Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Science Fiction Art of Vincent Di Fate Vincent Di Fate Od crno-belih slika do inventivnih uređaja, zlatnog doba SF filma i slika iz ere letećih tanjira, ove slike obuhvataju niz dostignuća dobitnika Hugo nagrade Vinsenta Di Fatea. Više od 100 umetničkih dela u boji upotpunjuje snažan, živahan tekst samog umetnika. Potera u svemir, futuristički superljudi, mašine rođene iz snova ili noćnih mora, a svaka ilustracija je putovanje mašte. Vincent Di Fate (rođen 21. studenog 1945.) [1] američki je umjetnik specijaliziran za ilustracije znanstvene fantastike, fantazije i realistične svemirske umjetnosti (hardware art). Uveden je u Kuću slavnih znanstvene fantastike 25. lipnja 2011.[2] Di Fate je rođen u Yonkersu, New York.[1] Studirao je na Phoenix School of Design u New Yorku i magistrirao ilustraciju na Sveučilištu Syracuse. Provalio je u časopise spekulativne fiction pulp s ilustracijama za tri različite priče u izdanju Analog Science Fiction/Science Fact iz kolovoza 1969., urednika Johna W. Campbella, i napravio svoju prvu naslovnicu za izdanje u studenom.[1] Di Fate svoju knjigu Infinite Worlds iz 1997. naziva `prvom sveobuhvatnom poviješću umjetnosti znanstvene fantastike u Americi`.[3] Nagrade Di Fate je osvojio nagradu Hugo za najboljeg profesionalnog umjetnika na Svjetskoj konvenciji znanstvene fantastike 1979. (za rad iz 1978.) i bio je nominiran deset puta od 1972. do 1985. [4]. Za svoj životni doprinos osvojio je Memorijalnu nagradu Edward E. Smith za imaginativnu fantastiku (The Skylark) od New England Science Fiction Association 1987. i Chesley Award od umjetnika fantazije i znanstvene fantastike 1998. [4]. Također je osvojio nagradu Frank R. Paul za izvanredna postignuća u ilustraciji znanstvene fantastike (1978.) i nagradu Lensman za životni doprinos 1990., a bio je i počasni gost na Worldconu 1992. [3]. Osvojio je Rondo na dodjeli Rondo Hatton Classic Horror Awards 2003. za svoj rad na naslovnici programa Monster-Mania Convention.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lionello Venturi (25. travnja 1885., Modena – 14. kolovoza 1961., Rim) bio je talijanski povjesničar i kritičar umjetnosti. Uredio je prvi katalog raisonné Paula Cézannea. Život Lionello Venturi rođen je 1885. kao sin povjesničara umjetnosti Adolfa Venturija. Postao je stručnjak za umjetnost talijanske renesanse, ali se također zanimao za umjetnost kasnog 19. i ranog 20. stoljeća.[1] Godine 1918. upoznaje financijera i kolekcionara Riccarda Gualina i savjetuje mu da kupi djelo Amedea Modiglianija.[2] Gualino i Venturi podržavali su torinske slikare kao što su Felice Casorati i Gruppo di Sei (Grupa šestorice), koja je uključivala Carla Levija, Francesca Menzia, Jessie Boswell, Gigi Chessa, Enrica Paoluccija i Nicolu Galantea. Venturi je 1919. imenovan profesorom povijesti umjetnosti na Sveučilištu u Torinu. Jedna od njegovih prvih studentica bila je Mary Pittaluga, koja je napisala svoju tezu o Fromentinu pod Venturijem.[1] Godine 1930. Venturi je organizirao retrospektivnu izložbu Modiglianijevih radova u Veneciji na temelju slika koje je posjedovao Gualino.[2] Iako je 1931. imenovan očevim nasljednikom na katedri za povijest umjetnosti na Sveučilištu u Rimu, Venturi je odbio prisegnuti na vjernost režimu Benita Mussolinija u kolovozu 1931. pa je bio prisiljen dati ostavku na sveučilištu. Napustio je Italiju, isprva se preselivši u Pariz, gdje je pisao, savjetovao trgovce umjetninama i kustose muzeja te izradio prvi katalog raisonné Paula Cézannea. Nakon uspostave vichyjevskog režima, emigrirao je u Sjedinjene Države, živio je u New Yorku do 1945. i predavao na nizu američkih sveučilišta.[4] Dok je boravio u Americi, pridružio se antifašističkom društvu Mazzini. Nakon rata vratio se u Italiju i preuzeo katedru povijesti umjetnosti u Rimu. Lionello Venturi je bio pod utjecajem idealizma Benedetta Crocea kao i pisanja Aloisa Riegla i Heinricha Wölfflina. Njegov sin bio je povjesničar Franco Venturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac iskrzan, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Lionello Venturi (25. travnja 1885., Modena – 14. kolovoza 1961., Rim) bio je talijanski povjesničar i kritičar umjetnosti. Uredio je prvi katalog raisonné Paula Cézannea. Život Lionello Venturi rođen je 1885. kao sin povjesničara umjetnosti Adolfa Venturija. Postao je stručnjak za umjetnost talijanske renesanse, ali se također zanimao za umjetnost kasnog 19. i ranog 20. stoljeća.[1] Godine 1918. upoznaje financijera i kolekcionara Riccarda Gualina i savjetuje mu da kupi djelo Amedea Modiglianija.[2] Gualino i Venturi podržavali su torinske slikare kao što su Felice Casorati i Gruppo di Sei (Grupa šestorice), koja je uključivala Carla Levija, Francesca Menzia, Jessie Boswell, Gigi Chessa, Enrica Paoluccija i Nicolu Galantea. Venturi je 1919. imenovan profesorom povijesti umjetnosti na Sveučilištu u Torinu. Jedna od njegovih prvih studentica bila je Mary Pittaluga, koja je napisala svoju tezu o Fromentinu pod Venturijem.[1] Godine 1930. Venturi je organizirao retrospektivnu izložbu Modiglianijevih radova u Veneciji na temelju slika koje je posjedovao Gualino.[2] Iako je 1931. imenovan očevim nasljednikom na katedri za povijest umjetnosti na Sveučilištu u Rimu, Venturi je odbio prisegnuti na vjernost režimu Benita Mussolinija u kolovozu 1931. pa je bio prisiljen dati ostavku na sveučilištu. Napustio je Italiju, isprva se preselivši u Pariz, gdje je pisao, savjetovao trgovce umjetninama i kustose muzeja te izradio prvi katalog raisonné Paula Cézannea. Nakon uspostave vichyjevskog režima, emigrirao je u Sjedinjene Države, živio je u New Yorku do 1945. i predavao na nizu američkih sveučilišta.[4] Dok je boravio u Americi, pridružio se antifašističkom društvu Mazzini. Nakon rata vratio se u Italiju i preuzeo katedru povijesti umjetnosti u Rimu. Lionello Venturi je bio pod utjecajem idealizma Benedetta Crocea kao i pisanja Aloisa Riegla i Heinricha Wölfflina. Njegov sin bio je povjesničar Franco Venturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Umetničko stvaranje u urbanoj sredini, u situaciji, intervencija, učestvovanje govori o poznom modernizmu i savremenim umetničkim praksama koje se bave graničnim područjima i praksama istraživanja odnosa subjekta i sveta, uže: konteksta, umetnika, i gledaoca. Nije reč o novom umetničkom pravcu ili pokretu, već o specifičnoj promeni ponašanja umetnika prema delu i delovanju u prostoru i vremenu konkretnog života. Pod terminom „kontekstualna umetnost“ se podrazumeva skup oblika umetničkog izražavanja koji se razlikuju od umetničkog dela u tradicionalnom smislu: umetnost intervencije i angažovana umetnost aktivističkog karaktera (hepeninzi na javnim mestima, „manevri“), umetnost koja osvaja gradski prostor ili pejzaž (ulični performansi, pejzažna umetnost u određenoj situaciji...), estetike zvane participativne ili aktivne u oblasti ekonomije, medija ili spektakla. Kontekstualni umetnik se, pre svega, bavi stvarnošću, a ne simuliranjem, figurativnim opisom ili igrom privida u medijskim prostorima umetničkog prikazivanja i izražavanja.` Pol Arden (rođen 4. oktobra 1956.) je profesor istorije na Univerzitetu u Amijenu, a takođe je i likovni kritičar i kustos u oblasti savremene umetnosti.[1][2]. Odrastao je u porodici farmera iz Šaranta (neko vreme se i on bavio poljoprivredom), studirao je književnost, istoriju i filozofiju na Univerzitetu u Poatjeu i Univerzitetu u Tuluzu, pre nego što je doktorirao istoriju umetnosti kod Lorensa. Bertrand Dorleac na Univerzitetu Pariz I (Savremena likovna umetnost – forme i ograničenja). U Parizu se susreo sa budućim kustosom savremene umetnosti, Amijem Barakom, kao i sa Ketrin Milet, osnivačem/direktorkom Art Pressa i Hozeom Alvarezom, direktorom izdavačke kuće Regard, sa tri ličnosti čije su stavove o estetici uticale na njegove stavove.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bogdan Popović (Beograd, 20. decembar 1863/1. januar 1864 — Beograd, 7. novembar 1944) bio je srpski književni kritičar i esejista.[1] Biografija Rođen je 1864. godine u Beogradu. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor.[1] Predavao je francuski jezik, opštu istoriju, uporednu književnost, teoriju književnosti i estetiku. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[2] (ili 1921.[3]). Njegov brat je akademik Pavle Popović, a deda po majci Stefan Marković. Književnošću počinje da se bavi rano, već sa dvadeset godina. Ipak, najbitnije što je uradio je pokretanje najznačajnijeg i svakako najbolje uređenog časopisa - Srpskog književnog glasnika koji je počeo da izlazi početkom prošlog veka. Tokom prvih 14 godina izlaženja ovaj časopis je i kod pisaca i kod običnih čitalaca pojačao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim, ali jedinstvenim merilima. Bogdan Popović pokrenuo je i stvaranje PEN kluba, Društva za žive jezike i književnost, Colllegium musicum, Društva prijatelja Francuske. U svom kritičarskom delu pisao je relativno malo o srpskim književnicima, mada je smatran najbitnijim književnim kritičarem. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ koja je izašla prvo u Zagrebu, 1911. godine[1], a zatim i u Beogradu, 1912. godine. Antologiju odlikuju dobar predgovor, strog izbor pesama i njihov raspored. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića. Ipak, antologiji se zamera to što u nju nisu uvršćeni neki od najznačajnijih pesnika tog doba. Najpoznatiji primer je, sigurno, Vladislav Petković Dis. Poznat je i kao prva ljubav Drage Mašin. Često su se sastajali u klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je daleko od Popovića. Фотографија Поповића Popović je preminuo 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Od 1922. u „Politici” se redovno javljao člancima iz oblasti književne i, u manjoj meri, likovne kritike, kao i esejističkim napisima. Negovao je pozitivističku kritiku, zastupajući ideale „otmenosti i pretanjenosti ukusa”, kao i mišljenje da je estetska vrednost umetničkog dela važnija od njegove socijalno-etičke funkcije. S principijelno utvrđenih i u osnovi tradicionalnih estetičkih i kritičarskih pozicija, kao „naučni sudija”, u to vreme i svojevrsna književna institucija, smatran je prvosveštenikom i „ajatolahom” srpske književnosti (P. Palavestra).[4] O ličnosti Bogdana Popovića, njegovom karakteru i stavovima prema književnosti, umetnosti i životu uopšte, naročito je obimno i pažljivo pisao Branko Lazarević, u eseju `Bogdan Popović`.

Oto Reisinger- Visoko drustvo Vecernje novosti, Beograd, 1974. Tvrd povez, oko 100 strana, uvodni tekst Branimir Donat. Dizajn Saveta i Slobodan Masic ODLICAN PRIMERAK! Oto (Oton) Rajzinger (Reisinger, Oto (Oton)),[1] Rankovci kod Murske Sobote, 4. oktobar 1927 — Zagreb, 6. april 2016) bio je hrvatski arhitekta i karikaturista. Iako po struci diplomirani arhitekta za više od 60 godina rada objavio je preko 70.000 najvećim delom karikatura i karikaturalnih vinjeta, ali i ilustracija, stripova i crteža. Radove je objavio u mnogim novinama u tadašnjoj Jugoslaviji i inostranstvu (Nemačkoj, Švajcarskoj, Holandiji i Velikoj Britaniji). Karikature u kojima je najčešće ilustrovao dnevno-politička i druga društvena zbivanja (pretežno u liku popularnog Pere) odlikuju se britkim humorom sa elementima gega.[2] Objavio je i više knjiga, plakata, reklama, ilustracija za knjige i crtanih filmova. Bio je član Hrvatskog udruženja karikaturista.[3]

Oto Reisinger- Visoko drustvo Vecernje novosti, Beograd, 1974. Tvrd povez, oko 100 strana, uvodni tekst Branimir Donat. Dizajn Saveta i Slobodan Masic ODLICAN PRIMERAK! Oto (Oton) Rajzinger (Reisinger, Oto (Oton)),[1] Rankovci kod Murske Sobote, 4. oktobar 1927 — Zagreb, 6. april 2016) bio je hrvatski arhitekta i karikaturista. Iako po struci diplomirani arhitekta za više od 60 godina rada objavio je preko 70.000 najvećim delom karikatura i karikaturalnih vinjeta, ali i ilustracija, stripova i crteža. Radove je objavio u mnogim novinama u tadašnjoj Jugoslaviji i inostranstvu (Nemačkoj, Švajcarskoj, Holandiji i Velikoj Britaniji). Karikature u kojima je najčešće ilustrovao dnevno-politička i druga društvena zbivanja (pretežno u liku popularnog Pere) odlikuju se britkim humorom sa elementima gega.[2] Objavio je i više knjiga, plakata, reklama, ilustracija za knjige i crtanih filmova. Bio je član Hrvatskog udruženja karikaturista.[3]

Miloš Šobajić (franc. Milos Sobaïc; Papuk, 23. decembar 1944 — Beograd, 24. april 2021) bio je srpski i francuski slikar i vajar. Smatra se jednim od najznamenitijih srpskih i evropskih umetnika.[1] Rođen je 1944. godine u zbegu na planini Papuk u Slavoniji.[2] Majka ga je u pelenama prenela preko Mađarske u Srbiju, i tek tada ga je prijavila matičnoj službi, zbog čega je u mnogobrojnim publikacijama zapisano da je rođen 1945. u Beogradu.[3][4][5] Po ocu Voju, potiče iz srpske familije[6] iz Crne Gore, koja je krajem XIX veka donela u Crnu Goru prvi bioskop, prvu robnu kuću, prvo pozorište, čitaonicu i biblioteku, pleh orkestar, prve novine i časopise. Majka Mirjana potiče iz Like.[7][8][9] Osnovnu i srednju školu je pohađao u Beogradu, Istanbulu i Nikšiću. Maturirao u Prvoj Beogradskoj gimnaziji, 1964. godine. Završio je Akademiju Likovnih umetnosti u Beogradu 1970, da bi se dve godine kasnije preselio u Pariz. Od 2005. godine predaje na Luksun Akademiji lepih umetnosti u Šenjangu u Kini, a istovremeno osniva Fakultet za umetnost i dizajn na Megatrend univerzitetu u Beogradu, na kojem je bio dekan, redovni profesor i počasni doktor, da bi godine 2012. postao profesor emeritus[10]. Takođe je kao mentor na doktorskim studijama radio i na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Svoja dela je predstavio na preko osamdeset samostalnih izložbi širom planete i učestvovao na oko pet stotine grupnih izložbi. Njegova dela se nalaze u tridesetak muzeja savremene umetnosti u svetu. Dobitnik je niza nagrada u Srbiji. Ruska Duma mu je dodelila 2018. godine orden počasnog gosta[11] Rusije, a 2019. godine dodeljena mu je Zlatna medalja Republike Srbije, za izuzetne zasluge u oblasti kulturnih delatnosti, posebno slikarstva.[12] O radu Miloša Šobajića je objavljeno pet monografija kod izdavača u Parizu, Beogradu i Londonu, čije su tekstove pisali Alen Žufroa, Nobelovac Peter Handke, Edward Lucie-Smith Edvard Lusi Smit i drugi. O Milošu Šobajiću je objavljeno blizu sedam stotina tekstova u francuskoj, italijanskoj, srpskoj, američkoj, japanskoj, grčkoj i nemačkoj štampi, kao i veliki broj televizijskih filmova i prikaza.[1][13] Francuski kompozitor René-Louis Baron stvorio je muzički film o Šobajićevim delima. Svoju prvu knjigu, pod nazivom: Slikaj i ćuti[14], autobiografskog karaktera, a koja govori o uticaju globalizma na savremenu likovnu umetnost, objavio je 2018. godine. Bio je oženjen Majom T. Izquierdo (srb. Iskjerdo).[15], a prva supruga mu je bila Lotos Masnikosa - Šobajić Godine 2021. objavljuje autobiografiju `Mojih devet života`[16], knjiga koju posvećuje svojoj supruzi Maji. Ova autobiografija izdata je kod izdavača `Vukotic&Media` [17] Godine 2021. zajedno sa svojom suprugom Majom T. Izquierdo ( Iskjerdo) napisao je svoju prvu dramu, pod nazivom `Vecin cirkus` koju je izdalo `Narodno pozorište Timočke Krajine`. Njegova dela nalaze se u 40 muzeja po svetu.[18] Sahranjen je 29. 4.2021. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Na komemoraciji održanoj u Skupštini grada Beograda govorili su istoričar umetnosti Nikola Kusovac, pijanista i direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac i profesor, književnik i diplomata Darko Tanasković. Počast velikom umetniku je odata kroz njegovu omiljenu kompoziciju `Historia de un amor`[19], a emitovan je i odlomak Šobajićevog govora za Radio Beograd u kome kaže: `Ja sam Feniks i opet se vraćam, uvek sam početnik i uvek učim`.[20] Grad Beograd predviđa otvaranje Muzeja Miloš Šobajić[21] u toku 2021. godine. Direktorka Muzeja grada Beograda, Jelena Medaković, u svom govoru na sahrani, rekla je sledeće: `Jedan deo našeg Muzeja, poneo je ime Miloš Šobajić. Milošev prostor oslikavaće njegov duh i karakter, njegovu veličinu.`[22] Medaković je zatim prenela poruku koju je Nobelovac Peter Handke uputio Miloševoj supruzi Maji: `Često mislim na svog druga, njegovu sliku nosim pred očima, iako fizički ne prisustvujem sahrani, danas u mislima biću sa Milošem i sa vama. Veliki slikar, moj veliki prijatelj, ostaće zauvek u mom srcu`. odlično očuvana MAJ.21/4

AVANGARDA NEOAVANGARDA KONCEPTUALNA UMETNOST ISTORIJA UMETNOSTI Šifra artikla: 384910 Isbn: 9788661360015 Autor : Miško Šuvaković Izdavač : ORION ART BOOKS Tekstovi sabrani u ovoj knjizi proistekli su iz različitih istraživanja i objavljivani su u različitim publikacijama. Knjigom se ukazuje na jednu specifičnu istoriju „radikalnih“ ili „asimetričnih“, „inovativnih“, „interdisciplinarnih“, „alternativnih“ i „transgresivnih“ umetničkih, kulturalnih i... Detaljnije Tekstovi sabrani u ovoj knjizi proistekli su iz različitih istraživanja i objavljivani su u različitim publikacijama. Knjigom se ukazuje na jednu specifičnu istoriju „radikalnih“ ili „asimetričnih“, „inovativnih“, „interdisciplinarnih“, „alternativnih“ i „transgresivnih“ umetničkih, kulturalnih i društvenih praksi tokom dvadesetog veka. Opšti pojam avangardnosti je otvoreni i relativno neodređeni naziv za vanstilske, radikalne, ekscesne, kritičke, eksperimentalne, projektivne, programske i interdisciplinarne prakse u umetnosti i kulturi. „Avangardnost“ se interpretira kao mnoštvo impakta, intervencija i produkcija unutar umetničkih i kulturalnih praksi uslovljenih složenim kontradikcijama uspostavljanja nacionalne buržoaske modernosti pre Drugog svetskog rata i izvođenja socijalističkih modernosti u epohi hladnog rata posle Drugog svestkog rata, odnosno, razgradnje ili, čak, ubrzavanja modernosti na kraju hladnog rata. Prvim delom knjige „Mainstream konteksti: umetnost i politika“ indeksiraju se i predočavaju dominantne političke, kulturalne i umetničke paradigme vizuelnih/likovnih umetnosti u Srbiji i Jugoslaviji. Ponuđene su skice državnih makrokoncepata kulture i umetnosti u Kraljevini Srbiji, Kraljevini SHS/Jugoslaviji i Socijalističkoj Jugoslaviji i Srbiji. Završno poglavlje prvog dela govori o krizi socijalističkog društvenog modela, sugerisanog filmskim i slikarskim crnim talasom. Tekstovi drugog, trećeg i četvrtog dela fokusirani su na bitne, a otvorene i nestabilne, umetničke pojave karakteristične za antagonizme, obrte, prelome i emancipatorske učinke: 1) istorijske avangarde 2) neoavangarde 3) konceptualnu umetnost. Knjiga Avangarda, neoavangarda, konceptualna umetnost – izabrana poglavlja o taktičkim, eksperimentalnim i kritičkim umetničkim praksama u Srbiji je proširena zbirka autorskih tekstova Miška Šuvakovića o ranim radikalnim umetničkim praksama. Urednik i autor Miško Šuvaković i izdavač Dragorad Kovačević su čitaocima omogućili pristup I i II tomu ISTORIJE UMETNOSTI U SRBIJI – XX VEKA u elektronskom obliku – na CD-ovima koji su priloženi uz ovu knjigu. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ISTORIJA UMETNOSTI Autor Miško Šuvaković Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač ORION ART BOOKS Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format brou0161 Strana 393 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! uz stvaralačku biografiju Predraga Golubovića Dr Petar Volk (Bosanski Petrovac, 9. novembar 1931 — Beograd, 4. decembar 2021) bio je srpski pozorišni i filmski kritičar, istoričar i teoretičar slovenačkog porekla. Biografija Rođen je 1931. godine u Bosanskom Petrovcu, završio je 1949. godine Gimnaziju u Banjoj Luci.[1]Diplomirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a filmsku i pozorišnu estetiku doktorirao 1971. godine je u Pragu. Univerzitet umetnosti u Beogradu dodelio mu je 1986. godine doktorat nauka iz oblasti istorije filma. Bio je, pored ostalog, direktor Festivala jugoslovenskog filma, Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta (1977-1981). Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je redovni profesor i šef Katedre za teoriju i istoriju, predsednik upravnog odbora Instituta za film. Bio je u braku sa glumicom Mirjanom Kodžić. Otac je Maje Volk. Preminuo je 4. decembra 2021. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela (izbor) Autor je preko 60 značajnih knjiga o pozorišnoj i filmskoj umjetnosti. Balada o trubama i maglama, Epoha Zagreb, 1965. Estetika moderne animacije, Slavija Beograd, 1970. Sloboda filma, Slavija Beograd, 1970. Opasne slike, Nezavisna izdanja Beograd, 1971. Moć krize, Institut za film beograd, 1972. Svedočenje I, Nezavisna izdanja Beograd, 1973. Svedočenje II, Književne novine Beograd, 1975. Savremeni jugoslovenski film, Institut za film i Univerzitet umetnosti Beograd, 1982.[2] Pozorišni život u Srbiji 1944/1986, Beograd, 1990. Pozorišni život u Srbiji 1835-1944, Fakultet dramskih umetnosti i Pozorišni muzej Srbije Beograd, 1992.[3] Pisci nacionalnog teatra, Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 1995. Srpski film, Institut za film Beograd, 1997. Pozorište i tradicija (studije i eseji), Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 2000. 20. vek srpskog filma, Institut za film i Jugoslovenska kinoteka Beograd, 2001. Žanka Stokić, Narodno pozorište, Beograd, 2004, 2. dopunjeno izdanje, 203 strane. ISBN 978-86-84897-03-1.[4] Dobrica Milutinović, Beograd : Narodno pozorište, 2005, (2. dopunjeno izdanje). ISBN 978-86-84897-09-3.. Milivoje Živanović, Narodno pozorište, Beograd, 2006, 365 strana. ISBN 978-86-84897-13-0.. Između kraja i početka (Pozorišni život u Srbiji od 1986. do 2005. godine), Muzej pozorišne umetnosti Srbije Beograd, 2006.

Dragos Kalajic Drago - Severnjaca Tekst Dusan Djokic: `Uvod u super-alegorije Dragosa Kalajica Draga`. KC Beograd, 1979. Mek povez, 24 strane, korice kao na slici. EKSTREMNO REDAK KATALOG! Dragoš Kalajić (Beograd, 22. februar 1943 — Beograd, 22. jul 2005) bio je srpski filozof, slikar, novinar, pisac[1] i član Senata Republike Srpske. Biografija Njegova majka Tatjana (rođ. Parenta) je bila profesor matematike i ćerka sveštenika, pisca i profesora Miloša Parente. Diplomirao je na Akademiji lijepih umjetnosti u Rimu 1965. godine sa najvećim ocjenama u klasi. Po završetku svoje obuke otpočeo je da živi i radi u Beogradu i Rimu. Kalajić je bio i ostvaren pisac pored toga što je bio umjetnik (pisao je za časopis „Pogledi”).[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije, Udruženja likovnih umjetnika Srbije i Saveza pisaca Rusije. Postigao je značajan uticaj na poljima na kojima je učestvovao, od književnosti do vizuelnih umjetnosti do istorije umjetnosti i izdavaštva. Bio je prijatelj sa mnogim istaknutim ličnostima iz oblasti umjetnosti, književnosti, filma i filozofije, kao što su Julijus Evola, Ezra Paund, Aleksandar Dugin, Đorđo de Kiriko, Gvaltjero Jakopeti i još mnogim drugima.[3][4][5] Bio je kritičar Hrišćanstva i zagovornik paganizma do građanskog rata devedesetih godina, tokom i nakon čega je postao pravoslavni hrišćanin i zagovornik saveza pravoslavnih naroda.[2] Odabrana dela Uporište (Rehabilitacija strukture integralnog čoveka)[6] Inicijacije[6] Mapa (anti)utopija[6] Filozofija umetnosti[6] Smak sveta[6] Pisci boga Marsa[6] Evropska ideologija[6] Život je putovanje, putopisi[6] Kosmotvorac, roman[6] Poslednji Evropljani, roman[6] Srpska deca carstva, roman[6] Američko zlo[6] Izdana Evropa[6] Srpsko dobro[6] Rusija ustaje[6] Kodeks Solarnog reda & Pojmovnik Dragoša Kalajića[6] Krševina (poema, sa pogovorom)[6] Zimski solsticijum (dnevnik poslednjih godina, Najvažniji intervjui, naročito oni dati u poslednjim godinama života. Tri oproštajna teksta: „Poslednji Hiperborejac”)[6]

Elijah Wald- Narcocorrido Putovanje u glazbu oruzja, droge i gerile Mlinarec i Plavic, Zagreb, 2006. Mek povez, 287 strana, ilustrovano. U prosincu 1999. stajao sam iza pozornice na Zocalu, glavnom trgu u Mexico Cityju, i promatrao gomilu od 150.000 razgaljenih obožavatelja Los Tigresa del Norte (Tigrovi sjevera). Los Tigrcsi su kraljevi nortcna, meksičke country glazbe koja spada među najpopularnije glazbene stilove u Sjedinjenim Državama i Srednjoj Americi. Iako američki mediji drže kako je trenutačna glazbena poplava latinoameričkih stilova potekla iz karipskih stilova poput salse i merenguea, Meksikanci i meksički Amerikanci definitivno su najbrojnija skupina Španjolskog govornog područja u Sjedinjenim Državama, a meksički bendovi zauzimaju otprilike dvije trećine ukupnih domaćih latino ploča. U ovom svijetu, Los Tigros su poput Willieja Nelsona i Rolling Stonesa zajedno, dugovječne zvijezde prizemnog popa za radničku klasu. Njihove ploče prodaju se u milijunskim nakladama, koncertima pune dvorane diljem sjevcrnoameričkog kontinenta, a pjesme su im postale dijelom meksičkog kulturnog naslijeđa. Nikad nisu stekli obožavatelje među engleskim govornicima iz više razloga: prvo, njihov se glazbeni stil temelji na polkama i valcerima u harmonikaškoj izvedbi - što se ne smatra osobito atraktivnim zvukom. Drugo, njihova je glazba staromodna i vuče korijene iz seoskih sredina te je stoga odbacuje većina modno osviještenih intelektualaca i trendcsctera. Treće, najpoznatiji hitovi su narcocorridi, balade o trgovini drogom. Narkokoride su podvrsta severnih Meksičkih balada. Nastale su u Severnom Meksiku pre više od sto godina, a sada se slušaju u Meksiku i na jugu Sjedinjenih Američkih Država.[1][2] Prve narkokoride su nastale tokom Meksičke Revolucije 1910. godine i opevavale su revolucionare. Muzički kritičari ih upoređuju sa gangsterskim repom. Muzika narkokorida je zasnovana na polci i valceru, a tekst opisuje događaje iz narko sveta. Najčešće su događaji, osobe i godine koji se opevavaju u pesmama istiniti. I zbog toga je ovaj žanr jedan od najopasnijih, a i polako počinje da bude zabranjen u velikom delu sveta. Tekstovi najčešće govore o ubistvu, mučenju, švercu droge, a nekad i kritikuju korumpiranu vlast.

Prenosim tekst Politike iz 2016., pošto je umetnik umro. ,,Verovatno najznačajniji vajar ovog dela Evrope Tome Serafimovski, redovni član makedonske Akademije nauka i umetnosti, inostrani član SANU i CANU kao i član Svetske akademije umetnosti i nauka iz SAD, preminuo je 3. marta u Skoplju. „Pridružiću se Medakoviću, Srbinoviću i brojnim drugim prijateljima na nebu. Nedostaju mi” – govorio je. Rođen je 1935. godine u Zubovcu kod Gostivara. Na likovnoj akademiji u Zagrebu diplomirao je 1963. godine, u klasi Antuna Augustinčića. Kao stipendista francuske vlade tri godine je proveo u Parizu, između ostalog i kao saradnik Alicije Penalbe, najznačajnije evropske vajarke tog doba. Njegov stvaralački opus obuhvata više od 550 skulptura, od kojih je 40 monumentalnih. Njegova dela nalaze se ne samo u zemljama bivše Jugoslavije, nego i u kolekcijama Bakingemske palate, Vatikana, Berluskoni u Rimu, fondacije Kiril i Metodij u Sofiji, Udruženju književnika Francuske i brojnim drugim. Učestvovao je na oko 300 grupnih i 40 samostalnih izložbi u zemlji i svetu. „Zlatni suncokret” Igoru Marojeviću za zbirku priča „Granična stanja” Beogradu je poklonio spomenik Ćirilu i Metodiju u parku kod Vukovog spomenika, a tu su i portreti Mije Aleksića u foajeu Narodnog pozorišta i Đure Jakšića u Skadarliji, kao i donacija SANU. Zahvalan Matici srpskoj za knjigu o njegovim spomenicima, Novom Sadu je poklonio idejno rešenje spomenika Vuku Karadžiću. Ova ideja, na žalost, nije realizovana. RTS je emitovao zapaženi TV feljton o njegovom umetničkom opusu, a umetnička galerija RTS bogatija je za bronzanu skulpturu Ćirila i Metodija koja krasi hol ispred kulturne redakcije RTS. Svoj patriotizam ovekovečio je spomenikom pesniku Slavku Janevskom, na koji je urezao njegovu pesmu o Makedoniji: „Troška zemlja, kapka vode, parče nebo”... U sukob sa aktuelnim vlastima došao je zbog odbijanja da se stavi na čelo projekta, vrednog više miliona evra, da svojim skulpturama „potvrdi” vezu današnje sa antičkom Makedonijom. „U toj prevari neću da učestvujem” odgovorio je. Za taj stav „nagrađen” je tragikomičnom lustracijom. Duboko smo mu zahvalni što je naše živote obogatio lepotom svog stvaralaštva i lepotom svog neponovljivog duha.` Knjige su: 1. Monografija Tome Serafimovski 1987. (sadrži posvetu umetnika) 2. Mali katalog/monografija 1987. 3. Katalog izložbe u Salonu MANU 1989. 4. Pamflet MANU Tome Serafimovski 1990. 5. Velika Monografija Serafimovski 2000. (sadrži posvetu umetnika) 6. Serafimovski - Skulpture i crteži - izdanje SANU 2002. (sadrži posvetu umetnika) 7. Katalog izložbe Galerija - Atelje Serafim Tvrd povez. Zaštitni omot. Godina izdanja: 1987-2002. S obzirom da rasprodajem biblioteku, svaki vid dogovora je moguć pri kupovini većeg broja knjiga.

Odlično stanje sa napisanim imenom prethodnog vlasnika na prvoj praznoj strani sjajna monografija Jovan Bijelić (Revenik, 30. juni 1884.[1][2] — Beograd, 12. mart 1964) bio je srpski i jugoslovenski slikar.[3] Bijelić je jedan od najznačajnijih jugoslovenskih likovnih stvaralaca između dva svetska rata i jedan od najznačajnijih srpskih predstavnika kolorističkog ekspresionizma. Biografija[uredi | uredi izvor] Motiv iz primorja 1932. god. Apstraktni predeo, ulje na platnu, 1920. (Muzej savremene umetnosti) Jovan Bijelić je pošao u osnovnu školu u Bosanskom Petrovcu sa napunjenih osam godina, što je bilo prirodno jer mu je škola bila 8 do 10 km udaljena od kuće. Po završenoj osnovnoj školi upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu. Nakon završena dva razreda gimnazije prelazi u Zanatlijsku školu koja mu omogućava razvoj njegovih sklonosti. Kada je 1906. godine u Sarajevo došao češki slikar Jan Karel Janovski i otvorio slikarsku školu, Jovan Bijelić se upisao u tu školu u kojoj je tokom školovanja dobio solidne zanatske temelje za svoj dalji rad i usavršavanje. Dalje slikarsko obrazovanje Bijelić je stekao od 1909. do 1913. studirajući slikarstvo u Umetničkoj akademiji u Krakovu. kod T. Aksentovića, L. Vičulovskog i J. Pankijevića. Boravio je u Parizu 1913/14, a od 1915. kod Vlahe Bukovca u Pragu.[3] Po završetku školovanja dobija posao nastavnika crtanja u gimnaziji u Bihaću. Ovaj posao mu je omogućavao da izbegne vojnu obavezu a imao je dosta slobodnog vremena da se posveti slikarstvu. U Bihaću je proveo od 1915. do 1919. godine. Tu se oženio Sofijom, zasnovao porodicu dobio dvoje dece kćer Dubravku i sina Severina. Prvu izložbu priredio je 1919. u Zagrebu i tada je pozvan u Beograd, da bude scenograf a potom i šef slikarske radionice Narodnog pozorišta.[3] Najviše je slikao portrete, pejzaže, mrtvu prirodu i kompozicije. [3]Prošao je kroz nekoliko faza u kojima je izražen uticaj kubizma u skulpturskoj koncepciji čvrsto modelovane forme i škrtosti palete, a potom je pod uticajem fovizma stvarao koloritna dela izuzetne sočnosti i čulne ekspresije. U poslednjoj fazi, rastvarao je predmete uznemirenim potezima boje. Prvu samostalnu izložbu imao je 1917. u Sarajevu, a drugu 1919. u Zagrebu. Učestvovao je na mnogim kolektivnim izložbama. Samostalne izložbe imao je i u Beogradu (1929, 1932, 1957, 1968), Ljubljani (1959) i Bihaću (1960). Njegova dela nalaze se u više muzeja i galerija: Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej u Beogradu (38 dela), u Spomen zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu itd. Dobitnik je velikog broja slikarskih nagrada. Neka od njegovih najpoznatijih dela su: „Portret devojke“, „Kupačica“ (1929), „Jajce“ (1924), „Kći umetnikova“ (1927/28), „Dvorište“ (1928), „Ženski akt“ (1929), „Sarajevo“ (1932), „Portret starice“ (1941), „Devojčica s lutkom“ (1928), „Dečak jaše lava“ (1929), „Apstraktni predeo“ (1920). Jedan je od osnivača i pripadnik slikarskih grupa „Oblik“, „Samostalni“ i „Nezavisni“. Redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti bio je od 1963.[4] Sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. U beogradskoj opštini Voždovac postoji ulica, koja nosi naziv Jovana Bijelića. Bjelićevi đaci[uredi | uredi izvor] Pedagoškim radom Jovan Bijelić je počeo da se bavi dok je službovao kao nastavnik crtanja gimnazije u Bihaću od 1915. do 1919. godine. Podučavanje u slikarskim veštinama je počeo 1917. godine dajući privatne časove 16-godišnjem Muhamedu Kulenoviću. Kada je prešao u Beograd, nastavio da se bavi pedagoškim radom, imao je privatnu školu iz koje je izašao čitav niz slikara koji su kasnije popularno zvani Bjelićevi đaci. Iz ove škole koja se nalazila u ateljeu Jovana Bijelića na tavanu II muške gimnazije, su izašli sledeći slikari, u prvoj grupi: Pavle Vasić, Đorđe Popović i Predrag Milosavljević, a kasnije u drugom krugu: Nikola Graovac, Ljubica Sokić, Danica Antić, Miomir Denić, Aleksa Čelebonović, Ristić, Čedomir Vasić, Stojan Trumić, Jurica Ribar, Bogdan Šuput, Bora Grujić, Bora Baruh, Milivoj Nikolajević, Dušan Vlajić, Olga Radosavljević. Ova škola je bila popularna među mladima koji su želeli da se bave likovnom umetnošću. Desetoro đaka „Bijelićeve slikarske škole“ je kasnije formirala slikarsku grupu poznatu pod nazivom „Desetoro/Desetorica“ i predstavljala je mlade jugoslovenske slikarske snage toga doba. Slikarska grupa „Desetoro“ je zajednički izlagala 1940. godine u Beogradu i Zagrebu. Grupu su sačinjavali: Danica Antić, Borivoj Grujić, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Ljubica Sokić, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović i Bogdan Šuput.[5] Iako po svom sastavu heterogena, grupa se sastojala od 2 žene i 8 muškaraca, bilo je tu akademskih slikara, sa drugim fakultetskim obrazovanjem, ali i slikara po vokaciji, pripadali su raznim društvenim slojevima od radništva, inteligencije do buržoazije. Zajedničko ovoj grupi je bilo to, što su svi bili slikari i đaci Jovana Bijelića. Neki od ovih umetnika su stradali u Drugom svetskom ratu, a oni koji su preživeli bili su značajni likovni stvaraoci u posleratnom periodu. Grupa „Oblik“[uredi | uredi izvor] Zajedno sa svojim kolegama Petrom Palavičinijem i Brankom Popovićem, Jovan Bijelić je 1926. godine formirao grupu „Oblik“ kome pristupaju: Petar Dobrović, Živorad Nastasijević, Toma Rosandić, Veljko Stanojević, Sreten Stojanović, Sava Šumanović i Marino Tartalja kao članovi osnivači, a kasnije ovoj grupi pristupaju: Ignjat Job, Zora Petrović, Ivan Radović, Mate Razmilović, Risto Stijović, arhitekt Dragiša Brašovan. Ova grupu su sačinjavali već afirmisani likovni umetnici. Pravila grupe su doneta na sednici od 8. novembra 1930. godine a Ministarstvo unutrašnjih poslova ih je potvrdilo 20. jula 1932. godine[6]. Formiranje grupe „Oblik“ imalo je presudan uticaj na afirmaciju i širi prodor savremenih umetničkih shvatanja i strujanja u beogradskom likovnom centru. Najznačajniji doprinos ovome je sigurno dao Jovan Bijelić koji ne samo da je bio osnivač nego i glavni stub ove grupe. Njegov smisao za pedagoški rad je i ovde odigrao značajnu ulogu. Uspeh ove grupe bio je ujedno i uspeh samog Jovana Bjelića. Umetnički opus[uredi | uredi izvor] Delo „Mrtva priroda” nastalo u periodu 1930—1940. godine. Deo je zbirke Istorije umetnosti Narodnog muzeja u Leskovcu Jovan Bijelić je bio veoma plodan stvaralac, ogledao se u raznim umetničkim disciplinama i tehnikama prema [6] iza umetnika su ostala dela: 981 slika u ulju, 103 akvarela, 52 pastela, 676 crteža, 19 ilustracija knjiga, 94 scenografije, 8 objavljenih pripovedaka i jedna u rukopisu i 1 prevod Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor] Jovan Bijelić je u toku svog života izlagao na blizu 200 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a samostalne izložbe su mu bile: 1919. Zagreb, Salon Ulrih, 1929. Beograd, Umetnički paviljon, 1932. Beograd, Umetnički paviljon, 1957. Beograd, Umetnički paviljon, 1957. Sarajevo, Umetnički paviljon, 1958. Ljubljana, Jakopičev paviljon, 1960. Bihać, Muzej AVNOJ-a i Pounja, 1961. Zrenjanin, foaje Narodnog pozorišta, 1964. Pančevo, Atelje mladih, 1968. Beograd, Muzej savremene umetnosti, 1968. Sarajevo, Umetnička galerija. Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Oktobarska nagrada;[7] Sedmojulska nagrada[7] Orden rada prvog reda[7] Nagrada Gece Kona (1936)[4] Počasna diploma na Svetskoj izložbi u Parizu (1937) [4] Nagrada Bihaća (1959)[4]

59080) INFINITUM ROCKNROLL STORIES , Živko Ivković , Kulturni centar Šabac 2019 , U pitanju je druga knjiga iz Rokenrol opusa koju rokenroler, rok broničar i kritičar Živko Ivković objavljuje. Ova knjiga predstavlja Živkovo stvaralaštvo koje je on napisao i objavio na portalu Prozaonline u periodu od 2015-2019. godine. Deo tekstova objavljen je i u fanzinu Infinitum i portalu experiment. Na preko 160 strana Živko je pred čitaoce predstavio više od 60 recenzija, u najvećoj meri knjiga koje je pročitao u tom vremenskom periodu, a koje se odnose na rokenrol, bilo da su u pitanju autobiografska i biografska dela, knjige koje je napisao neko od muzičara, bilo da su R`n`R enciklopedije, prikazi raznih muzičkih dešavanja ili stvaralaštvo autora za koje je rokenrol veoma bitan i značajan deo u životu. Ima tu svega i svačega, Živko je pročitao i napisao recenzije knjiga koje su bave životima i muzikom najvećih muzičkih svetskih imena kao što su Bob Dylan, The Beatles, Led Zeppelin, Neil Young, Peti Smit, Billi Idol, Pink Floyd, Bruce Springsteen, Eric Clapton, Leonard Kohen, AC/DC, Guns N` Roses, Johnny Cash... Takođe, I scena sa ex-Yu prostora nije zapostavljena tako da u ovom Rokelnrolu možete pročitati tekstove o Vojislavu Simiću, Branku Marušiću Čuturi, Dusanu Preleviću i njegovoj knjizi „Poslednji krug u Monci`, Azri, Van Goghu, Lačni Frantzu, zatim tu je prikaz knjige rok novinara Aleksandra Žikića, Enciklopedije „Rokenrol u kandžama interneta 1 |2`, Skrobonjina,,Rubber Soul project`... mek povez, format 17 x 24 cm , ilustrovano, latinica, 173 strane

Naslov Kao da kucam na rajska vrata : Biblija i popularna kultura / Roland Boer ; prevela s engleskog Slobodanka Glišić Jedinstveni naslov Knockin` on heaven`s door. srp Vrsta građe stručna monografija Jeziks rpski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2008 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 366 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Slobodanka Zbirka Biblioteka XX vek ; 170 ISBN (broš.) Napomene Prevod dela: Knockin` on heaven`s door Tiraž 750 Beleška o autoru: str. 4 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 313-357 Registar. Predmetne odrednice Popularna kultura Roland Boer je vanredni profesor komparativne književnosti i kulturnih studija na Junajted teolodžikal koledžu u Sidneju, Australija. Posebnu oblast njegovog interesovanja čine biblijske studije. Proučavanju Biblije i savremenosti posvećena je većina njegovih radova. U knjizi Kao da kucam na rajska vrata (Knockin’ on Heaven’s Door: The Bible and Popular Culture, 1999) Boer istražuje veze i paralele između Biblije (pre svega, Starog zaveta) i popularne kulture. To ga vodi istraživanju biblijskih tema u filmovima Alfreda Hičkoka, u pornografiji, u muzici hevi metala, u naučnoj fantastici i drugim oblastima savremene masovne kulture. Teorijsko utemeljenje za svoju provokativnu knjigu Boer nalazi u radovima Mišela de Sertoa i Anrija Lefevra o popularnoj kulturi, a poziva se i na Frederika Džejmsona i Slavoja Žižeka. Sadržaj Predgovor 7 UVOD: ŠTA DUGUJEM CENZORU 11 1. KVIRNI JUNACI 31 2. KRAVE S PUŠKAMA: SADISTIČKA HEGEMONIJA, HIČKOKI BIBLIJSKO KOMADANJE 73 3. NOĆNE KAPI: PORNOGRAFIJA IPESMA NAD PESMAMA 115 4. VODAJE KRADENA SLATKA, I HLJEB JE SAKRIVEN UGODAN: О PREDSTAVLJANJU SEKSUALNIH RADNIKA 155 5. JEZEKILJEVA OSOVINA ILI ANARHIZAM I EKSTAZA 191 6. KOPANJE PO ĐUBRETU: О DIJALEKTICI DISTOPIJE U PLAČU JEREMIJINOM I DELIMA BRAĆE STRUGACKI 233 7. GROBOVI LAKOMOSTI: BRZA HRANA ILI MANA I MAKDONALDS 269 POSTSKRIPTUM: EKSPLOZIJA SLONA 307 Bibliografija 313 Indeks 359 MG138 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radoslav Lazić (Sanski Most, 13. septembar 1939)[1] je srpski reditelj, estetičar i dramski pedagog. Jedan je od najproduktivnijih srpskih pozorišnih stvaralaca.[2] Univerzitetski je profesor, istraživač sa preko 50 objavljenih monografskih izdanja. Radovi su mu prevedeni na više evropskih jezika. Gimnaziju i potom studije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju završio u Beogradu, gde je diplomirao režiju u klasi prof. Vjekoslava Afrića, 1964. godine. Uporedo je studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Postdiplomske studije iz oblasti teatrologije apsolvirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Specijalističke studije završio na Université, Paris VII, Diplome d`études approfondies (1981) i Diplôme doctorat de 3e cycle (1984) iz oblasti Études techniques et estétiques du Théatre. Doktorsku disertaciju Jugoslovenska dramska režija, 1918–1991, Teorija i istorija, praksa, propedeutika odbranio je na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu 1993. godine. Umetnički rad Kao pristalica multimedijalne orijentacije, osim pozorišta je režirao i na televiziji, radiju i filmu, te za scenu lutkarskog teatra. Kao pozorišni reditelj režirao oko 50 dramskih predstava na scenama Beograda, Zagreba, Novog Sada, Subotice, Niša, Banje Luke, Varaždina, Kumanova, Leskovca, Zrenjanina, Sombora, Vršca, Pančeva. Režirao je prvo izvođenje Sterije na sceni Državnog teatra Tirgu–Mureš u Rumuniji. Kao reditelj režirao za RTV Beograd i Novi Sad desetak serija i stotinak filmova i emisija, pretežno dokumentarnog i naučno–obrazovnog karaktera. Za Radio Beograd i Novi Sad režirao preko 50 radiofonskih ostvarenja. Naučno-istraživački rad Piše teorijske studije iz oblasti teatrologije, filmologije i nauke o medijima, kao i književnu i estetičku kritiku i esejistiku. Svojim naučnim istraživanjima dao vredan doprinos savremenoj estetici, istoriji i teorije multidisciplinarnoj režiji (pozorište, film, radio, televizija, opera, balet, lutkarstvo) i savremenoj estetici predstavljačkih umetnosti. Osnovu naučno–istraživačkog rada Radoslava Lazića predstavlja Jugoslovenska dramska režija / (1918–1991) / Teorija i istorija, praksa, propedeutika, zajedno sa Rečnikom dramske režije, imenikom osnovnih pojmova dramske režije. Ostali delovi njegovog istraživanja se organski nadovezuju na njih i predstavljaju otvorenu celinu istraživanja po načelu „work in progress“, „dela u nastajanju“. Lazićev kritičko–teorijski i esejistički rad karakterišu fundamentalna istraživanje u oblastima teatrologije, filmologije i nauke o medijima i njihove evaluacije na prostorima Srbije, Jugoslavije, Evrope i sveta. Plodove svog kritičko–istraživačko–publicističkog rada objavio je u preko 50 autorskih knjiga, sa tematikom iz estetike, teorije i istorije dramskih umetnosti, posebno u oblasti režije pozorište, film, radio, televizija, mediji i isto toliko naučnih zbornika i tematskih brojeva časopisa, kao i preko 1.000 bibliografskih jedinica u stručnoj periodici. Saradnik je mnogih časopisa u zemlji i inostranstvu. Učesnik je brojnih nacionalnih i međunarodnih simpozijuma i naučnih skupova posvećenih dramskim umetnosti. U Sterijinom pozorju ostvario je plodnu uredničku saradnju, dugu dve decenije, dajući doprinos umetničkom i naučnom razvoju našeg najznačajnijeg nacionalnog pozorišnog festivala i savremenoj teatrologiji. Od 1977. godine bio je saradnik, a potom i urednik časopisa za pozorišnu umetnost Scena. Bio je i urednik rubrike „RTV–estetika“ u časopisu RTV – teorija i praksa. Značajan je Lazićev doprinos i saradnja u enciklopedijskoj publikaciji Pozorišne biblioteke i muzeji u svetu, UNESCO, urednik Andre Vensten, Pariz, 1985, kao i desetina odrednica o srpskom lutkarstvu koje je objavio u Svetskoj enciklopediji lutkarske umetnosti. Saradnik je i projekta u pripremi Enciklopedija Krležiana, kazališni leksikon, Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, Zagreb, Hrvatska. U novosadskom „Prometeju“, uređivao je Biblioteku dramskih umetnosti (pozorište, film, radio, televizija, video), koju sada uređuje kao Autorska izdanja u Beogradu, gde objavljuje temeljna dela iz istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti (Apija, Arto, Stanislavski, Tarkovski, Bergman, Grotovski itd). U Autorskim izdanjima objavljuju se i dela iz Lazićeve teatrološke, filmološke i estetičke istraživačke laboratorije. Posebnu pažnju posvećuje antologijama, hrestomatijama i zbornicima kao sintezama u panorami savremenih i klasičnih dela iz estetike, istorije i teorije dramskih umetnosti. Pedagoški rad Od 1976. godine bavi se pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, najpre kao umetnički saradnik za predmet režija, a od 1984. godine kao predavač i redovan profesor Univerziteta za predmet Režija i Istorija i estetika režije (pozorište, film, radio, televizija, lutkarstvo). Učestvovao je u akademskom stručnom obrazovanju preko 50 diplomiranih reditelja. Vodio je magistarske i doktorandske studije na Akademiji umetnosti, Novi Sad, Univerzitetu umetnosti i Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je učestvovao, kao mentor ili član stručnih komisija, u odbranama tridesetak magistarskih i doktorskih disertacija iz oblasti istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti. Kao dramski pedagog, sarađivao je i sa Univerzitetom umetnosti u Beogradu, Akademijama umjetnosti u Osijeku i Banjoj Luci, kao i s Fakultetom dramskih umjetnosti na Cetinju. Lazić je takođe držao predavanja iz oblasti istorije i estetike režije i na univerzitetima u Parizu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Teheranu i Rotenburgu. Na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu na Master studijama trenutno predaje kreativno pisanje...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Radoslav Lazić (Sanski Most, 13. septembar 1939)[1] je srpski reditelj, estetičar i dramski pedagog. Jedan je od najproduktivnijih srpskih pozorišnih stvaralaca.[2] Univerzitetski je profesor, istraživač sa preko 50 objavljenih monografskih izdanja. Radovi su mu prevedeni na više evropskih jezika. Gimnaziju i potom studije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju završio u Beogradu, gde je diplomirao režiju u klasi prof. Vjekoslava Afrića, 1964. godine. Uporedo je studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Postdiplomske studije iz oblasti teatrologije apsolvirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Specijalističke studije završio na Université, Paris VII, Diplome d`études approfondies (1981) i Diplôme doctorat de 3e cycle (1984) iz oblasti Études techniques et estétiques du Théatre. Doktorsku disertaciju Jugoslovenska dramska režija, 1918–1991, Teorija i istorija, praksa, propedeutika odbranio je na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu 1993. godine. Umetnički rad Kao pristalica multimedijalne orijentacije, osim pozorišta je režirao i na televiziji, radiju i filmu, te za scenu lutkarskog teatra. Kao pozorišni reditelj režirao oko 50 dramskih predstava na scenama Beograda, Zagreba, Novog Sada, Subotice, Niša, Banje Luke, Varaždina, Kumanova, Leskovca, Zrenjanina, Sombora, Vršca, Pančeva. Režirao je prvo izvođenje Sterije na sceni Državnog teatra Tirgu–Mureš u Rumuniji. Kao reditelj režirao za RTV Beograd i Novi Sad desetak serija i stotinak filmova i emisija, pretežno dokumentarnog i naučno–obrazovnog karaktera. Za Radio Beograd i Novi Sad režirao preko 50 radiofonskih ostvarenja. Naučno-istraživački rad Piše teorijske studije iz oblasti teatrologije, filmologije i nauke o medijima, kao i književnu i estetičku kritiku i esejistiku. Svojim naučnim istraživanjima dao vredan doprinos savremenoj estetici, istoriji i teorije multidisciplinarnoj režiji (pozorište, film, radio, televizija, opera, balet, lutkarstvo) i savremenoj estetici predstavljačkih umetnosti. Osnovu naučno–istraživačkog rada Radoslava Lazića predstavlja Jugoslovenska dramska režija / (1918–1991) / Teorija i istorija, praksa, propedeutika, zajedno sa Rečnikom dramske režije, imenikom osnovnih pojmova dramske režije. Ostali delovi njegovog istraživanja se organski nadovezuju na njih i predstavljaju otvorenu celinu istraživanja po načelu „work in progress“, „dela u nastajanju“. Lazićev kritičko–teorijski i esejistički rad karakterišu fundamentalna istraživanje u oblastima teatrologije, filmologije i nauke o medijima i njihove evaluacije na prostorima Srbije, Jugoslavije, Evrope i sveta. Plodove svog kritičko–istraživačko–publicističkog rada objavio je u preko 50 autorskih knjiga, sa tematikom iz estetike, teorije i istorije dramskih umetnosti, posebno u oblasti režije pozorište, film, radio, televizija, mediji i isto toliko naučnih zbornika i tematskih brojeva časopisa, kao i preko 1.000 bibliografskih jedinica u stručnoj periodici. Saradnik je mnogih časopisa u zemlji i inostranstvu. Učesnik je brojnih nacionalnih i međunarodnih simpozijuma i naučnih skupova posvećenih dramskim umetnosti. U Sterijinom pozorju ostvario je plodnu uredničku saradnju, dugu dve decenije, dajući doprinos umetničkom i naučnom razvoju našeg najznačajnijeg nacionalnog pozorišnog festivala i savremenoj teatrologiji. Od 1977. godine bio je saradnik, a potom i urednik časopisa za pozorišnu umetnost Scena. Bio je i urednik rubrike „RTV–estetika“ u časopisu RTV – teorija i praksa. Značajan je Lazićev doprinos i saradnja u enciklopedijskoj publikaciji Pozorišne biblioteke i muzeji u svetu, UNESCO, urednik Andre Vensten, Pariz, 1985, kao i desetina odrednica o srpskom lutkarstvu koje je objavio u Svetskoj enciklopediji lutkarske umetnosti. Saradnik je i projekta u pripremi Enciklopedija Krležiana, kazališni leksikon, Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, Zagreb, Hrvatska. U novosadskom „Prometeju“, uređivao je Biblioteku dramskih umetnosti (pozorište, film, radio, televizija, video), koju sada uređuje kao Autorska izdanja u Beogradu, gde objavljuje temeljna dela iz istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti (Apija, Arto, Stanislavski, Tarkovski, Bergman, Grotovski itd). U Autorskim izdanjima objavljuju se i dela iz Lazićeve teatrološke, filmološke i estetičke istraživačke laboratorije. Posebnu pažnju posvećuje antologijama, hrestomatijama i zbornicima kao sintezama u panorami savremenih i klasičnih dela iz estetike, istorije i teorije dramskih umetnosti. Pedagoški rad Od 1976. godine bavi se pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, najpre kao umetnički saradnik za predmet režija, a od 1984. godine kao predavač i redovan profesor Univerziteta za predmet Režija i Istorija i estetika režije (pozorište, film, radio, televizija, lutkarstvo). Učestvovao je u akademskom stručnom obrazovanju preko 50 diplomiranih reditelja. Vodio je magistarske i doktorandske studije na Akademiji umetnosti, Novi Sad, Univerzitetu umetnosti i Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je učestvovao, kao mentor ili član stručnih komisija, u odbranama tridesetak magistarskih i doktorskih disertacija iz oblasti istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti. Kao dramski pedagog, sarađivao je i sa Univerzitetom umetnosti u Beogradu, Akademijama umjetnosti u Osijeku i Banjoj Luci, kao i s Fakultetom dramskih umjetnosti na Cetinju. Lazić je takođe držao predavanja iz oblasti istorije i estetike režije i na univerzitetima u Parizu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Teheranu i Rotenburgu. Na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu na Master studijama trenutno predaje kreativno pisanje...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radoslav Lazić (Sanski Most, 13. septembar 1939)[1] je srpski reditelj, estetičar i dramski pedagog. Jedan je od najproduktivnijih srpskih pozorišnih stvaralaca.[2] Univerzitetski je profesor, istraživač sa preko 50 objavljenih monografskih izdanja. Radovi su mu prevedeni na više evropskih jezika. Gimnaziju i potom studije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju završio u Beogradu, gde je diplomirao režiju u klasi prof. Vjekoslava Afrića, 1964. godine. Uporedo je studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Postdiplomske studije iz oblasti teatrologije apsolvirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Specijalističke studije završio na Université, Paris VII, Diplome d`études approfondies (1981) i Diplôme doctorat de 3e cycle (1984) iz oblasti Études techniques et estétiques du Théatre. Doktorsku disertaciju Jugoslovenska dramska režija, 1918–1991, Teorija i istorija, praksa, propedeutika odbranio je na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu 1993. godine. Umetnički rad Kao pristalica multimedijalne orijentacije, osim pozorišta je režirao i na televiziji, radiju i filmu, te za scenu lutkarskog teatra. Kao pozorišni reditelj režirao oko 50 dramskih predstava na scenama Beograda, Zagreba, Novog Sada, Subotice, Niša, Banje Luke, Varaždina, Kumanova, Leskovca, Zrenjanina, Sombora, Vršca, Pančeva. Režirao je prvo izvođenje Sterije na sceni Državnog teatra Tirgu–Mureš u Rumuniji. Kao reditelj režirao za RTV Beograd i Novi Sad desetak serija i stotinak filmova i emisija, pretežno dokumentarnog i naučno–obrazovnog karaktera. Za Radio Beograd i Novi Sad režirao preko 50 radiofonskih ostvarenja. Naučno-istraživački rad Piše teorijske studije iz oblasti teatrologije, filmologije i nauke o medijima, kao i književnu i estetičku kritiku i esejistiku. Svojim naučnim istraživanjima dao vredan doprinos savremenoj estetici, istoriji i teorije multidisciplinarnoj režiji (pozorište, film, radio, televizija, opera, balet, lutkarstvo) i savremenoj estetici predstavljačkih umetnosti. Osnovu naučno–istraživačkog rada Radoslava Lazića predstavlja Jugoslovenska dramska režija / (1918–1991) / Teorija i istorija, praksa, propedeutika, zajedno sa Rečnikom dramske režije, imenikom osnovnih pojmova dramske režije. Ostali delovi njegovog istraživanja se organski nadovezuju na njih i predstavljaju otvorenu celinu istraživanja po načelu „work in progress“, „dela u nastajanju“. Lazićev kritičko–teorijski i esejistički rad karakterišu fundamentalna istraživanje u oblastima teatrologije, filmologije i nauke o medijima i njihove evaluacije na prostorima Srbije, Jugoslavije, Evrope i sveta. Plodove svog kritičko–istraživačko–publicističkog rada objavio je u preko 50 autorskih knjiga, sa tematikom iz estetike, teorije i istorije dramskih umetnosti, posebno u oblasti režije pozorište, film, radio, televizija, mediji i isto toliko naučnih zbornika i tematskih brojeva časopisa, kao i preko 1.000 bibliografskih jedinica u stručnoj periodici. Saradnik je mnogih časopisa u zemlji i inostranstvu. Učesnik je brojnih nacionalnih i međunarodnih simpozijuma i naučnih skupova posvećenih dramskim umetnosti. U Sterijinom pozorju ostvario je plodnu uredničku saradnju, dugu dve decenije, dajući doprinos umetničkom i naučnom razvoju našeg najznačajnijeg nacionalnog pozorišnog festivala i savremenoj teatrologiji. Od 1977. godine bio je saradnik, a potom i urednik časopisa za pozorišnu umetnost Scena. Bio je i urednik rubrike „RTV–estetika“ u časopisu RTV – teorija i praksa. Značajan je Lazićev doprinos i saradnja u enciklopedijskoj publikaciji Pozorišne biblioteke i muzeji u svetu, UNESCO, urednik Andre Vensten, Pariz, 1985, kao i desetina odrednica o srpskom lutkarstvu koje je objavio u Svetskoj enciklopediji lutkarske umetnosti. Saradnik je i projekta u pripremi Enciklopedija Krležiana, kazališni leksikon, Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, Zagreb, Hrvatska. U novosadskom „Prometeju“, uređivao je Biblioteku dramskih umetnosti (pozorište, film, radio, televizija, video), koju sada uređuje kao Autorska izdanja u Beogradu, gde objavljuje temeljna dela iz istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti (Apija, Arto, Stanislavski, Tarkovski, Bergman, Grotovski itd). U Autorskim izdanjima objavljuju se i dela iz Lazićeve teatrološke, filmološke i estetičke istraživačke laboratorije. Posebnu pažnju posvećuje antologijama, hrestomatijama i zbornicima kao sintezama u panorami savremenih i klasičnih dela iz estetike, istorije i teorije dramskih umetnosti. Pedagoški rad Od 1976. godine bavi se pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, najpre kao umetnički saradnik za predmet režija, a od 1984. godine kao predavač i redovan profesor Univerziteta za predmet Režija i Istorija i estetika režije (pozorište, film, radio, televizija, lutkarstvo). Učestvovao je u akademskom stručnom obrazovanju preko 50 diplomiranih reditelja. Vodio je magistarske i doktorandske studije na Akademiji umetnosti, Novi Sad, Univerzitetu umetnosti i Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je učestvovao, kao mentor ili član stručnih komisija, u odbranama tridesetak magistarskih i doktorskih disertacija iz oblasti istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti. Kao dramski pedagog, sarađivao je i sa Univerzitetom umetnosti u Beogradu, Akademijama umjetnosti u Osijeku i Banjoj Luci, kao i s Fakultetom dramskih umjetnosti na Cetinju. Lazić je takođe držao predavanja iz oblasti istorije i estetike režije i na univerzitetima u Parizu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Teheranu i Rotenburgu. Na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu na Master studijama trenutno predaje kreativno pisanje...

Retko Ima posvetu inace jako lepo očuvano Др Петар Волк (Босански Петровац, 9. новембар 1931 — Београд, 4. децембар 2021) био је српски позоришни и филмски критичар, историчар и теоретичар словеначког порекла. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је 1931. године у Босанском Петровцу, завршио је 1949. године Гимназију у Бањој Луци.[1]Дипломирао је књижевност на Филозофском факултету у Загребу, а филмску и позоришну естетику докторирао 1971. године је у Прагу. Универзитет уметности у Београду доделио му је 1986. године докторат наука из области историје филма. Био је, поред осталог, директор Фестивала југословенског филма, Музеја позоришне уметности Србије и управник Југословенског драмског позоришта (1977-1981). На Факултету драмских уметности у Београду био је редовни професор и шеф Катедре за теорију и историју, председник управног одбора Института за филм. Био је у браку са глумицом Мирјаном Коџић. Отац је Маје Волк. Преминуо је 4. децембра 2021. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Дела (избор)[уреди | уреди извор] Аутор је преко 60 значајних књига о позоришној и филмској умјетности. Балада о трубама и маглама, Епоха Загреб, 1965. Естетика модерне анимације, Славија Београд, 1970. Слобода филма, Славија Београд, 1970. Опасне слике, Независна издања Београд, 1971. Моћ кризе, Институт за филм београд, 1972. Сведочење I, Независна издања Београд, 1973. Сведочење II, Књижевне новине Београд, 1975. Савремени југословенски филм, Институт за филм и Универзитет уметности Београд, 1982.[2] Позоришни живот у Србији 1944/1986, Београд, 1990. Позоришни живот у Србији 1835-1944, Факултет драмских уметности и Позоришни музеј Србије Београд, 1992.[3] Писци националног театра, Музеј позоришне уметности, Београд, 1995. Српски филм, Институт за филм Београд, 1997. Позориште и традиција (студије и есеји), Музеј позоришне уметности, Београд, 2000. 20. век српског филма, Институт за филм и Југословенска кинотека Београд, 2001. Жанка Стокић, Народно позориште, Београд, 2. допуњено издање, 203 стране. 2004. ISBN 978-86-84897-03-1.[4] Добрица Милутиновић, Београд : Народно позориште, (2. допуњено издање). 2005. ISBN 978-86-84897-09-3.. Миливоје Живановић, Народно позориште, Београд, 365 страна. 2006. ISBN 978-86-84897-13-0.. Између краја и почетка (Позоришни живот у Србији од 1986. до 2005. године), Музеј позоришне уметности Србије Београд, 2006. Добрица Милутиновић (Ниш, 11. септембар 1880 — Београд, 18. новембар 1956) био је српски глумац. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је у Нишу 11. септембра (30. августа по јулијанском календару) 1880. Детињство и рану младост је провео у Крагујевцу. Први позоришни ангажман је имао у нишком позоришту `Синђелић` јануара 1898. Покушавао је да пређе у Нови Сад, али је одбијен као туберкулозан. У децембру 1898. је ангажован у Београду.[1] Био је један од најталентованијих и најомиљенијих глумаца, члан Народног позоришта у Београду од 1899. до смрти. У пуној стваралачкој снази био је између два светска рата. Поводом 40-годишњице глумачког рада[2], у октобру 1937, одликован је Орденом Светог Саве III степена.[3] Наследни прстен му је предат 24. фебруара 1939.[4] (→ Добричин прстен) Још за живота, децембра 1939, откривена је његова биста у вестибилу Нишког народног позоришта.[5] Био је ожењен глумицом Јеленом Милутиновић, рођеном Петковић (1877-1935)[6], затим од 1938. својом домаћицом Меланијом Остојић[7][8]. Добрица Милутиновић као Краљ Лир 1924. у Народном позоришту у Београду Глумачке особине[уреди | уреди извор] Захваљујући ретком уметничком темпераменту, свом изгледу и гласу играо је херојске и романтичне улоге у позоришту, које су му донеле велико поштовање и популарност. Глумио је Ромеа, Дон Карлоса, Отела, Уријела, Хајдук Вељка, Максима Црнојевића, Цара Душана, Миткета у Коштани. Спада у глумце који су текст изговарали громким гласом, са великим патосом, а то је тада био обичај. Његов глас је снимљен и сачуван и налази се у фонотеци Музеју позоришне уметности Србије. Такође, у савремено доба издата је и лонгплеј плоча са преснимцима његових архивских звучних записа на плочама од 78 окретаја. Филмографија[уреди | уреди извор] Глумац | Селф | Глумац ▲ Дугометражни филм | Кратки филм 1910 1920 1930 1940 Укупно Дугометражни филм 1 0 0 1 2 Кратки филм 1 0 0 0 1 Укупно 2 0 0 1 3 Дугометражни филм Назив Улога 1911 Карађорђе Јанко Катић 1940-te ▲ 1947 Живјеће овај народ Ђед Вук Кратки филм Назив Улога 1911 Улрих Цељски и Владислав Хуњади Владислав Хуњади Селф ▲ ТВ серија кратки документарни Назив серије Назив епизоде 2015 Радиовизија Говори Добрица Милутиновић Награда Добричин прстен[уреди | уреди извор] Поштанска марка издата 2003. године. Године 1937, поводом 40-годишњице рада, додељен му је прстен који се, у истоветној копији, од 1980. додељује као престижна награда за животно дело српским глумцима и носи име Добричин прстен. Позориште у Сремској Митровици 1974. године добило је назив „Добрица Милутиновић` и редовно уз `Добричин прстен` додељује плакету са његовим ликом и именом лауреату ове награде. Види још[уреди | уреди извор] Добрица Милутиновић, међу нама Референце[уреди | уреди извор] ^ `Политика`, 16. апр. 1923, стр. 4 ^ `Време`, 15. окт. 1937 ^ Време, 18. окт. 1937. digitalna.nb.rs ^ `Политика`, 25. феб. 1939 ^ `Време`, 25. дец. 1939 ^ Животна драма славне „трагичарке“ Јелене Милутиновић („Вечерње новости“, 8. април 2016) ^ Време, 27. нов. 1938, стр. 7. digitalna.nb.rs ^ `Политика`, 27. нов. 1938

Odlično Konstantin Sergejevič Stanislavski (rus. Константин Сергеевич Станиславский; Moskva, 5. januar 1863 — Moskva, 7. avgust 1938) je bio ruski pozorišni glumac, teatrolog i režiser.[1] On je osnivač Hudožestvenog teatra u Moskvi 1898. i umetnički rukovodilac i ideolog tog pozorišta do kraja života 1938. Kao veliki pozorišni inovator imao je značajan uticaj na savremenike. Bio je široko prepoznat kao izvanredan karakterni glumac i brojne produkcije koje je režirao stekle su mu reputaciju jednog od vodećih pozorišnih reditelja svoje generacije.[2] Njegov glavni izvor slave i uticaja počiva na njegovom `sistemu` glumačke obuke, pripreme i tehnike probe.[3] Stanislavski (njegovo umetničko ime) nastupao je i režirao kao amater sve do svoje 33. godine, kada je sa Vladimirom Nemirovičem-Dančenkom, nakon legendarne 18-satne diskusije, osnovao svetski poznatu kompaniju Moskovskog umetničkog pozorišta (MAT).[4] Njegove uticajne turneje po Evropi (1906) i SAD (1923–24) i prekretničke produkcije Galeba (1898) i Hamleta (1911–12) uspostavile su njegovu reputaciju i otvorile nove mogućnosti za pozorišnu umetnost.[5] Pomoću MAT-a Stanislavski je imao ključnu ulogu u promociji nove ruske drame svog doba - uglavnom dela Antona Čehova, Maksima Gorkog i Mihaila Bulgakova - publici u Moskvi i širom sveta; postavio je i hvaljene produkcije širokog spektra klasičnih ruskih i evropskih drama.[6] Sarađivao je sa rediteljem i dizajnerom Edvardom Gordonom Krejgom i imao je formativnu ulogu u razvoju nekoliko drugih vodećih praktičara, uključujući Vsevoloda Mejerholda (koga je Stanislavski smatrao svojim „jedinim naslednikom u pozorištu“), Jevgenija Vahtangova i Mihaela Čekova.[7] Na proslavi 30-godišnjice MAT-a 1928. godine, masovni srčani udar na sceni okončao je njegovu glumačku karijeru (mada je sačekao dok zavesa nije pala pre nego što je zatražio medicinsku pomoć).[8] On je nastavio je da režira, podučava i piše o glumi do svoje smrti nekoliko nedelja pre objavljivanja prvog toma svog velikog životnog dela, glumačkog priručnika Glumački Rad (1938).[9] On je odlikovan Ordenom crvenog barjaka i Ordenom Lenjina, i prvi je dobio titulu Narodnog umetnika SSSR-a.[10] Biografija[uredi | uredi izvor] Rodio se u Moskvi kao Konstantin Sergejevič Aleksejev, u jednoj od bogatijih porodica u Rusiji. Prvi put glumi u pozorištu sa sedam godina. Izabrao je umetničko ime Stanislavski na početku karijere (verovatno da bi sačuvao reputaciju svoje porodice). Godine 1888, Stanislavski je osnovao Društvo umetnosti i književnosti pri Malom Teatru, gde je stekao iskustvo o estetici i scenskom nastupu. Godine 1897, je bio jedan od suosnivača Moskovskog teatra umetnosti (MTU) zajedno sa Vladimirom Nemirovičem-Dačenkom. Jedna od prvih produkcija bila je Čehovljev Galeb. U MTU je Stanislavski počeo da razvija, zasnovan na tradiciji realizma Aleksandra Puškina, svoj čuveni „Sistem” (koji se ponekad pogrešno naziva i metod). Sistem Stanislavski se fokusira na razvoj realnih karaktera na sceni. Glumci se savetuju da koriste „emocionalnu memoriju” da bi na prirodan način prikazali emocije lika koga glume. Da bi ovo postigli, glumci treba da se sete momenta iz sopstvenog života kada su osećali traženu emociju, i da je ponovo prožive u svojoj ulozi da bi gluma izgledala realnije. Veliki broj današnjih glumaca kako u pozorištu, tako i na televiziji i filmu, duguju mnogo sistemu Stanislavskog. Korišćenjem Sistema, glumac duboko analizira motivacije uloge koju igra. Glumac mora da pronađe „cilj” za svaku pojedinačnu scenu, kao i „super cilj”, za celu predstavu. Jedan način da bi ovo postiglo je korišćenje Stanislavskovljevog „magičnog ako”.[11] Glumci moraju stalno da sebi postavljaju pitanja. Na primer, jedno od prvih pitanja koje moraju sebi da postave je „Šta bi bilo kada bih se ja našao u istoj situaciji kao i osoba koju glumim?” Stanislavski je takođe imao značajan uticaj na modernu operu i pojačao je rad pisaca kao što su Maksim Gorki i Anton Čehov. Stanislavski je preživeo i Rusku revoluciju 1905 i rusku revoluciju 1917. Navodno je Lenjin intervenisao da bi ga zaštitio. 1918. Stanislavski osniva prvi studio kao školu za mlade glumce i piše nekoliko važnijih dela.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Moris Kac (rođen Moše Kac 5. marta 1932 — 12. novembra 2010) bio je poljsko-američki slikar. Ima dva Ginisova svetska rekorda kao najbrži slikar na svetu i najplodniji umetnik. Bio je poznat kao „Kralj umetnosti Šlok“ i „Kralj umetnosti toaletnog papira“ zbog svoje jedinstvene tehnike slikanja koristeći paletar i toaletnu maramicu umesto četkice. . 1. oktobra 1985. Moris je oborio rekord Pabla Pikasa kao najplodnijeg svetskog umetnika na Ligi studenata umetnosti u Njujorku. Kao preživeo Holokaust, Moris je pokazao svoju zahvalnost Sjedinjenim Državama tako što je preduzeo svoj najduži i najcenjeniji projekat, Kolekciju predsednika.[2] Koristeći svoju metodu Instant Art, Moris je proveo šest godina slikajući svakog predsednika SAD u stilu „starog majstora“, u proseku 200 sati po portretu. Svaki portret uključuje američku zastavu sa tačnim brojem zvezdica po državi za svakog predsednika. Kolekcija je bila popularna širom sveta. Prodao je milione razglednica kolekcionarima. Godine 1965. Vatikan je naručio Morisa da naslika portret pape Pavla VI, koji je prodat u 3 miliona primeraka širom sveta. . DAKLE O DE NIJE REC O TAMO NEKOM MIODRGU LZICU ,PVLE STOJAKOVIC,I OSTALM IMENMA UMETNIKA ZA KOJE NIKO CUO NIJE OVDE JE REC O SVETSKI POZNATOM I PRIZNATOM UMETNIKU!!! Deo teksta gore navedenog je preuzet i kopiran sa wikpedie sti ii sami mozete pronaci sama sika je 80x60,5 cm a sa ramom je neki cm veca . Kuriozitet kod konkretno ovog umetnikovog dela koj je u ponudi je taj sto je na samom platnu ostao taj papir u tragovima koji je umetnik koristio i po cemu je bio poznat kao jedinstven

GRANICE PROSVETITELJSTVA: Detlef Klausen Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Granice prosvetiteljstva : društvena geneza modernog antisemitizma / Detlef Klausen ; s nemačkog prevela Drinka Gojković Jedinstveni naslov Grenzen der Aufklärung. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Krug, 2003 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 350 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Gojković, Drinka, 1947- = Gojković, Drinka, 1947- Zbirka Biblioteka XX vek ; 136 ISBN 86-7562-030-6 (broš.) Napomene Prevod dela: Grenzen der Aufklärung / Detlev Claussen Tiraž 1.000 Podaci o prevodima citata: str. 345-346 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 337-344 Registar. Predmetne odrednice Antisemitizam -- Nemačka Holokaust Jevreji -- Progoni -- Nemačka -- 1939-1945 Etnički odnosi -- Nemačka Društvena geneza modernog antisemitizma... De­tlef Kla­u­sen (De­tlev Cla­us­sen) ro­đen je 1948. u Ham­bur­gu. Stu­di­rao je, u Frank­fur­tu na Maj­ni, fi­lo­zo­fi­ju, so­ci­o­lo­gi­ju, po­li­ti­ku i na­u­ku o knji­žev­no­sti. Dok­to­ri­rao je 1985. Ob­ja­vio je knji­ge: Lu­kav­stvo na­si­lja. So­ci­jal­ne re­vo­lu­ci­je i nji­ho­ve te­o­ri­je (List der Ge­walt. So­zi­a­le Re­vo­lu­ti­o­nen und ihre The­o­rien, 1982); Pod pri­ti­skom kon­for­mi­zma. O od­no­su kri­tič­ke te­o­ri­je i psi­ho­a­na­li­ze (Un­term Kon­for­mitätszwang. Zum Verhältnis von Kri­tischer The­o­rie und Psycho­ a­nalyse, 1988); Od mr­žnje pre­ma Je­vre­ji­ma do an­ti­se­mi­ti­zma. Ma­te­ri­ja­li za jed­nu po­rek­nu­tu isto­ri­ju (Vom Ju­den­hass zum An­ti­se­mi­ti­smus. Ma­te­ri­a­lien zu einer ver­le­ug­ne­ten Geschic­hte, 1988); Ka­me­nog sr­ca. Po­li­tič­ki ese­ji (Mit ste­i­ner­nem Her­zen. Po­li­tische Es­says, 1989); Te­o­dor Ador­no. Po­sled­nji ge­ni­je (The­o­dor W. Ador­no. Ein let­ztes Ge­nie, 2003). Kla­u­sen je pro­fe­sor je na Uni­ver­zi­te­tu u Ha­no­ve­ru, gde pre­da­je druš­tve­nu te­o­ri­ju, so­ci­o­lo­gi­ju kul­tu­re i so­ci­o­lo­gi­ju na­u­ke. Ži­vi u Frank­fur­tu na Maj­ni. Granice prosvetiteljstva imaju sledeća poglavlja: 1. PRO­ME­NJE­NA PROŠ­LOST 2. SE­ĆA­TI SE AUŠ­VI­CA 3. GRA­NI­CE PRO­SVE­TI­TELJ­STVA 4. EMAN­CI­PA­TOR­SKA DI­MEN­ZI­JA 5. SVET BEZ PRI­ZNA­NJA 6. ZA­TRO­VA­NI OD­NO­SI 7. UČIN