Glavni tokovi marksizma 1-3 Lešek Kolakovski KNJIGA 1 Glavni tokovi marksizma. Tom 1 / Lešek Kolakovski ; prevod i pogovor Risto Tubić Jezik srpski Godina 1980 Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1980 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 541 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Tubić, Risto, 1933-2018 = Tubić, Risto, 1933-2018 Zbirka Biblioteka marksizma Prevod dela: Główne nurty marksizmu / Leszek Kołakowski Između klasičnog marksizma i njegovih funkcija kao političke ideologije: str. 505-533. KNJIGA 2 Glavni tokovi marksizma. Tom 2 / Lešek Kolakovski ; prevod Risto Tubić ; pogovor Prvoslav Ralić Jezik srpski Godina 1983 Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1983 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 641 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Tubić, Risto Ralić, Prvoslav Zbirka Biblioteka marksizma Prevod dela: Główne nurty marksizmu / Leszek Kołakowski Napomena prevodioca: str. 623 Kuda vodi `bezobzirna kritika` marksizma: str. 629-[637] Bibliografija: str. 623-[628]. KNJIGA 3 Autor - osoba Glavni tokovi marksizma. Tom 3 / Lešek Kolakovski ; prevod Risto Tubić ; predgovor Prvoslav Ralić Jedinstveni naslov Główne nurty marksizmu. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1985 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis XXV, 598 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Tubić, Risto Ralić, Prvoslav Zbirka Biblioteka marksizma Prevod dela: Główne nurty marksizmu / Leszek Kołakowski Marksizam koji se ne plaši kritike: str. V-XXV. Predmetne odrednice Marksizam Istorija Lenjinizam Marks, Karl, 1818-1883 Engels, Fridrih, 1820-1895 Kołakowski, Leszek, 1927-2009 = Kolakovski, Lešek, 1927-2009. Tvrd povez. Stanje vrlo dobro, podvlačenje teksta, zabeleške na predlistu.

Kapitalno delo hermetičkog učenja; na približno 2000 strana izlaže ideju: a. kosmogeneze – o nastajanju i nestajanju svetova, o kosmičkoj evoluciji i duhovnim zakonima koji upravljaju svetom; b. antropogeneze – o duhovnoj evoluciji rasa i pojedinaca. Jedan od največih umova XX veka, Albert Ajnštajn, izuzetno je cenio ovo delo i smatrao ga Svetim gralom savremene nauke!

Izvorno delo: „Buddhist Logic” – Fyodor Shcherbatskoy Prevod: Goran Kardaš Izdavač: Demetra (Zagreb) Zbirka: Filosofska biblioteka Dimitrija Savića Pismo: latinica Broj strana: 563 + 461 Povez: Tvrd + Omot Visina: 25 cm Stanje: ★★★★☆ {KTJ}

Izdavač: Grafos, Beograd Biblioteka Horizonti, knjiga 27 Prevod: Petar Vujičić Povez: mek Broj strana: 170 Veoma dobro očuvana. U Teplicovoj knjizi čitalac dobija pregled svih Kjerkegorovih glavnih dela, dobija uvid u njegove polemike s Hegelom i protestantskom crkvom, saznaje koja su polazišta njegove egzistencijalističke filozofije i šta kasnija nauka, filozofija i lepa književnost duguju učenju ovog danskog filozofa. S A D R Ž A J: 1. Polazišta Kjerkegorove filozofije 2. Život i stvaralaštvo 3. Stadijumi na životnom putu 4. Filozofija ludila 5. Kjerkegorov odnos prema protestantizmu i katolicizmu 6. Završetak (K-97)

1. ROBERT OWEN - NOVI POGLED NA DRUŠTVO I OSTALI RADOVI, VEOMA OČUVANA 2. CALUDE HENRI DE SAINT SIMON - IZBOR IZ DJELA VEOMA OČUVANA IZDAVAČ. ŠKOLSKA KNJIGA ZAGREB STRANA. 272+307 TVRDOG POVEZA DIMENZIJA. 24 CM OCENA. 4+... KNJIGE KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC, 58

1. Vasilij Vasilјevič Rozanov. `Poslednje lišće ; Tavni lik ; Hristos - Sudija sveta : o Isusu Najslađem i gorkim plodovima sveta.` Ruski bogotražitelјi. 47, Beograd: Logos, 2002. 154 str. ; 21 cm. 2. Ivan Vasilјevič Kirejevski. `Filosofski spisi.` Alef. 56, Čačak: Gradac, 2003. 89 str. ; 23 cm. 3. Boris Petrovič Višeslavcev. `Srce u hrišćanskoj i indijskoj mistici.` Reč. Beograd: Logos, 2008. 60 str. ; 17 cm. 4. Grigorij Skovoroda. `Alfavit ili Bukvar mira : (izbor iz dela).` Beograd: Logos, 2011. 277 str. ; 22 cm. Lepo očuvano.

VELIKA FILOZOFSKA BIBLIOTEKA Pragmatizam, SADRŽAJ: - Reč priređivača - Radoslav Konstantinović: Predgovor 1.Pitanja o izvesnim sposobnostima koje se pripisuju čoveku 2.Neke posledice četiri nesposobnosti 3.Kritičko razmatranje dela Džordža Barklija 4.Učvršćivanje verovanja 5.Kako učiniti naše ideje jasnim 6.Šta pragmatizam jeste 7.Posledice pragmatizma 8.Razmatranje pragmaticizma - Odabrana bibliografija - Indeks pojmova - Indeks imena ____________________________ Čarls Sanders Pers (engl. Charles Sanders Peirce; 10. septembar 1839 — 19. april 1914) je bio američki filozof, osnivač pragmatizma, pravca kojeg je kasnije razvio Vilijam Džejms. Verovao je da ideje najbolje mogu biti ispitane istraživanjem posledica koje izazivaju. Nije imao univerzitetsku karijeru - uglavnom je radio u državnoj službi, a njegovi uticajni Sabrani spisi objavljeni su posthumno. Čarls Sanders Pers Izabrani spisi, O pragmatizmu i pragmaticizmu Filozofska biblioteka, BIGZ, Beograd 1993 godine Tvrd povez sa zaštitnim omotom. Knjiga u odličnom stanju!

Dve rasprave o vladi I-II / Džon Lok Beograd 2023. Mek povez, 924 strane. Knjige su nekorišćene (nove). U ovom trećem izdanju ”DVEJU RAPRAVA O VLADI” Džona Loka objavljuje se i vodna studija o političkoj filozofiji Džona Loka, koja je prvi put objavljena 1974. godine u filozofiskim studijama br. 5, str. 107-224. Ovo činimo da bi umesto ranijeg sažetog predgovora čitalac bio u prilici da se podrobnije upozna sa idejama ovog velikog političkog mislioca i filozofa. Kosta Čavoški `Sasvim je izvesno da je Lok jedan od najznačajnijih predstavnika novovekovne teorije prirodnog prava i da su njegove ideje dugo vremena predstavljale nesumnjivu osnovu mnogih modernih političkih ustanova, posebno u anglo-saksonskom svetu. Ponekad se smatra ne samo jednim od utemeljivača moderne, buržoaske industrijske civilizacije, koju su stvorili naučnici i državnici, trgovci i industrijalci, već i prvim misliocem koji je izložio njihov pogled na svet koji je jasno obelodanio njihove težnje i opravdao njihova dela` (Iz predgovora K. Čavoškog)

Fridrih Šiler. 1. `O lepom.` Eseji i studije. Beograd: Kultura, 1967. Zaštitni omot kao na slici. Na desetak stranica podvlačeno crvenom grafitnom olovkom. 2. `Razbojnici ; Spletka i ljubav.` Džepna biblioteka izabranih djela. Sarajevo: Svjetlost, 1966.

1. `Etički problem u djelu Karla Marxa : kritika moralne svijesti `. Filozofska biblioteka. Beograd: Nolit, 1980. 295 str. ; 19 cm. 2. `Etika ili revolucija : prilog samoosvješćivanju komunističke revolucije.` Sazvežđa. 86, Beograd: Nolit, 1983. 508 str. ; 20 cm. 3. `Praksa vrijeme svijet : iskušavanje mišljenja revolucije.` Sazvežđa. 88, Beograd: Nolit, 1984. 512 str. ; 20 cm. Korice vidite, inače unutra dobro očuvano.

TVRD Povez NEKORIŠĆENE BESPLATAN CC za Srbiju! Islamska filozofija je filozofija koja polazi od islamskih verskih dogmi, odnosno od objavljenih istina vere, kao svojih pretpostavki. Islamska filozofija se ponaviše bavi čovekovim odnosom s Bogom, odnosom vere i uma, pitanjima slobode volje, predodređenja, greha, blagodati, spasenja i zagrobnog života. Islamska filozofija je imala veliki uticaj u hrišćanskoj Evropi, gde je prevod arapskih filozofskih tekstova na latinski „doveo do transformacije gotovo svih filozofskih disciplina u srednjovekovnom latinskom svetu”, s tim što se posebno snažan uticaj muslimanskih filozofa osetio u prirodnoj filozofiji, psihologiji i metafizici. Arapska filozofija je bila jedan od glavnih kanala kojim su dospela celokupna Aristotelova dela na zapad. Škole i pravci islamske filozofije Skoro svi pisci istoriju islamske filozofije dele u tri filozofske škole: Peripatetička filozofska škola; Iluminativna filozofska škola; Transcendentna filozofska škola. Peripatetička škola Peripatetička škola u islamu označava zapravo islamsku filozofsku tradiciju koja potiče od Aristotela. Njeni najpoznatiji predstavnici jesu Farabi i Ibn Sina, poznati po tome što su izvanredno komentarisali i proširili Aristotelovu filozofiju u islamskom svetu. Bitna karakteristika ove škole jeste to što se ona isključivo oslanja na racionalnu argumentaciju. Iluminativna škola Nakon peripatetičke škole, islamski filozofi na čelu sa Suhravardijem, poznatijim kao Šejh Išrak, okrenuli su se različitoj, unapređenoj filozofskoj metodi, tako što pored racionalnog argumentovanja pokazuju sklonost duhovnom usavršavanju i intuitivnim saznanjima. Prema mišljenju predstavnika iluminativne filozofije, intuicija pročišćene duše dospeva do višeg i kvalitetnijeg nivoa znanja jer duša razotkriva samu istinu, a ne pojmove koji ukazuju na nju. Ovi filozofi bili su obazrivi spram toga da očuvaju filozofske okvire svojih studija i zbog toga su se jasno pridržavali metode racionalnog argumentovanja kao osnovne metode filozofije. Transcendentna škola Transcendentna filozofija posebna je po tome što su u njoj spektakularno objednjeni mnogi aspekti ontoloških rezultata koji su se do tada pojavili u islamskom svetu – kako u filozofskim školama tako i u gnotičkoj i teološkoj islamskoj misli. Predstavljajući ove filozofske principe, Mula Sadra Širazi, osnivač transcendentne filozofije, razrešio je nesuglasice koje su delile peripatetičku i iluminativnu filozofsku školu. Pored toga, on je takođe umnogome približio filozofska gledišta teološkim i posebno gnostičkim intelektualnim i saznajnim rezultatima. Stoga, metodološka specifičnost njegove škole krije se upravo u tome što jedan predstavnik transcendentne filozofije svojim filozofskim istraživanjima nudi rešenja za pitanja koja istovremeno obuhvataju sve filozofske, gnostičke i teološke rasprave. Upravo zbog ovakvog pristupa, Mula Sadrina škola nosi naziv transcendentna filozofija jer ona nadilazi i objedinjuje sve ostale racionalne škole i tokove u islamu. Razvoj Al-Farabi Al-Farabi (oko 870–950) je bio jedan od prvih filozofa koji su preneli Aristotelovu logiku u islamski svet. Iscrpno je komentarisao Aristotelove spise iz logike, i razvio Aristotelov opis intelekta. S aristotelizmom pokušava da poveže i neke novoplatonističke teze. Njegovo delo „Grad vrlina“ predstavlja verziju Platonove „Države“, koja je opis idealnog društva gde cvetaju sve vrline. Ibn Sina Ibn Sina (latinizovano: Avicena) (980–1037) je bio vodeći persijski islamski filozof i svestrani naučnik. Svoju filozofiju je većim delom temeljio na aristotelizmu i neoplatonizmu, koji je pokušavao da spoji sa islamskim verskim predstavama.[4] On smatra da je zadatak filozofije da osvetli i dokaže istine koje je Bog objavio. Ibn Sina je zastupao metafizičko učenje prema kojem proces svetskog zbivanja nema početka ni kraja u vremenu. Prema Aviceni „dahr“ je neprolazni trenutak u kojem se rasprostire Božja prisutnost, tj. ono što je pohranjeno u unutrašnjosti vremena i što u sebi sadrži neprekidno trajanje (ta`rifat). On tvrdi da je princip pojedinačnosti materija, a princip opštosti um. Stoga smatra da je istinska spoznaja nemoguća bez kosmičkog uma, koji je jedinstven kod svih ljudi. U pitanju oko univerzalija, Abu-Ali Ibn Sina je umereni realista: za njega opšti (univerzalije) pojmovi postoje pre stvari, u stvarima i iza stvari (lat. ante res, in rebus i post res). Tako božanski um prethodi stvarima, dok ljudski um dolazi posle njih. Glavno Avicenino delo, velika filozofska enciklopedija, podeljena je na logiku, fiziku, matematiku i metafiziku. Po naređenju kalifa spaljena je 1160. u Bagdadu. Al-Gazali Arapski prikaz Sokrata Al-Gazali (1058–1111), poznat kao Algazel u srednjevekovnoj Evropi, je bio islamski filozof, teolog, pravnik, psiholog i mistik persijskog porekla. Al-Gazali se pamti kao borac za prevlast iskustvenog nad umnim znanjem i otkrivenja nad rezonovanjem. U filozofiji, povezivao je spoznajnoteorijski skepticizam i novoplatonske elemente s islamskim teološkim učenjem, na osnovu kojeg kritikuje celokupnu filozofiju. Posebno je zanimljivo njegovo radikalno odbacivanje uzročnosti i tvrdnja o nepostojanju nužne veze između uzroka i posledice. U tom je smislu preteča kasnijim skeptičkim i okazionalističkim sistemima. Ibn Rušd Ibn Rušd (latinizovano: Averoes) (1126–1198) je bio andaluzijsko-arapski filozof i lekar, učitelj filozofije i islamskog prava, matematike, i medicine. Aristotela je proučavao skoro tri decenije, i napisao je komentare za skoro sva njegova dela, izuzev njegove Politike, kojoj nije imao pristup. Pre 1150. je postojalo samo nekoliko prevedenih Aristotelovih dela u zapadnoj Evropi. Kroz latinske prevode Averoesovih dela u 12. veku, na se zapad vratilo Aristotelovo učenje. Toma Akvinski je Averoesa jednostavno nazivao „Komentatorom“ kao što je Aristotela nazivao „Filozofom“. Njegovo najznačajnije originalno filozofsko delo je Nedoslednost nedoslednosti (Tahafut al-tahafut), u kome je branio aristotelovsku filozofiju od al-Gazalijevih tvrdnji u Nedoslednosti filozofa (Tahafut al-falasifa). Averoes je pokušavao da pomiri aristotelovski način mišljenja sa islamom. Prema Averoesu, ne postoji sukob između religije i filozofije, već čovek može doći do istine na dva različita načina: putem filozofije ili putem religije. Verovao je u večnost univerzuma i u postojanje pre-postojećih formi. Ibn Arabi Ibn Arabi (1165–1240) je bio srednjovekovni arapski filozof, sufi mistik i pesnik iz Andaluza. U filozofiji je ostao ponajviše upamćen po svom ontološkom učenju o jedinstvu bića (ar. Wahdat-ul-Wujood) i zastupanju ideje o transcendentnom jedinstvu svih religijskih formi. Ibn Arabi je nastojao da ostvari sintezu zapadne i istočne mistične filozofije, koristeći raznorodne izvore - Kuran i islamsku tradiciju, neoplatonizam, sufizam, hrišćanski misticizam, jevrejske pisce kabalističke tradicije i slično. Zbog toga je od zastupnika pravovernog islama često proglašavan za jeretika i nevernika. Ibn Haldun Ibn Haldun (1332–1406) je bio srednjevekovni arapski istoričar i filozof koji je živio i stvarao u Tunisu. U njegovoj filozofiji je značajna teorija o cikličnom shvatanju istorije. Tu svoju teoriju predstavio je u delu „Opšta istorija“ svjetske civilizacije koje se sastoji iz sedam tomova. On je verovao da se ciklusi menjaju svakih 120 godina. Ibn Haldun po prvi put razgraničava državu od društva, čime se razlikuje od grčke filozofije. Haldun pomoću načina proizvodnje objašnjava i nastanak države. Mian Mohamed Šarif (urdu: myạں mḥmd sẖryf; r. 1893. u Lahoru, Britanska Indija; u. 1965. u Islamabadu, Pakistan), poznat kao M. M. Šarif, bio je uticajni filozof, univerzitetski predavač u Pakistanu i figura islama. Њ-05

Beograd 2008. Tvrd povez, 486 + 420 strana. Knjige su odlično očuvane. K4 Istorija antičke estetike čini prvi tom ISTORIJE ESTETIKE i obuhvata najranije razdoblje estetičke misli, počev od mitoloških refleksija, preko Homerovih i Hesiodovih pogleda na stvaranje i umetnost, zatim učenja pretsokratovaca, zaključno s Platonom i Aristotelom, koji su stvorili celovit estetički sistem, tumačeći estetiku u najširem smislu kao razumevanje samog bića stvaranja i svega što to biće omogućava i utemeljuje. Polazeći od Aristotelovog dela kao najblistavijeg trenutka u istoriji razvoja antičke estetike i s pravom ukazujući na činjenicu da misao velikog filozofa, između ostalog, predstavlja i sintezu sveukupne dotadašnje estetičke baštine, pa, kao takva, označava i završnu fazu jedne velike epohe, autor u zlatnom Aristotelovom finalizovanju onoga što se događalo pre njega pokušava da uoči zametke onoga što sleduje. „Klice novih estetičkih shvatanja i opredeljenja“, kako u uvodnoj reči ističe Đokić, valja tražiti već u Aristotelovoj filozofskoj školi, kod nekoliko izuzetnih učenika, koji su prema učitelju i njegovoj misli gajili izrazito poštovanje, ali su, ohrabreni od samog učitelja, pokazivali interes za postavljanje novih pitanja, pa tako, na izvestan način stupajući u dijalog sa tradicionalnim, utirali put novoj tradiciji. Ističući podatak da je za svog naslednika u školi Aristotel odredio učenika Teofrasta, kom je bilo suđeno da doživi kraj grčke nezavisnosti, koja je nagovestila nastanak helenističkih država i helenističke kulture, Radoslav Đokić kao ključnu misao svog razmatranja istorije helenističke estetike izdvaja stav da, suprotno dugo preovlađujućem mišljenju, između perioda obeleženog antičkom i perioda obeleženog helenističkom estetičkom mišlju, nije bilo praznine, to jest, da dve epohe ne razdvaja neko „mračno“, beslovesno doba

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kroz lično iskustvo, Kolin Vilson je otkrio da se ljudska bića sastoje od lestvice ili hijerarhije sopstava, čiji se gornji članovi mogu po želji pozivati na ličnu transformaciju i duboko znanje. Njegovo novostečeno znanje podstaklo ga je da napiše Misterije: istraživanje okultnog, paranormalnog i natprirodnog, pokušaj da primeni svoju teoriju na sve paranormalne pojave, od predviđanja do savijanja kašike Urija Gelera. On predstavlja detaljne studije proganjanja, opsednutosti i demonske hipnoze, kao i magije, kabale i astrologije. U središtu njegovog rada je fascinantna rasprava o Velikoj tajni alhemičara, koju vidi kao ključ za misteriju lestvice sopstva. Colin Henry Wilson (na engleskom: Colin Wilson) engleski je filozof, kritičar i pisac, autor bestselera u žanrovima trilera, horora i dokumentaraca vezanih uz krimiće, misticizam i paranormalno. Biografija i kreativnost Colin Henry Wilson rođen je 26. lipnja 1931. u Leicesteru, Leicestershire, Engleska od roditelja Arthura i Anette Wilson. Kao student jako ga fascinira znanost i puno čita. U dobi od 16 godina napustio je školu i počeo raditi u tvornicama i raznim zanimanjima, dok se istovremeno bavio književnošću. U jesen 1949. godine pozvan je u službu u Kraljevsko zrakoplovstvo, ali je učinio sve da napusti vojsku. Nakon otkaza putuje po Europi i radi na privremenim poslovima. Godine 1951. vratio se u Leicester. Oženio se Dorothy Tropp. Selili su se u London i dobili sina. Brak im se brzo raspao zbog loše financijske situacije obitelji. U tom je razdoblju Colin Wilson u slobodno vrijeme počeo pisati roman. Prijateljuje s tri mlada pisca – Billom Hopkinsom, Stewardom Holroyem i Laurom Del Rivo. Slijedi novo putovanje Europom u potrazi za samoispunjenjem i proučavanjem književnosti. Nakon povratka u Leicester, 1960. oženio se s Joy Stewart s kojom je dobio troje djece. Godine 1956. objavljena je njegova prva dokumentarna knjiga, The Outsider. U njemu analizira djela ključnih književnih i kulturnih ličnosti – Alberta Camusa, Jean-Paula Sartrea, Ernesta Hemingwaya, Hermanna Hessea, Fjodora Dostojevskog, Williama Jamesa, Vincenta Van Gogha itd. te percepciju društvene alijenacije u njihovim djelima. Knjiga je postala bestseler, prevedena je na više od 30 jezika, popularizirala je egzistencijalizam u Velikoj Britaniji, no kritičari su je ocijenili podijeljeno. Nakon objavljivanja Outsidera pridružio se književnom pokretu Ljuti mladi ljudi. Njegovi radovi fokusirani su na pozitivne aspekte ljudske psihologije, vrhunska iskustva i ograničenja svijesti. Godine 1960. objavljen je njegov prvi fikcijski roman Ritual in the Dark u serijalu Gerarda Sorma. Godine 1985. njegov roman The Space Vampires adaptiran je u film Lifeforce sa Steveom Railsbackom, Matildom May, Peterom Firthom u glavnim ulogama. Nakon operacije kralježnice doživio je moždani udar i izgubio sposobnost govora. U listopadu 2013. godine primljen je u bolnicu s upalom pluća. Colin Wilson preminuo je 5. prosinca 2013. u St Austellu, Cornwall, Engleska.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malkice iskrzan, nista strasno! Sve ostalo uredno! Kroz lično iskustvo, Kolin Vilson je otkrio da se ljudska bića sastoje od lestvice ili hijerarhije sopstava, čiji se gornji članovi mogu po želji pozivati na ličnu transformaciju i duboko znanje. Njegovo novostečeno znanje podstaklo ga je da napiše Misterije: istraživanje okultnog, paranormalnog i natprirodnog, pokušaj da primeni svoju teoriju na sve paranormalne pojave, od predviđanja do savijanja kašike Urija Gelera. On predstavlja detaljne studije proganjanja, opsednutosti i demonske hipnoze, kao i magije, kabale i astrologije. U središtu njegovog rada je fascinantna rasprava o Velikoj tajni alhemičara, koju vidi kao ključ za misteriju lestvice sopstva. Colin Henry Wilson (na engleskom: Colin Wilson) engleski je filozof, kritičar i pisac, autor bestselera u žanrovima trilera, horora i dokumentaraca vezanih uz krimiće, misticizam i paranormalno. Biografija i kreativnost Colin Henry Wilson rođen je 26. lipnja 1931. u Leicesteru, Leicestershire, Engleska od roditelja Arthura i Anette Wilson. Kao student jako ga fascinira znanost i puno čita. U dobi od 16 godina napustio je školu i počeo raditi u tvornicama i raznim zanimanjima, dok se istovremeno bavio književnošću. U jesen 1949. godine pozvan je u službu u Kraljevsko zrakoplovstvo, ali je učinio sve da napusti vojsku. Nakon otkaza putuje po Europi i radi na privremenim poslovima. Godine 1951. vratio se u Leicester. Oženio se Dorothy Tropp. Selili su se u London i dobili sina. Brak im se brzo raspao zbog loše financijske situacije obitelji. U tom je razdoblju Colin Wilson u slobodno vrijeme počeo pisati roman. Prijateljuje s tri mlada pisca – Billom Hopkinsom, Stewardom Holroyem i Laurom Del Rivo. Slijedi novo putovanje Europom u potrazi za samoispunjenjem i proučavanjem književnosti. Nakon povratka u Leicester, 1960. oženio se s Joy Stewart s kojom je dobio troje djece. Godine 1956. objavljena je njegova prva dokumentarna knjiga, The Outsider. U njemu analizira djela ključnih književnih i kulturnih ličnosti – Alberta Camusa, Jean-Paula Sartrea, Ernesta Hemingwaya, Hermanna Hessea, Fjodora Dostojevskog, Williama Jamesa, Vincenta Van Gogha itd. te percepciju društvene alijenacije u njihovim djelima. Knjiga je postala bestseler, prevedena je na više od 30 jezika, popularizirala je egzistencijalizam u Velikoj Britaniji, no kritičari su je ocijenili podijeljeno. Nakon objavljivanja Outsidera pridružio se književnom pokretu Ljuti mladi ljudi. Njegovi radovi fokusirani su na pozitivne aspekte ljudske psihologije, vrhunska iskustva i ograničenja svijesti. Godine 1960. objavljen je njegov prvi fikcijski roman Ritual in the Dark u serijalu Gerarda Sorma. Godine 1985. njegov roman The Space Vampires adaptiran je u film Lifeforce sa Steveom Railsbackom, Matildom May, Peterom Firthom u glavnim ulogama. Nakon operacije kralježnice doživio je moždani udar i izgubio sposobnost govora. U listopadu 2013. godine primljen je u bolnicu s upalom pluća. Colin Wilson preminuo je 5. prosinca 2013. u St Austellu, Cornwall, Engleska.

Životi i mišljenja istaknutih filozofa / Diogen Laertije Beograd 1985. Tvrd povez, zaštitni omot, XX + 411 strana. Napomena: na dve strane tragovi olovke (obeležen tekst); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. V6 Sadržaj: Branko Bošnjak: Diogen Laertije doksografski historičar filozofije Život i djelo KNJIGA 1 Predgovor Glava 1. — Tales Glava 2. — Solon Glava 3. — Hilon Glava 4. — Pitak Glava 5. — Bijant Glava 6. — Kleobul Glava 7. — Periandar Glava 8. — Anaharsis Glava 9. — Mison Glava 10. — Epimenid Glava 11. — Ferekid KNJIGA II Glava 1. — Anaksimandar Glava 2. — Anaksimen Glava 3. — Anaksagora Glava 4. — Arhelaj Glava 5. — Sokrat Glava 6. — Ksenofon Glava 7. — Eshin Glava 8. — Aristip Glava 9. — Fedon Glava 10. — Euklid Glava 11. — Stilpon Glava 12. — Kriton Glava 13. — Simon Glava 14. — Glaukon Glava 15. — Simija Glava 16, — Kebes Glava 17. — Menedem KNJIGA III Glava 1. — Platon KNJIGA IV Glava 1. — Speusip Glava 2. — Ksenokrat Glava 3. — Polemon Glava 4. — Krates Glava 5. — Krantor Glava 6. — Arkesilaj Glava 7. — Bion Glava 8. — Lakid Glava 9. — Karnead Glava 10. — Klitomah KNJIGA V Glava 1. — Aristotel Glava 2. — Teofast Glava 3. — Straton Glava 4. — Likon Glava 5. — Demetrije Glava 6. — Heraklid KNJIGA VI Glava 1. — Antisten Glava 2. — Diogen Glava 3. — Monim Glava 4. — Onesikrit Glava 5. — Krates Glava 6, — Metrokle Glava 7. — Hiparhija Glava 8. — Menip Glava 9. — Menedem

Mile Savić. 1. `Bitak i razumevanje : hermenautika i ontologija u delu Martina Hajdegera do `Obrta`.` Dijalog. Beograd: Rad, 1993. 354 str. ; 20 cm. 2. `Izazov marginalnog : dometi kritike logocentrizma u sporu Moderna-Postmoderna.` Fronesis. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 1996. 287 str. ; 20 cm. Korice kao na slici, unutra odlično očuvano, bez tragova čitanja.

Knjige su: 1) Imanuel Kant - Prolegomena za svaku buduću metafiziku koja će moći da se pojavi kao nauka 2) Frederik Koplston - Istorija filozofije (I tom) Grčka i Rim 3) Diogen Laertije - Život i mišljenja istaknutih filozofa (od 216-377 strane) 4) Aristotel - O duši (od 30-85 strane) 5) Karl Poper - Objektivno saznanje (od 101-143 strane) 6) Opšta metodologija - skripta 7) Vilhelm Jerusalem - Uvod u filozofiju Na prodaju su knjige i skripte koje nisu na slici. Cena je okvirna za sve zajedno. Knjige, skripte i dela se prodaju i posebno. Dodatna pitanja inbox

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Islamska filozofija je filozofija koja polazi od islamskih verskih dogmi, odnosno od objavljenih istina vere, kao svojih pretpostavki. Islamska filozofija se ponaviše bavi čovekovim odnosom s Bogom, odnosom vere i uma, pitanjima slobode volje, predodređenja, greha, blagodati, spasenja i zagrobnog života. Islamska filozofija je imala veliki uticaj u hrišćanskoj Evropi, gde je prevod arapskih filozofskih tekstova na latinski „doveo do transformacije gotovo svih filozofskih disciplina u srednjovekovnom latinskom svetu”, s tim što se posebno snažan uticaj muslimanskih filozofa osetio u prirodnoj filozofiji, psihologiji i metafizici. Arapska filozofija je bila jedan od glavnih kanala kojim su dospela celokupna Aristotelova dela na zapad. Škole i pravci islamske filozofije Skoro svi pisci istoriju islamske filozofije dele u tri filozofske škole: Peripatetička filozofska škola; Iluminativna filozofska škola; Transcendentna filozofska škola. Peripatetička škola Peripatetička škola u islamu označava zapravo islamsku filozofsku tradiciju koja potiče od Aristotela. Njeni najpoznatiji predstavnici jesu Farabi i Ibn Sina, poznati po tome što su izvanredno komentarisali i proširili Aristotelovu filozofiju u islamskom svetu. Bitna karakteristika ove škole jeste to što se ona isključivo oslanja na racionalnu argumentaciju. Iluminativna škola Nakon peripatetičke škole, islamski filozofi na čelu sa Suhravardijem, poznatijim kao Šejh Išrak, okrenuli su se različitoj, unapređenoj filozofskoj metodi, tako što pored racionalnog argumentovanja pokazuju sklonost duhovnom usavršavanju i intuitivnim saznanjima. Prema mišljenju predstavnika iluminativne filozofije, intuicija pročišćene duše dospeva do višeg i kvalitetnijeg nivoa znanja jer duša razotkriva samu istinu, a ne pojmove koji ukazuju na nju. Ovi filozofi bili su obazrivi spram toga da očuvaju filozofske okvire svojih studija i zbog toga su se jasno pridržavali metode racionalnog argumentovanja kao osnovne metode filozofije. Transcendentna škola Transcendentna filozofija posebna je po tome što su u njoj spektakularno objednjeni mnogi aspekti ontoloških rezultata koji su se do tada pojavili u islamskom svetu – kako u filozofskim školama tako i u gnotičkoj i teološkoj islamskoj misli. Predstavljajući ove filozofske principe, Mula Sadra Širazi, osnivač transcendentne filozofije, razrešio je nesuglasice koje su delile peripatetičku i iluminativnu filozofsku školu. Pored toga, on je takođe umnogome približio filozofska gledišta teološkim i posebno gnostičkim intelektualnim i saznajnim rezultatima. Stoga, metodološka specifičnost njegove škole krije se upravo u tome što jedan predstavnik transcendentne filozofije svojim filozofskim istraživanjima nudi rešenja za pitanja koja istovremeno obuhvataju sve filozofske, gnostičke i teološke rasprave. Upravo zbog ovakvog pristupa, Mula Sadrina škola nosi naziv transcendentna filozofija jer ona nadilazi i objedinjuje sve ostale racionalne škole i tokove u islamu. Razvoj Al-Farabi Al-Farabi (oko 870–950) je bio jedan od prvih filozofa koji su preneli Aristotelovu logiku u islamski svet. Iscrpno je komentarisao Aristotelove spise iz logike, i razvio Aristotelov opis intelekta. S aristotelizmom pokušava da poveže i neke novoplatonističke teze. Njegovo delo „Grad vrlina“ predstavlja verziju Platonove „Države“, koja je opis idealnog društva gde cvetaju sve vrline. Ibn Sina Ibn Sina (latinizovano: Avicena) (980–1037) je bio vodeći persijski islamski filozof i svestrani naučnik. Svoju filozofiju je većim delom temeljio na aristotelizmu i neoplatonizmu, koji je pokušavao da spoji sa islamskim verskim predstavama.[4] On smatra da je zadatak filozofije da osvetli i dokaže istine koje je Bog objavio. Ibn Sina je zastupao metafizičko učenje prema kojem proces svetskog zbivanja nema početka ni kraja u vremenu. Prema Aviceni „dahr“ je neprolazni trenutak u kojem se rasprostire Božja prisutnost, tj. ono što je pohranjeno u unutrašnjosti vremena i što u sebi sadrži neprekidno trajanje (ta`rifat). On tvrdi da je princip pojedinačnosti materija, a princip opštosti um. Stoga smatra da je istinska spoznaja nemoguća bez kosmičkog uma, koji je jedinstven kod svih ljudi. U pitanju oko univerzalija, Abu-Ali Ibn Sina je umereni realista: za njega opšti (univerzalije) pojmovi postoje pre stvari, u stvarima i iza stvari (lat. ante res, in rebus i post res). Tako božanski um prethodi stvarima, dok ljudski um dolazi posle njih. Glavno Avicenino delo, velika filozofska enciklopedija, podeljena je na logiku, fiziku, matematiku i metafiziku. Po naređenju kalifa spaljena je 1160. u Bagdadu. Al-Gazali Arapski prikaz Sokrata Al-Gazali (1058–1111), poznat kao Algazel u srednjevekovnoj Evropi, je bio islamski filozof, teolog, pravnik, psiholog i mistik persijskog porekla. Al-Gazali se pamti kao borac za prevlast iskustvenog nad umnim znanjem i otkrivenja nad rezonovanjem. U filozofiji, povezivao je spoznajnoteorijski skepticizam i novoplatonske elemente s islamskim teološkim učenjem, na osnovu kojeg kritikuje celokupnu filozofiju. Posebno je zanimljivo njegovo radikalno odbacivanje uzročnosti i tvrdnja o nepostojanju nužne veze između uzroka i posledice. U tom je smislu preteča kasnijim skeptičkim i okazionalističkim sistemima. Ibn Rušd Ibn Rušd (latinizovano: Averoes) (1126–1198) je bio andaluzijsko-arapski filozof i lekar, učitelj filozofije i islamskog prava, matematike, i medicine. Aristotela je proučavao skoro tri decenije, i napisao je komentare za skoro sva njegova dela, izuzev njegove Politike, kojoj nije imao pristup. Pre 1150. je postojalo samo nekoliko prevedenih Aristotelovih dela u zapadnoj Evropi. Kroz latinske prevode Averoesovih dela u 12. veku, na se zapad vratilo Aristotelovo učenje. Toma Akvinski je Averoesa jednostavno nazivao „Komentatorom“ kao što je Aristotela nazivao „Filozofom“. Njegovo najznačajnije originalno filozofsko delo je Nedoslednost nedoslednosti (Tahafut al-tahafut), u kome je branio aristotelovsku filozofiju od al-Gazalijevih tvrdnji u Nedoslednosti filozofa (Tahafut al-falasifa). Averoes je pokušavao da pomiri aristotelovski način mišljenja sa islamom. Prema Averoesu, ne postoji sukob između religije i filozofije, već čovek može doći do istine na dva različita načina: putem filozofije ili putem religije. Verovao je u večnost univerzuma i u postojanje pre-postojećih formi. Ibn Arabi Ibn Arabi (1165–1240) je bio srednjovekovni arapski filozof, sufi mistik i pesnik iz Andaluza. U filozofiji je ostao ponajviše upamćen po svom ontološkom učenju o jedinstvu bića (ar. Wahdat-ul-Wujood) i zastupanju ideje o transcendentnom jedinstvu svih religijskih formi. Ibn Arabi je nastojao da ostvari sintezu zapadne i istočne mistične filozofije, koristeći raznorodne izvore - Kuran i islamsku tradiciju, neoplatonizam, sufizam, hrišćanski misticizam, jevrejske pisce kabalističke tradicije i slično. Zbog toga je od zastupnika pravovernog islama često proglašavan za jeretika i nevernika. Ibn Haldun Ibn Haldun (1332–1406) je bio srednjevekovni arapski istoričar i filozof koji je živio i stvarao u Tunisu. U njegovoj filozofiji je značajna teorija o cikličnom shvatanju istorije. Tu svoju teoriju predstavio je u delu „Opšta istorija“ svjetske civilizacije koje se sastoji iz sedam tomova. On je verovao da se ciklusi menjaju svakih 120 godina. Ibn Haldun po prvi put razgraničava državu od društva, čime se razlikuje od grčke filozofije. Haldun pomoću načina proizvodnje objašnjava i nastanak države. Mian Mohamed Šarif (urdu: myạں mḥmd sẖryf; r. 1893. u Lahoru, Britanska Indija; u. 1965. u Islamabadu, Pakistan), poznat kao M. M. Šarif, bio je uticajni filozof, univerzitetski predavač u Pakistanu i figura islama.

Podvlačena, kao na slici Država, vlast, socijalizam / Nicos Poulantzas ; [pogovor Veljko Cvjetičanin ; prevela Dubravka Celebrini] Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1981 Zagreb : Globus, 1981 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 295 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Cvjetičanin, Veljko, 1927-2001 = Cvjetičanin, Velјko, 1927-2001 Celebrini, Dubravka = Celebrini, Dubravka Zbirka Biblioteka Novi svijet Prevod dela: L`état, le pouvoir, le socialisme Pogovor / Veljko Cvjetičanin: str. 271-289 Indeks imena i pojmova. Predmetne odrednice Kapitalizam -- Država Poulantzas, Nicos, 1936-1979 = Pulancas, Nikos, 1936-1979 1.O teoriji države 2.Ideološki aparat države - ideologija 3.Država, vlast i borba I.Institucionalna stvarnost države II.Političke borbe: država, kondenzacija odnosa snaga III.Država i ekonomija danas IV.Slabljenje demokracije: autoritarni etatizam... Pogovor Veljko Cvjetičanin Rečnik imena i pojmova,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SVET KAO VOLJA I PREDSTAVA 1-2, Šopenhaurer... Preveo s nemačkog SRETEN MARIĆ... Latinica, Tvrde korice, Omot, Šiven povez, Obeleživač stranica, 1O6O stranica Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788 — Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma, koji je „volji” dao glavno mesto u svojoj metafizici. Njegov otac je bio uspešan poslovni čovek – delom holandskog porekla – obožavalac Voltera i veliki protivnik apsolutističkih tipova vlasti. U Hamburg se s porodicom preselio 1783. godine, gde su ostali do smrti – naizgled samoubistva – njegovog oca. Šopenhauerova majka je bila uspešan pisac romana i kasnije je u Vajmaru držala salon koji su posećivali mnogi tadašnji književnici i intelektualci među kojima je bio i Gete. Arturovi odnosi s majkom su bili teški i antagonični i rezultirali su konačnim otuđenjem. Šopenhauer je smatrao da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr. Šopenhauerova filozofija se najbolje razume ukoliko se prepozna njegov dug Kantovoj filozofiji, kojeg je smatrao najvećim misliocem modernog doba. Njegova glavna zamerka filozofiji savremenika u Nemačkoj (Šelinga, Fihtea i Hegela), je da su pod izgovorom napretka i težnji da dalje razviju Kantove ideje, u stvari pokušali da filozofiraju na način koji je sâm Kant opisao kao sasvim neprihvatljiv. Ako je Kant išta pokazao, onda je to da je metafizička spekulacija u zastarelom „transcendentalnom” smislu potpuno neupotrebljiva za dostizanje saznanja koje leži izvan ljudskog iskustva. Po Šopenhaueru, takvo je saznanje u principu nedostižno, te se svaki filozof – i kojom god procedurom – koji pokuša da uspostavi postojanje Boga i besmrtonst duše, u stvari upustio u jedno beznadežno filozofsko ispitivanje. Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima koje je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Očeva majka bila je umno bolesna. »Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekt — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala i temperament i zlu ćud. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saopštio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filozof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu. Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti. Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813, pao je isprva toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu u Jeni. Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i predstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonenu njene zagonetke.[1] Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko predstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drutima rečima, čovečanstvu uošpte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo. Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836, objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841, izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka. Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti. Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima. Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava. On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854, Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta. Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.

U dobrom stanju Izabrana djela / Marcel Šnajder ; izbor, redakcija tekstova i pogovor Jelena Berberović Vrsta građe izabrana dela Jezik bosanski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1986 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 369 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Berberović, Jelena, 1938- Azinović, Mirko Biblioteka Kulturno nasljeđe Bosne i Hercegovine Str. 7-8: Uvod / Jelena Berberović: Str. 255-326: Marcel Šnajder - život i djelo / Jelena Berberović Napomene i bibliografske reference uz tekst Str. 327-361: Bibliografija radova Marcela Šnajdera / Mirko Azinović Registar. Marcel Šnajder (Dembica, Austro-Ugarska Monarhija 28. 1. 1900 – ?, 1941), jugoslavenski filozof i matematičar, jedan od prvih doktora filozofije u Bosni i Hercegovini za vrijeme Kraljevine Jugoslavije. Dr. Marcel Šnajder je rođen u jevrejskoj porodici 28. 1. 1900 godine u Debici (današnja Poljska) za vrijeme Austro-Ugarske Monarhije. Odatle su mu roditelji, u njegovom ranom djetinjstvu, s činovničkom službom prešli u bosansko-hercegovačku provinciju. Klasično gimnazijsko školovanje započeo je u Mostaru i, u godinama Prvog svjetskog rata, nastavio i završio u Travniku. Opseg njegovog talenta i intelektualnog interesa bio je već u ovim gimnazijiskim godinama toliko prostran da ga nije mogao ispuniti program školskog obrazovanja i dosta opsežno, ali pažljivo kontrolisane školske lektire. U godinama nakon rata upisao je univerzitetske studije u Zagrebu i Beču. Studirao je godinu dana u Zagrebu, a zatim u Beču filozofiju tj. čistu filozofiju, matemutiku i fiziku.[2] 1924 godine Marcel je završio studije matematike i filozofije na Zagrebačkom univerzitetu i iste godine predao doktorsku disertaciju pod naslovom `Pokušaj određenja istine`, a koju je sa istaknutim uspjehom odbranio 1925 godine. 1924 godine zaposlio se kao profesor matematike i filozofije na `I ženskoj gimnaziji` u Sarajevu, odakle je 1939 godine iz političkih razloga za kaznu bio premješten u Gornji Milanovac, gdje ga je i zatekao Drugi svjetski rat. Njegovo prisustvo odmah se osjetilo u krugu naprednih nastavnika sarajevskih srednjih škola gdje je, zajedno sa Ognjenom Pricom, Stjepanom Tomićem, Jovanom Kršićem i Kalmijem Baruhom unosio novi duh i nova shvatanja o ulozi škole i nastavnika u društvenim kretanjima. Od učenika je tražio mnogo i postizao mnogo, ne sredstvima pritiska, straha i nametnute discipline, nego svojim sistemom nastave iz kojeg je uvijek zračio i njegov pogled na svijet. Marcel nikad nije spadao među one, ne tako rijetke, intelektualce koji su svoja napredna ubjeđenja zadržavali za sebe i u sebi. On ih je smjelo iznosio u javnost u napisima i javnim predavanjima. Kao simpatizer komunizma bio je trn u oku vlastima Kraljevine Jugoslavije, naročito klerofašističkih krugova. Bio je poznat kao izvrstan predavač, velike opšte kulture, i dobar znalac književnosti i umjetnosti. Vladao je ruskim, poljskim, njemačkim i francuskim jezikom. Obim Marcelovog naučno-publicističkog djela obuhvata preko 40 radova, pretežno objavljenih u časopisu `Pregled`« u periodu od 1932 do 1940 godine, koji se, velikom većinom odnose na filozofske i sociološke teme. U oblast matematike spadaju njegove naučne rasprave, recenzije i udžbenici, te radovi koji su objavljeni u stručnim časopisima i posebnim knjigama, ili preostali u rukopisima. Najvažniji mu je rad prevod Kantova `Vječnog mira`, koji je snabdio predgovorom. Posljednjih dana jula 1941 godine ustaše su uhapsile Marcela zajedno za Perom Pešutom. Odveden je i ubijen iste godine negdje u ustaškim jamama u Lici.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omoti malo losiji same knjige u dobrom i urednom stanju! U prvoj knjizi na nultoj stranici ostavljena beleska (jedna recenica), sve ostalo uredno! Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788 — Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma, koji je „volji” dao glavno mesto u svojoj metafizici. Njegov otac je bio uspešan poslovni čovek – delom holandskog porekla – obožavalac Voltera i veliki protivnik apsolutističkih tipova vlasti. U Hamburg se s porodicom preselio 1783. godine, gde su ostali do smrti – naizgled samoubistva – njegovog oca. Šopenhauerova majka je bila uspešan pisac romana i kasnije je u Vajmaru držala salon koji su posećivali mnogi tadašnji književnici i intelektualci među kojima je bio i Gete. Arturovi odnosi s majkom su bili teški i antagonični i rezultirali su konačnim otuđenjem. Šopenhauer je smatrao da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr. Šopenhauerova filozofija se najbolje razume ukoliko se prepozna njegov dug Kantovoj filozofiji, kojeg je smatrao najvećim misliocem modernog doba. Njegova glavna zamerka filozofiji savremenika u Nemačkoj (Šelinga, Fihtea i Hegela), je da su pod izgovorom napretka i težnji da dalje razviju Kantove ideje, u stvari pokušali da filozofiraju na način koji je sâm Kant opisao kao sasvim neprihvatljiv. Ako je Kant išta pokazao, onda je to da je metafizička spekulacija u zastarelom „transcendentalnom” smislu potpuno neupotrebljiva za dostizanje saznanja koje leži izvan ljudskog iskustva. Po Šopenhaueru, takvo je saznanje u principu nedostižno, te se svaki filozof – i kojom god procedurom – koji pokuša da uspostavi postojanje Boga i besmrtonst duše, u stvari upustio u jedno beznadežno filozofsko ispitivanje. Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima koje je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Očeva majka bila je umno bolesna. »Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekt — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala i temperament i zlu ćud. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saopštio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filozof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu. Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti. Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813, pao je isprva toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu u Jeni. Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i predstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonenu njene zagonetke.[1] Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko predstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drutima rečima, čovečanstvu uošpte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo. Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836, objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841, izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka. Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti. Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima. Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava. On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854, Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta. Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.

U dobrom stanju Teorije o višku vrednosti I-III - Četvrti tom Kapitala KNJIGA I Teorije o višku vrednosti. Deo 1, [(Glava I-VII)] / Karl Marks ; [prevod Mara Fran] Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1978 (Subotica : Birografika) Fizički opis XIX, 430 str., [3] lista s tablama (faks.) : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Fran, Mara = Fran, Mara Zbirka Biblioteka Marksizam Prevod dela: Theorien über den Mehrwert / Karl Marx Str. VII-XIX: Predgovor / Mara Fran Napomene: str. 393-408 Bibliografija: str. 409-416 Registar. Fototipsko izd. iz 1970. KNJIGA II Teorije o višku vrednosti. Deo 2, [(Glava VIII-XVIII)] / Karl Marks ; [prevod Mara Fran] Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1978 (Subotica : Birografika) Fizički opis 595 str., [3] presavijena lista s tabelama ; 22 cm Drugi autori - osoba Fran, Mara = Fran, Mara Zbirka Biblioteka Marksizam Prevod dela: Theorien über den Mehrwert / Karl Marx Napomene: str. 567-577 Bibliografija: str. 578-582 Registar. Fototipsko izd. iz 1970. KNJIGA III Teorije o višku vrednosti. Deo 3, [(Glava XIX-XXIV)] / Karl Marks ; [prevod Mara Fran] Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1978 (Subotica : Birografika) Fizički opis 573 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Fran, Mara = Fran, Mara Zbirka Biblioteka Marksizam Prevod dela: Theorien über den Mehrwert / Karl Marx Napomene: str. 507-518 Bibliografija: str. 519-526 Registar Fototipsko izd. iz 1970. Predmetne odrednice Kapital -- Višak vrednosti Marx, Karl, 1818-1883 = Marks, Karl, 1818-1883

Scientia sacra 1-3 1. Duhovna baština drevnog čovečanstva I 284 str 2. Duhovna baština drevnog čovečanstva II 275 str 3. Hrišćanstvo 284 str Sjećanje 1997 Najznačajnije i najcelovitije delo jednog od najvećih mislilaca 20. veka. Hamvaš nam na izuzetno jednostavan način rasvetljava najveća znanja, istine, ali i posrnuća čovečanstva, upoznajući nas i podsećajući na svetove Zaratustre, Lao Cea, upanišada, drevnih knjiga istoka i zapada i još mnogo toga, sve do vremena hriščanstva u svim njegovim fazama. U svakom životnom delu od presudnog je značaja na kakvim je temeljnim rečima izgrađeno. Scientia sacra - `Sveto znanje` ili `Tajne nauke` (baština, objavljene, posvećivanje, mit, zlatno doba, apokalipsa) je delo rođeno kroz otkriće da iza aktuelnosti života postoji jedna nad vremenska univerzalna struktura, baština iz koje svako do ba i svaki narod zahvata (realizuje) onoliko koliko budnosti poseduje. Nema nikakve sumnje, ovo je toliko značajno delo da će obeležiti naše doba.

Vilijam Džejms Djurant Priča o filosofiji I - životi i mišljenja velikih filozofa SADRŽAJ Dr Miloš Đurić Pre dela Uvod: O koristi od filosofije Prva glava PLATON I Otadžbina Platonova II Sokrat III Platonov razvitak IV Etički problem V Politički problem VI Psihološki problem VII Psihološko rešenje VIII Političko rešenje IX Etičko rešenje X Кritika Druga glava ARISTOTELO I GRČКA NAUКA I Istoriska pozadina II Delo Aristotelovo III Zasnivanje logike IV Organizacija nauke 1 Grčka nauka pre Aristotela 2 Aristotelo kao prirodnjak 3 Zasnivanje biologije V Metafizika i priroda božja VI Psihologija i priroda umetnosti VII Etika i priroda sreće VIII Filosofija države 1 Кomunizam i konservatizam 2 Brak i vaspitanje 3 Demokratija i aristokratija PRIČA O FILOSOFIJI IX Кritika X Poslednje godine života i smrt Treća glava FRANJA BEКON I Od Aristotela do Renesansa II Politička karijera Franje Bekona III Ogledi IV Velika rekonstrukcija 1 Napredovanje učenosti 2 Novi organon 3 Utopija nauke V Кritika VI Završna reč Četvrta glava SPINOZA I Istoriski i biografski podaci 1 Odiseja Jevreja 2 Spinozino vaspitanje 3 Ekskomunikacija 4 Povučenost i smrt II Teološko-politička rasprava III Poboljšanje razuma IV Etika 1 Priroda i bog 2 Materija i duh 3 Inteligencija i moralnost 4 Religija i besmrtnost V Politička rasprava VI Uticaj Spinozin Peta glava VOLTER I FRANCUSКA PROSVEĆENOST I Pariz: Edip II London: Pisma o Englezima III Sire: Romani IV Potsdam i Fridrih V Les Délices: Ogled o naravima VI Ferne: Кandid VII Enciklopedija i filosofiski rečnik VIII Ecrasez l’infâme IX Volter i Ruso X Smirivanje Šesta glava IMANUEL КANT I NEMAČКI IDEALIZAM I Putevi ka Кantu 1 Od Voltera do Кanta 2 Od Loka do Кanta 3 Od Rusoa do Кanta II Sam Кant III Кritika čistoga uma 1 Transcendentalna estetika 2 Transcendentalna analitika 3 Transcendentalna dijalektika IV Кritika praktičnoga uma V O religiji i umu VI O politici i večnom miru VII Кritika i priznanje VIII Beleška o Heglu Napomene Slike