DUBINA SLAVE 1-2 Irving Stoun Izdavac: Vulkan Cvrst povez 350, 334 str. Druga knjiga ima fleku od vina sto se moze videti na fotografiji, ostecenje na omotnici sa unutrasnje strane. Intrigantna pripovest o briljantnom i plodnom slikaru, jednom od začetnika impresionizma, ali i zadivljujuće svedočanstvo o raznolikosti talentovanih pojedinaca sa kojima je delio život, prijateljstvo i ljubav prema umetnosti.U središtu pažnje je Kamij Pisaro, vizionar čiji je život tesno povezan sa životima drugih velikih umetnika, među kojima su: Mone, Dega, Renoar, Mane, Sezan, Gogen, Van Gog, Bodler, Zola i mnogi drugi. Svi ovi slikari, pisci, trgovci umetninama, bili su važne figure francuske umetničke scene te epohe, a mnogima od njih je dobrodušni i plemeniti Pisaro pomagao da usavrše tehniku, ali i nesebično nudio hranu i krov nad glavom.Međutim, umesto romantične vizije boemskog života Monmartra i leve obale Sene, mi se na stranicama ove knjige teško mirimo sa omalovažavanjem i siromaštvom impresionista čija se veličanstvena, drugačija dela nisu uklapala u zastarela merila kritike i publike. Tek nakon mnogo godina njihova će se upornost isplatiti, a javnost će najzad priznati vrednost njihovih dostignuća i početi da posmatra svet očima impresionista.

Polovne knjige, izuzetno očuvane. Izdavač: Informatika - Beograd, 2007. god. Broširan povez sa zaštitnim omotom, 22 cm. 676 str. Dijamantska kočija je jedanaesta knjiga Avantura Erasta Fandorina. Roman Dijamantska kočija sastoji se iz dva dela. U prvom delu B. Akunjin opisuje Rusiju iz 1905. godine, posle poraza u rusko-japanskom ratu i kroz detektivsku priču objašnjava razloge neočekivanog poraza Ruske Imperije u kome se već nazire početak njenog kraja. U drugom delu radnja se premešta u 1878. Erast Petrović prekookeanskim brodom Levijatan stiže u Japan. Pisac, inače vrhunski japanolog, opisuje Japan perom znalca japanske kulture, mentaliteta, borilačkih veština, samurajske etike, ali i poezije… Svako poglavlje se završava njegovom pesmom haiku, a knjiga obiluje zagonetkama za čije odgonetanje čitalac mora da se potrudi. Dijamantska kočija nije samo detektivski, istorijski i etnografski, nego i ljubavni roman u kome Fandorin sreće ženu svog života, a Boris Akunjin demonstrira majstorstvo u opisu svih strana ljubavnog odnosa. Poznato je da ruski jezik nema razvijen erotski rečnik, ali pisac nalazi prave reči: njegova erotika je i erotična, i romantična i produhovljena. Boris Akunjin dobitnik je nagrade Japanskog fonda za 2009. godinu, koji je ustanovila Vlada Japana. Dobio je nagradu, kako je obrazloženo, za doprinos produbljivanju veza Japana i Rusije. Kao istraživač i prevodilac, Akunjin je upoznao ruske čitaoce sa japanskom književnošću, a Japan je i tema Dijamanske kočije kao i mnogih drugih njegovih romana.

Kao na slikama Posveta, inače lepo očuvano KNJIGA DRUGA-MLETAČKI TRGOVAC * KAKO VAM DRAGO * UKROĆENA GOROPAD * SVE JE DOBRO ŠTO SE DOBRO SVRŠI * BOGOJAVLJENSKA NOĆ * ZIMSKA BAJKA Tvrd kožni povez Izdavači: BIGZ, Narodna knjiga, Nolit, Rad, Beograd, 1978. godine. Vilijam Šekspir[a] (engl. William Shakespeare; Stratford na Ejvonu, kršt. 26. april 1564 — Stratford na Ejvonu, 23. april 1616)[1] bio je engleski pesnik i dramski pisac. On se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.[2] Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čemberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.[3][4][5] Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623, dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola.[6] Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta. Ime[uredi | uredi izvor] Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.[7] Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebljava oblik Vilijam.[8] Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači — Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem.[7] Nije jasno da li Pravopis normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Biografija[uredi | uredi izvor] Mladost[uredi | uredi izvor] Kuća Vilijama Šekspira u Stratfordu Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika.[11] Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa.[12] Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.[13] Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu,[14][15][16] 1553. godine, koja je bila besplatna,[17] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature.[18][19][20][21] Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje.[22]Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj.[23][24] Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583.[25] Blizanci, Hamlet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585.[26] Hamlet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.[27] Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena.[29][30] Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu.[31] Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj.[32] Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu.[33][34] Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite.[35][36] London i pozorišna karijera[uredi | uredi izvor] Naslovna strana sabranih Šekspirovih dela Prvi folio iz 1622. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine.[37] Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.[38][39][40] Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu.[41] Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.[42] Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe), tj. Globus. Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom.[43] Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.[44] Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594.[45] Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.[46][47] Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela.[48] Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.[49] Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao.[50] Godine 1610, Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“.[51] Godine 1609. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca.[30] Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“[52][53] iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.[54] Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.[55] Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.[56] Godine 1604, opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Pozne godine i smrt[uredi | uredi izvor] Spomenik Šekspiru u Crkvi sv. Trojstva Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.[57] Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom,[58] koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi.[59] Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti,[60] ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost,[61] i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London.[60] Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri.[62][63] U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars,[64]a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.[65] Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66]i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.[67] godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.[68] U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani.[69] Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.[70] Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo.[71][72] Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila.[73][74] Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro.[75][76] Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom.[77] Pozorište[uredi | uredi izvor] Oberon, Titanija i Pak igraju s vilama. Vilijem Blejk. Galerija Tejt, London Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.[78] Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada.[79][80] Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.[81][79] Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587,[82] dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.[83] Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.[84][85][86] Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.[87][88] Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,[89] takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.[90] Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.[91] San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.[92] Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“,[93] šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.[94] Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba.[95] Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,[96][97] čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame.[98][99] Hamlet, Horacije i Marsel sa duhom Hamletovog oca. Henri Fuseli Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije.[100][101] Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“.[102] Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni.[103] Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli.[104] U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli.[105][106] U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.[107][108][109]“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji,[110] nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti.[111] U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama.[112][113][114] U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih grešaka.[115] Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba.[116][117][118] Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom.[119] Predstave[uredi | uredi izvor] Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe.[120] Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze.[121] Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku.[122][123] Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.[123][124] Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca.[53] Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru.[125] Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.[126][127] Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira.[128] Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija.[129][130] Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“.[131] Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“.[132] Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja.[132] Tragedije[uredi | uredi izvor] Sva Šekspirova dela su prevedena na srpski. Romeo i Julija (Romeo and Juliet; 1593) Tit Andronik (Titus Andronicus; 1594) Julije Cezar (Julius Caesar) (1599) Troil i Kresida (Troilus and Cressida; 1601—1602) Hamlet (Hamlet) (1602) Otelo (Othello) (1604) Kralj Lir (King Lear; 1605) Magbet (Macbeth; 1606) Antonije i Kleopatra (Antony and Cleopatra; 1607) Koriolan (Coriolanus; 1608) Timon Atinjanin (1608) Komedije[uredi | uredi izvor] Uzaludni ljubavni trud (Love`s Labour`s Lost; 1590) Dva plemića iz Verone (The Two Gentlmen of Verona; 1591) Komedija nesporazuma (The Comedy of Errors; 1593—1594) San letnje noći (A Midsummer Night`s Dream; 1594) Mletački trgovac (The Merchant of Venice; 1595) Ukroćena goropad (The Taming of the Shrew; 1596) Mnogo vike ni oko čega (Much Ado About Nothing; 1599) Vesele žene vindzorske (The Merry Wives of Windsor; 1599) Bogojavljenska noć (Twelfth Night; 1599—1600) Kako vam drago (As You Like It; 1600) Sve je dobro što se dobro svrši (All`s Well That Ends Well; 1602—1604) Ravnom merom (Measure for measure; 1604) Perikle (1608) Cimbelin (Cymbeline; 1610) Zimska priča (The Winter`s Tale; 1610) Bura (The Tempest; 1611) Istorijske drame[uredi | uredi izvor] Henri VI, deo prvi (1591) Henri VI, deo drugi (1591) Henri VI, deo treći (1591) Ričard III (1593) Ričard II (1594) Kralj Džon (1594) Henri IV, deo prvi (1596—1597) Henri IV, deo drugi (1596—1597) Henri V (1599) Henri VIII (1612) Pesme[uredi | uredi izvor] Soneti - (pisani između 1595—1599, objavljeni 1609) Venera i Adon (Venus and Adonis; 1593) Otmica Lukrecije (The Rape of Lucrece; 1594) Strastveni hodočasnik (The Passionate Pilgrim) 2 tom ii

Knjige su veoma lepo očuvane. ,,Roman Zaslepljenost, možda i najznačajnije delo nobelovca Kanetija, govori o Peteru Kinu, inhibiranom sinologu, koji je čitav život provodio uronjen u nauku, ophrvan brigom za svoju ogromnu biblioteku. Za ovog osobenjaka i fetišistu, knjige imaju najveću vrednost, veću čak i od ljudskog života. Međutim, kada ga poriv da još bolje zaštiti svoju biblioteku natera da se oženi služavkom Terezom, Kin doživljava surovo otrežnjenje: uskoro će završiti na ulici gde će sklopiti neobično prijateljstvo sa Fišerleom, grbavim smutljivcem koji sanja da postane šahovski velemajstor. Delo je napisano u doba uspona totalitarnih ideologija, što je uočljivo na njegovom tematskom i filozofskom planu. Prvi deo romana naslovljen je „Glava bez sveta” i maestralno dočarava dehumanizaciju bića potčinjenog jednoj fiks-ideji, dok nas u drugom delu, „Bezglavi svet”, Kaneti vodi među „ružne, prljave i zle” – male ljude prepuštene niskim porivima. Iako isprva kolektivno ludilo likova deluje simpatično, Kaneti postepeno pravi prelaz u pripovedanju od crnohumornog i bizarnog do potpuno zastrašujućeg, na metaforičkom planu oslikavajući uspon fašizma u periodu između dva rata. Treći deo romana, „Svet u glavi”, zaokružuje ovu metaforu: svaka totalitarna ideologija jeste zaslepljenost svetom koji nosi u glavi, izolovanim i iščašenim, koji se, poput mehura od sapunice, ne može dodirnuti s nekim drugim svetom, a da ne dođe do katastrofe. Likovi Kanetijevog romana slepo veruju svojoj istini, stoga su svi osuđeni da dožive krah kada se suoče sa istinama drugih. Prevod sa nemačkog: Branimir Živojinović „Zaslepljenost nikoga ne štedi. Ni profesora ni prodavca nameštaja, ni doktora ni služavku ni lopova: svako dobija svoje. Nemilosrdna lakrdija temelj je jednog od najstašnijih književnih svetova XX veka.“ Salman Ruždi``

VIRDŽINIJA VULF 1-4 Komplet Komplet sadrži sledeće naslove: 1. Talasi 2. Znak na zidu 3. Orlando 4. Između činova Naslov Talasi : roman / Virdžinija Vulf ; prevela Milica Mihajlović Jedinstveni naslov The Waves. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1991 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1991 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 209 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Mihajlović, Milica, 1926-1986 = Mihajlović, Milica, 1926-1986 Zbirka Izabrana dela / Virdžinija Vulf ; knj. 1 ISBN 86-7047-097-7 (karton sa omotom) Napomene Prevod dela: The waves / Virginia Woolf Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autorki. Naslov Znak na zidu : kratka proza / Virdžinija Vulf ; izbor i prevod Slavica Stojanović Jedinstveni naslov The Complete Shorter Fiction. srpski jezik Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1991 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1991 (Beograd : [`Radiša Timotić`]) Fizički opis 203 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Slavica Zbirka Izabrana dela / Virdžinija Vulf ; ǂknj. ǂ2 Sadržaj S a d r ž a j: Memoari jedne romansijerke (5-16); Znak na zidu (17-24); Kju Gardenz (25-31); Čvrsti predmeti (32-37); Nenapisani roman (38-48); Kuća duhova (49-50); Jedno društvo (51-64); Gudački kvartet (65-69); Udovica i papagaj: istinita priča (70-78); Trenuci postojanja (79-85); Lovačko društvo (86-93); Lapen i Lapenova (94-102); Reflektor (103-107); Legat (108-115); Skica prošlosti (116-191). Beleške o pričama / S. [Slavica] S. [Stojanović] (193-202); Reč o izboru / Slavica Stojanović (203-[204]. ISBN 86-7047-098-5 (karton sa omotom) Napomene Prevod dela: The Complete Shorter Fiction of Virginia Woolf Str. 193-202: Beleške o pričama / S. [Slavica] S. [Stojanović] Str. 203-[204]: Reč o izboru / Slavica Stojanović. Naslov Orlando : roman / Virdžinija Vulf ; prevela Slavica Stojanović Jedinstveni naslov Orlando. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1991 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1991 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 196 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Slavica, 1959- = Stojanović, Slavica, 1959- Zbirka Izabrana dela / Virdžinija Vulf ; knj. 3 ISBN 86-7047-099-3 (tvrdi povez sa omotom) Naslov Između činova : roman / Virdžinija Vulf ; prevod Slavica Stojanović Jedinstveni naslov Between the acts. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1991 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 150 str., [8] listova s tablama : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Slavica, 1959- = Stojanović, Slavica, 1959- Zbirka Izabrana dela / Virdžinija Vulf ; ǂknj. ǂ4 ISBN 86-7047-100-0 (karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Between the acts / Virginia Woolf Beleška o autoru i delu na presavitku omota Tiraž 10.000 O biografiji Virdžinije V. / Slavica Stojanović: str. 133-146 Hronološka bibliografija Virdžinije Vulf: str. 149-150 Predmetne odrednice Vulf, Virdžinija, 1882-1941 Odlično očuvane knjige. vs

Jorge Luis Borges SABRANA DJELA 1923-1932 GZH, Zagreb, 1985 tvrde korice, 14 x 22,5 cm, 284 str. Korice su minimalno oguljene na ćoškovima i krajevima hrbata. Unutrašnjost deluje malo ili nimalo čitana. Zaštitni omot zacepljen na jednom mestu (0,5 cm), ali dobar. Sadržaj: 1. Žudnja za Buenos Airesom (1923) 2. Blizak mjesec (1925) 3. Biljeznica ``San Martin`` (1929) 4. Evaristo Carriego (1930) 5. Rasprava (1932)

43857) ULIS 1 i 2 , Džejms Džojs , Dereta Beograd 1992 , Pisan u Cirihu, Trstu i Parizu u periodu od 1914. do 1921. godine, roman Uliks postao je ne samo kruna Džojsove asketski dosledne umetničke misije, već i jedan od najznačajnijih romana u istoriji pisane reči. Krajnje svedena i jednostavna fabula ovog dela obuhvata život tri glavna lika u toku jednog jedinog dana, 16. juna 1904. godine, u Dablinu. No ispod površinskog sloja radnje – satkanog mahom od trivijalnih sitnica koje prelomljene kroz svest junaka dobijaju neslućeno veliki značaj – krije se nesagledivo obilje nivoa kazivanja i značenja. Najznačajniji i najraskošniji među tim nivoima verovatno je onaj koji je sagrađen kroz preplitanje, paralelizme i kontraste sa Homerovom Odisejom. Džojsov Odisej, Leopold Blum, daleko je od Homerovog junaka isto onoliko koliko su dablinske zagušljive krčme i javne kuće daleko od uzvišenog helenskog sveta. Džojsova dekonstrukcija mita odvija se na beskompromisan i umetnički plodan način: svaka od Blumovih mahom banalnih dogodovština ima svoj pandan u nekoj od veličanstvenih Odisejevih avantura, i time Džojs ubedljivo pokazuje u šta je mit pretvoren u savremenom svetu. Nema više heroja, nema više podviga koji pomeraju granice čovekovih sposobnosti i dosega njegovog saznanja. Ipak, ono “da” na kraju čuvenog monologa Moli Blum kojim se roman završava, ne mora značiti tek rezignirano mirenje s užasom praznine, već možda i radosno prihvatanje života koji, iako lišen mitske uzvišenosti, nije ostao lišen svakog smisla. Stari mitovi su mrtvi – valja izmišljati nove. Džejmsu Džojsu je to u Uliksu mnogostruko pošlo za rukom: uostalom, stvorio je roman koji je i sam prerastao u mit, trajno otvoren za nova čitanja i tumačenja. fototipsko izdanje, prevod s engleskog Zlatko Gorjan , 2 knjige, tvrd povez, format 11 x 17 cm , latinica, 961 strana

58902) RUKOPIS NAĐEN U SARAGOSI 1 i 2 , Jan Potocki , Srpska književna zadruga Beograd 1988 , Sad možete da birate: hoćete li svetliju ili mračniju verziju, a možete i obe da čitate udvoje, jer nema jednog romana Rukopis nađen u Saragosi. Postoje zapravo dva romana pod tim naslovom (prvi iz 1804, drugi iz 1810) i oba su autentična, a ipak različita. Prva verzija je vedrija i neodoljiva. Druga, ozbiljnija i dalekosežnija, još neodoljivija, nudi nam prerađen, konačan i celovit tekst. Njihov originalni francuski autograf je najzad, dvesta godina od nastanka, pronađen u jednoj od poljskih biblioteka, gde je bio zaturen tako da za njega niko nije znao. Sad možemo prvi put s poverenjem u autentičnost da se predamo čitanju tog vrhunskog dela kao dvostrukom poklonu, jer ovo je prvi srpski prevod sa izvornika onakvog kakvog je pisac ispisao. U Rukopis nađen u Saragosi zaklinjali su se Luis Bunjuel, Rože Kajoa, Martin Skorseze, Frensis Ford Kopola, Nil Gejman, Salman Ruždi... A i vi ćete, ne manje od njih. U Nacionalnom arhivu u Poznanju, Fransoa Rose i Dominik Trijer otkrili su, 2002, nepoznate delove Rukopisa nađenog u Saragosi Jana Potockog, u prepisima na hartiji sa datiranim vodenim žigom, i došli do zaključka da zapravo postoje dve autentične verzije romana. U svom istraživanju, Rose i Trijer upustili su se u detektivski posao: sastavili spiskove u kojima bi se mogli naći rukopisi, počev od arhiva dece Jana Potockog i njihovih potomaka, analizirali istorijate fondova, tragali po arhivima u petnaest zemalja... Na sreću, Potocki je pisao na engleskoj hartiji koja nosi vodeni žig sa godinom proizvodnje i, uz identifikovanje rukopisa prepisivača i kvaliteta mastila, dva istraživača uspela su da rekonstruišu vreme i etape nastajanja i nestajanja Rukopisa. Tako je pouzdano utvrđeno da zapravo postoje dva romana pod naslovom Rukopis nađen u Saragosi, koji odražavaju različite filozofske koncepcije dela u zamisli Potockog. Dva romana dopunjavaju se kao dva krila velikog diptiha, ali je i svaki od njih autonomno delo, koje su nazvali Rukopis nađen u Saragosi (1804) i Rukopis nađen u Saragosi (1810). dve knjige , tvrd povez, format 14,5 x 19 cm , ćirilica, XXXVII + 393 + 360 strana

KSČ26)1. ARETEJ 2. DRAME - VUČJAK, GALICIJA, GOLGOTA 3. POVRATAK FILIPA LATINOVIĆA 4. HRVATSKI BOG MARS

Knjige su dobro očuvane.U prvom delu ima posveta. Dimitrije ĐORĐEVIĆ OŽILJCI I OPOMENE I i II Izdavač: BIGZ, Beograd, 1995. Meki povez Broj strana: 327 + 302 Format: 20,5 x 15,5 cm

Zenica sveta Veliki lov Beograd 2002./2003. Mek povez, 610 + 558 strana. Knjige su odlično očuvane. J11 Zenica sveta Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući sećanja koja postaju legende. Legende blede u mitove, a čak je i mit davno zaboravljen kada se Doba koje ga je iznedrilo ponovo vrati. U Trećem dobu, Dobu proročanstva, Svet i Vreme leže u skladu. Ono što je bilo, što će biti i što jeste još može da padne pod Senku. „Snažan roman široke i složene radnje.“ Locus „Pročitao sam ga za tri dana i već sam stao u red čekajući nastavak.“ Interzone „Veličanstvena saga herojske fantastike.“ De Camp Veliki lov Druga knjiga u serijalu Točak vremena Vekovima su putujući zabavljači pripovedali priče o izgubljenom Rogu Valera; legendarnom rogu koji će iz mrtvih podići junake svih Doba. Rog je otkriven - da bi odmah potom bio ukraden, zajedno sa bodežom Šadar Logota, od kojeg zavisi život prijatelja Randa al`Tora, Meta. Monumentalni zadatak pronalaženja i vraćanja svom težinom pada na Randova mlada pleća, jer ako nastavi započeto, ispuniće sudbinu od koje bi žarko želeo da pobegne. Ali potraga za Rogom Valera samo je početak Randovog dugog putovanja u nepoznato... „Odlično napisana avantura epskih razmera.“ En Makafri „Svojom punoćom i toplinom podseća na Tolkinova dela.“ Publishers Weekly „Fantastična tapiserija neuobičajene dubine.“ GMI

URBANI PREDELI: Valter Benjamin Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Urbani predeli : fantazmagorije i istorije / Valter Benjamin ; priredio i preveo sa nemačkog Jovica Aćin Jedinstveni naslov Kurze Prose. srpski jezik Berliner Kindheit um Neunzehnhundert. srpski jezik Paris, capitale du XIXe siècle. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2018 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 197 str. : ilustr. ; 19 cm Drugi autori - osoba Aćin, Jovica, 1946- = Aćin, Jovica, 1946- Zbirka Edicija Džepni anagram. Eseji ISBN 978-86-7931-618-9 (broš.) Napomene Prevodi dela: 1. Kurze Prose ; 2. Berliner Kindheit um Neunzehnhundert ; 3. Paris, capitale du XIXe siècle / Walter Benjamin Tiraž 300 Str. 5-7: Gradopisi Valtera Benjamina / J. A. [Jovica Aćin] Napomene: str. 181-195 Na presavijenom delu kor. lista beleška o autoru s njegovom slikom Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Gradski život Sabesednik bez premca, Valter Benjamin je uvek bio pun ideja, i kad bi bio u prijateljskom društvu uvek su mu za tili čas padale na pamet dalekosežne teorije, koje je onda razvijao i delio s drugima. Jedna od tih ideja bila je da bi voleo da svoj životopis sačini kao kartografiju puteva kojima je išao i mesta u kojima je boravio. Mada tu ideju nije realizovao, kao ni mnoge druge koje su vrcale iz njega, pomislio sam da bi njegovi osobeni portreti gradova mogli da posluže kao uvod u takvu kartografiju. Urbani predeli podrazumevaju mnoge elemente, od arhitektonskih, socioloških i istorijskih do književnih, subjektivnih i veoma ličnih, i sa svima ćemo se susresti u ovim izuzetnim i nikada jednoličnim uvidima o nekoliko probranih gradova. Tekstovi ovde sabrani potiču prvenstveno iz perioda od 1920-ih do početka 1930-ih godina. Ako zanemarimo ekspoze za veliku i nedovršenu knjigu o Parizu i njegovim pasažima, Benjamin prestaje da piše o gradovima 1933. godine. To je godina Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj i Benjaminovog gubitka domovine. Čisto iz mislopisnih (denkbilderisch) razloga, kako bi rekao Benjamin, smatrao sam da je umesno na kraju priložiti i tekst nastao pod dejstvom ostrvskog iskustva i koji je utoliko s one strane urbaniteta. Recimo da bi Benjaminov doživljaj sa ostrva Ibise mogao da bude shvaćen i kao utopijska margina koja omeđava urbani pejzaž.

BOŽANSTVENA KOMEDIJA - Dante Aligijeri Božanstvena komedija - pakao čistilište raj, Prevod Dragiša Stanojević Sazvežđa 2017 502 str MEKI POVEZ Božanstvena komedija (na italijanskom `Comedia` ili `Commedia`; Bokačo ju je kasnije preimenovao u `Divina Commedia`) je djelo Dantea Aligijeria koje je on počeo c. 1308. godine, a završio 1320. (samo godinu dana prije svoje smrti). Smatra se najvećom epskom poemom italijanske literature,[1] kao i jednim od najvećih dijela svjetske literature.[2] Maštovit prikaz zagrobnog života u njoj predstavnik je srednjovjekovnog pogleda na svijet koji se razvio u Zapadnoj Crkvi do 14. vijeka. Potpomogla je uspostavljanje toskanskog jezika, na kojem je napisana, kao standardiziranog talijanskog jezika.[3] Na površini, poema opisuje Danteova putovanja kroz pakao, čistilište i raj;[4] ali na dubljem nivou ona predstavlja, alegorijski, putovanje duše prema Bogu.[5] Na dubljem nivou, Dante iskorištava srednjovjekovnu kršćansku teologiju i filozofiju, naročito tomističku filozofiju i djelo Summa Theologica Tome Akvinskog.[6] Zbog toga se Božanstvena komedija nekad naziva `Summa u stihu`.[7] Djelo je prvobitno nosilo samo kratak naziv Comedìa, a Bokačo joj je kasnije dodao i naziv Divina. Prvo štampano izdanje u kojem je u naslovu dodana riječ divina bilo je izdanje venecijanskog humaniste Lodovica Dolcea,[8] objavljeno 1555. godine.

Omot minimalno iskrzan, odlično očuvano! Autor - osoba Tolstoj, Aleksej Nikolaevič, 1883-1945 = Толстой, Алексей Николаевич, 1883-1945 Naslov Petar Veliki : roman. Knj. 1–2 / Aleksej Tolstoj ; prevod Petar Vujičić ; [omot i korice Bole Miloradović] Jedinstveni naslov Петр Первыј. srp Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1979 Fizički opis 371 str. ; 479 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Vujičić, Petar, 1924-1993 = Vujičić, Petar, 1924-1993 Miloradović, Bole Zbirka ǂBiblioteka ǂMeridijani / [Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd] ISBN (Karton s omotom) Napomene Prevod dela: Петр Первыј / Алексей Толстой Tiraž 5.000. Aleksej Tolstoj: PETAR VELIKI roman PETAR VELIKI Alekseja Tolstoja u ruskoj književnosti se do danas, posle RATA I MIRA, smatra neprevaziđenim delom u oblasti istorijskog romana. Pred čitaocem se kao na monumentalnom platnu do poslednjeg delića islikanom koloritom, atmosferom, egzotikom – pojavljuje Rusija sa kraja XVII i početka XVIII veka i na svim stranicama ove knjige živi istinita, uverljiva, strašna, dirljiva, jednostavna i složena. Životni putevi plastično vajanih likova ukrštaju se, potiru, prestižu i trasiraju kroz mračne hodnike Kremaljskog dvorca, kroz ćelije Devičjeg manastira, zagušljive izbe siromašnih seljaka, kroz snegom zavejana nepregledna prostranstva, kroz mrak, zaostalost, preko bojnih polja – da bi se na kraju svi slili u jedan jedini koji vodi ka severu, ka močvarama i obalama reke Neve, gde ni iz čega – građen krvlju i znojem, voljom i moranjem – niče Petrograd. Knjiga je zaista pisana sa velikim majstorstvom i znanjem i stoga s pravom uživa ugled remek-dela. Aleksej Nikolajevič Tolstoj (1882–1945) rođen je u Nikolajevsku u Samarskoj gubemiji. Potiče iz plemićke porodice. Završio je realku u Samari, a 1901. godine u Petrogradu počinje da studira tehnologiju. Ubrzo napušta studije da bi se potpuno posvetio književnosti. U prvom svetskom ratu učestvuje kao dopisnik „Ruskih novosti“. Posle Oktobarske revolucije odlazi u emigraciju (1918–1923), ali se vraća u domovinu sa željom da služi interesima svoje zemlje. Već tridesetih godina stiče ugled klasika socijalističkog realizma. Trilogija HOD PO MUKAMA ili PUT U PAKAO njegovo je najpoznatije delo. Istorijski roman PETAR VELIKI počeo je da piše 1929. godine. U prvoj knjizi govori o Petrovom detinjstvu i mladosti, prateći njegov životni put sve do odlaska u inostranstvo. Druga knjiga romana, koju završava 1943. godine, opisuje prve korake cara-reformatora koji svojim reformama pokušava da od zaostale Rusije toga vremena stvori modernu državu i svetsku velesilu. Treću knjigu počinje za vreme Drugog svetskog rata, no napisao je samo nekoliko poglavlja. Roman je veličanstvena freska o Petru Velikom i njegovom vremenu, o godinama u kojima se lomi, ruši i nestaje staro, o dobu u kome Evropa sa strahom i začuđeno gleda na novu Rusiju koja se rađa iz tih ruševina. MG152 (N)

60418) Kožna čarapa komplet 5 knjiga , Fenimor Kuper , Mlado pokoljenje Beograd 1963 Pripovesti o Kožnoj Čarapi . Džejms Fenimor Kuper (1789–1851) bio je vrlo plodan američki pisac, izuzetno popularan početkom XIX veka. Napisao je brojne istorijske romane, priče o netaknutoj prirodi Amerike i pustolovinama na Divljem zapadu, i stvorio arhetip usamljenog ali časnog junaka u američkoj književnosti. Njegova dela fascinirala su mnoge generacije, a divili su mu se i velikani poput Balzaka i Igoa. Komplet sadrži romane: 1. Lovac na jelene, 435 strana, posveta na predlistu 2. Pioniri , 403 strane 3. Poslednji Mohikanac, 276 strana 4. Izvidnik, 412 strana 5. Prerija, 362 strane tvrd povez, format 15 x 20,5 cm , ilustrovao Đurđe Teodorović , latinica

Odlično očuvano !!! 862 strane 725 grama Monumentalna hronika nemirnog doba i nestalnosti postojanja. I pitam se otkud ta strašna lakomislenost, kojom se, u mladosti, odlazi u stranu zemlju? Je li to zato, što nam se čini da je život dug i da ima vremena da se vratimo? ...To znači, očigledno, da je čoveku potrebno, da zna, da se nekud ne može više vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio. Kao diplomatski službenik Kraljevine Jugoslavije, Miloš Crnjanski je boravio u Rimu od 1938. do 1941. godine i bio svedok jedne epohe. Dvadeset pet godina kasnije, po povratku iz mučnog i nametnutog egzila, objavljuje jedan od najneobičnijih romana napisanih na srpskom jeziku – Kod Hiperborejaca. Život diplomate u Italiji uoči Drugog svetskog rata samo je okvir za sliku evropskog severa i juga, pred katastrofu koja će potresti osnove civilizacije. Tvoreći suptilne paralele sa Geteovim i Stendalovim šetnjama po Rimu, ispod senke gigantske Mikelanđelove figure, Crnjanski tumači ljude, pojave, predele, istoriju i umetnička dela. Oštrom oku genijalnog pisca neće promaći nijedan skriveni detalj koji će mu pomoći da protumači intimne i istorijske događaje podjednako. S lakoćom svojstvenom pripovednom virtuozu, Crnjanski će voditi čitaoca do oktrića mehanizama koji od naizgled nespojivih i rasutih fragmenata grade jednu sasvim konkretnu, ličnu istoriju određenu egzistencijalnim autsajderstvom, u isto vreme preobražavajući se u žive slike jedne dramatične epohe. Jedinstven roman, neuporediv ni sa jednim drugim delom u srpskoj književnosti. H3

Kao na slikama Bez mana Milan Kundera (češ. Milan Kundera; Brno, 1. april 1929 — Pariz, 11. jul 2023) bio je francuski književnik češkoga porekla.[1] Najpoznatija dela su mu romani Šala i Nepodnošljiva lakoća postojanja. Mladost i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Kundera je završio srednju školu u Brnu, napustio je studije književnosti i estetike na Karlovom univerzitetu i prešao na čuvenu prašku Filmsku akademiju, gde je, nakon diplomiranja, ostao kao predavač svetske književnosti. Političko opredeljenje[uredi | uredi izvor] Rano je pristupio Komunističkoj partiji, da bi dve godine kasnije bio izbačen zbog „protivpartijskog delovanja“. Godine 1968. učestvovao je u Praškom proleću i polemisao je sa Vaclavom Havelom.[2] Prve romane pisao je na češkom jeziku.[3][4] Godine 1975. preselio se u Francusku i retko se pojavljuje u Češkoj. Od osamdesetih nadalje pisao je na francuskom jeziku.[5] Kundera je bio izuzetno čitan u Jugoslaviji, sarajevski izdavač „Veselin Masleša” 1984. je objavio njegova sabrana dela. U pogovoru svoje knjige Koža — Kurcio Malaparte Kundera se osvrnuo na oslobođenje Jugoslavije u Drugom svetskom ratu 1944. i bombardovanje te zemlje 1999: „... nijedna zemlja u Evropi (od Atlantika do baltičkih zemalja) nije se oslobodila vlastitim snagama. (Nijedna! Ipak, Jugoslavija. Vlastitom partizanskom vojskom. Zato je 1999. trebalo nedeljama bombardovati srpske gradove da bi se, naknadno, i u tom delu Evrope nametnuo status pobeđenog.”) Dela[uredi | uredi izvor] Iako je objavljivao i eseje, zbirke pesama i drame, Kundera je najpoznatiji po svojim romanima i sebe je smatrao prevashodno romanopiscem.[6] Najpoznatija dela su mu: Šala (Žert), 1967. Smešne ljubavi (Směšné lásky), 1968. Život je drugde (Život je jinde), 1969. Oproštajni valcer (Valčík na rozloučenou), 1976. Knjiga smeha i zaborava (Kniha smíchu a zapomnění), 1979. Nepodnošljiva lakoća postojanja (Nesnesitelná lehkost bytí), 1984. Besmrtnost (Nesmrtelnost), 1990. Usporavanje (La Lenteur), 1993. Identitet (L`Identité), 1998. Neznanje (L`Ignorance), 2000.

PRODAJEM U KOMPLETU 1 I 2 DEO TRILOGIJE.MANJA OŠTEĆENJA NA KORICAMA.UNUTRAŠNJOST U DOBROM STANJU MILENIJUM 1-2 1-Muškarci koji mrze žene Kao i svake godine, i ovog prvog novembra bivšem industrijskom magnatu Henriku Vangeru za rođendan je stigao neobičan poklon – još jedan podsetnik na tajanstveni događaj iz prošlosti koji predstavlja neizdrživo breme za starca. On zato želi pokušati još jednom, pre smrti, da razreši misteriju koja ga muči decenijama... Muškarci koji mrze žene je prva knjiga u trilogiji Milenijum, čiji su glavni akteri neobičan par istražitelja, Mikael Blumkvist i Lizbet Salander. Čarobna knjiga Beograd 2009. 503 strane 2-Devojčica koja se igrala vatrom / Stig Lašon ; preveli Danijela Babić, Dorijan Hajdu i Zorica Mančić Jedinstveni naslov Flickan som lekte med elden. srpski jezik Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Čarobna knjiga, 2015 (Petrovaradin : Simbol) Fizički opis 552 str. ; 21 cm Zbirka Milenijum ; ǂdeo ǂ2 ǂBiblioteka ǂŽestina (broš.) Napomene Prevod dela: Flickan som lekte med elden / Stieg Larsson Milenijum, 2. deo – Devojčica koja se igrala vatrom, Stig Lašon Trilogija Milenijum je najpopularniji serijal svih vremena u Švedskoj, Norveškoj i Danskoj i veliki hit u SAD, Francuskoj, Italiji, Španiji, Nemačkoj i većini evropskih zemalja! Prodata je u preko 60 miliona primeraka u više od 40 zemalja. Popularnost trilogije Milenijum učinila je Stiga Lašona najčitanijim svetskim piscem u 2010. godini, kao i najčitanijim evropskim piscem u 2008. i 2009. godini! Trilogija Milenijum je dobitnik nagrade Biblioteke grada Beograda za najčitaniju knjigu stranog pisca u 2010. godini. Neposredno pred objavljivanje velike reportaže o trafikingu, novinar Milenijuma i njegova devojka pronađeni su mrtvi u svom stanu. Na oružju kojim je ubistvo počinjeno nalaze se otisci Lizbet Salander. Imajući u vidu njenu prošlost, policija objavljuje poternicu za Salanderovom i potraga počinje. Međutim, njoj kao da se izgubio svaki trag... Mikael Blumkvist doživljava šok kada čuje da je Lizbet Salander optužena za ubistvo njegovih prijatelja. Znajući koliko je Salanderova žestoka kada je u opasnosti, želi da je nađe pre nego što to pođe za rukom nekome drugom. Pokušavajući da sklopi slagalicu o ubistvu svojih prijatelja, odgovorni urednik Milenijuma kreće u još jednu opasnu potragu. Kroz suočavanja s okorelim kriminalcima, ali i s onima koji u zločinima učestvuju sa svojih visokih državnih položaja, Mikael Blumkvist dolazi do novih, zaprepašćujućih saznanja, a Lizbetina prošlost dobija sasvim drugačiju dimenziju. Misterija se polako rasvetljava... Devojčica koja se igrala vatrom je druga knjiga trilogije Milenijum. Dobitnik nagrada Prix des libraires, Prix Georges Brassens, Prix Rotary International. Stig Lašon, švedski novinar i urednik, rođen je 15. avgusta 1954. godine u Skelfethamu, u Švedskoj. Ostao je upamćen po neumornom istraživanju i kritici negativnih društvenih pojava u švedskom društvu. Početkom ove decenije započeo je rad na serijalu Milenijum. Neposredno pred objavljivanje Muškaraca koji mrze žene umro je usled teškog srčanog udara 9. novembra 2004. godine, ne dočekavši planetarni uspeh svojih romana.

Marija Jurić Zagorka Opis Još jedna od znamenitih opsežnih povijesnih romansi Marije Jurić Zagorke, „Jadranka“ je smještena u sredinu 19. stoljeća, u doba Bachova apsolutizma, političko nevrijeme koje je zagovaralo germanizaciju i centralizaciju u Habsburškoj Monarhiji. U Hrvatskoj se uvodi njemački jezik u škole i urede, zatiru se hrvatski jezik i nacionalni simboli, raspušta se Hrvatski sabor, a kao jamstvo provođenja apsolutističkih nastojanja Bečkoga dvora uvodi se novo sredstvo prisile – žandarmerija. U takvu ozračju, u kakvo smješta svoje junake, Zagorka još jednom nalazi priliku za isticanje nacionalnih osjećaja, ali i iznošenje slobodoumnih stavova o ženskoj samostalnosti i integritetu. Lijepa i ponosna, Jadranka utjelovljuje sve to – usvojena kao siroče i odrasla u hrvatskoj kući u Beču, bez miraza pa stoga bez izgleda za udaju i prosperitet, ona se uzda samo u sebe i svoj rad. Istodobno, nacionalno je osviještena, pa joj najteže pada kad se u pitanje dovede njezino domoljublje. Zagorka još jednom plete složenu ljubavnu priču prepunu obrata, političkih spletki i urota, koja se čita u jednome dahu. „Jadranka“ je, kao i mnogi drugi Zagorkini romani, izlazila u nastavcima, kao novinski feljton, od 1943. pa do 1945., kad je list „Nova Hrvatska“ ugašen. Roman je podijeljen u dva dijela : „Neznano čudo Zagreba“ i „Mudrac Pod zidom“. „Jadranka“ je posljednji roman u golemom i još ne posve istraženom opusu Marije Jurić Zagorke.

Opis proizvoda • Povežite 4 monitora na 1 komjuter ili 4 kompjutera na 1 monitor • Ovo je razdelnik video prekidača visokih performansi, koji omogućava da se signali sa jednog računara dele na 2/4 monitore, projektore i tako dalje u visokom kvalitetu. • Pogodno se primenjuje na VGA/SVGA/XGA Multisinc monitore, LCD, projektore, i tako dalje u paru. • Kompaktan, lagan • Lako se instalira • Napaja se AC adapterom. • LED indikator. • Koristi se za nastavno prikazivanje, emitovanje sadržaja/finansija/ prezentacija itd.

Opis proizvoda • Povežite 4 monitora na 1 komjuter ili 4 kompjutera na 1 monitor • Ovo je razdelnik video prekidača visokih performansi, koji omogućava da se signali sa jednog računara dele na 2/4 monitore, projektore i tako dalje u visokom kvalitetu. • Pogodno se primenjuje na VGA/SVGA/XGA Multisinc monitore, LCD, projektore, i tako dalje u paru. • Kompaktan, lagan • Lako se instalira • Napaja se AC adapterom. • LED indikator. • Koristi se za nastavno prikazivanje, emitovanje sadržaja/finansija/ prezentacija itd.

Džejms Fenimor Kuper : KOŽNA ČARAPA 1 - 5 (PRIPOVESTI O KOŽNOJ ČARAPI), Mlado pokolenje Beograd 1968, tvrdi povez, omoti. Komplet sadrži romane: 1. Lovac na jelene, str. 450, 2. Poslednji Mohikanac, str. 287, 3. Pioniri, str. 417, 4. Izvidnik, str. 424, 5. Prerija, str. 390. Očuvanost 3+ ; u jednoj knjizi ima posveta; omoti pohabana i lepljeni Džejms Fenimor Kuper (1789–1851) bio je vrlo plodan američki pisac, izuzetno popularan početkom XIX veka. Napisao je brojne istorijske romane, priče o netaknutoj prirodi Amerike i pustolovinama na Divljem zapadu, i stvorio arhetip usamljenog ali časnog junaka u američkoj književnosti. Njegova dela fascinirala su mnoge generacije, a divili su mu se i velikani poput Balzaka i Igoa.

SV 1 59482) REKLAMNI PANOI , Andrej Živor , Matica srpska Novi Sad 1983 , Živor je najdosledniji i najrevnosniji trudbenik na polju kanoniziranja avangarde u Vojvodini. Radi održanja vitalnosti ravnopravnosti s mnogim srodnim manje srodnim disclplonama koje su se nametnule današnjem dovek proždrljivog duha, poezija je neminovno morala stupiti u jedan sinestezijski odnos s medijskim sredstvima i, shodno tome, podleći zakonitostima koje ovi nameću. Iako stvar baš nije najnovija (dapače), Živor se iz tog obilja medijskih pomagala opredello za reklamu i reklamn pano, i naslovivši knjigu imenima istih, eksplicite naznačio `postojanje svesti o savremenijim tokovima pesništva(l) Reklama i reklamni pano, rekviziti preuzeti iz poeziji najsrodnije umetničke grane - slikarstva (a koja je, biografistički gledano, najbliža autoru), i to onog dela slikarstva čiji su vrhunski dometi već deo prošlosti (pop-arta), zauzimaju u Živorovoj poeziji status strukturalnog modela po kome je sačinjena knjiga. Reklamnim prosedeom u ovoj knjizi varira se (danas toliko prisutno) postojanje samosvesti o detronizaciji mita o: 1) pesniku kao božanski nadahnutom i odabranom biću i 2) umetnosti kao posebne, svevišnje štićenice kreativnog dela ljudskog individuuma. Tom neslavnom pesnikovom putu od plandovanja na olimpskom visu, preko ironičnog prihvatanja klovnovske reputacije, do bezličnog stroja za proizvodnju stihova, pridružuje se i Živor sa `svojom` teorijom biologističke determinacije čovekovog, odnosno pesnikovog bića. To su osnovni nivoi na kojima se ostvaruje ova poezija. Jezik reklame je direktno društveni i ideologizovani jezik: on je nametljiv, sveprisutan, upadljiv, svojom objektivnošću deo je inventara sveta-po-sebi, društveno je angažovan i sugestivan. Jezik poezije nemi novno mora biti u senci ovoga, jer njegova svefukcija sastoji u kazivanju, a kazivanje u eri mas-medija, potrošačkog mentaliteta i intelektualne hipokrizije nužno biva potisnuto od strane pokazivanja, jer je pokazivanje čedo površnosti i ovovremene zahuktalosti. Zoran Subotički pesme, odlično očuvano, mek povez, format 16 x 21 cm , latinica, 49 strana,

61837) KOLUT 1 i 2 , Dobrivoje Bošković , Beograd 2015 , pripovetke, `Iz svih pripovedaka ove zbirke, na sugestivan, izražajan način, izbija autentičan, nepatvoren život. Ova ekspresivnost počiva na dva izvora. Najpre, pripovetke Dobrivoja J. Boškovića pisane su strasno, sa odnosom. U njima se uvek oseća ukus ne samo krvi, ako se krv pojavljuje, nego snaga elementa uopšte, zime, gladi, svakojake trpnjei napora, sunca i leda, uvek dah atmosfere, a sve to treperi na osetljivoj žicia utorove emocije. Drugi izvor ovog dejstva, jeste istina. Gotovo sve pripovetke ove zbirke su ispričani istiniti događaji. Počevši od prve, sa strašnim naslovom Dah smrti, a takođe i priča o bratu (Dace Komita), Boškovićeve pripovetke se iskazuju kao slike iz piščevog života. Pisac od osnova, od početka, od istine, na dnu umetničke, filozofske i stilske pobude traži iskušavanje smisla samog života i smrti... Dobrivoje J. Bošković pokazuje raskoš jednog gotovo eruptivnog pripovedanja. U njegovom delu ima bezbroj ličnosti, karaktera, zapažanja, naravi, lirskih scena, ozarenja, razlikovanja lepog od ružnog, časnog od nepoštenog, ima pravednog besa, ima mudrosti, ima poezije...` Laza Lazić mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , latinica, 406 + 368 strana

Izdavač: Laguna knjiga 1 - ODLIČNO OČUVANO knjiga 2 - NOVO „Knjiga prepuna seksualne napetosti i misterije.“ Kirkus Reviews Uđi u moju sobu. Pronađi me. Otkrij me. Anabel, za prijatelje El, je ambiciozna devojka u dvadesetim godinama, koja danju studira, a noću se bavi poslovnom pratnjom. Na jednom poslovnom zadatku upoznaje Davida Barlea, neverovatno privlačnog novinskog magnata od četrdesetak godina, i zaljubljuje se u njega. Privlačnost je obostrana i on je uskoro zaprosi. Ali David nema pojma čime se El noću bavi. Njoj to savršeno odgovara: zaklela se da će prestati da radi kao poslovna pratnja čim obavi zadatak koji će joj omogućiti da Davidu kupi svadbeni poklon... To će biti poslednja laž pre nego što započne novi život. Identitet njenog poslednjeg klijenta ugroziće, međutim, njenu budućnost. Postoji samo jedno rešenje kojim će spasiti brak: da prihvati senzualnu igru tog muškarca i povinuje se njegovim zapovestima... Zabavan, senzualan, smeo, razotkrivajući roman, koji će vas uzbuditi, zaintrigirati i iznenaditi svojim originalnim, zavodljivim spisateljskim glasom. „Intrigantna erotska priča koja grabi čitaoca već od prve stranice i ne pušta ga do kraja... Marova nije pokušala da napravi klon Pedeset nijansi, uspela je da stvori sopstveno senzualno, očaravajuće i erotično delo.“ Publishers Weekly