Lujza Alkot Vragolije malih ljudi Tvrdi povez Edicija Zlatna knjiga Korice i ilustracije: Zagorka Stojanovic Sa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura. Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno. Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863). Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima. Biografija Luiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2] Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3] Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine. Umrla je u Bostonu, 1888. godine. Dela Luiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade. U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom. Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..

Lujza Alkot Vragolije malih ljudiTvrdi povezEdicija Zlatna knjigaKorice i ilustracije:Zagorka StojanovicSa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura.Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno.Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863).Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima.BiografijaLuiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2]Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3]Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine.Umrla je u Bostonu, 1888. godine.DelaLuiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade.U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom.Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..12/25

GORKA DINJA, odnosno karela, još jedna biljka koja leči najopasnije tumore. Sok egzotične gorke dinje, Momordice charantije, može usporiti rast raka pankreasa, bez nuspojava. A deluje i protiv raka dojke, prostate, debelog crijeva, jetre, želuca i nazo-ždrelnih tumora, kao i kod leukemije i neuroblastoma. Nova studija pokazala je da sok gorke dinje, poznatog povrća u Aziji i Africi, znatno smanjuje rast tumora gušterače jer ometa metabolizam glukoze u stanicama raka, te ih doslovno izgladnjuje bez šećera, pogonskoga goriva bez kog ne mogu preživeti. Brojne zdravstvene koristi povezane s konzumacijom gorke dinje već su poznate. Posebno je popularna među Japancima s Okinave, koji su poznati po dugovečnosti. Gorka dinja ili karela plod je iz porodice Cucurbitaceae, lat. naziva Momordica charantia biljka je koja raste u tropskim i suptropskim područjima srednje i južne Amerike,Afrike i Azije Kine, Japana, Okeanije, pa čak i na Karibima . Uzgaja se kao hrana i lek. Biljka raste kao loza s dugim rascepkanim listovima i žutim cvjetovima. Plod izgleda kao bradavičasti krastavac. Mladi plod je zelen, te se pretvara u narančasto- žut kada je zreo. Zreo plod puca, rastvori se na tri dijela i otpušta brojne crvene semenke. Svi delovi biljke su gorki, jestivi i re svega zdravi - list, plod i seme. Nezreli plodovi vrlo su dobar izvor vitamina C, kaliuma i fosfora. U jelima ova tikvica se može pripremati s krompirom, kuvana, pečena i pržena, ali i presna. Sušeni listovi koriste se za čaj. Od lišća se pravi čaj koji je koristan u prevenciji i lečenju malarije,te podsiče probavu i deluje antibakterijski. iako se jede već stolećima, mnoge zdravstvene prednosti (antivirusno djelovanje, antioksidans, sprečava dijabetes) tek su nedavno postale poznate u zapadnoj medicini. U poslednje četiri godine intenzivno se istražuje djelovanje ove biljke protiv raka i to svih vrsta. Istraživači s University of Colorado Cancer Center kupili su dinje (kineska sorta) u lokalnoj trgovini, uklonili pulpu i seme i pomoću kućnog sokovnika napravili sok. Krute tvari su uklonjene, a preostali sok korišten je pri testiranju na dva načina. Izravno na kulturama stanica ili tako što je smrznut pa samljeven u fini prah. Sok gorke dinje (razrijeđen samo 5% u vodi) djelovao je snažno na smanjenje svih četiri karcinoma gušterače staničnih linija. Naime, nakon 72 sata testiranja AsPC-1 i Capan-2 ćelije tumora smanjene su za 90%, a BxPC-3 i MiaPaCa-2 za 98%. Sok je izazvao programiranu smrt ćelija (apoptozu) i što je još važnije, aktivirao AMPK, što ukazuje da ometa metabolizam glukoze i doslovno izgladnjuje stanice raka ostavljajući ih bez šećera. Nakon što su miševi bili hranjeni prahom smrznutog soka, došlo je do 64-postotnog smanjenja. Djelovanje je dakle slično kao i kod kemoterapije (52% nakon 18 dana), koja se daje u liječenju raka gušterače, ali bez vidljivih nuspojava. To bi značilo da ljudi koji imaju 75 kilograma trebaju uzimati šest grama ovog praha. Slična doza od 4,8 grama praha smrznutog soka koristila se u sklopu nedavne studije. Naime, tri mjeseca su je davali oboljelima od metaboličkog sindroma. Lijek je djelovao i svi su ga pacijenti uglavnom dobro podnosili. Biljku uspešno gajim već treću godinu u mojoj bašti u Novom Sadu tako što rasadu pripremim ranije pa je iznesem i zasadim napolju kada i ostale tikvice. Voli sunce ali i puno vode jer dolazi iz tropskim krajeva. IZ iskustva znam da ako pojedete 3,4 lista pre jela na prazan stomak umanjiće vam apetit :) SVo seme i biljke koje nudim na prodaju možete pogledati ovde. Ima još puno toga što nije postavljeno ali uvek za određene sorte možete pitati :) https://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=0&Prodavac=stoperins&Grupa=40

Karela ili kineska gorka dinja je poreklom iz jugoistočne Azije ali i kod nas se već dugo uspešno gaji i ponata je pod nazivom mormodika. Ima nekoliko varijeteta, do sada sam gajila samo kratku mnogo jače izbrazdanu verziju ovog povrća, sada sam donela seme iz Burme i za ovaj varijetet. GORKA DINJA, odnosno karela, još jedna biljka koja leči najopasnije tumore. Sok egzotične gorke dinje, Momordice charantije, može usporiti rast raka pankreasa, bez nuspojava. A deluje i protiv raka dojke, prostate, debelog crijeva, jetre, želuca i nazo-ždrelnih tumora, kao i kod leukemije i neuroblastoma. Nova studija pokazala je da sok gorke dinje, poznatog povrća u Aziji i Africi, znatno smanjuje rast tumora gušterače jer ometa metabolizam glukoze u stanicama raka, te ih doslovno izgladnjuje bez šećera, pogonskoga goriva bez kog ne mogu preživeti. Brojne zdravstvene koristi povezane s konzumacijom gorke dinje već su poznate. Posebno je popularna među Japancima s Okinave, koji su poznati po dugovečnosti. Gorka dinja ili karela plod je iz porodice Cucurbitaceae, lat. naziva Momordica charantia biljka je koja raste u tropskim i suptropskim područjima srednje i južne Amerike,Afrike i Azije Kine, Japana, Okeanije, pa čak i na Karibima . Uzgaja se kao hrana i lek. Biljka raste kao loza s dugim rascepkanim listovima i žutim cvjetovima. Plod izgleda kao bradavičasti krastavac. Mladi plod je zelen, te se pretvara u narančasto- žut kada je zreo. Zreo plod puca, rastvori se na tri dijela i otpušta brojne crvene semenke. Svi delovi biljke su gorki, jestivi i re svega zdravi - list, plod i seme. Nezreli plodovi vrlo su dobar izvor vitamina C, kaliuma i fosfora. U jelima ova tikvica se može pripremati s krompirom, kuvana, pečena i pržena, ali i presna. Sušeni listovi koriste se za čaj. Od lišća se pravi čaj koji je koristan u prevenciji i lečenju malarije,te podsiče probavu i deluje antibakterijski. iako se jede već stolećima, mnoge zdravstvene prednosti (antivirusno djelovanje, antioksidans, sprečava dijabetes) tek su nedavno postale poznate u zapadnoj medicini. U poslednje četiri godine intenzivno se istražuje djelovanje ove biljke protiv raka i to svih vrsta. Istraživači s University of Colorado Cancer Center kupili su dinje (kineska sorta) u lokalnoj trgovini, uklonili pulpu i seme i pomoću kućnog sokovnika napravili sok. Krute tvari su uklonjene, a preostali sok korišten je pri testiranju na dva načina. Izravno na kulturama stanica ili tako što je smrznut pa samljeven u fini prah. Sok gorke dinje (razrijeđen samo 5% u vodi) djelovao je snažno na smanjenje svih četiri karcinoma gušterače staničnih linija. Naime, nakon 72 sata testiranja AsPC-1 i Capan-2 ćelije tumora smanjene su za 90%, a BxPC-3 i MiaPaCa-2 za 98%. Sok je izazvao programiranu smrt ćelija (apoptozu) i što je još važnije, aktivirao AMPK, što ukazuje da ometa metabolizam glukoze i doslovno izgladnjuje stanice raka ostavljajući ih bez šećera. Nakon što su miševi bili hranjeni prahom smrznutog soka, došlo je do 64-postotnog smanjenja. Djelovanje je dakle slično kao i kod kemoterapije (52% nakon 18 dana), koja se daje u liječenju raka gušterače, ali bez vidljivih nuspojava. To bi značilo da ljudi koji imaju 75 kilograma trebaju uzimati šest grama ovog praha. Slična doza od 4,8 grama praha smrznutog soka koristila se u sklopu nedavne studije. Naime, tri mjeseca su je davali oboljelima od metaboličkog sindroma. Lijek je djelovao i svi su ga pacijenti uglavnom dobro podnosili. Biljku uspešno gajim već treću godinu u mojoj bašti u Novom Sadu tako što rasadu pripremim ranije pa je iznesem i zasadim napolju kada i ostale tikvice. Voli sunce ali i puno vode jer dolazi iz tropskim krajeva. IZ iskustva znam da ako pojedete 3,4 lista pre jela na prazan stomak umanjiće vam apetit :) SVo seme i biljke koje nudim na prodaju možete pogledati ovde. Ima još puno toga što nije postavljeno ali uvek za određene sorte možete pitati :) https://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=0&Prodavac=stoperins&Grupa=40

Stevan Raičković GurijeMeki povezIzdavač ProsvetaStevan Raičković smatra se jednim od najznačajnijih srpskih savremenih književnika. Bio je pesnik, prozaik, pisac za decu i prevodilac.Njegov pesnički svet čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija. `Nekada sanjar, zanesen pred prirodom i tišinom, ispunjavao je pesme plavetnilom i prozračnošću.Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka `Veliko dvorište`, a zatim zbirka pesama `Družina pod suncem` za koju je 1960. godine dobio nagradu `Neven`.Poema `Gurije` bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci.Stevan Raičković (5. jul 1928 — 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik.BiografijaGimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”.[1]Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen.Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.Pesnik o poeziji„Zamislio sam bio kako jednoga jutra sve novine u svetu, pa naravno i kod nas, objavljuju na prvim stranicama, sitnim slovima, kratku, ali senzacionalnu informaciju — da od tog dana više neće biti pesnika i da poeziju više niko neće pisati!Zamislio sam bio i reakciju na sve ovo:Bila bi to jedna takva vest koju bi ljudi (čak i oni koji nikada nisu čitali poeziju, nikada videli živog pesnika) primili možda isprva i sa lakim smeškom, a već malo zatim — sa ogromnim iznenađenjem i nevericom, pa čak i sa neskrivenom jezom: kao neki zlokobni alarm da je u svetu, nešto nevidljivo, ali u samim njegovim temeljima, eto, zauvek puklo… (Kao da je naglo, preko noći, izumrla neka pitoma vrsta ili iščileo neki plemeniti plod, na koje je svet, otkada zna za sebe, bio navikao…)Sledeći ovu naivnu sliku-uobrazilju zamišljam da bi se u njoj možda mogao napipati i neki realniji smisao, neka bar simbolična poruka: poezija ima neki svoj tačno određeni povesni i civilizacijski značaj, pa i neko svoje bar kakvo-takvo mesto čak i u našoj ciničnoj savremenosti, inače, ruku na srce, ne bi ni postojala, niti bi se održala do naših dana. (A postoji, koliko se zna, u različitim oblicima, otkada se zna i o čoveku.) Druga je pak stvar ona ignorantska činjenica što se o njenom postojanju i prisustvu među nama ne razmišlja baš mnogo, pa da budem još konsekventniji: poezija se zapravo i ne opaža u svakodnevnom životu. Ali, ona se ne primećuje (naravno, u jednoj sasvim drugačijoj srazmeri) na onaj način kao što se ne opaža ni vazduh koji svakoga trena udišemo, niti se oseća sopstveno zdravlje sve dok ga još uveliko imamo…”[2]Iz književne kritike o pesnikovom deluRaičkovićeva poezija je autentična slika njegovog bića. Otmena i dostojanstvena, ona je izraz pesnikove otmenosti i dostojanstvenosti, jer, veli Tin Ujević, ko nema stila u životu, ne može da ga ima ni u literaturi, kako nema velikoga pesnika bez dostojna čoveka. Poezija sama bira svoga pesnika, a ne pesnik poeziju. U slučaju Stevana Raičkovića čini nam se da raskola nema: postignuta je potpuna ravnoteža između dva izuzetna bića, bića poezije i bića pesnika. (…) U čemu je tajna Raičkovićevog otkrića? Najverovatnije u doslednosti, asketskoj doslednosti, i svojoj opsesiji i svojoj viziji. Pre svega, u tome. Uspostavivši osnovicu i stožer svoje poezije, Raičković je odmah na početku odredio i svoj put. Sve je u njegovoj poeziji smireno, u ravnoteži, bez erupcije i bura, osenčeno blagom i bolnom rezignacijom. Sve što se događa, događa se iznutra, u samim suštinama. — Slobodan Rakitić[3]Element koji je zajednički velikom broju pesama Stevana Raičkovića je, svakako, to što je perspektiva iz koje se gleda na neku pojavu, neku stvar ili neko biće povezana sa duševnim stanjem samog lirskog subjekta, sa onim što se starinski nazivalo raspoloženje, pesnikova emocija. Zahvaljujući tome, u poeziji ovog pesnika ćemo sretati vrlo raznolike perspektive iz kojih se oblikuje lirski opis. — Radivoje Mikić, Motivacija pesme[4]Postavljanje pesme, poezije, na sâm vrh vrednosne lestvice, posvećenje pesmi i posvećenje pesme, htenje da se poeziji, njenoj estetskoj i smislodavnoj meri saobrazi život sâm, predstavlja temelj Raičkovićeve lirske pozicije. — Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema[4]U poeziji Stevana Raičkovića, jedan od najznačajnijih motiva je motiv pesme, odnosno, poezije. Smisao poezije, ali i života — jer su oni u neraskidivoj vezi — pesnik sagledava iz različitih pozicija i, gotovo uvek, u vezi sa drugim motivima svog pevanja poput kamena, trava, prolaznosti, smrti, detinjstva, tišine, usamljenosti ili Tise. — Jasmina Tonić, Dve Tise ili o smislu pevanja...1/12