Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dobili smo uzornu i aktuelnu knjigu koja na jasan, pregledan i informativan način uvodi čitaoca u široko područje istorije umetnosti od praistorije do postmoderne. Posebne interpretativne izmene urađene su u posručju religioznih, mitskih, teoloških, filozofskih, estetičkih i teorijskih tumačenja umetnosti i arhitekture kroz istoriju. Antologijski izbor tekstova iz teorije umetnosti, kao i uporedne hronologije, opšta biografija, pojmovnik stručnih termina, internetska bibliografija s područja umetnosti i arhitekture, index originalnih zapisa i transkripcija imena i spisak reprodukovanih dela, dragoceni su prilozi osnovnom tekstu. Dugi niz godina ova knjiga je bila osnovni udžbenik za opštu istoriju umetnosti na različitim fakultetima na kojima se uči opšta istorija umetnosti: na Istoriji umetnosti i Arheologiji na Filozofskom fakultetu, Arhitektonskom fakultetu, Fakultetu likovnih umetnosti, Fakultetu dramskih umetnosti, Filološkom fakultetu, kao i brojnim višim i srednjim umetničkim i dizajnerskim školama. Takođe, ova knjiga je odlična i pristupačna literatura za profesionalne poznavaoce kao i za amatere, odnosno ljubitelje umetnosti. Horst Valdemar Janson (nem. Horst Waldemar Janson; 4. oktobar 1913 - 30. septembar 1982) koji je objavljivao pod pseudonimom H. V. Janson (nem. H. W. Janson) bio je profesor istorije umetnosti nemačko-ruskog porekla, poznat po svojoj knjizi `Istorija umetnosti` (History of Art) objavljenoj 1962, koja je od tada prodata u više od četiri miliona kopija na petnaest jezika. Biografija Janson je rođen u Sankt Peterburgu 1913. kao dete Fridriha Jansona (nem. Friedrich Janson, 1875–1927) i Helene Porš (nem. Helene Porsch, 1879–1974), koji su bili luteranci baltičko nemačkog porekla.[1][2] Nakon Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao Vilhelm gimnaziju (nem. Wilhelm-Gymnasium). Završava gimnaziju 1932. i upisuje Univerzitet u Minhenu, a zatim i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Hamburgu, gde je bio student Ervina Panovskog. 1935, na predlog Panovskog, Janson se seli u SAD. 1941. se ženi Dorom Džejn Hajnberg, studentkinjom istorije umetnosti, koja je kasnije bila koautor mnogih njegovih dela. Završava svoj doktorat na Harvardu 1942. i piše disertaciju na temu Mikelocove (ital. Michelozzo) umetnosti. Predavao je u Muzeju umetnosti u Vusteru (Worcester Art Museum) (1936-1938) i na Univerzitetu u Ajovi (University of Iowa School of Art and Art History) (1938-1941). Bio je profesor na Univerzitetu Vašington od 1941. do 1949, kada prelazi na Univerzitet u Njujorku (New York University), gde razvija odeljenje za umetnost i predaje na Institutu lepih umetnosti (Institute of Fine Arts). Janson je preminuo 1982. u vozu između Ciriha i Milana. Akademska postignuća Napisao je mnoga dela o renesansnoj umetnosti i skulpturi 19. veka, od kojih su Apes and Ape Lore in the Middle Ages and the Renaissance (1952) i Sculpture of Donatello (1957) osvojili nagrade. U kasnijim godinama života bavio se dijalogom između istoka i zapada u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson je između ostalog bio konsultant za set knjiga Time Life Library of Art, predsednik udruženja College Art Association, urednik seta knjiga Art Bulletin i jedan od osnivača i predsednik Renesansnog udruženja Amerike (Renaissance Society of America). Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neretko u saradnji sa svojom suprugom. Jansonov najznačajniji doprinos istoriji umetnosti predstavlja njegovo delo `Istorija umetnosti`, objavljeno 1962. Ovo delo je od tada postalo standard i uzor na koji se ugledaju današnji udžbenici iz ove oblasti.[3] Kritike feminista Uprkos popularnosti i uticaju Istorije umetnosti, ovo delo je pretrpelo oštre kritike. Feministkinje i istoričarke umetnosti Norma Broud (eng. Norma Broude) i Meri Garar (eng. Mary Garrard) kažu: `Umetnice u pedesetim i šezdesetim godinama su trpele profesionalnu izolaciju ne samo jedne od drugih, već i od sopstvene istorije. U vremenu kada su slikarke iz prošlosti faktički bile izbrisane iz istorije, Jansonova uticajna knjiga Istorija umetnosti nije sadržala ime ili delo ni jedne jedine umetnice, tako isključujući žene iz istorije umetnosti (...) .`[4] Jansonovo isključivanje žena iz umetnosti je poljuljalo njegovu reputaciju istoričara umetnosti, zato što njegova dela prikazuju samo deo istorije, izbegavajući bilo koje delo koje nije naslikao muškarac. Jednom prilikom, Sem Hanter, tadašnji kustos u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku upoznao je poznatu umetnicu Idel Veber sa Jansonom. On je bio veliki obožavalac njenih dela ali je rekao da ne uključuje umetnice u svoja dela.

Dopunjeno izdanje Tvrd povez sa omotnicom ======================== Istorija političkih i pravnih teorija I Od antike do početka XVII veka Radomir D. Lukić ====================================================================== 1. Prethodan pojam istorije političkih i pravnih teorija 2. O značenju izraza `teorija 3. Predmet politike 4. Politika kao nauka i kao veština 5. odnos istorije političkih i pravnih teorija prema drugim srodnim naukama 6. Metod izučavanja istorije političkih i pravnih teorija 7. Zavisnost teorija od ekonomske osnove društva 8. Specifičan razvoj teorija 9. Zavisnost političkih i pravnih teorija od klasnog sastava društva 10. Glavnija književnost za proučavanje istorije političkih i pravnih teorija Plan izlaganja DEO I POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE ROBOVLASNIČKOG DOBA ()()sek 1: Opšta karakteristika robovlasničkih političkih i pravnih teorija 1. Opšti pogled na robovlasničke političke i pravne teorije 2. Ekonomska podloga antičkih teorija 3. Klasna podloga antičkih teorija 4. Politička podloga antičkih teorija - grad-država 5. Razvoj antičkih političkih i pravnih teorija Odsek II: Političke i pravne teorije: antičke: Grčke Glava I Opšti POGLED NA POLITIČKE i PRAVNE TEORIJE ANTIČKE GRČKE 1, Istorijski razvoj i značaj grčkih političkih i pravnih teorija 2. Ekonomska podloga grčkih teorija 3. Klasna podloga grčkih teorija 4. Politička podloga grčkih teorija Glava II PLATON 1. Platonovi prethodnici 2. Platonovo doba 3. Platonov život 4. Opšta karakteristika Platonove misli 5. Platonova Država POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE FEUDALIZMA Glava I OPŠTI POGLED NA RAZVOJ HRIŠĆANSTVA I NJEGOVE POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE - OPŠTI POGLED NA RAZVOJ HRIŠĆANSTVA I NJEGOVE POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE - 7. Opšta karakteristika feudalnih političkih i pravnih teorija 8. Problem nastanka hrišćanstva 9. Propast Rima i širenje hrišćanstva 10. Uloga hrišćanstva 11. Razvoj hrišćanstva 12. Privreda i klasna struktura feudalnog društva 13. Politička struktura feudalizma 8. Razvoj feudalne političke i pravne teorije AVGUSTIN 1. Avgustinovo doba 2. Avgustinov život 3. Avgustinovo učenje Glava III OD AVGUSTINA DO TOME AKVINSKOG 11. Političke i pravne ideje u germanskim državmaa u doba feudalizma 12. Spor crkve i države oko prevlasti 3. DŽon od Salzberija Glava IV TOMA AKVINSKI 5. Doba Tome Akvinskog 6. Život i dela Tome Akvinskog - 7. Političko učenje Tome Akvinskog 8. Učenje o pravu Glava V POLITIČKE TEORIJE XIV I XV VEKA 14. Društveno-političke prilike ovog doba 15. Dante Aligijeri (1265-1321) 3. Viljem Okem (1270-1347) 13. Marsilije Padovanski (1278-1343) 14. nikola Kuzanac (1401-1464) 15. Demokratske ideje potlačenih masa DEO 111 POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE NOVOG VEKA Odsek I: Opšte karakteristike političkih i pravnih teorija novo veka 9. Opšti pogled 10. Ekonomski uslovi 11. Klasni uslovi 12. Politički uslovi 13. Ideološki uslovi 14. Tri faze razvoja političkih i pravnih teorija novog veka Odsek II: Političke i pravne teorije apsolutizma OPŠTI POGLED NA RAZVOJ POLITIČKIH I PRAVNIH TEORIJA APSOLUTIZMA 5. Razvoj kapitalizma 6. Političke prilike doba apsolutizma 7. Razvoj političkih i pravnih apsolutizma MAKIJAVELI (1469-1527) 6. Makijavelijev život 7. Prilike u Italiji za vreme Makijavelija 8. Makijavelijeva dela 9. Razmatranja o prvih deset knjiza Tita Livija 5. Vladalac 6. Ocena Makijavelija 7. Stav prema Makijaveliju tokom istorije Glava V POLITIČKE TEORIJE REFORMACIJE 16. O reformaciji uopšte - 17. Reformacija u Nemačkoj 18. Martin Luter (1483-1546) 4. Toma Mincer (1490-1525) 5. Kalvin (1509-1564) Glava VI BODEN 16. Bodenovo doba 17. Bodenov život i dela 18. Republika 19. Bodenov značaj Glava VII TEORIJE O OGRANIČENJU VLADARSKE VLASTI 15. Opšti pogled na ove teorije 16. Teorije o ograničenju vladarske vlasti u Francuskoj 17. Teorija o ograničenju vladarske vlasti u Engleskoj i Škotskoj 18. Teorija narodne suverenosti u vezi s Holandskom revolucijom 19. Španske katoličke teorije o ograničenju vladarske vlasti 6. Toma Kampanela (1568-1639) Glava VIII PRIRODNO PRAVO 1. Hugo Grecijus (1583-1645) 2. Tomas Hobs (1588-1679) - 3. Blez Paskal (1623-1661) 4. Bosije (1627-1704) 5. Baruh de Spinoza (1632-1677) 6. DŽon Lok (1632-1704) 7. Gotfrid Lajbnic (1646-1716) 8. Fenelon (1651-1715) 8. Ruske teorije apsolutizma 9. Ivan Tihonovič Posoškov (1652-1726) 10. Teofan Prokopjevič (1681-1757) 11. Vasilije Tatiščev (1686-1750) 12. Šarl Monteskije (1689-1755) 14. Volter (1694-1788) PRIRODNO PRAVO 1. Hugo Grecijus (1583-1645) 2. Tomas Hobs (1588-1679) - 3. Blez Paskal (1623-1661) 4. Bosije (1627-1704) 5. Baruh de Spinoza (1632-1677) 6. DŽon Lok (1632-1704) 7. Gotfrid Lajbnic (1646-1716) 8. Fenelon (1651-1715) 8. Ruske teorije apsolutizma 9. Ivan Tihonovič Posoškov (1652-1726) 10. Teofan Prokopjevič (1681-1757) 11. Vasilije Tatiščev (1686-1750) 12. Šarl Monteskije (1689-1755) 14. Volter (1694-1788) DODATAK (Napomena uredništva) 1. Kelzen i Digi - prividna oprečnost njihovog gledišta 2. Hegelova filozofija države i prava 3. O društvenoj osnovi Hegelove filozofije države i prava 4. Jedan pokušaj određivanja odnosa istorijskog materijalizma i sociologije 5. O osnovnim idejama Hansa Kelzena 6. Jovan Sterija Popović - profesor prirodnog prava na Liceju 7. Delo Slobodana Jovanovića 8. Toma Živanović kao pravni filozof 9. Đorđe Tasić 10. Prof. dr Božidar S. Marković ================================================= Istorija politickih teorija , politicke ideologije ,Aristotel,Platon,Antička misao o politici,Srednjovekovna misao ,Renesansa ,Makijaveli,Rimska politička misao ,Reformacija, Kalvinizam ,Nice i postmodernizam ,,Ciceron,Polibije,Avgustin,Akvinski ,Mor, Makijaveli, Renesansa i politicka misao ,Protestantizam,Kalvinizam ,Luter ,Vestfalski poredak ,Apsolutizam,Tiranija,Demokratija,Republikanizam ,Monarhija,Monteksje,Boden.Suverenost, Podela vlasti ,Reformacija,kalvin ,sekularizam,liberalizam,francuska revolucija,američka revolucija, Tokvil ,Dzon Stjuart Mil, Utilitarizam ,Edmund Berk ,Konzervativizam,Socijalizam,Industrijsko društvo,Hegel,Romantizyam,Kant,fihte,nemacki idealizam,Niče ,Nacizam , monteskje,Medjunarodni odnosi ,politicke ideologije , političke teorije,Maks Veber ,političke nauke ,pozitivizam,politička filozofija ,Sokrat ,Dzon Rols ,Teorija pravde ,Nozik ,Volzer,Sandel ,Carls Tejlor ,Komunitarizam ,istorija politickih i pravnih teorija, istorija politickih ideja, savremene politicke teorije ,ljudska prava ,legitimitet ,hajek ,Hjum ,Hajdeger,Kant korporativizam,fasizam,nacizam,neoliberalizam,nova desnica ,levica,socijaldemokratija, drzava blagosatanja,adams mit , sloboda ,Klasična i moderna ideja slobode, Prava čoveka, Granice državne vlasti, Sloboda versus vlasti, Plodnost konflikta, Antičke i moderne ideje demokratije, Liberalizam i demokratija, Individualizam i organicizam, Liberali i demokrati u XIX veku, Tiranija većine, Prestavnička demokratija Dzon Lok ,Ruso ,Tokvil ,Medison ,Aristotel, Polis ,Platon , Sump

Mek povez, izdavac - Sportska knjiga, Beograd 1977 - 1984 god. Autori - Bodin Marjanovic i inz. Milan Djordjevic Stanje - vrlo dobro 4+ (veoma dobro ocuvane, u par knjiga - ponegde malo obelezavano) VELIKI SAHOVSKI TURNIRI u ponudi Komplet svih 10 knjiga 1. Hestings .............1895-1977, br.strana 52 2. Bevervajk.............1938-1977, br.strana 56 3. Mar-Del-Plata.........1928-1976, br.strana 63 4. Beogradski turniri....1948-1978, br,strana 56 5. Moskovski turniri.....1925-1975, br.strana 52 6. Becki turniri.........1873-1961, br.strana 72 7. Turniri u Havani......1913-1981, br.strana 72 8. Turniri u Amsterdamu..1889-1981, br.strana 78 9. Turniri u Londonu.....1849-1982, br.strana 52 10.Turniri u Njujorku....1857-1980, br.strana 38 U svakoj knjizi autori prikazuju izabrane partije sa turnira, tabele sa turnira, fotografije ucesnika turnira, tekst o turnirima itd. za sahiste, ljubitelje saha i kolekcionare Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo.

NOVA KNJIGA NEKORISCENA-STANJE(5+), NAJBOLJA KNJIGA AUTORA-(Magika je verovatno najpoznatiji, najpotpuniji najznačajniji magijski priručnik XX veka, kapitalno Kroulijevo delo, u kome je do detalja izložio svoj novoeonski i telemitski sistem Magike).NAJPOZNATIJA I NAJPRODAVANIJA-PROVERITE?!NOVA KNJIGA-NEKORISCENA -NIJE PIRATSKO IZDANJE, NIJE KOPIJA(IMA DVOSTRUKU ZASTITU I BARCOD),ORIGINALNO IZDANJE KUPLJENO KOD IZDAVACA-POJAVILO SE DOSTA PIRATSKIH IZDANJA I KOPIJA(POGOTOVU OD `EZOTERIJINIH` KNJIGA-IZDAVACA)!!!PIRATSKA IZDANJA SU MAHOM BLEDE KOPIJE KORICA, SA DOSTA GRESAKA I NEPOTPUNE-ZNATNO JEFTINIJE!!!PRE KUPOVINE OBAVEZNO PROVERITI, VELIKA JE RAZLIKA U KVALITETU-SADRZAJU! ----------------------------------------------------------------------Magika je verovatno najpoznatiji, najpotpuniji najznačajniji magijski priručnik XX veka, kapitalno Kroulijevo delo, u kome je do detalja izložio svoj novoeonski i telemitski sistem Magike. Od ukjlučivanja drevnog sistema Radža joge u zapadni put samospoznaje, preko studije ceremonijalne Magike, do centralnog dela - `Magike u teoriji i praksi`, i konačno skupa najznačajnijih originalnih praktičnih tehnika koje je Krouli sam stvorio kao utemeljenje novoeonske Magike. KOMPLETAN SADRZAJ KNJIGE SE NALAZI PRI DNU OVE STRANE! Prevod: s engleskog Ljiljana Janičić i Mila Matijašević /priredili Džon Sajmonds i Kenet Grant Povez : Broširani povez ISBN:86-81585-49-5 Jezik: Srpski Pismo : Latinica Naslov dela:Magika I, II, III deo + prakse Godina izdanja:2004.-3.izdanje Biblioteka :TELEMA- edicija dela Alistera Kroulija Format:21cm x 14cm Broj strana :504. str. Alister Krouli(autor) Ljiljana Jančić, Mila Matijašević(prevod) Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Magija Ostali naslovi iz oblasti: Alternativna učenja Izdavač: Esotheria, Autor: Alister Krouli, Oblast: Ezoterija Izdavač:` Esotheria`-Beograd Naslov originala: Magick / Aleister Crowley3. izdanje, 2004; Broširani povez; latinica; 21 cm; 504. str.; 86-81585-49-5; MAGIKA I, II, III deo + prakse Verovatno najpoznatiji, najpotpuniji i najznačajniji magijski priručnik XX veka, kapitalno Kroulijevo delo u kome je do detalja izložen njegov novoeonski i telemitski sistem Magike. Izdavač: Esotheria, Autor: Alister Krouli, Oblast: Ezoterija Obim: 504 str, Format A5, Sadržaj: Predgovor izdavača. Napomena. I DEO Uvodne napomene. 1. Asane 2. Pranajama i njena paralela u govoru, Mantrajoga 3. Jama i Nijama 4. Pratjahara 5. Dharana 6. Dhjana 7. Samadhi. Sažetak. II DEO Obredna magika: Obuka za meditaciju. 1. Hram 2. Krug 3. Oltar 4. Bič, bodež i lanac 5. Sveto ulje 6. Štap 7. Pehar. Intermeco. 8. Mač 9. Pantakl 10. Lampa 11. Kruna 12. Odora 13. Knjiga 14. Zvono 15. Lamen 16. Magički oganj; sa osvrtom na kadionicu, ugalj i mirise. Rečnik. III DEO Himna Panu. Uvod. 0. Magička teorija Univerzuma 1. Osnove rituala 2. Formule Elementalnog oružja 3. Formula Tetragramatona 4. Formula Alhima i Alima 5. Formula I.A.O. 6. Formula Neofita 7. Formula Svetog grala: Abrahadabra i nekih drugih reči. Takođe: Magijsko pamćenje. 8. O uravnoteženosti 9. O tišini i tajnosti: i o varvarskim imenima zazivanja 10. O kretnjama 11. O našoj Gospi Babalon i Zveri na kojoj ona jaše 12. Krvna žrtva 13. O proterivanju: i o pročišćavanju 14. O posvećivanju - Sa prikazom Prirode i Usavršenosti Magičke veze 15. I deo. O zakletvi 15. II deo. O naboju duha sa nekim opaskama 16. O zazivanju 17. O dozvoli za odlazak 18. O Jasnovidosti i Svetlosnom telu; Njegovoj moći i razvoju. Bavi se i proricanjem 19. O dramskim ritualima 20. O Pričešću . I o veštini Alhemije 21. O Crnoj Magiji . O glavnim vrstama Magičke veštine. I o moćima Sfinge. PRILOZI. ISBN 86-81585-49-5

Odlicno ocuvana knjiga-nekoriscena-kao nova!Retko se nalazi ovako ocuvan primerak knjige iz 1981.god.Kapitalno originalno izdanje. ISBN:------- Godina izdanja: 1981. Izdavac:`NOLIT`,Beograd Autor: Domaći Jezik: Srpski Radomir Konstantinovic - Filosofija Palanke Stanje knjige:odlicno(5),odlicno ocuvana-nekoriscena,stajala u polici od kupovine 1981,Spoljasnost i unutrašnjost cista-kao nova! Filosofija palanke Autor(i):Radomir Konstantinović Jezik srpsko-hrvatski jezik Izdavač NOLIT, Beograd Datum izdanja:1969.(Prvo izdanje objavljeno je u drugoj svesci časopisa `Treći program`) ISBN:86-19-01875-2 Filosofija palanke, delo srbijanskog filozofa i književnika Radomira Konstantinovića objavljeno 1969. godine. Konstantinović u knjizi analizira palanački duh koji se protivi svemu što je moderno, koji se zatvara pred svetom, koji je okrenut tradicionalnom i nosilac je nacionalizma i narcizma.[1] Prvo izdanje objavljeno je u drugoj svesci časopisa `Treći program`, 1969. godine ali još pre objavljivanja teksta, pojedini njegovi delovi su bili poznati javnosti, jer ih je autor, tokom sedam večeri, između 4. i 15. avgusta iste godine, čitao na talasima Trećeg programa Radio Beograda. Filosofija palanke se smatra jednim od najvažnijih dela srpske postmoderne 1960-ih [2] i Konstantinovićevim najznačajnijim delom.[3] Do 2006. je doživela preko sedam izdanja u Srbiji.[1] Iskustvo nam je palanačko. – Uvod Filozofije palanke, 1969 Sadržaj: 1) Sadržaj 2) Citati iz knjige 3) Ocene i kritike 4) Istorija izdanja 5) Eksterni linkovi 6) Bilješke 7) Izvori 8) Bibliografija Sadržaj: Gotovo čitav sadržaj knjige je zapravo objašnjavanje naslova.[2] Autor opisuje palanku kao `svet između sela i grada` koji nije ni selo ni grad. Duh palanke `ispoveda religiju zatvorenosti` i za njega `nema sveta izvan duha palanke`. Palančane opisuje kao pojedince koji nisu na svom ličnom putu već su čuvari stila palanke. U svetu palanke je važnije držati se ustaljenog običaja nego biti ličnost. Konstantinović smatra da je ova služba stilu, u svojoj osnovi, služba sigurnosti. Palančanin utapanjen u stil palanke ima utisak produženog detinjstva, života pod okriljem porodice, u čemu Konstantinović prepoznaje infantilizam.[4] Život palanke je rutinski život, siguran onom sigurnošću koju nudi rutina. Ovaj kult rutinskog života je neraskidivo povezan sa kultom čistote, koji je doveden do prave manije, i to u svemu, u stvarima materijalnog sveta, ali i u sferi ideala moralnih vrednosti. U svetu palanke je prošlost veoma bitna, jer ona nije puka pre-sadašnjost ili ne-sadašnjost već predviđanje i potvrđivanje sadašnjeg. Opasnost duhu palanke predstavlja veliki “svet” koji množinom mogućnosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu jedno-obraznost.[4] Citati iz knjige Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog.[4] Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva...[4] Palančanin, međutim, verniji je palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenju. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on čuva, kad čuva palanku, to je taj stav i stil.[4] Veliki “svet” je svet koji, množinom mogućnosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznost.[4] U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost.[4] Ova služba stilu je, u svojoj osnovi, služba sigurnosti... On ima utisak produženog detinjstva, ili utisak produženog života pod okriljem porodice. Infantilizam je korelativan palanačkom duhu.[4] Prošlost nije ono što nije sadašnjost, neka pre-sadašnjost, ili neka ne-sadašnjost. Prošlost je u najmanju ruku predviđanje sadašnjeg, ali je mnogo više potvrđivanje njeno.[4] Život je rutinski život, siguran onom sigurnošću koju nudi rutina.[4] Kult čistote je kult rutinskog (i rutinizovanog) života. Između čistote i rutine vlada znak moćne kauzalnosti koja, ponekad, ide do same istovetnosti, tako da bismo o rutini smeli govoriti, pre svega, kao o čistoj rutini a o čistoti kao rutinskoj čistoti. Kult čistote, u ovoj stilskoj svedenosti, doveden je do prave manije, i to u svemu, u stvarima materijalnog sveta, ali i u sferi ideala moralnih vrednosti.[4] Palanka nije u svetu, ona je u duhu, svud moguća...[5] Ocene i kritike: Od svog pojavljivanja, pa sve do danas, knjiga ne prestaje da izaziva polemike i sukobe u srbijanskim akademskim krugovima i šire. Osporavana i hvaljena, uglavnom je tumačena sa aspekta ličnih afiniteta i ideološke pripadnosti. U novije vreme primetan je pokušaj objektivnijeg sagledavanja njenog značaja i uloge u srpskoj i evropskoj kulturi. Hrvatski kritičar Rade Jarak smatra da ono što se događalo u hrvatskoj književnosti i šire u društvu na prelazu milenija je, bar približno, opisano u Srbiji knjigom Filozofija palanke.[2] U Srbiji su takođe prisutna tumačenja prema kojima se tragični događaji 1990-ih objašnjavaju pobedom duha palanke.[1][6] Po rečima Milana Vlajčića, Konstantinovićeva studija je prodorno i ubedljivo analizirala palanku kao duh zatvorenosti, strah od sveta s one strane brda, duh plemenske sabornosti i zazornosti prema svakom razlikovanju. Strah od otvorenosti prema nepoznatom, drugačijem, vodi ka tradicionalizmu u kome se krije spas od opasnosti traganja i dovođenja u pitanje sopstvene egzistencije. Konstantinović najviše načelo palanke vidi u okamenjenoj, nacionalnoj kulturi, sa istorijom i njenim državotvornim mitovima. Filozofija palanke se smatra djelom koje je, `po svojoj duhovnoj i filosofskoj dubini i grandioznosti namjerljivo ne samo u srpskoj kulturi i knjizevnosti XX vijeka, vec sigurno i u okvirima cjelokupne evropske kulture i iskustva novog vremena`.[7] Ova knjiga je nazvana `jednom od najsubverzivnijih knjiga koje su se pojavile na srpskom jeziku`.[1] Filozofija palanke se smatra se `najomraženijom knjigom srpskih desničara.`[8] Takođe se smatra nezaobilaznom literaturom za razumevanje ovdašnjih `ljudi i običaja`.[5] Istorija izdanja: -Beograd, Treći program, br. 2, 1969.(1) -Beograd, Treći program, 1970.(2) -Beograd, Nolit, 1981.(3) -Beograd, Nolit, 1991.(4)

Prvo izdanje ! O ugovoru o prodaji i kupovini, I, II, III, (1920—1921) Živojin Perić (Stubline, 3. januar 1868 — Oberurnen, Švajcarska, 12. septembar 1953)[1] bio je srpski pravnik i političar, dopisni član SANU.[1] Bio je član Napredne stranke.[2] Iz politike se povukao 1919. Biografija Živojin Perić je rođen u vrlo bogatoj zadružnoj porodici u Kneževini Srbiji. Osnovnu školu je započeo u rodnim Stublinama kod Uba, a završio je u Obrenovcu. Započeo je gimnaziju u Valjevu, a završio je u Beogradu. Fakultet pravnih nauka završio je 1891. g. u Parizu.[3] U državnoj službi je bio zaposlen od 13.01.1893. g., prvo u Ministarstvu Finansija, pa u Ministarstvu spoljnjih poslova. Sudsku karijeru započinje u beogradskom prvostepenom Varoškom sudu najpre kao pisar a potom kao sudija. Zajedno sa tadašnjim predsednikom Varoškog suda i prijateljem Vasilijem Simićem doprineo je reformi ove institucije. Sa mesta sekretara u Ministarstvu pravde Kraljevine Srbije biće izabran najpre za vanrednog profesora građanskog sudskog postupka i međunarodnog privatnog prava u Velikoj školi a 01.04.1901. g. za redovnog profesora na istoj katedri. Od 04.03.1905, redovan je profesor građanskog prava na Univerzitetu u Beogradu. Slobodan Jovanović je bio profesor i mentor Periću i za njega je imao mnoge reči hvale. Đorđe Tasić je bio učenik a kasnije i kolega Živojina Perića. Uz Andru Đorđevića, Živojin Perić je bio vodeći i mnogostruk pravni pisac iz oblasti građanskog prava, građanskog sudskog postupka, međunarodnog privatnog prava, javnog prava i konačno filozofije prava. Od 1908. g. do 1919. g. aktivno je učestvovao u političkom životu Kraljevine Srbije. Dela Autor je velikog broja dela iz pravne tematike i to: `Zadružno pravo`, I i II (1920), `O ugovoru o prodaji i kupovini` I, II, III, (1920—1921), `O sukobu zakona u međunarodnom privatnom pravu` (1926), `Granice sudske vlasti` (1899), `O popisu za izvršenje odluka sudskih`, (1902), `O prvenstvenom pravu naplate između države i hipotekarnih poverilaca` (1901), `Jedan pogled na evolucionističku pravnu školu` (1907), `O školama u pravu` (1921), `Privatno pravo` (1912), `Principi stečenih prava` (1920), `Političke studije` (1908), i sa Dragoljubom Aranđelovićem bio je koautor knjige `Građanski sudski postupak` I, (1912), Perić je bio i autor brojnih pravnih rasprava i članaka u brojnim srpskim, jugoslovenskim i inostranim stručnim časopisima.

Izdavač: Beogradski centar za ljudska prava, Beograd Biblioteka Udžbenici, knj. 2 Prevod: Obrad Račić, Vidan Hadži-Vidanović, Marko Milanović Povez: broširan Broj strana: LXXX + 564 Greškom pri štampanju jedna stranica ostala neodštampana, manja fleka na bočnoj strani (slika 2). Uz prethodne napomene knjiga je veoma dobro očuvana. S A D R Ž A J: TABELA SLUČAJEVA SPISAK MEĐUNARODNIH UGOVORA I KONVENCIJA SPISAK NACIONALNIH PROPISA SPISAK MEĐUNARODNIH INSTRUMENATA SPISAK STATUTA MEĐUNARODNIH TRIBUNALA DEO I: UVOD 1. Odgovor međunarodne zajednice na zverstva 2. Osnovi međunarodnog krivičnog prava DEO II: MATERIJALNO KRIVIČNO PRAVO ODELJAK I: MEĐUNARODNI ZLOČINI 3. Ratni zločini 4. Zločini protiv čovečnosti 5. Genocid 6. Ostali međunarodni zločini (agresija, mučenje i terorizam) ODELJAK II: OSNOVI MEĐUNARODNE KRIVIČNE ODGOVORNOSTI 7. Opšta načela 8. Mens Rea 9. Izvršenje i ostali modaliteti kriminalnog ponašanja 10. Krivična odgovornost za propuštanje 11. Sticaj krivičnih dela 12. Okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost: Isključenje protivpravnosti i isključenje krivične odgovornosti 13. Ostali osnovi za isključenje odgovornosti: Naređenje pretpostavljenog, krajnja nužda, prinuda i zabluda 14. Imuniteti DEO III: GONJENJE I KAŽNJAVANJE PRED NACIONALNIM SUDOVIMA 15. Pravni osnovi nadležnosti 16. Uticaj međunarodnog prava na nacionalno zakonodavstvo 17. Pravne smetnje za vršenje nacionalne jurisdikcije DEO IV: GONJENJE I KAŽNJAVANJE PRED MEĐUNARODNIM SUDOVIMA ODELJAK I: OPŠTE 18. Osnivanje međunarodnih krivičnih tribunala 19. Međunarodna nadležnost protiv nacionalne jurisdikcije ODELJAK II: MEĐUNARODNI KRIVIČNI PROCESI 20. Usvajanje osnovnih karakteristika adversarnog - akuzatorskog sistema na međunarodnom nivou 21. Opšta načela koja vladaju u međunarodnim krivičnim postupcima 22. Faze međunarodnih postupaka - prikaz 23. Perspektiva međunarodnog krivičnog pravosuđa (K-149)

Izdavač Filip Višnjić, Beograd 1989; biblioteka Libertas, u dve knjige, mek povez, ukupno oko 900 strana, ponegde malo oštećeni rubovi, generalno dobro očuvane. Predgovor Aljoša Mimica, Veljko Vujačić Monteskje je video u svim pojavama zakone – u prirodi, društvu, u čoveku… pa i bog je podložan zakonima, po njemu. Znači, Monteskje je branio sveopštu zakonitost prirode. Iz ove osnovne teze Monteskje izvlači dva različita zaključka po smislu: prvo, prirodni zakoni (u užem smislu) trajni su i delo su najvišeg razuma; drugo, društveni zakoni su promenljivi, nepotpuni i delo su razuma zakonodavca. Detaljno analizirajući društvene zakone Monteskje dolazi do svog cilja – da objacni duh zakona. Duh zakona je, po njemu, nit koja povezuje sve one elemente vezane za društvo, o kojima zakonodavac nužno mora voditi računa. To su: 1. Klimatski uslovi, u širem smislu priroda; 2. Poreklo, prošlost razvoja naroda od religioznog, kulturnog do političkog; 3. Veličina teritorije; 4.oblici vladavina naroda; 5.karakterne crte naroda razvijene i uslovljene klimatskim uslovima. Ovih nekoliko misli, a naročito i nsistiranje na značaju klime, predstavljaju zametke brojnih poznijih teorija o društvu, državi, o pravu, o narodima itd.

KNJIGE IZ KUCNE BIBLIOTEKE, ODLICNO SACUVANE KNJIGE-KOLEKCIONARSKI PRIMERAK-ST.PERFEKTNO(5+),JOS SU U KARTONSKOJ KUTIJI,KAKO SU KUPLJENE, KAPITALNO DELO KOLINA VILSONA, KNJIGE NISU POMERANE OD 1983.god. MISTERIJE I i II , Kolin Vilson-SADRZAJ PRI DNU-OBAVEZNO CITATI! Edicija `Zenit` velike avanture čoveka Istraživanja i tekstovi iz oblasti okultnog,paranormalnog i natprirodnog. Jugoslavija,Beograd & Prosveta,Beograd 1983.god, Iz sadržaja: Uz lestvice vlastitog JA, Duhovi, Sablasti, Klatna, Džinovi, Veštice, Zmajevi, Bezvremena zona, Iks-moći, Magija, Silazak u nesvesno, Otkrovenja, Drugi svetovi, Moći zla, Evolucija, Druge dimenzije ISBN: Ostalo Povez:2 knjige , tvrdi povez ,zaštitni omot, zlatotisak, PERFEKTNO(5+) očuvane ,ilustrovano,I- 390 + II-377 strana, latinica , Format 16 x 24 cm Oblast: Ezoterija Jezik: Srpski Autor: Strani Izdavač: Jugoslavija, Beograd 1983; biblioteka Zenit SADRŽAJ: TOM I UVOD UZ LESTVICE VLASTITOG JA DEO PRVI 1. Duhovi, sablasti i klatna 2. Džinovi i veštice 3. Staza zmajeva 4. Bezvremena zona DEO DRUGI 1. Zabavna istorija ljudske gluposti 2. Koliko mojih ja postoji? 3. U traganju za `iks moćima` 4. Ponovno otkriće magije 5. Silazak u nesvesno Napomene Spisak ilustracija korišćenih u ovoj knjizi TOM II DEO TREĆI 1. Otkrovenja 2. Oni drugi svetovi 3. Drevni misterije 4. Velika tajna 5. Moći zla? DEO ČETVRTI 1. Evolucija 2. Poruke iz vremena i prostora 3. Mehanizmi prosvećivanja 4. Druge dimenzije Napomene Bibliografija Spisak ilustracija korišćenih u ovoj knjizi

Odlično stanje Kao na slikama Miloš Ćirić (Despotovo, 1931. – Beograd, 1999) bio je srpski likovni umetnik i profesor Univerziteta umetnosti u Beogradu čije su oblasti interesovanja bile slobodna grafika, grafička identifikacija, pismo, oglašavanje, grafika knjige, grafička animacija, prostorna grafika i heraldika.[1] Miloš Ćirić Lični podaci Datum rođenja 1931. Mesto rođenja Despotovo, Srbija, Kraljevina Jugoslavija Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 1999. Mesto smrti Beograd, Srbija, SRJ Savezna Republika Jugoslavija Umetnički rad Polje grafika, tipografija, grafički dizajn, heraldika Najvažnija dela Grafički znak i simbol;Letopis simbola Suprug Ide Ćirić, otac Rastka i Vukana Ćirića.[2] Biografija Uredi Na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu diplomirao je 1954. a magistrirao 1959. kod prof. Mihaila S. Petrova. Bio je član ULUPUDS od 1959, a ULUS od 1962. godine. Autor izuzetno obimnog dela: projektovao je više od 1000 zaštitnih znakova, desetak gradskih grbova, oko 20 bibliofilskih i unikatnih knjiga i isto toliko autorskih projekata pisama, veliki broj plakata i drugih radova iz oblasti grafičkog dizajna. Najvažniji radovi: Izložba „Robija — škola revolucionara“, Beograd — Sremska Mitrovica, 1963: Studija pisma: „Ćirićica“, Beograd, 1970/72; Grafičke komunikacije VMA, Beograd, 1976/77; Povelja posvećena Svetosavskom hramu, 1985. Vrhunac njegovih istraživanja je „Letopis simbola“ 1–5, petotomni hronološki leksikon vizuelnih simbola sa tla Balkana, na 2500 strana i sa više od 10.000 ilustrovanih priloga (2009). Bio je redovni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, odsek Primenjena grafika, atelje Grafički dizajn. Osnivač i profesor predmeta Grafičke komunikacije. Na FPU od 1964. do 1997. Šef Katedre od 1974. do 1975. Godine 1999, na Fakultetu primenjenih umetnosti ustanovljena je nagrada „Fonda Miloš Ćirić“ za najboljeg studenta u oblasti grafičkog dizajna. Od 2004. na FPU se krajem oktobra meseca održava manifestacija „Ćirini Dani“ Milošu Ćiriću u čast. Glavne monografije Uredi Grafička identifikacija 1961–1981, SKZ, Beograd, 1982; Grafičke komunikacije 1954–1984, „Vajat”, Beograd, 1986; Heraldika 1, udžbenik, Univerzitet umetnosti, Beograd, 1983. (drugo izdanje 1988); Grb grada Beograda, „Cicero”, Beograd, 1991; Grafički znak i simbol (posthumno), „Prometej” i FPU, 2001; Letopis simbola 1–5, Univerzitet umetnosti, 2009. Bibilofilske i unikatne knjige Uredi Spomenici, 1961, 10 drvoreza, tiraž 10 Kornjače, 1961, linorezi i ofset otisci, tiraž 10 Imena, 1961, 10 drvoreza i linoreza, tiraž 10 Devet triptihona, 1962, 10 linoreza, tiraž 36 Beli teror, 1963, 9 drvoreza i linoreza, tiraž 10 Žar ptica velegrada, 1965, 8 linoreza, tiraž 20 Rodoslov, 1968, 12 strana, tempera, 20x41 cm Vojnici, 1969, tempera, 6 strana, 29x36 cm Ratnik, 1970, tempera,10 strana Ni crno ni belo ni jeste ni nije, 1971, tuš i tempera Pečati, 1972, 10 linoreza, tiraž 12 Samostalne izložbe Uredi Beograd, 1961, 1965, 1968, 1971, 1982, 1986; Zrenjanin, 1964, 1969; Subotica, 1964; Bol na Braču, 1967; Novi Sad, 1967; Skoplje, 1972; Priboj, 1977; Stolac, 1981. Nagrade i priznanja (izbor) Uredi Zlatno pero Beograda, 1964; Velika plaketa Univerziteta umetnosti u Beogradu, 1983; Velika nagrada Republičke zajednice za kulturu, 1987; Nagrada za životno delo, ULUPUDS, Beograd, 1998. Dizajn logoi logo izrada logoa logotipi logoa

Naš narodni život - Tihomir R. Đorđević, 1 - 4 veoma dobro očuvane NAŠ NARODNI ŽIVOT 1-4 , Tihomir Đorđević , Prosveta Beograd 1984 ,etnologija, srpski narodni običaji , komplet od 4 knjige , tvrd povez, ćirilica, 1500 strana Tihomir Đorđević (Knjaževac, 19. februar 1868 — Beograd, 28. maj 1944) bio je etnolog, folklorista, kulturni istoričar i profesor beogradskog univerziteta. Rođen je u patrijahalnoj porodici. Otac Raja je služio kao sveštenik u Brestovcu i Lužanu kod Aleksinca. O detinjstva se nalazio u neposrednom dodiru sa selom i narodom, što je uticalo da se još od mladosti, pa sve do smrti posveti proučavanju naroda, njegova života i kulture.[2] Završio je istorijski-filološki odsek Velike škole u Beogradu, a zatim je studirao u Beču i Minhenu, gde je doktorirao 1902. godine. Izdavao je Karadžić (časopis).[1] Đorđevićev opus je veliki - broj njegovih radova je oko sedam stotina. Đorđevićeva interesovanja bila su veoma široka i različita i kreću se od detaljnih analiza narodnog života Srba, preko etnografskih istraživanja života drugih naroda u Srbiji (Roma, Vlaha, Cincara, Grka, Čerkeza itd), do folklorističkih i socioloških studija ne samo Srbije, već i Balkana. Prvi je sistematizovao i izvršio opštu klasifikaciju narodnih igara i dao teorijske i istorijske poglede na narodne igre relevantne za vreme u kojem je radio. Postavio je i razradio metodska uputstva za sakupljače i opisivače narodnih igara.[3] Održavajući je stalne veze s kolegama iz inostranstva, bila mu je dostupna najvažnija literatura tadašnjih pregalaca na polju etnologije i folkloristike. Imao je dobar uvid u najnovije naučne pravce, posebno je dobro poznavao tadašnju nemačku etnološku literaturu, u kojoj je narodna igra razmatrana iz više uglova. Zahvaljujući njemu i podršci koju je dobijao od kolega iz inostranstva, krajem 19. veka stvareni su uslovi za sakupljanje narodnih igara u najširem njihovom značenju.[3] Raspravu i klasifikaciju narodnih igara je objavio u knjizi „Srpske narodne igre” (kao devetu knjigu Srpskog etnografskog zbornika 1907. godine). Ona predstavlja nezaobilazno delo u proučavanju narodnih igara u širem smislu reči.[4] Do objavljivanja ovog dela Đoršević nije objavio nijedan članak u izdanjima Srpske kraljevske akademije nauka u Beogradu, i tek nakon njegove objave je uspostavio tešnji kontakt sa akademijom, koju je inače veoma uvažavao.[5]   Iako nije bio antropolog, prvi je naučnik u nas koji je eksplicitno ukazao na značaj paleoantropologije za istoriju i etnologiju. Godine 1908. je kroz rad Neznano groblje u Žagubici, pokazao da su stara groblja, nekropole, izvor primarnih podataka za mnoge nauke.[6] U knjizi Đorđević naglašava da podaci, do kojih se dolazi izučavanjem skeleta i grobnih priloga, praktično predstavljaju jedini izvor elemenata o građi, izgledu i načinu života ljudi u određenom periodu prošlosti. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 19. februara 1921, a za redovnog 16. februara 1937 – pristupnu besedu je pročitao 2. januara 1938.[7] Najvažnija dela: Iz Srbije kneza Miloša, I i II, 1922-1924 Cigani u Srbiji, doktorska disertacija Naš narodni život

Knjiga sadrži 300 gotovih modela obrazaca ugovora koji se koriste u svakodnevnom poslovanju. Zastupljena je kompletna ugovorna praksa iz svih oblasti. II izdanje Izdavač: Intermex, Beograd Priredio: Mladen Kosovac Povez: polutvrd Broj strana: 869 Veoma dobro očuvana. Ovaj Praktikum sadrži zbirku modela ugovora sastavljenih u skladu sa Zakonom o obligacijama i primenjenih u praksi. Modeli ugovora su samo primeri koji su pogodni da se koriste kao osnova za pravljenje konkretnih ugovora, uz neophodnu dodatnu konkretizaciju od strane stručnjaka (pravnika). Drugo, izmenjeno i dopunjeno izdanje ”VELIKOG PRAKTIKUMA” sadrži kao glavni dodatak, zbirku 18 potpuno novih ugovora koji se odnose na neke veoma značajne forme ugovaranja, koje nisu bile dovoljno obradene u prvom izdanju. Tu pre svega mislimo na oblast građevinskih ugovora (nadzidivanje, dogradnja stanova i lokala) i franšizinga (proizvodni i prometni), kao i nove ugovore o kooperaciji, pružanju usluga, konzorcijumu, istraživanju i razvoju i usvajanju novog proizvoda. Posebno ističemo primer ekskluzivnog ugovora o licenci -patentni ugovor, kao i ugovor o doradi - lohn posao. S A D R Ž A J: 1. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI (primeri ponuda za zaključivanje ugovora, odgovori na ponude, preliminarni ugovori i predugovori) 2. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O PROMETU ROBE 3. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O KOMISIONU, O KOMISIONOJ KUPOVINI I PRODAJI ROBE, O KOMISIONOJ PRODAJI VOZILA I O KOMISIONOJ PRODAJI UMETNIČKIH DELA 4. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O KUPOPRODAJI NEPOKRETNOSTI I POKRETNIH STVARI 5. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O GRAĐENJU (IZGRADNJI) PROJEKTOVANJU, IZVOĐENJU RADOVA, MONTAŽI OPREME 6. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O POSLOVNO-TEHNIČKOJ SARADNJI I DUGOROČNOJ PROIZVODNOJ KOOPERACIJI 7. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O ZAJMU, KREDITU I O UDRUŽIVANJU SREDSTAVA RADI ULAGANJA U ZAJEDNIČKO POSLOVANJE 8. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O BANKARSKOM POSLOVANJU 9. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O ULAGANJU SREDSTAVA STRANIH FIRMI U DOMAĆA PREDUZEĆA, O ZAJEDNIČKOM ULAGANJU SREDSTAVA IZMEĐU DOMAĆIH I STRANIH FIRMI, O OSNIVANJU ZAJEDNIČKOG - MEŠOVITOG PREDUZEĆA U INOSTRANSTVU, O OSNIVANJU PREDSTAVNIŠTVA I O OSNIVANJU I POSLOVANJU MEŠOVITE BANKE 10. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O LICENCAMA 11. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O PREVOZU I ŠPEDICIJI 12. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O OSTAVI, USKLADIŠTENJU I KONSIGNACIJI 13. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O ZAKUPU POSLOVNIH PROSTORIJA, STANOVA, MAŠINA, VOZILA, STVARI I ZEMLJIŠTA 14. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O LIZINGU 15. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA O PRIVREDI O TURIZMU I UGOSTITELJSTVU, O KORIŠĆENJU (DAVANJU) KREDITA ZA IZLET U INOSTRANSTVO, O DAVANJU KREDITA ZA KORIŠĆENJE GODIŠNJEG ODMORA, O KORIŠĆENJU UGOSTITELJSKIH USLUGA, O KORIŠĆENJU TURISTIČKIH OBJEKATA (TIME SHARING) 16. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O POSREDOVANJU, ZASTUPANJU I PUNOMOĆJU 17. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O ASIGNACIJI, O CESIJI, O PREUZIMANJU I OPROŠTAJU DUGA 18. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O RADU, O DELU, O ISTRAŽIVAČKO - RAZVOJNOM PROJEKTU, O IZRADI PROTOTIPA ZA OSVAJANJE I RAZVOJ NOVOG PROIZVODA I O REGULISANJU ODNOSA IZMEĐU PREDUZEĆA I RADNIKA POVODOM TEHNIČKOG UPAREĐENJA 19. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O IZDAVANJU I ŠTAMPANJU AUTORSKIH DELA, O ANGAŽOVANJU AUTORA DA SAČINI RUKOPIS ZA IZDAVANJE KNJIGE, O RECENZIJI AUTORSKOG DELA, O PREVODU DELA I O PRODAJI STRUČNE LITERATURE IZDAVAČA 20. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O POSLUZI I USLUZI, O ZAMENI-RAZMENI 21. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O DAVANJU LOVIŠTA NA GAZDOVANJE, O DAVANJU NA PRIVREMENO KORIŠĆENJE SREDSTVA BEZ NAKNADE, O DAVANJU NA KORIŠĆENJE GRAĐEVINSKOG ZEMLJIŠTA ZA IZGRADNJU STAMBENE ZGRADE ILI DRUGOG OBJEKTA, O DAVANJU SREDSTAVA RADI POMAGANJA (SPONZORSTVO) 22. OBRASCI I PRIMERI UGOVORA U PRIVREDI O TRAJNOJ SARADNJI U OBLASTI POLJOPRIVREDE IZMEĐU ZEMLJORADNIČKE ZADRUGE, ILI DRUGIH PROIZVODNIH ORGANIZACIJA, I ZEMLJORADNIKA KAO KOOPERANATA (K-145)

Autor - osoba Popov, Čedomir, 1936-2012 = Popov, Čedomir, 1936-2012 Naslov Građanska Evropa : (1770-1871). Knj. 1, Osnovi evropske istorije XIX veka / Čedomir Popov ; [geografske karte Ljubomir Stanković] Građanska Evropa : (1770-1871). Knj. 2, Politička istorija Evrope / Čedomir Popov ; [geografske karte Ljubomir Stanković] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1989 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 548, [4] str. s tablama fotogr., [1] list s geografskom kartom : geogr. karta ; 25 cm 573 str., [10] str. s tablama, [2] presavijena lista s geogr. kartom : ilustr. ; 25 cm Zbirka Istorija Evrope ISBN 86-363-0094-0 (karton s omotom) Napomene Registri. Predmetne odrednice Evropa -- Istorija -- 1770-1871 Nekontrolisane predmetne odrednice liberalni kapitalizam / buržoaske revolucije / Francuska buržoaska revolucija / Napoleon Bonaparta / revolucija u nauci / naučna revolucija PREDGOVOR Dva toma Građanske Evrope 1770–1871. su deo zamašnog projekta Izdavačke radne organizacije Matice srpske kojim je predviđeno publikovanje više knjiga sintetički obrađene evrop¬ske istorije novog veka. Nakon Uspona Evrope Dragoljuba Živojinovića (1985), evo sada, po kronološkom redu, i Građanske Evrope, čiji bi treći tom, za razdoblje 1871–1914, u dogledno vreme takođe trebalo da ugleda sveta. Kao i moje kolege Dragoljub Živojinović i Andrej Mitrović, koji učestvuju u projektu Istorije Evrope, radu na knjizi Građanska Evropa pristupio sam s dvojakom namerom. Prvo, da, kao univerzitetski nastavnik opšte istorije, pružim našem čitaocu zainteresovanom za prošlost i njena najšira (ne samo nacionalna) istorijska iskustva, jedan relativno celovit i sveobuhvatan sintetički pregled, napisan na osnovu rezultata i metodoloških koncepcija suvremene svetske istoriografije. Drugo, da svojim i drugim jugoslovenskim studentima istorije ponudim jedno pregledno, čitko i činjenicama bogato naučno-popularno štivo, koje može poslužiti i kao priručnik za pripremanje obimnog ispitnog gradiva i za olakšavanje mukotrpnog ovladavanja zanatom istoričara. Time bi se, najzad, zamenili neki već davno, i u metodološkom i faktografskom pogledu, prevaziđeni udžbenici koji se još uvek koriste na našim univerzitetima. Period čije sam se obrade u Matičinoj Istoriji Evrope poduhvatio (1770–1914) podelio sam na dva, po trajanju nejednaka, razdoblja: duže od 1770. do 1871. i kraće od 1871. do 1914. U hronološkom određivanju prvog razdoblja, koje izlažem u ova dva toma, pošao sam, s jedne strane, od preovlađujuće marksističke opšte periodizacije istorije koju kod nas već decenijama zastupaju Branislav Đurđev i Bogo Grafenauer. S druge strane, uvažavam i metodološke postulate onih stvaralaca u savremenoj francuskoj, engleskoj i američkoj istoriografiji koji nisu zatvoreni za uticaje marksističke metodologije. Među njima najbliži su mi pogledi Francuza Žaka Godšoa, Engleza Erika Hobzboma i Amerikanca Roberta Palmera. Sva trojica gledaju na decenije od 70-ih (odnosno 80-ih) godina XVIII do sredine XIX veka, kao na razdoblje (građanskih.) revolucija. Prvi beočug kojim započinje lanac revolucionarnih događaja Godšo i Palmer vide u američkoj revoluciji (borbi američkih kolonija za nezavisnost) 1770–1783, centralni u francuskoj revoluciji 1789–1799, a završni u zbivanjima 1848-49. u Evropi. Pri tom Godšo i Palmer ovaj lanac revolucija nazivaju „atlantskom“ ili „zapadnom revolucijom“, dok ga Hobzbom definiše kao „dvojnu revoluciju“. Hobzbom, naime, izdvojeno prati duboke ekonomsko-socijalne preobražaje izazvane industrijalizacijom Evrope (industrijskom revolucijom) i političko-socijalne i idejne promene koje je dónela francuska revolucija sa svojim širokim i dugotrajnim odjecima i posledicama. Da bi što doslednije sproveo ovu koncepciju i usuglasio tokove „dvojne revolucije“, on njihov početak stavlja na 1780. isključujući time iz „lanca revolucija“ ne samo rat američkih kolonija za nezavisnost, već i sam početak industrijske revolucije u Engleskoj, koji je ipak najpraktičnije staviti na patentiranje i početak upotrebe Vatove parne mašine 1769–1776. Meni je najbliža koncepcija Zaka Godšoa koji razdoblje revolucija stavlja u vremenske okvire 1770–1850, tumačeći ga borbom za destrukciju feudalnih društveno-ekonomskih odnosno apsolutističkih političkih sistema i za izgradnju liberalnih, građanskih društava i država. Za razliku od Palmera, koji „zapadnu revoluciju“, vidi pre svega kao političku borbu za građanske slobode i demokratiju, aposolutizujući tako iskustva i ciljeve američke revolucije, Godšo u prvi plan stavlja antifeudalnu komponentu revolucija. S druge strane, on sve glavne tokove revolucija sagledava u međusobnom jedinstvu i prožimanju ne po- smatrajući ih kao paralelne procese, kako to čini Hobzbom. U ovoj knjizi ja u jednoj stvari bitno odstupam od periodizacije i osnovne koncepcije Žaka Godšoa i druge dvojice pomenutih autora. Kao svojevrsnu istorijsku celinu ja ne uzimam razdoblje 1770–1850, već 1770–1871. To činim stoga da bih jednim pogledom obuhvatio i oko jednog nosećeg istorijskog procesa kao osovine okupio ćelu Evropu, a ne samo ovaj ili onaj njen deo – atlantski, zapadni ili centralni. Ta osovina jeste građanska revolucija sa svim njenim komponentama: ekonomskim, socijalnim, političkim, idejnim i ideološkim. Pri tom mi nije bilo najvažnije da li su se u svakom kraju Evrope odigrale pobedonosne revolucionarne pobune i građanski ratovi, već da li su i u kojoj meri svuda stigle tekovine građanske revolucije, čak ako se svi njeni ciljevi i nisu ostvarili. A meni se čini da se to odigralo upravo do 1870–71, jer je baš u 50-im i 60-im godinama XIX veka došlo do likvidacije feudalizma u Habsburškoj monarhiji i Rusiji, do ubrzane dezagregacije feudalno-apsolutističkog i državnog sistema anahronične Osmanske imperije i do bržeg prodiranja moderne industrije i saobraćajnih sredstava i u centralnu, istočnu i jugoistočnu Evropu. Najzad, u ove dve decenije okončani su i ratovi za ujedinjenje Italije i Nemačke, kao što su se rasplamsali novi oslobodilački i nacionalno-revolucionarni pokreti u srednjoj i jugoistočnoj Evropi, koji takođe predstavljaju sastavne delove buržoaske revolucije. Na taj način periodizacija koju sam sproveo u ovoj knjizi, a do koje sam došao čisto empirijskim postupkom, podudarila se sa važećom marksističkom periodizacijom, koja trajanje epohe liberalnog kapitalizma vodi upravo do 70-ih godina XIX veka. O drugim postupcima i metodološkim shvatanjima koja sam primenio u ovoj knjizi čitalac će se lako obavestiti krećući se kroz njen, nadam se da mogu reći bogat i raznovrstan, sadržaj. On će oceniti i koliko je taj postupak bio uspešan, a njegov rezultat koristan i celishodan. Na kraju, osećam prijatnu dužnost da se zahvalim recenzetnima ove knjige akademiku Radovanu Samardžiću i profesoru dr Mihajlu Vojvodiću za njihove ažurno napisane i podsticajne recenzije. Zahvaljujem se, takođe, lektoru prof. dr Mariji Kleut na njenim preciznim intervencijama, kao i službenicama Vojvođanske akademije nauka i umetnosti Nevenki Nedić i Svetlani Pušković, koje su golemi tekst ove knjige, uz primerno požrtvovanje, prekucavale direktno sa rukopisa. Zahvalan sam i svim urednicima i radnicima IRO Matice srpske koji su se oko knjige trudili. U Novom Sadu, 19. novembra 1988. Autor Čedomir Popov rođen je 15. III 1936. u selu Melenci u učiteljsko-službeničkoj porodici. Osnovnu školu završio u Melencima i Kovačici, a gimnaziju u Zrenjaninu 1954. Kao pripadnik prve generacije studenata prvih novosadskih fakulteta (Filozofskog) studirao na Grupi za istoriju 1954–1958. Diplomirao februara 1959. sa srednjom ocenom 9 (devet). Godinu dana kasnije (1. februara 1960) izabran je za asistenta Filozofskog fakulteta na predmetu Opšta istorija novog veka. Na ovom fakultetu proveo je ceo radni vek prošavši kroz sva nastavnička zvanja, a 1. oktobra 2000. otišao je u penziju. Tokom ovih 40 godina bio je dve godine predsednik Saveta Fakulteta i dve godine njegov dekan (1979–1981). Četiri godine vršio je dužnost direktora Instituta za istoriju Vojvodine (1970–1974). Posle usavršavanja u Strazburu (Francuska) u školskoj 1959/60. godini počeo je intenzivan naučni rad u oblasti istorije međunarodnih odnosa. Doktorirao je juna 1970. sa tezom Stav Francuske prema Srbiji od Frankfurtskog mira 1871. do Berlinskog kongresa 1878. Baveći se kontinuirano naučnoistraživačkim radom, samostalno ili u koautorstvu objavio je 17 knjiga i preko 500 naučnih, stručnih i publicističkih radova. Priredio je osam knjiga izvorne građe. Na osnovu uspeha u naučnom radu, godine 1981. izabran je za dopisnog i 1987. za redovnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, a 1988. za člana SANU van radnog sastava. Godine 1992. postao je redovni član SANU. Predsednik Ogranka SANU u Novom Sadu i član Predsedništva i Izvršnog odbora SANU bio je od 1994. do 2000. Pored nastavničkog i naučnog rada, još od studentskih dana, obavljao je mnogo poslova na stručnom, kulturnom, uređivačkom i društvenom polju. Kao đak i student bavio se pozorišnim amaterizmom, bio je predsednik Akademskog pozorišta i urednik dramskog programa na Tribini mladih u Novom Sadu. Od 1962. do 1965. godine bio je predsednik Saveta za kulturu grada Novog Sada. U Matici srpskoj od 1970. bio je urednik Zbornika za istoriju, od 1981. do 1991. godine je obavljao posao urednika Rukopisnog odeljenja, a od 1991. do 1999. bio je potpredsednik Matice srpske. Član Upravnog odbora ove najstarije kulturne ustanove srpskognaroda bio je neprekidno od 1969. do kraja života. Od 1990. do 2012. bio je glavni urednik kapitalnog desetotomnog Matičinog projekta Srpski biografski rečnik i pod njegovim uredništvom od 2004. do 2011. objavljeno je pet tomova sa blizu 9000 biografija. U junu 2008. izabran je za predsednika Matice srpske i na toj dužnosti ostao je do kraja četvorogodišnjeg mandata. Na 126. redovnoj Skupštini Matice srpske (28. aprila 2012) izabran je za njenog počasnog predsednika. Osim u Matici bio je aktivan i u drugim ustanovama nauke i kulture. Pored ostalog, bio je predsednik Samoupravne zajednice za naučni rad Vojvodine, a od 1985. do 1989. glavni i odgovorni urednik Jugoslovenskog istorijskog časopisa. Rukovodio je mnogim naučnim projektima. Završio je rad na projektu Građanska Evropa I–III. U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti bio je jedan od najagilnijih pokretača Srpske enciklopedije i rukovodilac grupe stručnjaka koja je izradila Azbučnik Srpske enciklopedije. Od 2006. do 2008. bio je prvi predsednik njenog Uređivačkog odbora, i za to vreme je pripreman, a 2010. objavljen prvi tom Srpske enciklopedije. Učestvovao je na većem broju naučnih skupova u zemlji i inostranstvu. Bio je mentor za izradu šest doktorskih disertacija. Pored dužnosti u SANU i Matici srpskoj, bio je na funkcijama u značajnim naučnim formacijama i asocijacijama nauke i kulture: samoupravnim interesnim zajednicama, nacionalnim komitetima za balkanologiju i saradnju sa UNESCO-om i drugim. Decembra 2004. godine, na poziv odbrane, učestvovao je kao ekspert za istoriju na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu. Nosilac je značajnih priznanja kao što su Orden rada sa zlatnim vencem i Savezna nagrada „Veljko Vlahović” za „unapređenje marksističkih misli”. Ova nagrada je neka vrsta satisfakcije za negovanje „otvorene marksističke metodologije” u istoriografiji. Godine 1999. poneo je Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku, a 2008. Nagradu „Vladimir Ćorović” za najbolje istoriografsko delo u toj godini, za knjigu Velika Srbija – stvarnost i mit. Vukovu nagradu za 2010. godinu dobio je za izuzetan doprinos srpskoj kulturi, a Nagradu „Pečat vremena” (2012) za troknjižje Građanska Evropa. Primio je takođe i nekoliko plaketa i zahvalnica od ustanova i institucija sa kojima je sarađivao, kao što su: Univerzitet u Novom Sadu, Muzej Vojvodine, Patriotski savez Srbije, Savez udruženja boraca NOR-a 1941–1945. i nekoliko pohvalnica i zahvalnica studentskih organizacija i udruženja. Sigurno je da su mu sve ove nagrade bile drage, mada su mu, kako je sam rekao, draža od svih priznanja bile pozitivne ocene, sudovi i kritike koje su o njegovim radovima izricali neki od naših najistaknutijih istoričara: Radovan Samardžić, Milorad Ekmečić, Dimitrije Đorđević, Branko Petranović… Supruga mu je bila istoričar dr Jelena Popov (rođ. Šuljmanac) a sin Jovan, književni komparatista i teoretičar, profesor Univerziteta u Beogradu. Preminuo je u Novom Sadu 8. juna 2012. MG147 (N)

Naš narodni život Tihomir R. Đorđević komplet 1-4 ODLICNO OCUVANE Prosveta Beograd 1984 ,etnologija, srpski narodni običaji , komplet od 4 knjige , tvrd povez, ćirilica, 1500 strana Tihomir Đorđević (Knjaževac, 19. februar 1868 — Beograd, 28. maj 1944) bio je etnolog, folklorista, kulturni istoričar i profesor beogradskog univerziteta. Rođen je u patrijahalnoj porodici. Otac Raja je služio kao sveštenik u Brestovcu i Lužanu kod Aleksinca. O detinjstva se nalazio u neposrednom dodiru sa selom i narodom, što je uticalo da se još od mladosti, pa sve do smrti posveti proučavanju naroda, njegova života i kulture.[2] Završio je istorijski-filološki odsek Velike škole u Beogradu, a zatim je studirao u Beču i Minhenu, gde je doktorirao 1902. godine. Izdavao je Karadžić (časopis).[1] Đorđevićev opus je veliki - broj njegovih radova je oko sedam stotina. Đorđevićeva interesovanja bila su veoma široka i različita i kreću se od detaljnih analiza narodnog života Srba, preko etnografskih istraživanja života drugih naroda u Srbiji (Roma, Vlaha, Cincara, Grka, Čerkeza itd), do folklorističkih i socioloških studija ne samo Srbije, već i Balkana. Prvi je sistematizovao i izvršio opštu klasifikaciju narodnih igara i dao teorijske i istorijske poglede na narodne igre relevantne za vreme u kojem je radio. Postavio je i razradio metodska uputstva za sakupljače i opisivače narodnih igara.[3] Održavajući je stalne veze s kolegama iz inostranstva, bila mu je dostupna najvažnija literatura tadašnjih pregalaca na polju etnologije i folkloristike. Imao je dobar uvid u najnovije naučne pravce, posebno je dobro poznavao tadašnju nemačku etnološku literaturu, u kojoj je narodna igra razmatrana iz više uglova. Zahvaljujući njemu i podršci koju je dobijao od kolega iz inostranstva, krajem 19. veka stvareni su uslovi za sakupljanje narodnih igara u najširem njihovom značenju.[3] Raspravu i klasifikaciju narodnih igara je objavio u knjizi „Srpske narodne igre” (kao devetu knjigu Srpskog etnografskog zbornika 1907. godine). Ona predstavlja nezaobilazno delo u proučavanju narodnih igara u širem smislu reči.[4] Do objavljivanja ovog dela Đoršević nije objavio nijedan članak u izdanjima Srpske kraljevske akademije nauka u Beogradu, i tek nakon njegove objave je uspostavio tešnji kontakt sa akademijom, koju je inače veoma uvažavao.[5] Iako nije bio antropolog, prvi je naučnik u nas koji je eksplicitno ukazao na značaj paleoantropologije za istoriju i etnologiju. Godine 1908. je kroz rad Neznano groblje u Žagubici, pokazao da su stara groblja, nekropole, izvor primarnih podataka za mnoge nauke.[6] U knjizi Đorđević naglašava da podaci, do kojih se dolazi izučavanjem skeleta i grobnih priloga, praktično predstavljaju jedini izvor elemenata o građi, izgledu i načinu života ljudi u određenom periodu prošlosti. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 19. februara 1921, a za redovnog 16. februara 1937 – pristupnu besedu je pročitao 2. januara 1938.[7] Najvažnija dela: Iz Srbije kneza Miloša, I i II, 1922-1924 Cigani u Srbiji, doktorska disertacija Naš narodni život

OMOT JE ISCEPAN .NA IVICAMA.OJAČAN SELOTEJPOM .NA RIKNI. UNUTRAŠNJOST U SOLIDNOM.DOBROM STANJU. ISTORIJA UMETNOSTI , H.W. Janson , IP Jugoslavija Beograd 1989 , pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas , tvrd povez, zaštitni omot, format 23 x 29,5 cm , zlatotisak , 611 strana , ilustrovano u boji, latinica, Indeks, Sinoptičke tabele, 970 ilustracija, 88 reprodukcija u boji I deo: Stari svet - II deo: Srednji vek - III deo: Renesansa - IV deo: Moderni svet - Postskriptum: Susret Istoka i Zapada - Indeks - Sinoptičke tabele 970 ilustracija 88 reprodukcija u boji karte grafike skice... H.W. Janson Osmo izdanje! Pun naziv: „Istorija umetnosti: pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas” Autori: H. W. Janson u saradnji sa Dorom Jane Janson Prevod dela: „History of Art” – Horst Waldemar Janson Izdavač: Prosveta (Beograd) Pismo: latinica Broj strana: 570 Povez: tvrd Visina: 30 cm Istorija umetnosti H. V. Jansona je već više od četrdeset godina nezaobilazna knjiga za sve koje interesuje umetnost. Grupa vrhunskih stručnjaka priredila je novo izdanje dopunivši klasično Jansonovo delo koje sada ima više od 1100 strana. Knjiga je podeljena u trideset poglavlja koja hronološki obrađuju umetnost, od preistorijske do moderne. Prva Istorija umetnosti štampana je 1962. godine. Uspostavljajući nov pristup umetnosti Janson je ponudio čitaocima izuzetno sadržajno delo koja opisuje, povezuje i upoređuje istoriju umetnosti, stilove, tehnike i vrhunska dela. Novo izdanje Jansona je prepravljeno i dopunjeno oslanjajući se na tradiciju i tekstove originalnog Jansona. Grupa naučnika, eksperata za različita poglavlja umetnosti nastavila je sa iznošenjem karakteristika umetničkih dela, analizom perioda, pravaca i doprinosa umetnika. Dodata su posebna poglavlja o renesansi u severnoj Evropi i Italiji, baroknoj umetnosti i ključnim aspektima vezanim za moderno doba. U novom izdanju je, između ostalog: - izmenjena organizacija, dela se pominju u kontekstu hronološke rasprave a ne zasebno čemu je pridodato i istraživanje vezano za političke i društvene zloupotrebe umetnika i dela. - izdvojeno poglavlje o načinu na koji istoričari umetnosti donose zaključke o umetničkim delima. - data posebna pažnja ženama kako umetnicama, tako i pokroviteljkama i vernim uživaocima umetničkih dela. - obrađeno nekoliko novih predmeta vezano za predmete, medije i tehnike, uz dopunu novim umetničkim formama poput instalacije i manje istaknutim granama umetnosti ranijih razdoblja kao što su tapiserija, metalni predmeti i porcelan. - stručno su proverene i obnovljene sve reprodukcije i nabavljene su sve slike u boji od najtačnijih i najverodostojnijih izvora a za univerzitete je pripremljena arhiva visokokvalitetnih digitalnih slika. - svako poglavlje je radilo šest stručnjaka i svako je pretrpelo promene – dodat je uvod u umetnost, uporedo su obrađivane kulture na Bilskom istoku, ponovo je uvedena islamska umetnost, proširena je rasprava o manje značajnim umetnostima u ranom razdoblju srednjeg veka, poglavlja o modernoj umetnosti su temeljno rekonstruisana Janosonova istorija umetnosti ostaje i dalje nezaobilazna knjiga za sve koje interesuje umetnost. Horst Valdemar Janson (4. oktobar 1913. - 30. septembar 1982.), koji je objavio HV Janson, bio je nemački američki profesor istorije umetnosti koji je rođen u Rusiji, najpoznatiji po njegovoj Istoriji umetnosti, koji je prvi put objavljen 1962. godine i od tada prodatih više od četiri miliona primeraka na petnaest jezika. Janson je rođen u St. Petersburgu 1913. godine Fridrihu Jansonu (1875-1927) i Helene Porsch (Janson) (1879-1974), luteranskoj porodici baltičke nemačke akcije. [1] [2] Posle Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao gimnaziju Vilhelms (diplomirao 1932). Nakon svog nemačkog Abitur-a, Janson je studirao na Univerzitetu u Minhenu, a potom u istorijskom programu istorije na Univerzitetu u Hamburgu gdje je bio student Ervina Panofskog. 1935. godine, na predlog Panofskog, koji je emigrirao u Sjedinjene Države, Alfred Barr je sponzorisao Jansona kao imigranta i doktorirao na Harvard univerzitetu 1942. godine (njegova disertacija je bila na Michelozzo). Predavao je u Vorčesterovom umjetničkom muzeju (1936-38) i na istoriji umetnosti i umjetnosti Univerziteta u Ajovi (1938-41) dok je studirao. Godine 1941. udala se za Doru Jane Heineberg (1916-2002), studentkinja istorije umetnosti na Radcliffe College-u, a 1943. postaje državljanin. Janson je predavao na Vašingtonskom univerzitetu u St. Louisu od 1941. do 1949. godine, kada se pridružio fakultetu Univerziteta u Njujorku, gdje je razvio odjel za dodiplomske studije i predavao se na diplomskom institutu za likovne umjetnosti. Priznavan je sa počastom diplomom 1981. godine i umro u vozu između Ciriha i Milana 1982. godine u 68. godini života. Pisao je o umetnosti renesansne umetnosti i skulpture devetnaestog veka, a autor je dve nagradne knjige, Apes i Ape Lore u srednjem veku i Renesansa (1952) i Skulptura Donatella (1957). U kasnijim godinama bio je zabrinut za dijalog Istok-Zapad u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson se konsultovao u Time-Life Librari of Art; bio je predsednik Koledž umetničke asocijacije, urednik Art Biltena, i osnivač i predsednik Društva renesanse Amerike. Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neke u saradnji sa svojom suprugom. Janson-ov doprinos disciplini istorije umetnosti, posebno na nastavi istorije umetnosti, je njegov tekst istraživanja pod nazivom `Istorija umetnosti`, koji je prvi put objavljen 1962. godine i od tada postaje standard kojim se mjerimo trenutni udžbenici istorije umetnosti...

DŽON PLAMENAC ČOVEK I DRUŠTVO - kritičko ispitivanje nekih važnih društvenih i političkih teorija od Makijavelija do Marksa Predgovor - Vučina Vasović Prevod - Branimir Gligorić Izdavač - Službeni glasnik, Beograd; CID, Podgorica Godina - 2009 888 strana 24 cm Edicija - Biblioteka Društvena misao. Edicija Načela politike ISBN - 978-86-519-0368-0 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: VUČINA VASOVIĆ - Samosvojna Plamenčeva politička misao 1 Uslovi i faktori oblikovanja Plamenčevog teorijskog lika 1 Predakademski život i obrazovanje 2 Akademska oksfordska karijera 3 Duhovna situacija vremena 4 Lične predispozicije II Suština, smisao i ogledna polja teorijskog rada 1 Usputne ili preliminarne metodološke opservacije i uputi 2 Smisao i polje prostiranja političke teorije A Politička nauka i politička teorija B Kritika argumenata, odnosno predstava da je politička teorija mrtva C Zadaci političke teorije 3 Ključni tematski krugovi i portreti velikih mislilaca 4 Plamenčevo poimanje politike, države i demokratije III Rezultati i dostignuća teorijskog rada Literatura PRVI DEO Uvod I Makijaveli I Uvod II Italija i Firenca u vreme Makijavelija III Makijavelijeva karijera i njegova dela IV Makijavelijeva politička teorija i njegova filosofija života 1 Makijavelijevo shvatanje države 2 Makijavelijeva vera u čovekovu sposobnost da menja svoju okolinu 3 Psihologija vladara i podanika 4 Makijavelijeva zainteresovanost za moral kao društvenu silu 5 Makijavelijev stav prema religiji 6 Makijavelijeva sklonost ka narodnoj ili slobodnoj vladavini 7 Makijavelijeva slava zbog nemoralnosti 8 Makijavelijev veliki propust II Sloboda savesti I Tradicionalne koncepcije i reformacija 1 Srednji vek 2 Luter 3 Kalvin 4 Jezuiti 5 Sekte II Razvoj tolerancije i slobode savesti 1 Argumenti za puku toleranciju 2 Socinijanci i Kastiljone 3 Sloboda savesti i filosofi III Boden I Njegova filosofija uopšte II Njegovi pogledi na toleranciju III Njegova politička teorija 1 Vlast, pravo i suverenost 2 Oblici vladavine 3 Ograničenja vlasti: francuska monarhija IV Hobs I Uvod II Hobsov opis ljudske prirode III Zakoni prirode IV Sklapanje i izvršavanje ugovora V Hobsova koncepcija prirodnog prava i njegovog korišćenja VI Hobsov argument u prilog apsolutnoj vladavini VII Zaključak V Božansko pravo i apsolutna monarhija I Poreklo učenja II Popularnost i važnost učenja III Filmer IV Bosije V Paskal VI Lok I Uvod II Kratak pregled Lokove političke teorije III Lokovo shvatanje društva i pristanka IV Lokovo objašnjenje vlasništva V Zaključak VII Monteskje I Monteskjeovo shvatanje društva II Monteskjeova teorija klime III Monteskjeovo shvatanje zakona IV Monteskjeova klasifikacija oblika vladavine V Izvori političke aktivnosti VI Monteskje o vlasti i slobodi VII Monteskje i Lok o podeli vlasti VIII Hjum I Hjumovo odbacivanje prirodnog zakona i društvenog ugovora II Hjumovo objašnjenje pravde i vernosti kao veštačkih vrlina III Pokornost državi IV Vlasništvo i stranka V Hjumova koncepcija uravnoteženog uređenja VI Hjumov ideal Komonvelta IX Berk I Berk o korišćenju stranaka u slobodnoj državi II Berk o stanju stvari u Americi III Berk o Francuskoj revoluciji IV Razmišljanja o Berku 1 Jake strane Berkovih argumenata 2 Slabe tačke Berkovih argumenata X Ruso I Prirodno stanje i poreklo postojećih država II Prirodna dobrota čoveka 1 Genealogija strasti 2 Šta sačinjava dobrotu dobrih strasti i opakost opakih? 3 Šta Ruso podrazumeva pod savešću? 4 Koji uslovi moraju postojati da bi čovek dostigao dobrotu? 5 Šta se može učiniti da bi se stvorili uslovi povoljni za dobar život? 6 Platon i Ruso III Opšta volja 1 Njegovo prvo načelo 2 Njegovo drugo načelo 3 Njegovo treće načelo 4 Njegovo četvrto načelo IV Kako Ruso shvata jednakost i zašto misli da je ona važna V Neliberalna ljubav prema slobodi DRUGI DEO XI Bentam i njegova škola I Bentamova teorija morala II Vrhovna vlast III Utilitaristički argument u korist demokratije XII Rani socijalisti, francuski i engleski I Njihovi predominantni interesi 1 Njihovo razlikovanje od Rusoa 2 Njihova zainteresovanost za istoriju 3 Njihova odbojnost u odnosu prema državi 4 Njihov „materijalizam“ 5 Njihov feminizam II Sen-Simonovo objašnjenje društvene promene Da li su rani socijalisti bili utopisti? 1 Sen-Simon o toku društvene promene 2 Njihove iluzije 3 Njihova odbojnost prema nasilju III Hodžskin i Tompson kao kritičari klasične ekonomije; Furijeovo idealno društvo 1 Hodžskin i Tompson 2 Furije IV Njihovo mišljenje o religiji, nacionalizmu i ratu 1 Zloupotreba i upotreba religije 2 Bratstvo 3 Odbojnost prema nacionalizmu XIII Hegelova društvena i politička filosofija, I I Hegelovska metafizika A Zagonetke i rešenja I Epistemološke zagonetke II Logičke zagonetke B Zašto su Hegelova rešenja neprihvatljiva I Duh i priroda II Izvođenje kategorija II Napredak duha A Opšti argument Fenomenologije duha Zbivanje duha kao što se otkriva u ličnim stavovima i filosofijama 1 Iskustvo i znanje 2 Potreba za priznanjem 3 Gospodar i rob 4 Stoicizam i skepticizam 5 Nesrećna svest 6 Duh u neposrednosti 7 Zajednica bez duše 8 Svet kulture 9 Oblici individualizma 10 Prosta i plemenita svest 11 Racionalistička filosofija 12 Revolucija 13 Moralna volja 14 Zadovoljeni duh Zbivanje duha kao što se otkriva u religiji 1 Hegelova ideja religije 2 Prirodna religija 3 Estetska religija 4 Otkrivena religija 5 Hegelova religija B Ispitivanje argumenta Fenomenologije Nedostaci argumenta 1 Jedinstven i nužan proces 2 Hegel shvata nedokazano kao dokazano 3 Hegelova irelevantnost 4 Samosvest i protivrečnost 5 Racionalizam i revolucija 6 Gospodar i sluga 7 Ropstvo i progres 8 Neobično objašnjenje revolucije 9 Hegel i Napoleon Dobre strane argumenta 1 Ja i njegova sredina 2 Svet i jezik 3 Priznanje i samouvažavanje 4 Čovek, stvaralac i proizvod društva 5 Uloga nesvesnog 6 Pojam slobode 7 Sloboda i zakon 8 Društvena uloga 9 Pojam ideologije 10 Ideja progresa III Svetska istorija 1 Hegelova evropska predrasuda 2 Svetskoistorijske ličnosti 3 Germanski svet 4 Hegelova protestantska predrasuda 5 Njegova odbojnost prema demokratiji 6 Stagnacija i napredak XIV Hegelova društvena i politička filosofija, II IV Hegelova teorija države A Opšta zapažanja 1 Zašto je čoveku potrebna sloboda 2 Društvo kao nenameravani produkt ljudske delatnosti 3 Moral i sloboda 4 Moralnost i racionalnost 5 Racionalnost i zakon 6 Dužnost pokoravanja B Opšti aspekti i oblici društvenog života 1 Predstavljanje učenja 2 Apstraktno pravo i moral 3 Porodica i građansko društvo 4 Hegelova sofistika i moć zapažanja C Apstraktno pravo, moral i etički život 1 Vlasništvo i ugovor 2 Zločin i kazna 3 Zahtevi savesti D Porodica i građansko društvo 1 Hegelovo shvatanje života u zajednici 2 Porodica 3 Poređenje Bentama i Hegela 4 Građansko društvo je obrazovno 5 Društvene klase 6 Pravosudni sistem 7 Korporacije E Država 1 Šta je država? 2 Tri državne vlasti 3 Predstavničke skupštine 4 Sloboda govora 5 Odnosi između država 6 Rat F Primedbe Hegelovoj teoriji države 1 Lažne optužbe protiv Hegela 2 Njegovi preterani zahtevi prema državi 3 Zašto ne svetska država? 4 Uspeh i opravdanje XV Marksizam, I I Šta je, prema Marksu i Engelsu, osnovna determinanta društvene promene i u kojem smislu je ona osnovna? 1 Baza i nadgradnja 2 Smisao za razlikovanje 3 Odnosi u proizvodnji 4 Osnovno i izvedeno 5 Nauka kao društveni činilac II Šta su Marks i Engels podrazumevali pod klasom, klasnim sukobom i klasnim interesima? A Klase i klasni sukobi I Marksističke klase II Klasna nejednakost III Vrste klasa IV Klasna struktura i način proizvodnje V Klasni sukob i društveni razvitak VI Marksistički model revolucije VII Klasna svest B Klasni interesi, nepomirljivi klasni interesi i ekploatacija I Pomirenje interesa II „Objektivni“ klasni interes III Eksploatacija III Šta su Marks i Engels podrazumevali pod ideologijom? Kako su razumeli njenu funkciju u društvu? 1 Marksističke upotrebe reči „ideologija“ 2 Moral i pravni pojmovi 3 Ideologija kao lažna svest 4 Ideologija i klasni interesi 5 Klasna ideologija i religija 6 Uređena teorija 7 Ideologija kao „odraz“ nečeg drugog XVI Marksizam, II IV Kako su Marks i Engels shvatali funkciju države u društvima podeljenim na klase i šta će, prema njihovom predviđanju, iščeznuti u besklasnom društvu? A Država i društvene klase I Tri gledišta o državi II Država i „nepomirljive“ klase III Instrument ili uslov klasne dominacije? IV Države koje ne kontroliše nijedna klasa B Iščezavanje države I Nikada više organizovana sila II Nikada više otuđenje III Upravljanje i hijerarhija IV Pariska komuna i sovjeti V Sukobi u besklasnom društvu C „Zaostala“ društva i njihovi politički problemi I Dve pretpostavke II Dve vrste „normalne“ evolucije III Uticaj „naprednih“ na „nazadna“ društva IV Škripac u kojem su se našli boljševici D Marksistički ideal XVII Vera u progres I Šta sadrži vera u progres 1 Pre doba nauke 2 U naučnom dobu 3 Rusoovo poricanje II Integralna društvena promena i individua 1 Društvena promena i individualna sloboda 2 Šta predviđa društvena promena? 3 Ishod nauke i istorije III Sreća i širenje znanja 1 Zabluda i porok 2 Znanje, vrlina i sreća 3 Razum i razumevanje 4 Znanje kao sredstvo za sreću 5 Kondorse i dubinska psihologija 6 Upotrebe nauke, prirodne i društvene 7 Znanje i prilika da se ono upotrebi Registar `„Među viđenije teoretičare zapadnoevropskog prostora sredine dvadesetog veka spada, svakako, oksfordski profesor Džon Plamenac. Svojim delom i originalnošću, Plamenac je izborio svoje dostojno mesto i prepoznatljivost u odabranoj porodici političkih mislilaca savremenog doba. Nema posebnih knjiga, doktorskih ili magistarskih disertacija, pa ni zapaženijeg broja enciklopedijskih odrednica koje bi bile posvećene njegovom delu. Ali, čuđenju nema mesta ako se ima u vidu da i dela mnogih drugih umnih filozofa i teoretičara nisu bila dužeg trajanja. U senci mnogih instant proizvođenih kvaziinovatora i pomodaraca stajali su i drugi umni mislioci bez velikog smisla i želje za samoreklamiranjem i pompom. Među te umnije a ćudljivije pisce pripadao je i Džon Plamenac. Moglo bi se reći da je, u poređenju s mnogim od njih, Plamenac malo bolje, ali još uvek ne sasvim dobro, prošao. Njegovo ime se još pominje u manjem broju ozbiljnih rasprava. To, naravno, nije dovoljno s obzirom na njegov teorijski opus i ako se žele sačuvati i razvijati dosadašnja dostignuća i tekovine političke misli. No, verujemo da čudno i ćudljivo rešeto vremena ne priznaje improvizacije, nametanja, preskakanja i zaskakanja. Ono daje šansu razumu i moralu da pokažu svoju moć i delotvornost. Od ljudi, naročito onih koji se bave političkom teorijom i naukom, zavisi hoće li ovu potencijalnu šansu osvestiti i iskoristiti. Čini se da je došlo vreme da se i Plamencu pokloni veća pažnja od one dosadašnje...“ (prof. dr Vučina Vasović)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Adam Toma Akvinski Amerika Apsolutizam Apsolutna Monarhija Aristokratija Aristotel Pjer Bejl Džeremi Bentam Edmund Berk Jeremy Bentham Burke Luj Blan Louis Blanc Žan Boden Jean Bodin Bog Žak Beninj Bosije Jacques Benigne Bossuet Crkva Rene Dekart Descartes Demokratija Duh Zakona Egoizam Fridrih Engels Friedrich Fenomenologija Duha Robert Filmer Šarl Furije Fourier Charles Dejvid Hjum David Hume Tomas Hobs Tohmas Hobbes Hrist Hrišćanstvo Idealizam Jevreji Imanuel Kant Immanuel Kazna Ogist Kont Auguste Comte Liberalizam Džon Lok John Locke Martin Luter Nikolo Makijaveli Niccolo Machiavelli Karl Marks Marx Džon Stjuart Mil John Stuart Mill Šarl Monteskje Mišel De Montenj Michel Montaigne Charles Montesquieu Napoleon Bonaparta Isak Njutn Isaac Newton Robert Oven Owen Papa Blez Paskal Blaise Pascal Platon Pjer Žozef Prudon Pierre Joseph Proudhon Racionalnost Revolucija Rim Žan Žak Ruso Jean Jacques Rousseau Klod Anri Sen Simon Claude Henri Saint Simon Smit Smith Socijalizam Sreća Suverenost Svojina Aleksis De Tokvil Alexis Tocqueville Vilijam Tompson Utilitaristi Utilitarizam Vladalac Zakon

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Prvi deo je o kostima, ligamentima i mišićima, izdat 1978 godine. - Drugi deo je o unutrašnjim organima, srcu i krvnim sudovima, izdat je 1966/67/68 godine. Anatomija (grčki: νατομία anatomija i νατέμνειν seciranje) je grana biologije koja za cilj ima izučavanje strukture i organizaciju živih organizama.[1] Deli se na animalnu anatomiju - zootomija i biljnu anatomiju - fitonomija. Glavne podgrupe anatomije su komparativna anatomija, histologija i humana anatomija. Animalna anatomija podrazumeva proučavanje strukture različitih životinja i tada se naziva komparativna anatomija ili animalna morfologija, i može biti proučavanje jedne životinje, u kom slučaju se naziva specijalna anatomija. Anatomija je stara nauka, čiji počeci su u preistorijskim vremenima.[2] Anatomija je inherentno povezana sa embriologijom, komparativnom anatomijom, evolucionom biologijom, i filogenijom,[3] pošto su to procesi putem kojih je anatomija generisana na neposrednoj (embriologija) i dugoročnoj (evolucija) vremenskoj skali. Ljudska anatomija je jedna od osnovnih esencijalnih nauka medicine.[4] Disciplina anatomije je podeljena na makroskopsku i mikroskopsku anatomiju. Makroskopska anatomija, ili topografska anatomija, je ispitivanje delova tela životinja koristeći nepomognut vid. Topografska anatomija takođe obuhvata granu vizuelne anatomije. Mikroskopska anatomija podrazumeva upotrebu optičkih instrumenata u proučavanju tkiva različitih struktura, što je poznato kao histologija, kao i proučavanje ćelija. Istorija anatomije se odlikuje progresivnim razumevanjem funkcije organa i strukture ljudskog tela. Metodi su isto tako vremenom drastično poboljšani, napredujući od pregleda životinja disekcijom leševa do tehnika 20. veka za medicinsko snimanje uključujući radiografiju, ultrasonografiju, i magnetnu rezonantnu tomografiju. Anatomija i fiziologija, koja studira (respektivno) strukture i funkciju organizama i njihovih delova, sačinjavaju prirodni par srodnih disciplina, i one se često studiraju zajedno. Definicija Poređenje ljudskog i slonovskog kostura. Bendžamin Voterhaus Hokins, 1860 Reč anatomija je izvedena iz grčke reči ἀνατομή anatomē „seciranje” (od grč. ἀνατέμνω anatémnō „preseći, iseći“).[5] Anatomija je naučna disciplina koja izučava strukturu organizama uključujući njihove sisteme, organe i tkiva. Time su obuhvaćeni izgled i pozicija razni delova, materijali od koji su sastavljeni, njihove lokacije i njihov odnos sa drugim delovima. Anatomija se sasvim razlikuje od fiziologije i biohemije, koje se respektivno bave funkcijama tih delova i obuhvaćenim hemijskim procesima. Na primer, anatomičar se bavi oblikom, veličinom, pozicijom, strukturom, snabdevanjem krvi i inervacijom organa kao što je jetra; dok je fiziolog zainteresovan za proizvodnju žuči, ulogu jetre u ishrani i regulaciji telesnih funkcija.[6] Anatomija kao disciplina se može podeliti u brojne grane uključujući makroskopsku i mikroskopsku anatomiju.[3][7] Anatomija se može studirati koristeći invazivne i neinvazivne metode s ciljem dobijanja informacija o strukturi i organizaciji organa i sistema.[3] Korištene metode obuhvataju disekciju, pri kojoj se telo otvara i studiraju se organi, u endoskopiju, u kojoj se video kamerom-opremljeni instrument umeće kroz mali prorez na telesnom zidu i koristi se za istraživanje unutrašnjih organa i drugih struktura. Angiografija koja koristi rendgenske zrake ili magnetna rezonantna angiografija su metodi za vizualizaciju krvnih sudova.[8][9][10][11] Često se podrazumeva da se termin „anatomija“ odnosi na ljudsku anatomiju. Međutim, u suštini iste strukture i tkiva nalaze se u čitavom ostatku životinjskog carstva, i termin takođe uključuje anatomiju drugih životinja. Termin zootomija se takođe ponekad koristi da se specifično naglasi anatomija životinja. Struktura i tkiva biljaka su različite prirode i studiraju se u biljnoj anatomiji.[6] Humana anatomija Nama najvažnija vrsta anatomije je humana anatomija (kako podrazumeva proučavanje jedne vrste znači da je humana anatomija takođe i specijalna anatomija). Humanu anatomiju možemo da posmatramo iz više uglova. Sa medicinskog stanovišta humana anatomija je uopšte poznavanje egzaktne forme, pozicije, oblika, veličine i odnosa različitih struktura ljudskog tela. Ovom terminu je takođe dat naziv i deskriptivna ili topografska humana anatomija.[12] Ljudsko telo je u toj meri kompleksno da samo mali broj profesionalaca, tek nakon godina strpljive studije, mogu da kažu da su poznavaoci ljudskog tela. Međutim svi lekari koji proučavaju ljudsko telo se specijalizuju na određene delove tela i to znanje usavršavaju. Na primer, lekar se fokusira na mozak koji proučava do detalja, dok ima opšte znanje ostatka tela. Topografska anatomija se uči neprekidnim ponavljanjem i seciranjem tela, i detaljnim upoznavanjem. Sa morfološke tačke gledišta, humana anatomija je fascinantna nauka, jer za cilj ima proučavanje uzroke koji su doveli do trenutnog stanja tela. Pri ovom proučavanje neophodne su nauke tipa embriologija, filogenija i histologija. Patološka anatomija (ili morbidna anatomija) je nauka koji proučava obolele organe, dok delovi anatomije koji proučava zdravu anatomiju tela mogu biti medicinska, hirurška i površna anatomija. Komparacijom anatomije različitih rasa ljudskog roda bavi se fizička antropologija, odnosno antropološka anatomija.[13] Svaka anatomska jedinica počinje prvo sa opisom strukture organa ili sistema (kao na primer nervi, nervni sistem, srce, itd.). Za ovim sledi opis razvoja, odnosno embriologija i komparativna anatomija, tj morfologija. Ovakva klasifikacija je od velikog značaja jer prvo daje dovoljno detalja o strukturi organa, i drugo, bilo ko (ne samo profesionalni medicinski radnici) može da ima u uvid u odnos i opis opšteg sistema.

Opis proizvoda IT-5905 je moderan Midi-Toranj sa robusnim i kompaktnim dizajnom. Ume da ubedi zahvaljujući jednostavnom sklapanju prednjih konektora u gornjem delu prednje ploče. Osim dizajna, IT-5905 uvjerava prostorom za do četiri opciona hladnjaka, nekoliko opcija za montažu za 3,5" i 2,5" HDD ́s i prostorom za grafičke kartice dužine 35,5cm. Dva USB 3.0 prednja konektora i depo u poklopcu (za USB-stikove na primjer) upotpunjuju ponudu i čine ovo kućište pravim svestranim. Specifikacije: Form factor • ATX, μATX UGRADNE DIMENZIJE • Visina CPU hladnjaka (maks.) 145mm • Dužina grafičke kartice (maks.) 355mm DRIVE BAYS • 5,25" vanjski 3x • 3,5" vanjski 1x • Unutrašnji 3,5" 3x¹ • Unutrašnji 2,5" 2x¹ • može varirati korištenjem nekoliko opcija za montažu OPCIJA MONTAŽE NA VENTILATOR • Front 1 x 120 mm (opciono) • Pozadi 1 x 80 mm ili 1 x 120 mm (opciono) • Bočni panel 2 x 120 mm (opciono) • Karakteristike • Reset-dugme • Gornji ulaz za višekratnu upotrebu • Prostor za grafičke kartice dužine 35,5 cm • Upravljanje kablovima • Depo u poklopcu (za USB-stikove, na primjer) • USB 3.0 i audio priključak interni kao standardni blok konektori • Lock Loop • HD-Audio • Priključci USB 3.0 2 x • Mikrofon 1 x • Slušalice 1 x Fizičke karakteristike • Dimenzije (v/š/d) 410 x 200 x 415 mm

KOMPLET BIBLIOTEKA - NOVO Politicka i pravna biblioteka Komplet knjiga Knjige su glanc. Izdavac Sluzbeni glasnik Edicija ILECS Naslovi: 1. Norma nomos 2. Suveren i suverenost 3. Odgovornost - individualna i kolektivna 4. Humanitarne vojne intervencije 5. Politicko predstavljanje 6. Svetska vlast 7. Institucije i institucionalizam 8. Ljudska prava 9. Secesija, tranziciona pravda i pomirenje 10. Stvaranje novih drzava * Ova edicija je istovremeno: Pravna enciklopedija Politicka enciklopedija u jednom. Vredno i korisno izdanje. Teme: Uvod u pravo Rimsko pravo Filozofija prava Krivicno pravo Obligaciono pravo Medjunarodno pravo Finansijsko pravo Upravno pravo Diplomatija Itd. Kapitalno delo politicke i pravne nauke! Dzon Stjuart Mil, Lajbnic, Kant, Spinoza, Maks Veber, Kelzen, Nice, Hajdeger, Justinijan, Digesta, Pandekta, Sveto pismo, Talmud, Zan Zak Ruso, Dekart, Paskal, Marks, Sumpeter, Kisindzer, Rokfeler...

U dobrom stanju, ukoričene sveske 6-10 od ukupno 10. SVESKA 6 Teorija kaznenog prava. Deo 2. Sv. 6 / napisao J. Đ. Avakumović Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 1888 Beograd : Srpska-kralјevska državna štamparija, 1888 Fizički opis Str. 821-980 ; 23 cm Predmetne odrednice Kazneno pravo SVESKA 7 Teorija kaznenog prava. Deo 2, sv. 7 / napisao J. [Jovan] Đ. Avakumović Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 1889 Beograd : Štampano u Srpsko-kralјevskoj državnoj štampariji, 1889 Fizički opis Str. 981-1140 ; 23 cm napisao J. [Jovan] Đ. Avakumović. - Beograd : Štampano u Srpsko-kralјevskoj državnoj štampariji, 1888: SVESKA 8 Teorija kaznenog prava. Deo 2, sv. 8 / napisao J. [Jovan] Đ. Avakumović Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 1889 Beograd : Štampano u Srpsko-kralјevskoj državnoj štampariji, 1889 Fizički opis Str. 1141-1300 ; 23 cm Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Krivično pravo SVESKA 9 Teorija kaznenog prava. Deo 3, sv. 9 / napisao J. [Jovan] Đ. Avakumović Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 1891 Beograd : Štampano u Srpsko-kralјevskoj državnoj štampariji, 1891 Fizički opis Str. 1301-1460 ; 23 cm Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Krivično pravo SVESKA 10 Autor - osoba Avakumović, Jovan, 1841-1928 = Avakumović, Jovan, 1841-1928 Naslov Teorija kaznenog prava. Deo 3, sv. 10 / napisao J. [Jovan] Đ. Avakumović Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 1897 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Štampano u Srpsko-kralјevskoj državnoj štampariji, 1897 Fizički opis IV str., str. 1461-1609 ; 23 cm Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Krivično pravo Jovan Đ. Avakumović (Beograd, 1/13. januar 1841 — Rogaška Slatina, 3. avgust 1928) bio je srpski pravnik, političar i akademik. Avakumović je obavlјao funkciju predsednika vlade Srbije. Rođen kao potomak ugledne trgovačke porodice Babadudić. Roditelјi Đorđe Avakumović (ranije Jeremić) i Katarina rođ. Jovanović - kćerka Baba-Dudina, imali su troje dece: Jovana, Anku i Jelenu. Otac Đorđe Avakumović ugledni bakalin, imao je dućan sa carigradskom robom `Kod Košnice`, na uglu ulica Kneza Mihajla i Kralјa Petra. Sin Jovan završio je prava na liceju u Beogradu, a zatim studirao pravne i državne nauke (1862—1868) u Hajdelbergu - Nemačkoj, Parizu - Francuskoj i Švajcarskoj. Bio je član i vođa Liberalne stranke. Godine 1873. imenovan je prvim sekretarom Kasacionog suda, zatim je od 1875) prvo bio upravnik grada Beograda, a potom načelnik policijskog odelјenja Ministarstva unutrašnjih dela u liberalskoj vladi Stevče Mihailovića do 1880. godine. Te godine nakratko postaje ministar pravde u kabinetu Jovana Ristića, ali već oktobra iste godine vlada pada i zamenjuje je naprednjačka pod Milanom Piroćancem. U sledećem periodu (1881—1887. godina) je sudija Kasacionog suda. Nakratko je ministar pravde 1887. godine u koalicionoj liberalsko-radikalskoj vladi, ali ispada iz nje krajem godine kada radikali sami formiraju kabinet. Budući da je neprikosnoveni šef liberala Ristić namesnik u periodu 1889—1892. godine i da je zamrzao status u liberalnoj stranci, to je Avakumović postao operativni šef stranke i predvodnik opozicije. Liberali tada pokušavaju da vladajuće radikale tuku na radikalski način – jakom demagogijom. Kada namesništvo obara radikalsku vladu, Avakumović 9. avgusta 1892. godine postaje predsednik vlade i ministar inostranih dela. U vladi dominira mlađe krilo liberala. Sve akcije vlade usmerene su na parlamentarne izbore zakazane za 25. februar 1893. godine. Posle žestoke borbe, u kojoj je vlada koristila sumnjive metode, rezultat je nerešen, a političku krizu razrešava mladi Aleksandar Obrenović, koji preuzima kralјevske prerogative, otpušta Avakumovićevu vladu i mandat daje radikalima. Bilo je to 1. aprila 1893. godine. Radikalna većina u skupštini je organizovala političko suđenje Avakumoviću i nekim članovima njegove vlade, ali je ih je kralј amnestirao pre presude. Drugi put je Avakumović postao predsednik vlade odmah po ubistvu kralјa Aleksandra Obrenovića i kralјice Drage Mašin 29. maja 1903. godine. Pod ovom vladom je izvršen izbor Petra Karađorđevića za srpskog kralјa i vraćen na snagu ustav iz 1888. godine. Avakumović je bio jedan od najpoznatijih i najbolјih advokata u Beogradu, posebno iz oblasti krivičnog prava. Napisao je veći broj stručnih radova, a njegova najvažnija dela su Teorija kaznenog prava (1887—1891), kao i Nužna odbrana, Važnost krivičnog zakona, Francuska i engleska porota, Promena valute i protivpravni poslovi. Stanovao je u (jednoj od dve tada postojeće kuće) današnjoj Knez Mihajlovoj ulici, između Kalemegdana i hotela `Ruski car`. Ostavio je iza sebe neobjavlјene četvorotomne memoare.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Импресионизам (франц. Impressionnisme), slikarski pokret nastao u Francuskoj 1860-ih sa velikim uticajem na umetnost u narednih pola veka.[2] Kao organizovan pokret, impresionizam je bio sasvim francuski fenomen, ali su njegove ideje i prakse usvojili i neki umetnici u Engleskoj i Nemačkoj, a imao je pristalica u Sjedinjenim Državama i Australiji.[2]. Na početku 20. veka, izvršio je presudan uticaj na umetnost avangarde u Evropi. U suštini, impresionisti su doveli u pitanje autoritet akademskog slikarstva do detalja dovršenih dela velikih razmera, u korist slikarstva kojim je izražen umetnikov neposredan odgovor na prirodu i svet.[1][2] Glavna tema najvećeg dela impresionističkog slikarstva je pejzaž, slikarski žanr koji je u ranijim tradicijama do epohe romantizma imao drugorazrednu ulogu, uglavnom kao pozađe ambicioznih scena mitološkog, hrišćanskog i istorijskog karaktera.[1] Jezgro impresionističke grupe je oformljeno 1860-ih, a ime je „dosetka” jednog kritičara koji je pisao o njihovoj prvoj izložbi održanoj u Parizu 1874. godine.[1][2] Ukupno je održano osam izložbi impresionista, poslednja 1886. godine, ujedno i trenutak kada grupa počinje da gubi koheziju, mada nikada nije ni bila zvaničnog karaktera. Pojavu impresionizma, na određeni način, najavljuju Englezi Džon Konstebl i Vilijam Tarner, iako ih se ne može smatrati neposrednom inspiracijom francuskih impresionista.[1] Francuski slikari Gistav Kurbe, i posebno Ežen Delakroa, glavna inspiracija većini vodećih slikara grupe, su prethodnica za mnoge ideje impresionizma.[1] Među najistaknutije predstavnike, a ujedno i osnivače pokreta, ubrajaju se: Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega i Ogist Renoar.[2] Nemački impresionizam predstavljaju Lovis Korint (Lovis Corinth), Maks Liberman (Max Liebermann), Leser Uri (Lesser Ury) i Maks Zlefogt (Max Slevogt) čiji je spontani pristup svetlu i atmosferi u svom ranom delu nagovestio Adolf fon Mencl.[2] Odlike stila i istorija impresionizma Grupa francuskih umetnika u Parizu je 1874. godine organizovala nezavisnu izložbu slika u galeriji-ateljeu velikog fotografa Nadara, sa očiglednom namerom da se predstavi publici izvan okvira zvaničnog Salona u organizaciji Francuske akademije umetnosti.[1] Klod Mone, jedan od učesnika izložbe, izložio je sliku pod imenom Impresija, rađanje sunca (Muzej Marmotan Mone, Pariz).[1] Izraz „impresionizam” je kovanica Luja Leroja, neblagonaklonog kritičara satiričnog lista Šarivari, koji je posetio izložbu održanu u galeriji velikog fotografa Nadara, i pronašao reč u imenu pomenute slike Kloda Monea, te svoju recenziju naprosto naslovio „Izložba impresionista”.[1][2] Opisujući sliku koja mu je poslužila za naslov njegovog članka, Leroj je napisao: Tapeta u svom začetnom stanju izgleda dovršenije od ovog morskog pejzaža. — Luj Leroj, 1874 Ime impresionizam je brzo široko prihvaćeno među kritikom i publikom, ali ga niko od umetnika na koje se odnosio nije odmah prihvatao, jer je korišćeno za opis vrlo različitih slika i slikovnih pristupa. Međutim, ova takoreći „dosetka kritičara” je postala ime jednog od najznačajnijih pokreta umetnosti s kraja 19. veka. Godinama kasnije Mone je ispričao priču koja stoji iza imenovanja slike i gužve koja je zbog toga nastala: Želeli su da znaju ime slike za katalog; jer nije mogla da prođe kao „Pogled na Havr”. Odgovorio sam: „Koristite impresija.” Neko je iz toga izveo „impresionizam” i tada je počela zabava. — Klod Mone Slika, Impresija, rađanje sunca, predstavlja romantični sklad neba i vode, primer atmosferske rastopljenosti koja karakteriše impresionizam. To je tanka svetloplava koprena kroz koju se probilo ružičasto-bledocrveno sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika kao celina nema ničeg od optičkih svojstava, naučne analize koje će kritičari i istoričari uskoro pripisati tom pokretu. Prve impresioniste su manje zanimale naučne teorije o svetlosti i boji od jednostavnog ali neodoljivog doživljaja prirodnog sveta, viđenog neposredno, u sjaju pune sunčeve svetlosti ili u hladnom i čarobnom tajanstvu zore ili sutona. Tek kasnije će neoimpresioniste — Žorža Seraa, Pola Sinjaka i, neko vreme, Kamija Pisara — opčiniti neka nova otkrića u naučnom percipiranju boje slike. Za Monea je slika Impresija, rađanje sunca, bio pokušaj da se uhvate prolazni vidovi jednog promenljivog trenutka, možda više nego ijedna njegova druga slika do kasnih serija venecijanskih prizora ili Lokvanja. Praktično je nemoguće pronaći jedinstvenu definiciju koja bi obuhvatila čitav spektar slikarskih pristupa koji se obično opisuju kao „impresionizam”.[1] Ipak, klasičan primer jednog impresionističkog pejzaža poseduje određene osobine koje se mogu lako uočiti: relativno je malih razmera; po akademskim standardima nedosledan po pitanju kompozicije; uglavnom je slikan napolju („plen-er”, fr. plein-air, ili „plenerizam” i „slikanje pred motivom” fr. peinture sur le motif) a ne u ateljeu; opšti kolorit slike odlikuju svetli tonovi boje sa komplementarnim kontrastima, a potezi kičicom su slobodni i maštoviti ne sledeći klasične obrasce lokalne boje i tonskog rešavanja oblika.[1] Uzevši u obzir ove činioce i razmotrivši istorijski kontekst i intelektualni i društveni okvir u kom se pokret pojavio, moguće je doći do određene definicije impresionizma i njegovih stvarnih dometa. Među učesnicima prve kolektivne izložbe impresionista, 1874. godine, su bili: Klod Mone, Kamij Pisaro, Pjer Ogist Renoar, Alfred Sisli, Edgar Dega, Pol Sezan i Berta Morizo.[1] Ovih sedam umetnika, zajedno sa Eduardom Maneom – koji nije učestvovao na ovoj, ali ni na jednoj drugoj izložbi grupe – generalno se smatraju vodećim slikarima impresionizma, mada po metodu rada, tehnici i izboru teme svojih slika, Dega i Mane se znatno razlikuju od ostalih. Veza između ovih umetnika se uspostavila u deceniji 1860-ih. Mone, Renoar, Sisli i Frederik Bazij su se upoznali 1862. godine u ateljeu akademskog slikara Šarla Glejra. Mone je upoznao Pisara oko 1860, a Sezan je uspostavio kontakt s grupom oko 1863. godine. Godine 1863. u Salonu odbijenih (Salon des Refusés), pod zvaničnim pokroviteljstvom francuske države, organizovana je izložba umetnika čija su dela odbijena za zvanični Salon iste godine. Tu je bio i Maneov Doručak na travi, posebno bitna slika za impresioniste koja je poslužila kao polazna tačka za ujedinjenje njihovih ciljeva i delovanja.[1] Krajem 1860-ih, Mane i Dega su održavali blizak kontakt sa ostalim impresionistima preko pariske kafane Gerboa, mesta gde su se ovi umetnici sastajali i razmenjivali mišljenja i ideje o svojoj umetnosti. Do 1870. godine svi impresionisti su se redovno prijavljivali na zvanični Salon, ali, nakon određenog početnog uspeha, njihova dela su sistematski odbijana. Jedan projekat Monea i Bazila iz ovog perioda, može se uzeti kao začetak ove izložbe iz 1874. godine. Zbog francusko-pruskog rata 1870. godine, početna grupa impresionista se raspala. Mone i Pisaro su potražili utočište u Londonu, a Bazij je poginuo na frontu. Nakon ukidanja Pariske komune 1871. godine, vratili su se zajedno u Pariz i odlučili da se više ne prijavljuju na izložbe Salona. Jedino je Mane, koji nikada nije ni učestvovao na izložbama impresionista, nastavio da prijavljuje svoja dela za Salon. Izložbe grupe impresionista su pod različitim imenima održane 1874. 1876. i 1877, godišnje između 1879. i 1882, a poslednji put 1886. godine. One su bile središte zajedničkog delovanja grupe, ali su se njihovi umetnički ciljevi i ideje o izlaganju postepeno sve više udaljavali. Na poslednjoj izložbi održanoj 1886. godine, izlagali su samo Dega, Berta Morizo i Pisaro od umetnika koji su činili početni krug, zajedno sa novim mlađim umetnicima, Gogenom, Seraom i Sinjakom. Između 1868. i 1883. godine, članovi grupe su takođe ponekad slikali zajedno, posebno pejzaže u dolini Sene na severozapadu Pariza, neretko i iste motive; Sisli, Renoar i Mane u Aržanteju gde je živeo Mone između 1872. i 1878. godine; Sezan, a kasnije i Gogen u Pontoazu gde je živeo Pisaro između 1872. i 1882. godine. Ovi radni kontakti ujedno sa zajedničkim delovanjem u Parizu, dali su njihovom slikarstvu određeni sklad u stilu i cilju u deceniji 1870-ih. Neki umetnici su ostali bliski zbog ličnog prijateljstva koje su tako razvili, posebno Mone, Renoar i Pisaro, ali je većina posle 1880. godine krenula vlastitim umetničkim putem. Većina manjih pejzaža koje su impresionisti izlagali 1870-ih, izgledaju u potpunosti nastali u prirodi, pred motivom slikanja. Umesto da slikaju u ateljeu, kao svi prethodni pejzažisti koji su tako stvarali velike slike za izlaganje, nastale na osnovu malih skica iz prirode, impresionisti su te svoje, za tadašnji standard „male” pejzaže smatrali gotovim delima za izlaganje, pridajući naročitu važnost spontanom zapisu prirode. Za primer mogu poslužiti određena dela izložena na prvoj izložbi impresionista iz 1874. godine: Impresija, rađanje sunca i Divlji makovi od Monea, Žetva od Renoara i Mraz od Pisara. Međutim, slikanje napolju, u prirodi, nije bila novost sama po sebi. Skiciranje pejzaža uljem u prirodi je bila standardna praksa usavršavanja francuskih pejzažista najmanje od kraja 18. veka, što je očigledno u manjim studijama pejzaža Pjera Anrija Valensijena nastalim u deceniji 1780-ih (Svi primjeri danas u Luvru). Ponekad je Valensijen skicirao isti motiv pod različitim metereološkim uslovima kao što će kasnije činiti Mone. Na početku 19. veka u Engleskoj je postojala slična tradicija skiciranja u prirodi u slikarstvu Džona Konstabla (Primeri u Muzeju Viktorija i Albert u Londonu). Međutim, ove male studije nisu bile predviđene za izlaganje, već se radilo o spontanom zapisu svetlosti i motiva koji bi umetnik kasnije koristio za ambicioznije kompozicije nastale u ateljeu i koje je na kraju izlagao publici. Ipak, postepeno su umetnici sve više cenili ove spontane skice i studije nastale u prirodi i na čistom vazduhu (plen-er). Nekoliko puta je Kamij Koro u Salonu izlagao skice i studije nastale neposredno pred motivom, umesto uobičajenih kompozicija koje je stvarao u ateljeu, a Dobinji je u decenijama 1850-ih i 1860-ih izlagao velike pejzaže koji su najvećim delom slikani u prirodi. Ova francuska tradicija predstavlja ishodište za kasnija dela impresionista. Vrlo malo je verovatno da su francuski impresionisti imali znanja o sličnim pokušajima engleskih prerafaelita između 1848. i 1856. godine. U svojim prvim studijama u prirodi, Pisaro i Berta Morizo su uzor našli u delu Kamija Koroa, a Moneovi neposredni mentori su bili slikari Ežen Boden i Johan Bartold Jongkind, koji su ga savetovali dok je slikao na obali blizu luke Avra. Ni jedan ni drugi nisu isključivo slikali u prirodi, ali se Boden zalagao da se slika na osnovu života i prirode kad god je to moguće, ili barem, po njegovim rečima, „dok je utisak (iz prirode) još uvek svež”. Jongkind je rutinski slikao akvarele, a povremeno 1860-ih, i uljane skice istih motiva. Mone je 1864. godine ponosno govorio da je naslikao sliku „u potpunosti pred motivom” (sur le motif), ali dela koja je prijavljivao za izložbe Salona u deceniji 1860-ih, sa možda jednim izuzetkom, slikao u ateljeu. Njegov jedini pokušaj slike većeg formata neposredno pred motivom, Žene u vrtu (1866), nije se više ponovio, a kada se 1870. godine poslednji put prijavio za Salon, poslao je dela nastala u ateljeu i uveličana na tradicionalni način, na osnovu skica iz prirode. U deceniji 1860-ih i drugi mladi impresionisti za Salon prijavljuju dela većih dimenzija slikana u ateljeu, takođe uveličane verzije studija „pred motivom”. Vremenom je impresioniste sve više opsedala ideja slikanja u prirodi. Naizgled je Sisli izložio dve takve slike u Salonu 1870. godine (jedna je bila Kanal Sen Marten, Muzej teniskog terena u Parizu), a grupne izložbe iz perioda 1870-ih su dala očekivani izlaz tim delima. U isto vreme Mane, pod uticajem Monea i drugih slikara grupe, slika manja uljana platna u prirodi, na primer Klod Mone u svom čamcu-ateljeu (1874; Nova pinakoteka u Minhenu), ali je ambicioznija dela predviđena za Salon i dalje slikao u ateljeu (na primer, U zimskom vrtu, 1878–9; Nacionalna galerija u Berlinu). Dega je oduvek slikao u ateljeu. Niko od impresionista, sa izuzetkom Sislija, nije se isključivo ograničio na manja dela nastala neposredno pred motivom. Na izložbama grupe, Mone je izlagao i donekle dekorativna platna, kao na primer Japanka, 1876; Muzej lepih umetnosti u Bostonu), a Renoar iz današnje perspektive bitnu sliku impresionizma kao Bal u mlinu Galet (1876; Muzej teniskog terena u Parizu). Moguće je da i Pisaro koristio atelje tokom cele decenije 1870-ih za svoja ambicioznija dela (na primer, Obala Bu u Ermitazu, Pontoaz, 1877; Nacionalna galerija u Londonu). Posle 1880, većina impresionista je sve više uviđala nedostatke slikanja u prirodi neposredno pred motivom, posebno zbog činjenice da će se slike kasnije izlagati i posmatrati u enterijeru pod drugačijim svetlom, ali i zbog iskustava u vezi promenljivih čudi prirode i očigledne nemogućnosti da se načini neposredan zapis fenomena onako kako je to slikar na početku zamišljao. Renoar se žalio na neprestane smene sunca i oblaka, a Mone pored teškoće da se ponovo sretne sa istom kombinacijom klimatskih uslova, na nepredvidivu plimu dok je slikao na morskoj obali. Renoar je kasnije pričao kako su ga u deceniji 1880-ih frustracije slikanja u prirodi naterale da se vrati metodu Koroa, rada u ateljeu na osnovu manjih skica iz prirode (na primer kod slike Žena uređuje kosu; Sterling i Frensin Klark umetnički institut u Vilijamstaunu). Pisaro se praktično nije vratio slikanju u prirodi nakon 1880-ih, delom zbog problema s vidom, ali ponajviše zato što je, kako je kazao 1892. godine, jedino u ateljeu bio u stanju da svojim slikama pruži „intelektualno jedinstvo” kom je težio. Mone je i dalje održavao imidž slikara koji slika u prirodi, i svima koji su ga u ovom periodu intervjuisali je zaista tako i izgledalo, ali njegova pisma pokazuju da je sve učestalije koristio atelje za njihovo dovršavanje. Godine 1886. je izjavio da poslednje slike na kojima je radio, trebaju dorade u miru i tišini ateljea, a od 1890-ih većinu slika je opsežno dorađivao u ateljeu. Delom sputan sve učestalijom nemogućnošću da uhvati trenutke prirode, od naročitog značaja za njegovo slikarstvo, Mone je isto kao i Pisaro, krenuo da istražuje jednu novu vrstu jedinstva u svojim kompozicijama, trajnije i „ozbiljnije kvalitete” od onih koje je dobijao slikanjem napolju neposredno pred motivom. Ni pre ni kasnije od impresionista, nije se pojavio neki umetnički pokret koji bi tako visoko cenio slikanje pred motivom u prirodi, ali, paradoksalno, upravo je takvo iskustvo ono što je većini impresionista pokazalo da istinsko slikarstvo postavlja zahteve na koje se nije moglo sasvim uspešno odgovoriti spontanim skicama prolazne prirode. Pokret nastaje šezdesetih godina XIX veka, kada je Eduard Mane izložio dva remek-dela: „Doručak na travi“ (1863) u Salonu odbijenih i „Olimpiju`“ (1865) u zvaničnom Salonu. Obe slike su izazvale oštru reakciju građanskog ukusa koji se temeljio na delima velikih akademičara kakvi su bili Kabanel i Delaroš. Međutim, pored revoltiranog građanstva, oko Manea se okupila grupa mladih slikara, koja je u to vreme učila na Akademiji Suis i Ateljeu Gler. U tom krugu, koji se od 1866. okupljao u kafani Gerbua, nalazili su se gotovo svi budući impresionisti: Klod Mone, Kamij Pisaro, F. Bazil, Ogist Renoar, Edgar Dega, Pol Sezan. Pored njih, i književnici Emil Zola i Astrik, kao i kritičari Duranti i Dire. Počela je da se oblikuje ideja o novom pravcu. Grupa je sebe nazvala „Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera’’. Posle francusko-pruskog rata mladi su se odvojili od Manea, i prvi put kao grupa izložili 1874. u ateljeu fotografa Feliksa Nadara, na Kapucinskom bulevaru. Tada je Mone prikazao svoju sliku „Impresija, rađanje sunca“. Kritika je i ovaj put bila oštra. Naziv „impresionizam“ upotrebio je Luj Leroj, kada je za list „Šarivari’’ napisao članak o izložbi. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali se kasnije odomaćio i kod samih slikara. 1877. udruženje izlaže pod novim imenom. Impresionizam je bio izazvan nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono što je mogla dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti. Drugi je elemenat pojava fotografije 1839. Luj Dager je primenjivao svoju dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se prati kroz kasnije „izme“. I najzad činjenica je da je u optici definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta - svetlost različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću boje nego pomoću neboja, bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu komplementarnosti boja, sve od pojave slikara koji su to činili pomoću susedstva boja. Princip komplementarnih boja koristili su ne samo impresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima (rani Mane, Mone). No, posle se impresionisti služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta, te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim, kod impresionista se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija. Impresionizam je rastočio crtež - crtež je nestao i impresionizam, tražeći senzaciju za oči, je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu impresionizma. Slikar Žorž Sera je pokušao da slici vrati volumen usvojivši tehniku impresionizma. To je postizao primenjujući nisko svetlo i dugačke senke. Njegovo stvaranje nazivamo neoimpresionizam ili postimpresionizam, a on ga je nazivao divizionizam. Edgar Dega prati pastelnim bojama krede ritmičke pokrete igračica i svoju je pažnju vezao za zatvoreni prostor, pa se samim tim razlikuje od impresionista tipa Kloda Monea. Kod njega svetlo definiše oblik. Impresionisti su ostavili da se oblici stope. S jedne strane, u jazu između impresionista i akademista, primećuje se postepeno nijansa kompromisa - akademisti otvaraju svoje palete primenjujući određenu luminoznost u koloritu, a metode impresionizma koje dovode do dislokacije čvrste forme i čistih optičkih eksperimenata nadoknađuju tehnički postupci gradnje slike pomoću bezbrojnih sitnih čestica primarnih boja i vraćaju slici volumen kao kod Seraa. Dega uzdiže tlo i na taj način skraćuje dubinu scene - podižući liniju horizonta. On preseca sliku po vertikali. Pod uticajem Manea bio je Anri de Tuluz-Lotrek, koji čistu boju polaže relativno kratkim potezima četke. Svoju pažnju usmerava u zatvorenom prostoru. Lotrek je bio pasionirani crtač sa snagom da u trenutku zabeleži i uhvati oblik, on ne konturira samo forme, on površinu oživljava grafičkim elementima. Volumen je kod njega manje izražen. On ritmizira boje. Išao je protiv klasične kompozicije slike, tako da on seče sliku na mestima koje mi ne očekujemo. Idući za tim da izrazi istinu, dao je slikarstvu drugi karakter. “Starao sam se da izrazim istinito, ne i glavno”. Svoju ličnost identifikuje sa svetlom. Išao je i za izvesnom deformacijom oblika da bi dao sliku svoga doživljaja. Bio je najveći majstor plakata i smatra se ocem plakata. Pol Sezan usvojio je paletu impresionista, ali je težio da slici vrati čvrstu strukturu i oblik - arhitekturu. Kratke poteze usmerava ka određenim pravcima da bi dobio na čvrstini slike i površine. Za proporciju se mnogo ne interesuje i često izvlači figure kao i El Greko. Kod njega uticaj dubine nije iluzionistički. Suprotno analitičko-optičkoj metodi impresionista, on teži za sintezom oblika i dolazi do saznanja da “je sve u prirodi oblikovano prema geometrijskim oblicima kugle, kupe i valjka. Iz ove njegove teze počinje kubizam. Iz rane faza impresionista, pored Eduarda Manea i Kloda Monea, može se pomenuti i Ogist Renoar koji slika ženske aktove i dečje glave i spada u onaj krug slikara u koji je rado priman a Cezan iako osetljiv, a po prirodi povučen, odvajao se od ostalih impresionista. Grupi koja se bavila problemom sinteze možemo priključiti i Pola Gogena i Vinsenta van Goga. Van Gog je prošao kroz nekoliko faza, najranija jeste holandska faza - prva faza kada je pokušavao kao misionar. Došavši u Pariz počinje njegov preobražaj. Iako je celog života zadržao čiste boje - boje impresionističke, on je postepeno napustio elemente impresionizma. Zadržao je kratke poteze u sistemu krivih linija i kompoziciju u sistemu komplementarnih boja. “Želeo sam da crvenim i zelenim bojama da izrazim ljudska stradanja i ljudske strasti”. Crtež je izrazit. Kod njega gore vatrometi grozničavo rasplamsalih boja. Gogen se inspiriše vitražima. Priklonio se velikim bojenim površinama i suprotstavljao ih rastočenoj impresionističkoj slici. U želji za što neposrednijim doživljavanjem prirode ide na arhipelag Tihog okeana. Dok je Van Gog anticipirao pojavu ekspresionizma, Pol Gogen je nagoveštavao pojavu fovizma. Impresionisti napuštaju atelje da bi slikali pod „vedrim nebom“. Obala reke Sene i Kanala, zajedno sa šumom Fontenblo (Barbizon), bili su glavni motivi tog novog slikarstva koje je predstavljalo prirodu preko subjektivne impresije. 1839. Ežen Ševrel je napisao knjigu „O zakonu simultanog kontrasta boje“, koju su impresionisti sa oduševljenjem čitali. Njegova istraživanja su pokazala da se svetlost sastoji od osnovnih boja: crvene, žute i plave, i od njihovih komplementara: narandžaste, ljubičaste i zelene. Zbog toga su senke slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti. Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa istim motivom slikanih u različitim fazama dana: „Ruanska katedrala“, „Lokvanji“, „Plastovi“, „Stanica Sen Lazar“. Tehniku impresionista nagovestio je još Žan-Batist-Simeon Šarden u XVIII veku, stavljajući poteze različitih tonova iste boje, ili komplementarnih, jedne kraj drugih, tako da se ton „meša“ u samom oku posmatrača. Tim divizionističkim tretmanom dobijali su iluziju treperenja svetlosti, svetlucanja vode, odsjaj. Kako bi fiksirali kratkotrajne prizore u prirodi bila im je potrebna brza tehnika, slična skiciranju. Potez postaje kratak, zapetast, brz, sličan elaboraciji kod Velaskeza, El Greka, Halsa, Goje, Fragonara. Priliv „šinoazerija“, pre svega japanskih estampi na svili i hartiji, promenio je odnos prema kompoziciji koja postaje neusiljena, poput isečka iz života. Pored svetlosti, impresionisti su istraživali i pokret, posebno Renoar i Dega. Dijapazon motiva se proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke, scene iz kafea, pozorišta. Dega se od ostalih impresionista razlikovao po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu svetlosti. Polazeći od takvog tretmana boje, koji se iz početka nije dogmatski primenjivao, neoimpresionisti, čiji su glavni predstavnici Žorž Sera i Pol Sinjak, krenuli su putem naučne analize boje, da bi došli do tehnike poentilizma (ili divizionizma). Kao reakcija na impresionizam (koji je došao do faze kada je počeo da rastapa unutrašnju strukturu slike), javljaju se promene u delima Pola Sezana, [Vinsenta van Goga i Pola Gogena, budućih postimpresionista i preteča moderne. Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti, može biti predstavljeno. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog pravca....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! NAŠ NARODNI ŽIVOT 1-4 , Tihomir Đorđević , Prosveta Beograd 1984 ,etnologija, srpski narodni običaji , komplet od 4 knjige , tvrd povez, ćirilica, 1500 strana Tihomir Đorđević (Knjaževac, 19. februar 1868 — Beograd, 28. maj 1944) bio je etnolog, folklorista, kulturni istoričar i profesor beogradskog univerziteta. Rođen je u patrijahalnoj porodici. Otac Raja je služio kao sveštenik u Brestovcu i Lužanu kod Aleksinca. O detinjstva se nalazio u neposrednom dodiru sa selom i narodom, što je uticalo da se još od mladosti, pa sve do smrti posveti proučavanju naroda, njegova života i kulture.[2] Završio je istorijski-filološki odsek Velike škole u Beogradu, a zatim je studirao u Beču i Minhenu, gde je doktorirao 1902. godine. Izdavao je Karadžić (časopis).[1] Đorđevićev opus je veliki - broj njegovih radova je oko sedam stotina. Đorđevićeva interesovanja bila su veoma široka i različita i kreću se od detaljnih analiza narodnog života Srba, preko etnografskih istraživanja života drugih naroda u Srbiji (Roma, Vlaha, Cincara, Grka, Čerkeza itd), do folklorističkih i socioloških studija ne samo Srbije, već i Balkana. Prvi je sistematizovao i izvršio opštu klasifikaciju narodnih igara i dao teorijske i istorijske poglede na narodne igre relevantne za vreme u kojem je radio. Postavio je i razradio metodska uputstva za sakupljače i opisivače narodnih igara.[3] Održavajući je stalne veze s kolegama iz inostranstva, bila mu je dostupna najvažnija literatura tadašnjih pregalaca na polju etnologije i folkloristike. Imao je dobar uvid u najnovije naučne pravce, posebno je dobro poznavao tadašnju nemačku etnološku literaturu, u kojoj je narodna igra razmatrana iz više uglova. Zahvaljujući njemu i podršci koju je dobijao od kolega iz inostranstva, krajem 19. veka stvareni su uslovi za sakupljanje narodnih igara u najširem njihovom značenju.[3] Raspravu i klasifikaciju narodnih igara je objavio u knjizi „Srpske narodne igre” (kao devetu knjigu Srpskog etnografskog zbornika 1907. godine). Ona predstavlja nezaobilazno delo u proučavanju narodnih igara u širem smislu reči.[4] Do objavljivanja ovog dela Đoršević nije objavio nijedan članak u izdanjima Srpske kraljevske akademije nauka u Beogradu, i tek nakon njegove objave je uspostavio tešnji kontakt sa akademijom, koju je inače veoma uvažavao.[5] Iako nije bio antropolog, prvi je naučnik u nas koji je eksplicitno ukazao na značaj paleoantropologije za istoriju i etnologiju. Godine 1908. je kroz rad Neznano groblje u Žagubici, pokazao da su stara groblja, nekropole, izvor primarnih podataka za mnoge nauke.[6] U knjizi Đorđević naglašava da podaci, do kojih se dolazi izučavanjem skeleta i grobnih priloga, praktično predstavljaju jedini izvor elemenata o građi, izgledu i načinu života ljudi u određenom periodu prošlosti. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 19. februara 1921, a za redovnog 16. februara 1937 – pristupnu besedu je pročitao 2. januara 1938.[7] Najvažnija dela: Iz Srbije kneza Miloša, I i II, 1922-1924 Cigani u Srbiji, doktorska disertacija Naš narodni život

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! S A D R Ž A J: PITANJA METODA - Šumanović - slikar „napretka“ i „povratka“ PERIODIZACIJA - Hronologija i tipologija 1896-1914: VINKOVCI, ŠID, ZEMUN - Počeci (Sezan, Van Gog) 1914-1918: ZAGREB - Umetnička škola 1918-1920: ZAGREB (samostalni rad) - Između starog i novog - proljetni salon, početak „sintetičkog“ „konstruktivnog“ slikarstva 1920-1921: PARIZ (prvi boravak) - „Estetika suviše stvarnog“, postkubizam, konstruktivni ekspresionizam, neoklasicizam (početak „povratka“) 1921-1925: ZAGREB (drugi boravak) - Samostalna izložba (1921) neoklasicizam - Pusen, Engr, povratak povratku, umetnost umetnosti 1926-1927: PARIZ (drugi boravak) - Ekspresionizam boje i gesta, kolorizam - povratak neposrednoj osećajnosti 1928-1930: PARIZ (treći boravak) - Poetski realizam, povratak realnom 1930-1942: ŠID, BEOGRAD, ŠID - Povratak prirodi i „stvarima samim“, „kako znam i umem stil“ ZAKLJUČAK - Od stvarnosti slike do slike stvarnosti ŠUMANOVIĆEVI TEKSTOVI REPRODUKCIJE DOKUMENTACIJA - Biografija, samostalne izložbe, grupne izložbe, bibliografija, monografske studije, literatura o umetniku Sava Šumanović (Vinkovci, 22. januar 1896 — Hrvatska Mitrovica, 30. avgust 1942) bio je srpski slikar. Smatra se jednim od najznačajnijih slikara srpske umetnosti dvadesetoga veka.[1][2] Njegov opus obuhvata 800 slika i 400 crteža i skica. Uvršten je u 100 najznamenitijih Srba. Savu Šumanovića su 30. avgusta 1942. godine ubile ustaše. Najpre je odveden u zatvor u Hrvatskoj Mitrovici (današnja Sremska Mitrovica) gde je mučen i dva dana kasnije streljan zajedno s ostalim zarobljenicima.[3] Biografija U Vinkovcima mu je otac radio kao šumarski inženjer, od oca Milutina (1862—1937) i majke Perside (1875—1968), rođene Tubić.[4][5] Kada je imao četiri godine porodica se preselila u Šid. Gimnaziju pohađa u Zemunu, gde počinje da pohađa časove slikanja kod učitelja Isidora Janga, koji ga upoznaje sa slikarstvom Sezana i van Goga.[6] Kasnije će se usprotiviti očevoj želji da postane advokat i 1914. u Zagrebu upisati Višu školu za umjetnost i obrt.[6] U tom periodu družio se sa Milanom Štajnerom i Antunom Brankom Šimićem.[6] Ovu školu završava sa najboljim ocenama 1918. Tada počinje da javno izlaže svoja dela. U svojim ranim delima, Sava insistira na atmosferi i spretno koristi bojene senke i tanke slojeve boje. Pored slikarstva, bavi se ilustracijom, grafikom i scenografijom. Slikarstvo Save Šumanovića u ovom periodu pokazuje uticaje secesije i simbolizma. Jeseni 1920. Sava je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu.[7] Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog pravca analitičkog kubizma. U Parizu se družio sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maks Žakobom i drugim umetnicima. Uticaji kubizma su vidljivi u ovoj ali i u kasnijim fazama slikarevog rada. Može se opravdano reći da je ovaj slikarski jezik Sava Šumanović doneo u Srbiju i da njegova dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva. Narednih godina živi i slika u Zagrebu. Javnost i kritika ne prihvataju njegova dela, pa se iz protesta potpisuje francuskom transkripcijom na slikama. Godine 1924. piše studije „Slikar o slikarstvu“ i „Zašto volim Pusenovo slikarstvo“, dela koja su polazište za razumevanje njegove estetike. Ponovo boravi u Parizu 1925, gde prihvata uticaje Matisovog slikarstva. Spomen kuća Save Šumanovića u Šidu. Godine 1927. Sava Šumanović je naslikao „Doručak na travi“ koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije je za 7 dana i noći intenzivnog rada naslikao sliku „Pijana lađa“ koju je izložio na salonu nezavisnih. Inspiracija za sliku je bila istoimena pesma Artura Remboa koja je do njega došla preko Rastka Petrovića koji mu ju je recitovao. Druga inspiracija je bila slika Teodor Žerikoa „Splav Meduza“. Kritičari su ovo delo dočekali sa podeljenim kritikama, a Sava je iscrpljen radom teško podneo one negativne. Vraća se u Šid 1928, umoran od teških uslova života, rada i loših kritika. U Šidu slika sremske pejzaže. Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su veoma pozitivno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz. Tu nastaju značajne slike: „Luksemburški park“, „Crveni ćilim“, „Most na Seni“. Ova dela karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Šumanovićeva dela iz poznijeg perioda se odlikuju svetlim bojama, i lirskom atmosferom. Svoj stil, koji sam naziva kako znam i umem, prilagođava motivu. Bista Šumanovića u dvorištu Galerije u Šidu Po povratku u Šid, 1930, slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radi na ciklusu velikih platana „Šiđanke“, a kasnije na ciklusu „Beračice“, posvećenom berbi grožđa. Na izložbi u Beogradu septembra 1939. izložio je 401 platno.[8][9] Za vreme Drugog svetskog rata Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske i ćirilica je zabranjeno pismo, pa se Sava iz protesta ne potpisuje već samo označava godinu nastanka slike. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine[10], Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Hrvatsku Mitrovicu (ovaj naziv Sremska Mitrovica je nosila za vreme postojanja NDH). Svi oni su posle mučenja streljani, verovatno 30. avgusta[10], posle čega su sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. Njemu u čast ustanovljena je slikarska nagrada Sava Šumanović. Povodom 125 godina od rođenja objavljena je 2021. poštanska marka u Srbiji posvećena Savi Šumanoviću.[11] O Šumanovićevom životu snimljen je 2023. godine snimljen art-dokumentarni film „Svetlost i senke”. Film je osvojio osam nagrada, uključujući nekoliko nagrada za kratki dokumentarni film u Aziji.[12] Sačuvano je više njegovih pisama upućenih Rastku Petroviću.

Uspon i pad Treceg Reicha William L.Shirer Knjige su ocuvane, minimalna iskrzanja na zastitnom omotu.komplet se sastoji od 4 knjige ali nedostaje knjiga br.1 tako da prodajem 3 knjige zajedno za navedenu cenu.svaka knjiga je zasebna celina. 1. NEDOSTAJE U KOMPLETU. 2. Put u rat, 485 strana 3. Prve pobjede i prekretnica, 462 strane 4. Početak kraja, pad Trećeg rajha, 318 strana Širerovo delo i dalje predstavlja referentno štivo i najbolji prikaz nastanka i sloma Trećeg rajha, zamišljenog da traje hiljadama, a okončanog nakon samo dvanaest godina, krcatih kataklizmičnim nizom dešavanja koja su bezmalo survala u ponor čitavu zapadnu civilizaciju. Širer je zapravo živeo i radio kao reporter u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, imao je pristup tajnim nemačkim arhivima koje su Saveznici pronašli nedirnute (oko 485 tona dokumenata u vidu velikog broja dnevnika, telefonskih transkripta i ostalih spisa), a takođe je prisustvovao suđenjima u Nirnbergu. Zato njegov autoritativni pregled godina 1933–1945, kada su nacisti pod vođstvom svog Firera vladali Nemačkom, organizovali Holokaust, gurnuli svet u ludilo Drugog svetskog rata i zauvek izmenili tok moderne istorije i izgled Evrope, predstavlja monumentalnu studiju najstravičnijih trenutaka naše civilizacije. WWII, Treci Rajh, Adolf Hitler, Nacional socijalizam.....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Jedva sam čekao da se dočepam... ne samo dobre umetničke knjige. To je klasična knjiga umetničkih dela. Postoji poslastica za poslasticom, koju hvale mnogi savremeni umetnici, koji dele oduševljenje mnogih čitalaca onim što je Valotski postigao tokom godina. Oni fanki posteri iz 1960-ih...Mnoge reprodukcije ovde iz duge karijere, koje obuhvataju mnoge naslovne strane knjiga, pojavljivanja u časopisima, neke prave fine poslastice.”— True Reviev. Ron Valotski (21. avgust 1943 — 29. jul 2002) je bio američki umetnik naučne fantastike i fantastike koji je studirao na Školi vizuelnih umetnosti. Rođen u Bruklinu, započeo je dugu i plodnu karijeru slikajući knjige i naslovnice časopisa počevši od izdanja časopisa The Magazine of Fantasi & Science Fiction iz maja 1967. godine. Njegova prva naslovnica knjige bila je za Living Vai Out od Vimana Guina.[1] Nastavio je da radi obrade za Stivena Kinga, En Rajs,[2] Brusa Sterlinga, Rodžera Zelaznija, Roberta Silverberga, Džona Varlija i mnoge druge. Takođe je dvanaest puta nominovan za Cheslei Avards.[3] Neke od njegovih umetnosti su sakupljene u Inner Visions: The Art of Ron Valotski (2000). Valotski je ilustrovao karte za kolekcionarsku kartašku igru Magic: The Gathering. Ron Valotski je takođe uradio sliku ulja koja će se koristiti kao poster za Doroti Ditrih, poznatog mađioničara i kustosa Hudinijevog muzeja u Skrantonu, Pensilvanija.