Anri Bejl Stendal Crveno i crnoMeki povezRadnja ovog romana koji je Stendalu doneo svetsku slavu, smeštena je u vreme Burbonske restauracije dvadesetih godina 21 veka, posle Napoleonovog poraza i proterivanja. Roman prati život Žilijena Sorela, zgodnog, mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje koji želi da nađe sebi značajno mesto u društvu. Vođen Napoleonovim idejama želi da postigne vrtoglav i brz uspeh, ali društvene prilike su se promenile i Napoleonove ideje mu ne pomažu u tome. Žilijen će zatim svoj put ka uspehu pokušati da nađe zavodeći srca vladajućih žena. Da li će u tome uspeti?Kroz priču o Sorelu, Stendal na satiričan način oslikava i francusko društvo iz doba Burbonske restauracije, prožeto korupcijom, pohlepom i dosadom.Mari-Anri Bel (franc. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal,[1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma.StendalStendhal.jpgStendalov portret, Johan Olaf ZodermarkPuno imeMari-Anri BelDatum rođenja23. januar 1783.Mesto rođenjaGrenobl, FrancuskaDatum smrti23. mart 1842. (59 god.)Mesto smrtiPariz, FrancuskaBiografija UrediStendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul. Većinu svojih dela je napisao u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi.Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir je jedan od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti.[4] S obzirom da je živeo u periodu romantizma, njegova realističarska dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „nekolicini srećnika“, misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „otkrili“ njegov talenat.Detinjstvo i mladost UrediIz njegove autobiografije Život Anrija Brilara se može saznati da je njegova majka umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „pobožani građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ljubaznog i zabavnog“. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija…Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava „grad svetlosti“ kao “blatnjav, bez planina”, grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonapartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog rimskog carstva, stvaranje Rajnske konfederacije.[5][6][7] U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „novu i pravu domovinu“ kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu, Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno.Kasniji život i smrt UrediOd 1831. godine ponovo je u Italiji. Opet je konzul u Čivitavekiji, malom gradiću blizu Rima. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, vraća se u Pariz 1841. godine pošto je prethodno ostao bez položaja, prilično bolestan. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer.Umro je u proleće 1842. godine. Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven.Dela UrediCrveno i crno (1830),Parmski kartuzijanski mananstir (1839)Rasprava o ljubaviLisjan LevenŽivot HajdnovIstorija slikarstva u ItalijiRim, Napulj, FirencaRasin i ŠekspirŽivot RosinijevNedovršena autobiografska dela UrediMemoari jednog egoiste (1892),Život Anrija Brilara (1890).

Anri Bejl Stendal Crveno i crno Meki povez Radnja ovog romana koji je Stendalu doneo svetsku slavu, smeštena je u vreme Burbonske restauracije dvadesetih godina 21 veka, posle Napoleonovog poraza i proterivanja. Roman prati život Žilijena Sorela, zgodnog, mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje koji želi da nađe sebi značajno mesto u društvu. Vođen Napoleonovim idejama želi da postigne vrtoglav i brz uspeh, ali društvene prilike su se promenile i Napoleonove ideje mu ne pomažu u tome. Žilijen će zatim svoj put ka uspehu pokušati da nađe zavodeći srca vladajućih žena. Da li će u tome uspeti? Kroz priču o Sorelu, Stendal na satiričan način oslikava i francusko društvo iz doba Burbonske restauracije, prožeto korupcijom, pohlepom i dosadom. Mari-Anri Bel (franc. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal,[1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma. Stendal Stendhal.jpg Stendalov portret, Johan Olaf Zodermark Puno ime Mari-Anri Bel Datum rođenja 23. januar 1783. Mesto rođenja Grenobl, Francuska Datum smrti 23. mart 1842. (59 god.) Mesto smrti Pariz, Francuska Biografija Uredi Stendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul. Većinu svojih dela je napisao u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi. Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir je jedan od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti.[4] S obzirom da je živeo u periodu romantizma, njegova realističarska dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „nekolicini srećnika“, misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „otkrili“ njegov talenat. Detinjstvo i mladost Uredi Iz njegove autobiografije Život Anrija Brilara se može saznati da je njegova majka umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „pobožani građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ljubaznog i zabavnog“. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija… Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava „grad svetlosti“ kao “blatnjav, bez planina”, grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonapartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog rimskog carstva, stvaranje Rajnske konfederacije.[5][6][7] U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“ Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „novu i pravu domovinu“ kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu, Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno. Kasniji život i smrt Uredi Od 1831. godine ponovo je u Italiji. Opet je konzul u Čivitavekiji, malom gradiću blizu Rima. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, vraća se u Pariz 1841. godine pošto je prethodno ostao bez položaja, prilično bolestan. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer. Umro je u proleće 1842. godine. Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven. Dela Uredi Crveno i crno (1830), Parmski kartuzijanski mananstir (1839) Rasprava o ljubavi Lisjan Leven Život Hajdnov Istorija slikarstva u Italiji Rim, Napulj, Firenca Rasin i Šekspir Život Rosinijev Nedovršena autobiografska dela Uredi Memoari jednog egoiste (1892), Život Anrija Brilara (1890).

Opis Još jedna od znamenitih opsežnih povijesnih romansi Marije Jurić Zagorke, "Jadranka" je smještena u sredinu 19. stoljeća, u doba Bachova apsolutizma, političko nevrijeme koje je zagovaralo germanizaciju i centralizaciju u Habsburškoj Monarhiji. U Hrvatskoj se uvodi njemački jezik u škole i urede, zatiru se hrvatski jezik i nacionalni simboli, raspušta se Hrvatski sabor, a kao jamstvo provođenja apsolutističkih nastojanja Bečkoga dvora uvodi se novo sredstvo prisile - žandarmerija. U takvu ozračju, u kakvo smješta svoje junake, Zagorka još jednom nalazi priliku za isticanje nacionalnih osjećaja, ali i iznošenje slobodoumnih stavova o ženskoj samostalnosti i integritetu. Lijepa i ponosna, Jadranka utjelovljuje sve to - usvojena kao siroče i odrasla u hrvatskoj kući u Beču, bez miraza pa stoga bez izgleda za udaju i prosperitet, ona se uzda samo u sebe i svoj rad. Istodobno, nacionalno je osviještena, pa joj najteže pada kad se u pitanje dovede njezino domoljublje. Zagorka još jednom plete složenu ljubavnu priču prepunu obrata, političkih spletki i urota, koja se čita u jednome dahu. "Jadranka" je, kao i mnogi drugi Zagorkini romani, izlazila u nastavcima, kao novinski feljton, od 1943. pa do 1945., kad je list "Nova Hrvatska" ugašen. Roman je podijeljen u dva dijela : "Neznano čudo Zagreba" i "Mudrac Pod zidom". "Jadranka" je posljednji roman u golemom i još ne posve istraženom opusu Marije Jurić Zagorke. Strana: 576+576 Pismo: Latinica Povez: Mek

Vrlo dobro očuvan komplet. Izdanje ČGP Delo-OOUR Globus Zagreb,1978 godina. Biblioteka ratni romani. Povez je tvrd,sa zastitnim omotom. U kompletu se nalaze sledeći naslovi: 1. Lozinka nije potrebna – Nježnost (političke kronike 1921-1928) 2. Treća karta – Španjolska varijanta – (političke kronike (1938-1941) 3. Alternativa I dio (politička kronika 1941) 4. Alternativa II dio (politička kronika 1941) 5. Major Vihor (politička kronika 1944-1945) 6. Sedamnaest trenutaka proljeća (politička kronika 1945)

Kao na slikama Korice s tragovima starosti Unutra lepo očuvano 1957 Džon Ernst Stajnbek Mlađi (engl. John Ernst Steinbeck Jr.; Salinas, 27. februar 1902 — Njujork, 20. decembar 1968), bio je američki književnik i nobelovac. Književni uspeh postigao je romanom Kvart Tortilja iz 1935. godine, a njegova najčuvenija dela su O miševima i ljudima, Plodovi gneva, Istočno od raja i Zima našeg nezadovoljstva, za koju je 1962. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.[2][3][4] Nazivali su ga „gigantom američkih pisama.”[5][6] Grožđe gneva (1939),[7] nagrađeno Pulicerovom nagradom, smatra se Stajnbekovim remek-delom i delom američkog književnog kanona.[8] U prvih 75 godina nakon što je objavljen, prodat je u 14 miliona primeraka.[9] Džon Stajnbek Džon Stajnbek Lični podaci Puno ime Džon Ernst Stajnbek Mlađi Datum rođenja 27. februar 1902. Mesto rođenja Salinas, SAD Datum smrti 20. decembar 1968. (66 god.) Mesto smrti Njujork, SAD Obrazovanje Univerzitet Stanford Književni rad Najvažnija dela O miševima i ljudima (1937) Plodovi gneva (1939) Istočno od raja (1952)[1] Zima našeg nezadovoljstva(1961) Nagrade Nobelova nagrada za književnost Pulicerova nagrada za književnost Potpis Biografija uredi Džon Stajnbek je rođen 27. februara 1902. godine u kalifornijskom gradu Salinasu u SAD.[10] Njegov otac, istoimeni Džon Ernst Stajnbek, obavljao je više poslova tokom života, a jedno vreme je radio kao blagajnik okruga Monterej. Majka, Olivija Hemilton bila je učiteljica po profesiji. [11][12] Džon Stajnbek je odrastao je u maloj i plodnoj dolini nedaleko od pacifičke obale. Kao dečak i mladić radio je preko leta na farmama sa sezonskim radnicima.[13] Posle završetka srednje škole u Salinasu, neredovno je pohađao Englesku književnost na Univerzitetu Stanford od 1919. do 1925. godine. U narednom periodu je pokušavao da se probije kao pisac. Zarađivao je za život kao radnik i novinar u Njujorku, a potom kao turistički vodič, čuvar imanja i u ribolovištu na jezeru Taho, sve vreme pišući svoj prvi roman Zlatni pehar (engl. Cup of Gold, 1929). U Tahou je upoznao svoju prvu suprugu Karol Hening. Brak je sklopljen 1930. godine u Los Anđelesu, gde je par živeo oko pola godine. Supružnici su se zatim nastanili u Pacifik Grouvu, u kući Džonovog oca, nedaleko od grada Monterej. Džon se posvetio pisanju i uskoro je objavio dva romana: Rajske pašnjake (Pastures of Heaven, 1932) i Zemlji i Nebu (To a God Unknown, 1933). [14][13] Prekretnica za Džona Stajnbeka bilo je objavljivanje zbirke priča Kvart Tortilja (Tortilla Flat, 1935) o monterejskim paisanosima. Ona je dobila pozitivne kritike i donela Stajnbeku popularnost i finansijsku stabilnost. Usledilo je objavljivanje Neizvesne bitke (In Dubious Battle, 1936), O miševima i ljudima (Of Mice and Men, 1937) i po, mišljenju mnogih, njegovog najboljeg dela Plodova gneva (The Grapes of Wrath, 1939).[14] Plodovi gneva doneli su mu 1940. godine Pulicerovu nagradu za književnost.[2] Džon Stajnbek 1939. godine Džon Stajnbek je pisao na osnovu iskustva, opsežnih istraživanja i posmatranja ljudskih stanja, eksperimentišući i praveći zaokrete.[15][14] Tokom Drugog svetskog rata bio je ratni dopisnik za jedne njujorške novine, prikupljajući građu i za svoja dela. Za taj period vezane su: Bombe su bačene (Bombs Away, 1942), kontroverzna novela-drama Mesec je zašao (The Moon is Down, 1942), Ruski dnevnik (A Russian Journal, 1948), i kolekcija depeša iz rata, Jednom je bio rat (Once There Was a War) 1958).[11][15] Džon Stajnbek 1962. godine, fotografija za Nobelovu fondaciju Pisac se nakon rata vraćao i socijalnoj kritici, i to u delima Gužva u fabrici (Cannery Row, 1945), Zalutali autobus (The Wayward Bus, 1947) i Biser (The Pearl, 1947), koja su prožeta opuštenijim i sentimentalnijim tonom u odnosu na svoja ranija dela.[2] U svojim poznim Godinima pisao je intenzivno i bavio se raznim temama. Delima Vatrena svetlost (Burning Bright, 1950), Istočno od raja (1952) i Zima našeg nezadovoljstva (The Winter of Our Discontent, 1961) nastojao da potvrdi status vodećeg romanopisca.[2] Vatrena svetlost je dramski komad upakovan u roman, drama o moralu koja se okreće oko supružnika Džoa i Mordin Saul.[16] Istočno od raja je monumentalna saga o dolini Salinas, hronika piščeve porodice i alegorijski roman o identitetu, tuzi i čovečnosti koji je namenio svojim sinovima.[17] Roman Zima našeg nezadovoljstva je priča o samospoznaji i žudnji koja istovremeno daje moralni potret Amerike šezdesetih godina 20. veka.[18] Iako su kritičari bili mišljenja da se ova dela nisu mogla meriti sa njegovim ranijim postignućima, Džon Stajnbek je za roman Zima našeg nezadovoljstva dobio Nobelovu nagradu za književnost 1962. godine. [2][10][3][19] Književna dela Džona Stajnbeka dobila su niz filmskih ekranizacija. Sam Stajnbek je napisao nekoliko scenarija, za dokumentarni film Zaboravljeno selo (1941), u koautorstvu za igrani film Biser (1947), za Crvenog ponija (1949) i biografski film Viva Zapata (1949).[2] Pisac je poslednje decenije svog života proveo u Njujorku i Sag Harboru.[14] Ženio se tri puta i imao je dvoje dece. Sa svojom prvom ženom, Karol Hening, razveo se 1942. godine. Od 1943. do 1948. bio je oženjen sa Gvindolin Konger i iz tog braka je dobio sinove Tomasa i Džona. Sa trećom ženom Elejn Anderson Skot bio je u braku od 1950. do svoje smrti 1968. godine. Napisao je preko dvadeset knjiga: romana, novela, zbirki priča.[11][20][21] Važnija dela uredi Kvart Tortilja (1935) O miševima i ljudima (1939) Plodovi gneva (1939) Istočno od raja (1952) Zima našeg nezadovoljstva (1961) Putovanja sa Čarlijem (1962)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jerotej Racanin Jovan Rajic Mihailo Maksimovic Deset vekova Srpske knjizevnosti! Deset vekova srpske književnosti predstavlja antologijsku ediciju pokrenutu u Izdavačkom centru Matice srpske 2010. godine.[1] Antologija će imati preko 200 knjiga i obuhvata književnost od 12. stoleća do pisaca savremenog perioda.[2][3] Glavni urednik edicije je srpski književnik akademik Miro Vuksanović. Uređivački odbor čine profesori Univerziteta u Beogradu i Novom Sadu kao i drugi stručnjaci.[4] Prva štampana knjiga u ediciji je Sabrana dela Svetog Save.[2] Knjige su štampane na posebnom ekološkom papiru koji je po standardu EU, zbog čega su knjige lakše za držanje tokom čitanja.[4] Ediciju je podržala pokrajinska vlada Vojvodine,[5] Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije,[2] grad Novi Sad a medijski pokrovitelj je Radio televizija Srbije.[4] Antologija uključuje dela pisaca koji do sada nisu bili adekvatno valorizovani ili čije delo je bilo skrajnuto.[6] U ediciji su kao integralni deo srpske književnosti uključena dela srpskih književnika iz Dubrovačke republike, na osnovu stanovišta da su bili govornici srpskog jezika, da je dubrovačka baština deo zajedničkog nasleđa dva naroda, kao i da je neuključivanje dubrovačke književnosti u ranije edicije bilo ideološki motivisano.[7][8] To je naišlo na proteste pojedinih institucija iz Hrvatske. Jerotej Račanin (druga pol. XVII vek — manastir Velika Remeta, posle 1727), srpski pisac i prepisivač crkvenih knjiga. Njegovo Putešestvije ka gradu Jerusalimu (1727) značajno je kao prvi putopis na pragu barokne književnosti pisan narodnim jezikom. Jovan Rajić (Sremski Karlovci, 21. septembar 1726 — Kovilj, 22. decembar 1801) bio je srpski kaluđer, istoričar, pisac i pedagog.[1] Biografija Jovan Rajić je bio sin Radoslava Jankovića (rođenog 1699), koji potiče iz varoši Vidina. Jovan je rođen 11. novembra 1726. godine, u Karlovcima, kao prvi sin u `domu Raje Vidinca`. Po očevom nadimku `Raja`, izveo je Jovan kasnije svoje prezime - `Rajić`.[2] U rodnom mestu je pohađao „slovensku školu“ (slovensko-latinsku) kod učitelja - sve Rusa - Emanuela Kozačinskog, Ivana Minackog i još trojice nepoznatih. Gimnaziju je on učio u Komoranu[1] kod jezuita, pa kad su ga hteli prevesti u katolicizam, istu je napustio. Prešao je u Šopron[1], u tolerantniju protestantsku gimnaziju. Nakon mature krenuo je pešice u Rusiju; željan nauke je otišao u Kijev, gde je završio rusku duhovnu akademiju.[1] Posle tri godine studiranja u Kijevu, četvrtu godinu je pohađao u Moskvi.[3] Kada se vratio u rodne Karlovce nije mogao da nađe mesto, pa se povratio u Rusiju. Odande se on spremi, te preko Carigrada dođe na Svetu Goru, radi skupljanja po manastirima istorijske građe za svoju istorijsku knjigu. Po povratku 1758. godine je dobio mesto nastavnika, prvo u bogoslovsko-učiteljskoj školi u Karlovcima[1], pa pređe u Temišvar da sprema `klirike` (buduće sveštenike).[1] Na poziv bačkog episkopa Mojseja Putnika, došao je na rad u novosadskoj bogosloviji. Docnije se zakaluđerio 1772. godine u manastiru Kovilju, i tu kao arhimandrit (1772-1801) je ostao do smrti.[1] Sahranjen je u manastirskoj crkvi Sv. arhanđela, sa leve strane, `niže prestola Majke Božije`, i tu je tek 1891. godine na prigodnoj svečanosti postavljena kamena nadgrobna ploča. Obeležje je poručeno u Novom Sadu, a za tu priliku je epitaf sastavio prof. Aleksandar Sandić iz Novog Sada.[4] Na ploči je bilo uklesano: `ovde leže kosti...učitelja bogoslovlja - braniča pravoslavlja, velikoga književnika srpskog.`[5] Lazar Tomanović je nakon posete manastiru Kovilj (1883. godine) u putopisu Na povratku s Brankove svečanosti, zapisao da je srpski narod dužan da ocu svoje istorije podigne pristojan spomenik i to što pre. Kao razlog je naveo skoru posetu stranaca manastiru, koji bi loše o nama sudili zbog naše ravnodušnosti prema svome velikanu. Mihailo Maksimović također Mihajlo Maksimović (srp. Mihailo Maksimović; oko 1745. - poslije 1792.) bio je srpski satiričar, profesor, prevoditelj i književnik. Bio je vrlo upoznat sa životom i radom Dositeja Obradovića

ZALJEV CHESAPEAKE - 1-2 James A. Michener - tvrd povez, zaštitni omot -1982 godina ,GLOBUS ZAGREB -516 + 587 str. -lepo OČUVANO ,nema saranja ili podvlačenja teksta Ova veličanstvena priča temelji se na povijesti sjevernoameričkog Istoka od kraja šesnaestog stoljeća do naših dana. Iako roman govori o mnogim povijesnim događajima i osobam, piščevo zanimanje okrenuto je prije svega velikom zaljevu Shesapeake, točnije ljudima i drugim stvorenjima koja u njemu, oko njega i od njega žive. Ušće rijeke Choptank u Chesapeake središnja je pozornica svih događanja. Tu se zaustavljaju ljudi koji će osnovati porodice što dominiraju pričom: Indijanac Pentaquod, Englez Edmund Steed - katolik koji pred vjerskim progonima bježi iz protestantske Engleske prognan kao kriminalac, Timothy Turlock koji je iz Engleske prognan kao kriminalac, Edward Paxmore, obraćen u kvekera, rob imenom Cudjo i mnogi drugi. Steedovi će postati `aristokracija` tog kraja, a Turloci lovci, lokalni pomorci i gusari, te u novije vrijeme poduzetnici i profiteri. Obitelj Paxmore razvit će u tom kraju građevinarstvo i brodogradnju i posebno se istaći u borbi za ukidanje ropstva. Regija koju Michener opisuje zabačena je, udaljena od velikih gradova i izolirana od velikih historijskih potresa, što autoru omogućuje da pripovijedanje koncentrira na osobne sudbine i nešto što bismo mogli nazvati obiteljskim identitetom. Smjestivši, međutim, priču u vjerske, ekonomske, kulturne i povijesne okvire uspio je oslikati mnoge vidove američkog života kroz vjekove. Michener i ovo svoje djelo temeljito dokumentira, ali bez pretenzija na podudarnosti koje bi ga suviše obavezivale. Priča teče glatko, s mnogo dijaloga i akcija, ratovanja, ljubavi, rađanja i smrti, što će bez sumnje privući veliki broj čitalaca. Ova veličanstvena priča temelji se na povijesti sjevernoameričkog Istoka od kraja šesnaestog stoljeća do naših dana. Iako roman govori o mnogim povijesnim događajima i osobam, piščevo zanimanje okrenuto je prije svega velikom zaljevu Shesapeake, točnije ljudima i drugim stvorenjima koja u njemu, oko njega i od njega žive. Ušće rijeke Choptank u Chesapeake središnja je pozornica svih događanja. Tu se zaustavljaju ljudi koji će osnovati porodice što dominiraju pričom: Indijanac Pentaquod, Englez Edmund Steed - katolik koji pred vjerskim progonima bježi iz protestantske Engleske prognan kao kriminalac, Timothy Turlock koji je iz Engleske prognan kao kriminalac, Edward Paxmore, obraćen u kvekera, rob imenom Cudjo i mnogi drugi. Steedovi će postati `aristokracija` tog kraja, a Turloci lovci, lokalni pomorci i gusari, te u novije vrijeme poduzetnici i profiteri. Obitelj Paxmore razvit će u tom kraju građevinarstvo i brodogradnju i posebno se istaći u borbi za ukidanje ropstva. Regija koju Michener opisuje zabačena je, udaljena od velikih gradova i izolirana od velikih historijskih potresa, što autoru omogućuje da pripovijedanje koncentrira na osobne sudbine i nešto što bismo mogli nazvati obiteljskim identitetom. Smjestivši, međutim, priču u vjerske, ekonomske, kulturne i povijesne okvire uspio je oslikati mnoge vidove američkog života kroz vjekove. Michener i ovo svoje djelo temeljito dokumentira, ali bez pretenzija na podudarnosti koje bi ga suviše obavezivale. Priča teče glatko, s mnogo dijaloga i akcija, ratovanja, ljubavi, rađanja i smrti, što će bez sumnje privući veliki broj čitalaca. (kutija 8)

Исак асимов: ПИРАТИ АСТЕРОИДА (друга књига у серији) Издавач: NEW ENGLISH LIBRARY, Лондон, 1974.год. Меки повез, 144 стране, енглески језик, латиница. Очувано као на фотографијама. РЕЂЕ У ПОНУДИ. ``Исак Асимов (енгл. Isaac Asimov), крштено име Исак Јудович Озимов (рус. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Петровичи, 2. јануар 1920 — Њујорк, 6. април 1992), био је амерички писац научне фантастике и биохемичар руско-јеврејског порекла. Рођен је у Петровичима у Смоленској области, СССР, али је са родитељима емигрирао у САД када му је било три године, населивши се се у Бруклину у Њујорку. Исак Асимов је дипломирао хемију на универзитету Колумбија 1939 коју је и докторирао 1948. године. Написао је велики број дела, преко 500 књига и преко 90.000 разгледница и писама из области науке, криминалистичке књижевности и научне фантастике. Његове књиге су објављене у 9 од 10 главних категорија Дјуијеве децималне класификације. Поред Роберта А. Хајнлајна и Артура Ч. Кларка, Асимов се сматрао једним од Велике Тројке писаца научне фантастике. Најпознатије дело му је Задужбина, поред којег су значајна дела и Галактичко царство и Робот. Био је дугогодишњи члан Менсе. Астероид 5020 Асимов, кратер Асимов на планети Марс и једна основна школа у Бруклину добили су име у његову част. Био је председник Америчке хуманистичке асоцијације. Постоје четири Асимовљева закона роботике која важе и данас, а гласе: 0. Робот не сме нашкодити човечанству, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човечанству. 1. Робот не сме нашкодити човеку, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човеку, осим када је то у супротности с нултим законом. 2. Робот мора слушати људске наредбе, осим ако су оне у супротности са нултим или првим законом. 3. Робот треба штитити свој интегритет, осим када је то у супротности са нултим, првим или другим законом. Асимов је за своје најбоље дело сматрао причу Последње питање из 1956. године. Током 1964. понудио је своје виђење света 2014. године.

Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti 2020; Broširani povez; ćirilica; 24 cm; 386 str. Владан Ђорђевић (Београд, 3. децембар 1844 — Баден, 31. август 1930), српски лекар, књижевник и политичар, санитетски пуковник, један од оснивача Српског лекарског друштва. Био је председник Владе Србије (1897—1900), министар спољњих послова и министар просвете. Обављао је функцију начелника војнога санитета у три рата, која је Србија водила. Порекло Владан Ђорђевић је рођен на Ваведење, 21. новембра/3. децембра 1844. године у Београду као друго дете од оца Ђорђа Ђорђевића и мајке Марије Ђорђевић, рођене Леко. Владанов деда Димитрије је био Цинцар који се из Епира 1820-их година доселио у Србију у Болеч.1) Владанов отац Ђорђе је завршио занат апотекара, а у Београд се преселио када је постао практикант у болници.2) Мајка Марија рођена је у познатој београдској породици цинцарског порекла као сестра Томе Леке.3) Породица Леко, као и друге цинцарске породице, иселила се из данашње Северне Грчке у Аустрију, тј. Војводину, у Белу Цркву, због турских одмазди над православним становништвом. Из Беле Цркве доселила се породица Леко у Београд тридесетих година 19. века. У духу грчко-цинцарске културе мајчине породице Владан је крштен као Хипократ, са жељом родитеља да буде лекар.

PERL BAK KOMPLET PERL BAK DELA RAD MATICA SRPSKA BEOGRAD 1973, TVRDI POVEZ SA ZLATOTISKOM VEOMA DOBRO OČUVANO 1. DUH I TELO 2. ISTOČNI VETAR ZAPADNI VETAR 3. GLASOVI U KUĆI 4. PAVILJON ŽENA 5. RADTURENI DOM 6. TVORAC GRADA 7. SINOVI 8. DOBRA ZEMLJA 9. DUGA LJUBAV 10. OBEĆANJE 11. ZMAJEVO SEME 12. MATI Prva je Amerikanka koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost. (1938 godine). Roditelji su joj bili prezviterski misionari, tako da je veliki deo svog detinjstva a i kasnijeg života provela u Kini.[1] Najpre je naučila kineski jezik, a tek naknadno engleski. Pisala je romane, pripovetke i priče za đecu. U književnosti se javlja romanom „Istočno vetar, zapadni vetar“ (1929), a njeno najpoznatije delo je roman „Dobra zemlja“ (1931) za koji je nagrađena Pulicerovom nagradom (1931). „Dobra zemlja“ je prvi deo trilogije koja se nastavlja romanima „Sinovi“ (1932) i „Rastureni dom“ (1935). Napisala je i biografije svojih roditelja, „Izgnanstvo“ (1936) i „Ratoborni anđeo“ (1936). Napisala je još jednu trilogiju, romane: „Zmajevo seme“ (1942) u koji govori o dejstvu kinesko-japanskog rata na porodicu Ling Tana koja se, pod pritiskom strahota u okupiranom Nankingu, morala pridružiti gerilcima; „Obećanje“ (1943) predstavlja drugu knjigu ove trilogije, ostvarenu u obliku ispovesti Ling Tanovog trećeg sina, Lao Sana, koji se bori protiv stranih osvajača; završna knjiga trilogije, „Paviljon žena“ (1946), otkriva u većoj meri spisateljkino podozrenje prema društvenim normama patrijarhalne Kine. TAGS: KINA 10.03.2024

Novo Nekorišćeno , 730 grama Antonije i Kleopatra 1: Biseri boje mesečine , 437 strana 360 grama Antonije i Kleopatra 2: Kraljica zveri , 441 strana 370 grama Poslednji deo serijala Gospodari Rima. Čuvena po uzbudljivom pripovedanju, u delu koje sledi posle Oktobarskog konja, Kolin Mekalou se bavi legendarnom romansom Antonija i Kleopatre i još jednom dokazuje da je ona vrhunski pisac istorijskih romana našeg vremena. Cezar je mrtav, a Rim ponovo podeljen. Lepid se povukao u Afriku, Antonije vlada bogatim Istokom, a Oktavijan Zapadom, čije je srce Rim. Iako ovo napeto primirje odlaže građanski rat, čini se da je Rim zreo za cara – pravog Julijevog naslednika koji polaže pravo na Cezarovu zaostavštinu. Uz junačko držanje i bogatstvo Istoka koje mu je na raspolaganju, Antonije je, čini se, spreman da preuzme tu ulogu. Kao pravi ratnik-kralj žudi za moći, koja gori naporedo sa strašću prema ženama, gozbama i hijanskim vinom. Njegov suparnik Oktavijan deluje kao neubedljiviji kandidat: vitki, zlatokosi mladić podjednako je uzdržan koliko je Antonije popustljiv i podjednako hladnokrvan i pronicljiv koliko je Antonije plah. Doista, ova dvojica su jedan drugom ravni jedino po častoljublju. Kleopatra, bezobzirna zlatooka kraljica, prima Antonija na svoj dvor i u svoju postelju, ali svoje srce obazrivo štiti. I Oktavijan pored sebe ima jaku ženu: izuzetnu gospu gavran-crne kose, Liviju Druzilu, koja uči kako se stiče neupadljiva moć ne bi li svom mužu pomogla u njegovoj borbi za vlast. „Opširna, očaravajuća saga... Autorkino znanje i upečatljivi likovi oživljavaju burni Rim.“ Publishers Weekly „Kolin Mekalou nam donosi strastan roman koji se ne ispušta iz ruku.“ Entertainment Weekly HLL4

60906) Zaljev Chesapeake 1 i 2 , Džejms Mičener ( James A. Michener) , Globus Zagreb 1982 Ova veličanstvena priča temelji se na povijesti sjevernoameričkog Istoka od kraja šesnaestog stoljeća do naših dana. Iako roman govori o mnogim povijesnim događajima i osobam, piščevo zanimanje okrenuto je prije svega velikom zaljevu Shesapeake, točnije ljudima i drugim stvorenjima koja u njemu, oko njega i od njega žive. Ušće rijeke Choptank u Chesapeake središnja je pozornica svih događanja. Tu se zaustavljaju ljudi koji će osnovati porodice što dominiraju pričom: Indijanac Pentaquod, Englez Edmund Steed - katolik koji pred vjerskim progonima bježi iz protestantske Engleske prognan kao kriminalac, Timothy Turlock koji je iz Engleske prognan kao kriminalac, Edward Paxmore, obraćen u kvekera, rob imenom Cudjo i mnogi drugi. Steedovi će postati `aristokracija` tog kraja, a Turloci lovci, lokalni pomorci i gusari, te u novije vrijeme poduzetnici i profiteri. Obitelj Paxmore razvit će u tom kraju građevinarstvo i brodogradnju i posebno se istaći u borbi za ukidanje ropstva. Regija koju Michener opisuje zabačena je, udaljena od velikih gradova i izolirana od velikih historijskih potresa, što autoru omogućuje da pripovijedanje koncentrira na osobne sudbine i nešto što bismo mogli nazvati obiteljskim identitetom. Smjestivši, međutim, priču u vjerske, ekonomske, kulturne i povijesne okvire uspio je oslikati mnoge vidove američkog života kroz vjekove. Michener i ovo svoje djelo temeljito dokumentira, ali bez pretenzija na podudarnosti koje bi ga suviše obavezivale. Priča teče glatko, s mnogo dijaloga i akcija, ratovanja, ljubavi, rađanja i smrti, što će bez sumnje privući veliki broj čitalaca. 2 knjige , tvrd povez, format 14,5 x 20,5 cm , zaštitni omot, latinica, 516 + 587 strana

Odlično očuvano! Autor - osoba Crnjanski, Miloš, 1893-1977 = Crnjanski, Miloš, 1893-1977 Naslov Roman o Londonu. Knj. 1–2 / Miloš Crnjanski ; predgovor Marko Nedić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1986 Fizički opis 397, 363 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Nedić, Marko, 1943- = Nedić, Marko, 1943- Zbirka ǂBiblioteka ǂNolit. Proza Napomene Predgovor: str. 7-29. Predmetne odrednice Crnjanski, Miloš, 1893-1977 -- `Roman o Londonu` „Roman sam pisao u Finčliju, u predgrađu Londona 1946-47. Kada sam sa svojom ženom bio vrlo blizu samoubistva.“ Miloš Crnjanski Pričom o sudbini ruskog emigranta i njegove žene u Londonu posle Drugog svetskog rata Crnjanski je uspostavio roman savremen onoliko koliko je aktuelno prinudno izmeštanje čoveka iz postojanja u kojem je ukorenjen. Rjepnin i njegova supruga tumaraju gradom koji ih ne poznaje, pokušavaju da postoje u beznađu nepripadanja. A već na počeku njihove priče, pod žrvnjem svesti o tome šta znači ne biti niko, ukazuje se jezovit Rjepninov put ka izlazu iz očaja. Njegova neumitnost odrediće tok ovog epohalnog romana, opominjući modernog čoveka na njegovu sopstvenu bezdomnost u komešanju savremenog doba. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. MG84 (N)

57415) NAIVČINE NA PUTOVANJU 1 i 2 , Mark Tven , Matica hrvatska Zagreb 1964 , putopis Dve godine posle završetka građanskog rata u Americi, 1867, grupa bogatih i uglednih američkih ličnosti uputila se brodom „Кveker siti” na spektakularno putovanje u Evropu i na Bliski istok. Moglo bi se reći da je to putovanje Sredozemljem, Crnim morem i Svetom zemljom bilo i putešestvije kojim Amerika dodatno potvrđuje svoje ranije pobede nad Velikom Britanijom, ali i svoju privrženost prijateljstvu s carskom Rusijom. Pomenuti brod je, naime, doplovio i do ruskog poluostrva Кrim, ukotvio se u Odesi. Jedan od putnika na ovom brodu bio je dopisnik dva američka lista, prilično uticajna u ono vreme. Zvao se Samjuel Langhorn Кlemens, koji je nekoliko godina ranije počeo svoje novinske tekstove da potpisuje kao – Mark Tven. Кada se u avgustu 1867. pomenuta turistička grupa iz Amerike iskrcala na obale Кrima, vrlo brzo se uverila u posledice ranijeg Кrimskog rata, pogotovo u totalno razaranje Sevastopolja. Zbog neke vrste kulta koji je u ono vreme u američkoj javnosti pratio odnos Abrahama Linkolna i imperatora Aleksandra Drugog, zbog čega su posetioci iz dalekog sveta i stigli na Кrim, ruski car je za ovu grupu organizovao prijem na svom imanju u Livadiji, u Jalti, gde se tada nalazio na odmoru. U ime Amerikanaca, udostojenih dobrodošlicom koju im je priredio sâm car, Mark Tven je 26. avgusta napisao i u ruskoj štampi objavio „adresu”, oduševljenu poruku ruskom imperatoru. „Jedna od najsvetlijih stranica koju je ispisala svetska istorija bila je ispisana rukom Vašeg imperatorskog veličanstva”, zbog čega „Amerikanci imaju posebnu privilegiju da izraze počast caru koji je počinio tako veliko delo” i „oslobodio okova dvadeset miliona ljudi”. Zahvaljujući tome, napisao je Mark Tven, „sada predstavljamo naciju, stvarno slobodnu, kakva je ona ranije bila samo po imenu”. Tven je, razume se, mislio na događaje iz 1863. kada je ruski car Aleksandar Drugi poslao brodovlje svoje flote u Njujork i San Francisko, da i oni brane ideje i pobedu Abrahama Linkolna u građanskom ratu u Americi. Tvenova poruka ima utoliko veću težinu što je u vreme tog rata, kao čovek sa Misisipija, u nekom trenutku dobrovoljac, pripadnik konjičke jedinice, istina ne zadugo, bio na strani docnije poraženog konfederalnog Juga mada je i tada bio radikalni protivnik ropstva i rasizma. Mark Tven je dve godine docnije, 1869, objavio knjigu „Naivčine na putovanju”, opisujući putešestvije po Sredozemlju, izlet do Pariza, plovidbu Crnim morem, odlazak u Odesu, na Krim i u Jaltu, potom u Palestinu, u Jerusalim. Pažljivi istraživači života i dela velikog pisca tvrde da je baš ovaj putopis bio u Americi najprodavanija Tvenova knjiga, da je njegovo ime tada uzneto na sam vrh piramide američke, onda i svetske književnosti. U ovom putopisu Mark Tven je ostavio i trag o susretu s ruskim carem, izvanredan, sažeti opis imperatora, koji Tven nije mogao a da ne zaključi svojom proslavljenom duhovitošću: „Da sam mogao, ukrao bih njegov kaput”, kao suvenir, razume se. Uveren sam da je Tvenovo izoštreno oko, kada je na putovanju upoznao narode evropskog Sredozemlja i Evropljane, među njima i Slovene, pa i njihovu carsku uzdanicu, njihovu psihologiju i način mišljenja, uveliko uticalo na to da se kasnije istinski zbliži s Nikolom Teslom, da nesumnjivo postane njegov veliki prijatelj i pobornik. Slobodan Kljakić 2 knjige , tvrd povez, format 12,5 x 19,5 cm , latinica, 261 + 265 strana

Slavomir Nastasijevic - Aleksandar Makedonski I-II Biblioteka `KAdok`, Prosveta, Beograd, 1961. Tvrd povez, 143+126 strana. PRVO IZDANJE! RETKO U KOMPLETU! Slavomir Nastasijević (Gornji Milanovac, 11. jul 1904 — Novi Sad, 4. oktobar 1983) bio je srpski književnik.[1] Biografija Rođen je u porodici koja je dala više umetnika (njegova braća su slikar Živorad, književnik Momčilo i kompozitor Svetomir). Njihov otac, Nikola Lazarević, doselio se s majkom iz Ohrida u Brusnicu kao šestogodišnjak. U znak zahvalnosti prema ujaku Nastasu Đorđeviću (graditelju gornjomilanovačke crkve Svete Trojice) kod koga je izučio graditeljski zanat, odriče se majčinog prezimena i od ujakovog imena pravi novo prezime – Nastasijević.[2] Završio je studije klasične filologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a studirao je i istoriju i arheologiju.[3] Književni rad Kao pisac, najpre se oglasio humorističkim prilozima u listovima Zvono, Ošišani jež, Jež i Pravda. Naklonost publike prvo je zadobio putem komediografskih ostvarenja: „Začarani kućevlasnik”, „Ženidba Pavla Alamunje”, „Nestrpljivi naslednici”, „Vračara Božana (1937)” i „Nesuđeni zetovi (1939)”.[3] Sa druge strane, najvažnija dela su mu istorijski romani kojima je počeo da se bavi nakon Drugog svetskog rata: „Ustanak u Zeti”, „Teško pobeđenima I i II”, „Stefan Dušan”, „Despot Stefan” i „Vitezi kneza Lazara”. Sve romane povezuje zajednička nit, a to su teme iz borbe za slobodnu državu i očuvanje samostalnosti.[2][3] Dela „Gvapo” (1955) „Hanibal ante portas” (1958) „Despot Stefan” (1960) „Aleksandar Makedonski” (1961) „Vitezi kneza Lazara” (1962) „Julije Cezar” (1964) „Ustanak u Zeti” (1965) „Legende o Milošu Obiliću” (1966) „Stefan Dušan” (1975) „Teško pobeđenima” (1976) „Istina o Mališi Čvoriću” (1981)

PRODAJEM DVE POZNATE KNJIGE POZNATIH PISACA I NASLOVA... 1.PROKLETA AVLIJA-IVO ANDRIĆ-IZDAVAČ-PROSVETA-BG-1967 GOD.PISAN ĆIRILICOM NA 132 STR.-TVRD POVEZ-21CM & 2.-GRIZLI-DZEMS OLIVER KERVUD-IZDAVAČ:NOVO POKOLENJE-BG-1952 GOD.-PISAN ĆIRILICOM NA 205 STR.-21 CM-TVRD POVEZ-IZ EDICIJE:ZANIMLJIVA BIBLIOTEKA..VIDI SLIKE NAPOMENA: KNJIGA `PROKLETA AVLIJA` JE NA JEDNOM DELU KORICE POCRNELA ALI IZNUTRA JE KAO NOVA...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac pohaban sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Karl Fridrih Maj (nem. Karl May; Hoenštajn-Ernstal, 25. februara 1842 — Radebojl, 30. marta 1912) je bio nemački književnik.[traži se izvor] Njegove knjige su prevođene na tridesetak jezika i objavljivane u rekordnim tiražima, najpoznatije su „Na dalekom zapadu”, „Lovci na medvede”, „Kroz pustinju”, „Vinetu”, „U carstvu srebrnoga lava”, „Blago u srebrnom jezeru” i „U Balkanskim gudurama”.[1] Prema njegovim delima snimljeni su mnogi filmovi i televizijske serije, kao i napisani mnogi stripovi. Maj je napisao sedamdeset i tri romana ukupne debljine dva i po metra. Ukupni tiraž njegovih knjiga prelazi sto miliona primeraka.[2] Biografija Rođen je 1842. u Hoenštajn-Ernstalu kao peto od četrnaestoro dece.[3] Otac je često ostajao bez posla, u porodici je vladala beda. Maj je bio dobar đak, u četrnaestoj godini mu je jedan princ dao stipendiju da se školuje u učiteljskoj školi u Valdenburgu. Nakon dve godine je bio izbačen iz škole zbog krađe šest sveća. Mogao je nastaviti školovanje u Plauenu, ali i tamo ga je čovek kod kojeg je stanovao tužio upravi škole da nagovara njegovu suprugu na nemoral nakon čega više nije mogao nastaviti školovanje. Osuđen je na šest godina zatvora kada je ukrao sat jednom učeniku. Nije mogao naći posao nakon izlaska iz zatvora, pa je pokušao živeti od manjih krađa i prevara, prvu knjigu je napisao u zatvoru. U Ameriku, o kojoj je toliko pisao, je otišao tek pred kraj života. Preminuo je 30. marta 1912. u Radebojlu.[3] Dela Glavni likovi knjiga čija se radnja odvija na dalekom zapadu su Old Šeterhend i Apač Vinetu. Najvažnija dela tog ciklusa su: „Vinetu” „Old Šurehend” „Blago u Srebrnom Jezeru” „Đavo i Juda” „Božije Rođenje” „Sin Lovca na medvede” Glavni junaci knjiga čija se radnja odvijala na bliskom istoku su Kara ben Nemzi (Old Šeterhend iz ciklusa knjiga o divljem zapadu) i njegov prijatelj Hadži Halef Omar. Knjige iz ovog „Arapskog ciklusa” su: „Kroz pustinju” „Kroz divlji Kurdistan” „Od Bagdada do Stambola” „U Balkanskim gudurama” „Kroz zemlju Arbanasa” „Žuti harambaša” U treći ciklus spadaju dela: „Lav krvave osvete” „U lađama Vavilona” „Tvrđava u planinama” „U kraju srebrnog lava” „Skamenjena molitva”

KNJIGE SU NOVE - samo su stajale na polici 320 + 230 STR RAVAN Davno, pre deset hiljada godina, jedan starac pronašao je put u drugu dimenziju planete Zemlje, put na Astralnu Ravan. Od tada, ona je dom najnaprednije ljudske civilizacije, civilizacije Samrata, čija je osnovna svrha otkrivanje najvećih misterija ljudskog roda i odbrana naše planete. Sve do trenutka kada Bog umre. Oslabljeni unutrašnjim razdorom i urušenim odnosima, Samrati će morati da tragaju za istinom dok je građanski rat na pomolu. RAVAN - PODNEBESJE U drugoj knjizi trilogije Ravan imaćemo priliku da vidimo glavne junake u novom okruženju. Astralna Ravan postaje izraženiji htonski prostor, dok strah ovladava ljudima u prvoj dimenziji. Sigurnost ne postoji, samo želja za opstankom napredne civilizacije Samrata, koja se našla pred izumiranjem nakon Duranteove borbe sa Bogom. Autor „Nesvakidašnja, višedimenzionalna partija šaha započeta u romanu Ravan se zahuktava. Ovaj nastavak svojevrsni je most koji će spojiti početak i kraj trilogije, i pravi je filigran među romanima, pripovedački dragulj. Iako žanrovski neopredeljena, priča poseduje karakteristike najboljeg iz svih sfera lepog, zavodljivog pripovedanja. Uz neke ćete knjige rado zaspati, a uz ovu zadovoljni dočekati zoru.” Miloš Petković, pisac (Laguna, Pčelica, Portalibris) U drugom delu trilogije Ravan postaje sve dinamičnije, uzbudljivije i opasnije mesto, kao uostalom i svet u kom živimo i unutrašnji svetovi nas samih. Radujmo se, jer Ravan nam, kao i svaka prava fikcija, i dalje otkriva ponešto o strukturi onoga što je oko nas i u nama, a svaka pomoć u orijentaciji će nam, u ludilima koja su pred nama, biti sve neophodnija. dr Vladimir Kolarić Ljudska priroda je sama po sebi kontrast – srdačna je i stravična, dosledna svojim fantazijama, apsurdnim ili genijalnim. Istom onakvom od koje su satkani Samrati. Kada posrnuće jednog poretka upozna ljude sa onim što su oduvek težili da razumeju, shvatiće zašto im je dozvoljena samo ona istina koju mogu da podnesu, kao i da sreća najvećim delom zavisi od neznanja.

Delo koje s neprocenjivom snagom svedoči o tome gde smo počeli u 20. veku i kako smo ga završili. Vreme smrti je spomenik srpskom narodu postradalom u Velikom ratu. Knjiga I: Prerovo ide u rat Prvi deo ovog Ćosićevog romana-reke uvodi čitaoce u predigre Prvog svetskog rata, politička i vojna previranja u Evropi i raspoloženje srpske Vlade, vojske i naroda u trenutku opšte mobilizacije usled austrougarske objave rata. Upoznajući nas sa porodicom Katić iz Prerova, glavnim nosiocima radnje ove ratne epopeje, pisac prepliće njihove sudbine na fonu prelomnih događaja koji su određivali sudbinu srpskog naroda pre tačno sto godina: malu zemlju u srcu Balkana zahvata sveopšti ratni vihor u kojem će njeni žitelji doživeti možda najsvetlije i najtragičnije trenutke u svojoj novijoj istoriji... Knjiga II: Suvoborska bitka Godina je 1914. Brojna nadmoćnost i bolja oružana opremljenost austrougarske vojske primorava demoralisanu i razbijenu srpsku vojsku na povlačenje sa Suvoborskog fronta. Komandant Prve armije general Živojin Mišić sukobljava se sa Vrhovnom komandom i Prestolonaslednikom zbog odluke da se vojska povuče u Milanovac i brzo pripremi za odlučan kontranapad koji bi iznenadio neprijatelja. Krajnji ishod najčuvenije i najznačajnije bitke između Kraljevine Srbije i Austrougarske u Prvom Svetskom ratu, poznate u istoriji kao Kolubarska bitka, krajnje je neizvestan... Knjiga III: Valjevska bolnica Umetnički najuspeliji i misaono najdublji, treći deo Vremena smrt

Zora, Zagreb, 1965. Prevod: Đorđo Ivanković Redakcija: Frane Čale i Mate Zorić Omot pri vrhu malo zacepljen, inače sve odlično. Novi život (ital. La Vita Nuova) je srednjovekovni tekst koji je napisao Dante Aligijeri 1295. Izraz je srednjovekovne dvorske ljubavi u stilu prosimetruma, sa kombinovanom poezijom i prozom. Osim takvog sadržaja, poznat je i po tome što je pisan na italijanskom, a ne na latinskom; sa ostalim Danteovim delima, pomoglo je u formiranju toskanskog koji je postao književni jezik. Prvo Danteovo pesničko delo nadahnuto je ljubavlju prema Beatriče Portinari, koju je upoznao u najranijoj mladosti i koja je odigrala presudnu ulogu u njegovom životu i stvaralaštvu. Po idealističkoj koncepciji ljubavi, u duhu firentinske pesničke škole Dolce Stil Nuovo (slatki novi stil), Beatriče je uzdignuta do nadzemaljskog simbola — blažen je onaj koji može posvedočiti o njenoj lepoti[1], ona postaje i mistični vođa ljudske duše i Boga. Delo obuhvata rane Danteove stihove, koji su povezani sa dubljim proznim odlomcima i komentarima po svojoj moralno-filozofskoj koncepciji i originalnoj konstrukciji, obilju alegorija i mladenačkoj svežini — to je bio „prvi jaki akord“ koji nagoveštava autora Božanstvene komedije. Sadržaj 1 Pozadina i kontekst 2 Izvori i modeli 3 Struktura 4 Ličnosti 5 Uloga Amora 6 Struktura i teme 7 U drugim umetnostima 8 Izvori 9 Spoljašnje veze Pozadina i kontekst Dante govori o ovom delu kao libello — „knjižici“. Novi život je prva od dve zbirke stihova koje je Dante napisao; druga je Gozba. Novi život je prosimetrum, kao i Gozba, što znači da je izmešana proza i poezija u stilu Boecija, posebno Utehe filosofije. Dante je svaki prosimetrum iskoristio za pesme pisane u periodu od deset godina — Novi život sadrži njegova dela od pre 1283. do 1293, dok Gozba sadrži njegova dela od 1294. do Božanstvene komedije. Izvori i modeli Proučavaoci Dantea su identifikovali određeni broj modela, koji su više, ili manje poslužili kao inspiracija za kompoziciju Novog života. Ti izvori ilustruju i Danteov kulturološki sinkretizam kao autora, uz poznavanje zaostavštine klasične starine, kao i filozofsko-religijski pogled na razvoj civilizacije, etičke i duhovne norme, sa pozitivističkog aspekta hrišćanstva. Uteha filosofije, od Boecijea Biblija, Jevanđelja i srednjovekovne latinske hagiografije Provansilska poezija Retorika, njegovog učitelja Bruneta Latinija Ispovesti Svetog Avgustina Laelius de amicitia, od Cicerona Struktura Novi život sadrži 42 kratka poglavlja sa komentarima 25 soneta, jedne balate, i 4 kancone; jedna kancona je nedovršena, prekinuta iznenadnom smrću Beatriče Portinari, Danteove ljubavi. Danteovi komentari iz dva dela objašnjavaju svaku pesmu, stavljajući ih u kontekst njegova života. Poglavlja koja sadrže pesme imaju tri dela: polu-autobiografski narativni, lirski koji je nastao iz takvih okolnosti i kratke strukturalne napomene pesama.[2] Pesme čine tok radnje, Danteove ljubavi za Beatriče, od njihovog prvog susreta (kada je on imao osam godina, a ona devet) do njegovog oplakivanja njene smrti i krajnjeg zaveta da piše o njoj „ono što nije rečeno o nijednoj drugoj.“ [3] Svaki deo komentara izražava razvijanje Danteovog pojma o romantičnoj ljubavi, kao prvom koraku u duhovnom razvoju, koji omogućava božansku ljubav. Danteov neuobičajeni pristup delu, preko ličnih događaja i iskustava, obraćanje čitaocima i pisanje na italijanskom jeziku, mesto latinskog predstavlja prekretnicu evropske poezije, u kojoj su mnogi pisci napustili maniristički stil i forme srednjeg veka, radi jednostavnijeg i neposrednijeg stila. Ličnosti Dante je želeo da sakupi i objavi poeziju o njegovoj ljubavi za Beatriče, uz objašnjenja autobiografskog konteksta strukture dela, uz naglašavanje ekspozitorne strukture svake pesme, kao pomoć za pažljivije čitanje. Iako je rezultat ovakvog njegovog pristupa prekretna tačka u razvoju emocionalne autobiografije [4] , kao i sva srednjovekovna dela je još uvek vrlo daleko od moderne autobiografije. No, ipak, Dante i njegova publika su bili zaintresovani za emociju i dvorsku ljubav, kako se razvija ista, kako se izražava u stihu, kako oživljava večite istine (posebno božanski stvoren svet), i kako ljubav donosi blagoslov duši i približava je Bogu. Imena ljudi, uključujući i Beatriče, navode se bez prezimena, ili bilo kakvih detalja koji bi mogli da pomognu čitaocu da identifikuje te ljude od ostalih građana Firence. Jedino se koristi ime „Beatriče“, jer je i njeno pravo ime, ali i simbol božanskog nadahnuća i lepote. Imena i ljudi imaju i metaforično značenje. Još jedan značajan detalj je što Dante sve vreme izbegava da imenuje čak i tačne lokacije u delu — Firenca se navodi kao Grad, pomenuti grad, taj grad..., reka Arno, kao rečica, potok, ta reka. Ovo vešto izbegavanje, slično kao i ono namerno u Komediji, svojevrsno je književno proročanstvo događaja koji će Danteu sa Firencom tek uslediti.[5] U poglavlju XXIV, „Osetih u svome srcu kako zastor duh zaljubljeni diže“ (Io mi senti` svegliar dentro a lo core), Dante piše o susretu sa Ljubavi, koja traži od pesnika da joj ukaže čast na pravi način. Io mi senti` svegliar dentro a lo core Un spirito amoroso che dormia: E poi vidi venir da lungi Amore Allegro sì, che appena il conoscia, Dicendo: `Or pensa pur di farmi onore`; E `n ciascuna parola sua ridia. E poco stando meco il mio segnore, Guardando in quella parte onde venia, Io vidi monna Vanna e monna Bice Venire inver lo loco là `v`io era, L`una appresso de l`altra miriviglia; E sì come la mente mi ridice, Amor mi disse: `Quell`è Primavera, E quell`ha nome Amor, sì mi somiglia.` Osetih u svome srcu kako zastor duh zaljubljeni diže, što je snio: a iz daljine videh stiže Amor tako, da ga ne prepoznah, čio, Zboreć: „Da čast mi odaš, čini napor“; a svaku reč je osmehom krepio. Dok odgonetah, pomalo i nazor, otkud gospodar moj dođe premio, Ugledah s gospom Vanom gospu Biče kako im korak prema nama leće, jedna i druga čudo od lepote; I u sećanju čujem kako kliče Amor mi: „Ovu zovu Proleće, a ovu Amor, jer mi moj lik ote.“ Dante ne navodi ni svoje ime u Novom životu. Gvida Kavalkantija oslovljava kao „prvog prijatelja“, svoju sestru kao „neka gospa blaga i mlada...“, Beatričinog brata kao „neko tako blizak blaženoj“. Čitalac je uvučen u komešanje emocija i poetsku borbu neimenovanog autora, u njegovoj glavi i sve ljude koji ga okružuju, koji su u vezi sa potragom za Ljubalju njegovog uma. Novi život je vrlo bitan za razumevanje njegovih ostalih dela, kao i konteksta njegovih ostalih dela, pre svega Komedije. Uloga Amora Pored lika Beatriče, svakako centralno, ako ne i najvažnije mesto zauzima personifikovani lik Amora. Štaviše, u sred dela, y početnim poglavljima, Amor, nekada rimski bog ljubavi, postaje njegov gospodar [6], simbol njegovog humanističkog agapizma, spiritus movens čitavog dela i njegovih likova. Kroz razvoj dela i razvoj pesnika i drugih likova, Amor, koji simboliše Boga, prelazi na lik Beatriče, da bi se u centralnom delu Beatriče preobrazila u Amora — odnosno umetnik poistovećuje značenje Amora sa značenjem Beatriče. Tako, inicijativno, plemenita ljubav koju Dante disekcira, služi da uzdigne čoveka na viši nivo. Nivo ideje, nivo alegorije i metafore, u maniru srednjovekovnog pisanja tako dostiže svoj poetski maksimum kod Dantea. On sam razgraničava u poglavlju XXV kako treba oslovljavati Amora i na koji način on o njemu govori — inspirisan Aristotelom, ali i sholastičkim učenjima. Amor tera Dantea, kao telesno i metafizičko biće — kao krilati Anđeo, kao Bog, kao manifestovana savršena dama Beatriče da ga slavi, u stihovima i u njegovom umu — rečima i delom, da na tu vrstu neoplatonske pohvale ljubavi, mladosti, ali i pijetoznoj, božanskoj lepoti i savršenosti koja ispunjava srca ljudi, da ga hvale i drugi. Struktura i teme Struktura dela se može podeliti na tri dela, prema tri glavna trenutka u životu autora: Prvu fazu, u kojoj mu Beatriče otpozdravlja, što je izvor sreće i spasenja, drugu fazu u kojoj mu ne uzvraća pozdrav, što ga dovodi u stanje duboke patnje, ali i sazrevanja i treću u kojoj Beatriče umire i više nema odnosa između pesnika i nje, već između pesnika i njene duše. Dante priča kako je prvi put sreo sa njenih devet godina (broj čija se čudesna simbolika, koja jasno ukazuje na Sveto trojstvo, ponavlja više puta u delu). Obnavlja je kao svoju muzu sa 19 godina (1283), posle sna u kome mu ona jede srce, i nastanka prvog Danteovog soneta, koji tumači njegov prijatelj Gvido Kavalkanti. On se, ubrzo, kako bi skrenuo da je zaljubljen u Beatriče od drugih, krije iza drugih žena. Međutim, ubrzo mu Beatriče više ne uzvraća pozdrave, jer se pročulo da on donosi nevolje[7] devojkama koje voli i on pada u očajanje. Beatriče je umrla 1290. čime se završava drugi deo dela. O njenoj smrti, pesnik ne govori mnogo. Pesniku u oko pada druga dama koja ga posmatra sa prozora [8], o pesnik uskoro shvata da ga ta dama ne intresuje, i da jedino preko ljubavi za Beatriče može stići do Boga, o čemu raspravlja u poslednjim poglavljima dela, sa hodočasnicima iz Rima. Pesničke vizije mu prikazuju Beatriče u božjoj slavi, na nebu i on odlučuje da o njoj ne piše, dok ne bude dostojan toga. U drugim umetnostima Delo Henrija Holideja Dante sreće Beatriče kod Ponte Santa trinita (1883) inspirisano je Novim životom, kao i delo Dantea Gabrijela Rosetija Pozdravljanje Beatriče (1859).

Većinom odlično očuvano 2.8 Kg poštarina kao paket pošte 250 dinara a možda i 200 sve zavisi od težine pakovanja 1. Statistika - 330 grama 2. Milan Kangrga - Etički problem u djelu karla marxa - 300 grama 3. Englesko - srpskohrvatski rečnik - Živojin Simić - 370 grama 4. Razvijanje preobratnog filma od 8 i 16 mm. A.Antonić - 180 grama 5. Aleksandar Antonić Trikovi u amaterskom filmu - 100 grama 6. Zvuk u amaterskom filmu Ivo Dašek - 220 grama 7. Projekcija šesnaestomilimetarskog filma -125 grama 8. Ideje i knjige snimanja za amaterske filmove - 160 grama 9. Horoskop Ateka - Kuća - 75 grama 10. Sociologija demokratije - Ljubiša Despotović - 200 grama 11. U potrazi za zlatom - Gordana i Aleksandar Milinković -110 grama 12. Video priručnik - Saša Imperl - 150 grama 13. Blažo M. Perović - Svest i Revolucionarni Život - 180 grama 14. Mašinski elementi i delovi - Inž. Miroslav Marković - 280 grama

1. Erih Koš. `Tri hronike.` Beograd: Prosveta, 1949. 271 str. ; 20 cm. 2. Nikola Lopičić. `Na kamenu : pripovijetke `. Savremeni pisci. 1, Cetinje: Narodna knjiga, 1953. 52 str., [1] list sa autorovom slikom ; 20 cm. 3. Branko Ćopić. `Dječak prati zmaja : pripovetke.` Brazde. 9, Beograd: Prosveta, 1956. 329 str. : slika autora ; 19 cm. 4. Branko Ćopić. `Doživljaji Nikoletine Bursaća.` Savremenici. Sarajevo: Svjetlost, 1958. 2. izd. 147 str. : ilustr. ; 20 cm 5. Ivo Andrić. `Priča o vezirovom slonu i druge pripovetke.` Reč i misao. 32, Beograd: Rad, 1962. 170 str. ; 18 cm. 6. Ivo Andrić. `Staze, lica, predeli.` Sabrana djela Ive Andrića. 10, Sarajevo: Svjetlost, 1964. Džepno izd. 170 str. ; 19 cm 7. Janoš Urban. `Nespokojna vernost : novele.` Subotica: Minerva, 1984. Zacepljen predlist. 8. Mihajlo Milovac. `Kazna.` Vršac: Književna opština Vršac, 1999. 66 str. ; 19 cm. 9. Savo Martinović. `Novela o Novelji : roman od priča.` Rijeka Crnojevića: Obodsko slovo, 2000. 250 str. ; 20 cm.

Borislav Pekic - Kako zabavljati gospodina Martina Pozorisna kultura, 1/1971. Narodno pozoriste/Pozorisna komuna, Beograd Mek povez, 94 strane. U ovom casopisu prvi put je objavljena Pekiceva drama. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je srpski književnik, scenarista i akademik. Jedan je od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[1] Pekić je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Život i rad Mladost i romani Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[2] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[2] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[2] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[2] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[2] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. Kada je Pekić pripremio antologiju dječije poezije, koja je obuhvatala djela sa teritoriju čitave Jugoslavije, Grigor Vitez ga je kritikovao jer je, bez obzira na činjenicu da je srpska književnost za djecu bogatija od hrvatske, uvrstio mali broj autora iz SR Hrvatske.[3] U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantazmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantazmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[4] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[5] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantazmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[1] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[6] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[7] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha.[8] Posthumna izdanja Veliki deo Pekićevih dela su publikovana posthumno. Vreme reči, 1993; Odmor od istorije, 1993; Graditelji, 1994; Rađanje Atlantide, 1996; Skinuto sa trake, 1996; U traganju za Zlatnim runom u tri toma, 1997; Izabrana pisma iz tuđine, 2000; Političke sveske, 2001; Filosofske sveske, 2001; Korespondencija kao život I i II, 2002-2003; Sabrana pisma iz tuđine, 2004, Roboti i sablasti (zbirka neobjavljenih drama), 2006; Izabrane drame, 2007; Izabrani eseji, 2007; Moral i demokratija (zbirka intervjua i eseja), 2008; Marginalije i moralije (zbirka misli iz objavljenih i neobjavljenih dela), 2008. Borislav Pekić je za sobom ostavio ogroman korpus književnih manuskripata koji se sastoje od kompleksnih komentara o nastanku i razvitku tema u Zlatnom runu, Atlantidi, 1999, sa filozofskog, antropološkog i istorijskog stanovišta.[2][9] Prisustvo autobiografskih sadržaja može se zapaziti u nekim njegovim delima u vidu sećanja na godine provedene u političkom zatočeništvu, kao i u knjigama eseja povodom života u Velikoj Britaniji. Njegova opsesija temama lične slobode provlači se, kako kroz dela, tako i kroz dnevnike kao odgovor na gušenje i opresiju komunističkog režima u bivšoj Jugoslaviji.[2] Njegova supruga i ćerka su 2012. objavile delo „Stope u pesku“ koje sadrži govore i predavanja koje je Pekić držao širom sveta.[10] Jubileji, izložbe, naučni skupovi u Pekićevu čast Poštanska marka s likom Borislava Pekića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Pekić na Jastrepcu 1963 — sedam godina kasnije je dobio NIN-ovu nagradu Spomenik Pekiću na Cvetnom trgu u Beogradu Urna Borislava Pekića na Novom groblju I nakon smrti, Borislavu Pekiću i njegovom delu odaje se dužno priznanje i poštovanje. Srpska akademija nauka i umetnosti u Beogradu održala je 1. i 2. jula 2000. godine naučni skup povodom sedamdesetogodišnjice rođenja Borislava Pekića. Referati sa tog skupa štampani su u Spomenici Borislava Pekića 2003. godine.[11] Narodna biblioteka Srbije je septembra 2000. godine organizovala izložbu pod naslovom „Borislav Pekić ili vreme reči“ zajedno sa Fondom Borislava Pekića i Narodnom bibliotekom Kraljeva. Dana 17. aprila 2007. godine u Biblioteci grada Beograda bila je otvorena impozantna izložba o životu i delu velikog pisca povodom 80 godina od njegovog rođenja. Ova ista izložba pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Vlade Republike Srbije putovala je, kako po Srbiji (Jagodina, Novi Sad, Zlatibor, Niš, itd), tako i po mnogim gradovima Evrope i Kanade. Gostovala je u Budimpešti, pa u Sarajevu jula 2007, u Parizu 25. marta 2010, 16. novembra 2010. u Zagrebu, 2011. u Puli. Gradska opština Vračar i Biblioteka grada Beograda je ovu izložbu u nešto drukčijem obliku prikazala 19. aprila 2010. godine. Zbornik Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova nastao je kao rezultat istoimenog naučnog skupa koji je održan u Beogradu 19. i 20. novembra 2008. godine. Međunarodni naučni skup, posvećen poetici i žanrovskim aspektima Pekićevog dela, pripremljen je u okviru projekta „Savremene književne teorije i njihova primena: nove diskurzivne prakse književnoteorijskih proučavanja“ koji se realizuje u Institutu za književnost i umetnost — Beograd. Organizacioni odbor su činili: dr Vesna Matović, direktor Instituta, Ljiljana Pekić, supruga Borislava Pekića, dr Milan Radulović, rukovodilac Projekta u Institutu, dr Gojko Tešić, dr Petar Pijanović, rukovodilac skupa, dr Aleksandar Jerkov i mr Igor Perišić. Skup je otvoren 19. novembra 2008. U svečanoj Sali Skupštine grada uz prigodne reči dr Vesne Matović, Nebojše Bradića, ministra za kulturu u Vladi Republike Srbije, i dr Petra Pijanovića. Naučni skup je okupio proučavaoce i tumače Pekićevog dela iz Srbije i inostranstva (Nemačka, Rusija, Francuska, Engleska, Poljska, Ukrajina, Italija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija). Novembra 2010. godine, Pekić je uvršten u seriju maraka Srbijamarke PTT Srbije „Velikani srpske književnosti“, čiji je dizajn uradila Marina Kalezić.[12] Kolekcija je postala filatelistička retkost. Takođe, 2002. godine izgrađena je osnovna škola na Bežanijskoj kosi u Beogradu koja je dobila ime po Borislavu Pekiću. U Beogradu, na Vračaru, imenovana je ulica Borislava Pekića, a 2012. godine ogranak Biblioteke grada Beograda u ulici Svetozara Markovića dobio je ime po Borislavu Pekiću.[13] Godine 2006. njegova supruga Ljiljana Pekić, koja je bila priređivač njegovih posthumnih dela, počela je da uređuje blog Borislava Pekića na kom se mogu naći, kako publikovana, tako i neobjavljena dela ovog pisca. Godine 2012. njegova unuka Mari-Luiz počela je Fejsbuk stranicu sa Pekićevim odabranim citatima.[14] Briga o publikovanju Pekićevih rukopisa, kako objavljenih, tako i onih iz zaostavštine, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić. Borislav Pekić je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu od 17. decembra 2007. godine.[15] Na Cvetnom trgu u Beogradu je 2. marta 2016. otkriven spomenik Borislavu Pekiću.[16] Fond „Borislav Pekić“ Posle Pekićeve smrti, u julu 1993, u Beogradu, je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture Republike Srbije, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda.[17] Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini, kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekić“ za književna dela u nastajanju. Od 1995. ustanovljena je književna nagrada „Borislav Pekić” koja se dodeljuje gimnazijalcima.[18] Fond redovno objavljuje i publikaciju Anali Borislava Pekića. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. Među njima su Svetislav Basara, Dragan Velikić, Goran Petrović, Vladislav Bajac, Mileta Prodanović, Igor Marojević, Sreten Ugričić, Gojko Božović, Jasmina Lukić, Saša Jelenković, Aleksandar Marčićev i mnogi drugi. Ovo je jedinstvena književna stipendija u Srbiji za dela u nastajanju. Nagrada i stipendija se dodeljuju svake godine 2. jula, na dan Pekićeve smrti. U Analima Borislava Pekića svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Stavovi Pekić tokom života u izgnanstvu u Ujedinjenom Kraljevstvu nikada nije uzeo britansko državljanstvo. Smatrao je da je Srbin i srpski pisac i želeo je da ostane takav do kraja života, sa čim su se njegova supruga i ćerka solidarisale.[19] U prepisci sa prijateljima navodio je da njega u Srbiji niko neće, kao i da mu Srbi prebacuju da nije dovoljno Srbin u javnim nastupima a Crnogorci da se ne zalaže za njihovu izmišljenu naciju.[20][21] Nagrade NIN-ova nagrada, za roman Hodočašće Arsenija Njegovana, 1970.[22] Sterijina nagrada za tekst savremene komedije, za dramu Na ludom belom kamenu, 1972. Nagrada „Beogradski pobednici”, za najčitaniju knjigu, 1984. Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije, za Sabrana dela, 1985. Nagrada „Lazar Komarčić”, za roman 1999, 1986. Njegoševa nagrada, za roman Zlatno runo (sedam tomova), 1987. Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu Godine koje su pojeli skakavci, 1989. Nagrada Zadužbine „Jakov Ignjatović”, za knjigu eseja Pisma iz tuđine, 1990.[23] Nagrada „Kneginja Milica” Kruševačkog pozorišta, 1991. Deretina nagrada, za knjigu eseja Poslednja pisma iz tuđine, 1991. BIGZ-ova nagrada, posthumno, za knjigu eseja Sentimentalna povest Britanskog carstva, 1993. Dela Vreme čuda, povest, Prosveta, 1965, 1983; Beograd: Narodna Knjiga, 1997; Titograd: Grafički zavod, 1969; Novi Sad: Solaris, 2006; Beograd: Laguna, 2012, 2021 Hodočašće Arsenija Njegovana, roman, Beograd: Prosveta, 1970, 1971, 1991; Beograd: Nolit 1981; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2002; Beograd: NIN i Zavod za udžbenike, 2004; Beograd: Evro-đunti, 2010 Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, novela, Beograd: Slovo Ljubve, 1975; zajedno sa novelom Odbrana i poslednji dani: Beograd: Rad, 1984; Beograd: Narodna knjiga, 1996; Novi Sad: Solaris, 2001; Beograd: Laguna, 2021 (zajedno); Beograd: Srpska književna zadruga, 2009 (odvojeno). Kako upokojiti vampira, sotija, Beograd: BIGZ, Rad, Narodna knjiga, 1977; Beograd: Nolit, 1982; Cetinje: Obod, 2000; Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Laguna, 2012 Odbrana i poslednji dani, novela, Beograd: Slovo Ljubve, 1977; zajedno sa Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, Novi Sad: Solaris, 2001. Zlatno runo, fantazmagorijska, Beograd: Prosveta, 1978 (tom I & II), 1980 (tom III & IV), 1981 (tom V), 1986 (tom VI & VII); Sarajevo: Svjetlost, 1990, Beograd: Dereta, 2005 (tom I-VII), i 2006 (tom I-VII) ceo komplet je u kožnom povezu; Besnilo, žanr-roman, Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, 1983, 1984; Beograd: BIGZ, 1985, 1987; Beograd: Prosveta, 1991; Beograd: Dereta, 1993; Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Novosti, 2004; Beograd: Laguna, 2011. 1999, antropološka povest, Ljubljana, Zagreb: Cankarjeva založba, 1984; Beograd: Nolit, 2001; Novi Sad: Solaris, 2006; Beograd: Laguna, 2011. Godine koje su pojeli skakavci, uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948—1954), Beograd: BIGZ, 1987, 1988, 1991 (tom 1), 1989, 1991 (tom 2), 1990, 1991 (tom 3); Novi Sad: Solaris, 2004 (tomovi 1, 2, 3), Beograd: Službeni glasnik 2010 (tomovi 1, 2, 3). Pisma iz tuđine, Zagreb: Znanje, 1987; Beograd: Narodna knjiga, 2000. Novi Jerusalim, gotska hronika, Beograd: Nolit, 1988; Beograd: Srpska književna zadruga, 1990, 1997; Beograd: Politika, Narodna knjiga, 2004; Novi Sad: Solaris, 2001; Beograd, Laguna, 2012 Atlantida, epos, 2 toma, Zagreb: Znanje, 1988, 1989; Novi Sad: Solaris, 1995, 2001, 2006; Podgorica: Vijesti, 2007; Beograd: Laguna, 2011. Nova pisma iz tuđine, Zagreb: Mladost, 1989. Poslednja pisma iz tuđine, Beograd: Dereta, 1991. Sentimentalna povest Britanskog carstva, povest, Beograd: BIGZ, 1992, 1993, 1995; Novi Sad: Solaris, 1999, 2002, 2006; Beograd: Službeni glasnik, 2010. Vreme reči, zbirka intervjua, priredio Božo Koprivica, Beograd: BIGZ i Srpska književna zadruga, 1993. Odmor od istorije, priredio Radoslav Bratić, Beograd: BIGZ, 1993. Graditelji, Beograd: BIGZ, 1995. Rađanje Atlantide, priredila Ljiljana Pekić, Beograd: BIGZ, 1996. Skinuto sa trake, dnevničke beleške i razmišljanja, priredio Predrag Palavestra, Beograd: Narodna knjiga, 1996. U traganju za Zlatnim runom, priredila Ljiljana Pekić, Beograd: BIGZ, 1997. Pisma iz tuđine, odabrana priredio Vladeta Janković, Beograd: Narodna knjiga, 2000. Političke sveske, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris i Stylos, 2001. Filosofske sveske, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Stilos, 2001. Korespondencija kao život I, prepiska sa prijateljima, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Službeni glasnik 2011. Korespondencija kao život II, prepiska sa Ljiljanom i Aleksandrom, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2003; Beograd: Službeni glasnik 2011. Sabrana pisma iz tuđine, Novi Sad: Solaris, 2004; Beograd: Službeni glasnik 2010. Roboti i sablasti, drame, izbor Svetislav Jovanović, Novi Sad: Solaris, 2006. Izabrani eseji, izbor Lidija Mustedanagić, Novi Sad; Solaris, 2007. Izabrane drame, izbor Lidija Mustedanagić, Novi Sad: Solaris, 2007. Moral i demokratija, priredio Marinko Vučinić, Beograd: Demokratska stranka, Istraživačko-izdavački sektor, 2008. Marginalije i moralije, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2008. Na ludom belom kamenu (Generali ili srodstvo po oružju + U Edenu, na istoku): Beograd, Atelje 212, GODINA??? Generali (u Antologija TV drame), Beograd, RTVB, 1969 Generali (u Antologija savremene srpske drame-S. Selenić) Beograd, SKZ, 1977 Argonautika; Beograd: Srpska književna zadruga 1989. Intervju sa Dragomirom Stojadinovićem; Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2007. Život na ledu; Beograd: Zavod za udžbenike, 2009. Cincari ili Korešpodencija; Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije i Pozorište “Moderna garaža“, 2009. Kako zabavljati gospodina Martina (u Antologija srpske radio drame od M. Jokić-Z. Kostić, br. 2, 1939-2003, Beograd, RTS, 2004 Remek-delo ili Sudbina umetnika; Beograd: Narodno pozorište, 1979 B. Pekić/Mihiz Atelje 212: Cincari ili korešpondencija Beograd, Atelje 212, 1980 B. Pekić/Mihiz Ateljea 212: Zakleti spasilac davljenika; Beograd, Atelje 212, 1985 B. Pekić/Mihiz Atelje 212: Korešpondencija + Spasilac; Beograd, Atelje 212, 1986 B. Pekić Teatar u podrumu Atelje 212: Vreme čuda(u programu su komentari o Pekiću); Beograd, Atelje 212, B. Pekić Sinteza 26, Obešenjak u Kruševačkom pozorištu, Kruševac, Bagdala, 1984, 1993 B. Pekić Kruševačko pozorište, Obešenjak, Generali, Kruševac, Kruševačko pozorište, 1996 Anali, odlomci iz zaostavštine, kritike i bibliografija Beograd: Fond Borislav Pekić, 2004 (br. 1); 2005 (broj 2); 2006 (broj 3); 2007 (broj 4); 2008 (broj 5); 2009 (broj 6); 2010 (broj 7) Edicije izabranih dela: Odabrana dela Borislava Pekića, u 12 tomova, Beograd: Partizanska knjiga, 1984. Sadrži: Tom 1: Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana; Odbrana i poslednji dani. Tom 2: Vreme čuda. Tom 3: Kako upokojiti vampira. Tom 4: Hodočašće Arsenija Njegovana. Tom 5: Zlatno runo 1. Tom 6: Zlatno runo 2. Tom 7: Zlatno runo 3. Tom 8: Zlatno runo 4. Tom 9: Zlatno runo 5. Tom 10: Na ludom, belom kamenu: odabrane komedije; sadrži između ostalih sledeće drame: Na ludom, belom kamenu ili bulenje vampira, Razaranje govora, Umetnost i stvarnost, Ko je ubio moju besmrtnu dušu?, Kako se kalio jedan gospodin, Bermudski trougao, Stoosamdesetšesti stepenik, Generali ili srodstvo po oružju. Tom 11: U Edenu, na istoku: odabrane farse;sadrži između ostalih drame: U Edenu, na istoku, Kako zabavljati gospodina Martina, Kategorički zahtev, Siva boja razuma, Rđav dan na Stock Exchange-u, Obešenjak, Tezeju, Jesi li ubio Minotaura?, Rajnske zadušnice. Tom 12: Tamo gde loze plaču: eseji, dnevnici. Izabrana dela Borislava Pekića u 6 tomova, Beograd: Prosveta 1991. Knj. 1: Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana: Odbrana i poslednji dani: novele. Knj. 2: Vreme čuda: povest. Knj. 3: Hodočašće Arsenija Njegovana: roman. Knj. 4: Kako upokojiti vampira: sotija. Knj. 5: Besnilo: žanr-roman. Knj. 6: Novi Jerusalim: gotska hronika.

SESTRE BRONTE KOMPLET 1-5 Tvrdi povez Korice sa flekama i tragovima stajanja Unutrašnjost korektna 1 VILET Šarlot Bronte 2 ŠERLI Šarlot Bronte 3 STANARKA NAPUŠTENOG ZAMKA En Bronte 4 DŽEJN EJR Šarlot Bronte 5 ORKANSKI VISOVI Emili Bronte Njihove kratke živote obeležili su oskudica i porodične tragedije. Koristile su muške pseudonime kako bi objavile svoja dela. Šarlot (Charlotte, 1816-1855), Emili (Emily, 1818-1848) i En Bronte (Anne Brontë, 1820-1849) stvorile su izuzetna dela koja su bila ispred svog vremena. Odrasle su u Havortu, usred pustara Jorkšira, u porodici seoskog sveštenika Patrika Brontea (Patrick), sina siromašnog irskog zemljoradnika. On se 1820. sa ženom Marijom (Maria) i šestoro male dece doselio u Havort, selo gde su vladali siromaštvo i bolest, a prosečni životni vek je bio 25 godina. Ubrzo po dolasku, Marija je umrla od tuberkuloze. Nekoliko godina kasnije, Patrik je devojčice poslao u internat za ćerke siromašnog sveštenstva, ne znajući da u njemu vladaju užasni uslovi, koje je Šarlot kasnije opisala u svom romanu “Džejn Ejr” (Jane Eyre). Kada je shvatio kobnu grešku i doveo ih kući, bilo je prekasno: najstarije ćerke, dvanaestogodišnja Marija (Maria) i godinu dana mlađa Elizabet (Elizabeth) razbolele su se i umrle. Četvoro preostale dece – Šarlot, Branvel (Branwell), Emili i En – našlo je utehu u svetu mašte. Slušali su sluškinjine priče o duhovima, čitali dela Bajrona (Byron) i Valtera Skota (Walter Scott), i počeli i sami da pišu priče o ratovima i intrigama u izmišljenim kraljevstvima. Siromašne devojke iz niže srednje klase tada su obično postajale učiteljice ili guvernante dece iz dobrostojećih porodica, što je često bio nezahvalan posao, pošto im nije ukazivano nikakvo poštovanje. Šarlot je tako počela da radi kao učiteljica, a En kao guvernanta. Svoja loša iskustva u tom poslu opisala je kasnije u romanu “Agnes Grej” (Agnes Grey). Emili je ubrzo uvidela da posao učiteljice nije za nju. Šarlot je u međuvremenu odbila bračnu ponudu očevog prijatelja, odgovorivši da će se udati samo iz ljubavi. Šarlot i Emili su 1842. otišle da se školuju u Brisel, u školu bračnog para Eže (Héger). Emili nikad nije ni pokušala da se prilagodi novoj sredini, i jedva je dočekala da se vrati kući u Havort. Za Šarlot je, pak, boravak u Briselu bio sudbonosan – ludo se zaljubila u svog profesora, gospodina Ežea. Ova neuzvraćena ljubav bila je inspiracija za većinu njenih romana. U međuvremenu, otac Patrik je sve više gubio vid, a brat Branvel, za koga se u detinjstvu verovalo da je najtalentovaniji u porodici, nije imao uspeha kao slikar portreta ni kao pesnik, otpušten je sa mesta učitelja zbog ljubavne veze sa ženom svog poslodavca, i sve više se odavao piću i opijumu. Tri sestre 1846. objavljuju zajedničku zbirku pesama, pod muškim imenima Karer (Currer), Elis (Ellis) i Ekton Bel (Acton Bell). Godinu dana kasnije, objavile su svoje prve romane: Šarlot je objavila “Džejn Ejr”, Emili “Orkanske visove” (Wuthering Heights), a En “Agnes Grej”. Šarlotin roman je bio najuspešniji i izazvao je senzaciju i šok. En je 1848. objavila svoj drugi roman “Stanarka napuštenog zamka” (The Tenant of Wildfell Hall) koji je izazvao veliko interesovanje čitalaca. Danas se dela sestara Bronte smatraju klasicima, njihovi tragični životi su predmet fascinacije, a njihova porodična kuća mesto hodočašća mnogobrojnih obožavalaca. Svaka od tri sestre imala je drugačiji i prepoznatljiv stil, ali njihova dela imaju nešto zajedničko: iskreno su prikazivala ljudske emocije i bila su revolucionarna za svoje doba. Šarlotina dela su pisana veoma emocionalnim stilom, posebno roman “Džejn Ejr”. U svoje vreme, izazvao je pravu buru opisom ljubavne strasti koja junakinja oseća prema gospodinu Ročesteru (Rochester) i njenim ponosnim i nezavisnim stavom. Od viktorijanskih žena se očekivalo da budu potpuno pasivne, pa je roman dobio reputaciju “nemoralnog”. Njen sledeći roman “Širli” opisuje društvene odnose u Engleskoj tokom industrijalizacije, i odlikuje se snažnom, odlučnom junakinjom kakva je ondašnjoj književnosti bila krajnje neuobičajena. “Vilet”, zasnovan na Šarlotinim sećanjima na Brisel, današnja kritika smatra studijom ženske emocionalne represije. Emili se danas smatra genijem porodice. Njena ljubav prema prirodi i prezir prema konvencijama društva ogleda se u njenim delima. Njenu najpoznatiju pesmu, „Moja duša nije kukavica“ („No coward is soul of mine“) volela je slavna američka pesnikinja Emili Dikinson (Emily Dickinson). Jedini roman Emili Bronte se danas smatra remek-delom engleske književnosti i jedna je od najslavnijih ljubavnih priča svih vremena, ali je u vreme kad je objavljen izazvao nerazumevanje, kako zbog modernog narativnog postupka, tako i zbog brutalnosti i „amoralnosti“. Glavni lik, Hitklif (Heathcliff), oličenje je osvete potlačenih slojeva društva, ali i elementarnih ljudskih strasti koje postaju destruktivne kada se suzbijaju.

U dorbom stanju! Zadnja korica pocela malo da se odvaja od tabaka, nista strasno, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Dušan Radović - Antologija srpske poezije za decu, Srpska književna zadruga,1984.god. Tvrd povez, 363.strane Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...`