Mesečni književni časopis DELO broj 1 - 2 - 3 Nolit Beograd januar , februar , mart 1989 DELO, POSTMODERNA AURA 1 Knjiga trideset peta godina XXXV strana 528 , sadržaj na slici Meki povez ,ilustrovano , malo podvlačeno u sadržaju ostalo dobro očuvana Tags: Postmodernost i hermeneutika Entropija Elegije Heidegger - deklinacija metafore Fridrih Niče Dejan Ećimović 28.12.2021

DELO Broj 10 oktobar 1 9 7 2 LEONID ŠEJKA Pažnja !!! Neverovatan Fantastičan Ekstra b r o j Posvećen legendarnom Leonidu Šejki Dragiša KALAJIĆ: Premisa posvećivanja delu Leonida Šejke Leonid ŠEJKA: Beleške o figurativnom slikarstvu, Đubrište, Zamak, Poslednji zapis Leonida Šejke . . . ......................................................... Ilustracije Broš Latinica Šiven povez Stranice: 1081-1217 Pažnja !!! NERASEČENE STRANICE Kolekcionarski broj!!!!

PREGLED CRKVE EPARHIJE NIŠKE -MESEČNI DUHOVNI ČASOPIS KOMPLET ZA 1931.GODINU Stanje kao na slikama.. Spoljni znaci stajanja, unutra očuvane..neki listovi nisu štamparski isečeni u gornjem delu. Komplet sadrži devet časopisa.. Br.1,..2-3..4,..5..6-7,..8..9..10-11,..12 Izuzetno retko..

MORIS BLANŠO DELO KAO ISKUŠENJE PISANJE KAO IZAZOV Priredio: Bojan Savić Ostojić POLJA 473 januar - februar 2 O 1 2 Pažnja !!! Blanšoov čitalac usamljeno je biće !!! R e f e r e n c e Majkl Holand: MORIS BLANŠO Moris Blanšo: TOMA MRAČNI Rafael Enthoven i David Irig: DVE VERZIJE TOME MRAČNOG Moris Blanšo: SMRTNA PRESUDA Moris Blanšo: POJ SIRENA Moris Blanšo: BESKONAČNI RAZGOVOR Moris Blanšo: NAKNADNO Bojan Savić Ostojić: ODLOMCI ZA BLANŠOA ..................................................... Ko je Moris Blanšo? Umro 2OO3. godine, u 95. godini !!! Pisac romana Kritičar Esejist Filozof Politički novinar Ekstremni desničar tokom 3O-tih godina Politička intervencija na strani radikalne levice 58-68. godine Semita? Antisemita? Briljantni intelektualac Intrigantna figura francuske književnosti Blanšo se izučava u Francuskoj, SAD, Velikoj Britaniji .......................................................... Mišel Fuko: ŠTA JE AUTOR? Kale Pilajnen: POUKA ISTORIJSKE PRIČE: TEKSTUALNE RAZLIKE U FAKCIJI I FIKCIJI Džulijan Barns: SNOVI KAO POGLED U BUDUĆNOST Broš Latinica 250 stranica NEKORIŠĆENO db21

Zamak kulture 3, Grupa autora Vrnjačka Banja : Zamak kulture, 1975. 954 str. 1. Sergej Ejzenštejn, Viktor Šklovski 366 str. ilustracije, 24cm, 2. Reč u vremenu, Miroslav Egerić Književno i kritičko delo Đorđa Jovanovića 218. strana, ilustrovano 3. Misao i reč Svetozara Markovića, Vitomir Vuletić 236 str. 4. Lijevo i desno ili desno i lijevo, Stipe Šuvar 111str. trag korišćenja na zadnjoj korici-ostalo kao novo vr428

TREĆI PROGRAM Proleće 1969 RADIO BEOGRAD OSVETLJENJA 1. Ko je barbarogenije - RADOMIR KONSTANTINOVIĆ (13 str.) 2. Čemu filosofi - VELJKO KORAĆ 3. Inteligencija i javnost - MIHAILO ILIĆ 4. VALTER BENJAMIN - Umetničko delo u epohi svoje tehničke reproduktivnosti 5. Naučna avangarda - LEONID IVANOVIĆ SJEDOV . . . . ......................................................... Broš Latinica Ukupno 415 stranica Tekst `Ko je barbarogenije` podvlačen grafitnom olovkom! U celini jako solidan primerak!

str. 267 urednik : Dragiša Stanojević bgd., juni 1887 - sveska prva (br. 1) Dragiša Stanojević (Beograd, 4. april 1844— Niš, 9. novembar 1918) srpski je političar, pravnik i književnik. Bio je upravnik Narodne biblioteke u Beogradu od jula 1897. do septembra 1900. godine. Doktorirao je prava u Bonu. Bavio se politikom i bio je socijalista, dugo vremena je proveo u izgnanstvu iz Srbije. On je sin pukovnika Jeremije Stanojevića (1808-1869) i Marije Nenadović (1817-1908). Po ocu je unuk kneza Nikole Stanojevića i praunuk kneza Stanoja iz Zeoka, a po majci je unuk prote Mateja Nenadovića i praunuk obor-kneza Alekse Nenadovića. Uz Dimitrija Tucovića i Radovana Dragovića bio je jedan od poznatijih srpskih socijalista. Kao književnik poznat je po dobrim prevodima i prepevima klasičnih dela italijanske književnosti: Danteove „Božanstvene komedije“, Tasovog „Oslobođenog Jerusalima“, Ariostovog „Besnog Rolanda“. Posle studija u Nemačkoj 1865. god odlazi u Pariz. Po povratku u zemlju 2. septembra 1867. godine postaje profesor na Pravnom fakultetu u Velikoj školi. Posle ubistva Kneza Mihaila na Košutnjaku, Dragiši se sudi jer je sa grupom studenata izašao na ulicu. I ako oslobođen krivice sa svojim ocem i stricem Jakovom koji su takođe okrivljeni za zaveru pa oslobođeni, napustio je Srbiju. Vraća se posle 14 godina i zapošljava se kao sekretar u Ministarstvu Finansija. Zbog simpatija prema Radikalnoj stranci ista ga 1890. godine postavlja za vladinog komesara Narodne banke a iste godine kao kandidat Radikalne stranke postaje poslanik u Skupštini. Od 1897. god. Dragiša Stanojević uglavnom živi od svog književnog rada. Dok je bio na mestu upravnika, brinuo je o poboljšanju materijalnog položaja biblioteke, utvrdio stvarno stanje fonda, a posebnu pažnju je posvetio vraćanju više hiljada publikacija pozajmljenih iz biblioteke. Radio je na izradi zakona o Narodnoj biblioteci u Beogradu od 1901. godine.

DALJE, broj 17/1986 OSLOBOĐENJE SARAJEVO 1986 R e f e r e n c e Art Lover: Umetnici sa pseudonimima Jevrem Brković: Ljubljanska drama Žan Lakost: PredGovor za knjigu Valtera Benjamina Valter BENJAMIN: Pariz drugog carstva kod BodleRa Goran Babić: Željezo za ranu (Intervju, Borbina anketa o odnosu Partije i inteligencije...) Enes Duraković: Književno djelo Derviša Sušića Erih FRID: Mlado drvo / Sudbinske sile / Merila Branko Andrić: Kako žene strašno pate PRVI MEĐUNARODNI MEJL-ART MANIFEST 1962/1982 Njujork-Parma `NJUJORŠKA DOPISNA ŠKOLA UMETNOSTI` Osnovao je američki umetnik REJ DŽONSON.... Mejl-artisti širom sveta!!! 1. Mejl-art je obLik `komunikacije`, koja može biti upućena jednoj ili više oSoba, a koja se tiče bilo sfere `privatnog` ili `društvenog` života. Mejl-art je rođen kao suprotStavljanje dosadnim umetničkim školama koje su stvorili trgovci, galeristi i kritičari, koji su umetnost uvek gušili i guše, vrše pritisak, sVodeći `umetnička traganja` na puki ekonomski efekat 2. Tehnike mejl-arta su kolaž, fotoKopija, marke umetnika, gumeni pečat, vizuelni radovi na kovertu, pisaća mašina, ciklostil, razni kancelarijski materijal, nalepnice... 3. Metod kojim se mejl-art koristi (što predstavlja i njegov jezik) jeste jezik svakodnevice uperen (u vidu poštanskih `raketa` čije su glave punjene fantazijom) prema gluposti, licemerju, jeresi, idealizmu, ideologiji, anarhiji, moralu, otadžbini, religiji, poLitici, tržištu kulture, manipulišući svim materijalnim produktima tehnološke imperije, uključujući njene skrivene jezike, toteme i tabue!!! 4. Mejl-art se rasProstire posredstvom mehanizma međuNarodne pošte, koja funkcioniše poPut razGlasne kutije 5. Jezik mej-arta je sLožen `koktel` kultura. U njega su uključeni vizuelni i fonetski pesnici i oni koji eksperimentišu jezikom na svim nivoima 6. Mejl-art je snažan međuNarodni krug 7. Budućnost mejl-arta: napretkom svemirske tehnologije i slanjem u orbitu hiljada veštačkih satelita svaKako će se izmeniti mejl-art i kao medij (isPoruka, razMena, rad na produktima) i kao jezik (reProdukcija originala putem videoTerminala i kompjutera, javnim i privatnim kanalima). (Mihajlo Grušić) ............................................................ BROŠ LATINICA 124 STRANICE Bez potpisa, podvlačenih stranica, pečata! LEPO OČUVANO **********

REČNIK TEHNOLOGIJE Vidici br. 1/2 1981. Veliki format. Poslednji list podeljen na pola i malo zaprljan. Sve ostalo sasvim OK. Rečnik tehnologije objavljen je u junu 1981. godine u okviru časopisa Vidici. U pitanju je filozofsko delo pisano u najboljoj tradiciji „pevanja i mišljenja“ odnosno filozofije izrečene na način jezika koji nije diskurzivan i analitičan već je poetski. Mnogi ovo delo vide kao prvi postmoderni tekst jugoslovenske i srpske kulture. Rečnik najbolje govori sam o sebi pa bi, stoga, pre nastavka čitanja daljeg izlaganja valjalo pročitati Rečnik u celosti ili bar neke od njegovih odrednica. Ova knjiga napisana je u formi rečnika. To je njena struktura. Neobično je, za početak, da jedna filozofska knjiga bude napisana u tom obliku. Ta forma nama je bliska posredstvom romana Hazarski rečnik Milorada Pavića, međutim, treba uzeti u obzir da se Rečnik pojavio 1981, tri godine pre velikog postmodernog romana naše kulture. Odrednice unutar Rečnika tehnologije izabrane su proizvoljno ili je bolje reći da one izneveravaju čitalačko očekivanje, jer čitalac većinu odrednica u Rečniku isprva ne može da poveže sa tehnologijom. Na primer, neke od njih su: amnezija, apokalipsa, Balkan, budala, Bulgakov, Vavilon, varvari, Vergilije, delanje, Dečaci, Enciklopedija, život, igra, Mesec, mnoštvo, napredak, objava, odricanje, patnja, prikaze, stanovanje, strast, strah, Sfinga, telo, Tehnolog, Troja, tu, um, Frankenštajn, Hegel, hleb, čekanje, Šekspir. Sve odrednice unutar Rečnika, a ima ih 162, predstavljene su na sledeći način: prvo je istaknuta etimologija date reči, zatim njeno značenje, zatim njeno tumačenje, onda sinonim te reči i, na kraju, primer. Sve ovo ističe izuzetnu zanimljivost ove filozofske knjige. Kroz način obrade odrednica vide se snaga i autentičnost mišljenja autora knjige. Čitalac mu mora priznati erudiciju i originalnost pri upotrebi analogija koje odlikuju ovo delo. Knjiga je predstavljena kao spis anonimnog autora. Objavljena je 1981, u vreme kada je urednik Vidika bio Aleksandar Ž. Petrović koji na svom imenu, na svom Ja, nije insistirao, ali nije tajna da je on, zapravo, autor ove filozofske knjige, i ne samo njenog sadržaja, već i koncepta njenog izgleda koji je kaligrafski uobličila Tamara Jerković. Knjiga koja se bavi tehnologijom izgleda kao srednjevekovni rukopis. Naslovna strana tog „rukopisa“ je ručno pisana i bojena, tekst na njoj ispisan je ćiriličnim pismom. Unutrašnjost knjige je, takođe, ručno bojena i pisana kaligrafski izvrsnim rukopisom koji tekst donosi na latinici. Još jedan vizuelni kuriozitet ove knjige je bitno pomenuti. Neke od odrednica Rečnika tehnologije praćene su slikama. Značenjska veza slika i odrednica je naročit zadatak za tumače. Na primer, reč „Balkan“ praćena je slikom Lude sa nulte tarot karte. Odrednica „Dante“ stoji uz crtež grupe Idoli na kojoj su Krstić, Divljan i Šaper sa ispruženim rukama u pravcu posmatrača. Odrednica „Kant“ praćena je slikom na kojoj Kant i Smrt igraju šah. Odrednica „Patnja“ praćena je reprodukcijom Gojine grafike „San razuma stvara čudovišta“. Odrednica „Um“ ilustrovana je slikom „Crni kvadrat“ Kazimira Maljeviča, a odrednica „Hegel“ velikom belom piramidom u čijem središtu je jedno oko. Intertekstualnost i citatnost su bitne odlike Rečnika tehnologije. Svojim sadržajem Rečnik predstavlja imaginarni muzej i vavilonsku biblioteku citata. Oni su morali ostaviti utisak i izvršiti uticaj na pisca Rečnika: Platon, Aristotel, Heraklit, Demokrit, Empedokle, Zenon, Vergilije, Toma Akvinski, Dante, Šekspir, Dekart, Luter, Paskal, Volter, Kant, Fihte, Gete, Hegel, Blejk, Adam Smit, Marks, Kjerkegor, Niče, Kropotkin, Dostojevski, Tolstoj, Šestov, Špengler, Berđajev, Poenkare, Haksli, Prust, Maler, Po, Bulgakov, Frojd, Maljevič, Kafka, Breht, Justin Popović, Veselin Čajkanović, Bloh, Horkhajmer, Hajdeger, Bašlar, Grejvs, Kolakovski, i drugi. Ovaj spisak, uz mnoštvo korisnih informacija, može se pronaći u tekstu „Razjasnica tehno-ujdurmi. Misloslovlje o Rečniku tehnologije“ čiji je autor Miloš Knežević. Tekst je objavljen u zborniku Povratak iz zemlje zmajeva. Rečnik tehnologije – 33 godine posle. Recepcija Rečnika tehnologije u našoj kulturi nije bila jednostavna. Rečnik je izazvao oštre reakcije, negodovanja, smene, zabrane i medijsku prozivku autora. Takođe, napisana je i ideološka analiza tog rukopisa koju je moguće pronaći i čitati na sajtu posvećenom ovoj knjizi. Analiza i njene posledice neće biti tema ovog teksta jer autorka ovih redova smatra da je toj temi dato isuviše prostora u zbornicima koji su, u međuvremenu, priređivani, a da je sam sadržaj i filozofski značaj knjige potpuno stavljen na stranu. Treba još reći o čemu i o kome je ova knjiga. Ona je o domovini njenog autora, o socijalističkoj federativnoj republici Jugoslaviji. Jugoslavija je, prema autoru, istrošila svoja značenja i svoju tehnologiju, misaonu i radnu. Sve se pretvorilo u jednoumlje Tehnologa i teror Institucije. Ova knjiga zapravo je o utopiji Jugoslaviji, o njenoj neodrživosti, zastareloj tehnologiji ideologije i nemogućnosti prevazilaženja problema u kojima je. (Izvor A.A.A) Jugoslovenska filozofska postmoderna

REČNIK TEHNOLOGIJE Vidici br. 1/2 1981. Veliki format. Prva (naslovna strana) kao i druga oštećene kao na slici ( pokušaj saniranja selotejpom). Oštećene pretposlednja kao i poslednja strana. Listovi se odvajaju. Funkcionalan i dalje. Rečnik tehnologije objavljen je u junu 1981. godine u okviru časopisa Vidici. U pitanju je filozofsko delo pisano u najboljoj tradiciji „pevanja i mišljenja“ odnosno filozofije izrečene na način jezika koji nije diskurzivan i analitičan već je poetski. Mnogi ovo delo vide kao prvi postmoderni tekst jugoslovenske i srpske kulture. Rečnik najbolje govori sam o sebi pa bi, stoga, pre nastavka čitanja daljeg izlaganja valjalo pročitati Rečnik u celosti ili bar neke od njegovih odrednica. Ova knjiga napisana je u formi rečnika. To je njena struktura. Neobično je, za početak, da jedna filozofska knjiga bude napisana u tom obliku. Ta forma nama je bliska posredstvom romana Hazarski rečnik Milorada Pavića, međutim, treba uzeti u obzir da se Rečnik pojavio 1981, tri godine pre velikog postmodernog romana naše kulture. Odrednice unutar Rečnika tehnologije izabrane su proizvoljno ili je bolje reći da one izneveravaju čitalačko očekivanje, jer čitalac većinu odrednica u Rečniku isprva ne može da poveže sa tehnologijom. Na primer, neke od njih su: amnezija, apokalipsa, Balkan, budala, Bulgakov, Vavilon, varvari, Vergilije, delanje, Dečaci, Enciklopedija, život, igra, Mesec, mnoštvo, napredak, objava, odricanje, patnja, prikaze, stanovanje, strast, strah, Sfinga, telo, Tehnolog, Troja, tu, um, Frankenštajn, Hegel, hleb, čekanje, Šekspir. Sve odrednice unutar Rečnika, a ima ih 162, predstavljene su na sledeći način: prvo je istaknuta etimologija date reči, zatim njeno značenje, zatim njeno tumačenje, onda sinonim te reči i, na kraju, primer. Sve ovo ističe izuzetnu zanimljivost ove filozofske knjige. Kroz način obrade odrednica vide se snaga i autentičnost mišljenja autora knjige. Čitalac mu mora priznati erudiciju i originalnost pri upotrebi analogija koje odlikuju ovo delo. Knjiga je predstavljena kao spis anonimnog autora. Objavljena je 1981, u vreme kada je urednik Vidika bio Aleksandar Ž. Petrović koji na svom imenu, na svom Ja, nije insistirao, ali nije tajna da je on, zapravo, autor ove filozofske knjige, i ne samo njenog sadržaja, već i koncepta njenog izgleda koji je kaligrafski uobličila Tamara Jerković. Knjiga koja se bavi tehnologijom izgleda kao srednjevekovni rukopis. Naslovna strana tog „rukopisa“ je ručno pisana i bojena, tekst na njoj ispisan je ćiriličnim pismom. Unutrašnjost knjige je, takođe, ručno bojena i pisana kaligrafski izvrsnim rukopisom koji tekst donosi na latinici. Još jedan vizuelni kuriozitet ove knjige je bitno pomenuti. Neke od odrednica Rečnika tehnologije praćene su slikama. Značenjska veza slika i odrednica je naročit zadatak za tumače. Na primer, reč „Balkan“ praćena je slikom Lude sa nulte tarot karte. Odrednica „Dante“ stoji uz crtež grupe Idoli na kojoj su Krstić, Divljan i Šaper sa ispruženim rukama u pravcu posmatrača. Odrednica „Kant“ praćena je slikom na kojoj Kant i Smrt igraju šah. Odrednica „Patnja“ praćena je reprodukcijom Gojine grafike „San razuma stvara čudovišta“. Odrednica „Um“ ilustrovana je slikom „Crni kvadrat“ Kazimira Maljeviča, a odrednica „Hegel“ velikom belom piramidom u čijem središtu je jedno oko. Intertekstualnost i citatnost su bitne odlike Rečnika tehnologije. Svojim sadržajem Rečnik predstavlja imaginarni muzej i vavilonsku biblioteku citata. Oni su morali ostaviti utisak i izvršiti uticaj na pisca Rečnika: Platon, Aristotel, Heraklit, Demokrit, Empedokle, Zenon, Vergilije, Toma Akvinski, Dante, Šekspir, Dekart, Luter, Paskal, Volter, Kant, Fihte, Gete, Hegel, Blejk, Adam Smit, Marks, Kjerkegor, Niče, Kropotkin, Dostojevski, Tolstoj, Šestov, Špengler, Berđajev, Poenkare, Haksli, Prust, Maler, Po, Bulgakov, Frojd, Maljevič, Kafka, Breht, Justin Popović, Veselin Čajkanović, Bloh, Horkhajmer, Hajdeger, Bašlar, Grejvs, Kolakovski, i drugi. Ovaj spisak, uz mnoštvo korisnih informacija, može se pronaći u tekstu „Razjasnica tehno-ujdurmi. Misloslovlje o Rečniku tehnologije“ čiji je autor Miloš Knežević. Tekst je objavljen u zborniku Povratak iz zemlje zmajeva. Rečnik tehnologije – 33 godine posle. Recepcija Rečnika tehnologije u našoj kulturi nije bila jednostavna. Rečnik je izazvao oštre reakcije, negodovanja, smene, zabrane i medijsku prozivku autora. Takođe, napisana je i ideološka analiza tog rukopisa koju je moguće pronaći i čitati na sajtu posvećenom ovoj knjizi. Analiza i njene posledice neće biti tema ovog teksta jer autorka ovih redova smatra da je toj temi dato isuviše prostora u zbornicima koji su, u međuvremenu, priređivani, a da je sam sadržaj i filozofski značaj knjige potpuno stavljen na stranu. Treba još reći o čemu i o kome je ova knjiga. Ona je o domovini njenog autora, o socijalističkoj federativnoj republici Jugoslaviji. Jugoslavija je, prema autoru, istrošila svoja značenja i svoju tehnologiju, misaonu i radnu. Sve se pretvorilo u jednoumlje Tehnologa i teror Institucije. Ova knjiga zapravo je o utopiji Jugoslaviji, o njenoj neodrživosti, zastareloj tehnologiji ideologije i nemogućnosti prevazilaženja problema u kojima je. (Izvor A.A.A) Jugoslovenska filozofska postmoderna

ovo je numerisani (primerak broj 162) reprint povodom izlozbe u muzeju primenjenih umetnosti, bgd 2002/3 bros izdanje, 136+ str. 29 x 21 cm Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe