француски књижевник.[3] Отац је Александра Диме Сина, такође писца и драматурга.4/16Александар Дима Отац један је од зачетника такозваног романа — фељтона. Талентован писац богате фантазије и живог духа, подједнако успјешно се окушао у позоришним дјелима и у историјским романима. Најпознатије му је дјело авантуристички роман „Три мускетара“, познат по занимљивом заплету, многим пустоловинама и симпатичним и храбрим јунацима.[5] Утицај Диминих историјско-авантуристичих романа осетио се готово у целој европској популарној литератури. Написао је, што сам, што у сарадњи с другима, око 300 романа и драма. За позориште је заслужан јер је написао прву историјску романтичну драму „Хенрик III и његов двор“.[6] Написао је и бројне чланке у часописима и путописне књиге; његови објављени радови су укупно имали преко 100.000 страница.[7] Дума је 1840-их основао Историјски театар у Паризу.Његов отац, генерал Томас-Александар Дума Дави де ла Пејтори, рођен је у француској колонији Сент-Доминго (данашњи Хаити) од Александра Антоана Давија де ла Пејтора, француског племића, и Мари-Сесет Дума, афричке робиње.[8][9] Када је имао 14 година, Томаса-Александра је његов отац одвео у Француску, где се школовао на војној академији и ушао у војску, где је имао успешну каријеру.

Žilber Ader SanajriMeki povezIzdavač Narodna knjigaEdicija BestselerСањари (енгл. The Dreamers) су роман британског књижевника Гилберта Адера који је издат 1988. Када је први пут штампан, објављен је под насловом Света невинашца (The Holy Innocents), да би 2003. аутор прерадио текст преименовавши га у Сањари, након што је написао сценарио за истоимену филмску адаптацију Бернарда Бертолучија са Евом Грен, Мајклом Питом и Лујем Гарелом у главним улогама.[1] Радња књиге је смештена у Париз непосредно пре и током студентских демонстрација 1968, и прати Метјуа, младог америчког студента, и његово познанство са страственим љубитељима филма близанцима Изабелом и Теом. Њих троје наредних месец дана проводе добровољно затворени у стану уживајући у сопственим опсесијама и еротским играма. Сањари су великим делом инспирисани романом Дерлад (Les Enfants Terribles) француског књижевника Жана Коктоа из 1929, и истоименом филмском екранизацијом Жана-Пјера Мелвила из 1950.[2]Роман је превела на српски Мирјана Влаховић-Ђукић. Преводитељка је име писца транскрибовала као Жилбер Адер, као да је у питању писац са француског, а не енглеског говорног подручја.12/2

IME RUŽE - Umberto Eko Vanvremensko delo koje zamenjuje našu stvarnost sopstvenom.Engleski franjevački monah Vilijam od Baskervila stiže u vešto skrivenu opatiju u Alpima severne Italije. Prati ga mladi pomoćnik i benediktinski iskušenik Adso od Melka, koji mu pomaže da rasvetli surovo ubistvo. Osim što je poprište zločina, ovaj nadaleko čuveni benediktinski manastir, koji već vekovima privlači monahe iz cele Evrope, čuva mnoge tajne, a među njima i čuvenu biblioteku. Dok se Vilijam i Adso hvataju ukoštac sa zamršenom zagonetkom prepunom izazova i dolaze do zapanjujućih saznanja, misteriozna ubistva se nižu, a njih dvojica ulaze u trag staroj jeretičkoj knjizi koju ubica želi da zadrži daleko od očiju znatiželjnih monaha.U jeku borbe za duhovnu i svetovnu vlast, Vilijam stoji na pragu otkrića oštroumnog ubice... Naslov originala: IL NOME DELLA ROSA izdavač: Novosti, Beograd Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2004 format: 21 X 13 cm. povez: Tvrdi, zastitni omot broj strana: 480 L.1.O.1.P.2

Tomas Vulf Tkanje života Meki povez Edicija Reč i misao Izdavač Izdavačka organizacija Rad Томас Клејтон Вулф (енгл. Thomas Clayton Wolfe) (Ешвил, Северна Каролина, 3. октобра 1900. - Балтимор, Мериленд,15. септембар 1938) је био амерички књижевник. Сматра се водећом личношћу америчке књижевности и прве половине двадесетог века. Био је у исто време и бунтован и емотиван. У својим делима није улепшавао истину и због тога су га многи осуђивали. Вулф се бавио критиком модерне цивилизације и материјалних вредности које је она постављала. Младост Томас Вулф је рођен у Ешвилу, у савезној америчкој држави Северна Каролина, као најмлађе од осморо деце Вилијама Оливера Вулфа и Џулије Елизабет Вулф.[1] Његов отац је био погребник, док се његова мајка бавила некретнинама. Томас је био најблискији са Беном, његовим рођеним братом, који је преминуо у 26. години, и чија смрт је описана у књизи Погледај дом свој, анђеле. Вулф је школовање започео на Универзитету Северна Каролина, када је имао само 15 година. Током студирања, са успехом је писао драме и учествовао у њиховом извођењу. Вулф је дипломирао на Универзитету Северна Каролина 1920. године и септембра исте године уписао престижни Харвард, који завршава за две године. Активно сарађује са Џорџом Пирсом Бејкером, професором драме на Харварду. Покушавајући да прода своје драме, сели се у Њујорк, где почиње да ради као професор енглеског језика на Њујоршком универзитету, где се задржава седам година.[2] Каријера Вулф није успевао да прода своја дела због њихове дужине. Године 1924. путује у Европу, посећујући Енглеску, Француску, Италију и Швајцарску. При повратку са свог путовања, упознајте тада већ удату Ејлин Бернштејн, са којом започиње романтичну везу која ће потрајати 5 година. Њихова веза значајно је утицала на наставак његове каријере.[3] На лето 1926. године, враћа се у Европу и почиње да пише прву верзију аутобиографске новеле Изгубљен, која ће касније прерасти у његово најпознатије дело Погледај дом свој, анђеле, евоцирајући сећања из родног Ешвила. Књига Погледај дом свој, анђеле је један од најзначајнијих романа савремене америчке књижевности. То је аутобиографски роман који говори о одрастању младог Јуџина Ганта који заправо представља самог аутора. Његов отац је уметничка душа и боем док је мајка жена са амбицијом којој жеља за стицањем богатства постаје преча од породице. Као такви, они су неспојиви и препуни сукоба. Ти сукоби су кобни за Јуџина и његову браћу и сестре, који одбацују родитеље и отискују се у свет. За живота је објавио велики број песама, прича, драма и два романа. Његови романи су аутобиографска или полуаутобиографска дела. Писана с много реторичке бујности, истичу се наглашеним индивидуализмом и готово мистичним узношењем младости, сексуса и Америке, али садрже и изражену критику друштвених односа

Tomas Vulf Tkanje životaMeki povezEdicija Reč i misaoIzdavač Izdavačka organizacija RadТомас Клејтон Вулф (енгл. Thomas Clayton Wolfe) (Ешвил, Северна Каролина, 3. октобра 1900. - Балтимор, Мериленд,15. септембар 1938) је био амерички књижевник.Сматра се водећом личношћу америчке књижевности и прве половине двадесетог века. Био је у исто време и бунтован и емотиван. У својим делима није улепшавао истину и због тога су га многи осуђивали. Вулф се бавио критиком модерне цивилизације и материјалних вредности које је она постављала.МладостТомас Вулф је рођен у Ешвилу, у савезној америчкој држави Северна Каролина, као најмлађе од осморо деце Вилијама Оливера Вулфа и Џулије Елизабет Вулф.[1]Његов отац је био погребник, док се његова мајка бавила некретнинама. Томас је био најблискији са Беном, његовим рођеним братом, који је преминуо у 26. години, и чија смрт је описана у књизи Погледај дом свој, анђеле.Вулф је школовање започео на Универзитету Северна Каролина, када је имао само 15 година. Током студирања, са успехом је писао драме и учествовао у њиховом извођењу.Вулф је дипломирао на Универзитету Северна Каролина 1920. године и септембра исте године уписао престижни Харвард, који завршава за две године. Активно сарађује са Џорџом Пирсом Бејкером, професором драме на Харварду.Покушавајући да прода своје драме, сели се у Њујорк, где почиње да ради као професор енглеског језика на Њујоршком универзитету, где се задржава седам година.[2]КаријераВулф није успевао да прода своја дела због њихове дужине. Године 1924. путује у Европу, посећујући Енглеску, Француску, Италију и Швајцарску. При повратку са свог путовања, упознајте тада већ удату Ејлин Бернштејн, са којом започиње романтичну везу која ће потрајати 5 година. Њихова веза значајно је утицала на наставак његове каријере.[3]На лето 1926. године, враћа се у Европу и почиње да пише прву верзију аутобиографске новеле Изгубљен, која ће касније прерасти у његово најпознатије дело Погледај дом свој, анђеле, евоцирајући сећања из родног Ешвила.Књига Погледај дом свој, анђеле је један од најзначајнијих романа савремене америчке књижевности. То је аутобиографски роман који говори о одрастању младог Јуџина Ганта који заправо представља самог аутора. Његов отац је уметничка душа и боем док је мајка жена са амбицијом којој жеља за стицањем богатства постаје преча од породице. Као такви, они су неспојиви и препуни сукоба. Ти сукоби су кобни за Јуџина и његову браћу и сестре, који одбацују родитеље и отискују се у свет.За живота је објавио велики број песама, прича, драма и два романа. Његови романи су аутобиографска или полуаутобиографска дела. Писана с много реторичке бујности, истичу се наглашеним индивидуализмом и готово мистичним узношењем младости, сексуса и Америке, али садрже и изражену критику друштвених односа12/6

ALBERTO MORAVIA AUTOMAT Tvrdi povez Tačkaste fleke i žutilo knjižnog bloka Алберто Моравија (итал. Alberto Moravia; Рим, 28. новембра 1907 — 26. септембра 1990) био је италијански писац. Биографија Моравија се родио у Риму 1907. године. С девет година оболео је од туберколозе костију коју је, уз побољшања и погоршања здравственог стања, коначно преболео 1925. године. Због болести није успео да се школује редовно и једва је успео да заврши гимназију. Болест је, каже Моравија, била прва важна чињеница у његовом животу. Друга важна чињеница је била Фашизам. Болести и Фашизму Моравија приписује толику важност, јер је због њих претрпео и учинио оно што иначе никада не би. Након изласка из санаторијума Моравија се посветио писању његовог првог романа, Равнодушни људи, истовремено радећи и за часописе књижевне авангарде - 900 и Пегазо. Моравија се својим средствима финансирао објављивање Равнодушни људи. Роман је међутим изазвао контроверзне реакције а фашистички оријентисана јавност је га оштро осудила. Тридесетих година Моравија је наставио да објављује и да путује (Лондон, Париз, Грчка), посетио је САД (Њујорк), Мексико, Кину. Истовремено се погоршао његов однос са фашистичким режимом. Оптужен је да је неморалан писац и да не чини интерес италијанске државе а потом италијанско министарство културе је забранило новинама да говоре и пишу о његовом роману Погрешне амбиције, а по објављивању романа Маскарада (сатира на тему диктатуре у имагинарној средњоамеричкој држави) забрањује му се да се у новинама потписује својим именом. Четрдесетих и педесетих година, двадесетог века, интензивно је објављивао романе, приповетке, драме, писао у новинама и часописима. Дела су му преведена на све главне језике Европе. Наставио је да путује, посетио је још Средњи исток, Турску, Египат, Шпанију, Русију, Индију. Године 1952. све његове књиге су стављене на Индекс. Годину дана касније, са Албертом Карочијем утемељио је књижевни часопис Nuovi Argomenti. Наставио интензивно да објављује. Моравија се јавно изјашњава о питањима од књижевне авангарде, преко студентских захтева, кинеске културне револуције, женских питања, па до сексуалне револуције, сматрајући да је једна од друштвених функција модерног писца изрећи свој став о свим идеолошким темама које карактеришу епоху. 1952. године Моравија је добио престижну италијанску књижевну награду Стрега (за збирку приповедака I racconti) а књижевну премију Вијаређо је добио 1961. године за роман Досада. Од 1941. до 1962. године је био у браку са италијанском књижевницом Елсом Моранте. Од 1962. до 1983. године је био у браку са књижевницом Даћом Мараини. Године 1986. оженио је 45 година млађу Кармен Ллера, са којом је остао до смрти. Дела преведена на српски Равнодушни људи[1] (Gli indifferenti, 1929) Маскарада (La mascherata, 1941) Агостино (Agostino, 1944) Римљанка (La romana, 1947) Брачна љубав (L`amore coniugale, 1947) Конформист[2] (Il conformista, 1947) Презир (Il disprezzo, 1954) Чочара (La ciociara, 1957) Нове римске приче (Nuovi racconti romani, 1959) Досада (La noia, 1960) Аутомат (L`automa, 1962) Пажња (L`attenzione, 1965) Рај (Il paradiso, 1970) Ја и он (Io e lui, 1971) Носо Рог (Storie della preistoria, 1982)

ALBERTO MORAVIA MASKARADA / BRAČNA LJUBAV Tvrdi povez Tačkaste fleke i žutilo knjižnog bloka Алберто Моравија (итал. Alberto Moravia; Рим, 28. новембра 1907 — 26. септембра 1990) био је италијански писац. Биографија Моравија се родио у Риму 1907. године. С девет година оболео је од туберколозе костију коју је, уз побољшања и погоршања здравственог стања, коначно преболео 1925. године. Због болести није успео да се школује редовно и једва је успео да заврши гимназију. Болест је, каже Моравија, била прва важна чињеница у његовом животу. Друга важна чињеница је била Фашизам. Болести и Фашизму Моравија приписује толику важност, јер је због њих претрпео и учинио оно што иначе никада не би. Након изласка из санаторијума Моравија се посветио писању његовог првог романа, Равнодушни људи, истовремено радећи и за часописе књижевне авангарде - 900 и Пегазо. Моравија се својим средствима финансирао објављивање Равнодушни људи. Роман је међутим изазвао контроверзне реакције а фашистички оријентисана јавност је га оштро осудила. Тридесетих година Моравија је наставио да објављује и да путује (Лондон, Париз, Грчка), посетио је САД (Њујорк), Мексико, Кину. Истовремено се погоршао његов однос са фашистичким режимом. Оптужен је да је неморалан писац и да не чини интерес италијанске државе а потом италијанско министарство културе је забранило новинама да говоре и пишу о његовом роману Погрешне амбиције, а по објављивању романа Маскарада (сатира на тему диктатуре у имагинарној средњоамеричкој држави) забрањује му се да се у новинама потписује својим именом. Четрдесетих и педесетих година, двадесетог века, интензивно је објављивао романе, приповетке, драме, писао у новинама и часописима. Дела су му преведена на све главне језике Европе. Наставио је да путује, посетио је још Средњи исток, Турску, Египат, Шпанију, Русију, Индију. Године 1952. све његове књиге су стављене на Индекс. Годину дана касније, са Албертом Карочијем утемељио је књижевни часопис Nuovi Argomenti. Наставио интензивно да објављује. Моравија се јавно изјашњава о питањима од књижевне авангарде, преко студентских захтева, кинеске културне револуције, женских питања, па до сексуалне револуције, сматрајући да је једна од друштвених функција модерног писца изрећи свој став о свим идеолошким темама које карактеришу епоху. 1952. године Моравија је добио престижну италијанску књижевну награду Стрега (за збирку приповедака I racconti) а књижевну премију Вијаређо је добио 1961. године за роман Досада. Од 1941. до 1962. године је био у браку са италијанском књижевницом Елсом Моранте. Од 1962. до 1983. године је био у браку са књижевницом Даћом Мараини. Године 1986. оженио је 45 година млађу Кармен Ллера, са којом је остао до смрти. Дела преведена на српски Равнодушни људи[1] (Gli indifferenti, 1929) Маскарада (La mascherata, 1941) Агостино (Agostino, 1944) Римљанка (La romana, 1947) Брачна љубав (L`amore coniugale, 1947) Конформист[2] (Il conformista, 1947) Презир (Il disprezzo, 1954) Чочара (La ciociara, 1957) Нове римске приче (Nuovi racconti romani, 1959) Досада (La noia, 1960) Аутомат (L`automa, 1962) Пажња (L`attenzione, 1965) Рај (Il paradiso, 1970) Ја и он (Io e lui, 1971) Носо Рог (Storie della preistoria, 1982)

ALBERTO MORAVIA PAŽNJA Tvrdi povez Tačkaste fleke i žutilo knjižnog bloka Алберто Моравија (итал. Alberto Moravia; Рим, 28. новембра 1907 — 26. септембра 1990) био је италијански писац. Биографија Моравија се родио у Риму 1907. године. С девет година оболео је од туберколозе костију коју је, уз побољшања и погоршања здравственог стања, коначно преболео 1925. године. Због болести није успео да се школује редовно и једва је успео да заврши гимназију. Болест је, каже Моравија, била прва важна чињеница у његовом животу. Друга важна чињеница је била Фашизам. Болести и Фашизму Моравија приписује толику важност, јер је због њих претрпео и учинио оно што иначе никада не би. Након изласка из санаторијума Моравија се посветио писању његовог првог романа, Равнодушни људи, истовремено радећи и за часописе књижевне авангарде - 900 и Пегазо. Моравија се својим средствима финансирао објављивање Равнодушни људи. Роман је међутим изазвао контроверзне реакције а фашистички оријентисана јавност је га оштро осудила. Тридесетих година Моравија је наставио да објављује и да путује (Лондон, Париз, Грчка), посетио је САД (Њујорк), Мексико, Кину. Истовремено се погоршао његов однос са фашистичким режимом. Оптужен је да је неморалан писац и да не чини интерес италијанске државе а потом италијанско министарство културе је забранило новинама да говоре и пишу о његовом роману Погрешне амбиције, а по објављивању романа Маскарада (сатира на тему диктатуре у имагинарној средњоамеричкој држави) забрањује му се да се у новинама потписује својим именом. Четрдесетих и педесетих година, двадесетог века, интензивно је објављивао романе, приповетке, драме, писао у новинама и часописима. Дела су му преведена на све главне језике Европе. Наставио је да путује, посетио је још Средњи исток, Турску, Египат, Шпанију, Русију, Индију. Године 1952. све његове књиге су стављене на Индекс. Годину дана касније, са Албертом Карочијем утемељио је књижевни часопис Nuovi Argomenti. Наставио интензивно да објављује. Моравија се јавно изјашњава о питањима од књижевне авангарде, преко студентских захтева, кинеске културне револуције, женских питања, па до сексуалне револуције, сматрајући да је једна од друштвених функција модерног писца изрећи свој став о свим идеолошким темама које карактеришу епоху. 1952. године Моравија је добио престижну италијанску књижевну награду Стрега (за збирку приповедака I racconti) а књижевну премију Вијаређо је добио 1961. године за роман Досада. Од 1941. до 1962. године је био у браку са италијанском књижевницом Елсом Моранте. Од 1962. до 1983. године је био у браку са књижевницом Даћом Мараини. Године 1986. оженио је 45 година млађу Кармен Ллера, са којом је остао до смрти. Дела преведена на српски Равнодушни људи[1] (Gli indifferenti, 1929) Маскарада (La mascherata, 1941) Агостино (Agostino, 1944) Римљанка (La romana, 1947) Брачна љубав (L`amore coniugale, 1947) Конформист[2] (Il conformista, 1947) Презир (Il disprezzo, 1954) Чочара (La ciociara, 1957) Нове римске приче (Nuovi racconti romani, 1959) Досада (La noia, 1960) Аутомат (L`automa, 1962) Пажња (L`attenzione, 1965) Рај (Il paradiso, 1970) Ја и он (Io e lui, 1971) Носо Рог (Storie della preistoria, 1982)

Ivo Andrić Sveske / Znakovi pored putaMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija Reč i misaoOštećenja na rikniИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица12/8

Žuto lice i druge priče - Conan Doyle (Artur Konan Dojl) Sherlock Holmes (Šerlok Holms) sadržaj: 1. Žuto lice. 2. Srebrna zvezda. 3. Posrednikov pisar. 4. Gloria Scott. 5. Ritual porodice Musgrave. 6. Reigateska vlastela. 7. Grbavac. 8. Stalni pacijent. 9. Tumač grčkog jezika. 10. Pomorski ugovor. 11. Poslednji problem. Izdavač: Otokar Keršovani, Rijeka Godina: 1963 Broj strana: 250 Meki povez Biblioteka: Avanture Šerloka Holmsa / Odabrana djela Conana Doylea Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: DS1 Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija