F.A.Suli / Leon i Leonina 1-2;Prosveta; 1984.god.;tvrd povez; 284 & 264 strane;Biblioteka `Plava ptica`; knjiga br.72/73;Knjigu sam pisala za svog tadašnjeg štićenika i mlađeg prijatelja: prvo poglavlje je napisano oktobra 1981, kada sam mu odnela prvo poglavlje romana u žanru koji je voleo (a tada ga nije bilo mnogo) za rođendan. Nastavili smo svakog petka, ja sam pisala, on davao smernice i primedbe. Eksperiment je za mene, tada još uvek mladu naučnicu, bio zabavan i koristan – izučavala sam žanr, i ovaj pustolovno-ljubavni roman bio je jedinstven primer kontinuiteta: bez prestanka je živeo od prvog veka naše ere pa sve do danas. Nekih šesnaest godina docnije napisala sam i objavila i studiju o ovome žanru. Knjiga je bila gotova maja 1982, porasla je do kupusare od skoro 700 strana. Da podsetim, to je bilo doba kada se kucalo u mašinu. Prijatelji su savetovali da damo roman u štampu. Saglasila sam se, s tim da knjiga bude objavljena pod pseudonimom: izabrala sam F.A. Suli, jer je zvučalo francuski, a pročitano kao jedna reč znači “pasulj” na grčkom (prosto k’o pasulj), pa još u muškom rodu. Knjiga je uistinu izašla dve godine docnije u dva dela, u uglednoj biblioteci dečije književnosti Plava ptica.Autor Svetlana Slapšak5/1

Autor - osoba Devenish, Luke = Deveniš, Luk Naslov Saga o rimskoj carici. [2], Zmijsko gnezdo / Luk Deveniš ; preveo Vladan Stojanović Jedinstveni naslov Empress of Rome. Nest of Vipers. srpski jezik Ostali naslovi Gospodarica Rima Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2010 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Alnari, 2010 (Beograd : Plavo slovo) Fizički opis 412 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Vladan, 1964- = Stojanović, Vladan, 1964- (broš.) Napomene Prevod dela: Empress of Rome. Nest of Vipers / Luke Devenish Nasl. u kolofonu: Gospodarica Rima Tiraž 1.000 O autoru: str. 413. Tri žene. Jedan cilj. Ko će biti gospodarica Rima? Rim je okupan krvlju, a imperator Tiberije plaši se izdaje na svakom koraku. Pretorijanci ubijaju nevine građane, a zlikovci spletkare u tami. Najodgovorniji za talas državnog terora je imperatorov odani „sin“, Sejan. U ovom zatrovanom gradu, tri lepe žene obuzete su smrtonosnim rivalstvom... Agripina: Posle smrti voljenog supruga, poludela je od tuge. Spremna je da ugrozi i budućnost svoje dece zarad osvete. Apikata: Spletkari iz senke, slepa i duboko ogorčena, a trudi se da na vlast dovede muža koji je prezire iz dna duše. Livila: Lukava i strastvena. Proždire je strast za smrtonosnim i privlačnim ljubavnikom. Rim je leglo zmija otrovnica, a Livija, istinska carica Rima, rešena je da se osveti... MG108 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Italo Kalvino (ital. Italo Calvino; Santjago de las Vegas, 15. oktobar 1923 — Sijena, 19. septembar 1985) bio je italijanski književnik, esejista i novinar, poznat po svojim romanima Nevidljivi gradovi, Zamak ukrštenih sudbina, Ako jedne zimske noći neki putnik i zbirci pripovedaka Kosmikomike. Kalvino je takođe dao važan doprinos na polju izučavanja folklora i na polju književne kritike. Kao pisac transformisao se u skladu sa razvitkom onovremenih književnih tokova. Tako je u književnost ušao ratnim romanom pisanim u skladu sa poetikom italijanskog neorealizma, potvrdio svoj talenat dvema zbirkama iz partizanskog ratovanja, pisanih u sažetom hroničarskom stilu, potom je iskazao eruditnost napisavši triptih fantastičnih romana iz prošlosti, utemeljenih na folkloru i starijim oblicima književnosti, da bi početkom sedamdesetih, u skladu sa razvojem postmodernizma, svojim romanima i pripovetkama redefinisao i razbio tradicionalne forme književnosti, istražujući metanarativnost i ulogu čitaoca. U svoja dela uključivao je različite ideje pozajmljene iz prirodnih nauka, semiotike, strukturalizma i lingvistike. Kalvinova privrženost svemu što je jednostavno, nekonvencionalno, neracionalno ispoljilo se i u načinu pripovedanja. On nikada ne insistira na moralističkom kontekstu, nije didaktičan ni deklarativan, tako da filozofiji i moralu, koji tvore pozadinu njegovih književnih ostvarenja, daje maštovitu, narativnu formu.[1] Sva važnija dela Itala Kalvina prevedena su na srpski jezik. Italo Kalvino je rođen 15. oktobra 1923. u Santjagu de las Vegasu, predgrađu Havane, kao dete italijanskih doseljenika botaničara Marija Kalvina i Eveline Mameli.[2] Kada mu je bilo dve godine njegova porodica se vratila u Italiji i nastanila u Sanremu.[3] Nakon završene gimnazije upisao je poljoprivredni fakultet. Uporedo sa fakultetom čitao je antifašističke knjige. Posledenje godine Drugog svetskog rata priključio se partizanskom pokretu.[4] Nakon rata upisuje studije književnosti u Torinu, gde je diplomirao na delima Džozefa Konrada.[1] Politički se aktivirao u krugu italijanskih intelektualaca komunista okupljenih oko izdavačke kuće Einaudi. Između ostalih, tom krugu su pripadali Čezare Paveze, Natalija Ginzburg, Elio Vitorini.[1] Objavio je 1946. ratni realistični roman Staza do paukovih gnezda, koji je prodat u 6000 primeraka, a zatim zbirku pripovedaka Poslednji stiže gavran (1949).[2] Razočaran Sovjetskom invazijom na Mađarsku, istupio je iz komunističke partije 1956.[5] Veliki uspeh je postigao trilogijom Naši Preci, koju čine duhoviti romani Prepolovljeni vikont (1952), Baron na drvetu (1957) i Nepostojeći vitez (1959). Baron na drvetu nagrađen je prestižnom književnom nagradom Vijaređo. Otputovao je u SAD 1959. na šest meseci, da bi se početkom šezdesetih naselio u Parizu. U Francuskoj prestonici je upoznao Čičitu Singer, Argetinku koja je radila kao prevodilac pri UNESKO-u, i sa kojom se oženio 1964. Sa njom je dobio ćerku Đovanu.[2] U istom periodu postao je deo književne grupe OuLiPo (OuLiPo), koju je osnovao Rejmon Keno. Poetička načela grupe snažno će uticati na dalji tok njegovog stvaralaštva. Tokom sedamdesetih napisao je svoje najzačajnije romane Nevidljivi gradovi, Zamak ukrštenih sudbina i Ako jedne zimske noći neki putnik. Nevidljivi gradovi poseduju pažljivo izgrađenu matematičku strukturu koja donekle oslikava Kalvinovo interesovanje za simetriju i paralele. Knjiga je u obliku konverzacije između Marka Pola i Kublaj Kana, u kojoj Polo nabraja gradove Kanovog carstva. Pošto ne poseduje tradicionalnu romanesknu fabulu, Nevidiljivi gradovi se gotovo jedva mogu nazvati romanom.[6] U poslednjim godinama svog života Kalvino se vratio u Italiju, gde je objavio svoj poslednji roman Palomar (1985). Tokom svog života postao je počasni član Američke akademije umetnosti i književnosti, kao i nosilac nekoliko počasnih titula različitih univerziteta. Umro je u Sijeni 19. septembra 1985, u svojoj 61. godini, usled posledica moždanog udara.[7] Odabrana dela Staza do paukovih gnezda (Il sentiero dei nidi di ragno, 1947) Poslednji stiže gavran (Ultimo viene il corvo, 1949) Prepolovljeni vikont (Il visconte dimezzato, 1952) Argentinski mrav (La formica argentina, 1952) Baron na drvetu (Il barone rampante, 1957) Nepostojeći vitez (Il cavaliere inesistente, 1959) Dan jednog čuvara kutije (La giornata d`uno scrutatore, 1963) Kosmikomike (Le cosmicomiche, 1965) Zamak ukrštenih sudbina (Il castello dei destini incrociati, 1969) Nevidljivi gradovi (Le città invisibili, 1972) Ako jedne zimske noći neki putnik (Se una notte d`inverno un viaggiatore, 1979) Palomar (Palomar, 1983) Palomar je divan ekscentrik čija je glavna aktivnost gledanje na stvari. On jednostavno traži znanje; `tek nakon što ste upoznali površinu stvari možete se usuditi da tražite ono što je ispod`. Bilo da razmišljate o finom siru, gladnom gekonu, ženi koja se sunča u toplesu ili o letu čvoraka migranata, zapažanja gospodina Palomara iznova čine svet.

U dobrom stanju Moderna komedija / Džon Golsvordi prevele s engleskog Olga Marjanović (I knj.), Vera Stojić (II knj.), Ljubica Popović (III knj.) ; predgovor [autorov] i međuigre preveo Borivoje Nedić ; stihove preveli Mihailo Đorđević i Branimir Živojinović Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1954 Beograd : Prosveta, 1954 (Beograd : Kultura) Fizički opis 860 str. : slika autora ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojić, Vera Đorđević, Mihailo Živojinović, Branimir Nedić, Borivoje Marjanović, Olga Popović, Ljubica Zbirka Biblioteka velikih romana. kolo 1 ; knj. 2 Sadržaj Beli majmun; Srebrna kašika; Labudova pesma. Napomene Prevod dela : A Modern comedy / John Galsworthy. Moderna komedija je hronološki nastavak Sage o Forsajtima. U prvoj knjizi, Beli majmun, koja obuhvata razdoblje 1922—1923, Fler igra glavnu ulogu, dok u drugoj, Srebrnoj kašici, koja obuhvata razdoblje 1924—1925, ona unekoliko gubi vodeću ulogu, koju sada preuzima Mardžori Ferar, mlada i otmena dama „iz društva“. Džon i Irena povukli su se u pozadinu, i o njima saznajemo vrlo malo, sve do međuigara Ćutljivi ljubavnici i Prolaznici. U trećoj knjizi, Labudova pesma, koja doseže do 1926 godine, Soms, Fler i Džon imaju opet glavne uloge. Po mišljenju engleske kritike, Moderna komedija je briljantnija od Sage o Forsajtima. Život koji Golsvordi sada prikazuje izgubio je svoj sumorni vid kojim se odlikuje prva trilogija. Između Posednika (1886) i Labudove pesme (1926) razmak je četrdeset godina. Golsvordi sada prikazuje društvo čije je temelje potresao Prvi svetski rat, i ta posleratna vibriranja osećaju se kroz sve tri knjige Moderne komedije. U ovim knjigama Golsvordi je onaj isti kritičar društva, ali se sada izdiže nad svojim materijalom i ironično se osmehuje na moderno ljudsko pozorište. Ova ironija njegovog zrelijeg doba nema više one gorčine kojom se odlikuje Posednik. Dobroćudan humor i duboka čovečnost glavne su odlike dve druge trilogije.

KROZ JUŽNU SRBIJU - Stanislav Krakov Stanislav Krakov (Kragujevac, 28. mart 1895 — Sen Žilijen, 15. decembar 1968) bio je srpski oficir, novinar, književnik i filmski reditelj.[1] Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom rat, podržavao je režim svog ujaka generala Milana Nedića i bio je urednik nedićevskih novina Novo vreme i Obnova. Biografija[uredi] Rođen je u Kragujevcu od oca dr Aleksandra (Sigismunda ili Zigmunda), lekara poljskog porekla i majke Perside, unuke Nikole Stanojevića kneza iz Zeoka, i sestre generala Milana Nedića. Četvorogodišnju osnovnu školu je učio u Knjaževcu,[2] a završio 1905. u Zaječaru.[1] Posle toga je završio Drugu mušku gimnaziju 1913. godine u Beogradu. Vojnički dani[uredi] Kao đak sedmog razreda gimnazije, prijavio se kao dobrovoljac u četnički odred Vojvode Vuka u Prvom balkanskom ratu protiv Turske 1912. godine. Nije mogao biti primljen u redovnu vojsku sa sedamnaest godina. Sledeće godine je učestvovao u Drugom balkanskom ratu protiv Bugarske, gde je i ranjen kod Krive Palanke. Po završetku gimnazije upisao se na Vojnu akademiju, pa je kao tek svršeni pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije 1914. godine krenuo u Prvi svetski rat. Učestvovao je u mnogim bitkama, preživeo Albansku golgotu. Bio je među prvima koji su osvojili Kajmakčalan i ušli u Veles.[2] Ranjen je 1915. godine kada je bio u zvanju komandira voda.[1] Tokom 1916. je uređivao časopis Rovovac. Kao poručnik je penzionisan 21. juna 1921. godine.[2] Tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata ranjavan je ukupno 17 puta. Za vojničke zasluge je dobio 9 različitih odlikovanja[3]. Posle Prvog svetskog rata upisao je i diplomirao prava.[2] Od 1921. je počeo da se bavi novinarstvom kao saradnik lista „Vreme“. Bio je urednik vazduhoplovnog časopisa „Naša krila“ (1924-1939) i časopisa „Telegram“ (1939).[1] Bio je od 1932. godine glavni urednik lista „Vreme“, a potom i direktor tog lista, kao i politički urednik „Politike“. Prilikom posete kralja Aleksandra I Karađorđevića Francuskoj oktobra 1934. godine bio je u elitnoj grupi novinara koja je pratila kralja. Tada se dogodio Marseljski atentat, posle koga je pisao da su ga organizovali ustaški teroristi podržani od Italije, što je izazvalo diplomatski incident sa Italijom. Sa pozicije direktora lista „Vreme“ smenjen je odlukom Milana Stojadinovića 1. januara 1936. godine.[2] Kao pomoćnik urednik sarađivao je u časopisu „Ratnik“ do 1939. godine. Krakov je 1937. pristupio je pokretu „Zbor“ gde je bio šef odseka za propagandu u okviru Generalnog sekretarijata. Tokom Drugog svetskog rata u nekoliko navrata bio je privođen od strane Gestapoa pod sumnjom da je Jevrejin. Bio je direktor Radio Beograda od 19. jula 1940. do 1941. godine.[2] Prvu pripovetku „Smrt poručnika Ranđića“ objavio je u časopisu „Misao“ 1919. godine.[2] Napisao je romane „Kroz buru“ (1921) i „Krila“ (1922), putopis „Kroz južnu Srbiju“ (1926), memoarsku prozu „Naše poslednje pobede“ (1928), knjigu pripovedaka „Crveni Pjero“ (1992). Od istorijsko-publicističkih dela napisao je „Plamen četništva“ (1930), „Prestolonaslednik Petar“ (1933) i „General Milan Nedić“ (1963-1968). Njegovo autobiografsko delo je „Život čoveka na Balkanu“ (1997).[4] Bavio se i kinematografijom. Snimio je 1932, godine dokumentarni film „Kroz zemlju naših careva i kraljeva“. Reditelj je filmskog dela „Za čast otadžbine“ koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. godine. Prva verzija tog filma je bila bez zvuka pa je dorađena i 1938. je dobijena nova verzija sa konačnim naslovom „Golgota Srbije“.[1] Tokom Drugog svetskog rata podržao je generala Milana Nedića koji mu je bio ujak. Bio je urednik nedićevskih novina „Novo vreme“ (1943-1944), „Obnova“ i „Zapisi“. U Austriju je otišao septembra 1944. i posle rata živeo uglavnom u Parizu. U Jugoslaviji je osuđen zbog kolaboracije tokom rata.[1] Odlikovan je Ordenom belog orla sa mačevima 4. stepena, dvema zlatnim medaljama za hrabrost, Albanskom spomenicom i Krstom milosrđa. Osim toga bio je oficir rumunske krune.[1] Bio je bibliofil, ekslibrist i kolekcionar starog novca. Bio je oženjen Ivankom Mihajlović (1898), ćerkom Milice Mihajlović.[3] U svojoj autobiorgafiji je zabeležio da su ga žitelji dva mesta u Jugoslaviji proglasila za počasnog građanina, „a jednog čak dalo moje ime jednoj svojoj glavnoj ulici“. Zatim navodi: „dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude“. Navodi da je u jednoj enciklopediji pre rata naveden kao „veliki junak ratova“, dok je posle Drugog svetskog rata postao „narodni neprijatelj“.[4] Bibliografija[uredi] Kroz buru, roman, 1921. Krila, roman, 1922. Kroz Južnu Srbiju, 1926. Naše poslednje pobede, 1928. Čovek koji je izgubio prošlost, roman (rukopis nije sačuvan). Plamen četništva, 1930. Milan Nedić, u dva toma - prvi 1963, drugi 1968. REPRINT IZDANJA IZ 1926 128 STR ILUSŽTRACIJE

Zaslepljenost: levo krilo - Mirča Kartaresku Žanrovi:: Fantastika, StarWay, StarWay Izdavač:: Kontrast izdavaštvo Godina izdanja:: 2020. Broj strana: 426 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Kartareskuova trilogija Zaslepljenost, visceralni memoar o snovima i fiktivno putovanje kroz halucinantni Bukurešt, jedno je od najreprezentativnijih dela savremene rumunske književnosti. Neprepričljivo čudna, izdašna priča Zaslepljenosti nesvodiva je na putovanje u detinjstvo glavnog junaka, njegova sećanja na hospitalizaciju, daleku istoriju njegove porodice, putujući cirkus, Sekuritateu, zombi vojsku, andergraund džez scenu Nju Orleansa i uspostavljanje režima Čaušeskuovih: ovaj kaleidoskopski svet je istovremeno nelagodno poznat i duboko nov. Čitaoci iz iskustva Zaslepljenosti izlaze uznemireni i preobraženi. „Ništa vas ne može pripremiti za opseg i ambicije prvog toma hvaljene trilogije Zaslepljenost. Ovaj roman je fantazmagorični spoj fantastike, memoara, nadrealizma, entomologije, rata, seksa, smrti i razaranja i, rečima pripovedača – „beskrajni niz stvarnost–halucinacija–san”.” – BOOKFORUM „Kartareskuov fantazmagorični svet nalikuje Dalijevim predelima.” – KIRKUS REVIEWS „Kao što je Borhes rekao za Džojsovog Uliksa, ovaj tekst ne teži da bude roman, već katedrala… Zaslepljenost je užitak i iznenađenje, veliko otkriće, roman snažnog, originalnog glasa, jedinstvene arome i dobro oblikovanog pesničkog jezika.” – LOS ANGELES REVIEW OF BOOKS L.1.O.2.P.3

„Često potresno, katkad šokantno, uvek zabavno, ovo sjajno smišljeno delo naglašava neizmernu raznovrsnost romanesknih formi.“ Booklist 1. Danijel Mejrok voli svoju suprugu Džil... više od svega. 2. Den napušta posao i otvara knjižaru. 3. Džil je spremna da ima bebu. 4. Den se plaši. Knjižara ne posluje dobro. Predstoji mu finansijska kriza. 5. Den nije pominjao Džil finansijske nevolje. Sramota ga je. 6. Tad Džil zatrudni. Međutim: 1. Den želi da uradi nešto posebno. 2. Dosadilo mu je da se oseća obično. 3. Muka mu je od toga što se oseća neuspešno. 4. Ne želi da živi u senci supruginog preminulog prvog muža. Den je pasionirani sastavljač spiskova i cela njegova priča odvija se u spiskovima punim urnebesnog smisla za humor, jedinstvenog pogleda na svet i duboko ličnih misli. Kad se pročitaju do kraja, spiskovi oslikavaju čoveka koji se muči da bude muško, čoveka koji je stigao do tačke kad je spreman na sve zbog ljubavi (i uskoro nove ljubavi) svog života. Ova iskrena priča prikazuje šta će sve čovek uraditi i šta će rizikovati da spase porodicu. Međutim, Den ne želi samo da spase knjižaru i porodične finansije – želi da postane neko i nešto. „Denovi spiskovi odražavaju njegov sve veći očaj, pojačavaju napetost sve dok život pred njega ne izbaci razoran neočekivan obrt zbog kog će preispitati sve što je smatrao istinitim. Pametan i zanimljiv portret čoveka pod pritiskom.“ Kirkus Reviews Format:13x20 cm Broj strana: 328 Pismo: Latinica Povez: Mek

Radomir Konstantinović Daj nam danasTvrdi povezIzdavač NolitO autoruРадомир Константиновић (27. март 1928 — 27. октобар 2011) био је српски и југословенски књижевник, филозоф, публициста и члан АНУБиХ.[1][2]БиографијаРођен је 27. марта 1928. године у Суботици.[3] Био је члан Литерарне редакције Радио Београда од 1949. до 1951. године. Уређивао је часопис „Младост“, „Књижевне новине“ и двонедељник „Данас“. Више година био је хонорарни сарадник Трећег програма Радио Београда.Константиновић је почео као песник, са збирком стихова „Кућа без крова“, да би се посветио роману и објавио читав низ експерименталних пројеката и модерних дела: „Дај нам данас“, „Мишоловка“, „Чисти и прљави“, „Излазак“ (НИН-ова награда 1960. године) и „Ахасвер или трактат о пивској флаши“.Примљен је у Савез књижевника Југославије 3.1.1949.године. Чланска карта носи број 47.У периоду 1956-1964 Радио Београд извео је шест Константиновићевих радио-драма које је режирао Василије Поповић (Павле Угринов). Камерна сцена „Круг 101" Народног позоришта у Београду отворена је 1962. године драмом „Саобраћајна несрећа“ у режији Арсе Јовановића. Све радио-драме превођене су и извођене на више језика. Драма „Велики Емануел“ увршћена је 1963. године у антологију светске радио-драме на немачком. По драми „Икаров лет“ 1964. године названа је антологија југословенске радио-драме такође на немачком.Осим више десетина есеја и расправа емитованих преко радија и телевизије и штампаних у листовима и часописима, објавио је збирку естетичко-филозофских расправа „Пентаграм“.Од „Пентаграма“, окренуо се есеју и тада су почеле да се назиру кључне деонице култне „Философије паланке“ коју је Константиновић у целости прочитао у емисијама Трећег програма Радио Београда пре него што је први пут штампана.Од 1966. године емитују се преко Трећег програма Радио Београда, а од 1969. штампају у часопису "Трећи програм" огледи о песницима Српске културе 20. века „Биће и језик“. За 12 година (1969—1981) Константиновић је објавио 113 есеја на више од 4000 страница.Постмодернистичко штиво „Декартова смрт“ објављено је 1998. године. У дијалогу између Декарта, Паскала и Монтења осећа се напетост између литературе и филозофије и то је основно обележје овог текста.Четири године након „Декартове смрти“, објавио је књигу под насловом „Бекет пријатељ“. Ово дело у крајње сведеној форми сачињено је од тридесетак писама које је Семјуел Бекет слао Константиновићу и Каћи Самарџић пропраћено са исто толико есејистичких напомена. Та писма су део преписке, чији је већи део уништен у току рата, када је ровињска кућа Константиновићевих обијена и опљачкана.[4]О Константиновићу Ото Бихаљи Мерин је писао: „Писци који имају свој семантичко-философски корен у грудви свог мало познатог језика или средине, теже продиру у свет; да су се књиге као "Философија паланке" и „Биће и језик“ Радета Константиновића родиле у великим језичким центрима, њихове резонанце би биле сличне онима које имају дела Бекета и Сартра."Преминуо је у Београду 27. октобра 2011. године.[5]Био је син проф. др Михаила Константиновића.Најзначајнија дела"Биће и језик“Збирке песамаКућа без крова (Ново покољење, Београд, 1951)РоманиДај нам данас (Ново покољење, Београд, 1954)Чисти и прљави (Свјетлост, Сарајево, 1958)Излазак (Српска књижевна задруга, Београд, 1960)Мишоловка (Космос, Београд, 1956)Есејистички и теоријски радовиАхасвер или трактат о пивској флаши (Просвета, Београд, 1964)Пентаграм, белешке из хотелске собе (Форум, Нови Сад, 1966)Философија паланке (Трећи програм, бр. 2, Београд, 1969)Биће и језик у искуству песника српске културе двадесетог века, осам књига (Просвета, Београд, 1983)Декартова смрт (Агенција Мир, Нови Сад, 1998)Бекет пријатељ (Откровење, Београд, 2000)Милош Црњански (Откровење, Београд, 2013) - постхумноНа маргини (University Press, Сарајево 2013) - постхумно[6]Дух уметности (University Press, Сарајево 2016) - постхумно9/6

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 — Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije.[1] Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine.[2] Posle toga radila je u Šapcu (1909-1912)[3] i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.[4] Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine.[5] Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Isidora Sekulić na bilbordu kod otvorenog tržnog centra, Novi Beograd juli 2010. Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.[6] Dela Spomenik Isidori Sekulić ispred Pedagoškog fakulteta u Somboru U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) — pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) — putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) — roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1-3 (1941) — eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956)

dd RATNI CILJEVI SRBIJE 1914. doneli su svom autoru političke osude, ali su u isto vreme potvrdili njegov akademski integritet i građansku hrabrost. Bila je to jedna od onih knjiga koje potresaju javnost, koje uznemiravaju i podstiču, posle kojih više ništa ne ostaje isto. Srpska istoriografija o Prvom svetskom ratu i danas zida na njenim temeljima. Pri tome, sve poruke ove plodne sinteze nisu ni shvaćene ni do kraja iscrpene. S A D R Ž A J: I) OSNOVNE PRETPOSTAVKE O POLITICI SRPSKIH RATNIH CILJEVA 1. Ujedinjenje Jugoslavije kao trajan cilj srpske politike 2. Prvi svjetski rat kao religiozni rat na Balkanu 3. Ujedinjenje kao djelo cijelog srpskog naroda i planovi o gerilskom ratu 1914. godine 4. Slovenstvo 5. Očekivanje kratkotrajnog rata 6. Legitimnost politike II) KRIZA OKO BUGARSKE I PRITISAK NA SRBIJU DA PRISTUPI OBNOVI BALKANSKOG BLOKA III) KRIZA OKO ULASKA ITALIJE U RAT I SARADNJA SA HRVATSKOM POLITIČKOM EMIGRACIJOM IV) ITALIJANSKA KRIZA I SRPSKA POLITIKA PREMA ALBANIJI I CRNOJ GORI V) ZAKLJUČAK

Dobro očuvano kao na slikama Herman Hese (nem. Hermann Hesse; Kalv, 2. jul 1877 — Montanjola, 9. avgust 1962) bio je nemački pisac, pesnik i slikar.[1] Njegova najpoznatija dela su Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf), Sidarta (nem. Siddhartha) i Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel) u kojima su uočljivi njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i mistične teme i veliki uticaj budističke i hinduističke filozofije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1946. godine. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u gradu Kalvu, Virtemberg, 1877. godine. Njegovi roditelji služili su u Indiji Bazelskoj misiji, protestantskom misionarskom društvu. Hermanova majka, Marija Gundert, rođena je tokom jedne takve misije u Indiji, 1842. godine. Opisujući svoje detinjstvo ostavila je zabelešku da nije bilo naročito lepo. Roditelji su je ostavili u Evropi kada je imala samo četiri godine da bi se vratili u Indiju. Godine 1922. je emigrirao u Švajcarsku, a 1923. je postao švajcarski državljanin. Kao antimilitarista i pacifista, jako se usprotivio Prvom svetskom ratu. Njegova osećanja koja se tiču rata izražavao je u mnogim svojim knjigama. Za vreme Drugog svetskog rata, našao se se u čudnim okolnostima. Nemački ministar propagande, Jozef Gebels, u početku je štitio njegove knjige, i kao rezultat Hese je mogao da objavljuje svoja dela. Međutim, kada je zahtevao da određeni delovi njegovog romana Narcis i Zlatousti (nem. Narziss und Goldmund) koji se tiču pogroma ostanu nedirnuti, našao se na nacističkoj crnoj listi. Ipak, uspeo je da izbegne Drugi svetski rat i skrasio se u Švajcarskoj. Kao i mnogi njegovi likovi, Hese je u toku svog života imao mnogo problema sa ženama. Njegov prvi brak sa Marijom Bernuli, sa kojom je imao troje dece, završio se tragično, tako što je njegova žena mentalno obolela. Njegov drugi brak sa pevačicom Rut Venger, trajao je veoma kratko, a najveći deo vremena proveli su odvojeni jedno od drugog. To je dovelo do duboke emotivne krize, Hese se povukao u sebe i izbegavao socijalne kontakte, što je opisao u svom romanu Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf). Ipak, njegov treći brak sa Ninon Dolbin Auslender (1895—1966), trajao je do kraja njegovog života. Svoju treću ženu spomenuo je u knjizi Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt). Hese je u svom kasnijem životu razvio određenu dozu konzervativizma. U Igri staklenim perlama (nem. Das Glasperlenspiel), jedan od likova proglašava svu muziku posle Johana Sebastijana Baha veštačkom i lošom, proglašavajući Ludviga van Betovena za ekstremni primer lošeg ukusa u muzici. Inače, Igra staklenih perli, sa svojim idealizovanim srednjovekovnim stilom bila je izuzetno popularna knjiga u ratom razrušenoj Nemačkoj 1945. godine. Hese je umro u snu u Montanjoli 9. avgusta 1962. godine u svojoj 85. godini. Religiozna gledišta[uredi | uredi izvor] Kao što se ogleda u Demijanu i drugim delima, on je verovao da „za različite ljude postoje različiti putevi do Boga“;[2] ali uprkos uticaju koji je crpeo iz hinduističke i budističke filozofije, on je izjavio o svojim roditeljima: „njihovo hrišćanstvo, ono koje nije propovedano nego življeno, bilo je najjača od sila koja me uobličila i oblikovala`.[3][4] Uticaj[uredi | uredi izvor] Statua u Kalvu U svoje vreme, Hese je bio popularan i uticajan autor na nemačkom govornom području; svetska slava stigla je tek kasnije. Prvi veliki roman Hesea, Peter Kamenzind, sa oduševljenjem su primili mladi Nemci koji su želeli drugačiji i „prirodniji“ način života u ovom vremenu velikog ekonomskog i tehnološkog napretka u zemlji (videti takođe Vandervogel pokret).[5] Demijan je imao snažan i trajan uticaj na generaciju koja se vraća kući iz Prvog svetskog rata.[6] Slično, Igra staklenih perli, sa svojim disciplinovanim intelektualnim svetom Kastalije i moćima meditacije i humanosti, zaokupila je čežnju Nemaca za novim poretkom usred haosa slomljene nacije nakon gubitaka u Drugom svetskom ratu.[7] Pedesetih godina prošlog veka, Heseova popularnost je počela da opada, dok su književni kritičari i intelektualci skrenuli pažnju na druge teme. Godine 1955, prodaja Heseovih knjiga njegovog izdavača Šurkampa dostigla je najniži nivo u istoriji. Međutim, nakon Heseove smrti 1962. godine, posthumno objavljeni spisi, uključujući pisma i ranije nepoznata dela proze, doprineli su novom nivou razumevanja i uvažavanja njegovih dela.[8] U vreme Heseove smrti 1962, njegova dela su još uvek bila relativno malo čitana u Sjedinjenim Državama, uprkos njegovom statusu nobelovca. Memorijal objavljen u Njujork Tajmsu otišao je toliko daleko da je tvrdio da su Heseova dela uglavnom „nedostupna” američkim čitaocima. Situacija se promenila sredinom 1960-ih, kada su Heseova dela iznenada postala bestseleri u Sjedinjenim Državama.[9] Oživljavanje popularnosti Heseovih dela je zaslužno za njihovu povezanost sa nekim od popularnih tema kontrakulturnog (ili hipi) pokreta iz 1960-ih. Konkretno, tema traganja za prosvetljenjem u delima Sidarta, Putovanje na istok i Narcis i Zlatousti je rezonirala su kon onih koji su zastupali kontrakulturne ideale. Sekvence „magijskog teatra” u Stepenvolfu su neki protumačili kao psihodeliju izazvanu drogom, iako nema dokaza da je Hese ikada uzimao psihodelične droge ili preporučivao njihovu upotrebu.[10] U velikoj meri, procvat Hesea u Sjedinjenim Državama može se pratiti do entuzijastičnih pisanja dve uticajne ličnosti kontrakulture: Kolina Vilsona i Timotija Lirija.[11] Iz Sjedinjenih Država, Heseova renesansa se proširila na druge delove sveta, pa čak i nazad u Nemačku: više od 800.000 primeraka prodato je na nemačkom govornom području od 1972. do 1973. U periodu od samo nekoliko godina, Hese je postao najčitaniji i najprevođeniji evropski pisac 20. veka.[9] Hese je bio posebno popularan među mladim čitaocima, što tendencija koja se nastavlja i danas.[12] Heseov Sidarta je jedan od najpopularnijih zapadnih romana smeštenih u Indiju. Autorizovani prevod Sidarte objavljen je na malajalamskom jeziku 1990. godine, jeziku koji je okruživao Heseovog dedu, Hermana Gunderta, tokom većeg dela njegovog života. Osnovano je i indijsko društvo Herman Hese. Ono ima za cilj da ostvari autentične prevode Sidarte na svim indijskim jezicima i već su pripremljeni prevodi Sidarte na sanskrit,[13] malajalam[14] i hindi.[15] Jedan trajni spomenik Heseovoj trajnoj popularnosti u Sjedinjenim Državama je Magični Teatar u San Francisku. Pozivajući se na „Čarobno pozorište samo za lude“ iz Stepenvolfa (neka vrsta duhovnog i pomalo košmarnog kabarea u kojem su učestvovali neki od likova, uključujući Harija Halera), Magično pozorište je osnovano 1967. da bi izvodilo dela novih dramskih pisaca. Osnovano zaslugom Džona Lajona, Magični teatar je godinama ispunjavao tu misiju, uključujući svetske premijere mnogih predstava Sama Šeparda. Širom Nemačke mnoge škole nose njegovo ime. Herman-Hese-Literaturprajs je književna nagrada povezana sa gradom Karlsrue koja se dodeljuje od 1957. godine.[16] Od 1990. godine[17] nagrada Kalv Herman Hese se dodeljuje svake dve godine naizmenično jednom književnom časopisu na nemačkom jeziku i prevodiocu Heseovog dela.[18] Međunarodno Hermann Heseovo društvo (nem. Internationale Hermann-Hesse-Gesellschaft) osnovano je 2002. godine na 125. rođendan Hesea i počela je da dodeljuje svoju nagradu Herman Hesse 2017. godine.[19] Bend Stepenvolf dobio je ime po Heseovom romanu.[20] Bibliografija[uredi | uredi izvor] 1904. Peter Kamencind (nem. Peter Camenzind) 1906. Pod točkom (nem. Unterm Rad) 1910. Gertruda (nem. Gertrud) 1914. Rozalda (nem. Rosshalde) 1915. Knulp (nem. Knulp) 1919. Demijan (nem. Demian) 1919. Klajn i Vagner (nem. Klein und Wagner) 1919. Čudne vesti sa Druge Zvezde (kratke priče) (nem. Märchen) 1920. Klingsorovo poslednje leto (nem. Klingsors letzer Sommer) 1920. Tumaranja (nem. Wanderung: Aufzeichnungen) 1922. Sidarta (nem. Siddhartha) 1927. Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf) 1928. Kriza: Stranice iz dnevnika (nem. Krisis: Ein Stück Tagebuch) 1930. Narcis i Zlatousti (nem. Narziss ung Goldmund) 1932. Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt) 1937. Autobiografski eseji (nem. Gedenkblätter) 1942. Poeme (nem. Die Gedichte) 1943. Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel) 1946. Ako se rat nastavi… (eseji) (nem. Krieg und Frieden) 1976. Moja vera: Eseji o životu i umetnosti (nem. My belief: Essays on Life and Art) 1995. Završene bajke Hermana Hesea (nem. The complete Fairy Tales of Herman Hesse) Reference[uredi | uredi izvor] ^ „Herman Hese: Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu” (Buka.com). 02. 07. 2016. Arhivirano iz originala 26. 09. 2017. g. Pristupljeno 26. 09. 2017. ^ „The Religious Affiliation of Nobel Prize-winning author Hermann Hesse”, Adherents, Arhivirano iz originala 14. 7. 2007. g.. ^ Hesse, Hermann (1951), Gesammelte Werke [Collected Works] (na jeziku: nemački), Suhrkamp Verlag, str. 378, „Von ihnen bin ich erzogen, von ihnen habe ich die Bibel und Lehre vererbt bekommen, Ihr nicht gepredigtes, sondern gelebtes Christentum ist unter den Mächten, die mich erzogen und geformt haben, die stärkste gewesen [I have been educated by them; I have inherited the Bible and doctrine from them; their Christianity, not preached, but lived, has been the strongest among the powers that educated and formed me]”. Another translation: `Not the preached, but their practiced Christianity, among the powers that shaped and molded me, has been the strongest`. ^ Hilbert, Mathias (2005), Hermann Hesse und sein Elternhaus – Zwischen Rebellion und Liebe: Eine biographische Spurensuche [Hermann Hesse and his Parents’ House – Between Rebellion and Love: A biographical search] (na jeziku: nemački), Calwer Verlag, str. 226. ^ Prinz, str. 139–42 ^ Zeller, str. 90 ^ Zeller, str. 186 ^ Zeller, str. 180–81 ^ Vrati se na: a b Zeller, str. 185 ^ Zeller, str. 189 ^ Zeller, str. 188 ^ Zeller, str. 186 ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Sanskrit Translation by L. Sulochana Devi. Trivandrum, Hermann Hesse Society of India, 2008 [1][mrtva veza] ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Malaylam Translation by R. Raman Nair. Trivandrum, CSIS, 1993 ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Hindi Translation by Prabakaran, hebbar Illath. Trivandrum, Hermann Hesse Society of India, 2012 [2][mrtva veza] ^ Hermann-Hesse-Preis 2003 Arhivirano 9 mart 2013 na sajtu Wayback Machine. karlsruhe.de ^ „The winners of the Calw Hermann Hesse Prize”. Arhivirano iz originala 27. 01. 2022. g. Pristupljeno 27. 01. 2023. ^ Calw Hermann Hesse Prize Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. januar 2022). Hermann-hesse.de (18 September 2012). Retrieved 23 September 2012. ^ Adolf Muschg erster Preisträger des neu ausgelobten Preis der Internationalen Hermann Hesse Gesellschaft Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2019) (in German) ^ Binder, Antje (7. 10. 2016). „5 bands whose names you probably didn`t know were inspired by literature”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-04. Literatura[uredi | uredi izvor] Freedman, Ralph, Hermann Hesse: Pilgrim of Crisis: A Biography, Pantheon Books, NY 1978 Prinz, Alois, Und jedem Anfang wohnt ein Zauber inne. Die Lebensgeschichte des Hermann Hesse, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main. 2006. ISBN 9783518457429.. Zeller, Bernhard: Hermann Hesse, Rowohlt Taschenbuch Verlag, Reinbek bei Hamburg. 2005. ISBN 978-3-499-50676-5.. Montalbán, Manuel Vázquez, Scenes from World Literature and Portraits of Greatest Authors, illustrated by Willi Glasauer, Círculo de Lectores, Barcelona, Spain, 1988. Igra staklenim perlama staklenih perli sidarta demijan ...

Odlično stanje Ima malu posvetu Zagreb 1979 Staklenih perli Đinđuva đinđuvama hesse Herman Hese (nem. Hermann Hesse; Kalv, 2. jul 1877 — Montanjola, 9. avgust 1962) bio je nemački pisac, pesnik i slikar.[1] Njegova najpoznatija dela su Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf), Sidarta (nem. Siddhartha) i Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel) u kojima su uočljivi njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i mistične teme i veliki uticaj budističke i hinduističke filozofije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1946. godine. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u gradu Kalvu, Virtemberg, 1877. godine. Njegovi roditelji služili su u Indiji Bazelskoj misiji, protestantskom misionarskom društvu. Hermanova majka, Marija Gundert, rođena je tokom jedne takve misije u Indiji, 1842. godine. Opisujući svoje detinjstvo ostavila je zabelešku da nije bilo naročito lepo. Roditelji su je ostavili u Evropi kada je imala samo četiri godine da bi se vratili u Indiju. Godine 1922. je emigrirao u Švajcarsku, a 1923. je postao švajcarski državljanin. Kao antimilitarista i pacifista, jako se usprotivio Prvom svetskom ratu. Njegova osećanja koja se tiču rata izražavao je u mnogim svojim knjigama. Za vreme Drugog svetskog rata, našao se se u čudnim okolnostima. Nemački ministar propagande, Jozef Gebels, u početku je štitio njegove knjige, i kao rezultat Hese je mogao da objavljuje svoja dela. Međutim, kada je zahtevao da određeni delovi njegovog romana Narcis i Zlatousti (nem. Narziss und Goldmund) koji se tiču pogroma ostanu nedirnuti, našao se na nacističkoj crnoj listi. Ipak, uspeo je da izbegne Drugi svetski rat i skrasio se u Švajcarskoj. Kao i mnogi njegovi likovi, Hese je u toku svog života imao mnogo problema sa ženama. Njegov prvi brak sa Marijom Bernuli, sa kojom je imao troje dece, završio se tragično, tako što je njegova žena mentalno obolela. Njegov drugi brak sa pevačicom Rut Venger, trajao je veoma kratko, a najveći deo vremena proveli su odvojeni jedno od drugog. To je dovelo do duboke emotivne krize, Hese se povukao u sebe i izbegavao socijalne kontakte, što je opisao u svom romanu Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf). Ipak, njegov treći brak sa Ninon Dolbin Auslender (1895—1966), trajao je do kraja njegovog života. Svoju treću ženu spomenuo je u knjizi Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt). Hese je u svom kasnijem životu razvio određenu dozu konzervativizma. U Igri staklenim perlama (nem. Das Glasperlenspiel), jedan od likova proglašava svu muziku posle Johana Sebastijana Baha veštačkom i lošom, proglašavajući Ludviga van Betovena za ekstremni primer lošeg ukusa u muzici. Inače, Igra staklenih perli, sa svojim idealizovanim srednjovekovnim stilom bila je izuzetno popularna knjiga u ratom razrušenoj Nemačkoj 1945. godine. Hese je umro u snu u Montanjoli 9. avgusta 1962. godine u svojoj 85. godini. Religiozna gledišta[uredi | uredi izvor] Kao što se ogleda u Demijanu i drugim delima, on je verovao da „za različite ljude postoje različiti putevi do Boga“;[2] ali uprkos uticaju koji je crpeo iz hinduističke i budističke filozofije, on je izjavio o svojim roditeljima: „njihovo hrišćanstvo, ono koje nije propovedano nego življeno, bilo je najjača od sila koja me uobličila i oblikovala`.[3][4] Uticaj[uredi | uredi izvor] Statua u Kalvu U svoje vreme, Hese je bio popularan i uticajan autor na nemačkom govornom području; svetska slava stigla je tek kasnije. Prvi veliki roman Hesea, Peter Kamenzind, sa oduševljenjem su primili mladi Nemci koji su želeli drugačiji i „prirodniji“ način života u ovom vremenu velikog ekonomskog i tehnološkog napretka u zemlji (videti takođe Vandervogel pokret).[5] Demijan je imao snažan i trajan uticaj na generaciju koja se vraća kući iz Prvog svetskog rata.[6] Slično, Igra staklenih perli, sa svojim disciplinovanim intelektualnim svetom Kastalije i moćima meditacije i humanosti, zaokupila je čežnju Nemaca za novim poretkom usred haosa slomljene nacije nakon gubitaka u Drugom svetskom ratu.[7] Pedesetih godina prošlog veka, Heseova popularnost je počela da opada, dok su književni kritičari i intelektualci skrenuli pažnju na druge teme. Godine 1955, prodaja Heseovih knjiga njegovog izdavača Šurkampa dostigla je najniži nivo u istoriji. Međutim, nakon Heseove smrti 1962. godine, posthumno objavljeni spisi, uključujući pisma i ranije nepoznata dela proze, doprineli su novom nivou razumevanja i uvažavanja njegovih dela.[8] U vreme Heseove smrti 1962, njegova dela su još uvek bila relativno malo čitana u Sjedinjenim Državama, uprkos njegovom statusu nobelovca. Memorijal objavljen u Njujork Tajmsu otišao je toliko daleko da je tvrdio da su Heseova dela uglavnom „nedostupna” američkim čitaocima. Situacija se promenila sredinom 1960-ih, kada su Heseova dela iznenada postala bestseleri u Sjedinjenim Državama.[9] Oživljavanje popularnosti Heseovih dela je zaslužno za njihovu povezanost sa nekim od popularnih tema kontrakulturnog (ili hipi) pokreta iz 1960-ih. Konkretno, tema traganja za prosvetljenjem u delima Sidarta, Putovanje na istok i Narcis i Zlatousti je rezonirala su kon onih koji su zastupali kontrakulturne ideale. Sekvence „magijskog teatra” u Stepenvolfu su neki protumačili kao psihodeliju izazvanu drogom, iako nema dokaza da je Hese ikada uzimao psihodelične droge ili preporučivao njihovu upotrebu.[10] U velikoj meri, procvat Hesea u Sjedinjenim Državama može se pratiti do entuzijastičnih pisanja dve uticajne ličnosti kontrakulture: Kolina Vilsona i Timotija Lirija.[11] Iz Sjedinjenih Država, Heseova renesansa se proširila na druge delove sveta, pa čak i nazad u Nemačku: više od 800.000 primeraka prodato je na nemačkom govornom području od 1972. do 1973. U periodu od samo nekoliko godina, Hese je postao najčitaniji i najprevođeniji evropski pisac 20. veka.[9] Hese je bio posebno popularan među mladim čitaocima, što tendencija koja se nastavlja i danas.[12] Heseov Sidarta je jedan od najpopularnijih zapadnih romana smeštenih u Indiju. Autorizovani prevod Sidarte objavljen je na malajalamskom jeziku 1990. godine, jeziku koji je okruživao Heseovog dedu, Hermana Gunderta, tokom većeg dela njegovog života. Osnovano je i indijsko društvo Herman Hese. Ono ima za cilj da ostvari autentične prevode Sidarte na svim indijskim jezicima i već su pripremljeni prevodi Sidarte na sanskrit,[13] malajalam[14] i hindi.[15] Jedan trajni spomenik Heseovoj trajnoj popularnosti u Sjedinjenim Državama je Magični Teatar u San Francisku. Pozivajući se na „Čarobno pozorište samo za lude“ iz Stepenvolfa (neka vrsta duhovnog i pomalo košmarnog kabarea u kojem su učestvovali neki od likova, uključujući Harija Halera), Magično pozorište je osnovano 1967. da bi izvodilo dela novih dramskih pisaca. Osnovano zaslugom Džona Lajona, Magični teatar je godinama ispunjavao tu misiju, uključujući svetske premijere mnogih predstava Sama Šeparda. Širom Nemačke mnoge škole nose njegovo ime. Herman-Hese-Literaturprajs je književna nagrada povezana sa gradom Karlsrue koja se dodeljuje od 1957. godine.[16] Od 1990. godine[17] nagrada Kalv Herman Hese se dodeljuje svake dve godine naizmenično jednom književnom časopisu na nemačkom jeziku i prevodiocu Heseovog dela.[18] Međunarodno Hermann Heseovo društvo (nem. Internationale Hermann-Hesse-Gesellschaft) osnovano je 2002. godine na 125. rođendan Hesea i počela je da dodeljuje svoju nagradu Herman Hesse 2017. godine.[19] Bend Stepenvolf dobio je ime po Heseovom romanu.[20] Bibliografija[uredi | uredi izvor] 1904. Peter Kamencind (nem. Peter Camenzind) 1906. Pod točkom (nem. Unterm Rad) 1910. Gertruda (nem. Gertrud) 1914. Rozalda (nem. Rosshalde) 1915. Knulp (nem. Knulp) 1919. Demijan (nem. Demian) 1919. Klajn i Vagner (nem. Klein und Wagner) 1919. Čudne vesti sa Druge Zvezde (kratke priče) (nem. Märchen) 1920. Klingsorovo poslednje leto (nem. Klingsors letzer Sommer) 1920. Tumaranja (nem. Wanderung: Aufzeichnungen) 1922. Sidarta (nem. Siddhartha) 1927. Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf) 1928. Kriza: Stranice iz dnevnika (nem. Krisis: Ein Stück Tagebuch) 1930. Narcis i Zlatousti (nem. Narziss ung Goldmund) 1932. Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt) 1937. Autobiografski eseji (nem. Gedenkblätter) 1942. Poeme (nem. Die Gedichte) 1943. Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel) 1946. Ako se rat nastavi… (eseji) (nem. Krieg und Frieden) 1976. Moja vera: Eseji o životu i umetnosti (nem. My belief: Essays on Life and Art) 1995. Završene bajke Hermana Hesea (nem. The complete Fairy Tales of Herman Hesse) Reference[uredi | uredi izvor] ^ „Herman Hese: Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu” (Buka.com). 02. 07. 2016. Arhivirano iz originala 26. 09. 2017. g. Pristupljeno 26. 09. 2017. ^ „The Religious Affiliation of Nobel Prize-winning author Hermann Hesse”, Adherents, Arhivirano iz originala 14. 7. 2007. g.. ^ Hesse, Hermann (1951), Gesammelte Werke [Collected Works] (na jeziku: nemački), Suhrkamp Verlag, str. 378, „Von ihnen bin ich erzogen, von ihnen habe ich die Bibel und Lehre vererbt bekommen, Ihr nicht gepredigtes, sondern gelebtes Christentum ist unter den Mächten, die mich erzogen und geformt haben, die stärkste gewesen [I have been educated by them; I have inherited the Bible and doctrine from them; their Christianity, not preached, but lived, has been the strongest among the powers that educated and formed me]”. Another translation: `Not the preached, but their practiced Christianity, among the powers that shaped and molded me, has been the strongest`. ^ Hilbert, Mathias (2005), Hermann Hesse und sein Elternhaus – Zwischen Rebellion und Liebe: Eine biographische Spurensuche [Hermann Hesse and his Parents’ House – Between Rebellion and Love: A biographical search] (na jeziku: nemački), Calwer Verlag, str. 226. ^ Prinz, str. 139–42 ^ Zeller, str. 90 ^ Zeller, str. 186 ^ Zeller, str. 180–81 ^ Vrati se na: a b Zeller, str. 185 ^ Zeller, str. 189 ^ Zeller, str. 188 ^ Zeller, str. 186 ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Sanskrit Translation by L. Sulochana Devi. Trivandrum, Hermann Hesse Society of India, 2008 [1][mrtva veza] ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Malaylam Translation by R. Raman Nair. Trivandrum, CSIS, 1993 ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Hindi Translation by Prabakaran, hebbar Illath. Trivandrum, Hermann Hesse Society of India, 2012 [2][mrtva veza] ^ Hermann-Hesse-Preis 2003 Arhivirano 9 mart 2013 na sajtu Wayback Machine. karlsruhe.de ^ „The winners of the Calw Hermann Hesse Prize”. Arhivirano iz originala 27. 01. 2022. g. Pristupljeno 27. 01. 2023. ^ Calw Hermann Hesse Prize Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. januar 2022). Hermann-hesse.de (18 September 2012). Retrieved 23 September 2012. ^ Adolf Muschg erster Preisträger des neu ausgelobten Preis der Internationalen Hermann Hesse Gesellschaft Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2019) (in German) ^ Binder, Antje (7. 10. 2016). „5 bands whose names you probably didn`t know were inspired by literature”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-04. Literatura[uredi | uredi izvor] Freedman, Ralph, Hermann Hesse: Pilgrim of Crisis: A Biography, Pantheon Books, NY 1978 Prinz, Alois, Und jedem Anfang wohnt ein Zauber inne. Die Lebensgeschichte des Hermann Hesse, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main. 2006. ISBN 9783518457429.. Zeller, Bernhard: Hermann Hesse, Rowohlt Taschenbuch Verlag, Reinbek bei Hamburg. 2005. ISBN 978-3-499-50676-5.. Montalbán, Manuel Vázquez, Scenes from World Literature and Portraits of Greatest Authors, illustrated by Willi Glasauer, Círculo de Lectores, Barcelona, Spain, 1988.

Opis "Dvadeset jedna istina o ljubavi - Metju Diks" „Često potresno, katkad šokantno, uvek zabavno, ovo sjajno smišljeno delo naglašava neizmernu raznovrsnost romanesknih formi.“ Booklist 1. Danijel Mejrok voli svoju suprugu Džil... više od svega. 2. Den napušta posao i otvara knjižaru. 3. Džil je spremna da ima bebu. 4. Den se plaši. Knjižara ne posluje dobro. Predstoji mu finansijska kriza. 5. Den nije pominjao Džil finansijske nevolje. Sramota ga je. 6. Tad Džil zatrudni. Međutim: 1. Den želi da uradi nešto posebno. 2. Dosadilo mu je da se oseća obično. 3. Muka mu je od toga što se oseća neuspešno. 4. Ne želi da živi u senci supruginog preminulog prvog muža. Den je pasionirani sastavljač spiskova i cela njegova priča odvija se u spiskovima punim urnebesnog smisla za humor, jedinstvenog pogleda na svet i duboko ličnih misli. Kad se pročitaju do kraja, spiskovi oslikavaju čoveka koji se muči da bude muško, čoveka koji je stigao do tačke kad je spreman na sve zbog ljubavi (i uskoro nove ljubavi) svog života. Ova iskrena priča prikazuje šta će sve čovek uraditi i šta će rizikovati da spase porodicu. Međutim, Den ne želi samo da spase knjižaru i porodične finansije – želi da postane neko i nešto. „Denovi spiskovi odražavaju njegov sve veći očaj, pojačavaju napetost sve dok život pred njega ne izbaci razoran neočekivan obrt zbog kog će preispitati sve što je smatrao istinitim. Pametan i zanimljiv portret čoveka pod pritiskom.“ Kirkus Reviews Format:13x20 cm Broj strana: 328 Pismo: Latinica Povez: Mek

Makart, 2021. Naznaka Hitno je priča o borbi žene koja je savladala jedan kancer, da bi je posle više od četvrt veka sustigao drugi, pogubniji. Violeta Ivković ispisuje anamnezu sopstvenih osećanja, strahova i nadanja, prelomljenu kroz prizmu bolesti i izlečenja, radosti, humora i kraja kao budne nužnosti. ’Hronoskopija’ za kojom autorka poseže literarna je saigra, ples po žici razapetoj od potresnog do duhovitog, od opominjućeg do uputnog, zadrhtaloj od strepnji i ustreptaloj od ljubavi. Ova knjiga, sem što je putokaz ka očuvanju sebe, iznad svega je pretnja i smetnja samoj smrti. Violeta Ivković (rođena 1957. u Beogradu)[1] srpska je novinarka i književnica. Biografija Violeta Ivković studirala je engleski jezik i književnost na Univerzitetu u Oksfordu. Nakon završenih studija započela je svoju novinarsku karijeru specijalizujući se za nove informacione i komunikacione tehnologije. Tokom svoje novinarske karijere napisala je brojne članke za časopise kao što su Mikro PC World, SCiTech i Com&GSM. Iako penzionisana, Violeta predaje na godišnjoj radionici kreativnog pisanja „PričArt”.[2] Violeta je stalni saradnike radio-emisije „Zair” (Zakon akcije i reakcije) posvećene tehnološkim komunikacijama i reakcijama ljudi na haj-tek.[3] Njeno prvo djelo, Moji su drugovi, zbirka je imejlova, a obuhvata perod od marta do juna 1999. godine, za vrijeme NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Njena novija knjiga Blogerka prati priču tinejdžerke Ane, koja piše blog u kome opisuje svoje osjećaje, želje i snove. Živi sa svojom majkom i sestrom, njeni roditelji su razvedeni, ali ih otac često posjećuje. Tinejdžerka je nostalgična za vremenom kada su svi živjeli zajedno. Violeta je dobitnica nagrade Mali Nemo 2009. godine za svoj roman Trpezarija.[4][5] Djela Moji su drugovi (1999, COBISS.SR 76483852) Život u ljubičastom: Internet priče (2001, COBISS.SR 90419980) Trpezarija (2009, ISBN 978-86-7972-044-3) Ogrizak noći (2010, ISBN 978-86-88463-04-1) Острво (2013, ISBN 978-86-83741-34-2) Блогерка (2018, ISBN 978-86-533-0016-6) Бетон (2019, ISBN 978-86-87115-19-4)

Miroslav Egerić Antologija novije Srpske satireTvrdi povezO autoruМирослав Егерић (Риђевштица, код Крушевца, Краљевина Југославија, 1934 – Нови Сад, Србија, 30. октобар 2016) био је српски књижевни критичар и есејиста, историчар књижевности, дугогодишњи професор Филозофског факултета у Новом Саду.Биографија[1]Учио је гимназију у Врњачкој Бањи и Стопањи, те учитељску школу у Крушевцу. Дипломирао је на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету у Београду 1960. По дипломирању, Егерић 1961. долази у Нови Сад, где ради у издавачком предузећу „Прогрес“. 1962. примљен је за асистента на Филозофском факултету у Новом Саду, где је 1970. докторирао са тезом „Књижевно и критичко дело Ђорђа Јовановића” (објављено као књига под насловом Реч у времену, Врњачка Бања, 1976). За редовног професора изабран је 1981. и годинама је предавао српску књижевност 20. века и југословенске књижевности.По доласку у Нови Сад приближио се Матици српској и постао је њен члан 1966, члан Управног одбора у два мандата (1969–1973. и 1991–2016), и члан Одбора Одељења за књижевност и језик (1989–2016). У Друштво књижевника Војводине примљен 1965. а био је и члан Управног одбора и председник (1991–1994), као и члан управа Српске књижевне задруге и Српског ПЕН центра. Учествовао је у раду бројних жирија за књижевне награде.Професор Егерић бавио се српском књижевношћу 20. века. Нарочито су запамћена његова предавања о Андрићу и Црњанском, а генерације студената је обучио критичкој мисли. „[Н]аставу је тако организовао што је држао не целовите књижевнотеоријске прегледе него специјалне курсеве о појединим темама и проблемима (на пример: Српска књижевна критика 20. века, Српски роман о рату и револуцији и сл.) или о појединим великим писцима (Иво Андрић, Меша Селимовић, Добрица Ћосић и др.)”[2] Тумачећи и вреднујући дела српске књижевости више од пола века иза себе је оставио значајно књижевно дело у бројним есејистичким књигама и антологијама.Сахрањен је у родном месту Риђевштица, код Крушевца. Комеморација, у заједничкој организацији Матице српске, Филозозфског факултета у Новом Саду и Градске библиотеке у Новом Саду одржана је у Матици српској.[3]9/2

Autor: Natalija Karić Slijepčević Izdavač: `Centar za kulturu`, Smederevo Broj strana: 280 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm 26. Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji. Jov 20:4, Psal. 8:6, Psal. 100:3, Efes. 4:24, Jakov 3:9 27. I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih. Prop. 7:29, Mal. 2:15, Mat. 19:4, Mar. 10:6, 1 Kor. 11:7, Kol. 3:10 U ovoj knjizi autorka pokušava dati svoj odgovor na Prvu knjigu Mojsijevu (`Postanje`), razmatrajući pitanja šta je čovek i kako je nastao. Koketirajući sa ezoterijom i naučnom fantastikom, Natalija Karić Slijepčević je napisala sasvim originalan roman koji se svojom tematskom sveobuhvatnošću ne može usporediti sa bilo kojim drugim delom izdatim na ovim prostorima, a svojom porukom može stati rame uz rame sa značajnim filozofskim delima iz ove oblasti. Psihološki veoma duboko zaranja pri karakterizaciji glavnih likova, knjiga kojoj će se svaki ozbiljni čitalac istinski radovati. Knjiga je u vrlo dobrom stanju.

ALEKSANDAR DIMA TRI MUSKETARA Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Александар Дима (франц. Alexandre Dumas; Вилер Котре, 24. јул 1802 — Дјеп, 5. децембар 1870)[1][2] је био француски књижевник.[3] Отац је Александра Диме Сина, такође писца и драматурга.[4] Александар Дима Отац један је од зачетника такозваног романа — фељтона. Талентован писац богате фантазије и живог духа, подједнако успјешно се окушао у позоришним дјелима и у историјским романима. Најпознатије му је дјело авантуристички роман „Три мускетара“, познат по занимљивом заплету, многим пустоловинама и симпатичним и храбрим јунацима.[5] Утицај Диминих историјско-авантуристичих романа осетио се готово у целој европској популарној литератури. Написао је, што сам, што у сарадњи с другима, око 300 романа и драма. За позориште је заслужан јер је написао прву историјску романтичну драму „Хенрик III и његов двор“.[6] Написао је и бројне чланке у часописима и путописне књиге; његови објављени радови су укупно имали преко 100.000 страница.[7] Дума је 1840-их основао Историјски театар у Паризу. Његов отац, генерал Томас-Александар Дума Дави де ла Пејтори, рођен је у француској колонији Сент-Доминго (данашњи Хаити) од Александра Антоана Давија де ла Пејтора, француског племића, и Мари-Сесет Дума, афричке робиње.[8][9] Када је имао 14 година, Томаса-Александра је његов отац одвео у Француску, где се школовао на војној академији и ушао у војску, где је имао успешну каријеру.

ALEKSANDAR DIMA ČETRDESET PET VITEZOVA Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Александар Дима (франц. Alexandre Dumas; Вилер Котре, 24. јул 1802 — Дјеп, 5. децембар 1870)[1][2] је био француски књижевник.[3] Отац је Александра Диме Сина, такође писца и драматурга.[4] Александар Дима Отац један је од зачетника такозваног романа — фељтона. Талентован писац богате фантазије и живог духа, подједнако успјешно се окушао у позоришним дјелима и у историјским романима. Најпознатије му је дјело авантуристички роман „Три мускетара“, познат по занимљивом заплету, многим пустоловинама и симпатичним и храбрим јунацима.[5] Утицај Диминих историјско-авантуристичих романа осетио се готово у целој европској популарној литератури. Написао је, што сам, што у сарадњи с другима, око 300 романа и драма. За позориште је заслужан јер је написао прву историјску романтичну драму „Хенрик III и његов двор“.[6] Написао је и бројне чланке у часописима и путописне књиге; његови објављени радови су укупно имали преко 100.000 страница.[7] Дума је 1840-их основао Историјски театар у Паризу. Његов отац, генерал Томас-Александар Дума Дави де ла Пејтори, рођен је у француској колонији Сент-Доминго (данашњи Хаити) од Александра Антоана Давија де ла Пејтора, француског племића, и Мари-Сесет Дума, афричке робиње.[8][9] Када је имао 14 година, Томаса-Александра је његов отац одвео у Француску, где се школовао на војној академији и ушао у војску, где је имао успешну каријеру.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.[1] Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.[2] Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

Rad (Reč i misao), 1986. Revolucionarna, prva knjiga Miodraga Bulatovića. Ko su đavoli Miodraga Bulatovića koji dolaze, koji su došli, koji su, evo, ponovo među nama? To su lica iz beogradske svakodnevnice, ona koja naši otmeni kritičari olako i pogrešno nazivaju „podzemlljem“. To su kafanski proroci, promašeni umetnici, monomani, ispuštene ženske, zaboravljeni i usamljeni starci, mitomani i njihovi verni slušaoci, džeparoši, četvoroprstaši, stanari potkrovlja i podruma, pesnici i slikari, filozofiranju skloni lumpenproleteri, periferijski šljam i kalankusur, seksualni i ostali manijaci, svi oni što žive bez ograda i predrasuda. To su lica koja možete sresti na ponoćnim ulicama, po kafanama, na pristaništu, oko staničnih restoracija, po bezimenim svratištima. Šta je đavolsko u njihovim naopakim životima? Upravo ništa, sve je svakodnevno i obično. Iako prepoznatljivo, kao i grad koji ih melje i satire. Neobičnim ih čini piščeva vizija, koja banalnu, trivijalnu stvarnost natapa i prožima nečim višim, težim i opasnijim, njegova sposobnost da u „malim momcima“ nađe „veliki pakao“, da izmisli prava umetnička sredstva za iskazivanje svega toga i da bude dosledan. Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac[1] i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.[2][3] Biografija Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogradskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost.[4][1] Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u Socijalističkoj partiji Srbije. U trenucima raspada Jugoslavije branio je stanovište srpskog nacionalizma.[5] Njegovi rani radovi pokazuju uticaj narodne poezije i književnosti. Bulatović je bio pod trajnim uticajem Rablea i Boša.[2] Sarađivao je sa časopisima i novinama: Letopis Matice srpske, Naša stvarnost, Omladina, Studentski književni list, Narodni student, Jugoslovenski Crveni krst, Čačanski glas, Politika, Borba i Pobjeda. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. U Bulatovićem delima česti motivi su zlo, crni humor, demonsko i đavo.[3] Svoje knjige je opisivao kao „opasne, paprene, slobodarske”.[6] Govorio je francuski jezik.[7] Osvojio je NIN-ovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta 1975. godine.[8][1] Po njemu se zove biblioteka u Rakovici. Izabrana dela Đavoli dolaze (1955) Vuk i zvono (1958) Crveni petao leti prema nebu (1959) [9] Heroj na magarcu (1967) Rat je bio bolji (1969) Ljudi sa četiri prsta (1975) Peti prst (1977) Gullo Gullo (1983) Tetoviranje srca

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U jednom neprekidnom putovanju koje se raspliće od Indije do Brazila, od Meksika do Italije i njegovog toliko voljenog Portugala, glas Antonija Tabukija uči nas da putovanje nikada nije samo jednostavno otkrivanje nekog mesta. Putovanje je odlazak, boravak, napuštanje. Putovanje je sposobnost da tokom boravka posmatramo svet oko sebe i da uspemo da povežemo osobe sa mestima. Putovanje čine osobe, imena, kuće, mesto boravka ali i knjige i priče. Kaže Antonio Tabuki: „Putnik sam koji nikada nije putovao da bi o tome pisao, što mi se uvek činilo budalasto. To je isto kao kad bi neko hteo da se zaljubi kako bi napisao knjigu o ljubavi“. Tabuki nas s kraljevskom ljubaznošću prati na putu saznavanja i prepoznavanja mesta na jednoj jedinstvenoj mapi, naravno, ali prijemčivoj zbog prepoznatljivog jezika pripovedanja. Mapi koja se rado otvara „drugim“ formama putovanja – pregled fantastičnih gradova pisaca, čitanja Stivensona, tajanstvena rečenica ujaka pred freskama Blaženog Anđelika, planine Ese de Keiroša, Ungaretijev Egipat, podsećanje na Amazoniju preko predivne knjige kao što je Utroba univerzuma. U oba slučaja – i u stvarnim putovanjima i u onima koje je podstakla književnost – Tabuki nas poziva da vidimo i da ostanemo, da se krećemo i da se vratimo. Svaki put sastanak je iznenađenje, jer svet je uvek negde drugde, otkrivanje sebe samih preko drugih. Antonio Tabuki (ital. Antonio Tabucchi; Piza, 23. septembar 1943 – Lisabon, 25. mart 2012) bio je italijanski književnik i profesor portugalske književnosti i jezika. Kao poklonik i vrstan poznavalac portugalske kulture, Tabuki je predavao portugalsku književnost u Đenovi i bio direktor Italijanskog kulturnog centra u Lisabonu. Na Univerzitetu u Sijeni bio je profesor portugalskog jezika i književnosti. Na italijanski jezik preveo je i priredio sabrana dela portugalskog pesnika Fernanda Pesoe. Objavio je više eseja, priča i romana. Pominjan je kao kandidat za Nobelovu nagradu za književnost, ali je nikada nije dobio. Njegove knjige prevedene su na više od 30 jezika.[1] Biografija Antonio Tabuki rođen je u Pizi. Presudan dan u njegovom životu bio je kada je je jednog popodneva, kao maturnat, kretao na godinu dan u Pariz, gde je nameravao da „pronađe sebe“. Pred ulazak u voz, nemajući mnogo novca, kupio je malu knjigu „Prodavnica duvana“ Fernanda Pesoe, što je iz temelja promenilo njegov život. Oduševljenje Pesoinim delom odvelo ga je ka učenju portugalskog jezika i usadilo mu zajedno sa doživotnim interesovanjem i ljubavlju prema ovom pesniku, ljubav prema portugalskoj kulturi.[1] Književni rad Svoj prvi roman Trg Italija objavio je 1975. Zatim su usledila dela: Mala flota (1977), S druge strane (1981), Žena iz Porto Pima (1983), Indijski nokturno (1984). Indijski nokturno smatra se njegovim prvim značajnim romanom. Prema njemu je 1989. snimljen film koji je režirao Alain Cornau. Tragajući za prijateljem koji se izgubio u Indiji, junak ovog romana zapravo traga za sopstvenim identitetom. Mali nesporazumi bez velike važnosti objavljeni su 1985, a Linija horizonta 1986. godine. I u ovom Tabukijevom romanu junak, ovog puta tražeći podatke o lešu, takođe traga za sopstvenim identitetom, što postaje važna karakteristika Tabukijevih likova. Po ovom romanu je 1993. portugalski reditelj Fernando Lopez snimio je film. Krilata bića Beata Anđelika objavljena su 1987. godine, a zbirka kratkih priča Crni anđeo i roman Rekvijem 1991. Ovaj roman napisan je na portugalskom i predstavlja svojevrstan omaž Portugaliji. Ona je neobičan rekvijem u kojem junak luta Lisabonom i kao u halucinaciji susreće i žive i mrtve. Kratke priče Snovi o snovima objavio je 1992. U zbirci od 20 kratkih priča, u kojoj se prepliću literatura i biografija, pripovedač pripoveda snove svojih junaka, čuvenih umetnika, kroz koje iznosi sopstveni doživljaj njihovih dela. Pereira tvrdi da... je Tabukijev roman objavljen 1994. godine. Njegov junak Pereira pripoveda događaje koji su se u njegovom životu odigrali avgusta 1938. Pereira je svedok koji detaljno pripoveda o tragičnom događaju iz svog života i istorije, koji će izazvati njegovo preispitivanje i sazrevanje. Po ovom romanu snimljen je naredne godine film sa Marčelom Mastrojanijem u ulozi Pereire. Tri poslednja dana Fernanda Pesoe, Telefonski poziv za gospodina i Pirandela su priča i dramski komad objavljeni 1994 godine. Izgubljena glava Damašena Monteira (1997) ima ritam trilera i hronika je događaja iz svakodnevnog života. Roman se bavi temom torture, pravde, društvene marginalizacije i policijske zloupotrebe. Tabuki je takođe objavio i dela: Platonov gastritis (1998), Automobil, nostalgija i beskonačnost (1998). Svakim časom sve je manje vremena (2001), Tuđe autobiografije (2003), Tristano umire (2004), Vreme brzo stari (2009), Putovanja i druga putovanja (2010), Ilustrovane priče(2011). Tabuki je bio oštar protivnik Berluskonijeve vlade i pisao je članke za list Korijere dela Sera, i španski El Pais. Za novinarski rad i zalaganje za slobodu izražavanja dobio je nagradu Francisco de Cerecedo koju dodeljuje Udruženje evropskih novinara. Kratki predgovori Tabuki za svoje knjige piše kratke predgovore u kojima otkriva čitaocu prave namere lucidno nadograđujući literarnu igru. Nije retkost da primeti kako je neku od njegovih priča mogao bolje da napiše Kipling ili Henri Džejms. U tom slučaju ne bi mu bila uskraćena radost čitanja.[2] Nagrade Roman „Indijski nokturno“ dobio je 1987. godine prestižnu Prix Médicis étranger, francusku nagradu za najbolji roman te godine napisan na stranom jeziku. Nagrade Campiello i Aristeion dobio je za roman Pereira tvrdi da... Smrt Tabuki je umro u Lisabonu 25. marta 2012. posle duže borbe sa kancerom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Uplašeni stanari zgrade provode besane noći zbog kapljice vode koja se penje uz stepenice umesto da se sliva, jedna majka umalo što nije izazvala svetski rat zbog šarenog jajeta, vanzemaljci se spuštaju na krov crkve da bi im sveštenik protumačio značenje krsta, a meštani jednog sela užasavaju se pitomog psa lutalice… Prodavnicu tajni Bucati je priredio dve godine pre smrti, u nadi da će upoznati ljude s najboljim što je napisao. U ovim pripovetkama nekad vizionarskim, nekad grotesknim, lirskim i realističnim ili bajkolikim, gde se fantastično i začudno smenjuju sa humorom i ironijom, Bucati ukazuje na ono bizarno koje se krije iza banalnog, na tajne koje okružuju savremenog čoveka – osvetljavajući tako košmarnu stranu naše svakidašnjice. „Dino Bucati je čuvar naših kolektivnih košmara, koji stoji na pragu dnevne sobe i egzistencijalnog pakla.“ Đampa Lahiri Dino Bucati (ital. Dino Buzzati; Beluno, 14. oktobar 1906 – Milano, 28. januar 1972) je italijanski pripovedač, novinar i romanopisac. Njegov najpoznatiji roman je Tatarska pustinja koji mu je i doneo svetsku slavu, a poznat je i po kratkim pričama. Bucati je drugo dete u familiji Bucati koja je imala četvoro dece. Majka je bila veterinar, a otac se bavio međunarodnim pravom i predavao je na Univerzitetu u Paviji. Sa 14 godina je pokazivao sklonosti ka planinarenju, crtanju i pisanju. Kada je završio srednju školu, želeo je da upiše studije književnosti. Ipak, zbog porodične tradicije je upisao i završio pravne nauke, ali nije nikad radio kao pravnik. Pored toga što je bio prozni pisac i novinar, on je bio pesnik, dramaturg, autor libreta za opere i izuzetan slikar. Od 1928. godine radio je kao novinar u listu Korijere dela sera (ital. Corriere della Sera) koji nije napustio do kraja svog života. Bio je specijalni izveštač i ratni dopisnik za vreme Drugog svetskog rata.[1][2] Po prirodi je bio zatvoren i rezervisan. Zazirao je od bučnog društva, bio je povučen i usamljeničke prirode. Vreme je često provodio u porodičnom letnjikovcu u Belunu, brdovitom mestu u podnožju Julijskih Alpi. Za Bucatija, planine, pustinja, grad, nikada nisu realni nego simbolična, alegorijska mesta do kojih vodi mnogo puteva, povezuju ih razni pravci.[3] Dino Bucati nije prestao da se potpisuje kao novinar ni posle dobijanja uglednih književnih nagrada. On je uvek osećao potrebu da se bavi novinarstvom iako je bio naklonjen književnosti. Zato i njegove reportaže, članke, putopise, dopise doživljavamo kao literarne tvorevine, a ne novinarske.[3] Dino Bucati je umro od kancera 28. januara 1972. godine. Književni rad Za Bucatija se govori da je pisac apsurda.[3] Bucatijeva dela su bogata imaginacijom. Mašta mu je uvek u pokretu i željna da smisli novu situaciju. Takođe, mašta njegovih likova vodi od konkretnog do apstraktnog, od realnog do nadrealnog, do projektovanog.[3] Zato je on i majstor pisanja kratkih priča. Bucati je imao sklonost ka fantastici. Bucatijev jezik su često kritikovali kao nemaran i da ograničava njegovu prozu. On jasno uokvirava različite situacije, originalan je, ali se ne nameće svojom originalnošću. Scene su mu metaforičke, sa bogatim poređenjima i slikama, neki put potencirajući tajanstvenost.[2] Bucati svaki najobičniji prizor stvarnosti dograđuje širom perspektivom. On stvara posebnu atmosferu magičnim prisustvom stvari, začaranim prizorima, nemirom i strepnjom. Glavna lica Bucatijevih priča i romana imaju opsesivne misli o realnosti, pune su nepredvidljivih mogućnosti. Prelaz sa racionalnog na fantastiku, pri čemu se zamišljeno uključuje u realnost, osnovna je ideja celokupnog Bucatijevog stvaralaštva.[3] Bibliografija Napisao je kratki roman Gorštak Barnabo 1933. kao svoje prvo književno delo. Roman je napisao u dvadeset sedmoj godini sa namero m da ga ne objavljuje. Napisao ga je za sebe da bi shvatio koliko je težak zadatak pisanja jednog uobličenog dela. Tatarska pustinja se smatra njegovim najznačajnijim delom, a za mnogobrojne kratke priče je dobio više prestižnih nagrada. Romani Gorštak Barnabo, 1933. Tajna stare šume, 1935. Tatarska pustinja, 1940. Veliki portret, 1963. Jedna ljubav, 1963. Zbirke pripovedaka Tačno u tom trenutku, 1943. Pad Baliverne, 1957. Šezdeset priča, 1958. Prodavnica tajni, Nagrade Italijanska književna nagrada {jez-ita|Premio Gargano}} 1951. za zbirku Tačno u tom trenutku ital. Premio Napoli 1957. za zbirku Pad Baliverne Italijanska književna nagrada Strega (ital. Premio Strega), 1958. za zbirku Šezdeset priča Vidi još Tatarska pustinja Jedna ljubav

ANĐEO SA ZAPADNOG PROZORA - G.MEYRINK Autor : Gustav Majrink Naslov knjige: Anđeo sa zapadnog prozora Originalni nemački naslov: “Der Engel vom Vestlichen Fenster” Biblioteka: Istok – Zaopad, 2 Urednik:Dragoš Kalajić Izdavač: NIRO “Književne novine” Uređuje i štampa: GRO “Dimitrije Davidović” - Smederevo Opis: Knj. 1 Mesto izdanja: Beograd Godina izdanja: 1982, Jezik: Srpski Pismo: Latinica Broj strana: 180 Povez:Meki povez Stanje knjige: Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Opis: Gustav Meyrink(1868 1932) austrijski pisac, dramaturg i prevodilac. Jedan od osnivača čuvene praške književne škole. Njegov roman “Golem” je svetski poznat, inspiracija za film. Mairink, koji je učestvovao u okultnim krugovima, proučavao je teozofiju, kabalu i do kraja svog života aktivno se bavio jogom, delio ezoterična gledišta, mešajući versko-mesijanske ideje i elemente budizma, jevrejske i hrišćanske mistike. Brojne okultne tradicije su uvek prisutne u mnogim njegovim delima. Međutim, prema Geršomu Šolemu, poznatom stručnjaku za jevrejsku mistiku, Mairink ih nije duboko poznavao i više ih je koristio kao ukras sa površinskim efektom. “Anđeo zapadnog prozora” čudan je fantastični roman gde je 1927. godine Gustav Meirink uronjen u alhemijske, hermetičke, okultne i mistične slike i ideje u kojima se isprepliću život elizabetanskog magusa dr John Dee-a. onaj izmišljenog modernog potomka, barona Muellera. Priču pripoveda Baron Mueller, Austrijanac britanskog porekla koji je živeo u Austriji početkom 20. veka. Prag i praška atmosfera ostavljaju trajni pečat na njegovom delu: ne samo kao postavku i pozadinu u njegovim delima, već i kao lik i važan element u romanima „Veliki“, „Valpurgova noć“, „Anđeo iz zapadni prozor “,„ Beli dominikanac “. Kasniji, čija se radnja često odvija u starom Pragu, bave se uglavnom natprirodnim pojavama i metafizičkim smislom postojanja („Veliki“, „Zeleno lice“, „Beli dominikanac“, „Anđeo sa zapadnog prozora“ `). „Anđeo sa zapadnog prozora“ je poslednja knjiga objavljena je 1927, pet godina pred Majrinkovu smrt i za duhovne tragaoce verovatno je najznačajnija. Nakon što je prošao kroz razvoj opisan u prethodnim delima, u Anđelu sa zapadnog prozora Majrink otvara sasvim novi svet, prodirući u teme prave alhemije i transfiguracije. Pojavljuje se pojam reda ili bratstva i čovek više nije prepušten sam sebi, već mu se pruža pomoć bratstva. Centralna tema je istorija preobražaja poslednjeg stanovnika iskonskog božanskog mikrokosmosa. MEYRINK Autor : Gustav Majrink Naslov knjige: Anđeo sa zapadnog prozora Originalni nemački naslov: “Der Engel vom Vestlichen Fenster” Biblioteka: Istok – Zaopad, 2 Urednik:Dragoš Kalajić Izdavač: NIRO “Književne novine” Uređuje i štampa: GRO “Dimitrije Davidović” - Smederevo Opis: Knj. 1 Mesto izdanja: Beograd Godina izdanja: 1982, Jezik: Srpski Pismo: Latinica Broj strana: 180 Povez:Meki povez Stanje knjige: Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Opis: Gustav Meyrink(1868 1932) austrijski pisac, dramaturg i prevodilac. Jedan od osnivača čuvene praške književne škole. Njegov roman “Golem” je svetski poznat, inspiracija za film. Mairink, koji je učestvovao u okultnim krugovima, proučavao je teozofiju, kabalu i do kraja svog života aktivno se bavio jogom, delio ezoterična gledišta, mešajući versko-mesijanske ideje i elemente budizma, jevrejske i hrišćanske mistike. Brojne okultne tradicije su uvek prisutne u mnogim njegovim delima. Međutim, prema Geršomu Šolemu, poznatom stručnjaku za jevrejsku mistiku, Mairink ih nije duboko poznavao i više ih je koristio kao ukras sa površinskim efektom. “Anđeo zapadnog prozora” čudan je fantastični roman gde je 1927. godine Gustav Meirink uronjen u alhemijske, hermetičke, okultne i mistične slike i ideje u kojima se isprepliću život elizabetanskog magusa dr John Dee-a. onaj izmišljenog modernog potomka, barona Muellera. Priču pripoveda Baron Mueller, Austrijanac britanskog porekla koji je živeo u Austriji početkom 20. veka. Prag i praška atmosfera ostavljaju trajni pečat na njegovom delu: ne samo kao postavku i pozadinu u njegovim delima, već i kao lik i važan element u romanima „Veliki“, „Valpurgova noć“, „Anđeo iz zapadni prozor “,„ Beli dominikanac “. Kasniji, čija se radnja često odvija u starom Pragu, bave se uglavnom natprirodnim pojavama i metafizičkim smislom postojanja („Veliki“, „Zeleno lice“, „Beli dominikanac“, „Anđeo sa zapadnog prozora“ `). „Anđeo sa zapadnog prozora“ je poslednja knjiga objavljena je 1927, pet godina pred Majrinkovu smrt i za duhovne tragaoce verovatno je najznačajnija. Nakon što je prošao kroz razvoj opisan u prethodnim delima, u Anđelu sa zapadnog prozora Majrink otvara sasvim novi svet, prodirući u teme prave alhemije i transfiguracije. Pojavljuje se pojam reda ili bratstva i čovek više nije prepušten sam sebi, već mu se pruža pomoć bratstva. Centralna tema je istorija preobražaja poslednjeg stanovnika iskonskog božanskog mikrokosmosa.

TAJANSTVENI KONTINENTI Izdavač: Vuk Karadžić i Jugoslavijapublik, Beograd 1979. Tvrd povez, 488 stranica, 27x20cm Dobro očuvano Sadržaj PRVI DEO U srcu Azije 1 SEVERNIM PUTEM DO PODMOSKOVLJA 2 GRANICA SIBIRA 3 PERSIJA - VRATA ISTOKA 4 TAJANSTVENI TIBET 5 CENTRALNA AZIJA: IZAZOV PUSTINJE 6 PRODOR U HIMALAJE 7 PERSIJA I `VELIKA IGRA` • SUKOBLJAVANJE U SRCU AZIJE DRUGI DEO Izazov Afrike 1 CRNI KONTINENT 2 PRVI IZVEŠTAJI 3 TRAGOM NILA 4 HOLANĐANI I BRITANCI U JUŽNOJ AFRICI 5 PRVI MISIONARI 6 LIVINGSTON NA ZAMBEZIJU 7 JUŽNO OD ASUANA 8 NIL - REKA ŽIVOTA 9 ALBERTOVO JEZERO 10 BELI NIL I KONGO 11 REŠENA SU TRI VELIKA PROBLEMA 12 REKA GAZALA 13 KRAJ ZAGONETKE 14 PROŠLOST, SADAŠNJOST I BUDUĆNOST TREĆI DEO Peščana Mora 1 ARABIJA 2 ISLAMSKI HODOČASNICI 3 U POHODE MEKI 4 ARABIA FELIX 5 U SRCU ARABIJE 6 PRAZAN PROSTOR 7 OGROMNO PROSTRANSTVO SAHARE 8 UDRUŽENJE ZA ISTRAŽIVANJE AFRIKE 9 TAJNA NIGERA 10 LEGENDARNI GRAD TIMBUKTU 11 OSVAJANJE SAHARE 12 UKROĆENA PUSTINJA Narodi Evrope su od davnina znali ponešto o Aziji i Africi. U staro doba, putnici su se vraćali s oba tajanstvena kontinenta pričajući o narodima i mestima čiju egzotičnu raskoš, i pored preterivanja, nisu uspevali verno da opišu. Istiniti izveštaji ljudi, koji su pokušavali da objasne neobične običaje nekog nepoznatog društva, bili su ispreplitani maštom i nagađanjima. Svi su znali da Azija i Afrika postoje ali kako stvarno izgledaju i kakav život skrivaju to je ostala tajna. Ova knjiga posvećena je otkrivanju i objašnjavanju te tajne. Istraživači ova dva kontinenta savlađivali su beskrajne teškoće polažući ispite izdržljivosti i srčanosti. Pre odlaska u te čudne zemlje, oni uglavnom nisu ni znali sa kakvim će se nedaćama suočivati. Klima, životni uslovi, struktura i običaji stanovnika Azije i Afrike sve to je predstavljalo veliku zagonetku. Prvi deo knjige odnosi se na istraživanja centralnog dela Azije, čiji su stanovnici često bili plahoviti i neshvatljivi kao i priroda predela u kojima su živeli. Evropljani su, u velikom istraživačkom pohodu XVI veka, počeli da prodiru u samo srce Azije, dolazeći sa severa, juga i zapada. Mnogi od njih nisu bili pravi istraživači nego trgovci, misionari ili pustolovi. Tek u XIX veku unutrašnjost azijskog kontinenta u potpunosti je kartografisana, tako da su ove zemlje izuzetne lepote prestale da budu za Evropljane tajna i zagonetka. g44

PLavi jahač, 2002. Prva dva-tri lista odvojena od korica, usled lošeg kvaliteta štampe. Bog malih stvari je prvi roman indijske autorke Arundati Roj. Pisala ja je pune četiri godine. Posle toga nije objavila nijedno delo Tek dvadeset godina kasnije je objavila drugo delo Ministarstvo neizmerne sreće.[1] Priča se odvija u dva vremenska intervala, 1969. i 1993. Pripovedanje nije linearno i često može da zbuni čitaoca.[2] Glavni akteri su dvojajčani blizanci, devojčica Rahel i dečak Esta koji imaju po sedam godina kada započinje priča. Priča deluje kao da je to istraga ubistva devojčice Sofi Mol u Ajemenemu.[3] Kada je Sofi Mol umrla, jedini svedoci tog događaja su bili blizanci, sedmogodišnji brat i sestra. Ova tragedija je imala dalekosežne posledice. Majka Amu sa ćerkom Rahel je morala da ode iz porodične kuće, sin Esta je vraćen kod oca, Veluta je pretučen do smrti i potpuno nepravedno osuđen.[4] Posle dvadeset tri godine su se blizanci ponovo sreli, ali ništa nije bilo kao pre smrti njihove male rođake koja je došla iz Londona da provede raspust sa njima.[1][3][5] Jezik i stil pisanja Jezik i stil u romanu su jedinstveni. Autorka na mističan i senzualan način dočarava atmosferu događanja. Ona oslikava rečima koje su natopljene bojama, mirisima, svetlošću, ljubavlju.[3] Neke delove teksta pretvara u šaljive priloge iako su tužni. Najsitniji detalji se prikazuju što stvara posebnu atmosferu u priči. Male stvari su od izuzetnog značaja. Negde su opisi u dugačkim rečenicama, a negde u kratkim.[1] Književni stil Arundati Roj porede sa Foknerom i Dikensom.[6] Likovi Estapen, Esta, Elvis sa loknom, blizanac, Rahelin brat.[2] Rahel, Estina sestra bliznakinja.[2] Kočama Margaret, majka Sofi Mol i bivša supruga Čaka Čako, brat Amu, otac Sofi Mol, bivši muž Kočame Margaret koja mu je bila jedina velika ljubav i koju nikad nije prestao da voli. Sofi Mol, devojčica u majci na kojoj je pisao raspust, koja je živela sa majkom u Londonu.[7] Amu, majka blizanaca koja gaji neizmernu ljubav prema svojim blizancima, ali je ipak strogi roditelj. Razvedena sa dvoje dece je bila primorana da se vrati u Indiju, u Ajemenem. Posle smrti Sofi Mol je oterana iz porodične kuće. Ostala je sa ćerkom Rahelom, ali je Estu, sina, poslala ocu. Veluta, paravan, koji pripada drugoj kasti u Indiji. Mladić koji je umeo sve da popravi, napravi od drveta i pružao je napravljene stvarčice na otvorenom dlanu da ga niko ne bi dodirivao. On se zaljubljuje u Amu, ali to je nedozvoljena ljubav koja će imati dalekosežne posledice po život svakog od junaka romana. Kočama Beba, Amina i Čakina tetka, baba tetka blizanaca Este i Rahele. Ona je mlađa sestra dede blizanaca. Mamači, baka blizanaca, majka Amu i Čaka. Brinula se o fabrici Rajska turšija i slatko. Papači, deda blizanaca, muž Mamači koji ju je stalno tukao, pa je imala duboke ožiljke po glavi. Tukao je i kćer Amu koja se sa majkom sakrivala dok ga ne prođe bes. Godine 1998. je roman dobio Bukerovu nagradu. Suzana Arundati Roj (engl. Suzanna Arundhati Roy; Šilong (Indija), 24. novembar 1961) je indijska književnica i borac za ljudska prava. Njen najpoznatiji roman je Bog malih stvari napisan 1996. godine koji joj je i doneo svetsku slavu.[1] Biografija Arundati Roj je indijska književnica rođena u Šilongu 24. novembra 1961. godine. Studirala je arhitekturu Nju Delhiju. Počela je da se bavi pisanjem 1992. godine. Posle četiri godine je publikovala prvi roman Bog malih stvari koji je odmah privukao pažnju javnosti i ovenčan je Bukerom nagradom. Posle toga je publikovala nekoliko publicističkih dela i televizijskih i filmskih scenarija. Potpuno se posvetila aktivizmu borbe za ljudska prava.[2] Tek 2017. je objavila roman Ministarstvo neizmerne sreće. Stil pisanja Arundati Roj predstavlja raznovrsne likove i situacije koje su isprepletane u prostoru i vremenu. Prikazuje neobične i zanimljive svetove, realne i imaginarne. Kroz redove koje je napisala uočavaju se tuga i ozbiljnost, ali i humor koji je prefinjen, ironičan i ponekad sarkastičan.[3][4] Bibliografija Romani Bog malih stvari - 1996. Ministarstvo neizmerne sreće - 2017. Publicistika Algebra beskrajne pravde Osluškujući skakavce Slomljena republika