Petko Vojnić Purčar Prstenovani gavranoviTvrdi povezPetko Vojnić Purčar (Subotica, 16. februar 1939 – Petrovaradin, 7. jun 2017) bio je jugoslovenski i srpski pisac, novinar,[1] filmski scenarista i režiser velikog broja kratkih filmova.Pisao je poeziju, drame, pripovetke i romane. Drame su mu izvedene na pozornicama u Osijeku i Subotici. Dela su mu prevedena na više jezika.[2] Za svoj rad dobio je brojne nagrade, meću kojima je i prestižna NIN-ova nagrada 1997. za roman Dom sve dalji.[3]BiografijaPetko Vojnić Purčar rođen je kao Petar Vojnić Purčar 1939. godine u hrvatskoj porodici u Subotici, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju.Diplomirao je komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963, a u Parizu specijalizovao multimedijalnu režiju. Predavao je na Pedagoškoj akademiji u Subotici, a kasnije u Novom Sadu radio kao prosvetni savetnik. Od 1973. bio je urednik na Radio-televiziji Vojvodine, sve do 1991. godine kada je otišao u invalidsku penziju.[1] Poslednje godine života proveo je sa suprugom, pesnikinjom i esejistom Jasnom Melvinger u Petrovaradinu.[2]Purčar je bio urednik časopisa Rukovet i Klasja naših ravni iz Subotice. Od 1984. do 1986. bio predsednik Društva književnika Vojvodine. Bio je počasni član Matice srpske, član Hrvatskog društva pisaca, Hrvatskog P.E.N. centra i nekoliko hrvatskih udruženja u Vojvodini3/13

PECAROŠ KAMENJA: Bertolt Breht Naslov Pecaroš kamenja : pesme, proza, eseji : 1933-1956 / Bertolt Breht ; priredio Srdan Bogosavljević ; preveli Olivera Durbaba, Aleksandra Bajazetov i Srdan Bogosavljević Jedinstveni naslov Gesammelte Werke. scc Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1996 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1996 (Novi Sad : Art print) Fizički opis 195 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 = Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 = Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 = Bogosavljević, Srdan, 1953-2007 Durbaba, Olivera, 1967- = Durbaba, Olivera, 1967- Bajazetov-Vučen, Aleksandra, 1969- = Bajazetov-Vučen, Aleksandra, 1969- Zbirka Biblioteka BIS. Džepna knjiga ; knj. 38 ISBN 86-7047-239-2 (broš.) Napomene Str. 186-193: Pogovor / Srdan Bogosavljević Prevod dela: Gesammelte Werke Beleška o autoru: str. 184-187 Dobro očuvana knjiga.

Onore de Balzak Rođaka Beta Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Biblioteka Mona Liza Izdavač Narodna knjiga Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1] Биографија Породица Оноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2] Детињство и рана младост Вендомски колеџ (гравира A. Queyroy) Портрет из 1820. године (Achille Devéria) Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2] О Балзаку Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2] Евелина Ханска Балзаков дом у улици Фортуне Портрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen) Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2] Друштвена ангажованост Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа. Стил писања Прва страна Балзаковог рукописа Беатриса Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3] Реализам Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Ликови Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3] Дела Иако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу. Људска комедија Неколико томова Балзакових дела из 1901. године Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6] Студије нарави Студије нарави разврстане су по темама у шест група: Призори из приватног живота (Чича Горио), Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије), Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс), Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија), Призори из војничког живота (Шуани), Призори из сеоског живота (Љиљан у долу). Филозофске студије Шагринска кожа Трагање за апсолутним Аналитичке студије Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака Референце Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 100. ISBN 86-331-2075-5. Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - 322 стр. ; 19 cm. - (Српска књижевна задруга ; коло 45, књ. 309) Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 1, A-Ćus / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1966 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:371-372. Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 5, P-Sjöström / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1969 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:377. Изгубљене илузије / Оноре де Балзак ; [превела с француског Јелисавета Марковић]. - 3. изд. - Београд : Просвета, 1976 (Београд : Београдски графички завод). - Превод дела: Illusions perdues. - Стр: VII-XXIII: Балзак и стварност / Мишел Битор. Bešić, Miloš (2020). Metodologija društvenih nauka. стр. 329. Литература Prometej ili Život Balzакоv / André Maurois ; [sa francuskog preveo Karlo Budor]. - Zagreb : Naprijed, 1969 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 699 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Veliki ljudi i njihova djela). - Prevod dela: Prométhée ou La vie Balzac. - Bibliografija: str. 656-[674].(COBISS) Balzak / Stefan Cvajg ; preveo s njemačkog originala Nika Milićević. - Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1959 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 403 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Gama ; 33). - Prevod dela: Balsac. - Balzakov život i djela: pregled: str. 391-400. - pp. 401-[404]: Pogovor redaktora / Rihard Fridental.(COBISS) Из страних књижевности. 1 / Исидора Секулић ; [приредили Миодраг Павловић, Живорад Стојковић]. - Нови Сад : Матица српска, 1962 (Нови Сад : Будућност). - 527 стр, [1] лист с ауторовом сликом ; 20 cm : слика аутора. - (Сабрана дела Исидоре Секулић ; књ. 7). - Напомене / Ж. С. [Живорад Стојковић]: стр. 517-525.(COBISS) Graditelji svijeta : Balzak - Dikens - Dostojevski / Stefan Cvajg ; preveli Isak Samokovlija i Miodrag Petrović. - Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1955 (Tuzla : Grafičar). - 156 str. - Prevod dela: Drei Meister.(COBISS) Figures et messages dans La Comédie humaine / Tahsin Yücel. - Tours : Mame, 1972. - 230 str. - (Univers sémiotiques)(COBISS) Романтични Балзак / Радивоје Константиновић. - Предговор. - У: Луј Ламбер / Оноре де Балзак. - Београд : Српска књижевна задруга, - (Српска књижевна задруга ; коло 92, књ. 609). 1999. ISBN 978-86-379-0687-2.. - Стр. VII-XV.(COBISS) Од Стендала до Бекета : огледи о француском роману / Иван Димић. - Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1991 ([Нови Сад : Добра вест]). - 303 стр. - Библиографска белешка: стр. 301-302. - Садржај: Уводна белешка: радознали читалац (7—11). - I део (13—79): Стендал - сто година испред своје епохе (15—25); Балзакова нежнија страна (Евгенија Гранде) (26—33); Срећа у читању: обиље и моћ (Дима)--- (34—39); ---Нежност и хумор (Доде) (40—44); Иго - продор у тајне приповедања (45—47); Случај Сименон (48—53); Мартен ди Гар: загонетна прозирност (54—63); Интелектуална струјања : Бергсон (64—71); Поводом поетике Жила Ромена (72—79). - II део (81—299): Најдубља промена: Прустово приповедање (83—102); Смисао неких средишњих структура у `Трагању` (103—115); Прве речи Камијевог `Странца` (116—132); Камијево духовно клатно (133—145); Мишел Битор и нови роман (146—159); Психологија и време у Биторовом трагању (160—177); Маргерита Дирас: иза привида равнодушности (178—184); Натали Сарот: распад лика--- (185—199); ---Поглед и време (200—216); Ален Роб-Грије: емоција и ментални реализам (217—233); Клод Симон: фрагментарност света и трагање за обликом (234—253); ---Чаролија приповедања (254—280); Бекетов `Молоа` или загонетка непрекидног говора (281—299). Библиографска белешка (301—302).(COBISS) Le théatre de Honoré de Balzac : d`après des documents nouveaux et inédits / Douchan Z. Milatchitch. - Paris : Librairie Hachette, 1930. - 432 str.(COBISS) Посесивне категорије и конструкције у француском језику : (докторска дисертација) / Вера Д. Роглић. - Београд : [с.н.], 1990. - 228 листова.

ONORE DE BALZAK ROĐAKA BETA Tvrdi povez Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1] Биографија Породица Оноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2] Детињство и рана младост Вендомски колеџ (гравира A. Queyroy) Портрет из 1820. године (Achille Devéria) Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2] О Балзаку Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2] Евелина Ханска Балзаков дом у улици Фортуне Портрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen) Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2] Друштвена ангажованост Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа. Стил писања Прва страна Балзаковог рукописа Беатриса Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3] Реализам Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Ликови Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3] Дела Иако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу. Људска комедија Неколико томова Балзакових дела из 1901. године Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6] Студије нарави Студије нарави разврстане су по темама у шест група: Призори из приватног живота (Чича Горио), Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије), Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс), Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија), Призори из војничког живота (Шуани), Призори из сеоског живота (Љиљан у долу). Филозофске студије Шагринска кожа Трагање за апсолутним Аналитичке студије Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака Референце Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 100. ISBN 86-331-2075-5. Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - 322 стр. ; 19 cm. - (Српска књижевна задруга ; коло 45, књ. 309) Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 1, A-Ćus / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1966 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:371-372. Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 5, P-Sjöström / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1969 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:377. Изгубљене илузије / Оноре де Балзак ; [превела с француског Јелисавета Марковић]. - 3. изд. - Београд : Просвета, 1976 (Београд : Београдски графички завод). - Превод дела: Illusions perdues. - Стр: VII-XXIII: Балзак и стварност / Мишел Битор. Bešić, Miloš (2020). Metodologija društvenih nauka. стр. 329. Литература Prometej ili Život Balzакоv / André Maurois ; [sa francuskog preveo Karlo Budor]. - Zagreb : Naprijed, 1969 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 699 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Veliki ljudi i njihova djela). - Prevod dela: Prométhée ou La vie Balzac. - Bibliografija: str. 656-[674].(COBISS) Balzak / Stefan Cvajg ; preveo s njemačkog originala Nika Milićević. - Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1959 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 403 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Gama ; 33). - Prevod dela: Balsac. - Balzakov život i djela: pregled: str. 391-400. - pp. 401-[404]: Pogovor redaktora / Rihard Fridental.(COBISS) Из страних књижевности. 1 / Исидора Секулић ; [приредили Миодраг Павловић, Живорад Стојковић]. - Нови Сад : Матица српска, 1962 (Нови Сад : Будућност). - 527 стр, [1] лист с ауторовом сликом ; 20 cm : слика аутора. - (Сабрана дела Исидоре Секулић ; књ. 7). - Напомене / Ж. С. [Живорад Стојковић]: стр. 517-525.(COBISS) Graditelji svijeta : Balzak - Dikens - Dostojevski / Stefan Cvajg ; preveli Isak Samokovlija i Miodrag Petrović. - Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1955 (Tuzla : Grafičar). - 156 str. - Prevod dela: Drei Meister.(COBISS) Figures et messages dans La Comédie humaine / Tahsin Yücel. - Tours : Mame, 1972. - 230 str. - (Univers sémiotiques)(COBISS) Романтични Балзак / Радивоје Константиновић. - Предговор. - У: Луј Ламбер / Оноре де Балзак. - Београд : Српска књижевна задруга, - (Српска књижевна задруга ; коло 92, књ. 609). 1999. ISBN 978-86-379-0687-2.. - Стр. VII-XV.(COBISS) Од Стендала до Бекета : огледи о француском роману / Иван Димић. - Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1991 ([Нови Сад : Добра вест]). - 303 стр. - Библиографска белешка: стр. 301-302. - Садржај: Уводна белешка: радознали читалац (7—11). - I део (13—79): Стендал - сто година испред своје епохе (15—25); Балзакова нежнија страна (Евгенија Гранде) (26—33); Срећа у читању: обиље и моћ (Дима)--- (34—39); ---Нежност и хумор (Доде) (40—44); Иго - продор у тајне приповедања (45—47); Случај Сименон (48—53); Мартен ди Гар: загонетна прозирност (54—63); Интелектуална струјања : Бергсон (64—71); Поводом поетике Жила Ромена (72—79). - II део (81—299): Најдубља промена: Прустово приповедање (83—102); Смисао неких средишњих структура у `Трагању` (103—115); Прве речи Камијевог `Странца` (116—132); Камијево духовно клатно (133—145); Мишел Битор и нови роман (146—159); Психологија и време у Биторовом трагању (160—177); Маргерита Дирас: иза привида равнодушности (178—184); Натали Сарот: распад лика--- (185—199); ---Поглед и време (200—216); Ален Роб-Грије: емоција и ментални реализам (217—233); Клод Симон: фрагментарност света и трагање за обликом (234—253); ---Чаролија приповедања (254—280); Бекетов `Молоа` или загонетка непрекидног говора (281—299). Библиографска белешка (301—302).(COBISS) Le théatre de Honoré de Balzac : d`après des documents nouveaux et inédits / Douchan Z. Milatchitch. - Paris : Librairie Hachette, 1930. - 432 str.(COBISS) Посесивне категорије и конструкције у француском језику : (докторска дисертација) / Вера Д. Роглић. - Београд : [с.н.], 1990. - 228 листова.

Radnja ovog romana koji je Stendalu doneo svetsku slavu, smeštena je u vreme Burbonske restauracije dvadesetih godina 21 veka, posle Napoleonovog poraza i proterivanja. Roman prati život Žilijena Sorela, zgodnog, mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje koji želi da nađe sebi značajno mesto u društvu. Vođen Napoleonovim idejama želi da postigne vrtoglav i brz uspeh, ali društvene prilike su se promenile i Napoleonove ideje mu ne pomažu u tome. Žilijen će zatim svoj put ka uspehu pokušati da nađe zavodeći srca vladajućih žena. Da li će u tome uspeti? Kroz priču o Sorelu, Stendal na satiričan način oslikava i francusko društvo iz doba Burbonske restauracije, prožeto korupcijom, pohlepom i dosadom. Mari-Anri Bel (franc. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal,[1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma. Stendal Stendhal.jpg Stendalov portret, Johan Olaf Zodermark Puno ime Mari-Anri Bel Datum rođenja 23. januar 1783. Mesto rođenja Grenobl, Francuska Datum smrti 23. mart 1842. (59 god.) Mesto smrti Pariz, Francuska Biografija Uredi Stendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul. Većinu svojih dela je napisao u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi. Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir je jedan od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti.[4] S obzirom da je živeo u periodu romantizma, njegova realističarska dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „nekolicini srećnika“, misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „otkrili“ njegov talenat. Detinjstvo i mladost Uredi Iz njegove autobiografije Život Anrija Brilara se može saznati da je njegova majka umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „pobožani građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ljubaznog i zabavnog“. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija… Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava „grad svetlosti“ kao “blatnjav, bez planina”, grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonapartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog rimskog carstva, stvaranje Rajnske konfederacije.[5][6][7] U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“ Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „novu i pravu domovinu“ kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu, Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno. Kasniji život i smrt Uredi Od 1831. godine ponovo je u Italiji. Opet je konzul u Čivitavekiji, malom gradiću blizu Rima. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, vraća se u Pariz 1841. godine pošto je prethodno ostao bez položaja, prilično bolestan. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer. Umro je u proleće 1842. godine. Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven. Dela Uredi Crveno i crno (1830), Parmski kartuzijanski mananstir (1839) Rasprava o ljubavi Lisjan Leven Život Hajdnov Istorija slikarstva u Italiji Rim, Napulj, Firenca Rasin i Šekspir Život Rosinijev Nedovršena autobiografska dela Uredi Memoari jednog egoiste (1892), Život Anrija Brilara (1890).

Ptice umiru pjevajući 1-2 - Colleen Mc Cullough Znanje, Zagreb, 1986 439, 419 str. tvrdi povez stanje: dobro S.S.S. Hit biblioteka Colleen McCullough osvojila je svojom australskom epopejom milijune čitatelja. Ova ljubavno-obiteljska saga najvećim se dijelom događa na Novom Zelandu te na australskim visoravnima, u prekrasnim, iako surovim i okrutnim predjelima, na bogatoj farmi s nepreglednim stadima merino ovaca. To je Drogheda, mjesto na kojem se isprepliću sudbine nekoliko generacija likova više ili manje povezanih s obitelji Cleary koja krvavo radi i održava farmu pa i kad vremenske nepogode prijete potpunim uništenjem. Radnja romana obuhvaća više od pola stoljeća (1915. - 1969.), a sve natkriljuje prekrasna ljubavna priča o Meggie, jedinoj kćeri u djecom bogatoj obitelji, i katoličkom svećeniku Ralphu de Bricassartu. Ljubav je to nezamisliva i nedopustiva, ljubav koja u trenutku pobjeđuje dužnost, savjest i ljubav prema Bogu. No sve su velike ljubavi tragične, poput sudbine ptice koja najljepšu pjesmu plaća vlastitim životom. Jer ono najbolje što postoji može se dobiti samo po cijenu vlastite boli. `Očaravajuće pripovijedanje… jednostavno neponovljivo.` Chicago Tribune `Nezaboravan klasik koji iznova oduševljava naraštaje čitatelja.` New York Times O autoru Colleen McCullough, australska spisateljica, rođena je 1937. godine u Novom Južnom Walesu u Australiji. Otac joj je bio irskog podrijetla, a majka Novozelanđanka, Maorkinja. Prije svog visokog obrazovanja, radila je kao učiteljica, knjižničarka i novinarka. Upisala je medicinu, ali zbog preosjetljivosti kože morala je napustiti svoje snove da postane liječnica. Posvetila se zatim neuroznanosti i radila u bolnici Royal North Shore u Sydneyu. Godine 1963. preselila se u Ujedinjeno Kraljevstvo, a zatim je deset godina istraživala i predavala na Odjelu za neurologiju Medicinskog fakulteta Yale u SAD-u. Njezina spisateljska karijera započela je objavljivanjem romana Tim, a zatim, 1977. slijede Ptice umiru pjevajući (The Thorn Birds) koje su joj donijele svjetsku slavu. Objavila je još petnaestak knjiga. Napustila je svoju medicinsko-znanstvenu karijeru i nastanila se u osami na otoku Norfolku na južnom Pacifiku gdje je i umrla 2015. godine. The Thorn Birds, Ptice umiru pevajući, Kolin Mekalou S.S.S.

Odlicno ocuvana G7 Dušan Đurović (Danilovgrad, 27. mart 1901[1] — 11. avgust 1993)[2] bio je bosanskohercegovački, crnogorski i jugoslovenski pripovedač.[3] U Danilovgradu je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Ivangradu, Nikšiću i Podgorici, gde je i maturirao. Studirao je i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U početku je kao profesor radio u Danilovgradu, a 1929. godine odlazi u Sarajevo gde radi kao profesor Učiteljske škole, a nakon tri godine i Prve gimnazije gde ostaje do početka rata, 1941. godine.[4][1] Nakon rata, vraća se u Sarajevo gde do penzije radi kao viši bibliotekar u Narodnoj biblioteci BiH.[1] Bio je član Sveslovenskog komiteta u Sarajevu, član Saveta za kulturu BiH, a pre rata bio je član P.E.N. kluba u Beogradu. Đurović se javio u literaturi 1929. godine i od tada je njegovo ime često prisutno u sarajevskim i crnogorskim književnim časopisima i novinama od Politike do Oslobođenja, od Srpskog književnog glasnika i Pregleda do Života. Naročito je zapažena njegova saradnja u književnom podlistu beogradske Politike, u kojoj objavljuje kratke, feljtonske priče. Objavljivao je ponekad članke i eseje iz kulture i književnosti, ali mu je glavni i osnovni rad bio zasnovan na pripovetki i romanu. Njegova dela prevođena su na nekoliko jezika. Neko vreme je uređivao Malu biblioteku, koju je izdavala Svetlost. Za dopisnog člana ANUBiH izabran je 1969. godine.[5] Umro je 1993. godine. Nagrada za književnost SANU Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1954. godine za delo Ždrijelo Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1956. godine za delo Zvezda nad planinom Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1959. godine za dela Pitoma loza i Priče o ženi Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1965. godine za delo Ognjevi Orden rada II reda Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima Plaketa grada Sarajeva Nagrada sarajevskog Društva prijatelja umetnosti Cvijeta Zuzorić

Radnja ovog romana koji je Stendalu doneo svetsku slavu, smeštena je u vreme Burbonske restauracije dvadesetih godina 21 veka, posle Napoleonovog poraza i proterivanja. Roman prati život Žilijena Sorela, zgodnog, mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje koji želi da nađe sebi značajno mesto u društvu. Vođen Napoleonovim idejama želi da postigne vrtoglav i brz uspeh, ali društvene prilike su se promenile i Napoleonove ideje mu ne pomažu u tome. Žilijen će zatim svoj put ka uspehu pokušati da nađe zavodeći srca vladajućih žena. Da li će u tome uspeti?Kroz priču o Sorelu, Stendal na satiričan način oslikava i francusko društvo iz doba Burbonske restauracije, prožeto korupcijom, pohlepom i dosadom.Mari-Anri Bel (franc. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal, [1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma.StendalStendhal. jpgStendalov portret, Johan Olaf ZodermarkPuno imeMari-Anri BelDatum rođenja23. januar 1783.Mesto rođenjaGrenobl, FrancuskaDatum smrti23. mart 1842.   (59 god. )Mesto smrtiPariz, FrancuskaBiografija UrediStendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul. Većinu svojih dela je napisao u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi.Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir je jedan od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti. [4] S obzirom da je živeo u periodu romantizma, njegova realističarska dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „ nekolicini srećnika“ , misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „ otkrili“ njegov talenat.Detinjstvo i mladost UrediIz njegove autobiografije Život Anrija Brilara se može saznati da je njegova majka umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „ pobožani građanin koji je mislio samo na zaradu“ . Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ ljubaznog i zabavnog“ . Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija…Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava „ grad svetlosti“ kao “ blatnjav, bez planina” , grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „ da piše komedije“ . Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonapartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog rimskog carstva, stvaranje Rajnske konfederacije. [5][6][7] U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom „ bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti. “Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „ Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „ novu i pravu domovinu“ kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu, Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno.5/26

Žil Vern Parna kućaTvrdi povezOva priča datira nekoliko godina nakon indijske pobune. Grupa muškaraca putuje mnogo milja u divnoj selidbenoj kući, koju vuče čudesni parni slon. Njihove brojne avanture i dela Nana Sahiba, đavola pobune i njegovog konačnog svrgavanja, veoma su uzbudljivi.Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike.Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana.Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2]Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike5/34

Autor - osoba Vegel, Laslo Naslov Odricanje i opstajanje / Laslo Vegel ; preveli s mađarskog Mirko Gotesman, Radoslav Mirosavljev, Arpad Vicko ; pogovor Nikola Milošević ; [korice Milorad Grujić] Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1987 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 140 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Gotesman, Mirko Mirosavljev, Radoslav Vicko, Arpad Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Grujić, Milorad Zbirka Edicija Novi Sad ; knj. 72 Kolekcija Semafor ; 2 Napomene Prevod dela: Lemondás és megmavadás Izv. oblik autorovog imena: Végel László Tiraž 1000 Proza Lasla Vegela: str. 135-140 Rezime na engl. jeziku. Laslo Vegel (1941), novosadski romansijer, dramski pisac, esejista, pozorišni kritičar. Vegel je autor koga kritičari ubrajaju među najvažnije pisce savremene mađarske i srpske književnosti. Jednom prilikom izjavio je: „Pišem na mađarskom jeziku i, naravno, pripadam mađarskoj književnosti. Moje životno iskustvo, ceo moj život i prozni svet vezuje me za nekadašnju Jugoslaviju, danas za Srbiju, Vojvodinu odnosnoNovi Sad. I srpski i hrvatski kritičari koji su pisali o meni uvažili su moju kompleksnu situaciju i niko nije pisao o meni kao o stranom književniku. Ni ja se ne osećam u srpskoj književnosti i kulturi kao stranac. Ali, to ne znači da je ta kompleksna situacija neka ’multikulturna idila’, ponekad osećam da sam na ničijoj zemlji, a ponekad kao da nosim dva tereta na leđima.”Najvažnije knjige Lasla Vegela su: „Memoari jednog makroa” (roman, 1967), „Dupla ekspozicija” (roman, 1983), „Pareneza” (roman, 1987), „Vitgenštajnov razboj” (knjiga eseja, 1993; Regionalna Pulicerova nagrada Mađarske), „Exterritorium” (roman, 2002), „Judita i druge drame” (knjiga drama, 2005). Romani i eseji Lasla Vegela prevedeni su na više evropskih jezika. Laslo Vegel (mađ. Végel László; Srbobran, 1. februar 1941) je romansijer, esejista, dramski pisac i pozorišni kritičar. Piše na maternjem mađarskom jeziku i, po rečima kritike, podjednako pripada i srpskoj i mađarskoj književnosti. U Budimpešti je 2009. dobio najviše mađarsko priznanje za stvaralaštvo Nagradu Lajoš Košut. Njegova najznačajnija dela su romani Memoari jednog makroa (1967), Dupla ekspozicija (1983), Pareneza (1987), Velika istočno-srednjo-evropska Gozba stupa u Pikarski roman (1996) i Exterritorium (2002), zatim knjiga eseja Vitgenštajnov razboj (1993) i dramskih dela Judita i druge drame (2005). Za Vitgenštajnov razboj dobio je Regionalnu Pulicerovu nagradu Mađarske. Njegova dela su prevođena na više evropskih jezika . Zajedno sa švedskom književnicom Osom Lind otvorio je 55. Međunarodni sajam knjiga u Beogradu 25. oktobra 2010. godine MG111

CRVENI ODRED 2: Džejms Paterson i Maršal Karp Naslov Crveni odred. 2 / Džejms Paterson i Maršal Karp ; s engleskog preveo Boban Jakovljević Jedinstveni naslov NYPD Red. 2. srpski jezik Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2016 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Evro book, 2016 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 326 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Jakovljević, Boban Zbirka Edicija Savremena svetska proza / [Evro book, Beograd] ; knj. br. 324 NYPD novi serijal ISBN 978-86-505-2772-6 (broš.) Napomene Prevod dela: NYPD Red. 2 / James Patterson and Marshall Karp Tiraž 2.000 Beleška o autorima: str. [329] Napomene uz tekst. Najuzbudljiviji grad u Americi iznedrio je najkontraverznijeg ubicu koji se upustio u nemoguću misiju. Zločinci koji su prošli nekažnjen padaju jedan za drugim u Njujorku, ali ne pre no što ih njihov krvnik ne prisili da pred kamerom priznaju svoja zlodela. Poznat ko zaštitnik bogatih i slavnih, elitni odred Njujorške policije je za istragu izabrao najbolje među najboljima: Zaka Džordana i Kajli Makdonald. Mesto najnovijeg zločina: Central park; vreme: rano jesenje jutro. Vrteška s drvenim konjićima vrti se u ranojutarnjoj sumaglici, za jednog konjića privezana je iskasapljena žena u HTZ odelu. Žrtva je uticajna pripadnica njujorškog visokog društva, šef kampanje kandidatkinje za gradonačelnika Velike jabuke. Prvi čovek Njujorka, uplašen za ishod izbora do kojih je ostalo samo nedelju dana, postavlja ultimatum Crvenom odredu. Odlično očuvana knjiga. ps

Autor: Erik Van Lustbader Izdavač: Dečje novine Broj strana: 683 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Moć i gresi, počinjeni da bi se do nje došlo, glavna su tema spektakularnog romana Erika van Lustbadera `Francuski poljubac`, koji vodi čitaoca na opasno mesto gde bespoštednu bitku vode dobro i zlo - u ljudsku dušu. `Francuskim poljubcem` Erik van Lustbader je duboko posegnuo u izvor svoje mašte da bi stvorio roman pun akcije i erotike, istočnjačke filozofije i zapleta, čudesnih likova zbog kojih su i sva prethodna piščeva dela bila bestseleri. `Svi duhovi nestaju u zoru. O tome je Teri Hej razmišljao dok je prelazio srednjovekovni trg u starom gradiću Turet Sir Lu. Vozio je kao poludeo svoj iznajmljeni Opel zavojitim putem od Nice, šiban olujom koja je donela sive oblake sa Sredozemnog mora...` Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Zaštitne korice iskrzane pri vrhovima, na dva mesta zacepljene dužinom od 1-2 cm, zacepljene na prednjoj strani ojačano lepljivom trakom sa unutrašnje strane. Unutrašnjost u odličnom stanju.

Dobrica Ćosić Vreme smrti 4Tvrdi povez sa zaštitnim omotomДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/6

Dobrica Ćosić Daleko je sunceTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Prosveta BeogradДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . [4][5]У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/7

Dobrica Ćosić Far aa is the sunTvrdi povezДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . [4][5]У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/7

Dobrica Ćosić Vreme smrti 4Tvrdi povezДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . [4][5]У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/7

Dobrica Ćosić Daleko je sunceTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Prosveta BeogradДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . [4][5]У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/7

Herman HeseRazmaranja i pismaIzbor stranih eseja o HeseuPogovorHerman Hese Biografija i hronologija stvaranjaBibliografijaTvrdi povezIzdavač Bigz / Narodna knjigaХерман Хесе (нем. Hermann Hesse; Калв, 2. јул 1877 — Монтањола, 9. август 1962) био је немачки писац, песник и сликар.[1]Његова најпознатија дела су Степски вук (нем. Der Steppenwolf), Сидарта (нем. Siddhartha) и Игра стаклених перли (нем. Das Glassperlenspiel) у којима су уочљиви његово занимање за егзистенцијалне, духовне и мистичне теме и велики утицај будистичке и хиндуистичке филозофије. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1946. године.БиографијаРођен је у граду Калву, Виртемберг, 1877. године. Његови родитељи служили су у Индији Базелској мисији, протестантском мисионарском друштву. Херманова мајка, Марија Гундерт, рођена је током једне такве мисије у Индији, 1842. године. Описујући своје детињство оставила је забелешку да није било нарочито лепо. Родитељи су је оставили у Европи када је имала само четири године да би се вратили у Индију. Године 1922. је емигрирао у Швајцарску, а 1923. је постао швајцарски држављанин. Као антимилитариста и пацифиста, јако се успротивио Првом светском рату. Његова осећања која се тичу рата изражавао је у многим својим књигама. За време Другог светског рата, нашао се се у чудним околностима. Немачки министар пропаганде, Јозеф Гебелс, у почетку је штитио његове књиге, и као резултат Хесе је могао да објављује своја дела. Међутим, када је захтевао да одређени делови његовог романа Нарцис и Златоусти (нем. Narziss und Goldmund) који се тичу погрома остану недирнути, нашао се на нацистичкој црној листи. Ипак, успео је да избегне Други светски рат и скрасио се у Швајцарској.Као и многи његови ликови, Хесе је у току свог живота имао много проблема са женама. Његов први брак са Маријом Бернули, са којом је имао троје деце, завршио се трагично, тако што је његова жена ментално оболела. Његов други брак са певачицом Рут Венгер, трајао је веома кратко, а највећи део времена провели су одвојени једно од другог. То је довело до дубоке емотивне кризе, Хесе се повукао у себе и избегавао социјалне контакте, што је описао у свом роману Степски вук (нем. Der Steppenwolf). Ипак, његов трећи брак са Нинон Долбин Ауслендер (1895—1966), трајао је до краја његовог живота. Своју трећу жену споменуо је у књизи Путовање на исток (нем. Die Morgenlandfahrt).Хесе је у свом каснијем животу развио одређену дозу конзервативизма. У Игри стакленим перлама (нем. Das Glasperlenspiel), један од ликова проглашава сву музику после Јохана Себастијана Баха вештачком и лошом, проглашавајући Лудвига ван Бетовена за екстремни пример лошег укуса у музици. Иначе, Игра стаклених перли, са својим идеализованим средњовековним стилом била је изузетно популарна књига у ратом разрушеној Немачкој 1945. године.Хесе је умро у сну у Монтањоли 9. августа 1962. године у својој 85. години.Религиозна гледиштаКао што се огледа у Демијану и другим делима, он је веровао да „за различите људе постоје различити путеви до Бога“;[2] али упркос утицају који је црпео из хиндуистичке и будистичке филозофије, он је изјавио о својим родитељима: „њихово хришћанство, оно које није проповедано него живљено, било је најјача од сила која ме уобличила и обликовала`.[3][4]УтицајСтатуа у КалвуУ своје време, Хесе је био популаран и утицајан аутор на немачком говорном подручју; светска слава стигла је тек касније. Први велики роман Хесеа, Петер Камензинд, са одушевљењем су примили млади Немци који су желели другачији и „природнији“ начин живота у овом времену великог економског и технолошког напретка у земљи (видети такође Вандервогел покрет).[5] Демијан је имао снажан и трајан утицај на генерацију која се враћа кући из Првог светског рата.[6] Слично, Игра стаклених перли, са својим дисциплинованим интелектуалним светом Касталије и моћима медитације и хуманости, заокупила је чежњу Немаца за новим поретком усред хаоса сломљене нације након губитака у Другом светском рату.[7]Педесетих година прошлог века, Хесеова популарност је почела да опада, док су књижевни критичари и интелектуалци скренули пажњу на друге теме. Године 1955, продаја Хесеових књига његовог издавача Шуркампа достигла је најнижи ниво у историји. Међутим, након Хесеове смрти 1962. године, постхумно објављени списи, укључујући писма и раније непозната дела прозе, допринели су новом нивоу разумевања и уважавања његових дела.[8]У време Хесеове смрти 1962, његова дела су још увек била релативно мало читана у Сједињеним Државама, упркос његовом статусу нобеловца. Меморијал објављен у Њујорк Тајмсу отишао је толико далеко да је тврдио да су Хесеова дела углавном „недоступна” америчким читаоцима. Ситуација се променила средином 1960-их, када су Хесеова дела изненада постала бестселери у Сједињеним Државама.[9] Оживљавање популарности Хесеових дела је заслужно за њихову повезаност са неким од популарних тема контракултурног (или хипи) покрета из 1960-их. Конкретно, тема трагања за просветљењем у делима Сидарта, Путовање на исток и Нарцис и Златоусти је резонирала су кон оних који су заступали контракултурне идеале. Секвенце „магијског театра” у Степенволфу су неки протумачили као психоделију изазвану дрогом, иако нема доказа да је Хесе икада узимао психоделичне дроге или препоручивао њихову употребу.[10] У великој мери, процват Хесеа у Сједињеним Државама може се пратити до ентузијастичних писања две утицајне личности контракултуре: Колина Вилсона и Тимотија Лирија.[11] Из Сједињених Држава, Хесеова ренесанса се проширила на друге делове света, па чак и назад у Немачку: више од 800.000 примерака продато је на немачком говорном подручју од 1972. до 1973. У периоду од само неколико година, Хесе је постао најчитанији и најпревођенији европски писац 20. века.[9] Хесе је био посебно популаран међу младим читаоцима, што тенденција која се наставља и данас.[12]Хесеов Сидарта је један од најпопуларнијих западних романа смештених у Индију. Ауторизовани превод Сидарте објављен је на малајаламском језику 1990. године, језику који је окруживао Хесеовог деду, Хермана Гундерта, током већег дела његовог живота. Основано је и индијско друштво Херман Хесе. Оно има за циљ да оствари аутентичне преводе Сидарте на свим индијским језицима и већ су припремљени преводи Сидарте на санскрит,[13] малајалам[14] и хинди.[15] Један трајни споменик Хесеовој трајној популарности у Сједињеним Државама је Магични Театар у Сан Франциску. Позивајући се на „Чаробно позориште само за луде“ из Степенволфа (нека врста духовног и помало кошмарног кабареа у којем су учествовали неки од ликова, укључујући Харија Халера), Магично позориште је основано 1967. да би изводило дела нових драмских писаца. Основано заслугом Џона Лајона, Магични театар је годинама испуњавао ту мисију, укључујући светске премијере многих представа Сама Шепарда.Широм Немачке многе школе носе његово име. Херман-Хесе-Литературпрајс је књижевна награда повезана са градом Карлсруе која се додељује од 1957. године.[16] Од 1990. године[17] награда Калв Херман Хесе се додељује сваке две године наизменично једном књижевном часопису на немачком језику и преводиоцу Хесеовог дела.[18] Међународно Херманн Хесеово друштво (нем. Internationale Hermann-Hesse-Gesellschaft) основано је 2002. године на 125. рођендан Хесеа и почела је да додељује своју награду Херман Хессе 2017. године.[19]Бенд Степенволф добио је име по Хесеовом роману.[20]4/17

HERMAN HESE Razmaranja i pisma Izbor stranih eseja o Heseu Pogovor Herman Hese Biografija i hronologija stvaranja Bibliografija Tvrdi povez Izdavač Bigz / Narodna knjiga Херман Хесе (нем. Hermann Hesse; Калв, 2. јул 1877 — Монтањола, 9. август 1962) био је немачки писац, песник и сликар.[1] Његова најпознатија дела су Степски вук (нем. Der Steppenwolf), Сидарта (нем. Siddhartha) и Игра стаклених перли (нем. Das Glassperlenspiel) у којима су уочљиви његово занимање за егзистенцијалне, духовне и мистичне теме и велики утицај будистичке и хиндуистичке филозофије. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1946. године. Биографија Рођен је у граду Калву, Виртемберг, 1877. године. Његови родитељи служили су у Индији Базелској мисији, протестантском мисионарском друштву. Херманова мајка, Марија Гундерт, рођена је током једне такве мисије у Индији, 1842. године. Описујући своје детињство оставила је забелешку да није било нарочито лепо. Родитељи су је оставили у Европи када је имала само четири године да би се вратили у Индију. Године 1922. је емигрирао у Швајцарску, а 1923. је постао швајцарски држављанин. Као антимилитариста и пацифиста, јако се успротивио Првом светском рату. Његова осећања која се тичу рата изражавао је у многим својим књигама. За време Другог светског рата, нашао се се у чудним околностима. Немачки министар пропаганде, Јозеф Гебелс, у почетку је штитио његове књиге, и као резултат Хесе је могао да објављује своја дела. Међутим, када је захтевао да одређени делови његовог романа Нарцис и Златоусти (нем. Narziss und Goldmund) који се тичу погрома остану недирнути, нашао се на нацистичкој црној листи. Ипак, успео је да избегне Други светски рат и скрасио се у Швајцарској. Као и многи његови ликови, Хесе је у току свог живота имао много проблема са женама. Његов први брак са Маријом Бернули, са којом је имао троје деце, завршио се трагично, тако што је његова жена ментално оболела. Његов други брак са певачицом Рут Венгер, трајао је веома кратко, а највећи део времена провели су одвојени једно од другог. То је довело до дубоке емотивне кризе, Хесе се повукао у себе и избегавао социјалне контакте, што је описао у свом роману Степски вук (нем. Der Steppenwolf). Ипак, његов трећи брак са Нинон Долбин Ауслендер (1895—1966), трајао је до краја његовог живота. Своју трећу жену споменуо је у књизи Путовање на исток (нем. Die Morgenlandfahrt). Хесе је у свом каснијем животу развио одређену дозу конзервативизма. У Игри стакленим перлама (нем. Das Glasperlenspiel), један од ликова проглашава сву музику после Јохана Себастијана Баха вештачком и лошом, проглашавајући Лудвига ван Бетовена за екстремни пример лошег укуса у музици. Иначе, Игра стаклених перли, са својим идеализованим средњовековним стилом била је изузетно популарна књига у ратом разрушеној Немачкој 1945. године. Хесе је умро у сну у Монтањоли 9. августа 1962. године у својој 85. години. Религиозна гледишта Као што се огледа у Демијану и другим делима, он је веровао да „за различите људе постоје различити путеви до Бога“;[2] али упркос утицају који је црпео из хиндуистичке и будистичке филозофије, он је изјавио о својим родитељима: „њихово хришћанство, оно које није проповедано него живљено, било је најјача од сила која ме уобличила и обликовала`.[3][4] Утицај Статуа у Калву У своје време, Хесе је био популаран и утицајан аутор на немачком говорном подручју; светска слава стигла је тек касније. Први велики роман Хесеа, Петер Камензинд, са одушевљењем су примили млади Немци који су желели другачији и „природнији“ начин живота у овом времену великог економског и технолошког напретка у земљи (видети такође Вандервогел покрет).[5] Демијан је имао снажан и трајан утицај на генерацију која се враћа кући из Првог светског рата.[6] Слично, Игра стаклених перли, са својим дисциплинованим интелектуалним светом Касталије и моћима медитације и хуманости, заокупила је чежњу Немаца за новим поретком усред хаоса сломљене нације након губитака у Другом светском рату.[7] Педесетих година прошлог века, Хесеова популарност је почела да опада, док су књижевни критичари и интелектуалци скренули пажњу на друге теме. Године 1955, продаја Хесеових књига његовог издавача Шуркампа достигла је најнижи ниво у историји. Међутим, након Хесеове смрти 1962. године, постхумно објављени списи, укључујући писма и раније непозната дела прозе, допринели су новом нивоу разумевања и уважавања његових дела.[8] У време Хесеове смрти 1962, његова дела су још увек била релативно мало читана у Сједињеним Државама, упркос његовом статусу нобеловца. Меморијал објављен у Њујорк Тајмсу отишао је толико далеко да је тврдио да су Хесеова дела углавном „недоступна” америчким читаоцима. Ситуација се променила средином 1960-их, када су Хесеова дела изненада постала бестселери у Сједињеним Државама.[9] Оживљавање популарности Хесеових дела је заслужно за њихову повезаност са неким од популарних тема контракултурног (или хипи) покрета из 1960-их. Конкретно, тема трагања за просветљењем у делима Сидарта, Путовање на исток и Нарцис и Златоусти је резонирала су кон оних који су заступали контракултурне идеале. Секвенце „магијског театра” у Степенволфу су неки протумачили као психоделију изазвану дрогом, иако нема доказа да је Хесе икада узимао психоделичне дроге или препоручивао њихову употребу.[10] У великој мери, процват Хесеа у Сједињеним Државама може се пратити до ентузијастичних писања две утицајне личности контракултуре: Колина Вилсона и Тимотија Лирија.[11] Из Сједињених Држава, Хесеова ренесанса се проширила на друге делове света, па чак и назад у Немачку: више од 800.000 примерака продато је на немачком говорном подручју од 1972. до 1973. У периоду од само неколико година, Хесе је постао најчитанији и најпревођенији европски писац 20. века.[9] Хесе је био посебно популаран међу младим читаоцима, што тенденција која се наставља и данас.[12] Хесеов Сидарта је један од најпопуларнијих западних романа смештених у Индију. Ауторизовани превод Сидарте објављен је на малајаламском језику 1990. године, језику који је окруживао Хесеовог деду, Хермана Гундерта, током већег дела његовог живота. Основано је и индијско друштво Херман Хесе. Оно има за циљ да оствари аутентичне преводе Сидарте на свим индијским језицима и већ су припремљени преводи Сидарте на санскрит,[13] малајалам[14] и хинди.[15] Један трајни споменик Хесеовој трајној популарности у Сједињеним Државама је Магични Театар у Сан Франциску. Позивајући се на „Чаробно позориште само за луде“ из Степенволфа (нека врста духовног и помало кошмарног кабареа у којем су учествовали неки од ликова, укључујући Харија Халера), Магично позориште је основано 1967. да би изводило дела нових драмских писаца. Основано заслугом Џона Лајона, Магични театар је годинама испуњавао ту мисију, укључујући светске премијере многих представа Сама Шепарда. Широм Немачке многе школе носе његово име. Херман-Хесе-Литературпрајс је књижевна награда повезана са градом Карлсруе која се додељује од 1957. године.[16] Од 1990. године[17] награда Калв Херман Хесе се додељује сваке две године наизменично једном књижевном часопису на немачком језику и преводиоцу Хесеовог дела.[18] Међународно Херманн Хесеово друштво (нем. Internationale Hermann-Hesse-Gesellschaft) основано је 2002. године на 125. рођендан Хесеа и почела је да додељује своју награду Херман Хессе 2017. године.[19] Бенд Степенволф добио је име по Хесеовом роману.[20]

HERMAN HESE POD TOČKOM / GERTRUDA Tvrdi povez Izdavač Bigz / Narodna knjiga Херман Хесе (нем. Hermann Hesse; Калв, 2. јул 1877 — Монтањола, 9. август 1962) био је немачки писац, песник и сликар.[1] Његова најпознатија дела су Степски вук (нем. Der Steppenwolf), Сидарта (нем. Siddhartha) и Игра стаклених перли (нем. Das Glassperlenspiel) у којима су уочљиви његово занимање за егзистенцијалне, духовне и мистичне теме и велики утицај будистичке и хиндуистичке филозофије. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1946. године. Биографија Рођен је у граду Калву, Виртемберг, 1877. године. Његови родитељи служили су у Индији Базелској мисији, протестантском мисионарском друштву. Херманова мајка, Марија Гундерт, рођена је током једне такве мисије у Индији, 1842. године. Описујући своје детињство оставила је забелешку да није било нарочито лепо. Родитељи су је оставили у Европи када је имала само четири године да би се вратили у Индију. Године 1922. је емигрирао у Швајцарску, а 1923. је постао швајцарски држављанин. Као антимилитариста и пацифиста, јако се успротивио Првом светском рату. Његова осећања која се тичу рата изражавао је у многим својим књигама. За време Другог светског рата, нашао се се у чудним околностима. Немачки министар пропаганде, Јозеф Гебелс, у почетку је штитио његове књиге, и као резултат Хесе је могао да објављује своја дела. Међутим, када је захтевао да одређени делови његовог романа Нарцис и Златоусти (нем. Narziss und Goldmund) који се тичу погрома остану недирнути, нашао се на нацистичкој црној листи. Ипак, успео је да избегне Други светски рат и скрасио се у Швајцарској. Као и многи његови ликови, Хесе је у току свог живота имао много проблема са женама. Његов први брак са Маријом Бернули, са којом је имао троје деце, завршио се трагично, тако што је његова жена ментално оболела. Његов други брак са певачицом Рут Венгер, трајао је веома кратко, а највећи део времена провели су одвојени једно од другог. То је довело до дубоке емотивне кризе, Хесе се повукао у себе и избегавао социјалне контакте, што је описао у свом роману Степски вук (нем. Der Steppenwolf). Ипак, његов трећи брак са Нинон Долбин Ауслендер (1895—1966), трајао је до краја његовог живота. Своју трећу жену споменуо је у књизи Путовање на исток (нем. Die Morgenlandfahrt). Хесе је у свом каснијем животу развио одређену дозу конзервативизма. У Игри стакленим перлама (нем. Das Glasperlenspiel), један од ликова проглашава сву музику после Јохана Себастијана Баха вештачком и лошом, проглашавајући Лудвига ван Бетовена за екстремни пример лошег укуса у музици. Иначе, Игра стаклених перли, са својим идеализованим средњовековним стилом била је изузетно популарна књига у ратом разрушеној Немачкој 1945. године. Хесе је умро у сну у Монтањоли 9. августа 1962. године у својој 85. години. Религиозна гледишта Као што се огледа у Демијану и другим делима, он је веровао да „за различите људе постоје различити путеви до Бога“;[2] али упркос утицају који је црпео из хиндуистичке и будистичке филозофије, он је изјавио о својим родитељима: „њихово хришћанство, оно које није проповедано него живљено, било је најјача од сила која ме уобличила и обликовала`.[3][4] Утицај Статуа у Калву У своје време, Хесе је био популаран и утицајан аутор на немачком говорном подручју; светска слава стигла је тек касније. Први велики роман Хесеа, Петер Камензинд, са одушевљењем су примили млади Немци који су желели другачији и „природнији“ начин живота у овом времену великог економског и технолошког напретка у земљи (видети такође Вандервогел покрет).[5] Демијан је имао снажан и трајан утицај на генерацију која се враћа кући из Првог светског рата.[6] Слично, Игра стаклених перли, са својим дисциплинованим интелектуалним светом Касталије и моћима медитације и хуманости, заокупила је чежњу Немаца за новим поретком усред хаоса сломљене нације након губитака у Другом светском рату.[7] Педесетих година прошлог века, Хесеова популарност је почела да опада, док су књижевни критичари и интелектуалци скренули пажњу на друге теме. Године 1955, продаја Хесеових књига његовог издавача Шуркампа достигла је најнижи ниво у историји. Међутим, након Хесеове смрти 1962. године, постхумно објављени списи, укључујући писма и раније непозната дела прозе, допринели су новом нивоу разумевања и уважавања његових дела.[8] У време Хесеове смрти 1962, његова дела су још увек била релативно мало читана у Сједињеним Државама, упркос његовом статусу нобеловца. Меморијал објављен у Њујорк Тајмсу отишао је толико далеко да је тврдио да су Хесеова дела углавном „недоступна” америчким читаоцима. Ситуација се променила средином 1960-их, када су Хесеова дела изненада постала бестселери у Сједињеним Државама.[9] Оживљавање популарности Хесеових дела је заслужно за њихову повезаност са неким од популарних тема контракултурног (или хипи) покрета из 1960-их. Конкретно, тема трагања за просветљењем у делима Сидарта, Путовање на исток и Нарцис и Златоусти је резонирала су кон оних који су заступали контракултурне идеале. Секвенце „магијског театра” у Степенволфу су неки протумачили као психоделију изазвану дрогом, иако нема доказа да је Хесе икада узимао психоделичне дроге или препоручивао њихову употребу.[10] У великој мери, процват Хесеа у Сједињеним Државама може се пратити до ентузијастичних писања две утицајне личности контракултуре: Колина Вилсона и Тимотија Лирија.[11] Из Сједињених Држава, Хесеова ренесанса се проширила на друге делове света, па чак и назад у Немачку: више од 800.000 примерака продато је на немачком говорном подручју од 1972. до 1973. У периоду од само неколико година, Хесе је постао најчитанији и најпревођенији европски писац 20. века.[9] Хесе је био посебно популаран међу младим читаоцима, што тенденција која се наставља и данас.[12] Хесеов Сидарта је један од најпопуларнијих западних романа смештених у Индију. Ауторизовани превод Сидарте објављен је на малајаламском језику 1990. године, језику који је окруживао Хесеовог деду, Хермана Гундерта, током већег дела његовог живота. Основано је и индијско друштво Херман Хесе. Оно има за циљ да оствари аутентичне преводе Сидарте на свим индијским језицима и већ су припремљени преводи Сидарте на санскрит,[13] малајалам[14] и хинди.[15] Један трајни споменик Хесеовој трајној популарности у Сједињеним Државама је Магични Театар у Сан Франциску. Позивајући се на „Чаробно позориште само за луде“ из Степенволфа (нека врста духовног и помало кошмарног кабареа у којем су учествовали неки од ликова, укључујући Харија Халера), Магично позориште је основано 1967. да би изводило дела нових драмских писаца. Основано заслугом Џона Лајона, Магични театар је годинама испуњавао ту мисију, укључујући светске премијере многих представа Сама Шепарда. Широм Немачке многе школе носе његово име. Херман-Хесе-Литературпрајс је књижевна награда повезана са градом Карлсруе која се додељује од 1957. године.[16] Од 1990. године[17] награда Калв Херман Хесе се додељује сваке две године наизменично једном књижевном часопису на немачком језику и преводиоцу Хесеовог дела.[18] Међународно Херманн Хесеово друштво (нем. Internationale Hermann-Hesse-Gesellschaft) основано је 2002. године на 125. рођендан Хесеа и почела је да додељује своју награду Херман Хессе 2017. године.[19] Бенд Степенволф добио је име по Хесеовом роману.[20]

Onore de Balzak Rođaka BetaTvrdi povezIzdavač Narodna knjigaBiblioteka Mona LizaОноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1]БиографијаПородицаОноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2]Детињство и рана младостВендомски колеџ (гравира A. Queyroy)Портрет из 1820. године (Achille Devéria)Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2]О БалзакуБалзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2]Евелина ХанскаБалзаков дом у улици ФортунеПортрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen)Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2]Друштвена ангажованостБио је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа.Стил писањаПрва страна Балзаковог рукописа БеатрисаИз жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3]РеализамБалзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот.ЛиковиБалзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3]ДелаИако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу.Људска комедијаНеколико томова Балзакових дела из 1901. годинеЉудска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године.Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма.„Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6]Студије наравиСтудије нарави разврстане су по темама у шест група:Призори из приватног живота (Чича Горио),Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије),Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс),Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија),Призори из војничког живота (Шуани),Призори из сеоског живота (Љиљан у долу).Филозофске студијеШагринска кожаТрагање за апсолутнимАналитичке студијеАналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака5/9

Onore de Balzak Rođaka BetaTvrdi povezIzdavač Narodna knjigaBiblioteka Mona LizaОноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1]БиографијаПородицаОноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2]Детињство и рана младостВендомски колеџ (гравира A. Queyroy)Портрет из 1820. године (Achille Devéria)Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2]О БалзакуБалзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2]Евелина ХанскаБалзаков дом у улици ФортунеПортрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen)Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2]Друштвена ангажованостБио је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа.Стил писањаПрва страна Балзаковог рукописа БеатрисаИз жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3]РеализамБалзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот.ЛиковиБалзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3]ДелаИако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу.Људска комедијаНеколико томова Балзакових дела из 1901. годинеЉудска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године.Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма.„Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6]Студије наравиСтудије нарави разврстане су по темама у шест група:Призори из приватног живота (Чича Горио),Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије),Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс),Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија),Призори из војничког живота (Шуани),Призори из сеоског живота (Љиљан у долу).Филозофске студијеШагринска кожаТрагање за апсолутнимАналитичке студијеАналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака5/9

Autor - osoba Selindžer, Džerom DejvidNaslov Visoko podignite krovnu gredu, tesari ; Simor : uvod / Dž. [Džerom] D. [Dejvid] Selindžer ; preveo s engleskog Flavio RigonatJedinstveni naslov Raise high the roof beam, carpenters. Seymour. sccOstali naslovi Visoko podignite krovnu gredu tesariVrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost)Jezik srpskiGodina 2002Izdavanje i proizvodnja Beograd : LOM, 2002 (Beograd : Caligraph)Fizički opis 177 str. ; 22 cmDrugi autori - osoba Rigonat, FlavioZbirka Edicija A. kolo 1 ; ǂknj. ǂ2(broš.)Napomene Prevodi dela: 1. Raise high the roof beam, carpenters; 2. SeymourTiraž 600, a od toga 505 numerisanoBeleška o piscu : hronologija: str. 173-177.Predmetne odrednice Selindžer, Džerom Dejvid, 1919-2010U noveli „Visoko podignite krovnu gredu, tesari“, glavni junak prisutan je samo u razgovoru drugih ljudi i nekoliko stranica svog dnevnika.sve se dešava kao na filmu, u samo dva- tri sata. „Simor:uvod“ je bitno drugačiji i nešto zahtevniji za čitaoca, ali je utoliko snažniji efekat ove neobične hronike koja vaskrsava iščezlog brata, pesnika, apoteozu gotovo savršenog ljudsko...Džerom Dejvid Selindžer (1919–2010), bio je američki romanopisac i pripovedač.Selindžer je objavio jedan roman i nekoliko zbirki pripovedaka između 1948. i 1959. godine. Njegovo najpoznatije delo je Lovac u žitu, a knjiga se može naći i pod naslovom Lovac u raži. U Lovcu je ispričana priča o mladom buntovniku imenom Holden Kolfild i njegovim zanimljivim doživljajima u Njujorku.Dž.D. Selindžer rođen je na Menhetnu (Njujork), gde je i odrastao. Bio je sin uspešnog Jevrejina, koji se bavio uvozom sira. Majka mu je bila škotsko-irskog porekla. U detinjstvu su ga zvali Soni. Nakon osnovnog školovanja, poslat je u Veli Fordž Vojnu Akademiju, gde je boravio od 1934. do 1936. godine. 1937. godine je boravio 5 meseci u Evropi. Od 1937. do 1838. studirao je na Ursinus Koledžu i Univerzitetu u Njujorku. Prva prava ljubav bila mu je u Una O`Nil, s kojom se redovno dopisivao, i bio je nemalo iznenađen kad se ona udala za Čarlsa Čaplina, koji je bio mnogo stariji od nje.Tokom Drugog svetskog rata sudelovao je u raznim bitkama, čak i u invaziji na Normandiju. Njegovi saborci opisali su ga kao hrabrog i istinskog heroja. Tokom prvih meseci u Evropi uspevao je da se bavi pisanjem, a u Parizu je čak i upoznao Ernesta Hemingveja.1945. godine oženio se francuskom lekarkom Silvijom, no rastali su se, pa se 1955. godine ponovno oženio - ovog puta je izabranica njegovog srca bila Kler Daglas. I taj brak je završen razvodom 1967.godine, kad se Selindžer potpuno povukao u svoj vlastiti svet.Selindžer je često patio od stresa, i s godinama se sve više povlačio u sebe. O svom najpoznatijem liku, Holdenu, često je govorio kao o prijatelju.S vremena na vreme su se javljale glasine da će Selindžer objaviti još koji roman, no to se nikad nije dogodilo.Najpoznatija dela su mu: Lovac u žitu, Visoko podignite krovnu gred, tesari, Simor - uvod , Freni i Zui.6/10

Autor - osoba Selindžer, Džerom Dejvid Naslov Visoko podignite krovnu gredu, tesari ; Simor : uvod / Dž. [Džerom] D. [Dejvid] Selindžer ; preveo s engleskog Flavio Rigonat Jedinstveni naslov Raise high the roof beam, carpenters. Seymour. scc Ostali naslovi Visoko podignite krovnu gredu tesari Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Beograd : LOM, 2002 (Beograd : Caligraph) Fizički opis 177 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Rigonat, Flavio Zbirka Edicija A. kolo 1 ; ǂknj. ǂ2 (broš.) Napomene Prevodi dela: 1. Raise high the roof beam, carpenters; 2. Seymour Tiraž 600, a od toga 505 numerisano Beleška o piscu : hronologija: str. 173-177. Predmetne odrednice Selindžer, Džerom Dejvid, 1919-2010 U noveli „Visoko podignite krovnu gredu, tesari“, glavni junak prisutan je samo u razgovoru drugih ljudi i nekoliko stranica svog dnevnika.sve se dešava kao na filmu, u samo dva- tri sata. „Simor:uvod“ je bitno drugačiji i nešto zahtevniji za čitaoca, ali je utoliko snažniji efekat ove neobične hronike koja vaskrsava iščezlog brata, pesnika, apoteozu gotovo savršenog ljudsko... Džerom Dejvid Selindžer (1919–2010), bio je američki romanopisac i pripovedač. Selindžer je objavio jedan roman i nekoliko zbirki pripovedaka između 1948. i 1959. godine. Njegovo najpoznatije delo je Lovac u žitu, a knjiga se može naći i pod naslovom Lovac u raži. U Lovcu je ispričana priča o mladom buntovniku imenom Holden Kolfild i njegovim zanimljivim doživljajima u Njujorku. Dž.D. Selindžer rođen je na Menhetnu (Njujork), gde je i odrastao. Bio je sin uspešnog Jevrejina, koji se bavio uvozom sira. Majka mu je bila škotsko-irskog porekla. U detinjstvu su ga zvali Soni. Nakon osnovnog školovanja, poslat je u Veli Fordž Vojnu Akademiju, gde je boravio od 1934. do 1936. godine. 1937. godine je boravio 5 meseci u Evropi. Od 1937. do 1838. studirao je na Ursinus Koledžu i Univerzitetu u Njujorku. Prva prava ljubav bila mu je u Una O`Nil, s kojom se redovno dopisivao, i bio je nemalo iznenađen kad se ona udala za Čarlsa Čaplina, koji je bio mnogo stariji od nje. Tokom Drugog svetskog rata sudelovao je u raznim bitkama, čak i u invaziji na Normandiju. Njegovi saborci opisali su ga kao hrabrog i istinskog heroja. Tokom prvih meseci u Evropi uspevao je da se bavi pisanjem, a u Parizu je čak i upoznao Ernesta Hemingveja. 1945. godine oženio se francuskom lekarkom Silvijom, no rastali su se, pa se 1955. godine ponovno oženio - ovog puta je izabranica njegovog srca bila Kler Daglas. I taj brak je završen razvodom 1967.godine, kad se Selindžer potpuno povukao u svoj vlastiti svet. Selindžer je često patio od stresa, i s godinama se sve više povlačio u sebe. O svom najpoznatijem liku, Holdenu, često je govorio kao o prijatelju. S vremena na vreme su se javljale glasine da će Selindžer objaviti još koji roman, no to se nikad nije dogodilo. Najpoznatija dela su mu: Lovac u žitu, Visoko podignite krovnu gred, tesari, Simor - uvod , Freni i Zui.

VELIKI GOSPODAR - Dušan Baranin SKZ 1990 , Roman Veliki gospodar govori o Milošu Obrenoviću. On je bio knez Srbije od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku i predvodio srpske ustanike u Drugom srpskom ustanku. Osnivač je dinastije Obrenovića. Za vreme njegove vladavine, Srbija je postala autonomna kneževina u okviru Otomanskog carstva. Knez Miloš je vladao autokratski, stalno odbijajući da ograniči i deli vlast, zbog čega je protiv njegve vlasti bilo podizano nekoliko buna. Tokom svoje vladavine, knez Miloš je bio najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od najbogatijih na Balkanu. tvrd povez, zaštitni omot Beograd 1990 406 str L.1.O.1.P.2