41687) CELOKUPNA DELA 1 i 2 , Ilija I. Vukićević , Narodna prosveta Beograd , međuratno izdanje , biblioteka Srpski pisci , tvrd povez, format 13,5 x 19 cm , ćirilica, XXIX + 416 + 477 strana , stranice drugog toma zaprljane po ivicama, unutrašnjost čista, kompletna i očuvana ,

Mihailo Lalić 1-4, kompet Dela Mihaila Lalića 1. Lelejska gora 2. Hajka 3. Svadba 4. Zlo proljeće Nolit, Beograd 1965, tvrd povez, zaštitni omot, čirilica. L. 1.O.4.+. KOM

Nikolaj Svečin : ZAVEŠTANJE PROTOPOPA AVAKUMA / LOV NA CARA - Profesionalni doživljaji detektiva Alekseja Likova i njegovih drugova : Dva romana Београд : Информатика, 2023 , Физички опис 2 књ. (236, 263 стр.) : фотогр. ; 19 cm Преводи дела: 1. Завещание Aввакумa ; 2. Охота на царя / Николай Свечин Комплет у заштитном омоту Право име аутора: Николай Викторович Инкин Očuvanost 4. Istorijsko detektivski romani, opisuju detektivske slučajeve zasnovane na istorijskim činjenicama iz Rusije 19. veka. Pisano je u maniru najboljih krimi romana.

Naslov:Mornar na kopnu i druge pjesme Autor: Rafael Alberti Izdavač: Titograd : Pobjeda Godina izdanja: 1981, 135 str. ; 20 cm Zbirka: Biblioteka Susreti Povez: Tvrd sa omotom Latinica Stanje 4 Prevodi dela: 1. Antología poética; 2. Poesía; 3. Poesía : (1924-1927); 4. Cuaderno de rute Str. 109-122: Odnesite me na more / Borislav Lalić Str. 123-130: Bilješka o piscu / Jordan Jelić Str. 131-135: Biobibliografski podaci o Rafaelu Albertiju / J. J. [Jordan Jelić]. KO1 Pogledajte ostale knjige,časopise i stripove u ponudi http://www.kupindo.com/Clan/bdenis/SpisakPredmeta http://www.limundo.com/Clan/bdenis/SpisakAukcija

Lajoš Zilahi izabranea dela 1-6 IZDAVAC: Bratstvo-Jedinstvo 1969 ZAROBLJENICI PURPURNI VEK BEGUNAC KAD DUŠA ZAMIRE OSVETA ORUŽJA SAMRTNO PROLEĆE Tvrdi povez L.3.O.2. +

Antonije Isaković - Sabrana dela 1-5, Prosveta, Beograd 1978 godine Tvrd povez. Omotači. U dobrom stanju. Omotač na trećoj knjizi malo zacepljen uz gornju ivicu. U kompletu se nalaze sledeći naslovi: 1. Velika deca 2. Paprat i vatra 3. Prazni bregovi 4. Tren 1 5. Tren 2 Š/P//1/2

Maksim Gorki Delo Artamonovih Biblioteka stranih pisaca

jako lepo ocuvane,4+,5- necitane tvrde klorice sa omotima,,OMOTI KAO NA SLIKAMA 1. i 2. knjiga iz kompleta u 5 knjiga Federiko Garsija Lorka Celokupna dela 1-5 komplet narodna knjiga beograd 1974 , format 12 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 1. Prva knjiga stihova – Knjiga pesama, Poema Kante Honda, Prve pesme, Pesme 2. Druga knjiga stihova – Ciganski romansero, Pesnik u Njujorku, Plač za Ignasijem Sančez, Mehijasom, Tamaritski divan, Odvojene pesme 3. Treća knjiga – Pozorište I – Leptiričine čini, Marijana Pineda, Čudesna obućarka, Ljubav Perlimplina i Belise, Kad jednom prođe pet godina 4. Četvrta knjiga – Pozorište II – Krvave svadbe, Jerma, Govor cveća, Dom Bernarde Albe 5. Peta knjiga – Malo pozorište, Pozorište lutaka, Utisci i predeli, Pripovesti, Predavanja. IV,23,,v-2

JADNICI 1-2 - Viktor Igo ( nedostaje knjiga 3 da bi delo bilo komletno ) SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA Beograd 1949. edicija ZABAVNIK br. 32 tvrd povez knjige su solidno očuvane, ivice korica su neznatno iskrzane, kao na slici, sadržaj kompletan i dobro očuvan Б6

Ivan Goran Kovačić Izabrana djelaTvrdi povezZagreb 1951O autoruИван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, ?13. јул 1943) био је хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар, партизан и учесник Народноослободилачке борбе.[1][2]БиографијаРођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата, Ивана и мајке Јеврејке, Руже (девојачко Клајн).[3] Осим Ивана Горана, имали су још четворо деце — Отона (1903—1981), Розику (1911—1918), Звонка (1916—1958) и Розику (1920—1921).Основну школу је завршио у родном месту, 1923. године, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. У Карловцу је завршио три разреда ниже гимназије, а 1926. се преселио у Загреб и завршио гимназију, матуриравши 1932. године. Још као гимназијалац, И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време, И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу[2], али је касније студије напустио и запослио се као коректор у Хрватском дневнику, загребачком дневном листу и гласилу Хрватске сељачке странке (ХСС), у којем је радио од 1936. до 1940. године.[4] Осим у Хрватском дневнику, радио је и у загребачким Новостима, до 1941. године.[1] Од 1938. године се лечио од плућних болести и често боравио у плућним санаторијумима.[4][5]Као студент славистике на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом.Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело, Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје, Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу.Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу.[4]Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана.[2] Познату поему Јама написао је у партизанима.[2] инспирисан усташким злочинима у околини Ливна, када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.[1] Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године, И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб:У планини мркој нек ми буде хум,Над њим урлик вука, црних грана шум.Љети вјечни вихор, зими висок снијег,Муку моје раке недоступни бријег.3/14

Mislim da je komplet nepotpun. Knjige su veoma ocuvane i najverovatnije necitane. Naslovi su: 1.Zvezde gledaju sa neba 1 2.Zvezde gledaju sa neba 2 3.Nocna sestra 4.Lekar na San Felipe 5.Judino drvo 6.Pesma sest penija

1) Zvezde gledaju s neba 1 2) Zvezde gledaju s neba 2 3) Pesma šest penija 4) Noćna sestra 5) Lekar na San Felipe 6) Judino drvo Stanje: vidljivi tragovi starosti i korišćenja Dimenzije: 12,5 x 20 cm Izdavač: Bratstvo-Jedinstvo Godina: 1970. Pismo: latinica Povez: tvrdi

Autor - osoba Hese, Herman Naslov Putovanje na istok : roman / Herman Hese ; [preveo s nemačkog Vojislav Despotov] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1991 Izdanje 3. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Četvrti talas, 1991 (Bačka Palanka : `Branko Bajić`) Fizički opis 71 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Despotov, Vojislav Zbirka Četvrti talas ; knj. 2 Edicija Zabluda bira ciljeve ; 1 (Broš. sa omotom) Napomene Prevod dela: Die Morgenlandfahrt / Hermann Hesse. Tiraž 1500. Herman Hese (nem. Herman Hesse; 2. jul 1877 – 9. avgust 1962), nemački pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1946. Pisao je lirske pesme, novele i romane. U početku svog stvaranja bio je romantičar, u proznim delima pod uticajem psihoanalize i orijentalne mudrosti. U Heseovim delima jasno je uočljivo njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i mistične teme i veliki uticaj budističke i hindu filozofije. Njegova najpoznatija dela su Stepski vuk, Sidarta, Igra staklenih perli. MG85 (L)

Beograd 1973. Tvrd povez, ćirilica, 733 strane. u veoma dobrom stanju Ova knjiga predstavlja samo prvi deo (Čvor) obimnijeg dela koje će se sastojati iz više tomova. Zbog toga ona ne pretenduje na uobličenost, pa čak ni na dovoljan razvoj ličnosti dela: pored vojne operacije armije Samsonova, ovde je dat samo prvobitni raspored. Ali, moj rad može da potraje i svih dvadeset godina, i najverovatnije je da neću tako dugo živeti da bih ga priveo kraju. A meni je, zbog poteškoća istorijskog kazivanja, neophodno da se tokom rada savetujem sa čitaocima koji se još sećaju tog vremenskog perioda. Eto zašto sam i odlučio da delo objavljujem po Čvorovima. A. Solženjicin

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Uredila - Velmar Janković Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 — Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije.[1] Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine.[2] Posle toga radila je u Šapcu (1909-1912)[3] i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.[4] Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine.[5] Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Isidora Sekulić na bilbordu kod otvorenog tržnog centra, Novi Beograd juli 2010. Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.[6] Dela Spomenik Isidori Sekulić ispred Pedagoškog fakulteta u Somboru U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) — pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) — putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) — roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1-3 (1941) — eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956).

Matica hrvatska 1964. 253 + 258 str. Izabrana djela / dela slabije očuvane knjige hrbati su malo nakošeni platno delimično isflekano papir potamneo sa strane knjižni blok je dobar nekoliko poslednjih listova kod obe knjige delimično požutelo

PORODICA PASKIJE 1-2 Žorž Diamel Lepo očuvane, u jednoj knjizi su listovi blago potamneli, u drugoj knjizi mala bleda flekica sa spoljašnje strane listova Biblioteka velikih romana Prosveta Beograd 838+884 str U ovom delu,Diamel je i pesnik Pariza:u nenametljivim opisima,koji su često samo izvanredne umetničke skice,grad živi pred nama,sa svim svojim kontrastima,i mi se upoznajemo sa mnogim od onih promena koje su ostvarile ovaj lik koji on danas ima i kojim nas uvek zadivljuje. Drugim tomom`Hronike porodice Paskije`,završava se životopis Paskijeovih;romansijerski majstorski komponovan,bogat i zanimljiv sadržaj ovog dela drži čitaoca u punoj napetosti i nagoni ga dado kraja prati sudbine članova porodice Paskije.

jako lepo ocuvane,,4+.5- necitane tvrde klorice sa omotima,,omoti kao na slikama 3. i 4. knjiga iz kompleta u 5 knjiga Federiko Garsija Lorka Celokupna dela 1-5 komplet narodna knjiga beograd 1974 , format 12 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 1. Prva knjiga stihova – Knjiga pesama, Poema Kante Honda, Prve pesme, Pesme 2. Druga knjiga stihova – Ciganski romansero, Pesnik u Njujorku, Plač za Ignasijem Sančez, Mehijasom, Tamaritski divan, Odvojene pesme 3. Treća knjiga – Pozorište I – Leptiričine čini, Marijana Pineda, Čudesna obućarka, Ljubav Perlimplina i Belise, Kad jednom prođe pet godina 4. Četvrta knjiga – Pozorište II – Krvave svadbe, Jerma, Govor cveća, Dom Bernarde Albe 5. Peta knjiga – Malo pozorište, Pozorište lutaka, Utisci i predeli, Pripovesti, Predavanja. IV,23,,v-2

Delo u dve knjige, knjiga br 2 govori o Golom otoku, a knjiga 1 je skup priča, kazivanja Čeperku - o ratnoj i poratnoj zbilji jednog partizana. Posebno je tada bila provokativna knjiga jer je razotkrivala dešavanja na Golom otoku.

d5 Бошко Петровић (Велики Варадин, 7. јануар 1915 — Нови Сад, 30. јун 2001) био је српски романсијер и песник. Биографија[уреди | уреди извор] Његова поезија је богата лирским елементима везаним за природу његове родне Војводине. У смислу модерности песничког израза ретки су његови искораци мимо патетике и везаног стиха. Највише је постигао у песмама неуједначене дужине стиха где се одваја од лирске фасцинације ка благо метафизичким идејама. Веома добро је преводио песнике који су писали на немачком језику као што су Рилке, Брехт, Целан и остали. У прози највише постигао херметичним романом „Певач“ који је био у најужем избору за Нинову награду. Недавно је објављен у едицији Офф Нин издавача Завод за уџбенике и наставна средства. Исти издавач је штампао и његова вишетомна Сабрана дела. Био је члан уредништва (1953—1964) и уредник Летописа Матице српске у периоду 1965-1969. године. До смрти је био почасни председник Матице српске у Новом Саду.[1] За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 21. марта 1974, а за редовног 7. маја 1981. године.

1. Milutin Garašanin. `Dokolice `. Srpska književna zadruga. 291, Beograd: Srpska književna zadruga, 1939. 174 str. : autorova slika ; 19 cm. 2. Ante Kovačić. `U registraturi : roman.` Jugoslovenski stariji pisci. 4, Beograd: Prosveta, 1947. XXII, 453 str. ; 21 cm. 3. Svetozar Ćorović. `U ćelijama `. Zagreb Prosvjeta, 1949. 157 str. ; 21 cm. 4. Dušan Baranin. `Nјih troje `. Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo, 1954. 234 str. ; 17 cm. 5. Ivo Andrić. `Pripovetke : Izbor. 1.` Beograd: Prosveta, 1961. 225 str. ; 17 cm. 6. Ivo Andrić. `Deca : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 9, Beograd: Prosveta, 1963. 242 str. ; 21 cm. 7. Ivo Andrić. `Žeđ : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 6, Beograd: Prosveta, 1963. 313 str. ; 21 cm. 8. Ivo Andrić. `Nemirna godina : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 5, Beograd: Prosveta, 1963. 358 str. ; 21 cm. 9. Ivo Andrić. `Na Drini ćuprija.` Biblioteka izabranih djela. Sarajevo: Svjetlost, 1978. 370 str. ; 21 cm. 10. Janko Veselinović. `Hajduk Stanko : istorijski roman.` Džepna knjiga. Beograd: BIGZ, 1985. 399 str. ; 18 cm 11. Neven Orhel. `Ponoćni susret `. Hit : biblioteka moderne literature. kolo 26 ; sv. 153. Zagreb: Znanje, 1985. 243 str. ; 20 cm 12. Dušan Baranin. `Veliki gospodar (Miloš Obrenović) `. Izabrana dela. 6, Beograd: Prosveta, 1986. 405 str. ; 21 cm. 13. Pavao Pavličić. `Sretan kraj.` Hit : biblioteka moderne literature. kolo 36 ; sv. 212. Zagreb: Znanje, 1989. 230 str. ; 20 cm. Knjige su lošije očuvane, pa zato ovakva cena. Ukupno 4,3 kg.

Mari Luiz Fišer Važnije od ljubavi 1 2 Tvrdi povez sa zaštitnim omotomNemačka savremena književnica Mari Luiz Fišer postigla je svojim romanima iz porodičnog i svakodnevnog života veliki uspeh. Njena dela doživela su preko deset izdanja u velikim tiražim. Svoj uspeh ne duguje nikakvoj tajnoj formuli. Ona jednostavno prenosi u književnu formu istinite životne sudbine. Te sudbine prikazuje u prelomnim trenucima, kad neka izuzetna situacija, rat, bolest, ili sukob sa zakonom, izoštrava uvid u celokupni smisao svih nadanja, verovanja i njenih junaka.4/23

Ana Karenjina, dve knjige, prvi i drugi deo, u odličnom stanju. Biblioteka izabranih djela Svjetlost, Sarajevo, 1989. Tvrd povez, 20 cm

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Viktor Mari Igo (franc. Victor Marie Hugo; Bezanson, 26. februar 1802 — Pariz, 22. maj 1885) bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija.[1] Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Bio je aktivan učesnik političkog života Francuske. Igo je rano stekao književnu slavu koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije. Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. Zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine. Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. Uspeo je da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu. Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u Bezansonu kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772—1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu. Igoovo rano detinjstvo bilo je ispunjeno velikim događajima. U veku pre njegova rođenja, u Francuskoj revoluciji dogodio se kraj dinastije Burbona, a sam Igo je doživeo uspon i pad Prve republike i nastanak Prvog carstva pod vođstvom Napoleona Bonaparte. Napoleon se proglasio carem kada je Igo imao samo 2 godine, a dinastija Burbona se vratila na tron pre Igoovog osamnaestog rođendana. Različiti politički i verski pogledi Igoovih roditelja odražavali su sile koje su se borile za prevlast u Francuskoj tokom celog njegova života; Igoov otac bio je visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci, ateistički republikanac koji je smatrao Napoleona herojem, dok je njegova majka bila katolička rojalistkinja koja je po nekim pričama za ljubavnika izabrala generala Viktora Lahorija, koji je 1812. pogubljen zbog sumnje da je kovao planove protiv Napoleona. Sofi je sledila svog muža na zadatke u Italiju (gde je Leopold služio kao guverner provincije blizu Napulja) i u Španiju gde je vodio tri španske provincije. Svesna problema stalnog seljenja zbog vojnog života i zbog mogućnosti da je prevari njen neverni suprug, Sofi se 1803. privremeno rastala od Leopolda i nastanila u Parizu. Od tada je dominirala Igoovim obrazovanjem i razvojem. Rezultat toga bio je primetan u njegovim ranim pesmama i prozi čije su glavne teme bile kralj i vera. Tek kasnije, posmatrajući događaje koji su uzrokovale revoluciju 1848, Igo je odbacio katolički rojalizam i postao je pobornik republikanizma i slobode mišljenja. Rana poezija i proza Igo sa svojim starijim sinom Fransoa-Viktorom. Igoova kći Leopoldin. Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu „Šatobrijan ili ništa“ i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja. Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka „Nove ode i različite pesme“ (Nouvelles Odes et Poésies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826. (Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika, majstora lirike i kreativne pesme. Protiv majčinih želja, mladi Igo se zaljubio i tajno verio sa prijateljicom iz detinjstva Adel Fuše (1803—1868). Zbog neobične bliskosti sa majkom, Igo se tek nakon njene smrti 1821. osećao slobodnim da se oženi sa Adel (to se dogodilo 1822). Svoje prvo dete, sina Leopolda, dobili su 1823, ali dete je preminulo još u detinjstvu. Igoova ostala deca su bila kćeri Leopoldin (rođena 28. avgusta 1824) i Adel (rođena 24. avgusta 1830), i dva sina Šarl (rođen 4. novembra 1828) i Fransoa-Viktor (rođen 28. oktobra 1828). Igo je svoj prvi roman, „Han Islanđanin“ (Han d`Islande) izdao 1823, a drugi roman „Bug-Žargal“, izdao je tri godine kasnije, 1826. U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829; Les Feuilles d`automne, 1831; Les Chants du crépuscule, 1835; Les Voix intérieures, 1837; i Les Rayons et les ombres, 1840) i tako utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena. Pozorišni rad Bitka za Ernani (1830) Igo nije tako brzo postigao uspeh sa svojim pozorišnim delima. Godine 1827. izdao je nikad izvedenu dramu „Kromvel“, koja je poznatija po autorovom predgovoru nego po samoj radnji (glomazna i duga drama smatrala se „neprikladnom za izvođenje“). U uvodu, Igo savetuje francuske pisce da se oslobode klasicističkog teatra i tako pokrenuo bitku između klasicizma i romantizma koja će nakon tog događaja trajati još godinama. Nakon „Kromvela“, 1828. usledila je drama „Ami Robsar“, jedna eksperimentalna drama iz Igoovog detinjstva koja je inspirisana istorijskim romanom „Kenilvort“ Voltera Skota. Producirao ju je njegov šuraka Pola Fušea, a ona je izvedena samo jednom pred više no nezahvalnom publikom i odmah skinuta sa pozornice. Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je „Marion Delorme“. Iako je prvobitno zabranjena i cenzurisana zbog kritike monarhije, zabrana je skinuta, a premijera bez cenzure održana je 1829, ponovo bez uspeha. Međutim, sledeća drama koju je Igo napisao i producirao - „Ernani“ - pokazala se kao jedan od najuspešnijih i najpotresnijih događaja 19. veka na francuskoj pozorišnoj sceni. To se dogodilo već prve noći kada je postala poznata kao „Bitka za Ernani“. Danas je delo relativno nepoznato i ne pamti se osim kao podloga za Verdijevu istoimenu operu. No, u ono vreme, izvođenje predstave skoro se pretvorilo u rat između tada ključnih suparnika u francuskoj kulturi i društvu: klasicisti protiv romantičara, liberali protiv konformista i na kraju republikanci protiv rojalista. Dramu su novine uglavnom osudile, ali se ona izvodila pred punim pozorištem iz večeri u veče. Takođe je signalizirala da se Igoov koncept romantizma izrazito ispolitizovao: Igo je verovao da će isto kao što će i liberalizam osloboditi narod od patnji pod monarhijom i diktaturom, romantizam osloboditi umetnost od klasicizma. Glumica Žilijet Drue, Igoova ljubavnica Igo je 1832, inspirisan uspehom „Ernanija“, napisao još jednu dramu „Kralj se zabavlja“. Drama je zabranjena odmah nakon prvog izvođenja i to zbog istaknutog ismejavanja francuskog plemstva, ali je postala izuzetno popularna u štampanom obliku. Motivisan zabranom, Igo je svoju sledeću dramu „Lukrecija Bordžija“ napisao za samo 14 dana. Drama je izvedena tek 1833. i doživela je znatan uspeh. Gospođica Žorž (bivša Napoleonova ljubavnica) igrala je glavnu ulogu, a glumica Žilijet Drue igrala je jednu od sporednih uloga. Drue je kasnije imala vrlo važnu ulogu u Igoovom privatnom životu postavši njegova doživotna ljubavnica i muza. Iako je Igo imao mnogo ljubavnih avantura, čak je i Igoova supruga priznala da je Drue izuzetno povezana sa Viktorom i smatrala ju je delom proširene porodice. U Igoovoj sledećoj drami „Marija Tjudor“ iz 1833, Drue je igrala ulogu Džejn Grej, prethodnicu Marije Tudor. No, Drue nije bila pogodna za ovu ulogu i zamenjena je drugom glumicom odmah nakon prvog izvođenja. To je bila njena poslednja uloga na francuskoj pozornici. Od tada je svoj život posvetila Igou. Uz malu novčanu pomoć, postala je njegova sekretarica i saputnica za narednih 50 godina. Igoov „Angelo“ premijerno je izveden 1835. i doživeo je velik uspeh. Ubrzo nakon toga, grof od Orleana (brat kralja Luja-Filipa i veliki obožavatelj Igoovih dela) osnovao je novo pozorište da podrži izvođenje novih drama. Teatr de la renensans (Théâtre de la Renaissance) otvoren je u novembru 1838. i prva predstava koja se u njemu izvodila je „Ruj Blaz“. Iako se ta drama danas smatra jednim od Igoovih najboljih, u ono vreme nije bila baš dobro prihvaćena. Igo nije napisao novu dramu sve do 1843. Le Birgrav (Les Burgraves) je bila njegova poslednja prava drama. Prikazana je samo 33 puta i polako je gubila gledaoce, koji su išli da gledaju konkurentsku dramu. Iako je kasnije, 1862, napisao jednu kratku dramu „Torkemada“, ona nije izdata sve do 1882. i nije bila namenjena za izvođenje na pozornici. Ipak, Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćeni esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama. Zrela faza Ilustracija Alfreda Barbua iz prvog izdanja Bogorodičina crkva u Parizu (1831) Igoovo prvo delo za odrasle pojavilo se 1829, a odražavalo je oštru socijalnu savest koja će uveliko uticati na jedno od njegovih kasnijih dela. „Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt“ je delo koje je imalo dubok uticaj na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. „Klod Ge“, kratka dokumentarna priča o ubici iz stvarnog života koji je pogubljen u Francuskoj, pojavila se 1834, i kako je sam Igo tvrdio, ona je bila preteča njegovog najpoznatijeg dela „Jadnici“. Prvi Igoov pravi, dugi roman bio je izuzetno uspešna „Bogorodičina crkva u Parizu“, koji je objavljen 1831. i odmah je preveden na skoro sve evropske jezike. Jedan od efekata romana bila je popularizacija Bogorodičine crkve u Parizu, koja je os tada počela privlačiti na hiljade turista koji su pročitali roman. Knjiga je takođe inspirisala ljubav prema predrenesansnim građevinama, koje se od tada aktivno čuvaju. Portret Kozete koji je napravio Emil Bajar, slika je iz prvog izdanja „Jadnika“ (1862) Igo je počeo planove za svoj novi veliki roman o socijalnoj patnji i nepravdi za vreme 1830-ih, ali je bilo potrebno punih 17 godina kako bi se njegovo najpoznatije i najdugovječnije delo, „Jadnici“, realizovalo i konačno bilo objavljeno 1862. Sam autor je bio svestan da je njegov novi roman izvrstan i izdavanje je pripalo kupcu koji je najviše ponudio. Belgijska izdavačka kuća Lakroa & Verbekhoven prihvatila se marketinške kampanje, što je bilo neobično za to vreme, štampajući novinska izdanja dela punih 6 meseci pre njegovog objaljivanja. Prvobitno je izdala samo prvi deo dela („Fantina“), istovremeno izdavan u većim gradovima. Delovi knjige brzo su se rasprodali i imali su veliki uticaj na francusko društvo. Kritike dela sezale su od divljeg entuzijazma pa do intenzivnih osuda, no problemi koji su istaknuti u „Jadnicima“ ubrzo su se našli na dnevnom redu francuske Narodne skupštine. Taj roman je i dan danas još uvek popularan u celom svetu, adaptiran je za film, TV i muzičku scenu, a napisano je još i par knjiga koje se na neki način smatraju nastavcima romana. Igo se od socijalno-političkih problema udaljio u svom idućem romanu, Rabotnici na moru koji je izdat 1866. Uprkos tome, knjiga je dobro primljena, možda zbog prethodnog uspeha „Jadnika“. U romanu posvećenom kanalskom ostrvu Gernziju, na kojem je Igo proveo 15 godina izgnanstva, Igoovo opisivanje čovekove bitke sa morem i sa strašnim stvorenjima koje žive ispod površine izrodilo je novi trend u Parizu - lignje. Od jela i izložbi pa do šešira i zabava u simbolu lignje, Parižani su postali fascinirani tom životinjom koju su mnogi tada smatrali mističnom. Gernzijevska reč koja je korišćena u knjizi koristila se kako bi referisala na hobotnicu. Glavni lik dolazi sa ostrva Ume. Karikatura Onorea Domijea, na vrhuncu Igoovog političkog života: `Igo je najmračniji od svih velikih ozbiljnih ljudi.` (1849) Političko-socijalnim problemima vratio se u svom idućem delu, Čovek koji se smeje koje je objavljeno 1869. i koje je dalo kritični prikaz aristokratije. Ovaj roman nije bio toliko uspešan kao njegovi prethodnici te je sam Igo rekao da se povećava razlika između njega i njegovih književnih savremenika kao što su Gistav Flober i Emil Zola, čija su naturalistička dela postajala sve popularnija od Igoovih romantističkih dela. Njegov zadnji roman „Devedeset treća“, izdat 1874, bavio se problemom koji je Igo pre izbegavao: Vladavina terora za vreme Francuske revolucije. Iako je njegova popularnost opadala nakon što je roman izdat, mnogi „Devedeset treću“ smatraju jako moćnim delom koje je rame uz rame sa Igoovim prethodnim delima. Politički život i izgnanstvo Među stenama na Džerziju (1853-55) Nakon tri neuspešna pokušaja, Igo je 1841. prvi put izabran u Francusku akademiju i tako je utvrdio svoju važnu ulogu u francuskoj književnosti. Nakon toga se uveliko uključio u politički život i postao je veliki pobornik republike. Kralj Luj-Filip ga je 1841. postavio za kraljevskog geneaologa i time je ušao u Visoke odaje kao pir de frans (ekvivalent engleskog lorda) i na toj poziciji je govorio protiv smrtne kazne i socijalne nepravde, a zalagao se za slobodu štampe i samoupravu za Poljsku. Kasnije je izabran u zakonodavnu i ustavotvornu skupštinu, malo pre revoluciju 1848. i formiranja Druge francuske republike. Kada je Luj Napoleon (Napoleon III) preuzeo potpunu vlast 1851. i kada je doneo antiparlamentarni ustav Igo ga je otvoreno proglasio izdajicom sopstvene domovine. U strahu za život Igo beži u Brisel, pa na Džerzi, a sa porodicom se konačno smestio na jedno od ostrva u Lamanšu, Gernzi, tačnije u Otvil Haus gde je živeo u izgnanstvu do 1870. Dok je bio u egzilu, Igo je napisao svoje poznate pamflete protiv Napoleona III, „Napoleon mali“ i Priča o jednom zločinu. Pamfleti su zabranjeni u Francuskoj, ali uprkos tome su tamo imali velik uticaj. Igo je za vreme svog boravka na Gernziju napisao neka od svojih najpoznatijih dela, kao što su Jadnici i njegove vrlo cenjene zbirke poezije (Les Châtiments, 1853; Les Contemplations, 1856; i La Légende des siècles, 1859). Igo je jednom prilikom uverio vladu kraljice Viktorije da poštedi 6 Iraca smrtne kazne zbog terorističkih aktivnosti. Taj njegov čin je za posledicu imao uklanjanje smrtne kazne iz ženevskog, portugalskog i kolumbijskog ustava.[1]. Iako je Napoleon III izdao pomilovanje svim političkim izgnanicima 1859, Igo je odbio da se vrati jer bi to značilo da treba da povuče svoje kritike i izmeni mišljenje prema vladi i kralju. Tek kada je Napoleon III pao i nastala Treća republika, Igo se vratio u domovinu 1870, u kojoj je vrlo brzo izabran u Narodnu skupštinu i Senat. Verski pogledi Viktor Igo 1884. Igoovi verski pogledi radikalno su se menjali tokom njegovog života. Kao mladić bio je katolik i izražavao je veliko poštovanje prema crkvenoj hijerarhiji i autoritetu. Od tada se sve više odaljava od katolicizma i izražava veliko negodovanje prema papi i ima snažne antiklerikalne poglede. Tokom egzila postao je spiritualista, a kasnije je postao pobornik racionalnog deizma koji je bio sličan onome koji je podržavao Volter. Kada je jedan popisnik 1872. pitao Igoa da li je katolik, Igo je odgovorio: `Br. 1 slobodoumnik`. Igo za vreme svog „spiritualnog“ perioda na Gernziju (1855.) Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igoova dela nalazila na papinoj listi „zabranjenih knjiga“ (Katolička štampa napala je Igoa čak 740 puta zbog „Jadnika“). Nakon smrti svojih sinova Karla i Fransoa-Viktora, Igo je zahtevao da se sahrane bez krstova i bez sveštenika, a isto tako je želeo da se i on sahrani. Iako je Igo verovao da je katolička dogma stara i umiruća, nikada nije direktno napao samu instituciju. Ostao je vrlo religiozan i do kraja života je verovao u moć i potrebu molitve. Igoov racionalizam se može naći u njegovim pesmama Torkemada (1869, koja govori o verskom fanatizmu), Papa (1878, nasilno antiklerikalna), Vere i vera (1880, u kojoj odbija korist crkava) i u onim posthumno izdatim Kraj Sotone i Bog (1886. i 1891, u kojoj hrišćanstvo predstavlja kao grifona, a racionalizam kao anđela). O veri je Igo rekao: „Vera prolazi, Bog ostaje” . Predvideo je da će hrišćanstvo postepeno nestati, ali da će ljudi i nakon toga verovati u `boga, dušu i odgovornost`. Poslednje godine i smrt Viktor Igo, autor: Alfons Legro Viktor Igo na odru, fotografija Feliksa Nadara. Kada se Igo 1870. vratio u Pariz, narod ga je slavio kao nacionalnog heroja. Uprkos svojoj popularnosti Igo je izgubio izbore za Narodnu skupštinu 1872. U vrlo kratkom periodu nakon neuspelih izbora Igo je dobio lakši moždani udar, doživeo je Opsadu Pariza, njegova ćerka je završila u ludnici, a istom periodu je izgubio i dva sina. Njegova druga ćerka, Leopoldin, utopila se u brodskoj nesreći 1843, supruga Adel umrla je 1868, a njegova verna ljubavnica Žilijet Drue umrla je 1883, samo dve godine pre njegove smrti. Uprkos velikim porodičnim gubicima Igo je istrajavao na političkim promenama. Dana 30. januara 1876. izabran je za člana novoosnovanog Senata. Njegova poslednja faza u političkom životu smatra se neuspelom. Igo je igrao ulogu tvrdoglavog starca i vrlo je malo učinio za svog boravka u Senatu. U februaru 1881. Igo je proslavio svoj 79. rođendan. U čast njegovog ulaska u osmu deceniju života, odana mu je jedna od najvećih počasti ikada odana jednom živom piscu. Proslava je započela 25. februara kada je Igo dobio vazu iz Sevra, tradicionalni dar za suverene. Dana 27. februara u njegovu čast je održana jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Narod je marširao od Avenije Ejlo, pa do Jelisejskih polja i na kraju do samog centra Pariza. Narod je marširao 6 sati kako bi prošao kraj Igoovog stana iz koga je on povorku posmatrao sa prozora. Svaki detalj parade napravljen je i isplaniran samo za Igoa. Službeni vodiči su čak nosili i razdeljke kao aluziju na Kozetinu pesmu u Jadnicima. Viktor Igo je preminuo 22. maja 1885. u 83. godini života, i njegova smrt je bila popraćena javnim žalošću. U svetu ga ne cenimo samo kao izvrsnog književnika nego kao i državnika koji se borio za očuvanje celovitosti Treće Republike i demokratije u Francuskoj. Više od 2 miliona ljudi pridružilo se njegovoj pogrebnoj povorci koja je krenula od Trijumfalna kapija pa do Panteona gde je sahranjen. Crteži Zalazak sunca (1853-1855) Hobotnica sa inicijalima V. H. (1866) Vrlo malo ljudi zna da je Igo bio jednako uspešan u likovnoj umetnosti kao i u književnosti, stvorivši preko 4.000 crteža u svom životu. Iako mu je crtanje na početku bio samo hobi, ono počinje igrati jako veliku ulogu u njegovom životi nešto pre njegovog egzila, kada je doneo odluku da prestane pisati kako bi život posvetio politici. Crtanje je bio Igoov glavni kreativni izraz u periodu od 1848. do 1851. Igo je radio samo na papiru malog formata, koristeći uglavnom tamnosmeđi ili crni tuš sa malim dodacima bele i vrlo retko u boji. Njegovi sačuvani crteži su iznenađujuće uspešni i poprilično „moderni“ u svom stilu. Danas se njegove slike smatraju jednim od preteča nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma. Igo se nije ustručavao koristiti dečje šablone, mrlje od tinte, čipke i druga pomagala, takođe često koristeći ugalj sa šibica i svoje prste radije nego olovke i četkice. Nekad je dodavao i kafu i čađ da bi postigao efekte koje želi. Govori se da je Igo često crtao levom rukom ili bez gledanja u papir, čak i dok je bio u spritualističkim seansama kako bi dopro do podsvesne misli. Taj njegov koncept je kasnije popularizirao Sigmund Frojd. Igo je svoje crteže držao podalje od javnosti u strahu da ne zasene njegov književni rad. Svoje crteže je voleo deliti porodici i prijateljima, najčešće kao ilustracije na ručno izrađenim razglednicama koje je slao za vreme svog egzila. Neka njegova dela izlagana su, i njima su se divili umetnici kao Vinsent van Gog i Ežen Delakroa, koji su se kasnije govorili, da je Igo postao likovni umetnik, a ne književnik, zasenio bi sve likovne umetnike svog veka. Spomenici Stanovnici Gernzija podigli su mu kip u Kendi vrtovima u uspomenu na njegov boravak na ostrvu. Grad Pariz očuvao je njegove stanove na Gernziju i u broju 6 plas de Vož u Parizu i pretvorio ih u muzeje. Kuća u Vijandenu (Luksemburg) u kojoj je boravio 1871. takođe je pretvorena u muzej. Viktor Igo se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji (Kao Dai). Dela Oko četvrtine dela Viktora Igoa nastalih posle 1849. su politički angažovana. Njegovi stavovi često izgledaju kontradiktorni: Igo ima razumevanja za bogaćenje, ali je protiv socijalnih nejednakosti, liberal, ali protiv akumuliranja bogatstva. Igo prezire rat i borbu, ali poziva na oružje kada treba da se štiti demokratija. Više njegovih dela Vatikan je stavio u Spisak zabranjenih knjiga. Romani Bug-Žargal, 1826. Poslednji dan osuđenika na smrt (Le dernier jour d`un condamné), 1829. Han Islanđanin (Han d`Islande), 1831. Bogorodičina crkva u Parizu (Notre Dame de Paris), 1831. Klod Ge (Claude Gueux), 1834. Jadnici (Les Misérables), 1862. Rabotnici na moru (Les travailleurs de la mer), 1866. Čovek koji se smeje (L`homme qui rit), 1869. Devedeset treća (Quatre-vingt-treize), 1874. Drame Kromvel (sa programskim predgovorom), 1827. Marion Delorme, 1829. (osnova za operu Marion Delorme Amilkare Ponkjelija) Ernani, 1830. (osnova za operu Ernani Đuzepe Verdija, kod nas preveo Jovan Sterija Popović) Kralj se zabavlja, 1832. (osnova za operu Rigoleto Đuzepe Verdija) Lukrecija Bordžija, 1833. Marija Tjudor, 1833. Ruj Blaz, 1838. Polemike Napoleon Mali (O državi Napoleona III), 1851. Govori i apeli La défense du littoral (O zaštiti obale) La condition féminine (Žensko „stanje“) L`enseignement religieux (Religijsko učenje) Un plaidoyer contre la peine de mort (Izlaganje protiv smrtne kazne) Pour la Serbie (Za Srbiju) Zanimljivosti Viktor Igo pisao je vrlo dugačke rečenice; u romanu Jadnici jedna njegova rečenica proteže se na nekoliko stranica i ima 823 reči i 93 zareza.

Autor - osoba Kundera, Milan, 1929-2023 = Kundera, Milan, 1929-2023 Naslov Knjiga smijeha i zabave / Milan Kundera ; s češkog preveo Nikola Kršić Vrsta građe test.za ispite Jezik hrvatski, srpski Godina 1985 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1985 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 242 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Pešorda, Mile Kršić, Nikola Zbirka Djela / Milan Kundera ; 5 (Karton s omotom) Napomene Prevod djela: Kniha smíchu a zapomnení 1. izd. 1984 Tiraž 5000 [i. e.. 7000.] „Knjiga smeha i zaborava“ najlirskija je Kunderina knjiga koja je naročito istakla ravnodušnost, u koju tone tužna junakinja Tamina, ravnodušnost koja prerasta u zaborav, u odlazak s one strane. Pa i ako je bez jedinstvene fabule, i ako je sačinjen od sedam relativno samostalnih delova, ovaj Kunderin roman je celovito i snažno ostvarenje. U sugestivnoj magiji Kunderinog jezika prepoznajemo jedno od remek-dela evropskog romana. Milan Kundera (češ. Milan Kundera; Brno, 1. april 1929 – Pariz, 11. jul 2023), francuski književnik češkog porekla. Najpoznatija dela su mu romani Nepodnošljiva lakoća postojanja i Šala. Kundera je završio srednju školu u Brnu, napustio je studije književnosti i estetike na Karlovom univerzitetu i prešao na čuvenu prašku Filmsku akademiju, gde je, nakon diplomiranja, ostao kao predavač svetske književnosti. Rano je pristupio Komunističkoj partiji, da bi dve godine kasnije bio izbačen zbog „protivpartijskog delovanja“. Godine 1968. učestvovao je u Praškom proleću i polemisao je sa Vaclavom Havelom. Prve romane pisao je na češkom jeziku. Godine 1975. preselio se u Francusku i retko se pojavljuje u Češkoj. Od osamdesetih nadalje piše na francuskom jeziku. Dela Iako je objavljivao i eseje, zbirke pesama i drame, Kundera je najpoznatiji po svojim romanima i sebe smatra prevashodno romanopiscem. Najpoznatija dela su mu: Šala (Žert), 1967. Smešne ljubavi (Směšné lásky), 1968. Život je drugde (Život je jinde), 1969. Oproštajni valcer (Valčík na rozloučenou), 1976. Knjiga smeha i zaborava (Kniha smíchu a zapomnění), 1979. Nepodnošljiva lakoća postojanja (Nesnesitelná lehkost bytí), 1984. Besmrtnost (Nesmrtelnost), 1990. Usporavanje (La Lenteur), 1993. Identitet (L“Identité), 1998. Neznanje (L“Ignorance), 2000. Kundera je bio izuzetno čitan u bivšoj Jugoslaviji, sarajevski izdavač „Veselin Masleša“ 1984. objavio je njegova sabrana dela. MG36 (L)