PECAROŠ KAMENJA: Bertolt Breht Naslov Pecaroš kamenja : pesme, proza, eseji : 1933-1956 / Bertolt Breht ; priredio Srdan Bogosavljević ; preveli Olivera Durbaba, Aleksandra Bajazetov i Srdan Bogosavljević Jedinstveni naslov Gesammelte Werke. scc Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1996 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1996 (Novi Sad : Art print) Fizički opis 195 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 = Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 = Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 = Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 Durbaba, Olivera, 1967- = Durbaba, Olivera, 1967- Bajazetov-Vučen, Aleksandra, 1969- = Bajazetov-Vučen, Aleksandra, 1969- Zbirka Biblioteka BIS. Džepna knjiga ; knj. 38 ISBN 86-7047-239-2 (broš.) Napomene Str. 186-193: Pogovor / Srdan Bogosavljević Prevod dela: Gesammelte Werke Beleška o autoru: str. 184-187 Dobro očuvana knjiga.

PEVAČ 1-2 Boško Petrović Nolit Beograd 1979 , Boško Petrović, autor romana `PEVAČ`, koji se nedavno pojavio u izdanju `Nolita`. Za sobom ima poduži spisateljski život, buran, darovit i nadasve stvaralački plodan. Najveći deo svog stvaralačkog veka Petrović je proveo u Novom Sadu na raznim uredničkim mestima u kulturi i književnosti. Napisao je mnoge poznate priče, eseje, pesme, pripovetke, romane. Istorijski roman `Pevač`, izazvao je veliku pažnju kritike i čitateljstva, bio je to povod da ovog značajnog književnika zamolimo za jedan popodnevni razgovor, koji je bio krajnje spontan i nadahnut. Pitali smo Boška Petrovića kako danas gleda na svoj književni opus, seća li se dilema, i ko je, možda, uticao na njegovu spisateljsku ličnost i opredeljenje? ■ Razume se da sam imao dilema, kao i svako ko piše. Ali dileme se prevazilaze samo pisanjem. Na opredeljenje da pišem uticali su mnogi, gotovo svi pisci koje sam čitao. Međutim, glavno opredeljenje jeste izvesna potreba da se čovek izrazi pišući. Ta potreba nije ništa neobična. Ona je ista kao i potreba da se čovek izrazi na neki drugi način, recimo u sportu, u nauci, u načinu života uopšte. Jer, svaki čovek ima potrebu da se izrazi na neki način. Pišete poeziju, prozu, esejistiku. Poslednje Vaše delo je roman `Pevač`, u kojem dominira istorijska tematika. Kako ste se odlučili da se vratite unazad za više od sto pedeset godina? ■ Ja sam se u `Pevaču` samo uslovno odlučio za istorijsku tematiku. Jer, iako je, računajući broj stranica, istorijski deo `Pevača` duži nego savremeni, noseći deo romana je, ipak, onaj koji pripada savremenom svetu. Naime, istorijski deo romana, i to se u knjizi izričito kaže, jeste prelomljen kroz savremenu svest početne ličnosti i završne ličnosti `Pevača`. Stoga, na neki način, i utiče na tu savremenu današnju ličnost. Tako je `Pevač` jedna drugačija romaneskna kompozicija nego što bi to bio samo savremeni roman, ili samo istorijski roman. PEVAČ je preplitanje istorijske savremene obimu, po formi, po tematici. Govori o činjenično-realiističkim momentima i situacijama. Pisac-pripovedač u njemu je stalno prisutan. Zašto? ■ PEVAČ je preplitanje istorije savremene svesti, to je njegov smisao i karakter. A činjenično realistični momenti koje pominjete, odnosno tokovi koji se u običnom sećanju ne javljaju tako izoštreni, to su upravo oni koje u knjigu unosi pripovedač, to jest pisac. U romanu se svaki čas taj pisac javlja i svaki čas kaže da je i on prisutan u priči. Onako kao što je u nekoj priči, koja se priča u društvu, uvek prisutan i sam pripovedač. On zna šta priča i trudi se da to bude što uverljivije. Na slušaocu, ili čitaocu je da u priču poveruje, ili ne. Ali, najvažnije je da li priča nešto kaže. tvrd povez, zaštitni omot format 13 x 19,5 cm , ćirilica, ukupno 1069 strana, posveta na naslovnoj strani , Stanje vrlo dobro K.D.S.

Odlicno ocuvana G7 Dušan Đurović (Danilovgrad, 27. mart 1901[1] — 11. avgust 1993)[2] bio je bosanskohercegovački, crnogorski i jugoslovenski pripovedač.[3] U Danilovgradu je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Ivangradu, Nikšiću i Podgorici, gde je i maturirao. Studirao je i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U početku je kao profesor radio u Danilovgradu, a 1929. godine odlazi u Sarajevo gde radi kao profesor Učiteljske škole, a nakon tri godine i Prve gimnazije gde ostaje do početka rata, 1941. godine.[4][1] Nakon rata, vraća se u Sarajevo gde do penzije radi kao viši bibliotekar u Narodnoj biblioteci BiH.[1] Bio je član Sveslovenskog komiteta u Sarajevu, član Saveta za kulturu BiH, a pre rata bio je član P.E.N. kluba u Beogradu. Đurović se javio u literaturi 1929. godine i od tada je njegovo ime često prisutno u sarajevskim i crnogorskim književnim časopisima i novinama od Politike do Oslobođenja, od Srpskog književnog glasnika i Pregleda do Života. Naročito je zapažena njegova saradnja u književnom podlistu beogradske Politike, u kojoj objavljuje kratke, feljtonske priče. Objavljivao je ponekad članke i eseje iz kulture i književnosti, ali mu je glavni i osnovni rad bio zasnovan na pripovetki i romanu. Njegova dela prevođena su na nekoliko jezika. Neko vreme je uređivao Malu biblioteku, koju je izdavala Svetlost. Za dopisnog člana ANUBiH izabran je 1969. godine.[5] Umro je 1993. godine. Nagrada za književnost SANU Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1954. godine za delo Ždrijelo Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1956. godine za delo Zvezda nad planinom Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1959. godine za dela Pitoma loza i Priče o ženi Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1965. godine za delo Ognjevi Orden rada II reda Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima Plaketa grada Sarajeva Nagrada sarajevskog Društva prijatelja umetnosti Cvijeta Zuzorić

Ptice umiru pjevajući 1-2 - Colleen Mc Cullough Znanje, Zagreb, 1986 439, 419 str. tvrdi povez stanje: dobro S.S.S. Hit biblioteka Colleen McCullough osvojila je svojom australskom epopejom milijune čitatelja. Ova ljubavno-obiteljska saga najvećim se dijelom događa na Novom Zelandu te na australskim visoravnima, u prekrasnim, iako surovim i okrutnim predjelima, na bogatoj farmi s nepreglednim stadima merino ovaca. To je Drogheda, mjesto na kojem se isprepliću sudbine nekoliko generacija likova više ili manje povezanih s obitelji Cleary koja krvavo radi i održava farmu pa i kad vremenske nepogode prijete potpunim uništenjem. Radnja romana obuhvaća više od pola stoljeća (1915. - 1969.), a sve natkriljuje prekrasna ljubavna priča o Meggie, jedinoj kćeri u djecom bogatoj obitelji, i katoličkom svećeniku Ralphu de Bricassartu. Ljubav je to nezamisliva i nedopustiva, ljubav koja u trenutku pobjeđuje dužnost, savjest i ljubav prema Bogu. No sve su velike ljubavi tragične, poput sudbine ptice koja najljepšu pjesmu plaća vlastitim životom. Jer ono najbolje što postoji može se dobiti samo po cijenu vlastite boli. `Očaravajuće pripovijedanje… jednostavno neponovljivo.` Chicago Tribune `Nezaboravan klasik koji iznova oduševljava naraštaje čitatelja.` New York Times O autoru Colleen McCullough, australska spisateljica, rođena je 1937. godine u Novom Južnom Walesu u Australiji. Otac joj je bio irskog podrijetla, a majka Novozelanđanka, Maorkinja. Prije svog visokog obrazovanja, radila je kao učiteljica, knjižničarka i novinarka. Upisala je medicinu, ali zbog preosjetljivosti kože morala je napustiti svoje snove da postane liječnica. Posvetila se zatim neuroznanosti i radila u bolnici Royal North Shore u Sydneyu. Godine 1963. preselila se u Ujedinjeno Kraljevstvo, a zatim je deset godina istraživala i predavala na Odjelu za neurologiju Medicinskog fakulteta Yale u SAD-u. Njezina spisateljska karijera započela je objavljivanjem romana Tim, a zatim, 1977. slijede Ptice umiru pjevajući (The Thorn Birds) koje su joj donijele svjetsku slavu. Objavila je još petnaestak knjiga. Napustila je svoju medicinsko-znanstvenu karijeru i nastanila se u osami na otoku Norfolku na južnom Pacifiku gdje je i umrla 2015. godine. The Thorn Birds, Ptice umiru pevajući, Kolin Mekalou S.S.S.

Radnja ovog romana koji je Stendalu doneo svetsku slavu, smeštena je u vreme Burbonske restauracije dvadesetih godina 21 veka, posle Napoleonovog poraza i proterivanja. Roman prati život Žilijena Sorela, zgodnog, mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje koji želi da nađe sebi značajno mesto u društvu. Vođen Napoleonovim idejama želi da postigne vrtoglav i brz uspeh, ali društvene prilike su se promenile i Napoleonove ideje mu ne pomažu u tome. Žilijen će zatim svoj put ka uspehu pokušati da nađe zavodeći srca vladajućih žena. Da li će u tome uspeti?Kroz priču o Sorelu, Stendal na satiričan način oslikava i francusko društvo iz doba Burbonske restauracije, prožeto korupcijom, pohlepom i dosadom.Mari-Anri Bel (franc. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal, [1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma.StendalStendhal. jpgStendalov portret, Johan Olaf ZodermarkPuno imeMari-Anri BelDatum rođenja23. januar 1783.Mesto rođenjaGrenobl, FrancuskaDatum smrti23. mart 1842.   (59 god. )Mesto smrtiPariz, FrancuskaBiografija UrediStendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul. Većinu svojih dela je napisao u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi.Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir je jedan od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti. [4] S obzirom da je živeo u periodu romantizma, njegova realističarska dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „ nekolicini srećnika“ , misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „ otkrili“ njegov talenat.Detinjstvo i mladost UrediIz njegove autobiografije Život Anrija Brilara se može saznati da je njegova majka umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „ pobožani građanin koji je mislio samo na zaradu“ . Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ ljubaznog i zabavnog“ . Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija…Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava „ grad svetlosti“ kao “ blatnjav, bez planina” , grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „ da piše komedije“ . Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonapartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog rimskog carstva, stvaranje Rajnske konfederacije. [5][6][7] U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom „ bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti. “Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „ Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „ novu i pravu domovinu“ kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu, Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno.5/26

Autor - osoba Vegel, Laslo Naslov Odricanje i opstajanje / Laslo Vegel ; preveli s mađarskog Mirko Gotesman, Radoslav Mirosavljev, Arpad Vicko ; pogovor Nikola Milošević ; [korice Milorad Grujić] Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1987 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 140 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Gotesman, Mirko Mirosavljev, Radoslav Vicko, Arpad Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Grujić, Milorad Zbirka Edicija Novi Sad ; knj. 72 Kolekcija Semafor ; 2 Napomene Prevod dela: Lemondás és megmavadás Izv. oblik autorovog imena: Végel László Tiraž 1000 Proza Lasla Vegela: str. 135-140 Rezime na engl. jeziku. Laslo Vegel (1941), novosadski romansijer, dramski pisac, esejista, pozorišni kritičar. Vegel je autor koga kritičari ubrajaju među najvažnije pisce savremene mađarske i srpske književnosti. Jednom prilikom izjavio je: „Pišem na mađarskom jeziku i, naravno, pripadam mađarskoj književnosti. Moje životno iskustvo, ceo moj život i prozni svet vezuje me za nekadašnju Jugoslaviju, danas za Srbiju, Vojvodinu odnosnoNovi Sad. I srpski i hrvatski kritičari koji su pisali o meni uvažili su moju kompleksnu situaciju i niko nije pisao o meni kao o stranom književniku. Ni ja se ne osećam u srpskoj književnosti i kulturi kao stranac. Ali, to ne znači da je ta kompleksna situacija neka ’multikulturna idila’, ponekad osećam da sam na ničijoj zemlji, a ponekad kao da nosim dva tereta na leđima.”Najvažnije knjige Lasla Vegela su: „Memoari jednog makroa” (roman, 1967), „Dupla ekspozicija” (roman, 1983), „Pareneza” (roman, 1987), „Vitgenštajnov razboj” (knjiga eseja, 1993; Regionalna Pulicerova nagrada Mađarske), „Exterritorium” (roman, 2002), „Judita i druge drame” (knjiga drama, 2005). Romani i eseji Lasla Vegela prevedeni su na više evropskih jezika. Laslo Vegel (mađ. Végel László; Srbobran, 1. februar 1941) je romansijer, esejista, dramski pisac i pozorišni kritičar. Piše na maternjem mađarskom jeziku i, po rečima kritike, podjednako pripada i srpskoj i mađarskoj književnosti. U Budimpešti je 2009. dobio najviše mađarsko priznanje za stvaralaštvo Nagradu Lajoš Košut. Njegova najznačajnija dela su romani Memoari jednog makroa (1967), Dupla ekspozicija (1983), Pareneza (1987), Velika istočno-srednjo-evropska Gozba stupa u Pikarski roman (1996) i Exterritorium (2002), zatim knjiga eseja Vitgenštajnov razboj (1993) i dramskih dela Judita i druge drame (2005). Za Vitgenštajnov razboj dobio je Regionalnu Pulicerovu nagradu Mađarske. Njegova dela su prevođena na više evropskih jezika . Zajedno sa švedskom književnicom Osom Lind otvorio je 55. Međunarodni sajam knjiga u Beogradu 25. oktobra 2010. godine MG111

ČUDESNI PUTEVI POSTANKA 1-2 Irving Stone Izdavač: Avgust Cesarec 1985 361++429 STR Nije nameravao da okrene svet naglavačke. Želeo je samo da sazna istinu. Ali pre nego što se to desilo, Čarls Darvin uzdrmao je vekovnu veru. Godine 1832, mladi diplomac Kembridža Čarls Darvin odlučuje da prekine porodičnu tradiciju, koja je nalagala da postane lekar ili crkvenjak, i prihvata mesto prirodnjaka na Biglu, brodu Kraljevske mornarice. Nazivali su ga đavolom, proglašavali ludakom, i na kraju slavili kao genija. Njegov je život bio olujno putovanje prepuno otkrića, od trenutka kada je kao mladić otplovio na petogodišnje putovanje oko sveta, do zrelih godina i epohalnih istraživanja najvećih misterija ljudskog porekla. Sada je oživeo u veličanstvenom romanu koji ne oslikava samo njega kao čoveka, već i viktorijansko doba koje ga je iznedrilo, svu dramu i strast koje su ga pratile, kao i predrasude i opasnosti vremena u kojem je živeo. Svet zna Darvinovo ime, ali ne zna mnogo o njegovom životu. Ova knjiga otkriva čitaocu Čarlsa Darvina, revoulcionarnog naučnika i običnog čoveka. Začetnik teorije evolucije, koja je zadala težak udarac religioznoj slici sveta, započeo je akademsku i teološku raspravu koja je okrenula njegove stare prijatelje jedne protiv drugih. Od Kanarskih ostrva do Brazila, od Ognjene zemlje do Australije, preko Zelenortskih i Folklandskih ostrva, a pre svega Galapagosa, Darvin se posvetio prikupljanju i sređivanju materijala biološke i geološke prirode. Pet godina kasnije, vratio se kući natovaren uzorcima do tada nepoznatih biljaka i životinja, sa sveskama prepunim beležaka za ono što će postati njegov najznačajniji rad, Poreklo vrsta. Objavljeno 1859. godine, ovo delo uzdrmalo je temelje znanja, a posebno kreacionističkih teorija koje su do tada preovladavale. K.D.S. O.3. + P. 3

CRVENI ODRED 2: Džejms Paterson i Maršal Karp Naslov Crveni odred. 2 / Džejms Paterson i Maršal Karp ; s engleskog preveo Boban Jakovljević Jedinstveni naslov NYPD Red. 2. srpski jezik Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2016 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Evro book, 2016 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 326 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Jakovljević, Boban Zbirka Edicija Savremena svetska proza / [Evro book, Beograd] ; knj. br. 324 NYPD novi serijal ISBN 978-86-505-2772-6 (broš.) Napomene Prevod dela: NYPD Red. 2 / James Patterson and Marshall Karp Tiraž 2.000 Beleška o autorima: str. [329] Napomene uz tekst. Najuzbudljiviji grad u Americi iznedrio je najkontraverznijeg ubicu koji se upustio u nemoguću misiju. Zločinci koji su prošli nekažnjen padaju jedan za drugim u Njujorku, ali ne pre no što ih njihov krvnik ne prisili da pred kamerom priznaju svoja zlodela. Poznat ko zaštitnik bogatih i slavnih, elitni odred Njujorške policije je za istragu izabrao najbolje među najboljima: Zaka Džordana i Kajli Makdonald. Mesto najnovijeg zločina: Central park; vreme: rano jesenje jutro. Vrteška s drvenim konjićima vrti se u ranojutarnjoj sumaglici, za jednog konjića privezana je iskasapljena žena u HTZ odelu. Žrtva je uticajna pripadnica njujorškog visokog društva, šef kampanje kandidatkinje za gradonačelnika Velike jabuke. Prvi čovek Njujorka, uplašen za ishod izbora do kojih je ostalo samo nedelju dana, postavlja ultimatum Crvenom odredu. Odlično očuvana knjiga. ps

Autor: Erik Van Lustbader Izdavač: Dečje novine Broj strana: 683 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Moć i gresi, počinjeni da bi se do nje došlo, glavna su tema spektakularnog romana Erika van Lustbadera `Francuski poljubac`, koji vodi čitaoca na opasno mesto gde bespoštednu bitku vode dobro i zlo - u ljudsku dušu. `Francuskim poljubcem` Erik van Lustbader je duboko posegnuo u izvor svoje mašte da bi stvorio roman pun akcije i erotike, istočnjačke filozofije i zapleta, čudesnih likova zbog kojih su i sva prethodna piščeva dela bila bestseleri. `Svi duhovi nestaju u zoru. O tome je Teri Hej razmišljao dok je prelazio srednjovekovni trg u starom gradiću Turet Sir Lu. Vozio je kao poludeo svoj iznajmljeni Opel zavojitim putem od Nice, šiban olujom koja je donela sive oblake sa Sredozemnog mora...` Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Zaštitne korice iskrzane pri vrhovima, na dva mesta zacepljene dužinom od 1-2 cm, zacepljene na prednjoj strani ojačano lepljivom trakom sa unutrašnje strane. Unutrašnjost u odličnom stanju.

KARL MAJ DUH LJANA ESTEKADA Tvrdi povez Edicija Plava ptica Карл Фридрих Мај (нем. Karl May; Хоенштајн-Ернстал, 25. фебруара 1842 — Радебојл, 30. марта 1912) је био немачки књижевник.[1] Његове књиге су превођене на тридесетак језика и објављиване у рекордним тиражима, најпознатије су „На далеком западу”, „Ловци на медведе”, „Кроз пустињу”, „Винету”, „У царству сребрнога лава”, „Благо у сребрном језеру” и „У Балканским гудурама”.[2] Према његовим делима снимљени су многи филмови и телевизијске серије, као и написани многи стрипови. Мај је написао седамдесет и три романа укупне дебљине два и по метра. Укупни тираж његових књига прелази сто милиона примерака.[3] Биографија Рођен је 1842. у Хоенштајн-Ернсталу као пето од четрнаесторо деце.[4] Отац је често остајао без посла, у породици је владала беда. Мај је био добар ђак, у четрнаестој години му је један принц дао стипендију да се школује у учитељској школи у Валденбургу. Након две године је био избачен из школе због крађе шест свећа. Могао је наставити школовање у Плауену, али и тамо га је човек код којег је становао тужио управи школе да наговара његову супругу на неморал након чега више није могао наставити школовање. Осуђен је на шест година затвора када је украо сат једном ученику. Није могао наћи посао након изласка из затвора, па је покушао живети од мањих крађа и превара, прву књигу је написао у затвору. У Америку, о којој је толико писао, је отишао тек пред крај живота. Преминуо је 30. марта 1912. у Радебојлу.[4] Дела Главни ликови књига чија се радња одвија на далеком западу су Олд Шетерхенд и Апач Винету. Најважнија дела тог циклуса су: „Винету” „Олд Шурехенд” „Благо у Сребрном Језеру” „Ђаво и Јуда” „Божије Рођење” „Син Ловца на медведе” Главни јунаци књига чија се радња одвијала на блиском истоку су Кара бен Немзи (Олд Шетерхенд из циклуса књига о дивљем западу) и његов пријатељ Хаџи Халеф Омар. Књиге из овог „Арапског циклуса” су: „Кроз пустињу” „Кроз дивљи Курдистан” „Од Багдада до Стамбола” „У Балканским гудурама” „Кроз земљу Арбанаса” „Жути харамбаша” У трећи циклус спадају дела: „Лав крваве освете” „У лађама Вавилона” „Тврђава у планинама” „У крају сребрног лава” „Скамењена молитва”

KARL MAJ SIN LOVCA NA MEDVEDE Tvrdi povez Edicija Plava ptica Карл Фридрих Мај (нем. Karl May; Хоенштајн-Ернстал, 25. фебруара 1842 — Радебојл, 30. марта 1912) је био немачки књижевник.[1] Његове књиге су превођене на тридесетак језика и објављиване у рекордним тиражима, најпознатије су „На далеком западу”, „Ловци на медведе”, „Кроз пустињу”, „Винету”, „У царству сребрнога лава”, „Благо у сребрном језеру” и „У Балканским гудурама”.[2] Према његовим делима снимљени су многи филмови и телевизијске серије, као и написани многи стрипови. Мај је написао седамдесет и три романа укупне дебљине два и по метра. Укупни тираж његових књига прелази сто милиона примерака.[3] Биографија Рођен је 1842. у Хоенштајн-Ернсталу као пето од четрнаесторо деце.[4] Отац је често остајао без посла, у породици је владала беда. Мај је био добар ђак, у четрнаестој години му је један принц дао стипендију да се школује у учитељској школи у Валденбургу. Након две године је био избачен из школе због крађе шест свећа. Могао је наставити школовање у Плауену, али и тамо га је човек код којег је становао тужио управи школе да наговара његову супругу на неморал након чега више није могао наставити школовање. Осуђен је на шест година затвора када је украо сат једном ученику. Није могао наћи посао након изласка из затвора, па је покушао живети од мањих крађа и превара, прву књигу је написао у затвору. У Америку, о којој је толико писао, је отишао тек пред крај живота. Преминуо је 30. марта 1912. у Радебојлу.[4] Дела Главни ликови књига чија се радња одвија на далеком западу су Олд Шетерхенд и Апач Винету. Најважнија дела тог циклуса су: „Винету” „Олд Шурехенд” „Благо у Сребрном Језеру” „Ђаво и Јуда” „Божије Рођење” „Син Ловца на медведе” Главни јунаци књига чија се радња одвијала на блиском истоку су Кара бен Немзи (Олд Шетерхенд из циклуса књига о дивљем западу) и његов пријатељ Хаџи Халеф Омар. Књиге из овог „Арапског циклуса” су: „Кроз пустињу” „Кроз дивљи Курдистан” „Од Багдада до Стамбола” „У Балканским гудурама” „Кроз земљу Арбанаса” „Жути харамбаша” У трећи циклус спадају дела: „Лав крваве освете” „У лађама Вавилона” „Тврђава у планинама” „У крају сребрног лава” „Скамењена молитва”

Dobrica Ćosić Vreme smrti 4Tvrdi povez sa zaštitnim omotomДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/6

Dobrica Ćosić Daleko je sunceTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Prosveta BeogradДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . [4][5]У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/7

Dobrica Ćosić Far aa is the sunTvrdi povezДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . [4][5]У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/7

Dobrica Ćosić Vreme smrti 4Tvrdi povezДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . [4][5]У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/7

Dobrica Ćosić Daleko je sunceTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Prosveta BeogradДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . [4][5]У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/7

Onore de Balzak Rođaka BetaTvrdi povezIzdavač Narodna knjigaBiblioteka Mona LizaОноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1]БиографијаПородицаОноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2]Детињство и рана младостВендомски колеџ (гравира A. Queyroy)Портрет из 1820. године (Achille Devéria)Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2]О БалзакуБалзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2]Евелина ХанскаБалзаков дом у улици ФортунеПортрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen)Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2]Друштвена ангажованостБио је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа.Стил писањаПрва страна Балзаковог рукописа БеатрисаИз жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3]РеализамБалзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот.ЛиковиБалзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3]ДелаИако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу.Људска комедијаНеколико томова Балзакових дела из 1901. годинеЉудска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године.Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма.„Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6]Студије наравиСтудије нарави разврстане су по темама у шест група:Призори из приватног живота (Чича Горио),Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије),Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс),Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија),Призори из војничког живота (Шуани),Призори из сеоског живота (Љиљан у долу).Филозофске студијеШагринска кожаТрагање за апсолутнимАналитичке студијеАналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака5/9

Onore de Balzak Rođaka BetaTvrdi povezIzdavač Narodna knjigaBiblioteka Mona LizaОноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1]БиографијаПородицаОноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2]Детињство и рана младостВендомски колеџ (гравира A. Queyroy)Портрет из 1820. године (Achille Devéria)Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2]О БалзакуБалзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2]Евелина ХанскаБалзаков дом у улици ФортунеПортрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen)Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2]Друштвена ангажованостБио је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа.Стил писањаПрва страна Балзаковог рукописа БеатрисаИз жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3]РеализамБалзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот.ЛиковиБалзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3]ДелаИако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу.Људска комедијаНеколико томова Балзакових дела из 1901. годинеЉудска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године.Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма.„Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6]Студије наравиСтудије нарави разврстане су по темама у шест група:Призори из приватног живота (Чича Горио),Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије),Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс),Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија),Призори из војничког живота (Шуани),Призори из сеоског живота (Љиљан у долу).Филозофске студијеШагринска кожаТрагање за апсолутнимАналитичке студијеАналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака5/9

Autor - osoba Selindžer, Džerom DejvidNaslov Visoko podignite krovnu gredu, tesari ; Simor : uvod / Dž. [Džerom] D. [Dejvid] Selindžer ; preveo s engleskog Flavio RigonatJedinstveni naslov Raise high the roof beam, carpenters. Seymour. sccOstali naslovi Visoko podignite krovnu gredu tesariVrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost)Jezik srpskiGodina 2002Izdavanje i proizvodnja Beograd : LOM, 2002 (Beograd : Caligraph)Fizički opis 177 str. ; 22 cmDrugi autori - osoba Rigonat, FlavioZbirka Edicija A. kolo 1 ; ǂknj. ǂ2(broš.)Napomene Prevodi dela: 1. Raise high the roof beam, carpenters; 2. SeymourTiraž 600, a od toga 505 numerisanoBeleška o piscu : hronologija: str. 173-177.Predmetne odrednice Selindžer, Džerom Dejvid, 1919-2010U noveli „Visoko podignite krovnu gredu, tesari“, glavni junak prisutan je samo u razgovoru drugih ljudi i nekoliko stranica svog dnevnika.sve se dešava kao na filmu, u samo dva- tri sata. „Simor:uvod“ je bitno drugačiji i nešto zahtevniji za čitaoca, ali je utoliko snažniji efekat ove neobične hronike koja vaskrsava iščezlog brata, pesnika, apoteozu gotovo savršenog ljudsko...Džerom Dejvid Selindžer (1919–2010), bio je američki romanopisac i pripovedač.Selindžer je objavio jedan roman i nekoliko zbirki pripovedaka između 1948. i 1959. godine. Njegovo najpoznatije delo je Lovac u žitu, a knjiga se može naći i pod naslovom Lovac u raži. U Lovcu je ispričana priča o mladom buntovniku imenom Holden Kolfild i njegovim zanimljivim doživljajima u Njujorku.Dž.D. Selindžer rođen je na Menhetnu (Njujork), gde je i odrastao. Bio je sin uspešnog Jevrejina, koji se bavio uvozom sira. Majka mu je bila škotsko-irskog porekla. U detinjstvu su ga zvali Soni. Nakon osnovnog školovanja, poslat je u Veli Fordž Vojnu Akademiju, gde je boravio od 1934. do 1936. godine. 1937. godine je boravio 5 meseci u Evropi. Od 1937. do 1838. studirao je na Ursinus Koledžu i Univerzitetu u Njujorku. Prva prava ljubav bila mu je u Una O`Nil, s kojom se redovno dopisivao, i bio je nemalo iznenađen kad se ona udala za Čarlsa Čaplina, koji je bio mnogo stariji od nje.Tokom Drugog svetskog rata sudelovao je u raznim bitkama, čak i u invaziji na Normandiju. Njegovi saborci opisali su ga kao hrabrog i istinskog heroja. Tokom prvih meseci u Evropi uspevao je da se bavi pisanjem, a u Parizu je čak i upoznao Ernesta Hemingveja.1945. godine oženio se francuskom lekarkom Silvijom, no rastali su se, pa se 1955. godine ponovno oženio - ovog puta je izabranica njegovog srca bila Kler Daglas. I taj brak je završen razvodom 1967.godine, kad se Selindžer potpuno povukao u svoj vlastiti svet.Selindžer je često patio od stresa, i s godinama se sve više povlačio u sebe. O svom najpoznatijem liku, Holdenu, često je govorio kao o prijatelju.S vremena na vreme su se javljale glasine da će Selindžer objaviti još koji roman, no to se nikad nije dogodilo.Najpoznatija dela su mu: Lovac u žitu, Visoko podignite krovnu gred, tesari, Simor - uvod , Freni i Zui.6/10

Autor - osoba Selindžer, Džerom Dejvid Naslov Visoko podignite krovnu gredu, tesari ; Simor : uvod / Dž. [Džerom] D. [Dejvid] Selindžer ; preveo s engleskog Flavio Rigonat Jedinstveni naslov Raise high the roof beam, carpenters. Seymour. scc Ostali naslovi Visoko podignite krovnu gredu tesari Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Beograd : LOM, 2002 (Beograd : Caligraph) Fizički opis 177 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Rigonat, Flavio Zbirka Edicija A. kolo 1 ; ǂknj. ǂ2 (broš.) Napomene Prevodi dela: 1. Raise high the roof beam, carpenters; 2. Seymour Tiraž 600, a od toga 505 numerisano Beleška o piscu : hronologija: str. 173-177. Predmetne odrednice Selindžer, Džerom Dejvid, 1919-2010 U noveli „Visoko podignite krovnu gredu, tesari“, glavni junak prisutan je samo u razgovoru drugih ljudi i nekoliko stranica svog dnevnika.sve se dešava kao na filmu, u samo dva- tri sata. „Simor:uvod“ je bitno drugačiji i nešto zahtevniji za čitaoca, ali je utoliko snažniji efekat ove neobične hronike koja vaskrsava iščezlog brata, pesnika, apoteozu gotovo savršenog ljudsko... Džerom Dejvid Selindžer (1919–2010), bio je američki romanopisac i pripovedač. Selindžer je objavio jedan roman i nekoliko zbirki pripovedaka između 1948. i 1959. godine. Njegovo najpoznatije delo je Lovac u žitu, a knjiga se može naći i pod naslovom Lovac u raži. U Lovcu je ispričana priča o mladom buntovniku imenom Holden Kolfild i njegovim zanimljivim doživljajima u Njujorku. Dž.D. Selindžer rođen je na Menhetnu (Njujork), gde je i odrastao. Bio je sin uspešnog Jevrejina, koji se bavio uvozom sira. Majka mu je bila škotsko-irskog porekla. U detinjstvu su ga zvali Soni. Nakon osnovnog školovanja, poslat je u Veli Fordž Vojnu Akademiju, gde je boravio od 1934. do 1936. godine. 1937. godine je boravio 5 meseci u Evropi. Od 1937. do 1838. studirao je na Ursinus Koledžu i Univerzitetu u Njujorku. Prva prava ljubav bila mu je u Una O`Nil, s kojom se redovno dopisivao, i bio je nemalo iznenađen kad se ona udala za Čarlsa Čaplina, koji je bio mnogo stariji od nje. Tokom Drugog svetskog rata sudelovao je u raznim bitkama, čak i u invaziji na Normandiju. Njegovi saborci opisali su ga kao hrabrog i istinskog heroja. Tokom prvih meseci u Evropi uspevao je da se bavi pisanjem, a u Parizu je čak i upoznao Ernesta Hemingveja. 1945. godine oženio se francuskom lekarkom Silvijom, no rastali su se, pa se 1955. godine ponovno oženio - ovog puta je izabranica njegovog srca bila Kler Daglas. I taj brak je završen razvodom 1967.godine, kad se Selindžer potpuno povukao u svoj vlastiti svet. Selindžer je često patio od stresa, i s godinama se sve više povlačio u sebe. O svom najpoznatijem liku, Holdenu, često je govorio kao o prijatelju. S vremena na vreme su se javljale glasine da će Selindžer objaviti još koji roman, no to se nikad nije dogodilo. Najpoznatija dela su mu: Lovac u žitu, Visoko podignite krovnu gred, tesari, Simor - uvod , Freni i Zui.

SINKLER LUIS MARTIN AROUSMIT Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Edicija Novosti XX vek Синклер Луис (енгл. Sinclair Lewis; 7. фебруар 1885 — 10. јануар 1951), био је амерички књижевник и Нобеловац. Рођен је 1885, имао је живот испуњен разноврсним искуствима, корисним за стварање широке визије америчког друштва, чију ће снажну слику дати у својим романима. Тако је он, рецимо, прекинуо студије на универзитету Јејл, и отишао да ради на Панамском каналу. А онда се вратио на Јејл и дипломирао, 1908. Наредних година је пуно путовао по Америци, радећи као извештач многих листова и агенција. У почетку, док још није нашао свој прави пут, писао је булеварску прозу, приче и романе, све док 1920. није објавио роман „Главна улица” и постигао огроман успех. За кратко време било је распродато пола милиона примерака, а роман је преведен на безмало све европске језике. Уследили су потом романи:„Краљевска крв”,„Бебит”, „Елмер Гантри”, „Човек који је познавао Кулиџа”, „Додсворт”, „Мартин Ароусмит”, „Ана Викерс”, „Уметничко дело”, „То је овде немогуће”.[1][2] Њима је Луис избио у ред великих реалистичких писаца савремене Америке, с подједнаким познавањем описујући живот различитих слојева и врло различитих јунака.[3] Снажна сатиричка, критичка нота изазивала је често противречне реакције јавности. Од похвала критике и слободоумних интелектуалаца – до позива на бојкот, линч, хапшење! Синклер Луис је један од најславнијих писаца такозване изгубљене генерације. Нобелову награду за књижевност добио је 1930. године.[4] Преминуо је 1951.[5]

Potpuno nova knjiga, bez posvete. Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Бранко В. Радичевић (Чачак, 14. мај 1925 — Београд, 11. јануар 2001) био је српски књижевник и новинар.[1] Писао је поезију, романе, приповетке, сценарија и књижевност за децу. Живот и стваралаштво Потиче из грађанске породице, од оца Велимира и мајке Косаре, рођ. Миликић. У раној младости, током Другог светског рата, још као шеснаестогодишњак, био је партизански курир Ратка Митровића. Одведен је у логор у Смедеревској Паланци, где се тешко разболео, једва преживео, и тек онда наставио школовање у чачанској Гимназији.[2] После рата, једно време је живео у Сарајеву, где почињу његови стваралачки дани. Сели се у Београд, где завршава Правни факултет.[3] Упоредо с студирањем, ради као новинар за Дугу и као сарадник у многим листовима и часописима. Као уредник едиција „Жар птица“, више година ради у Борби.[2] Био је и председник издавачке куће Српска књижевна задруга из Београда.[1] Покренуо је културне манифестације: Дисово пролеће у Чачку и Драгачевски сабор трубача у Гучи.[2] Стваралаштво му садржи и преко сто наслова песама, приповедака, романа и књига за децу. Истраживао је и споменике- „крајпуташе“, (крајпуташи- његова реч), направио је и две монографије о сеоским споменицима - крајпуташима. Био је и велики истраживач и познавалац српског језика. Дела Најпознатија дела су му: „Песме о мајци“, „Прича о животињама“, „Са Овчара и Каблара“, „Војничке песме“, „Поноћни свирачи“, „Сељаци“ и „Антологија српског песништва“.[4] Активан је у књижевном и друштвеном животу до пред крај свога живота. Велики успех стиче и његово последње дело „Сујеверице“. Добитник је Вукове и Седмојулске награде.[5] Песме Сутонски дани, 1945. Песме, 1949. Лирика, 1951. Земља, 1954. Вечита пешадија, 1956. Три чокота стихова а о вину ни речи, 1961. Божја крчма, 1965. Са Овчара и Каблара, 1970. Сељачка поема, 1971. Изабране песме, 1971. Похвалице и покудице, 1974. Земљосанке, 1978. Текла река Лепеница, 1979. Вита јела, зелен бор, 1986. Кадионик, 1990. Романи Бела жена, 1955. Изгубљени град, 1957. Четврта ноћ, 1957. Поноћни свирачи, 1959. Ноћ тела, 1963. Грубићи и нежнићи, 1968. Сељаци, 1971. Ћорава посла, 1972. Сведок, 1977. Празнина, 1992. Књиге приповедака Љубав и смрт, 1982. Горка грла, 1986. Такав је живот, 1989. Будућност, 1991. Књиге за децу Приче о дечацима, 1952. Дух ливада (приче), 1954. Учени мачак (новела), 1957. Посластичарница код веселог чаробњака, 1950. Чудотворно око (приче и бајке), 1964. Бајка о шаљивчини и друге приче, 1967. Бајке о гуслама, 1967. Гвозден човек и друге приче, 1967. Ђаволије и друге приче, 1967. Песме о мајци, 1979. Деветаци, 1976. Скитница или песме и приче за децу, 1988. Приче о животињама, 1990. Како је Јошика отишао на небо, приче из циганског живота, 1992.

VELIKI GOSPODAR - Dušan Baranin SKZ 1990 , Roman Veliki gospodar govori o Milošu Obrenoviću. On je bio knez Srbije od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku i predvodio srpske ustanike u Drugom srpskom ustanku. Osnivač je dinastije Obrenovića. Za vreme njegove vladavine, Srbija je postala autonomna kneževina u okviru Otomanskog carstva. Knez Miloš je vladao autokratski, stalno odbijajući da ograniči i deli vlast, zbog čega je protiv njegve vlasti bilo podizano nekoliko buna. Tokom svoje vladavine, knez Miloš je bio najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od najbogatijih na Balkanu. tvrd povez, zaštitni omot Beograd 1990 406 str L.1.O.1.P.2

Autor - osoba Gogolь, Nikolaй Vasilьevič, 1809-1852 = Gogolʹ, Nikolaj Vasilʹevič, 1809-1852 Naslov Mrtve duše : poema / Nikolaj Vasiljevič Gogolj ; [preveli s ruskog Milovan i Stanka Đ. Glišić] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1956 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1956 (Beograd : Kultura) Fizički opis LVIII, 579 str., [1] list s autorovom slikom ; 20 cm Drugi autori - osoba Glišić, Milovan, 1847-1908 = Glišić, Milovan, 1847-1908 Glišić, Stanka Đ., 1859-1942 = Glišić, Stanka Đ., 1859-1942 Lalić, Radovan, 1908-1972 = Lalić, Radovan, 1908-1972 Zbirka Biblioteka velikih romana. kolo 2 ; knj. 10 ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: Похождения Чичикова [или] Мертвые души / Н. В. Гоголь Str. V-LIX: Nikolaj Vasiljevič Gogolj / Radovan Lalić. Nikolaj Vasiljevič Gogolj-Janovski rođen je 1. aprila 1809. godine u selu Veliki Soročonci, nedaleko od Poltave, u porodici neznatnih vlastelina, Vasilija Afanasjeviča, poklonika pozorišta i autora nekoliko komedija, i Marije Ivanovne, vrlo religiozne žene, starinskih nazora. Od 1821-1828. pohađa gimnaziju u Nježinu. Premda nije bio preterano prilježan učenik, Gogolj sa grupom školskih drugova osniva đačko pozorište, učestvujući u njegovom radu kao scenarista, režiser, scenograf i glumac. Takođe pokreće više đačkih rukopisnih časopisa i almanaha (Meteor književnosti, Zvezda, Severna zora) gde objavljuje svoje prve radove. Tokom školovanja, marta 1825, iznenada mu umire otac, o čemu šesnaestogodišnji Nikoša saznaje tek posle mesec dana. To ostavlja dubok trag na njegov dalji duševni razvoj, posebno na odnos prema smrti. Posle završene mature, decembra 1828, Gogolj stiže u Petrograd i ubrzo stupa u državnu službu kao činovnik ministarstva unutrašnjih dela. Već sledeće 1829. godine, u zasebnom izdanju štampa „idilu u slikama“ Hans Kjuheljgarden, čiji će gotovo čitav tiraž uništiti, pošto je u Moskovskom telegrafu pročitao negativni prikaz N. A. Poljevova. Jedno kratko vreme tokom 1830/31. predaje istoriju u ženskoj školi. Iste godine, upoznaje se sa Žukovskim i Pletnjovom, a preko njih i sa Puškinom. Nakon objavljivanja prve zbrke priča Večeri u selcetu bluzu Dikanjke (1831/32) sazdanoj na stilizaciji usmenog kazivanja i iluziji skaza, kako već o tome kasnije piše Boris Ejhenbaum, Gogolj doživljava prvi značajni književni uspeh. Puškin knjigu dočekuje sa oduševljenjem i pohvalama („kakva veselost i iskrenost, bez imalo izveštačenosti; u našoj književnosti nije bilo ničeg sličnog“), i objavljuje vrlo pohvalnu recenziju u svom časopisu Savremenik, čiji će saradnik ubrzo posatati i sam Gogolj. Time počinje najuspešnija decenija piščevog života, tokom koje je objavio gotovo sva svoja značajna ostvarenja. U školskoj 1834/35. predaje istoriju na Petrogradskom univerzitetu, a već 1835. objavljuje dve nove zbirke – Mirgorod, gde su skupljene novele iz ukrajinskog varoškog života, među njima i „Taras Buljba“, kao i zbornik mešovitih proznih tekstova, Arabeske, u kojem se pored literarnih, filozofskih i likovnih eseja nalaze i tri dela iz zamišljenog, ali nikad do kraja uobličenog ciklusa Petrogradske pripovetke (pored „Nevskog prospekta“, „Portreta“ i „Zapisa ludaka“ iz date zbirke, u taj ciklus se svrtstavaju i priče „Nos“ i „Kočija“ iz 1836, te „Šinjel“ i „Rim“ iz 1842). Naredna, 1836. godina na pozornicu izvodi Gogolja kao dramskog pisca – u Moskvi i Petrogradu postavljene su njegove najpoznatije komedije – Revizor i Ženidba, ali bez većeg uspeha kod šire publike. Juna 1836. Nikolaj Vasiljevič kreće na put po zapadnoj Evropi, boravi u Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Austriji, Češkoj, a najviše u Italiji. Putovanje traje punih 12 godina, u Rusiju dolazi na kratko, u dva navrata, 1839/40, a zatim i u zimu 1841/42, kada objavljuje Mrtve duše, te prvo izdanje Sabranih dela. Posle toga, Gogolj zapada u dramatičnu stvaralačku krizu, praćenu ozbiljnom duševnom pometnjom. Pokušava da do kraja ostvari zamisao o troelnom sklopu Mrtvih duša, i nezadovoljan napisanim, sredinom 1845. spaljuje nedovršeni rukopis. 1847. objavljuje knjigu moralističke i religiozne proze Izabrana mesta iz prepiske s prijateljima koja je dočekana „na nož“. U proleće 1848. odlazi na hodočašće u Palestinu, posle čega se vraća u Rusiju i uglavnom živi u Moskvi, kod prijatelja A. P. Tolstoja, u kući na Velikoj Nikitinskoj ulici. Potpuno se predaje duhovnom podvizanju, piše „Razmišljanja o božastvenoj liturgiji“ i niz ispovednih i religioznih spisa, koji su objavljeni posthumno. Početkom 1852. prestaje da uzima hranu i odbija medicinsku pomoć. U noći između 11. i 12. februara (po starom kalendaru) pali završenu verziju drugog dela Mrtvih duša i ubrzo posle toga, 21. februra 1852, umire. Sahranjen je na groblju manastira Svetog Danila u Moskvi, a 1931. njegovi posmrtni ostaci preneti su na Novodevičje groblje. Nedugo posle toga, 1940, pored Gogolja je sahranjen Mihail Bulgakov. MG58 (N)

IVO ANDRIĆ UMETNIK I NJEGOVO DELO / ISTORIJA I LEGENDA Tvrdi povez 3/5 Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12. Проклет