Odlično očuvano! Naslov Hey Joe! : magazin za američku književnost / glavni urednik Vojislav Despotov Ostali naslovi Hej Džo Vrsta građe časopis Jezik srpski Godina 1990-1991 Septembar 1990, br. 1 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Raul Amon : Vojislav Despotov, 1990-1991 (Novi Sad : Stojkov) Fizički opis Ilustr. ; 30 cm Učestalost Tromesečno. Keruak, Baraka, Barouz, Beat poezija, Bob Dilan, Hiršman, Dobro očuvano kao na slikama bez mana Vojislav Despotov (Zrenjanin, 3. novembar 1950 – Beograd, 19. januar 2000) je bio srpski pesnik. Živeo je i radio u Novom Sadu. Objavio je više od dvadeset radio-drama. Objavio je i dvadesetak knjiga prevoda sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika (Keruak, Barouz, Ferlingeti, Deblin, Hese, Breht, Krec, Kermanuer, Zagoričnik, Hanžek, Ogorevc) Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Snimljen je i dokumentarno-igrani film „Petrovgradska prašina“, 2002. godine, režija Dušan Torbica, produkcija TV Novi Sad. U Novom Sadu se dodeljuje Nagrada Vojislav Despotov za najbolja dela proze i poezije u više kategorija. Objavljene knjige PRVO TJ. PESMINA SLIKA REČI, poezija, 1972, Ulaznica, Zrenjanin; DNjIŽEPTA BIBIL ZIZRA UHUNT, strip, 1976, Škuc, Ljubljana; TRENING POEZIJE, poezija, 1977, Stražilovo, Novi Sad; PERAČ SAPUNA, poezija, 1979, Matica srpska, Novi Sad; VRUĆ PAS, eseji, 1985, Matica srpska, Novi Sad; PADA DUBOK SNEG, poezija, 1986, Nolit, Beograd; MRTVO MIŠLJENJE, roman, 1988, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad; PRLJAVI SNOVI, poezija, 1989, Matica srpska, Novi Sad; PETROVGRADSKA PRAŠINA, roman za decu, 1990, Dnevnik, Novi Sad; VESELI PAKAO EVROPOEZIJE, poezija, 1990, UKCG, Titograd (Podgorica); NEOČEKIVAN ČOVEK, eseji u stihovima, 1991, Stražilovo, Novi Sad; DESPOTOV-VOLARIČ, izbor iz poezije, na slovenačkom, 1992, Lumi, Ljubljana; DESET DEKA DUŠE, poezija, 1994, Svetovi, Novi Sad; VESELI PAKAO POEZIJE, izabrane pesme, 1996, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad; JESEN SVAKOG DRVETA, roman, 1997, Stubovi kulture, Beograd; EVROPA BROJ 2, 1998. roman, Stubovi kulture, Beograd; DRVODELJA IZ NABISALA, Stubovi kulture, Beograd. američka književnost keruak barouz ferlingeti carls bukovski postmoderna postmodernizam proza poezija dubravka đurić nina živančević vujica rešin tucić avangarda neoavangarda novosadska časopis polja uj symposion signal ... MG60 (L)

GameFun novo ime- stari dobri ScreenFun! GameFun je mesečni magazin koji se bavi gejming industrijom i zabavom na računarima i konzolama. Čitaocima nudi vesti iz sveta gejminga zajedno sa recenzijama video-igara za sve popularne igračke platforme. Sadržaj ScreenFuna sadrži i pregled aktuelnog hardvera za PC i konzole. Prvi broj Bravo ScreenFuna izašao je aprila 2005. godine. Stalne rubrike u časopisu su: Preview (najave novih igara), Test (recenzije igara), Software, Hardware, Fun, News, Pisma, Trix, Game Over i retro (sa GameFunShotom, delom megapostera i nagradnim igrama). Bravo ScreenFun je postao ScreenFun od juna 2009. godine zbog gašenja originalnog nemačkog izdanja kojeg je izdavao Heinrich Bauer Zeitschriften Verlag KG. Ovo je jedan od retkih primera u novinarstvu da se originalni časopis ugasi a njegovo licencno izdanje nastavi da izlazi. Iz sadržaja: Poster: Dishonored 2, sa druge strane Prey (novi Prey, ne onaj stari koji se zove isto) CALL OF DUTY: INFINITE WARFARE - DUŽNOST ZOVE I U VAKUUMU Uništili smo Zemlju i otišli na svemirsko služenje vojnog roka SAMO CIVILIZOVANO Vreme je da se oprostimo od slobodnog vremena - Civilization VI IL` SI TITAN ILI NISI BITAN Jedna od najboljih pucačina godine koju ne smemo prevideti: Titanfall 2 VELIKI TEST: BATTLEFIELD 1 BLIZZCON 2016: ŠTA SMO SAZNALI NA VELIKOM BLIZZARDOVOM SPEKTAKLU Special: 7 kratkih ali spektakularnih igara Nintendo Switch Test Duke Nukem 3D: 20th Anniversary World Tour Football Manager 2017 Mantis Burn Racing Moto Racer 4 Owlboy Redout Ride 2 Preview: Endless Space 2, Outlast 2 ... Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: Magazini 107 Težina: 180 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

uz ovaj broj 2 TEORIJSKI PRISTUPI david carroll: subjekt pod znakom pitanja: fenomenologija, strukturalizam i novi roman 3 denis poniž: eksperimentalna književnost 24 carol mastrangelo bové : politika žudnje julije kristeve 36 irena lukšić: samizdat: drugi tok ruske književnosti (1) 49 ekskluzivno za QUORUM Jürgen ploog: u pozadini riječi (intervju) 72 KNJIŽEVNA PROIZVODNJA nikica petković: gorski zdenac (Ijuvene i rodoljuvene) 76 nikola vujčić: stvari su pune reči 89 anka žagar: igračke sv. franje 94 jagoda zamoda: skanjujem se 104 ivan jelinčić merlin: definitivno jok (pjesme posvetnice) 121 goran simić: brbljanje tišine 130 vasa pavković: gombrovič (obmana) 137 zvonko kovač: korelacije 2, fragmenti 141 carmen klein: večer s Valentinom 152 mladen kožul: prokleto sidro 162 rené matoušek: puzzle (intimna slagalica) 168 new singers quartet: krešimir mićanović, waiter stainebronn, tonči plaština, dino frndić 173 off line marko pavček: oj, neretvo 181 KLUB КОH kkoh Vukovar 182 off line m. r. t: „jogurt ili nešto drugo“ 188 KITIČKI PRISTUPI miroslava vučić: goran tribuson: zavirivanje 189 krešimir bagić: neven orhel: ponoćni susret 192 zvonko kovač: borislav pekić: odabrana dela 196 zdravko gavran: nedjeljko fabrio: vježbanje života 201 dragana srzić-radeljak: živojin pavlović: zid smrti 204 ivan božičević: krešimir šego: stojna kuća 207 off line božidar mandić: dan vazduha i ostalih elemenata 211 UMJETNOST & MEDIJI nova evropa: sinovi nijemog doba 213 helga finter: neobarok (postmoderna i avangarda u francuskoj) 218 laszlo glozer: povodom smrti josepha benysa 223 ian stuart: licem u lice s aids-om 228 REAKTUALIZIRANI TEKSTOVI josip stošić: naga ga draga (Izbor) 232 Quorum, časopis za književnost, pokrenut 1985. u Zagrebu kao dvomjesečnik. Izlazio je u nakladi Saveza socijalističke omladine Hrvatske, od 1991. do 2006. u izdanju Naklade MD, a od 2007. Centra za knjigu. Glavni mu je urednik do 1990. bio Branko Čegec, a potom Miroslav Mićanović; 1997–2005. suurednik mu je bio Roman Simić. Okupivši velik broj autora, poticao je poetičku individualnost, teorijsku osviještenost i intermedijalnost te zaokružio poetiku postmodernoga naraštaja u hrvatskoj književnosti za koji se uvriježila odrednica „kvorumaši“. U časopisu su objavljene panorame kritike (Kritika futura drugog, 1988), pjesništva (Strast razlike, tamni zvuk praznine, 1995) i proze (Poštari lakog sna, 1996) toga naraštaja. Knjige u Biblioteci Quorum izlazile su od 1984. Časopis je prorijedio izlaženje 2000-ih, pomladivši više puta uredništvo, a ugasio se 2018. MG101 (N)

Viva Pinata + Forza 2 Motorsport XBOX 360 Odlično očuvana originalna igra sa knjižicom Igra je na engleskom jeziku Svaka igra je instalirana i detaljno testirana. 2 U 1! DVE IGRICE U JEDNOJ KUTIJI VIVA PINATAUpravljačka simulacija za decu. U igrici kontolišete pinjate, zgodne male lutke napravljene od kartona i ispunjene slatkišima, koje se inače u Meksika prave prilikom raznih proslava. Na samom početku igre dobijate baštu, koju treba očistiti od raznoraznog otpada, kako biste mogli da sadite voće i povrće. Nakon toga useljavate pinjate ukoliko im Vaša bašta odgovara kao stanište. Što više raznih bubica i drugih životinjica privučete u svoju baštu vaš posed će brže napredovati. Crviće, leptire, zečevi i ostale manje životinje privućiće se dosta bržu, dok će za krupniju divljač morati da prođe određeno vreme i bolji uslovi života u bašti. Vaš osnovni zadatak je zapravo briga o rezidentima vašeg placa. Kao što se da videti igrica obiluje veselim bojama uz fantastičan dizajn samih pinjata. Deca će obožavati ovu igricu. FORZA MOTORSPORT 2Od Kurveta do Lamburdžinija, sva vozila koja ste vozili na klasiku u prvom delu sada možete zaigrati i na 360-ici, samo u značajno unapređenoj verziji ove Microsoft-ove ekskluzive.Asistencija tokom trke dignuta je na viši nivo. Osvetljenja tokom kočenja pomoći prilikom igranja. Ukoliko vam single kampanja dosadi tu je i split-screen opcija, a možete zaigrati i multiplayer preko Xbox Live. Atlanta, Silverston, Mugelo, Nirburg i druge poznate autentične trke su tu. Zamene ne radim. Radi na XBOX360 i na XBOX One konzolama xb1 xbox 360 igra

fanzin HORNBURG #6 (oktobar 2005, Beograd) 56 strana, A4, štampano c/b na glossy papiru, kolor korice. Nov. Ovo je, ako se dobro sećam, poslednji broj ovog fanzina koji je izdavao Marko Miranović, beogradski metal entuzijasta koji je imao različite nadimke (koje je sam sebi davao), npr. Despot, pa Morgan Hornburg, kako je ovde potpisan, pa... Ovaj njegov zin je bio u skladu sa njegovim muzičkim opredeljenjem, a to je simfonični (atmo) black metal. Pisan je na dobrom engleskom, i izazvao je i određenu pažnju u Srbiji, mada se pojavio u vremenu kada je bilo baš dosta fanzina i časopisa. Prelom je lep, štampa odlična. Sa časopisom su sarađivali i još neki bitni likovi sa tadašnje metal scene - Dachaz, koji je izradio i logo fanzina, Marko Ristić, koji će kasnije voditi NOCTURNE zine, Lazar Galić, odličan muzičar - član više bendova, između ostalih i DRACONIC, i Max Butcher, koji je broj prelomio (pa zato i liči dizajnom na njegov BUTCHERIAN VIBE). Sadržaj je veoma dobar: BAL-SAGOTH, BATTLELORE, DIMMU BORGIR, FALKENBACH, MOONSORROW, NAGLFAR, PRIMORDIAL, RAGNAROK, SIRENIA, TAAKE, THERION, WINTERSUN... Tu su i dva intervjua sa domaćim bendovima, što je uvek za pohvalu. Marko Miranović je predstavio CONSECRATION i ABONOS, a tu su i kraće vesti sa srpske scene. Naravno, kao i svi fanzini, i ovaj ima bogatu sekciju recenzija. Miranović je ubrzo po izlasku ovo broja odlučio da proširi koncepciju časopisa, da promoviše sve vrste metala, prvenstveno power metal, pa je ovaj zin ugasio, i pokrenmuo novi, pod nazivom METAL SOUND. Počeo je da piše na srpskom, u očitoj želji da postane važniji činilac na medijskoj metal sceni, što mu uglavnom nije uspelo. U ponudi imam i dva broja ovog zine, pogledajte ih na: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61189037_casopis-METAL-SOUND-br-1-2006-srpski-metal-zine https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61189153_casopis-METAL-SOUND-br-2-2007-srpski-metal-zine Miranović je imao i nekoliko bendova, objavio nekoliko CD-a, pa iako nije bio većini tadašnjih metalaca simpatičan, zbog svog odbojnog i često nabusito-nadrkanog ponašanja, mora se priznati da su za njega ostala dela, tj. da nije bio jedan od mnogih koji samo pričaju, a ništa ne urade. Takvi, iza kojih stoje rezultati, će uvek imati moju podršku. Brojna izdanja srpskog i ex-YU metala, na pločama, kasetama, CD-ima.., fanzini, časopisi... kao i memorabilia (fotke, ulaznice, i sve ostalo vezano za scenu), možete pronaći u mojoj ponudi na Kupindu. Polako ubacujem artifakte iz lične kolekcije, u kojoj se svašta nakupilo tokom godina provedenih na sceni, u ovom ili onom statusu. Pratite moje oglase... https://www.kupindo.com/Clan/REX_3x3/SpisakPredmeta

Stavio sam u neispravne jer NEMA roman! Nada - Jedan od najpoznatijih ženskih časopisa na ovim prostorima. Bavio se najzanimljivijim temama iz javnog života, od zdravlja do estrade. Žene iz nekadašnjeg srednjeg sloja kupovale su ovaj list iz nedelje u nedelju. Kao i mnogi drugi, ugašen na početku finsnijske krize u zemlji. Iz sadržaja: Naslovna strana: Seid Memić Vajta Moda: Raznobojno modno leto (modeli?) Vez, vezenje, kukičanje: Raskošni detalji, Stolnjak, Milje, Mali mornar, Orijentalni motiv... Feljton: Mešoviti brakovi u Jugoslaviji 1.deo Naši u svetu i iz sveta: Osmeh mami goste Intervju: Mira Banjac (na dve strane i jedna fotografija) Ilona Staler (Ćićolina) od striptizete do poslanika Tržište ljubavi na stupcima štampe: U modi su imućni partneri Feljton: Utvrđivanje očinstva pred sudom 3.deo Zaječar `Kristal`: Kristalne čaše pune deviza (jedna strana i 3 fotografije) Iz Palate pravde: Zlatan lančić Živkova Bara, Ušće kod Obrenovca: Sa terencima na licu mesta U belom svetu: Ramona Del Abate, Elizabet Tejlor i Ričard Gir, Karolina Menar... Naši u belom svetu: Uspeh iz inata Vesna Šunjić, direktor `Zlatke Vuković` o štrajkovima: Direktora treba izmisliti U poseti: Seid Memić Vajta (na dve strane i 7 fotografije) Krojenje: Modeli s krojnog arka Feljton: Stiv Mek Kvin 4.deo Feljton: Naše istraživanje o sidi 2.deo Medicinski dodatak: pedijatar, ginekolog, ortoped, specijalist medicine Strip: Stari zanati - Grnčari 3.deo (Zekira i Ahmet Muminović) Letnje cveće za zimske dane Kuvar, recepti: Za letnje osveženje Škola atraktivnog pletenja 6.deo Ljubavna priča: Momak s gitarom - Dajna Grej Šarena strana: Marija Šel, Martina Navratilova i Džudi Nelson, Ana Bekuta ... Ocena: 4-. Vidi slike. Skladište: Magazini 2 Težina: 150 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 18.03.2021. godine. do 100 gr - 82 dinara 101-250 gr - 92 dinara 251-500 gr – 120 dinara 501-1000gr - 130 dinara 1001-2000 gr - 158 dinara Tiskovina ubuduće ne može da pređe 2 kg. U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Prvi broj Bravo ScreenFuna izašao je aprila 2005. godine. Stalne rubrike u časopisu su: Preview (najave novih igara), Test (recenzije igara), Software, Hardware, Fun, News, Pisma, Trix, Game Over i retro (sa GameFunShotom, delom megapostera i nagradnim igrama). Bravo ScreenFun je postao ScreenFun od juna 2009. godine zbog gašenja originalnog nemačkog izdanja kojeg je izdavao Heinrich Bauer Zeitschriften Verlag KG. Ovo je jedan od retkih primera u novinarstvu da se originalni časopis ugasi a njegovo licencno izdanje nastavi da izlazi. Iz sadržaja: Poster: Brothers in Arms: South Park: The Game, sa druge strane Street Fighter X Tekken + megaposter u delovima League of Legends 2.deo Gde Ezio stade, tu Connore produži! Najnoviji broj ScreenFuna donosi ekskluzivni preview igre Assassin’s Creed III! Želite da saznate sve detalje i pikanterije iz novog AC? Želite da vidite ekskluzivne šotove iz gejmpleja? Pogledajte naš preview na četiri strane. Paralelno sa izlaskom junskog broja ScreenFuna izašla je i igra godine – Diablo III. Saznajte šta vam sve treba da biste je igrali, kako igra izgleda a možete učestvovati u nagradnoj igri i osvojiti originale ili Diablo III majice. ScreenFun prati dešavanja na političkoj sceni pa donosi članak “Ja bih hteo da vladam” o igrama za političare t.j. za one koji se tako osećaju. Ako ste više u orijentalnom fazonu, pročitajte tekst “Šogunske hronike” u kojoj predstavljamo najbolje modove za Shogun 2: Total War. ScreenFun broj 85 donosi prve prikaze igara South Park: The Game (sa posterom), koja će vas nasmejati do suza i Auto Club Revolution koji će pokušati da unese revoluciju žanr trkačkih igara. Ako ste fan konzole PS3 pročitajte kakav će biti God of War: Ascension i PlayStation All-Star Battle Royal. I ovaj broj ScreenFuna krcat je testovima pa ćete tu naći: Armored Core, Blacklight: Retribution, Blades of Time, MUD: FIM Motocross World Championship, Naval War: Arctic Circle, Prototype 2, Risen 2: Dark Watters, Shoot Many Robots, Sniper Elite V2, Street Fighter X Tekken za PC (sa posterom), The Walking Dead: Episode 1, Top Gun: Hard Lock, Tropico 4: Modern Times, UEFA Euro 2012 kao i mini-opisi igara: Mortal Kombat, Pole Position 2012, Trials Evolution, RE: Operation Racoon City i Fireburst. Pročitajte u vestima i prve informacije o igrama Crysis 3, Call of Duty: Black Ops 2 i PES 2013. U rubrici Hardware testiramo dva trenutno najskuplja i najtraženija modela: Samsung Galaxy SIII i HTC One X. Koji je bolji? Izdavač: Color Press Group, Novi Sad Broj strana: 64 Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: Magazini 107 Težina: 180 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

DALJE, broj 17/1986 OSLOBOĐENJE SARAJEVO 1986 R e f e r e n c e Art Lover: Umetnici sa pseudonimima Jevrem Brković: Ljubljanska drama Žan Lakost: PredGovor za knjigu Valtera Benjamina Valter BENJAMIN: Pariz drugog carstva kod BodleRa Goran Babić: Željezo za ranu (Intervju, Borbina anketa o odnosu Partije i inteligencije...) Enes Duraković: Književno djelo Derviša Sušića Erih FRID: Mlado drvo / Sudbinske sile / Merila Branko Andrić: Kako žene strašno pate PRVI MEĐUNARODNI MEJL-ART MANIFEST 1962/1982 Njujork-Parma `NJUJORŠKA DOPISNA ŠKOLA UMETNOSTI` Osnovao je američki umetnik REJ DŽONSON.... Mejl-artisti širom sveta!!! 1. Mejl-art je obLik `komunikacije`, koja može biti upućena jednoj ili više oSoba, a koja se tiče bilo sfere `privatnog` ili `društvenog` života. Mejl-art je rođen kao suprotStavljanje dosadnim umetničkim školama koje su stvorili trgovci, galeristi i kritičari, koji su umetnost uvek gušili i guše, vrše pritisak, sVodeći `umetnička traganja` na puki ekonomski efekat 2. Tehnike mejl-arta su kolaž, fotoKopija, marke umetnika, gumeni pečat, vizuelni radovi na kovertu, pisaća mašina, ciklostil, razni kancelarijski materijal, nalepnice... 3. Metod kojim se mejl-art koristi (što predstavlja i njegov jezik) jeste jezik svakodnevice uperen (u vidu poštanskih `raketa` čije su glave punjene fantazijom) prema gluposti, licemerju, jeresi, idealizmu, ideologiji, anarhiji, moralu, otadžbini, religiji, poLitici, tržištu kulture, manipulišući svim materijalnim produktima tehnološke imperije, uključujući njene skrivene jezike, toteme i tabue!!! 4. Mejl-art se rasProstire posredstvom mehanizma međuNarodne pošte, koja funkcioniše poPut razGlasne kutije 5. Jezik mej-arta je sLožen `koktel` kultura. U njega su uključeni vizuelni i fonetski pesnici i oni koji eksperimentišu jezikom na svim nivoima 6. Mejl-art je snažan međuNarodni krug 7. Budućnost mejl-arta: napretkom svemirske tehnologije i slanjem u orbitu hiljada veštačkih satelita svaKako će se izmeniti mejl-art i kao medij (isPoruka, razMena, rad na produktima) i kao jezik (reProdukcija originala putem videoTerminala i kompjutera, javnim i privatnim kanalima). (Mihajlo Grušić) ............................................................ BROŠ LATINICA 124 STRANICE Bez potpisa, podvlačenih stranica, pečata! LEPO OČUVANO **********

Prvi broj Bravo ScreenFuna izašao je aprila 2005. godine. Stalne rubrike u časopisu su: Preview (najave novih igara), Test (recenzije igara), Software, Hardware, Fun, News, Pisma, Trix, Game Over i retro (sa GameFunShotom, delom megapostera i nagradnim igrama). Bravo ScreenFun je postao ScreenFun od juna 2009. godine zbog gašenja originalnog nemačkog izdanja kojeg je izdavao Heinrich Bauer Zeitschriften Verlag KG. Ovo je jedan od retkih primera u novinarstvu da se originalni časopis ugasi a njegovo licencno izdanje nastavi da izlazi. Iz sadržaja: Poster: Prince of Persia: The Forgotten Sand, sa druge strane Spinter Cell: Conviction + megaposter u delovima Alise iz igre Tekken 6 3.deo U broju 61 donosimo detaljan preview igre Ghost Recon: Future Soldier na četiri strane, ali pored toga bacamo pogled i na igru koja samo što nije izašla Prince of Perisa: The Forgotten Sand (sa posterom). Dok čekamo ovaj film i igru, nova kriza nam stiže – i to još opasnija! Pod imenom Crysis 2! Proveravamo šta donosi nastavak. U ovom broju naći ćete preview još dve veoma obećavajuće igre: Formula 1 2010 i APB! Pored toga, donosimo vam i specijale o umetnosti igara Jasona Rohrera, a poseban članak posvećujemo teorijama zavere u video igrama. Ako vas interesuje Warhammer 40K serijal pročitajte tekst pod nazivom “Ratovi i čekići 41. veka”. ScreenFun #61 donosi testove sledećih igara: Age of Pirates 2, Dead to Right: Retribution, Global Agenda, GTA: Episodes from Liberty City PC, Lucidity, Majesty 2: Kingmaker, Prison Break: The Conspiracy, Settlers 7: Paths to a Kingdom, Simon the Sorcerer 5, Spinter Cell: Conviction (sa posterom), Star Wolves 3: Civil War i Zombie Driver. Uveli smo i rubriku mini-opisa u kojoj su se ovog puta našli: Metal Slug Complete, Castlevania: The Adventure Rebirth, Mortal Kombat II, Mega Man 10, Final Fight: Double Impact i Comix Zone. Ako vam neke igre zahtevaju Windows 7 ali bi i dalje da radite na XP-u pročitajte članak o Dual bootu u kojem ćete saznati kako da ovo uradite najbezbolnije. A ako vam neke igre štucaju, onda razmislite o nabavci novog GeForcea GTX480. Proverili smo koliko je brz ali i koliko udara po džepu. Izdavač: Color Press Group, Novi Sad Godina: 2004 Broj strana: 64 Biblioteka: Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: Magazini 107 Težina: 180 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

REČNIK TEHNOLOGIJE Vidici br. 1/2 1981. Veliki format. Poslednji list podeljen na pola i malo zaprljan. Sve ostalo sasvim OK. Rečnik tehnologije objavljen je u junu 1981. godine u okviru časopisa Vidici. U pitanju je filozofsko delo pisano u najboljoj tradiciji „pevanja i mišljenja“ odnosno filozofije izrečene na način jezika koji nije diskurzivan i analitičan već je poetski. Mnogi ovo delo vide kao prvi postmoderni tekst jugoslovenske i srpske kulture. Rečnik najbolje govori sam o sebi pa bi, stoga, pre nastavka čitanja daljeg izlaganja valjalo pročitati Rečnik u celosti ili bar neke od njegovih odrednica. Ova knjiga napisana je u formi rečnika. To je njena struktura. Neobično je, za početak, da jedna filozofska knjiga bude napisana u tom obliku. Ta forma nama je bliska posredstvom romana Hazarski rečnik Milorada Pavića, međutim, treba uzeti u obzir da se Rečnik pojavio 1981, tri godine pre velikog postmodernog romana naše kulture. Odrednice unutar Rečnika tehnologije izabrane su proizvoljno ili je bolje reći da one izneveravaju čitalačko očekivanje, jer čitalac većinu odrednica u Rečniku isprva ne može da poveže sa tehnologijom. Na primer, neke od njih su: amnezija, apokalipsa, Balkan, budala, Bulgakov, Vavilon, varvari, Vergilije, delanje, Dečaci, Enciklopedija, život, igra, Mesec, mnoštvo, napredak, objava, odricanje, patnja, prikaze, stanovanje, strast, strah, Sfinga, telo, Tehnolog, Troja, tu, um, Frankenštajn, Hegel, hleb, čekanje, Šekspir. Sve odrednice unutar Rečnika, a ima ih 162, predstavljene su na sledeći način: prvo je istaknuta etimologija date reči, zatim njeno značenje, zatim njeno tumačenje, onda sinonim te reči i, na kraju, primer. Sve ovo ističe izuzetnu zanimljivost ove filozofske knjige. Kroz način obrade odrednica vide se snaga i autentičnost mišljenja autora knjige. Čitalac mu mora priznati erudiciju i originalnost pri upotrebi analogija koje odlikuju ovo delo. Knjiga je predstavljena kao spis anonimnog autora. Objavljena je 1981, u vreme kada je urednik Vidika bio Aleksandar Ž. Petrović koji na svom imenu, na svom Ja, nije insistirao, ali nije tajna da je on, zapravo, autor ove filozofske knjige, i ne samo njenog sadržaja, već i koncepta njenog izgleda koji je kaligrafski uobličila Tamara Jerković. Knjiga koja se bavi tehnologijom izgleda kao srednjevekovni rukopis. Naslovna strana tog „rukopisa“ je ručno pisana i bojena, tekst na njoj ispisan je ćiriličnim pismom. Unutrašnjost knjige je, takođe, ručno bojena i pisana kaligrafski izvrsnim rukopisom koji tekst donosi na latinici. Još jedan vizuelni kuriozitet ove knjige je bitno pomenuti. Neke od odrednica Rečnika tehnologije praćene su slikama. Značenjska veza slika i odrednica je naročit zadatak za tumače. Na primer, reč „Balkan“ praćena je slikom Lude sa nulte tarot karte. Odrednica „Dante“ stoji uz crtež grupe Idoli na kojoj su Krstić, Divljan i Šaper sa ispruženim rukama u pravcu posmatrača. Odrednica „Kant“ praćena je slikom na kojoj Kant i Smrt igraju šah. Odrednica „Patnja“ praćena je reprodukcijom Gojine grafike „San razuma stvara čudovišta“. Odrednica „Um“ ilustrovana je slikom „Crni kvadrat“ Kazimira Maljeviča, a odrednica „Hegel“ velikom belom piramidom u čijem središtu je jedno oko. Intertekstualnost i citatnost su bitne odlike Rečnika tehnologije. Svojim sadržajem Rečnik predstavlja imaginarni muzej i vavilonsku biblioteku citata. Oni su morali ostaviti utisak i izvršiti uticaj na pisca Rečnika: Platon, Aristotel, Heraklit, Demokrit, Empedokle, Zenon, Vergilije, Toma Akvinski, Dante, Šekspir, Dekart, Luter, Paskal, Volter, Kant, Fihte, Gete, Hegel, Blejk, Adam Smit, Marks, Kjerkegor, Niče, Kropotkin, Dostojevski, Tolstoj, Šestov, Špengler, Berđajev, Poenkare, Haksli, Prust, Maler, Po, Bulgakov, Frojd, Maljevič, Kafka, Breht, Justin Popović, Veselin Čajkanović, Bloh, Horkhajmer, Hajdeger, Bašlar, Grejvs, Kolakovski, i drugi. Ovaj spisak, uz mnoštvo korisnih informacija, može se pronaći u tekstu „Razjasnica tehno-ujdurmi. Misloslovlje o Rečniku tehnologije“ čiji je autor Miloš Knežević. Tekst je objavljen u zborniku Povratak iz zemlje zmajeva. Rečnik tehnologije – 33 godine posle. Recepcija Rečnika tehnologije u našoj kulturi nije bila jednostavna. Rečnik je izazvao oštre reakcije, negodovanja, smene, zabrane i medijsku prozivku autora. Takođe, napisana je i ideološka analiza tog rukopisa koju je moguće pronaći i čitati na sajtu posvećenom ovoj knjizi. Analiza i njene posledice neće biti tema ovog teksta jer autorka ovih redova smatra da je toj temi dato isuviše prostora u zbornicima koji su, u međuvremenu, priređivani, a da je sam sadržaj i filozofski značaj knjige potpuno stavljen na stranu. Treba još reći o čemu i o kome je ova knjiga. Ona je o domovini njenog autora, o socijalističkoj federativnoj republici Jugoslaviji. Jugoslavija je, prema autoru, istrošila svoja značenja i svoju tehnologiju, misaonu i radnu. Sve se pretvorilo u jednoumlje Tehnologa i teror Institucije. Ova knjiga zapravo je o utopiji Jugoslaviji, o njenoj neodrživosti, zastareloj tehnologiji ideologije i nemogućnosti prevazilaženja problema u kojima je. (Izvor A.A.A) Jugoslovenska filozofska postmoderna

REČNIK TEHNOLOGIJE Vidici br. 1/2 1981. Veliki format. Prva (naslovna strana) kao i druga oštećene kao na slici ( pokušaj saniranja selotejpom). Oštećene pretposlednja kao i poslednja strana. Listovi se odvajaju. Funkcionalan i dalje. Rečnik tehnologije objavljen je u junu 1981. godine u okviru časopisa Vidici. U pitanju je filozofsko delo pisano u najboljoj tradiciji „pevanja i mišljenja“ odnosno filozofije izrečene na način jezika koji nije diskurzivan i analitičan već je poetski. Mnogi ovo delo vide kao prvi postmoderni tekst jugoslovenske i srpske kulture. Rečnik najbolje govori sam o sebi pa bi, stoga, pre nastavka čitanja daljeg izlaganja valjalo pročitati Rečnik u celosti ili bar neke od njegovih odrednica. Ova knjiga napisana je u formi rečnika. To je njena struktura. Neobično je, za početak, da jedna filozofska knjiga bude napisana u tom obliku. Ta forma nama je bliska posredstvom romana Hazarski rečnik Milorada Pavića, međutim, treba uzeti u obzir da se Rečnik pojavio 1981, tri godine pre velikog postmodernog romana naše kulture. Odrednice unutar Rečnika tehnologije izabrane su proizvoljno ili je bolje reći da one izneveravaju čitalačko očekivanje, jer čitalac većinu odrednica u Rečniku isprva ne može da poveže sa tehnologijom. Na primer, neke od njih su: amnezija, apokalipsa, Balkan, budala, Bulgakov, Vavilon, varvari, Vergilije, delanje, Dečaci, Enciklopedija, život, igra, Mesec, mnoštvo, napredak, objava, odricanje, patnja, prikaze, stanovanje, strast, strah, Sfinga, telo, Tehnolog, Troja, tu, um, Frankenštajn, Hegel, hleb, čekanje, Šekspir. Sve odrednice unutar Rečnika, a ima ih 162, predstavljene su na sledeći način: prvo je istaknuta etimologija date reči, zatim njeno značenje, zatim njeno tumačenje, onda sinonim te reči i, na kraju, primer. Sve ovo ističe izuzetnu zanimljivost ove filozofske knjige. Kroz način obrade odrednica vide se snaga i autentičnost mišljenja autora knjige. Čitalac mu mora priznati erudiciju i originalnost pri upotrebi analogija koje odlikuju ovo delo. Knjiga je predstavljena kao spis anonimnog autora. Objavljena je 1981, u vreme kada je urednik Vidika bio Aleksandar Ž. Petrović koji na svom imenu, na svom Ja, nije insistirao, ali nije tajna da je on, zapravo, autor ove filozofske knjige, i ne samo njenog sadržaja, već i koncepta njenog izgleda koji je kaligrafski uobličila Tamara Jerković. Knjiga koja se bavi tehnologijom izgleda kao srednjevekovni rukopis. Naslovna strana tog „rukopisa“ je ručno pisana i bojena, tekst na njoj ispisan je ćiriličnim pismom. Unutrašnjost knjige je, takođe, ručno bojena i pisana kaligrafski izvrsnim rukopisom koji tekst donosi na latinici. Još jedan vizuelni kuriozitet ove knjige je bitno pomenuti. Neke od odrednica Rečnika tehnologije praćene su slikama. Značenjska veza slika i odrednica je naročit zadatak za tumače. Na primer, reč „Balkan“ praćena je slikom Lude sa nulte tarot karte. Odrednica „Dante“ stoji uz crtež grupe Idoli na kojoj su Krstić, Divljan i Šaper sa ispruženim rukama u pravcu posmatrača. Odrednica „Kant“ praćena je slikom na kojoj Kant i Smrt igraju šah. Odrednica „Patnja“ praćena je reprodukcijom Gojine grafike „San razuma stvara čudovišta“. Odrednica „Um“ ilustrovana je slikom „Crni kvadrat“ Kazimira Maljeviča, a odrednica „Hegel“ velikom belom piramidom u čijem središtu je jedno oko. Intertekstualnost i citatnost su bitne odlike Rečnika tehnologije. Svojim sadržajem Rečnik predstavlja imaginarni muzej i vavilonsku biblioteku citata. Oni su morali ostaviti utisak i izvršiti uticaj na pisca Rečnika: Platon, Aristotel, Heraklit, Demokrit, Empedokle, Zenon, Vergilije, Toma Akvinski, Dante, Šekspir, Dekart, Luter, Paskal, Volter, Kant, Fihte, Gete, Hegel, Blejk, Adam Smit, Marks, Kjerkegor, Niče, Kropotkin, Dostojevski, Tolstoj, Šestov, Špengler, Berđajev, Poenkare, Haksli, Prust, Maler, Po, Bulgakov, Frojd, Maljevič, Kafka, Breht, Justin Popović, Veselin Čajkanović, Bloh, Horkhajmer, Hajdeger, Bašlar, Grejvs, Kolakovski, i drugi. Ovaj spisak, uz mnoštvo korisnih informacija, može se pronaći u tekstu „Razjasnica tehno-ujdurmi. Misloslovlje o Rečniku tehnologije“ čiji je autor Miloš Knežević. Tekst je objavljen u zborniku Povratak iz zemlje zmajeva. Rečnik tehnologije – 33 godine posle. Recepcija Rečnika tehnologije u našoj kulturi nije bila jednostavna. Rečnik je izazvao oštre reakcije, negodovanja, smene, zabrane i medijsku prozivku autora. Takođe, napisana je i ideološka analiza tog rukopisa koju je moguće pronaći i čitati na sajtu posvećenom ovoj knjizi. Analiza i njene posledice neće biti tema ovog teksta jer autorka ovih redova smatra da je toj temi dato isuviše prostora u zbornicima koji su, u međuvremenu, priređivani, a da je sam sadržaj i filozofski značaj knjige potpuno stavljen na stranu. Treba još reći o čemu i o kome je ova knjiga. Ona je o domovini njenog autora, o socijalističkoj federativnoj republici Jugoslaviji. Jugoslavija je, prema autoru, istrošila svoja značenja i svoju tehnologiju, misaonu i radnu. Sve se pretvorilo u jednoumlje Tehnologa i teror Institucije. Ova knjiga zapravo je o utopiji Jugoslaviji, o njenoj neodrživosti, zastareloj tehnologiji ideologije i nemogućnosti prevazilaženja problema u kojima je. (Izvor A.A.A) Jugoslovenska filozofska postmoderna

325 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Scena je časopis za pozorišnu umetnost. Kontinuirano izlazi od proleća 1965. godine, a izdaje ga Sterijino pozorje. Časopis je od osnivanja izlazio dvomesečno, a od 2005. godine izlazi tromesečno. Na zvanično sajtu Pozorja može se naći arhiva svih brojeva objavljenih od 2003. godine, a brojevi objavljeni od 2009. mogu se čitati i u elektronskom obliku.[2] Ovi brojevi dostupni su i na engleskom jeziku.[3] Godine 2005. objavljeno je zajedničko izdizdanje časopisa Scena i Teatron (Scena & Teatron), povodom obeležavanja 50 godina Sterijinog pozorja.[1] Koncepcija časopisa Časopis Scena se bavi estetikom, teorijom i sociologijom pozorišta, kroz intervjue prati aktuelna zbivanju u domaćem i inostranom teatru, redovno donosi prikaze domaćih i inostranih festivala, naročito Sterijinog pozorja, Bitefa i drugih. Obeležava jubileje, osvetljava najznačajnije aspekte pozorišne istorije (veliki stvaraoci, pokreti, pojave). Kroz prikaze knjiga, čitaoce obaveštava o savremenoj teatrološkoj produkciji. Časopis u svakom broju donosi najmanje jedan savremeni domaći dramski tekst i na taj način značajno doprinosi afirmaciji domaćeg dramskog stvaralaštva. U poslednje vreme objavljuju se i inostrani savremeni dramski tekstovi, naročito iz zemalja okruženja. Velika pažnja posvećuje se dizajnu časopisa, kao sastavnom i neodvojivom delu vizuelnog identiteta Scene. Fotografija zauzima posebno mesto jer je ona, pored video-zapisa, i trajno svedočanstvo o pozorišnom događaju. Godine 1974. pokrenut je i `Scena`, Theatre Arts Review pozorišni almanah na engleskom jeziku. U početku je časopis informisao inostrano čitalaštvo o pozorišnim zbivanjima u zemlji, a danas prevashodno objavljuje savremeno domaće dramsko stvaralaštvo, čime doprinosi njegovoj promociji u svetu. Časopis uređuje isto uredništvo kao izdanje na srpskom jeziku.[4] Uredništvo i redakcija Glavni urednici Scene od osnivanja bili su Josip Kulundžić (1965 - 1969), Slobodan Selenić (1970 - 1974), Petar Marjanović (1975 - 1990), Radomir Putnik (1991 - 1994), Vida Ognjenović (1995 - 2001), Darinka Nikolić (2002 - 2012) i Zoran Đerić (2013-2016).[4] Danas je na mestu odgovornog urednika Miloš Latinović, a redakciju čine Marina Milivojević Mađarev, Isidora Popović, Aleksandar Milosavljević i Željko Jovanović. Sterijina nagrada za teatrologiju časopisa Scena Sterijina nagrada za teatrologiju časopisa Scena ustanovljena je 1986. radi podsticanja razvoja teatrologije i njene društvene i stručne afirmacije. Nagrada se do 2002. dodeljivala svake godine, kada je odlučeno da će se dodeljivati svake treće...

325 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Casopis za pozorisnu umetnost Scena je časopis za pozorišnu umetnost. Kontinuirano izlazi od proleća 1965. godine, a izdaje ga Sterijino pozorje. Časopis je od osnivanja izlazio dvomesečno, a od 2005. godine izlazi tromesečno. Na zvanično sajtu Pozorja može se naći arhiva svih brojeva objavljenih od 2003. godine, a brojevi objavljeni od 2009. mogu se čitati i u elektronskom obliku.[2] Ovi brojevi dostupni su i na engleskom jeziku.[3] Godine 2005. objavljeno je zajedničko izdizdanje časopisa Scena i Teatron (Scena & Teatron), povodom obeležavanja 50 godina Sterijinog pozorja.[1] Koncepcija časopisa Časopis Scena se bavi estetikom, teorijom i sociologijom pozorišta, kroz intervjue prati aktuelna zbivanju u domaćem i inostranom teatru, redovno donosi prikaze domaćih i inostranih festivala, naročito Sterijinog pozorja, Bitefa i drugih. Obeležava jubileje, osvetljava najznačajnije aspekte pozorišne istorije (veliki stvaraoci, pokreti, pojave). Kroz prikaze knjiga, čitaoce obaveštava o savremenoj teatrološkoj produkciji. Časopis u svakom broju donosi najmanje jedan savremeni domaći dramski tekst i na taj način značajno doprinosi afirmaciji domaćeg dramskog stvaralaštva. U poslednje vreme objavljuju se i inostrani savremeni dramski tekstovi, naročito iz zemalja okruženja. Velika pažnja posvećuje se dizajnu časopisa, kao sastavnom i neodvojivom delu vizuelnog identiteta Scene. Fotografija zauzima posebno mesto jer je ona, pored video-zapisa, i trajno svedočanstvo o pozorišnom događaju. Godine 1974. pokrenut je i `Scena`, Theatre Arts Review pozorišni almanah na engleskom jeziku. U početku je časopis informisao inostrano čitalaštvo o pozorišnim zbivanjima u zemlji, a danas prevashodno objavljuje savremeno domaće dramsko stvaralaštvo, čime doprinosi njegovoj promociji u svetu. Časopis uređuje isto uredništvo kao izdanje na srpskom jeziku.[4] Uredništvo i redakcija Glavni urednici Scene od osnivanja bili su Josip Kulundžić (1965 - 1969), Slobodan Selenić (1970 - 1974), Petar Marjanović (1975 - 1990), Radomir Putnik (1991 - 1994), Vida Ognjenović (1995 - 2001), Darinka Nikolić (2002 - 2012) i Zoran Đerić (2013-2016).[4] Danas je na mestu odgovornog urednika Miloš Latinović, a redakciju čine Marina Milivojević Mađarev, Isidora Popović, Aleksandar Milosavljević i Željko Jovanović. Sterijina nagrada za teatrologiju časopisa Scena Sterijina nagrada za teatrologiju časopisa Scena ustanovljena je 1986. radi podsticanja razvoja teatrologije i njene društvene i stručne afirmacije. Nagrada se do 2002. dodeljivala svake godine, kada je odlučeno da će se dodeljivati svake treće.

GDE JE ŠTA GLASOVI Saša Radojčić: ZNALAC DIJALEKTIKE Lana Bastašić: KISELINA Mirko Magarašević: TUGOVANKA NEZNANKE Milan Đorđević: DA, SMRT Birsena Džanković: SINGULARITET VRT: HIPSTERI Norman Mejler: BELI CRNAC Šon Vilenc: BOB DILAN, BIT GENERACIJA I AMERIKA ALENA GINZBERGA Dajan M. Hadlston: BIT GENERACIJA: ONI SU BILI HIPSTERI, A NE BITNICI Džejk Kinzi: NERON KAO PROTOHIPSTER? Džejk Kinzi: HIPSTERI I LA PASSION DU RÉEL Mark Grajf: ŠTA JE BIO HIPSTER? Mark Grajf: MIŠLJENJA Rob Horning: SMRT HIPSTERA Li Konstantinu: HIPSTERI I NOVO ZLATNO DOBA Binoj Kampmark: HIPSTERSKI ŠIK: POVRATAK U PROŠLOST Aleksandar Čancev: ŠPENGLEROV HIPSTER Vladimir Gvozden: NAPOMENA O EKONOMSKOJ „POLITICI“ HIPSTERA Vasilija Antonijević: UNIFORMISANOST INDIVIDUALIZACIJE – PARADOKS POKRETA HIPSTERA ILUMINACIJE Elena Mesner: KNJIŽEVNI PREVODI I TRANSNACIONALNO KNJIŽEVNO POLJE RED VOŽNJE Kšištof Varga: U ZEMLJI MORLOKA OTVORENO DELO Jovica Aćin: PRAVILA PISANJA DOZIVI Žil Laforg: STEFAN VASILJEV Džon Makgaern: SVA BOŽJA STVORENJA Mari Luize Kašnic: DVE PRIČE Rejmond Paterson: DVADESET I ŠEST NAČINA DA GLEDAŠ NA CRNCA RAZMENA DAROVA Branislav Živanović: DVOSTRUKI SASTANAK SA SUPROTNOSTIMA (Vladislav Bajac: Hronika sumnje, Geopoetika, Beograd, 2016) Vladimir Stojnić: PRIPOVEDAČKE STUPICE (Oto Horvat: Kao Celanovi ljubavnici, Akademska knjiga, Novi Sad, 2016) Jasmina Vrbavac: LUK PREOBRAŽAJA (Ivana Dimić: Arzamas, Laguna, Beograd, 2016) Ilhan Pačariz: TABLA GORKIH PILULA (Jelena Lengold: Raščarani svet, Arhipelag, Beograd, 2016) Dajana Milovanov: PUKOVNIKU IMA KO DA PIŠE (Vladimir Tabašević: Pa kao, Laguna, Beograd, 2016) Dragana V. Todoreskov: MILUJUĆI REKU... (Vasa Pavković: Okean Dunav, Zadužbina Petar Kočić, Banjaluka–Beograd, 2016) Predrag Stanković: ČETIRI NEPOVRATA (Saša Stojanović: Priče o kraju, Albatros plus / autorsko izdanje, Beograd, 2016) Bojan Samson: KADA, ZAŠTO I KAKO PISATI? (Dragan Radovančević: Lampeduza i Marko Stojkić: Amigdala, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2016) Đorđe Despić: LUCIDNI DOMETI ESEJA (Slavko Gordić: Osmatračnica, Akademska knjiga, Novi Sad, 2016) Srđan Srdić: DEFINIŠI SMRT (Don Delilo: Nula K, Geopoetika, Beograd, 2016) Marija Torbica: ŠUM VREMENA GLASNIJI OD BUKE ISTORIJE (Džulijan Barns: Šum vremena, Geopoetika, Beograd, 2016) SVETLA KOMORA Silvia Dražić: O RADOVIMA DANICE BIĆANIĆ Siniša Tucić: TAČKA OSLONCA KAO POČETAK UMETNIČKOG PROCESA U SKULPTURAMA DANICE BIĆANIĆ REČ NA REČ Zoran Ćirić: MONTAŽA U AKCIJI I REAKCIJI KO JE KO MG87 (1), MG 117 (2)

časopis `OK` br. 12 (2001) Music Mag 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 12. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 12 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: BJORK. Sadržaj: NEW ORDER, MANU CHAO, DEL ARNO BAND... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

Prvi broj Bravo ScreenFuna izašao je aprila 2005. godine. Stalne rubrike u časopisu su: Preview (najave novih igara), Test (recenzije igara), Software, Hardware, Fun, News, Pisma, Trix, Game Over i retro (sa GameFunShotom, delom megapostera i nagradnim igrama). Bravo ScreenFun je postao ScreenFun od juna 2009. godine zbog gašenja originalnog nemačkog izdanja kojeg je izdavao Heinrich Bauer Zeitschriften Verlag KG. Ovo je jedan od retkih primera u novinarstvu da se originalni časopis ugasi a njegovo licencno izdanje nastavi da izlazi. Iz sadržaja: Poster: Brothers in Arms: Furious 4, sa druge strane Super Mario 3D Land + megaposter u delovima Natsu iz Soul Calibur V 1.deo Spremni za magičnu simbiozu u utopijskoj priči od pre sto godina? Ekskluzivno objavljujemo detalje iz igre Bioshock: Infinite. Nova igra iz Irrational Gamesa se čini svaki put boljom kada je pogledamo. Pročitajte preview igre i saznajte zbog čega će ova igra biti jedna od najvažnijih 2012. Ako vas interesuje koje će to još igre obeležiti godinu pred nama, pogledajte članak “12 za 2012.” u kojem predstavljamo 12 budućih hit igara. Pored njih u Preview sekciji našle su se i: World of Planes, Rainbow 6: Patriots, The Last of Us, Auto Club Revolution, StarCraft II: HotS i Brothers in Arms: Furious 4. Već tradicionalno u ovom periodu proglašamo najbolju igru u prethodnoj godini. Saznajte koja igra je ponela titulu Igre godine 2011. U februarskom broju objavljujemo članak o 10 sumanutih tajni skrivenih u igrama a za ljubitelje Mount & Bladea imamo specijal o modovima koji ovaj naslov čine još boljim. Što se tiče test sekcije pod našom lupom našle su se sledeće igre: Afterall: Insanity, Defenders of Ardania, Flatout 3: Chaos & Destruction, Goldeneye 007: Reloaded, Halo: Combat Evolved Anniversary, Serious Sam 3: BFE, Super Mario 3D Land, Sword of the Stars II: The Lords of Winter, Trine 2 kao i mini-opisi: NBA 2K12: Legends Showcase, MotorHEAT, NFL Blitz, Corpse Party i Fortune Street. Izdavač: Color Press Group, Novi Sad Broj strana: 64 Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: Magazini 107 Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

GDE JE ŠTA GLASOVI Ibrahim Hadžić: NEŠTO IZMEĐU Dragoslav Dedović: FJODOROV DŽEZ Draginja Ramadanski: UČINCI POETIZACIJE Đorđe Kuburić: KLEPSIDRA Jasmina Topić: POZIV Ivan Potić: ANALOGNI Milan Micić: DUGO PUTOVANJE U TABANU Ivana Maksić: PODOČNJAK JURIJA GAGARINA Dragoslav Čupić: I OVAJ DAN ĆE TRAJATI VEČNO VRT: URSULA K. LE GVIN Ursula K. Le Gvin: MEJ I NJEN LAV Ursula K. Le Gvin: NA KOJOJ SAM JA, ZAPRAVO, STRANI? Ursula K. Le Gvin: AMERIČKA NAUČNA FANTASTIKA I DRUGI Ursula K. Le Gvin: DA LI JE ROD NEOPHODAN? Ursula K. Le Gvin i Nik Gevers: MOJE PRIČE POKREĆE NEŠTO DRUGO Sneja Gunev: PREOKRETANJA MITA – EVOLUCIJA MOTIVA SENKE N. B. Hejls: ANDROGINIJA, AMBIVALENCIJA I ASIMILACIJA U LEVOJ RUCI TAME Frederik Džejmson: REDUKOVANJE SVETA U DELU URSULE LE GVIN Šarlota Spivak: „SAMO U SMRTI, ŽIVOT“ – DINAMIKA STAROSTI U KNJIŽEVNOJ PROZI URSULE LE GVIN Artea Panajotović: URSULA LE GVIN I DAO Darko Tuševljaković: URSULA K. LE GVIN, NJENA MEJ I NJEN LAV Mirjana M. Vučković: PROŠLOST, SADAŠNJOST I BUDUĆNOST – PRIČA O PRIČANJU URSULE LE GVIN ZLATNA GREDA Tanja Kragujević: U POTRAZI ZA SJAJEM Đorđe Despić: PESNIČKI PORTRET: BOJANA STOJANOVIĆ PANTOVIĆ LICE Bojan Savić Ostojić: ŽOZEF ŽUBER ILI SEIZMOGRAFIJA MISLI Žozef Žuber: SVESKE RED VOŽNJE David Albahari i Radmila Gikić Petrović: KRATKA PRIČA JE SVE Goran Stanković: VEČNOST Mirko Demić: VODENI ŠUM NAD ŽEDNOM ŠPANIJOM DOZIVI Džerald Marnejn: NEVIDLJIVI ALI NEUNIŠTIVI JORGOVANI Aleks Kaldiero: PRAVA PESMA Pip Vilijams: REČNIK IZGUBLJENIH REČI Ivanka Mogilska: JOŠ JEDAN DAN RAZMENA DAROVA Vladimir Arsenić: PRAVA LITERATURA (Milenko Bodirogić: Po šumama i gorama, Orfelin, Novi Sad, 2019) Vladislava Gordić Petković: PODNOŠLJIV FORMAT NEDOKUČIVOSTI (Srđan V. Tešin: Moje, Arhipelag, Beograd, 2019) Zorana Simić: NA GRANICAMA IZRECIVOG (Darko Cvijetić: Šindlerov lift, 2018. i Što na podu spavaš, 2020, Buybook – Sarajevo / Književna radionica Rašić – Beograd) Jelena Marinkov: PIJANI OD RATNE STVARNOSTI (Aleksandra Jovičić: Naše male smrti, Književna radionica Rašić, Beograd, 2020) Predrag Ž. Vajagić: U SRCU ČERGINE TAME ILI TRUBAČKI MELEM NA CIGANSKU LJUTU RANU (Saša Stojanović: Put za Jerihon, 2. izd., Albatros plus, Beograd, 2020) Dragana V. Todoreskov: ŽIVETI (ZA) UMETNOST (Ljiljana Maletin Vojvodić: Skrik, Art Print Media, Novi Sad, 2020) Tatjana Rosić: IMENICA KOJA IMA SAMO MNOŽINU ILI OTPOR JE PLURALIA TANTUM (Peter Vajs: Estetika otpora, Kontrast, Beograd, 2019) Tijana Tropin: SVIĐA MI SE DA TI NE BUDE PRIJATNO (Elfride Jelinek: Požuda, Lom, Beograd, 2019) Dajana Milovanov: O POLITICI, FEMINIZMU I DRUGIM DEMONIMA (Viržini Depent: Vernon Trodon 1–3, Booka, Beograd, 2019–2020) Vladimir Stojnić: KOMPILACIJA SPEKULATIVNE FIKCIJE (Olga Tokarčuk: Bizarne priče, Službeni glasnik, Beograd, 2020) Ivana Z. Tanasijević: LJUBAV KAO RELIGIJA U SVETU UMNOŽENE SMRTI (Halina Pošvjatovska: Izabrane pesme, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2018) Ivana Maksić: GRAD UVREDA (Didije Eribon: Povratak u Rems, Sandorf, Zagreb, 2019) SVETLA KOMORA Sava Stepanov: DUNAVSKI DIJALOZI – QUO VADIS HOMO? KO JE KO

Original magazin je za kreativne, hrabre, proaktivne ljude koji žele da budu najbolja verzija sebe uz kvalitetan sadržaj, nova znanja i inspirativne priče. Iz sadržaja: Novi broj magazina Original donosi intervju sa harizmatičnom voditeljkom, koja je razvila i uspešan modni brend Wholly Wear, a između ostalog Aida je pričala i o tome šta znači biti ostvarena žena danas, šta je hrabrost, a šta sloboda, kako se suočavala sa predrasudama, te koja je najteža odluka koju je donela u životu. Osim toga, Original u broju 49 donosi i ekskluzivni zajednički intervju sa dva slavna holivudska glumca – Kristijanom Bejlom i Metom Dejmonom, zvezdama novog filma “LeMan 66: Slavna 24 sata”. Predstavljamo vam Veganino, projekat Jelene Civkaroski i njenog supruga, koji su duže od 15 godina vegetarijanci, te su rešili da svoju strast prenesu sa tanjira i na obuću i tašne, te krenuli da kreiraju veganske modele. Šta je zeleni koncept stanovanja, koja zgrada iz Srbije se našla na listi najboljih svetskih primera zelene gradnje, kao i zbog čega su zeleni krovovi budućnost – saznajte u novom broju! Kako da čuvate planetu iz svog doma? Jedno od rešenja su EcoEgg proizvodi za čišćenje. Jeste li čuli za Design for Change? Ovaj koncept može vam promeniti život, posebno ako ste roditelj. Da, ja to mogu – najvažnija je lekcija koju treba da naučite. Credo Casa Toys su igračke koje će kod dece razviti logiku, kreativnost i strpljenje, i tako im dati važan kapital za budućnost. Dr Vesna Danilovac objašnjava koja je razlika između licence i sertifikata, kako da znate da li je neki “papir” validan ili nije, te kako da prepoznate prave i priznate stručnjake od onih koji to nisu. Jedan od najuspešnijih IT preduzetnika na ovim prostorima, Vladimir Prelovac, za Original priča o svom poslovnom putu, koji je počeo u Beogradu, a sada ga gradi u Silicijumskoj dolini, te o tome kada je najbolje plasirati novu ideju. Definitivno intervju koji treba da pročitate, ukoliko planirate da započnete svoj posao! Znate li šta je apciklaža? Nina Blažević na ovaj način od tetrapak ambalaže pravi unikatne novčanike koje ćete definitivno želeti da imate u svojoj tašni. Upoznajte S P O R A koncept koji je razvila Jovana Banović i našla način da prirodu okači na zid vaše dnevne sobe. Spoj porodičnog truda i želje za jedinstvom s prirodom rezultirao je konceptom Plodovi mog imanja – prirodnim proizvodima od malina i kupina koji se ističu ukusom i kvalitetom. U ovom broju predstavljamo vam i nakit koji Katarina Čudić kreira za žene čvrstog stava i nežne prirode. Pera Krstajić, muzičar koji karijeru uspešno gradi u Njujorku, nakon završenog Berklija, priča o svom putu i o tome kako ga je džez naučio šta znači biti umetnik. Dafni Kin je zvezda nove HBO serije “Njegova mračna tkanja”, koje je adaptacija nagrađivane istoimene trilogije Filipa Pulmana, koja se smatra savremenim remekdelom naučne fantastike, a u intervjuu otkriva da li je ovo delo zapravo kritika sistema. Tamara Kojić iza sebe ima impresivnu biografiju, a zrači nezaustavljivom energijom i humorom. Najpoznatija je kao pokretač akcije “Kilometar kose”, a sada je izvršni direktor coworking prostora Mokrin House. Žena nije bračni status – jasno i glasno poručuje Jelena Lalatović, borkinja za prava obespravljenih. Istražujemo OK Boomer fenomen – kako je sve počelo, šta se krije iza toga i zbog čega je “rukavica bačena”. Predstavljamo vam mlade heroje Srbije – Aleksu Nišavića, 19-godišnjeg osnivača marketinške agencije, i Tamaru Rogović, najmlađu magistarku vizuelnih umetnosti u svetu. Znate li da vaših samo 1% nekom znači ceo svet? Upoznajte ljude i ideju koji stoje iza Fondacije 1%. Sa velikim promenama krećemo od sebe – da ovo nisu samo reči, nego i njihova dela dokazuje nam sjajna grupa Nišlija iz udruženja “Delijski vis”, koji svake subote učestvuju u radnim akcijama. Katarina Batuta Višekruna u novom Originalu predstavlja početak projekta HIISHII x SERBIA i predstavlja najlepše delove naše zemlje, te upozorava – opstanak ovog prirodnog bogatstva zavisi od nas. Ukoliko ste aktivni na društvenim mrežama, a posebno Instagramu, gotovo sigurno vam je za oko zapao profil “Tatin dnevnik” – u novom broju predstavljamo vam Strahinju Ćalovića, tatu koji stoji iza ovog projekta, a koji za svoju decu, Vukana i Višnju, kažu da su većinski akcionari njegovog vremena i energije. Jelena Vukićević je pesnikinja za koju će se tek čuti, a koja živi avanturističku trku sa preprekama i za koju rad na sebi i ispunjavanje snova nikada ne prestaje. Modne kolaboracije koje su promenile industriju bile su pod našom originalnom lupom – kolika je zapravo moć zajedništva i kako to suprotnosti mogu da budu u savršenoj harmoniji. Časovi istorije sa malih ekrana – koja to TV ostvarenja možete pogledati i naučiti nešto više o različitim istorijskim periodima i ličnostima koje su ih obeležile. Za jogu svakako znate, a jeste li spremni da isprobate akrojogu? Ona je simbol harmonije i lepote timskog rada, a mi smo razgovarali sa Jelenom i Nenadom, koji su osnovali NS Akrobalans udruženje. Nova tehnologija daje vam priliku da priđete Mona Lizi bliže nego ikada – nemojte je propustiti. I za kraj, predstavljamo vam top 5 gedžeta za 2020. godinu – koji će vam olakšati i ulepšati živote. ... Strana: 84 Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: Magazini 10/2 Težina 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.08.2019. godine. do 100 gr - 82 dinara 101-250 gr - 92 dinara 251-500 gr – 120 dinara 501-1000gr - 130 dinara 1001-2000 gr - 158 dinara 2001-3000 gr - 176 dinara 3001-4000 gr - 185 dinara 4001-5000 gr - 199 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: proleće 1987. Broj: 9 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 270 Stanje: odlično očuvano Dž. M. KUCI: U srcu zemlje / prevela Ksenija Todorović MARIN SORESKU: Pesme / preveo Adam Puslojić ROLAN DIBIJAR: Da me Kamij vidi / preveo Miroslav Karaulac ANDREJ PLATONOV: Juvenilno more (Mors mladosti) / preveo Milan Čolić MILAN ČOLIĆ: Voland je ipak bio u pravu: „Rukopisi ne gore` SERGEJ ZALIGIN: Čudnojezični Platonov / preveo Milan Čolić GIJOM APOLINER: Bestijarij ili Orfejeva pratnja / preveo Kolja Mićević / drvorezi Raula Difija KOLJA MIĆEVIĆ: Apolinerov opus 1 IVANA HADŽI POPOVIĆ: Šta je novo danas u francuskom romanu  MIHAJLO PANTIĆ: Beket, beskrajna aporija BRANKO ANĐIĆ: Tajni život posle smrti DRAGAN VELIKIĆ: Život u pismima; Neki drugi život BRANKA KRILOVIĆ: Lori i klovnovi KSENIJA JOVANOVIĆ: Francuska književna jesen 1986 SIGNALI VESTI PISMA / SVETLANA SLAPŠAK: Pismo iz Atine TOMISLAV LONGINOVIĆ: Pismo iz Amerike GABOR ČORDAŠ: Pismo iz Budimpešte ZABAVNIK / LAURA BOHANAN: Šekspir u džungli Dž. M. KUCI, ROLAN DIBIJER, ANDREJ PLATONOV, GIJOM APOLINER, MARIN SORESKU Dž. M. Kuci (John Maxwell Coetzee) jedan je od najznačajnijih savremenih romansijera i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003. Rođen je u Kejptaunu 1940, gde je završio studije matematike i anglistike. Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu. Magistrirao je s tezom o delu Forda Medoksa Forda, doktorirao na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu i Univerzitetu u Kejptaunu, a kao gostujuci profesor i na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Objavio je pet tomova kritičkih eseja, kao i prevode proze i poezije sa holandskog na engleski. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafrickoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi. Počev od 1974, kada se u Kejptaunu pojavila njegova prva knjiga Zemlje sumraka, objavio je niz kritički visoko vrednovanih romana, koji su mu doneli brojna južnoafrička i međunarodna priznanja. Najpoznatiji su: Iščekujući varvare, Život i vremena Majkla K (Buker, 1983) i Sramota. Dodelom Bukerove nagrade romanu Sramota postao je prvi dvostruki laureat u istoriji ovog priznanja. Andrej Platonov (1899–1951) je izuzetna pojava u književnosti dvadesetog veka, pisac posebne i vrlo samosvojne poetike koga su nazivali i „ruskim Orvelom“. Uz Bulgakova, Harmsa, Šalamova i Babelja, jedan je od najvećih i najoriginalnijih pisaca sovjetske Rusije. Platonov je rođen u oblasti Voronjež u Rusiji. Veoma rano je počeo da radi, već nakon osnovne škole, između ostalog kao kancelarijski službenik, fizički radnik, pomoćnik bravara i livac. Po izbijanju Oktobarske revolucije 1917. upisuje studije elektrotehnike, aktivira se u novinarstvu, intenzivno piše i objavljuje poeziju, kratku prozu, kao i eseje i članke na najrazličitije teme. Posle kratkog oduševljenja komunističkom partijom, brzo se iz nje ispisuje, a s pojavom staljinizma njegovo stvaralaštvo proglašeno je za anarhističko i antikomunističko. Počev od druge polovine dvadesetih godina Platonovu postaje najpre sve teže, a na kraju potpuno onemogućeno da objavljuje, a deceniju kasnije hapse njegovog petnaestogodišnjeg sina pod optužbom da je „terorista“ i „špijun“ i odvode ga u radni logor, gde dobija tuberkulozu. Na intervenciju Šolohova, sin je posle nekog vremena pušten iz zatvora, ali negujući ga Platonov i sam dobija tuberkulozu od koje kasnije i umire. Delo ovog pisca još uvek je nedovoljno istraženo područje, jer je u celini štampano tek pre tridesetak godina. Specifična Platonovljeva antiutopija u velikoj meri obojena je hrišćanskim simbolizmom, kao i uticajima Berđajeva i Dostojevskog, a među značajnije knjige spadaju romani Džan, More mladosti, Iskop i Čevengur, nedovršeni roman Srećna Moskva, kao i novela Skriveni čovek. Vilhelm Apolinaris de Kostrovicki, poznatiji pod pseudonimom Gijom Apoliner (franc. Guillaume Apollinaire; Rim, 26. avgust 1880. – Pariz, 9. novembar 1918), bio je francusko-italijanski pisac i dramaturg, poljskog porekla. Apoliner je rođen u Rimu. O ocu se zna samo da je bio italijansko-švajcarski diplomata. Više se ne zna jer ga je on napustio odmah nakon rođenja. Majka mu je bila poljska grofica i avanturistkinja Agnes de Kostrovicki. Kao dete, često ga je vodila u Belgiju, Italiju i Monako. Ova kulturna raznolikost uticala je na pesnika čiji je rad uticao na tok 20. veka i početak skoro svakog trenda. Išao je u najbolje škole na Azurnoj obali i na drugim mestima. Nakon završetka školovanja uputio se u Pariz, gde je postao ugledni član zajednice boema na Monparnasu. Postao je vrlo popularan i među njegovim prijateljima i saradnicima u ovom periodu kao što su: Pablo Pikaso, Mari Lorensen, Gertruda Stajn, Mark Šagal, Marsel Dišan, Erik Sati, Žan Kokto, Andre Breton, Andre Lot, i drugi. Mari Lorensen mu je bila i ljubavnica, a često ju je nazivao i svojom muzom. Krajem 1909. ili početkom 1910. Metzinger je naslikao kubistički portret Apolinera. U svom Vie anecdotique, 16. oktobra 1911., pesnik je ponosno napisao: „Čast mi je da budem prvi model kubističkog slikara, Žana Metzingera, za portret izložen u Salonu nezavisnosti (Salon des Indépendants)“. Po Apolineru, to nije bio samo prvi kubistički portret, već i prvi veliki portret pesnika javno izložen. Dana 7. septembra 1911. godine policija ga je uhapsila zbog sumnje da je učestvovao u krađi Mona Lize, ali je pušten nedelju dana kasnije. Borio se i u Prvom svetskom ratu, a 1916. godine zadobio je tešku povredu glave, nakon koje se nikad u potpunosti nije oporavio. Za vreme oporavka napisao je svoju dramu „Sisa Tiresijina“. Tokom ovog perioda skovao je i reč nadrealizam u programu napomena za mjuzikl „Parada“ Žana Koktoa i Erika Satija. Napisao je: Autori mjuzikla su postigli jedinstvo slike i plesa, između plastičnih umetnosti i mimike, postavljajući osnovu za novu umetnost koja tek treba da stigne. Ovo novo jedinstvo u mjuziklu Parada je neka vrsta nadrealizma, koje smatram početnom tačkom za nastajanje novih umetničkih manifestacija. U vazduhu se osjeća nova duhovna inspiracija koja će bez sumnje privući najbistrije glave umetnoosti našega doba. Možemo očekivati korenite promene u umetnosti vođene duhom univerzalnosti. Jednostavno, prirodno je da umetnost napreduje istim korakom kao i nauka i industrija. On je takođe objavio i umetnički manifest, L`Esprit nouveau et les poètes. Apolinerov status književnog kritičara je najpoznatiji i najuticajniji u svom priznanju Markiza de Sada, čiji radovi su dugo bili nejasni, ali u to vreme postaju popularni pod uticajem dadaističkih i nadrealističkih dešavanja u Monparnasu početkom 20. veka, kao „najslobodnijeg duha koji je ikad postojao“. Pisao je pesme i prozu. Najpoznatiji je kao pesnik (zbirke „Alkohol“ i posthumno objavljeni „Kaligrami“ gde tekst pravi sliku onog što je tema pesme), a takođe i kao autor erotskih romana „Jedanaest hiljada buzdovana“ (Les onzes milles verges), u kojem se nekoliko puta pojavljuju Srbi (oba pola) kao sporedni karakteri sa kojima junak ima seks, i „Iskustva mladog Don Žuana“. Prvom do smrti nije hteo da prizna autorstvo. Voleo je da se elegantno oblači. Umro je dva dana pre kraja Prvog svetskog rata, sa 38 godina, u svom pariskom stanu, od napada španske groznice. Naslednici su mu Dejvid Herbert Lorens i Henri Miler. Dela Poezija Le Bestiaire ou Cortège d`Orphée, 1911 Alkoholi, 1913 Vitam impendere amori, 1917 Kaligrami, poèmes de la paix et de la guerre 1913–1916, 1918 (objavljeno neposredno nakon njegove smrti) Il y a..., Albert Messein, 1925 Julie ou la rose, 1927 Ombre de mon amour, 1947 Poèmes secrets à Madeleine, piratsko izdanjen, 1949 Le Guetteur mélancolique, ranije objavljeni radovi, 1952 Poèmes à Lou, 1955 Soldes, ranije neobjavljeni radovi, 1985 Et moi aussi je suis peintre, album drteža za Kaligrame, iz privatne kolekcije, objavljeno 2006 Fikcija Mirely ou le Petit Trou pas cher (Mirely, or The Cheap Little Hole) (roman), 1900 (neobjavljeno) `Que faire?` (What to Do?) (roman), 1900 (neobjavljen) Les Onze Mille Verges ou les amours d`un hospodar (The 11 Thousand Rods [Penises], or The Loves of a Hospodar) (roman), 1907 L`enchanteur pourrissant (The Enchanter Rotting) (roman), 1909 L`Hérèsiarque et Cie (The Heretic & Co.) (kolekcija kratkih priča), 1910 Les exploits d`un jeune Don Juan (The Adventures of Young Don Juan) (roman), 1911 La Rome des Borgia (The Rome of the Borgias) (roman), 1914 La Fin de Babylone (The Fall of Babylon) (roman) – L`Histoire romanesque 1/3, 1914 Les Trois Don Juan (The Three Don Juans) (roman) – L`Histoire romanesque 2/3, 1915 Le poète assassiné (The Murdered Poet) (pripovetke), 1916 La femme assise (The Sitting Woman) (roman), 1920 Les Épingles (The Pins) (kolekcija kratkih priča), 1928 Drame Farsa Tiresijine dojke / Sisa Tiresijina, 1917 La Bréhatine, screenplay (kolaboracija sa Andre Bilom), 1917 Couleurs du temps, 1918 Casanova, published 1952 Članci Le Théâtre Italien, ilustrvana enciklopedija, 1910 Preface, Catalogue of 8th Salon annuel du Cercle d`art Les Indépendants, Musée moderne de Bruxelles, 1911. La Vie anecdotique, Chroniques dans Le Mercure de France, 1911–1918 Pages d`histoire, chronique des grands siècles de France, hronika, 1912 Les Peintres Cubistes, Méditations Esthétiques, 1913 La Peinture moderne, 1913 L`Antitradition futuriste, manifeste synthèse, 1913 Jean Metzinger à la Galerie Weill, Chroniques d`art de Guillaume Apollinaire, L`Intransigeant, Paris Journal, 27 May 1914 Case d`Armons, 1915 L`esprit nouveau et les poètes, 1918 Le Flâneur des Deux Rives, chronicles, 1918 MG47 (K)

Prvi broj Bravo ScreenFuna izašao je aprila 2005. godine. Stalne rubrike u časopisu su: Preview (najave novih igara), Test (recenzije igara), Software, Hardware, Fun, News, Pisma, Trix, Game Over i retro (sa GameFunShotom, delom megapostera i nagradnim igrama). Bravo ScreenFun je postao ScreenFun od juna 2009. godine zbog gašenja originalnog nemačkog izdanja kojeg je izdavao Heinrich Bauer Zeitschriften Verlag KG. Ovo je jedan od retkih primera u novinarstvu da se originalni časopis ugasi a njegovo licencno izdanje nastavi da izlazi. Iz sadržaja: Poster: Brothers in Arms: Assassin’s Creed IV, sa druge strane Gears of War: Judgment + megaposter u delovima Assassin’s Creed III 1.deo Samo u novom ScreenFunu: Premijerno predstavljamo Assassin’s Creed IV! Piratsku verziju popularne igre. Pored toga što ćemo vas upoznati s novim junakom AC serijala, saznajte gde će se odvijati nova igra, koga ćete trebati da eleminišite a kao šlag na torti tu je i poster Assassin’s Creed IV: Black Flag. Aprilski ScreenFun donosi dva zanimljiva specijala: jedan se tiče umetnosti u Minecraftu u kojem ćete moći da vidite neverovatne kreacije igrača ove popularne igre od kojih zastaje dah. Drugi specijal je, naravno, o novopredstavljenoj konzoli PlayStation 4. Saznajte kako će izgledati next-gen revolucija, šta donosi DualShock 4 kontroler, PlayStation Eye i, kao najvažnije, kako će izgledati igre za PS4: Killzone: Shadowfall, Knack, Watch Dogs, Driveclub, Witcher 3… Novi broj ScreenFuna donosi niz dobrih Previewova. Tu su se našli: Destiny (novi Halo), Brothers: A Tale of Two Sons (co-op akcija), Survarium (novi STALKER) i Warframe (koncept saradnje umesto ubijanja) i naravno Assassin’s Creed IV: Black Flag. Test rubrika aprilskog ScreenFuna je takođe bogata. Proverite koje su ocene dobili: AC III: TtoKW – The Infamy, Aliens: Colonial Marines, CitiesXL Platinum, Crysis 3, Gears of War: Judgment (s posterom), Impire, Metal Gear Rising: Revengeance, Sniper Elite: Nazi Zombie Army, Special Forces Team X, The Showdown Effect, Tomb Raider kao i mini-opisi igara: Brütal Legend za PC, Ninja Gaiden Sigma 2 Plus, Sly Cooper: Thieves in Time, The Sims 3: University Life i Castlevania: Lords of Shadow – Mirror of Fate. Tu su i opisi mobilnih igara za Android i iOS: Real Racing 3, Pocket Stables, AVP: Evolution, Alien Breed i Sela The Space Pirate. Rubrika Trix je posebno izdašna u ovom broju: Tu je vodič za Laru Kroft kroz novi Tomb Raider ali i vodič za preživljavanje s finim cakama u Call of Duty: Black Ops II multiplejeru. Ako želite da saznate na kojim mobilnim uređajima ćemo se igrati u narednom periodu, pogledajte članak u rubrici Hardware o najboljim uređajima sa sajma mobilnih telefona u Barseloni. Izdavač: Color Press Group, Novi Sad Broj strana: 64 Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: Magazini 107 Težina: 180 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto 1987. Broj: 10 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 274 Stanje: veoma dobro očuvano PER ULOF ENKVIST: Pali anđeo / preveli Mihaila Vesović i Moma Dimić MBELA SON DIPOKO: Crni i beli u ljubavi / prevela Nada Obradović ITALO KALVINO: Pod suncem-jaguarom / prevela Mirjana Ognjanović LENARD KOEN: Knjiga milosrđa / preveo Zoran Jungić MIŠEL TURNIJE: Tetreb; Kratko proze; Amandin ili Dva vrta / prevela Ksenija Jovanović JAH HAMILTON: Poseta / preveo Srba Mitrović KETI AKER : Velika očekivanja / prevela Nina Živančević DESET GODINA „POVELJE 77` RAZGOVOR SA VACLAVOM HAVELOM: Stvarati bez utopija RAZGOVOR SA JOZEFOM ŠKVORECKIM PRIMO LEVI (1919–1987) ELI VIZEL: Aušvic, četrdeset godina kasnije ĐULIO EINAUDI: Poslednje svedočenje   TANJA KRAGUJEVIĆ: Od stvarnosti do mita GORDANA B. TODOROVIĆ: Treperavi svet Kauza Išigura MIHAJLO PANTIĆ: Brevijari „Književnih lomova` SIGNALI VESTI PISMA A. SAHAROV: Pismo M. S. Gorbačovu SVETLANA SLAPŠAK: Pismo iz Atine BRANKA KRILOVIĆ: Pozorišno pismo iz Amerike RATKO ADAMOVIĆ: Pismo iz Rusije PER ULOF ENKVIST, MBELA SON DIPOKO, ITALO KALVINO, LENARD KOEN, MIŠEL TURNIJE, JAN ROBERT HAMILTON, KETI AKER, PRIMO LEVI Italo Kalvino (1923–1985) je bio italijanski književnik, esejista i novinar, intelektualac koji je bio izuzetno angažovan u političkoj, građanskoj i kulturnoj sferi. Kao jedan od najvažnijih italijanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, bio je deo različitih književnih tokova, od neorealizma do postmoderne, ali uvek sa određenim odstojanjem, insistirajući na ličnom istraživanju i iskazu. Bio je privržen svemu što je jednostavno, nekonvencionalno, neracionalno – što se ogledalo i u njegovom pripovedanju koje se odriče moralističkog konteksta i didaktičnosti. Završio je studije književnosti u Torinu gde je diplomirao na delima Džozefa Konrada. Tokom rata bio je u partizanskom pokretu a nakon rata politički se aktivirao u krugu italijanskih intelektualaca komunista okupljenih oko izdavačke kuće Einaudi, zajedno sa Pavezeom, Vitorinijem i Natalijom Ginzburg. Kasnije napušta ovaj pokret, da bi se 1960-ih u Parizu priključio grupi OuLiPo – što utiče i na njegov pripovedački manir. Kalvinovo stvaralaštvo prošlo je raznolik književni put: od neorealističko-pustolovnog pripovedanja u romanu Staza do paukovih gnijezda (Zora, 1959), alegorijsko-bajkovite kombinatorike u trilogiji Naši preci (Paideia, 2007), preko književnih eksperimenata u kraćoj prozi Kosmikomike (Paideia, 2008) i romanima Nevidljvi gradovi (Devedesetčetvrta, 1995) i Zamak ukrštenih sudbina (Rad, 1997), sve do metanarativnog romana o čitanju i pisanju Ako jedne zimske noći neki putnik (Plato, 2001), koji ubrzo po izlasku postaje svetski bestseler. Esejističko-kritičke tekstove pisao je uporedo s pripovednim delima. U Američkim predavanjima (Bratstvo-jedinstvo, 1989) pokušao je da definiše književne vrednosti koje bi trebalo očuvati u nadolazećem milenijumu. Fakultet za medije i komunikacije radi trenutno na prevodu Kalvinovog teksta Autobiografija jednog gledaoca. Lenard Norman Koen (engl. Leonard Norman Cohen; Vestmaunt, 21. septembar 1934 – Los Anđeles, 7. novembar 2016) bio je kanadski kantautor i književnik. Počeo je da piše 1952, dok je njegova prva knjiga pesama Let Us Compare Mythologies objavljena u Montrealu 1956. Primljen u Rokenrol kuću slavnih 2008. godine. Preminuo je 7. novembra 2016. u 82. godini Koen je rođen 21. septembra 1934. u Montrealu. Otac mu je preminuo kada mu je bilo 9 godina. Kao veoma praktičan čovek, na vreme je osnovao trust fond za svog sina tako što mu je uz malu mesečnu nadoknadu obezbedio budućnost. Leonard, međutim, nije mogao da preboli gubitak oca, pa se odaje drogama. Da bi se spasio, krajem šezdesetih godina odlazi u manastir, gde se susreće sa novim religijskim uticajima, što je bilo presudno za stvaranje pesama sa religijskom tematikom, poput Story of Isaac i Hallelujah. Inače, za prekretnicu u svom životu sam Koen smatra trenutak kada je kao petnaestogodišnjak u jednoj knjižari pronašao knjigu Gabrijela Garsije Lorke. Do te mere se zaljubio u Lorkinu poeziju da je često izjavljivao da mu je ona uništila život. Naučio je da svira gitaru, pa se od rane mladosti uporedo bavio i pisanjem i muzikom. Početkom 1951. upisuje fakultet, no pre diplomiranja objavljuje prvu knjigu pesama (1956). Kao nagradu dobija stipendiju od 2000 dolara i putovanje po Evropi. Ubrzo postaje poznato ime u kanadskim literarnim krugovima, a početkom šezdesetih, sa novcem dobijenim od prodaje prve knjige, odlazi na grčko ostrvo Hidra.Tamo je kupio kuću i u potpunoj izolaciji počeo intenzivnije da se bavi pisanjem. Prvi roman objavljuje 1963. Tada je nastala i njegova čuvena pesma So long, Marianne, posvećena njegovoj velikoj ljubavi Merijen Jensen. Sredinom šezdesetih vraća se u Ameriku gde postaje deo njujorške umetničke scene. Upoznaje krug oko Endija Vorhola i počinje da piše pesme za folk izvođače, kao što je Džudi Kolins. Prvi album Songs of Leonard Cohen (1967) prolazi nezapaženo u Americi, iako su se na njemu našli njegovi najveći hitovi: Suzanne, So long, Marianne, Sisters of Mercy. Ne obazirući se na kritike, Koen objavljuje još mračniji i nekomercijalniji album, Songs from a Room, sa kojeg se izdvajaju pesme Bird on a wire i Story of Isaac. Njegovo stvaralaštvo lirski je neuhvatljivo i za njegove najbolje poznavaoce. Služeći se metaforama, parafrazama, ironičnim i humorističkim odnosom prema društvu, u tekstovima se bavi ljubavlju, religijom, seksualnošću, samoubistvima, depresijom, istorijom i međuljudskim odnosima. U pevačkom smislu, takođe pravi velike promene. Karijeru je započeo kao visoki bariton, da bi godine pušenja njegov glas učinile najdubljim basom na savremenoj muzičkoj sceni. Najviše poklonika stiče po objavljivanju New Skin for Old Ceremony (1974), na kojem se našla čuvena pesma Chelsea Hotel No.2, a vrtoglavi uspeh doživljava sa albumom I`m Your man, koji ima veliki uticaj na savremenu muzičku scenu. Albumom The Future (1992) vraća se religijsko-proročkom stilu. Bavi se temama uništenja prirode, narkomanije, diktatorstva, abortusa, nuklearnog uništenja... Početkom ovog veka na scenu se vraća albumom Ten New Songs. Numeru In My Secret Life pisao je 13 godina. Marta 2008. Koen je primljen u Rokenrol kuću slavnih u Njujorku, a nagradu Gremi za životno delo dobio je 2010. Umro je 2016. godine u Los Anđelesu. Diskografija Songs of Leonard Cohen 1967. Songs from a Room 1969. Songs of Love and Hate 1971. Live Songs 1973. New Skin for the Old Ceremony 1974. The Best of Leonard Cohen/Greatest Hits 1975. Death of Ladies` Man Recent Songs 1979. Night Magic: Musical/Soundtrack 1985. Various Positions 1985. I`m Your Man 1988. The Future 1992. Cohen Live 1994. More Best Of Leonard Cohen 1997. Field Commander Cohen: Tour of 1979 2001. Ten New Songs 2001. The Essential Leonard Cohen 2002. 2008. Dear Hearher 2004. Live in London 2009. Live At the Isle of Wight 1970 2009. Songs From the Road 2010. Old Ideas 2012. Popular Problems 2014. You Want It Darker 2016. Bibliografija Let Us Compare Mythologies 1956. The Spice-Box of Earth 1961. The Favorite Game 1963. Flowers for Hitler 1964. Beautiful Losers 1966. Parasites of Heaven 1966. Selected Poems 1956. - 1968. 1968. The Energy of Slaves 1972. Death of A Lady`s Man 1978. Death of Mercy 1984. Stranger Music 1993. Book of Longing 2006. The Lyrics of Leonard Cohen 2009. Poems and Songs 2011. Fifteen Poems 2012. Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bachelarda-a. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademie Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja) . Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L`heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1 . Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije. Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program. Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini. Odabrani radovi Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l`Académie française Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre) Le Roi des aulnes je napravljen film 1996. godine Der Unhold (The Ogre), u režiji Volker Schlöndorff-a i takođe je prilagođen za scenu Tom Perrin 2002. godine. Les Météores (Blizanci, 1975) Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977) Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977) Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978) Gaspard, Melchior et Balthazar (Četiri mudraca, 1980) Le Vol du vampire (1981) Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983) La Goutte d`or ( Zlatna kapljica, 1986) Petites Proses (1986) Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989) La Couleuvrine (1994) Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994) Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar, Izlazak na zapad, 1996) Časopis ektime (2002) Keti Aker (1947–1997) je bila američka spisateljica eksperimentalnih romana i pank pesnikinja, a slobodno možemo reći i jedan od vodećih eksperimentalnih pisaca svoje generacije. Od ranog detinjstva bila je fascinirana gusarima, a tako će ostati do kraja života. Kako je sama govorila, želela je da postane gusar, ali je znala da su to mogli biti samo muškarci. Kasnije je postala poznata po vožnji motora i tetoviranju. Na njen opus značajno su uticali kako francuska poststrukturalistička teorija i filozofija, tako i pornografija. Pošto se u svom radu koristila metodama prisvajanja tekstova, „plagijatorstvom`, pornografijom, autobiografijom, kombinovanjem tekstova visoke književnosti i kiča, uz njeno ime se vezuju i pojmovi književnog terorizma i piraterije. Keti Aker je pisanje i čitanje povezivala sa telesnim užitkom. Berouz i Margaret Diras, kao i pesnici Blek Mauntin škole imali su snažan uticaj na njeno stvaralaštvo, a mnogi su je smatrali i ženskim Žanom Ženeom. Njena najznačajnija dela su: I Dreamt I Was a Nymphomaniac: Imagining (iz 1974), potom Great Expectations (1983), Don Quixote: Which Was a Dream (1986), Hannibal Lecter, My Father (1991), My Mother: Demonology (1994) i Pussy, King of the Pirates (1996. godine). Poetsko-prozni tekst Mrtva lutka poniznost napisan je kao odgovor na zahtev američkog autora Harolda Robinsa da se javno izvini za to što je plagirala njegovo delo u jednom svom romanu. Jedan od razloga za neizvinjavanje bio je taj što se Aker nije osećala krivom – plagiranje je bilo njena metoda pisanja. Mrtva lutka poniznost je fantastična mešavina umetničkih postupaka i tehnika, pored postupaka pravljenja različitih lutaka koje vrši jedna umetnica zvana Kapitol, tu su i autobiografski elementi, citati iz pisma koja je Rilke uputio Sezanu, kao i njeni razgovori sa izdavačima, advokatima, novinarima. Jedna od bitnijih rečenica u tekstu jeste: „Dekonstrukcija ne zahteva toliko plagiranje koliko kršenje autorskih prava`. Keti Aker je umrla od raka dojke u svojoj 50-oj godini. MG47 (K)

ovo je numerisani (primerak broj 162) reprint povodom izlozbe u muzeju primenjenih umetnosti, bgd 2002/3 bros izdanje, 136+ str. 29 x 21 cm Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe

str. 16 Svedočanstva je književni časopis, koji je izlazo desetodnevno u Beogradu 1924. i 1925. godine. izdato ukupno 8 brojeva. Objavljivala su, povodom zajedničkih tema ili povoda, tekstove Dušana Matića, Rastka Petrovića, Aleksandra Vuča, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih savremenika. Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe

str. 16 meki povez, naslovna odvojena od rikne i zacepljena gore. vidi scan ! Svedočanstva je književni časopis, koji je izlazo desetodnevno u Beogradu 1924. i 1925. godine. izdato je ukupno 8 brojeva. Objavljivala su, povodom zajedničkih tema ili povoda, tekstove Dušana Matića, Rastka Petrovića, Aleksandra Vuča, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih savremenika. Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe

National Geographic broj 127 strana 110 jezik srpski Albert Ajnštajn ( Albert Einstein; Ulm, 14. mart 1879 — Prinston, 18. april 1955) bio je teorijski fizičar, jedan od najvećih umova i najznačajnijih ličnosti u istoriji sveta. Albert Ajnštajn je formulisao specijalnu i opštu teoriju relativnosti kojima je revolucionisao modernu fiziku. Pored toga, doprineo je napretku kvantne teorije i statističke mehanike. Iako je najpoznatiji po teoriji relativnosti (posebno po ekvivalenciji mase i energije E=mc²), Nobelova nagrada za fiziku mu je dodeljena 1921. godine za objašnjenje fotoelektričnog efekta (rada objavljenog 1905. u Annus Mirabilis ili „Godini čuda”) kao i za doprinos razvoju teorijske fizike. U narodu, ime „Ajnštajn” je sinonim za čoveka visoke inteligencije ili za genija. Predmet njegovih istraživanja su bile kapilarne sile, specijalna teorija relativnosti (kojom je ujedinio zakone mehanike i elektromagnetike), Opšta teorija relativnosti (uopštenje Specijalne teorije kojim obuhvaćeno ubrzano kretanje i gravitacija), kosmologija, statistička mehanika, Braunovo kretanje, kritična opalescencija, verovatnoća elektronskih prelaza u atomu, problemi probablističke interpretacije kvantne teorije, termodinamika svetlosti pri maloj gustini zračenja, fotoelektrični efekat, fotoluminiscencija, fotojonizacija, Voltin efekat, sekundarni katodni zraci, zakočno zračenje, stimulisana emisija zračenja, objedinjene teorije polja, unifikacija bazičnih fizičkih koncepata preko njihove geometrizacije itd. Albert je rođen 14. marta 1879. godine, otprilike u 11.30 časova pre podne, u jevrejskoj porodici, nastanjenoj u gradu Ulm u oblasti Virtemberg, Nemačko carstvo, što je oko 100 km istočno od Štutgarta. Njegov otac bio je Herman Ajnštajn, po zanimanju trgovac, koji se kasnije bavio elektrohemijskim poslovima, a majka mu je bila Paulina Ajnštajn, devojačko Koh. Oni su se venčali u Štutgart-Bad Kanštatu (nem. Stuttgart-Bad Cannstatt). Po Albertovom rođenju, njegova majka navodno je bila zaplašena, jer je mislila da je glava njenog novorođenčeta previše velika i da je loše oblikovana. Pošto je veličina njegove glave, čini se, bila manje vredna zapažanja kako je on bivao stariji, (što je očigledno sa svih Ajnštajnovih fotografija na kojima se vidi da mu je glava bila proporcionalna veličini tela u svim periodima života), ovu njegovu „osobinu” na dalje su tretirali kao neku vrstu „benigne makrocefalnosti” odnosno smatrali su da „proporcije njegove glave” nisu ni u kakvoj vezi sa nekom eventualnom bolešću, niti da imaju bilo kakvog uticaja na njegove kognitivne-saznajne sposobnosti. Još jedan, poznatiji, aspekt Ajnštajnovog detinjstva predstavlja činjenica da je on progovorio kasnije nego većina prosečne dece. Ajnštajn je sam tvrdio da nije progovorio pre svoje treće godine i da je i tada to nevoljno činio sve do uzrasta od devet godina (videti deo „Spekulacije i kontroverze”). Zbog ovog Ajnštajnovog zakasnelog razvoja govornih sposobnosti i njegove kasnije dečačke sklonosti da izbegava svaku temu u školi koja mu je dosadna, a da se intenzivno koncentriše samo na ono što ga interesuje, neki od njegovih poznavalaca iz tog vremena, kao na primer jedna porodična kućna pomoćnica, sugerisali su čak da je on možda „retardiran”. Ovo poslednje zapažanje nije, međutim, bilo i jedino u Ajnštajnovom životu koje je išlo za tim da mu se prikače nekakvi kontroverzni epiteti ili da se etiketira nekom „patološkom nalepnicom” (videti opet „Spekulacije i kontroverze”). Pošto se niko od članova Albertove porodice nije strogo pridržavao jevrejskih verskih običaja, i za njega je bilo dozvoljeno da pohađa Katoličku osnovnu školu. Iako mu se u početku nisu baš sviđale sve lekcije koje je čuo u toj školi, a neretko ih je i preskakao, on je kasnije, na primer, često nalazio veliko zadovoljstvo i utehu u Mocartovim violinskim sonatama. Kada je Ajnštajnu bilo pet godina, njegov otac mu je pokazao mali džepni kompas i Ajnštajn je tada shvatio da nešto u „praznom” prostoru deluje na magnetsku iglu kompasa, da bi kasnije ovaj doživljaj opisao kao najveći otkrivački događaj njegovog života. On je, zabave radi, pravio modele i mehaničke spravice pokazujući tako odmalena velike tehničke i matematičke sposobnosti. Počev od godine 1889, student medicine po imenu Maks Talmud, koji je četvrtkom uveče posećivao Ajnštajnove u toku šest godina, je upoznavao Ajnštajna sa ključnim naučnim i filozofskim tekstovima, uključujući Kantovu Kritiku čistog uma. Dvojica od njegovih ujaka na dalje će „hraniti” ovu njegovu intelektualnu radoznalost, tokom njegovog kasnijeg detinjstva i perioda rane adolescencije, nabavljajući mu ili mu preporučivajući za čitanje knjige iz oblasti nauke, matematike i filozofije. Ajnštajn je pohađao Luitpold gimnaziju (Luitpold Gymnasium), gde je stekao relativno napredno i za to vreme moderno obrazovanje. Sa učenjem matematike započeo je negde oko dvanaeste godine, 1891, učeći samostalno iz školskih udžbenika Euklidovu geometriju u ravni, a infinitezimalni račun počeo je da izučava četiri godine kasnije. Ajnštajn je shvatio kolika je moć aksiomatskog, deduktivnog, razmišljanja proučavajući Euklidove „ Elemente”, koje je on nazivao „svetom geometrijskom knjižicom” (prema tvrđenju Maksa Talmuda). Dok je bio u gimnaziji, Ajnštajn se često sukobljavao sa školskim autoritetima i vređao upravu, verujući da je duh učenja i kreativnog razmišljanja izgubljen usled nastojanja na čistoj memorizaciji gradiva. Godine 1894, nakon propasti elektrohemijskih poslova njegovog oca Hermana Ajnštajna, Albert se seli iz Minhena u Paviju, italijanski grad blizu Milana. Ajnštajnov prvi naučni rad, pod nazivom Istraživanje stanja etra u magnetskom polju, bio je ujedno tada napisan i za jednog od njegovih ujaka. Albert je ostao u Minhenu želeći da završi školu, ali je završio samo jedan semestar, pre nego što je napustio gimnaziju u proleće 1895, da bi se pridružio svojoj familiji u Paviji. On napušta školu godinu i po dana pre završnih ispita, ne govoreći o tome ništa svojim roditeljima, uveravajući školsku upravu da mu dozvole odlazak uz pomoć lekarskog uverenja dobijenog od jednog prijateljski nastrojenog doktora. Ali to je ujedno značilo i da neće dobiti svedočanstvo o završenoj srednjoj školi. Te godine, u uzrastu od 16 godina, on preduzima misaoni eksperiment poznat kao „Ajnštajnovo ogledalo” (”Albert Einstein`s mirror”). Zureći u ogledalo, on je pokušavao da dokuči šta bi se desilo sa njegovom ogledalskom slikom ako bi on počeo da se kreće brzinom svetlosti. Njegov zaključak, da je brzina svetlosti nezavisna od brzine posmatrača (brzine njenog izvora), koji je, između ostalog, bio podstaknut i ovim razmišljanjem, kasnije će postati jedan od dva postulata specijalne relativnosti. Mada je pokazao odličan uspeh na matematičkom i naučnom delu prijemnog ispita za upis na Savezni politehnički institut u Cirihu, današnji ETH Cirih, njegov neuspeh u delu ispita iz slobodnih veština osujetio je ove njegove planove. Njegova porodica šalje ga tada u Arau u Švajcarskoj da završi srednju školu, tako da postaje jasno da on neće biti inženjer elektrotehnike, kao što se njegov otac dotada nadao. Tamo, on sluša povremena predavanja iz Maksvelove elektromagnetske teorije i konačno prima svoju diplomu septembra meseca 1896. godine. U to vreme on je bio na stanovanju u porodici profesora Josta Vintelera (Jost Winteler) gde se zaljubljuje u Sofiju Mariju-Janu Amandu Vinteler (Sofia Marie-Jeanne Amanda Winteler), obično pominjanu kao Sofija ili Marija, ćerku profesora Vintelera i Ajnštajnovu prvu draganu. Ajnštajnova sestra Maja, koja je verovatno bila njemu najbliža osoba od poverenja, kasnije će se udati za Vintelerovog sina Pola, a Ajnštajnov prijatelj Mišel Beso (Michele Besso) oženiće Vintelerovu drugu kćerku, Anu. Ajnštajn se zatim upisuje na Savezni politehnički institut, u oktobru mesecu, i prelazi u Cirih, dok Marija odlazi u Olsberg u Švajcarskoj gde je čeka posao učiteljice. Iste godine, on obnavlja svoje virtemberško državljanstvo. U jesen 1896, Srpkinja Mileva Marić započinje svoje studije medicine na Univerzitetu Cirih, da bi se već posle prvog semestra prebacila na Savezni politehnički institut gde, kao jedina žena upisana te godine, studira na istom smeru kao i Ajnštajn. Milevino druženje sa Ajnštajnom razviće se u pravu ljubavnu romansu tokom sledećih par godina, i pored povike njegove majke kojoj je smetalo to što je ona previše stara za njega, što nije Jevrejka, i što ima fizičku manu (jedna noga bila joj je nešto kraća). U 1900. toj godini, Ajnštajn je stekao diplomu Saveznog politehničkog instituta koja mu je omogućavala da se bavi nastavnim radom. Iste godine on prijavljuje za objavljivanje svoj prvi rad o kapilarnim silama, pod naslovom Folgerungen aus den Capillaritätserscheinungen, ili u prevodu Rezultati posmatranja kapilarnih pojava (može se naći u „Analima fizike” tom 4. pp. 513). U ovom svom radu, on pokušava da ujedini različite zakone fizike, dakle čini pokušaj u onome što će bez prekida nastojati da čini tokom celog svog života. Preko svoga prijatelja, inženjera Mišela Besoa, Ajnštajn će se upoznati sa delom Ernsta Maha, kojeg će kasnije nazivati „najboljom rezonatorskom kutijom Evrope” za fizičke ideje. Tokom tog vremena, Ajnštajn razmenjuje i deli svoja naučna interesovanja sa grupom bliskih prijatelja, uključujući Besoa i Marićevu. Oni tada sami sebe nazivaju „Olimpija Akademijom”. Ajnštajn i Marićeva dobijaju u to vreme vanbračnu ćerku, Lizerl Ajnštajn (Lieserl Einstein), rođenu januara 1902. Sudbina ovoga deteta do danas je nepoznata. Neki veruju da je ona umrla odmah po rođenju, dok drugi veruju da su je roditelji dali na usvajanje. Ajnštajn posle diplomiranja nije mogao odmah da nađe nastavničko zaposlenje, ponajviše zato što je kao mladić svojom drskošću očigledno iritirao većinu svojih profesora. Otac prijatelja sa klase zato mu je pomogao da se domogne zaposlenja kao pomoćni tehnički ispitivač u Švajcarskom birou za patente 1902. godine. Tu je Ajnštajn procenjivao vrednost patenata raznih pronalazača, koji su se prijavljivali u ovaj biro, kao i mogućnosti primene tih patenata u tehničkim uređajima, radio je dakle posao koji je ipak zahtevao poznavanje njegove struke, fizike. A posebno je bio zadužen da ocenjuje patente koji su u nekoj vezi sa elektromagnetskim uređajima. On je takođe morao ovde da nauči kako da raspozna suštinu primene patenta uprkos ponekad veoma šturom opisu, a i njegov direktor poučio ga je kako „samog sebe da izrazi korektno”. Dok je ocenjivao praktičnost njihovog rada on je povremeno i ispravljao greške u njihovim dizajnima. Ajnštajn se oženio sa Milevom Marić 6. januara, 1903. Ajnštajnova ženidba sa Marićevom, koja je bila matematičarka, predstavljala je u isto vreme i lično ali i intelektualno partnerstvo i vezu. Za Milevu Ajnštajn je govorio: „Ona je stvorenje jednako meni samom i koje je jednako nezavisno i jako kao što sam i ja”. Ronald Klark (Ronald W. Clark), Ajnštajnov biograf, tvrdi da distanca koja je postojala u Ajnštajnovom braku sa Milevom, za njega bila preko potrebna, jer da bi upotpunio svoj rad on je morao da postigne neku vrstu intelektualne izolacije. Abram Jofe (Abram Joffe), sovjetski fizičar koji je poznavao Ajnštajna, u jednoj smrtovnici piše o njemu „Autor radova iz 1905 bio je... birokrata u Patentnom birou u Bernu, Ajnštajn-Marić”, i ovo je nedavno bilo uzeto kao dokaz saradničke strane njihove veze. Međutim, prema Albertu Martinezu (Alberto A. Martínez) iz Centra za studije Ajnštajna Univerziteta Boston, Jofe je jedino time pripisao autorstvo Ajnštajnu, jer, kako on misli, bio je to uvreženi švajcarski običaj da se dodaje ženino prezime iza muževljevog imena. Ipak, razmere Milevinog uticaja na Ajnštajnovo delo još uvek su kontroverzno i diskutabilno pitanje. Godine 1903, Ajnštajnovo zaposlenje u Švajcarskom patentnom birou postalo je stalno, mada ga je unapređenje mimoišlo sve dok „se u potpunosti ne usavrši za mašinsku tehnologiju”. On stiče svoj doktorat pod mentorstvom Alfreda Klajnera (Alfred Kleiner) na Univerzitetu Cirih, nakon prijavljivanja svoje doktorske teze pod nazivom Jedno novo određivanje molekularnih dimenzija (Eine neue Bestimmung der Moleküldimensionen) u 1905. godini. Tokom 1905. godine, u svoje slobodno vreme, on je napisao četiri članka koja su poslužila za zasnivanje moderne fizike, bez mnogo naučne literature na koju bi se mogao pozvati, ili mnogo kolega naučnika sa kojima bi o tome mogao prodiskutovati. Većina fizičara se slaže da su tri od ovih članaka (o Braunovom kretanju, fotoelektričnom efektu i specijalnoj relativnosti zasluživali da budu nagrađeni Nobelovom nagradom. Ali samo rad o fotoelektričnom efektu bio je spomenut od strane Nobelovog komiteta prilikom dodeljivanja nagrade, jer je u to vreme samo iza njega stajalo mnogo neospornih, eksperimentalnih, dokaza, dok je za druge Ajnštajnove radove Nobelov komitet izrazio mišljenje da bi oni trebalo da budu potvrđeni u toku budućeg vremena. Neko bi mogao da smatra ironičnim što je nagrada dodeljena za fotoelektrični efekat, ne samo zato što je Ajnštajn najviše poznat po teoriji relativnosti, već takođe i zato što je fotoefekat kvantni fenomen, a Ajnštajn je, zbog nečega, kasnije postao razočaran kursem koji kvantna teorija zauzela u svome daljem razvoju. Ajnštajn je objavio seriju ovih naučnih radova u ”Analima fizike” (Annalen der Physik). Uobičajeno je da se oni danas nazivaju Annus Mirabilis naučni radovi (od latinske fraze Annus mirabilis što na latinskom znači „Godina čuda”). Međunarodna unija za čistu i primenjenu fiziku (The International Union of Pure and Applied Physics, IUPAP) obeležila je 100. godinu od objavljivanja njegovih opsežnih naučnih radova u 1905. kao Svetsku godinu fizike 2005 (World Year of Physics 2005). Prvi rad, nazvan O jednom heurističkom gledanju na proizvođenje i transformaciju svetlosti (On a Heuristic Viewpoint Concerning the Production and Transformation of Light, ili u originalu na nemačkom, Über einen die Erzeugung und Verwandlung des Lichtes betreffenden heuristischen Gesichtspunkt) bio je posebno citiran u saopštenju povodom dodele Nobelove nagrade. U ovom radu, Ajnštajn proširuje Maks Plankovu hipotezu ({\displaystyle E=h\nu }E = h\nu) o diskretnim delićima energije, na svoju vlastitu hipotezu da se elektromagnetska energija (svetlost) takođe emituje iz materije ili apsorbuje u diskretnim delićima-kvantima čiji je iznos {\displaystyle h\nu }h \nu (gde je h Plankova konstanta, a {\displaystyle \nu }\nu je frekvencija svetlosti, predlažući tako novi zakon {\displaystyle E_{\mathrm {max} }=h\nu -P\,}E_{\mathrm{max}} = h\nu - P\, kao objašnjenje fotoelektričnog efekta, jednako kao i svojstava drugih pojava fotoluminiscencije i fotojonizacije. U kasnijim radovima, Ajnštajn koristi ovaj zakon da opiše Voltin efekat (1906), nastanak sekundarnih katodnih zrakova (1909) i visokofrekventnu granicu zakočnog zračenja (1911). Ključni Ajnštajnov doprinos je u njegovom tvrđenju da je kvantizacija energije uopšte, suštinsko svojstvo svetlosti, a ne samo, kao što je Maks Plank verovao, neka vrsta ograničenja u interakciji između svetlosti i materije. Jedan drugi, često previđani, doprinos ovoga rada predstavlja Ajnštajnova izvanredna procena (6.17 {\displaystyle \times }\times 1023) Avogadrovog broja. Međutim, kako Ajnštajn u ovom radu „nije” predložio da je svetlost sastavljena od čestica, koncept svetlosti kao snopa „fotona” neće ni biti predložen sve do 1909 . Njegov drugi članak 1905, pod nazivom O kretanju—zahtevano od strane Molekularne kinetičke teorije toplote—malih čestica suspendovanih u nepokretnoj tečnosti (On the Motion—Required by the Molecular Kinetic Theory of Heat—of Small Particles Suspended in a Stationary Liquid, ili na nemačkom, Uber die von der molekularkinetischen Theorie der Wärme geforderte Bewegung von in ruhenden Flüssigkeiten suspendierten Teilchen), pokriva njegovu studiju Braunovog kretanja i obezbeđuje empirijske dokaze za postojanje atoma. Pre pojave ovog članka, atom je bio prihvaćen kao koristan koncept, ali fizičari i hemičari su se vatreno raspravljali da li su atomi realni entiteti ili nisu. Ajnštajnovo statističko razmatranje ponašanja atoma dalo je eksperimentatorima način da broje atome gledajući kroz obični mikroskop. Vilhelm Osvald (Wilhelm Ostwald), jedan od vođa antiatomske škole, kasnije se poverio Arnoldu Zomerfeldu (Arnold Sommerfeld) da se njegova sumnja u atome preobratila u verovanje zahvaljujući Ajnštajnovom potpunom objašnjenju Braunovog kretanja. Braunovo kretanje bilo je takođe objašnjeno i od strane Luja Bašelijera (Louis Bachelier) 1900. godine. Ajnštajnov treći rad iste godine, O elektrodinamici pokretnih tela (On the Electrodynamics of Moving Bodies, ili u originalu, Zur Elektrodynamik bewegter Korper), bio je objavljen juna meseca 1905. Ovaj rad predstavlja uvod u Specijalnu teoriju relativnosti, kao teoriju vremena, prostora, mase i energije, koja je u saglasnosti sa teorijom elektromagnetizma, ali ne opisuje pojavu gravitacije. Dok je razvijao ovaj svoj članak, Ajnštajn je o njemu pisao Milevi kao o „našem radu o relativnom kretanju”, i ovo je navelo neke da pretpostave da je i Mileva imala svoju ulogu u stvaranju ovog čuvenog naučnog rada. Nekolicina istoričara nauke veruju da su i Ajnštajn i njegova žena oboje bili upoznati sa time da je čuveni francuski matematički fizičar Anri Poenkare bio već objavio relativističke jednačine, par nedelja pre nego što je Ajnštajn prijavio svoj rad za objavljivanje. Ali mnogi veruju da je njihov rad nezavisan i da se razlikuje od Poenkareovog rada u mnogo prelomnih momenata, naime, u pogledu „etera”, Ajnštajn odriče postojanje etera, dok ga Poenkare smatra suvišnim. Slično tome, još uvek je diskutabilno da li je on znao za rad iz 1904 Hendrika Antona Lorenca, koji sadrži u sebi veći deo jednačina ove teorije i na koga se Poenkare poziva u svom radu. Većina istoričara, međutim, veruje da se ajnštajnovska relativnost razlikuje na mnogo ključnih načina od drugih teorija relativnosti koje su kružile u to vreme, i da mnoga pitanja u vezi sa prioritetom ovog otkrića izrastaju iz obmanjive slike Ajnštajna kao genija koji je radio u potpunoj izolaciji. Mada je sigurno da je Ajnštajn diskutovao o fizici sa Milevom, ne postoje solidni dokazi o tome da je ona učinila neki značajan doprinos njegovom radu. U četvrtom radu, Da li inercija tela zavisi od njegovog energetskog sadržaja? (Does the Inertia of a Body Depend Upon Its Energy Content?, ili u originalu Ist die Trägheit eines Körpers von seinem Energieinhalt abhängig?), objavljenom krajem 1905, on pokazuje da je iz relativističkih aksioma moguće izvesti čuvenu jednakost koja izražava ekvivalenciju između mase i energije. Energetski ekvivalent (E) nekog iznosa mase (m) jednak je masi pomnoženoj sa kvadratom brzine svetlosti (c): E = mc². Međutim, Poenkare je bio prvi koji je objavio ovu „energetsku jednakost” 1900. godine, u neznatno drugačijoj formi, naime kao: m = E / c² — videti takođe Osporavanje prioriteta otkrića relativnosti. Godine 1906, Ajnštajn je promovisan u zvanje tehničkog ispitivača druge klase. U 1908, dobio je licencu za rad u Bernu, Švajcarska, kao privatdocent (Privatdozent) (neplaćeni nastavnik na univerzitetu). Tokom tog vremena, Ajnštajn opisuje zašto je nebo plavo u svome radu o pojavi kritične opalescencije, koji pokazuje kumulativne efekte rasipanja svetlosti na pojedinačnim molekulima u atmosferi. U 1911. godini, Ajnštajn postaje najpre vanredni profesor na Univerzitetu Cirih, a ubrzo posle toga i redovni profesor na nemačkoj govornoj sekciji Karlovog univerziteta u Pragu. Dok je bio u Pragu, Ajnštajn objavljuje rad u kome poziva astronome da provere dva predviđanja njegove Opšte teorije relativnosti koja je još u razvoju, a radi se o savijanju svetlosti u gravitacionom polju, merljivom za vreme pomračenja Sunca, i o gravitacionom crvenom pomaku Sunčevih spektralnih linija u odnosu na odgovarajuće spektralne linije proizvedene na površini Zemlje. Mladi nemački astronom Ervin Frojndlih (Erwin Freundlich), započinje saradnju sa Ajnštajnom i uzbunjuje druge astronome širom sveta u vezi sa ovim Ajnštajnovim astronomskim proverama. Godine 1912, Ajnštajn se vraća u Cirih u nameri da postane redovni profesor na ETH Cirih. U to vreme, on tesno sarađuje sa matematičarem Marselom Grosmanom, koji ga upoznaje sa Rimanovom geometrijom. U 1912, Ajnštajn počinje da naziva vreme četvrtom dimenzijom (mada je Herbert Džordž Vels uradio to isto ranije, u svome delu „Vremenska mašina” (”The Time Machine”) iz 1895. godine) Godine 1914, odmah pred početak Prvog svetskog rata, Ajnštajn se nastanjuje u Berlinu kao profesor na lokalnom univerzitetu i postaje član Pruske akademije nauka. On uzima prusko državljanstvo. Od 1914 do 1933, on je na dužnosti direktora Kajzer Vilhelm instituta za fiziku u Berlinu. On takođe zadržava mesto vanrednog profesora na Lajdenskom univerzitetu od 1920 do 1946, gde redovno održava gostujuća predavanja. Godine 1917, Ajnštajn objavljuje O Kvantnoj mehanici zračenja (`On the Quantum Mechanics of Radiation`, ili u originalu,`Zur Quantentheorie der Strahlung`, Physkalische Zeitschrift 18, 121–128). Ovim člankom uvodi se koncept stimulisane emisije, fizičkog principa koji omogućava pojačavanje svetlosti u laseru. Takođe iste godine, on objavljuje i rad u kojem koristi Opštu teoriju relativnosti da bi izgradio model celog svemira, pripremajući tako pozornicu za nastupanje moderne fizičke kosmologije. U tom radu on uvodi i poznatu kosmološku konstantu, koju je kasnije, kako Džordž Gamov tvrdi, u jednom njihovom razgovoru nazvao „najvećom pogreškom u njegovom životu” (”the biggest blunder of his life”). Dana 14. maja 1904, rodio se Albertov i Milevin prvi sin, Hans Albert Ajnštajn, (Hans Albert Einstein). Njihov drugi sin, Eduard Ajnštajn, (Eduard Einstein), rođen je 28. jula, 1910. Hans Albert će kasnije postati profesor hidrauličkog inženjeringa na Univerzitetu Kalifornije, Berkli, imajući veoma malo kontakata sa svojim ocem, ali deleći njegovu ljubav ka jedrenju i muzici. Mlađi brat, Eduard, želeo je da razvije praksu frojdovskog psihoanalitičara, ali je institucijalizovan zbog šizofrenije i umro je u jednom azilu. Ajnštajn se razveo od Mileve 14. februara 1919, da bi oženio Elzu Lovental (Elsa Löwenthal), rođenu Ajnštajn, (Lovental je bilo prezime njenog prvog muža, Maksa) 2. juna, 1919. Elza je bila Albertova prva rođaka sa majčine strane, i njegova rođaka u drugom kolenu sa očeve strane. Bila je tri godine starija od Alberta, i negovala ga je kao bolničarka, nakon što je pretrpeo delimični slom živaca kombinovan sa jakim stomačnim bolovima. U ovom braku nije bilo dece. U novembru 1915, Ajnštajn je održao seriju predavanja pred Pruskom akademijom nauka na kojima je predstavio novu teoriju gravitacije, poznatu kao Opšta teorija relativnosti. Poslednje predavanje se završava njegovim uvođenjem jednačina koje zamenjuju Njutnov zakon gravitacije i nazivaju se Ajnštajnove jednačine polja. David Hilbert, zapravo, je objavio jednačine polja u članku koji je datiran pet dana pre Ajnštajnovih predavanja. Ali prema Tornu (Thorne) (117—118), Hilbert je otkrio ispravne jednačine tek posle „premišljanja nad stvarima koje je naučio” tokom nedavne Ajnštajnove posete Getingenu. Torn ide i dalje pa kaže: „Sasvim prirodno, i u skladu sa Hilbertovim viđenjem stvari, rezultujući zakoni zakrivljenosti hitro su nazvani imenom „Ajnštajnove jednačine polja”, radije nego da budu nazvane po Hilbertu. U stvari, da nije bilo Ajnštajna, opšte relativistički zakoni gravitacije možda bi bili otkriveni tek nekoliko decenija kasnije.” Videti Osporavanja prioriteta otkrića relativnosti za više detalja. Ova teorija sve posmatrače smatra ekvivalentnim, a ne samo one koji se kreću ravnomerno, odnosno stalnom brzinom. U opštoj relativnosti gravitacija nije više sila (kao što je to u Njutnovom zakonu gravitacije) nego je posledica zakrivljenosti prostor-vremena. Ajnštajnovi objavljeni radovi iz opšte relativnosti za vreme rata nisu bili dostupni nigde izvan Nemačke. Vesti o Ajnštajnovoj novoj teoriji stigle su do astronoma sa engleskog govornog područja u Engleskoj i Americi preko holandskih fizičara Hendrika Lorenca i Pola Erenfesta kao i njihovog kolege Vilema de Sitera, direktora Lajdenske opservatorije. Artur Stenli Edington iz Engleske, koji je bio Sekretar Kraljevskog astronomskog društva, zatražio je od de Sitera da u korist njegovih astronoma napiše seriju članaka na engleskom. On je bio fasciniran novom teorijom i postao je vodeći pobornik i popularizator teorije relativnosti. Većini astronoma nije se sviđala Ajnštajnova geometrizacija gravitacije i smatrali su da njegova predviđanja pojava savijanja svetlosti i gravitacionog crvenog pomaka ne mogu da budu tačna. Godine 1917, astronomi pri Maunt Vilson opservatoriji (Mt. Wilson Observatory) u južnoj Kaliforniji objavili su rezultate spektroskopskih analiza Sunčevog spektra koje su, činilo se, ukazivale na to da nema nikakvog gravitacionog crvenog pomaka u Sunčevoj svetlosti. U 1918. godini, astronomi pri Lik opservatoriji (Lick Observatory) u severnoj Kaliforniji načinili su fotografije pomračenja sunca vidljivog u Sjedinjenim Državama. Nakon završetka rata, oni su proglasili svoje nalaze tvrdeći da su Ajnštajnova opšte-relativistička predviđanja o savijanju svetlosti pogrešna, ali nisu nikada objavili njihove rezultate, pravdajući to mogućim velikim greškama pri merenju. U maju mesecu, 1919, tokom britanskih osmatračkih ekspedicija pomračenja Sunca (preduzetih u Sobralu, Brazil, (Sobral, Ceará, Brazil), kao i na ostrvu Principe (Prinčevsko ostrvo), na zapadnoj ovali Afrike, Artur Stenli Edington nadgledao je merenje savijanja svetlosti zvezda prilikom njenog prolaska u blizini Sunca, što rezultuje u prividnom pomeranju položaja posmatranih zvezda dalje od Sunca. Ovaj fenomen nazvan je efekat gravitacionog sočiva i u ovom slučaju opaženo pomeranje položaja zvezda bilo je duplo veće nego što je bilo predviđeno Njutnovom fizikom. Ova opažanja slagala su se sa predviđanjima proisteklim iz Ajnštajnovih jednačina polja iz Opšte teorije relativnosti. Edington je objavio da rezultati potvrđuju Ajnštajnovo predviđanje i Tajms magazin (The Times) izvestio je o ovoj potvrdi Ajnštajnove teorije 7. novembra iste godine, naslovima Revolucija u nauci – Nova teorija Univerzuma – Njutnovske ideje su odbačene. Dobitnik Nobelove nagrade Maks Born izrazio je svoje poglede na opštu relativnost kao na „najveći podvig ljudskog razmišljanja o prirodi`; njegov kolega laureat Pol Dirak nazvao je to „verovatno najvećim naučnim otkrićem ikada učinjenim”. Ovi komentari i rezultujući publicitet zacementirali su Ajnštajnovu slavu. On je postao svetski slavan – neuobičajeno dostignuće za jednog naučnika. Mnogi naučnici još uvek nisu ubeđeni u sve to zbog raznoraznih razloga, počevši od onih naučnih (neslaganje sa Ajnštajnovim tumačenjem eksperimenata, verovanje u eter ili u to da je apsolutni sistem referencije neophodan) pa sve do psiho-socijalnih (konzervatizam, antisemitizam). Prema Ajnštajnovom gledištu, većina primedbi dolazila je od eksperimentatora koji su imali vrlo malo razumevanja teorije koja je u to uključena. Ajnštajnova popularnost u javnosti, koja je nastupila posle članka iz 1919, stvorila je ozlojeđenost kod tih naučnika, a kod nekih ova ozlojeđenost se zadržala i u 1930. m godinama. Dana 30. marta 1921, Ajnštajn odlazi u Njujork da drži predavanja o njegovoj novoj Teoriji relativnosti, a iste godine on će biti nagrađen i Nobelovom nagradom. Mada je on sada bio najslavniji po svome radu na relativnosti, Nobelova nagrada mu je dodeljena za raniji rad o fotoelektričnom efektu, jer je njegova opšta relativnost još uvek bila predmet sporenja. Nobelov komitet je, dakle, doneo odluku da navodeći njegov najmanje osporavani rad prilikom dodele nagrade, učine to prihvatljivijim za naučnu zajednicu. U 1909. godini, Ajnštajn predstavlja svoj rad „Razvoj naših pogleda na sastav i suštinu zračenja” (nem. Uber die Entwicklung unserer Anschauungen über das Wesen und die Konstitution der Strahlung, dostupan i u engleskom prevodu kao: engl. The Development of Our Views on the Composition and Essence of Radiation) u kojem sumira dotadašnja gledišta fizičara na koncept luminoferusnog (propusnog za svetlost) etera i, što je još važnije, u kojem razmatra o pojavi kvantizacije svetlosti. U ovome, kao i u ranijem 1909. godine članku, Ajnštajn pokazuje da kvanti energije, koje je u fiziku uveo Maks Plank, takođe poseduju i dobro definisan impuls i da se u mnogim pogledima ponašaju kao da su nezavisne tačkaste čestice. Ovaj članak obeležava uvođenje modernog „fotonskog” koncepta (mada je termin kao takav uveden znatno kasnije, u radu iz 1926. godine Gilberta N. Luisa (Gilbert N. Lewis). Čak možda još značajnije je to, što Ajnštajn pokazuje da svetlost može istovremeno da bude i talas i čestica, i tačno predskazuje da fizika stoji na ivici revolucije koja će zahtevati od nje da ujedini ove dva dualna svojstva svetlosti. Međutim, njegov predlog da Maksvelove jednačine elektromagnetskog polja treba izmeniti tako da one dozvole u graničnim slučajevima i singularitete polja, nikada nije dalje razvijan, mada je mogao imati uticaja na Luj de Broljijevu talasno-čestičnu pilot hipotezu Kvantne mehanike. Početkom 1920-ih, kako je originalna kvantna teorija sve više zamenjivana sa novom teorijom Kvantne mehanike, Ajnštajn je glasno počeo da kritikuje Kopenhagensko tumačenje (Copenhagen interpretation) novih jednačina. Njegov opozicioni stav u gledanju na ovo pitanje on će zadržati celog svoga života. Većina vidi razloge ovog njegovog protivljenja u tome što je on bio kruti determinista (videti determinizam). Pri tome oni se pozivaju na pismo upućeno Maksu Bornu). 1926, u kojem Ajnštajn navodi primedbu koje se istoričari najviše podsećaju: Kvantna mehanika je zaista impozantna. Ali neki unutrašnji glas mi govori da to još nije prava stvar. Ova teorija kaže nam mnogo toga, ali nas zaista ne dovodi nimalo bliže tajni Onog Starog (Boga, Stvoritelja, prim. prev.). Ja sam, po svaku cenu, ubeđen da se On (Bog) ne igra kockom. Na ovo, Nils Bor, koji se najviše sporio sa Ajnštajnom oko kvantne teorije, odgovorio mu je, „Prestani da govoriš Bogu šta bi on trebalo da radi!” Bor-Ajnštajnova debata o fundamentalnim aspektima kvantne mehanike desila se tokom Solvej konferencije. Još jedan važan deo Ajnštajnove tačke gledišta na probabilizam kvantne mehanike predstavlja čuveni EPR članak koji je on napisao zajedno sa Podolskim i Rozenom (Ajnštajn - Podolski - Rozen paradoks). Neki fizičari uzimaju ovaj rad kao dodatni dokaz tvrđenja da je Ajnštajn bio u suštini determinista. Ima mesta, međutim, i za sasvim drugačije gledanje na ove Ajnštajnove primedbe upućene „kvantnim pravovercima”. Jer, Ajnštajn je osim ove, prethodno navedene, izjave davao i neke druge, tako da je Ajnštajnov savremenik Volfgang Pauli, našao za njega po ovome pitanju i reči razumevanja. Prethodno citirana izjava „Bog se ne igra kockom” data je prilično rano, a Ajnštajnove kasnije izjave tiču se nekih drugih tema. Volfgang Paulijev citat po ovom pitanju je sledeći: Ja nisam u stanju da prepoznam Ajnštajna kada god vi govorite o njemu, bilo u vašem pismu ili u manuskriptu. Čini mi se kao da ste vi sami za sebe napravili i podigli neku lutku Ajnštajna, koju zatim oborite na pod sa velikom pompom. Posebno zato što Ajnštajn nije smatrao koncept determinizma toliko fundamentalnim kao što je često držano da jeste (ovo mi je on rekao nedvosmisleno mnogo puta). ... On odbija da je ikada koristio, kao kriterijum prihvatljivosti neke teorije, pitanje „Da li je ona rigorozno deterministička?`…on nije uopšte ljut na vas, nego samo kaže da ste vi osoba koja neće da sluša. Mnogi od Ajnštajnovih komentara ukazuju na njegovo verovanje da je kvantna mehanika `nepotpuna` teorija. Ovo tvrđenje je prvi put izneto u čuvenom, Ajnštajn – Podolski – Rozen članku, (EPR paradoks), iz 1935. godine[18], a ponovo se pojavljuje i 1949. godine u knjizi Albert Ajnštajn, Filozof-Naučnik (Albert Einstein, Philosopher-Scientist).[19] EPR članak — naslovljen sa „Može li se kvantno mehanički opis fizičke stvarnosti smatrati potpunim?” (engl. Can Quantum Mechanical Description of Physical Reality Be Considered Complete?) — završava se zaključkom: „Pošto smo tako pokazali da talasna funkcija ne obezbeđuje potpuni opis fizičke stvarnosti, otvara se pitanje da li takav opis uopšte i postoji ili ne. Mi verujemo, međutim, da je takva jedna teorija ipak moguća”. U Shilpovoj knjizi, Ajnštajn postavlja fascinantan eksperimentalni predlog u nečemu sličan sa „Šredingerovom mačkom”. U uvodu on čini kratko podsećanje na problem (radioaktivnog raspada) atoma. Ako imamo na početku jedan neraspadnuti atom i ako čekamo određeni period vremena, kvantna mehanika daje nam verovatnoću sa kojom će ovaj atom u datom vremenu podleći transformaciji putem radioaktivnog raspada. Ajnštajn zatim zamišlja sledeći sistem kao sredstvo za detekciju raspada. Umesto da razmatramo sistem koji sadrži samo radioaktivni atom (i njegov proces transformacije), bolje je razmatrati sistem koji uključuje u sebe takođe i sredstvo za konstataciju radioaktivne transformacije – na primer Gajgerov brojač sa mehanizmom za automatsko registrovanje. Neka ovo uključuje i registarsku traku, pomeranu satnim mehanizmom, po kojoj će oznake biti ispisivane okidanjem brojača. Istina, sa tačke gledišta kvantne mehanike, ovaj sistem u celini je veoma složen i prostor koji zauzima njegova konfiguracija je veoma velikih dimenzija. Ali u principu nema zamerki na tretiranje celog ovog sistema sa tačke gledišta kvantne mehanike. Ovde takođe, teorija određuje verovatnoću za svaku konfiguraciju, za sve koordinate i za svaki vremenski trenutak. Ako bi se uzele u obzir sve konfiguracije koordinata, za vreme dovoljno veliko u poređenju sa prosečnim vremenom raspada jednog radioaktivnog atoma, trebalo bi da bude (najviše) jedna takva registraciona oznaka na papirnoj traci. Za svaku konfiguraciju koordinata treba da odgovara određena pozicija oznake na papirnoj traci. Ali, ukoliko teorija donosi samo relativnu verovatnoću zamislivih koordinatnih konfiguracija, to takođe nudi samo relativne verovatnoće za položaje oznaka na papirnoj traci, ali ne i tačno određene položaje ovih oznaka. Ajnštajn dalje nastavlja: …Ako mi pokušamo da se pozabavimo tumačenjem da kvantni teoretski opis treba da bude shvaćen kao potpuni opis nekog pojedinačnog sistema, tada smo prisiljeni na tumačenje da položaj oznake na traci nije nešto što pripada sistemu po sebi, nego da je postojanje tog položaja suštinski zavisno od izvršenja opažanja načinjenog na registracionoj traci. Ovakvo tumačenje u stvari nije ni na koji način apsurdno sa čisto logičke tačke gledišta, ali teško da postoji bilo ko ko bi bio sklon da ovo uzme ozbiljno u razmatranje. Zato što u makroskopskom svetu jednostavno se podrazumeva da se moramo držati programa realističkog opisa u prostoru i vremenu, dok u oblasti mikroskopskih pojava, skloni smo radije da odustanemo od ovog programa, ili da ga, u najmanju ruku, izmenimo. Ajnštajn nije nikada odbacio u potpunosti probabilističke tehnike i način mišljenja. On lično iskazao se kao veliki „statističar”. koristeći statističku analizu u njegovom radu o Braunovom kretanju i fotoelektricitetu, a u radovima objavljenim pre 1905. Ajnštajn je čak otkrio i Gibsove ansamble. Prema mišljenju većine fizičara, međutim, on je verovao da se na indeterminizmu mogu zasnivati razlozi za ozbiljne primedbe na račun fizičke teorije. Paulijevo svedočenje, kao što smo videli, u suprotnosti je sa ovim, a Ajnštajnove lične izjave pokazuju da se on fokusirao na nepotpunost, kao njegovu glavnu brigu. U nešto kasnijim vremenima došlo je do novog zaokreta u ovom poslu. Džon Bel (John Stewart Bell) otkrio je dalje zanimljive rezultate (Belova teorema i Belova nejednakost) prilikom njegovog istraživanja Ajnštajn, Podolski i Rozenovog članka. Postoji razilaženje u mišljenjima u odnosu na zaključke koji su iz ovoga izvodljivi, u vezi sa EPR analizom. Prema Belu, kvantna nelokalnost time je ustanovljena, dok drugi u tome vide smrt determinizma. Šta god da su bila njegova unutrašnja ubeđenja, Ajnštajn se slagao da je kvantna teorija najbolja koja je trenutno na raspolaganju, ali on je tragao za više „potpunim” objašnjenjem, bilo da je ono više determinističko ili da je ono koje može fundamentalnije objasniti razloge za probablizme kvantne mehanike na jedan logičan način. On nije mogao da se odrekne verovanja da fizika opisuje zakone kojima se potčinjavaju „realne stvari”, niti je mogao da se odrekne verovanja da ne postoji takvo objašnjenje koje bi u sebi sadržavalo kontradikcije, što ga je, između ostalog, dovelo do njegovih uspešnih objašnjenja fotona, relativnosti, atoma i gravitacije. U 1924. godini, Ajnštajn je primio kratko pismo od mladog indijskog fizičara po imenu Satjandra Nat Boze (Satyendra Nath Bose) u kojem on opisuje svetlost kao gas fotona i moli Ajnštajna za pomoć oko objavljivanja. Ajnštajn shvata da ista ta statistika može da bude primenjena i na atome, i objavljuje članak na nemačkom jeziku (u to vreme lingva franka (lingua franca) fizike) u kome opisuje Bozeov model i objašnjava njegove posledice. Boze-Ajnštajnova statistika sada opisuje skupove takvih, identičnih čestica, celobrojnog spina, poznatih kao bozoni. Boze-Ajnštajnov kondenzat je fenomen predviđen 1920, od strane Bozea i Ajnštajna, zasnovan na Bozeovom radu o statističkoj mehanici fotona, koji je potom bio formalizovan i generalizovan od strane Ajnštajna. Prvi takav kondenzat u alkalnim gasovima proizveli su Erik Kornel i Karl Vajman (Eric Cornell i Carl Wieman) 1995. godine na Univerzitetu Kolorado, mada je Boze-Ajnštajnova kondenzacija bila opažana u superfluidnom helijumu-4 još od 1930-ih. Ajnštajnove originalne skice ove teorije bile su ponovo otkrivene avgusta 2005. u biblioteci Lajdenskog univerziteta. Ajnštajn je takođe pripomogao Ervinu Šredingeru u razvoju kvantne Bolcmanove distribucije, mešavine klasičnog i kvantno mehaničkog gasnog modela, mada je shvatio da će to biti manje značajno od Boze-Ajnštajnovo modela i odbio je da njegovo ime bude uključeno u ovaj rad. Godine 1926, Ajnštajn i njegov bivši student Leo Silard (Leó Szilárd) zajednički su patentirali Ajnštajnov frižider. US patentni biro je nagradio Ajnštajna i Leo Silarda za ovaj frižider, 11. novembra 1930. Patent pokriva termodinamičke cikluse rashlađivanja, koji omogućavaju hlađenje bez pokretnih delova, na konstantnom pritisku, sa toplotom kao jedinim ulazom. Rashladni ciklusi koriste amonijak, butan i vodu. Kada je Adolf Hitler došao na vlast u januaru 1933, Ajnštajn je bio gostujući profesor na Prinstonskom univerzitetu, položaj koji je on preuzeo u decembru 1932, na poziv američkog predavača Abrahama Fleksnera. U 1933. godini, nacisti donose „Zakon o restauraciji civilne službe” koji prisiljava sve univerzitetske profesore Jevreje da napuste svoj posao, i tokom 1930-ih vodi se kampanja da se Ajnštajnovo delo etiketira kao „jevrejska fizika”, nasuprot „nemačkoj” ili „arijevskoj” fizici, koju predvode Nobelovi laureati Filip Lenard i Johanes Stark. Uz podršku SS-a, pobornici „nemačke fizike” objavljuju na sve strane pamflete i knjige u kojima ocrnjuju Ajnštajnove teorije i pokušavaju da stave na crne liste nemačke fizičare koji poučavaju ove teorije. Ajnštajn se odriče svog pruskog državljanstva i ostaje u Sjedinjenim Državama, gde mu je dat stan na stalno korišćenje. On prihvata položaj na novoformiranom Institutu za napredne studije (Institute for Advanced Study) u Prinstonu, Nju Džerzi, gde se koncentriše na razvoj Ujedinjene teorije polja (videti ispod). Ajnštajn je postao američki državljanin 1940, mada je još uvek zadržao i švajcarsko državljanstvo. U 1939, okuražen od strane Silarda, Ajnštajn šalje pismo predsedniku Amerike Frenklinu Delano Ruzveltu zauzimajući se za proučavanje nuklearne fisije u vojne svrhe, zbog straha da bi nacistička vlada Nemačke mogla da bude prva koja će proizvesti nuklearno oružje. Ruzvelt počinje sa malom istragom u vezi sa ovim problemom koja će sa vremenom prerasti u masivni projekat Menhetn. Ajnštajn lično nije bio uključen u ovaj projekat stvaranja prve atomske bombe, ali je ipak, prema tvrđenju Lajnusa Paulinga, kasnije zažalio što je potpisao ovo pismo. Međunarodni spasilački komitet (International Rescue Committee) bio je osnovan 1933, na zahtev Alberta Ajnštajna, sa ciljem da se pomognu protivnici Adolfa Hitlera. Ajnštajnovi istraživački napori, nakon razvitka opšte relativnosti bili su primarno sastavljeni od dugačke serije pokušaja da uopšti još više svoju teoriju gravitacije sa namerom da objedini i pojednostavi osnovne fizičke zakone, posebno zakone gravitacije i elektromagnetizma. U 1950, on opisuje taj rad, koji naziva Objedinjenom teorijom polja, u jednom članku objavljenom u Sajentifik Amerikan (Scientific American) naučnom časopisu. Ajnštajn je vođen svojom verom u jedinstveno poreklo celog seta fizičkih zakona. Ajnštajn je postajao sve više izolovan u ovim svojim istraživanjima uopštene teorije gravitacije i njegovi napori su u konačnom ostali bezuspešni. Konkretno, njegova potraga za ujedinjenjem fundamentalnih sila ignorisala je rad zajednice fizičara u većini (i obrnuto), gde je posebno značajno otkriće jakih i slabih nuklearnih sila, koje nisu shvatane kao nezavisne sve do otprilike 1970, što je petnaest godina posle Ajnštajnove smrti. Ajnštajnova težnja za objedinjenjem zakona fizike pod jednim jedinim modelom preživela je do današnjih dana kroz nameru da bude izgrađena jedna nova Velika ujedinjujuća teorija. (Grand unification theory). U 1948. godini Ajnštajn je jedan od članova osnivačkog komiteta koji će prerasti u Brendis univerzitet (Brandeis University). Ajnštajnov portret načinio je Jusuf Karš 11. februara iste godine. 1952, Izraelska vlada predlaže Ajnštajnu da preuzme dužnost predsednika. On odbija ovu ponudu, a interesantno je da je to jednini slučaj da je nekom državljaninu Sjedinjenih država bilo ponuđen položaj predsednika neke strane države. Ovo Ajnštajnovo odbijanje možda ima neke veze sa njegovim neodobravanjem nekih delova izraelske politike tokom rata za nezavisnost. U pismu koji je on potpisao, zajedno sa drugim istaknutim Jevrejima u Sjedinjenim državama on kritikuje Oslobodilačku partiju koju vodi Menahem Begin (Menachem Begin) zbog „naci-fašističkih” metoda i filozofije. Tridesetog marta 1953, Ajnštajn objavljuje prerađenu Ujedinjenu teoriju polja. On umire u 1:15 posle ponoći u Prinstonskoj bolnici u Prinstonu, Nju Džerzi, 18. aprila, 1955, u svojoj 76. godini života. Uzrok smrti je bilo unutrašnje krvarenje, izazvano prskanjem aneurizma aorte. Njegova Uopštena teorija gravitacije (Generalized Theory of Gravitation) ostaje tako nedovršena. Jedina osoba prisutna u trenutku njegove smrti bila je jedna medicinska sestra, koja je rekla da je on neposredno pred smrt promrmljao nekoliko reči na nemačkom koje ona nije razumela. Bio je kremiran bez ceremonije, istoga dana kad je i umro, u Trentonu, Nju Džerzi, što je bilo u skladu sa njegovim željama. Njegov pepeo je potom rasut na otvorenom prostoru. Doktor Tomas Štolc Harvi izvršio je autopsiju nad Ajnštajnom, pri čemu je odstranio i sačuvao njegov mozak. Harvi nije našao ništa neuobičajeno na njegovom mozgu, ali 1999, u novoj analizi koju je uradio tim sa Mek Master univerziteta (McMaster University) otkriveno je da njegov temeni operkulum (operculum) region nedostaje i da je, kao kompenzacija tome, njegov donji parijetalni režanj (parietal lobe) 15% veći nego što je normalno. Donji parijetalni režanj je odgovoran za matematičko mišljenje, vizuelnu spoznaju prostora, i slikovito prikazivanje pokreta. Ajnštajnov mozak takođe je sadržavao 73% više glijalnih ćelija od prosečnog mozga. Ajnštajn je za sebe smatrao da je pacifista[traži se izvor] i humanista, a u kasnijim godinama i demokratski socijalista. On je jednom rekao, „Ja mislim da su gledišta Mahatme Gandija najviše prosvetiteljska od gledišta svih političkih ličnosti našeg vremena. Mi treba da stremimo ka tome da činimo stvari koje su u njegovom duhu, ne koristeći nasilje u borbi za našu stvar, i ne učestvujući u bilo čemu za šta mislimo da je zlo.” Duboko impresioniran Gandijem, Ajnštajn je jednom o Gandiju rekao, „Generacije koje dolaze teško će moći da poveruju da je takav čovek od krvi i mesa ikada hodao po ovoj planeti”. Ajnštajnova gledišta ponekad su bila kontroverzna. U članku iz 1949. godine, pod naslovom „Zašto socijalizam?`, Albert Ajnštajn opisuje „grabežljivu fazu razvoja čovečanstva” na primeru haotičnog kapitalističkog društva, kao izvora zla koje će da nadvlada. On ne odobrava totalitarne režime u Sovjetskom Savezu ili drugde, i iznosi argumente u prilog demokratskom socijalističkom sistemu koji treba da kombinuje plansku ekonomiju sa dubokim poštovanjem za ljudska prava. Ajnštajn je bio saosnivač Nemačke demokratske stranke i član AFL-CIO udruženog sa Američkim savezom nastavnika. Ajnštajn je u velikoj meri bio uključen i u Američki pokret za ljudska prava. Bio je blizak prijatelj sa Polom Robesonom (Paul Robeson) preko 20 godina. Ajnštajn je bio član nekoliko grupa za ljudska prava (uključujući prinstonski odeljak NAACP-a) od kojih su mnoge bile pod vođstvom Pola Robesona. On je zajedno sa Polom Robesonom bio ko-predsednik Američkog krstaškog pohoda za zaustavljanje linčovanja . Kada je Diboa (W. E. B. DuBois), tokom Makartijeve ere, u svojoj 80-oj godini bio optužen da je komunistički špijun, Ajnštajn se dobrovoljno prijavio da na ovome suđenju svedoči u korist njegovog karaktera. Ovaj proces je raspušten ubrzo nakon što je saopšteno da će se Ajnštajn na njemu pojaviti u ovom svojstvu. Ajnštajnove reči da je „rasizam najveća bolest Amerike” često su citirane. Američki Federalni istražni biro držao je u svojim arhivama 1427 fascikli o Ajnštajnovim aktivnostima i preporučivao je da mu se zabrani useljenje u Sjedinjene Države, po osnovu Akta o isključenju stranaca, navodeći da Ajnštajn veruje u, savetuje, brani ili poučava doktrine koje, u zakonskom smislu, kao što je sudski dokazano u drugim slučajevima, mogu izazvati nezaustavljivo srljanje države ka anarhiji, što bi imalo za rezultat postojanje države samo na papiru`. Pored ostalih optužbi Ajnštajnu se stavlja na teret takođe i da je bio član, pokrovitelj, ili u vezi sa trideset četiri komunistička pokreta između 1937 i 1954 i da je takođe bio počasni predsednik tri komunističke organizacije.[traži se izvor]Mnogi od dokumenata iz ovih fascikli nisu ni bili napisani od strane FBI-a, nego su predstavljali dojave FBI-u koje su bile poslate uglavnom od strane građanskih političkih grupacija. Godine 1939, Ajnštajn je potpisao pismo, koje je Leo Silard napisao, za predsednika Ruzvelta, u kome se njih dvojica zalažu za to da Sjedinjene Države moraju započeti stvaranje fondova za podršku istraživanja u pravcu razvoja nuklearnog oružja. Ajnštajn je bio protivnik tiranskog oblika vladavine i zbog tog razloga (i jevrejskog porekla) usprotivio se i Nacističkom režimu i napustio je Nemačku ubrzo nakon što je on došao na vlast. U isto vreme, Ajnštajnov nećak Karl Ajnštajn (Carl Einstein) koji je bio anarhista, delio je sa njim mnoga njegova gledišta, i borio se protiv fašizma u Španskom građanskom ratu. Ajnštajn je u početku bio pristalica stvaranja atomske bombe, ne želeći da se Adolf Hitler dočepa ovoga oružja prvi. Da bi se u tome osigurao on je zajedno sa Leo Silardom, (Silard je verovatno i napisao ovo pismo) uputio pismo predsedniku Amerike Frenklin Delano Ruzveltu, datirano 2. avgusta 1939, neposredno pred početak II svetskog rata, u kojem su ga ohrabrivali da započne program stvaranja nuklearnog oružja. Ruzvelt je na to odgovorio uspostavljanjem komiteta za istragu upotrebe uranijuma kao oružja, što je za par godina dovelo do stvaranja Menhetn projekta. Po završetku rata, međutim, Ajnštajn je počeo da se zalaže za nuklearno razoružanje i za svetsku vladu: „Ja ne znam kako će Treći svetski rat biti vođen, ali znam da će se u četvrtom svetskom ratu ljudi tući toljagama i kamenjem”. Dok je Ajnštajn podržavao cionizam u kulturološkom smislu, on je često izražavao rezerve u pogledu njegove primene u smislu nacionalizma. Tokom govora održanog u Komodor hotelu u Njujorku, on je pred okupljenim svetom rekao „Moja svest o suštinskoj prirodi Judaizma odbija ideju jevrejske države sa granicama, armijom, i određenom merom zemaljske vlasti ma kako skromna ona bila. Ja se bojim da će se unutrašnje urušavanje Judaizma nastaviti”.[traži se izvor] On je takođe potpisao otvoreno pismo objavljeno u Njujork tajmsu u kojem se strogo kritikuje Menahem Begin i njegova nacionalistička Herut partija, posebno zbog tretmana domorodačkih Arapa u Deir Jasin masakru (Deir Yassin massacre) od strane Herutove prethodnice Irgun. Uprkos ovoj njegovoj rezervisanosti, Ajnštajn je aktivno učestvovao u uspostavljanju Jevrejskog univerziteta u Jerusalimu, koji je objavio (1930) knjigu pod nazivom O Cionizmu: Govori i predavanja profesora Alberta Ajnštajna , koja je inače bila deo Ajnštajnovog zaveštanja ovom univerzitetu. Kasnije, u 1952. godini, Ajnštajnu je ponuđeno da bude drugi predsednik tek stvorene države Izrael, ali je on to odbio, rekavši da mu za to fale neophodne radne sposobnosti. Ipak, Ajnštajn je bio duboko posvećen blagostanju države Izrael i jevrejskog naroda sve do kraja svog života. Albert Ajnštajn je bio u bliskoj vezi sa planovima za formiranje, kako ga je štampa nazvala ` Od Jevreja sponzorisani bez kvote (rasne) univerzitet” (a Jewish-sponsored non-quota university), iz 19. avgusta 1946, kao i sa obaveštenjem o formiranju Albert Ajnštajnove fondacije za više studije, Inc.(Albert Einstein Foundation for Higher Learning, Inc.) do 22. juna 1947, kada on povlači svoju podršku i ne dozvoljava fondaciji korišćenje njegovog imena. Univerzitet je otvoren 1948 kao Brendis univerzitet (Brandeis University). Ajnštajn se, zajedno sa Albertom Švajcerom i Bertrandom Raselom, borio protiv nuklearnih bombi kao i njihovih testova. Kao njegov poslednji javni akt, i samo dan pre njegove smrti, on je potpisao Rasel-Ajnštajnov manifest, koji je doveo do Pugvoševe konferencije o nauci i svetskim poslovima (Pugwash Conferences on Science and World Affairs) Ajnštajn je po rođenju bio nemački državljanin, ali je sa 17 godina, 28. januara 1896, na vlastiti zahtev i uz odobrenje oca, razrešen nemačkog državljanstva. Sledećih pet godina bio je lice bez državljanstva do 21. februara, 1901. kada stiče švajcarsko državljanstvo, kojega se nikada nije odrekao. Stekao je prusko državljanstvo 14. aprila 1914. kada je stupio u prusku civilnu službu. Zbog političke situacije i progona Jevreja u nacističkoj Nemačkoj, u martu 1933. je napustio civilnu službu, čime je izgubio i prusko državljanstvo. Prvog oktobra 1940. godine Ajnštajn je postao državljanin Sjedinjenih Američkih Država i do smrti je ostao dvojni državljanin (SAD i Švajcarske).