Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju zaslugom izdavačke kuće Catena mundi iz Beograda, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića. Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga. Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali. Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti. Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj. Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima. Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. B5 format, tvrd povez, dva toma, preko 1500 stranica, luksuzne korice. Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Važno: Ovu knjigu možete lično preuzeti samo uz još jednu kupljenu knjigu. Nova, nekorišćena Džouns, R. M. Fabrički komiteti u ruskoj revoluciji / R. M. Džouns ; [prevod Vladan Vukliš]. Sindikalisti u ruskoj revoluciji / G. P. Maksimov ; [prevod Boris Huskić]. Dodatak Nacrt Statuta fabričkih komiteta Expirience of the Factory Committees in the Russian Revolution. scc Syndicalists in the Russian Revolution. scc Statuten der Fabrikkomitees. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Centar za liberterske studije, 2009 (Beograd : ATC) Fizički opis 87 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vukliš, Vladan Huskić, Boris Biblioteka Povest slobode Prevodi dela: 1. Expirience of the Factory Committees in the Russian Revolution / R. M. Jones ; 2. Syndicalists in the Russian Revolution / G. P. Maximoff ; 3. Statuten der Fabrikkomitees Tiraž 500 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Ruska februarska revolucija 1917 Radničko upravlјanje -- SSSR Sindikati -- SSSR

Socijala Istorija Umetnosti i Književnosti 1-2. Arnold Hauzer *6827*03-2023 Arnold Hauzer autor izdanje: KULTURA Beograd 1966.g Tvrd Šiven povez,1013 str.( 486+527. strana),Latinica, ilustrovana, format: 24,5 x 16cm, težina 2000.grama Stanje: vrlo dobro-nema ispisivanja -korice tek manje promene i dopune Socijala Istorija Umetnosti i Književnosti 1-2. Arnold Hauzer - I tom, 485. straana, - II tom, 526. strana. Legenda o zlatnom veku veoma je stara. Sociološki uzrok veličanja prošlosti nije nam sasvim poznat; možda su mu koreni u plemenskoj i porodičnoj solidarnosti ili u nastojanju povlašćenih klasa da svoje povlastice zasnuju na nasleđu. U svakom slučaju, shvatanje da ono što je starije mora biti i bolje još uvek ima toliku moć da istoričari umetnosti i arheolozi u pokušajima da dokažu da je onaj umetnički stil koji se njima najviše dopada ujedno i najstariji ne prezaju čak ni od istorijskih falsifikata. Prema tome da li u u metnosti vide način za savlađivanje i potčinjavanje stvarnosti, ili je osećaju kao sredstvo za prepuštanje prirodi, neki naučnici izjavljuju da pr ve podatke o umetničkoj delatnosti predstavlja umetnost zasnovana na strogo formalnim principima, na stilizaciji i idealizaciji života dok je to za druge umetnost koja se zasniva na reprodukovanju i očuvanju prirodnog života stvari. Arnold Hauzer (1892-1978) je bio istoričar umetnosti i filma. Njegovo najvažnije delo Socijalna istorija umetnosti i književnosti objavljena je na engleskom jeziku 1950. godine i izazvala oprečna reagovanja zbog svoje ideološke obojenosti. Marksistički pristup umetnosti je u Zapadnoj Evorpi prihvaćen tek 60-ih i 70-tih godina XX veka. Ipak, interesovanje za njega počinje da jenjava kako se bližio raspad Sovjetskog saveza tako da se drugi istoričari umetnosti retko u svojim delima pozivaju na ovo veoma značajno Hauzerovo delo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Petrović (Viševac, 14. novembar 1762/16. novembar 1768. — Radovanjski lug, 26. jul [po julijanskom 14. jul] 1817.), poznat kao Karađorđe odnosno Crni Đorđe, bio je vožd (vođa) Prvog srpskog ustanka i rodonačelnik dinastije Karađorđevića. Rođen u siromašnoj srpskoj porodici u Šumadiji u Smederevskom sandžaku (Beogradskim pašaluku), Đorđe se istakao tokom Austrijsko-turskog rata (1788—1791) kao pripadnik srpskih frajkora, habzburške milicije sačinjene od Srba. U strahu od odmazde nakon austrijskog poraza 1791, sa porodicom je prebegao u Austriju, gde su živeli do 1794, kada je proglašena opšta amnestija. Đorđe se vratio u Šumadiju i postao trgovac stokom. Odmetnuti upravnik Vidinskog sandžaka, Osman Pazvanoglu, napao je Smederevski sandžak, a Đorđe se zajedno sa Stankom Arambašićem borio u pokušaju zaustavljanja napada. Nakon Seče knezova početkom 1804, koju su izvršili odmetnuti osmanski janičari poznati kao dahije, Srbi Beogradskog pašaluka su podigli ustanak. Karađorđe je jednoglasno izabran za vođu ustanka na skupu preživelih uglednih Srba u februaru 1804. godine. Za šest meseci, ustaničke snage su zarobile i pogubile većinu dahija, a do 1805. uništeni su i poslednji ostaci dahijskog otpora. Karađorđe i njegovi sledbenici zahtevali su dalekosežnu samoupravu, koju je sultan Selim protumačio kao prvi korak ka potpunoj nezavisnosti. Selim je odmah proglasio džihad protiv ustanika i naredio vojsci da krene na Pašaluk. Osmanlije su pretpele niz poraza od ustaničkih snaga. Ustanici su do 1806. zauzeli sve veće gradove u Pašaluku, uključujući Beograd i Smederevo, a proterali su njihove muslimanske stanovnike. Opterećen zahtevima Rusko-turskog rata (1806—1812), Selim je Srbima ponudio opsežnu samoupravu, ali je Karađorđe ponudu odbio zbog ruskog priznanja da će pomoći ustanicima ako nastave borbu. Česti međusobni sukobi, zajedno sa Napoleonovom invazijom na Rusiju 1812, oslabili su ustanike, a Osmanlije su uspele da preokrenu situaciju. Karađorđe je primoran da pobegne iz Srbije u oktobru 1813, a Beograd je kasnije tog meseca pao, čime je Prvi srpski ustanak slomljen. On i njegovi sledbenici su potražili utočište u Austriji, ali su uhapšeni i pritvoreni. Uprkos osmanskim zahtevima za njegovo izručenje, Austrijanci su Karađorđa predali Rusima, koji su mu ponudili utočište u Besarabiji. Tu se pridružio grčkom tajnom društvu Filiki heterija, koje je planiralo da pokrene panbalkanski ustanak protiv Osmanlija. Karađorđe se tajno vratio u Srbiju 1817, ali su ga ubrzo ubili agenti Miloša Obrenovića, suparničkog vođe ustanika, zbog straha da će Karađorđevo ponovo pojavljivanje dovesti do osmanskog odustajanje od ustupaka na koje su pristali poslije Drugog srpskog ustanka 1815. godine. Karađorđe se smatra osnivačem dinastije Karađorđević, koja je tokom 19. i 20. veka vlada Srbijom u nekoliko perioda. Njegovo ubistvo rezultiralo je nasilnim, višedecenijskim sukobom njegovih potomaka i Obrenovića, pri čemu je vlast nad Srbijom nekoliko puta prelazila sa jednih na druge. Đorđe Petrović oženio se 1786. godine Jelenom Jovanović iz Masloševa. Iz tog braka rodilo se sedmoro dece – ćerke Sava, Sara, Poleksija i Stamenka, i sinovi Sima (umro po rođenju), Aleksa (umro u 29. godini u Kišinjevu, Rusija) i Aleksandar.Ubrzo po zasnivanju porodice Karađorđe je prešao u Srem, gde je kao dobrovoljac učestvovao u austrijsko-turskom ratu 1787-1791, pod komandom Radiča Petrovića. Za iskazanu hrabrost dobio je Zlatnu medalju i podoficirski čin. Poreklo Spomenik Karađorđu u rodnom selu Viševcu. Karađorđe potiče iz siromašne porodice, koja se ranije u Viševac doselila iz Crne Gore — „od Podgorice[1] ispod Crne Gore”. Po drugom izvoru, narodnom predanju koje je 1940. godine objavio praunuk Rame Kuča — Alil, Karađorđev otac je živeo u mestu Žabren na Pešterskoj visoravni. To su znali svi Karađorđevići, a kralj Petar je zvao u Beograd, kod sebe u goste, svog kuma Alila Kuča. U tom muslimanskom selu sa tada 40 porodica jedina hrišćanska kuća bila je Petrova, i taj deo naselja se zvao „Petrovo polje”. Petar je zbog ubistva dvojice napadača kačaka, morao da se odseli sa porodicom u Šumadiju. Preveo ga je preko Kolena na Goliji, njegov zaštitnik i kum, musliman Ramo Kuč iz Žabrena.[2] Andrija Luburić spominje Župu Nikšićku kao kraj odakle su potekli Karađorđevići, a otimanje za slavne ličnosti je karakteristika i drugih krajeva. Tako Ivan Jastrebov navodi podatak da u selu Mačitevu (Kosovo i Metohija) pričaju da je Karađorđe rodom iz tog sela. Pobegao je jer je u planini pored sela ubio četiri Turčina, a pokazivali su mu ta četiri groba.[3] Ubrzo po selidbi roditelja iz Peštera, Đorđe je rođen u selu Viševcu, u Kragujevačkom okružju, ali je odrastao u obližnjoj Topoli. Majka Marica Živković rodom iz Masloševa u Šumadiji, bila je sposobna i otresita žena koju su zbog „muškog karaktera” zvali „Marica Katana” (konjanik). Njegov otac Petronije[1] zbog nesnalaženja i siromaštva (bio je toliko siromašan da nije mogao da plaća porez pa bi ostali stanovnici sela u kojem je živeo morali da preuzmu ovu obavezu umesto njega[4]) često je menjao spahije i mesto boravka, budući da Turci raju nisu preterano vezivali za baštinu. Kako je Đorđe stasavao i služio kod mnogo imućnijih Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala. Dan Karađorđevog rođenja nije zabeležen niti je kasnije, od njegovih savremenika, zapisan. Čudno je da se ni godina ne zna, odnosno u određivanju njegovog godišta se luta čitavih osamnaest godina, od 1752. do 1770. godine. Takođe je čudno da se vezan uz rođenje ne pominje ni jedan verski datum, što je tada bilo uobičajeno. Pogotovo što je on bio u pesmama opevani junak i vođa naroda, u njegovoj blizini su bili skoro svi pismeni Srbi tog vremena a ni svetske enciklopedije se ne slažu oko pretpostavljenog datuma. Istoričar Radoš Ljušić navodio da se Karađorđe rodio 14. novembra 1762. godine.[5] Tako se 1766. godina, odnosno 3. septembar 1752. godine pojavljuju u zapadnoevropskim enciklopedijama.[6][7], u sovjetskoj 1752. godina[8], u američkoj 1752/1762.[9] a u domaćim izvorima kao najverovatnija se pominje 1768. godina[10] Prema Janićiju Đuriću, Karađorđevom ličnom sekretaru, Karađorđe je rođen 1752. godine. Nemac Flamenstern (1813) navodi u svom delu da je Crni-Đorđe rođen 1767. godine i to slučajno u Beogradu.[11] Međutim, uz ime Karađorđa se pre vezuju priče o nebeskim pojavama kada je rođen. Tako se pominje svetlost na nebu i duga preko neba usred noći. Jedini pisani trag za vremena Karađorđevog života u kome se pominje dan rođenja je pismo ruskog poslanika u Beogradu Rodofinikina kada obaveštava svog pretpostavljenog da ga je „… Crni Đorđe pozvao u selo udaljeno sto vrsta na Đurđic da proslavimo dan njegovog rođenja i imendan”.[12] Naime, često je detetu davano ime po prazniku na koje je rođeno. Đurđic je po julijanskom kalendaru 3. novembra, odnosno u 18. veku po gregorijanskom 14. novembra. Upoređivanjem datuma prolazaka pojedinih kometa preko neba Srbije tih godina, postoji nekoliko kandidata. Međutim, Halejeva kometa jeste bila najsjajnija 13. marta 1759. godine, ali to nije blizu Đurđica već pre Đurđevdana. Jedna kometa je bila čak i sjajnija od Halejeve, ali se pojavila 11. juna 1758. godine što takođe ne odgovara Đurđicu. U svakom slučaju i u 1758. i u 1759. godini se na nebu pojavila kometa koja je mogla privući pažnju svedoka rođenja Đorđa.[13] Podizanje ustanka u Orašcu 1804 Fizički opis i karakter Đorđe Petrović Karađorđe bio je izrazito visok čovek, tamne kose i tamnije puti. Neki izvori navode da je bio visok oko dva metra. Bio je malo poguren i imao je povređenu levu ruku koju mu je povredio neki Turčin u boju na Jelenči. Memoari Prote Mateje Nenadovića navode drukčije, da je Karađorđe ranjen u dlan ruke tokom puškaranja sa momcima Alekse Nenadovića, dok je hajdukovao, nešto pre ustanka.[14] Takođe je imao ožiljak na obrazu, koji mu je napravio iguman manastira Bogovađe Žarko, kad su Srbi izašli iz Laudanovog šanca na Vračar 1804 godine da odu kod Turaka na pregovore. Žarko je tada zbog svađe sa Stanojem Glavašem oko žute ćorbatle (sekirice) hteo udariti Stanoja sabljom, pa ga je promašio i posekao Karađorđa po obrazu, na šta su Glavaš i drugi ustanici ubili Žarka plotunskom vatrom, što je uzbunilo vojsku koja je pošla u tvrđavu kod Turaka, pa su se vratili i izbegli zasedu, a Žarka su posle hvalili da ih je svojom pogibijom spasao[15] Vuk Karadžić navodi da je imao veliki nos po kome ga je bilo lako prepoznati. Vuk takođe navodi da je srpski vožd imao visok, piskutav i baršunast glas, koji je vrlo verovatno uništio konzumacijom rakije. Postoji anegdota da su Rusi pri prvom susretu bili oduševljeni njegovom visokom pojavom i telesnom građom, a da su se razočarali kada je progovorio. Sam ruski komandant u Varvarinskoj bici grof Orurk nije baš bio oduševljen Karađorđem i po voždovom odsustvu više puta ga je kod Mladena Milovanovića i drugih starešina vređao, nazivajući ga krmačom.[16] Po prirodi bio je strog i preke naravi, spreman da ubije za prestup, čak i najbližu rodbinu. Najčuveniji slučajevi su Karađorđevo ubistvo oca Petra, kneza Teodosija Marića i brata Marinka. Vuk Karadžić navodi da je vožd bio ćudljiv, da bi danima sedeo sam i grickao nokte, a kada bi ga neko upitao nešto, odmahnuo bi rukama. Kada bi popio malo rakije ili vina, postajao bi pričljiviji. Neki izvori navode da je Rodofinikin videvši voždovu sklonost ka konzumaciji alkohola, kao i kod ostalih starešina, probao Karađorđa da odvikne od pića, dajući mu čaj sa rumom, a da je Karađorđe kada je nestalo ruma odbio da pije čaj. Po karakteru bio je škrt čovek. U odevanju bio je neuredan. Čak su njegove starešine bile bogatije odevene od njega. Jednom prilikom Turci su poslali pregovarače posle boja. Kada su se našli među ustaničkim starešinama i pitali da govore sa Crnim Đorđem, Karađorđe se pojavio u prljavoj odeći, dok su ostale ustaničke vođe bile lepo odevene. Turci su pri odlasku ne verujući da su se sreli sa Karađorđem poručili ostalim vođama da pozdrave Crnog Đorđa. Izvori navode da je svoj orden svete Ane koji su mu dali Rusi iskrivio popravljajući neko bure. U poslednjim godinama ustanka, Karađorđe je tokom svađe sa Mladenom Milovanovićem doživeo nervni slom, što je značajno uticalo na njegovo prisustvo na frontu.[17] Posle sloma ustanka, Karađorđe je u emigraciji bio teško pogođen. Dane je provodio plačući. Ruski slikar Borikovski je naslikao portret Karađorđa tokom njegovog boravka u Rusiji 1816. Na portretu se vidi po tužnom pogledu da je Karađorđe posle sloma ustanka patio od melanholije.[18] Takođe se navodi da je Borikovski zamolio Karađorđa da oboji kosu u crno, što navodi da je vožd u kasnijim godinama bio sed.[traži se izvor] Uroš Knežević je uradio Karađorđev portret, skoro kopiju Borikovskog, a u Muzeju kneza Pavla se nalazio još jedan portret, nepoznatog autora, koji ga je prikazivao iz poluprofila.[19] Ženidba i emigracija u Austriju Devetnaestogodišnji Đorđe Petrović se 1785/1786. godine ženi Jelenom Jovanović sirotom devojkom, rodom iz sela Masloševa. Prema nekim izvorima, Jelenini roditelji su bili imućniji i nisu dali svoju kćer, ali ju je Đorđe oteo i učinio svojom ženom. Po drugom, verovatnijem izvoru, Đorđe je devojku u koju se zagledao na silu oteo iz mesta Jagnjila, gde je ona kod sestre boravila, jer su bili u zavadi mladići Topole i Jagnjila.[1] Posle ženidbe nije dugo ostao u Srbiji, jer je navodno ubio Turčina. Po Davidoviću, Đorđe je ubio tri Arnautina koji su mu došli u kuću i nasilje činili. Izbegao je zbog toga u Srem sa svojom porodicom, gde se nastanio 1787. godine u manastiru Krušedolu i počeo da radi kao šumar. U tom zbegu se desio događaj koji je mnogo osporavan i izazvao velike polemike među istoričarima — oceubistvo. Najverovatnija priča je da je njegov otac, koji je godinama služio kod Turaka, u jednom trenutku odlučio da nagovori sve da se vrate i nastave da žive kao do sada, služeći Turke. Svi u zbegu su to razumeli kao pretnju da će se vratiti u ropstvo ili u smrt. Kada je uvideo da majčino preklinjanje oca da odustane od povratka ne pomaže i da ima podršku svih, digao je ruku na oca, a potom je njegovog oca Petronija dotukao momak iz pratnje — Đorđe Ostojić.[1] Ubistvo je, po Vuku Karadžiću, učinjeno u ljutnji i iz ljubavi, i njime su spašeni svi iz zbega, a njegov otac sramote i ropstva. Godine 1796. po povratku u Srbiju, Karađorđe se navodno ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od sveštenstva dobio. Karađorđe je ubio ne samo svog oca već i još jednog člana svoje porodice. Kada je ustanak počeo, sredinom 1806. obesio je brata Marinka jer je bio optužen da je silovao jednu Srpkinju u Topoli. Ta Karađorđeva prekost i surovost ulivala je strah svim Srbima, koji su pomislili da se mire sa Osmanlijama, i primoravala ih na poslušnost vođi ustanka.[20][21] Austro-turski rat i povratak u Srbiju Na početku Austrijsko-turskog rata, 1788. godine, kod nas poznatijeg kao Kočina krajina, Karađorđe počinje da ratuje na strani Austrije protiv Turaka, pod komandom Radiča Petrovića. Iz Srema gde su živeli, stupio je on prvo u Mihaljevićev frajkor, i ubrzo postao stražmešter. Tu je naučio „egzircir i zapt” vojni. Za iskazanu hrabrost dobio je Zlatnu medalju i podoficirski čin. Kao podoficir ratovao je ne oklevajući da se ogleda sa neprijateljem i ubija ugledne turske junake.[22] Sredinom 1791. zaključuje se Svištovski mir, Karađorđe dobija unapređenje i medalju za hrabrost. Sa porodicom 1791. godine prelazi u Topolu, gde je i ranije živeo. Po povratku odmeće se u hajduke, gde predvodi veliku hajdučku družinu. Do opadanja hajdučije dolazi 1793/1794. godine i Đorđe se povukao i skrasio uz porodicu, u Topoli. Počeo je da se bavi trgovinom stoke, trgujući preko granice sa Habzburškom monarhijom....

BOSCH вентилатор кабине, за грејање и хлађење. Оригинал за BMW e30 324 DIZEL M21 из 1985 године. За моделе произведене до септембра 1989 године. Каталошки број BMW: 64 11 1 373 766 - 64111373766 Каталошки број BOSCH 0 130 063 031 - 0130063031 На илустрацији приказано под бројем 2 Одговара само за моделе који имају BEHR пластичне поклопце вентилатора из 4 дела, као што је приказано на илустрацији, обратите пажњу јер постоји више типова вентилатора и кућишта. Стање исправно, добро очувано. Естетика као на сликама. 1 комад. /е30/324/пу/ 3` Series −E30 +316 M10 +316i M10 +316i M40 +318i M10 +318i M40 +318i M42 +318is M42 +320i M20 +320is S14 +323i M20 +324d M21 +324td M21 +325e M20 +325i M20 +325ix M20 +M3 S14 Z Series −Z1 +Z1 M20 −Z3 +Z3 1.8 M43 +Z3 1.9 M43 +Z3 1.9 M44 +Z3 2.0 M52 +Z3 2.2i M54 +Z3 2.5i M54 +Z3 2.8 M52 +Z3 3.0i M54 +Z3 M3.2 S50 +Z3 M3.2 S54

U dobrom stanju Heretici i renegati i drugi eseji / Isaac Deutscher prijevod Zdenka Grgić Vrsta građe esej Jezik hrvatski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : `Avgust Cesarec`, 1990 Fizički opis 277 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Grgić, Zdenka Biblioteka Suvremene teme Prevod dela: Heretics and renegades and other essays Predmetne odrednice SSSR -- Političke prilike -- 20 v. Dojčer, Isak Sadržaj: 1. Heretici i renegati - Savjest bivših komunista - Tragičan život poljrugarskog ministra - 1984 - misticizam okrutnosti 2. Povijesni eseji - Dvije revolucije - Marx i Rusija - Trocki o Staljinu - E. H. Carr - povjesničar boljševičkog režima 3. Svršetak Staljinove ere - Rusija sredinom stoljeća - „Socijalistička konkurencija“ - Staljinova oporuka 4. Rusija na prijelazu - Slučaj Berija - Odgovor kritičarima - Poststaljinističko idejno previranje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1-Tomislav S. Vlahovic - Vitezovi Karadjordjeve zvezde Najhrabriji medju hrabrima I tom Izdavač i autor Tomislav S. Vlahović Beograd 1989 , Najhrabriji medju hrabrima I tom , biografije srpskih ratnika odlikovanih Karađorđevom zvezdom sa mačevima za podvige u balkanskim i prvom svetskom ratu , tvrd povez, veliki format 24,5cm x 32,5cm , ilustrovano brojnim crnobelim fotografijama, XXXV + 451 strana 2. Petar R. Jovic i Nikola B. Popovic - Dobrovoljci 1912-1918 Najhrabriji medju hrabrima II tom AUTOR: Petar R. Jović, Nikola B. Popović IZDAVAČ: Izdanje autora GODINA: 1989. POVEZ: Tvrdi STRANA: 449 FORMAT: C4 TIRAŽ: 1500 TEŽINA: 1,9 kg Kapitalno delo o našim najhrabrijim i najvažnijim precima čije su sene večni putokaz i svetionik budućim pokolenjima kako se jedna zemlja i njen narod bori za svoju slobodu i opstanak Stanje vrlo dobro.

"Istorija Srba" autora Konstantina Jirečeka je kapitalno delo koje obuhvata istoriju srpskog naroda od vremena njegovog doseljenja na Balkan do kraja 19. veka. Ova knjiga je prvi put objavljena 1911. godine i od tada do danas predstavlja nezaobilazan izvor informacija za sve koji se interesuju za srpsku istoriju. U knjizi se detaljno opisuje politička, kulturna i društvena istorija srpskog naroda, kao i odnosi sa drugim narodima i državama u regionu. Ovo je knjiga koju bi svaki ljubitelj istorije i srpske kulture trebalo da ima u svojoj biblioteci. Poručite knjigu "Istorija Srba" i upoznajte se sa bogatom istorijom srpskog naroda. Povez knjige: tvrd Strana 512 + 550 Pismo: ćirilica

Ovaj dnevnik je istina o četvorogodišnjem životu, patnjama i borbi jugoslovenskih aktivnih i rezervnih oficira u nemačkim zarobljeničkim logorima. Ovo je najopširnije i najverodostojnije kazivanje jednog svedoka tog vremena. Beleške za ovaj dnevnik vodio sam od prvog dana – od 6. aprila 1941. godine. Tokom sledeće četiri godine, do povratka u zemlju, 1. aprila 1945, odnosno do dolaska kući, 9. aprila iste godine, nisam prestajao da pišem. U najtežim danima zarobljeništva i u trenucima najveće fizičke i duhovne krize i iskušenja – ne samo da dnevnik nisam napuštao već sam mu baš tada, i naročito tada, pribegavao kao jedinom utočištu i izvoru spasenja i utehe. To se na njegovim stranicama jasno zapaža... Za to vreme ispisao sam deset svezaka, s preko dve hiljade strana sitnog i zbijenog teksta. Mislim da ovako nešto niko od zarobljenika nije postigao. Zato ovo smatram svojim izuzetnim delom. Ali je isto tako moj veliki uspeh i u tome što sam sav ovaj dragoceni materijal sačuvao i u celini doneo sa sobom iz zarobljeništva.

Lav Trocki IZDANA REVOLUCIJA 1-2 LAV TROCKI IZDANA REVOLUCIJA 1-2 Prevod - Melita Wolf Izdavač - `Otokar Keršovani`, Rijeka Godina - 1973 240 + 312 strana 22 cm,Povez - Tvrd,Edicija - Izbor iz djela SADRŽAJ: Predmet ove knjige ČINJENIČNO STANJE Glavni pokazatelji industrijskog razvoja Usporedna ocjena rezultata Po stanovniku PRIVREDNI RAZVOJ I KRIVUDANJA UPRAVLJANJA »Ratni« komunizam, Nep i politika prema kulacima Nagli zaokret » Petogodišnji plan za četiri godine« i »potpuna kolektivizacija« SOCIJALIZAM I DRŽAVA Prijelazni sistem Program i zbilja Dvostruki značaj sovjetske države Žandar i podruštvljena potreba »Potpuna pobjeda socijalizma« i »učvršćenje diktatures BORBA ZA PROIZVODNOST RADA Plan i novac Socijalistička inflacija Obnova rublja Stahanovski pokret SOVJETSKI TERMIDOR Zašto je Staljin pobijedio? Izrođavanje boljševičke partije Socijalni uzroci termidora PORAST NEJEDNAKOSTI I JAČANJE DRUŠTVENIH ANTAGONIZAMA Bijeda, raskoš, špekulacija Diferencijacija proletarijata Društvene suprotnosti u kolektiviziranom selu Socijalna fizionomija rukovodećih krugova VANJSKA POLITIKA I VOJSKA Od svjetske revolucije do »statusa quo« Liga naroda i Komunistička internacionala Crvena armija i njezina doktrina Likvidacija milicija i ponovno uvođenje činova SSSR i rat ŠTO JE SSSR? Društveni odnosi Državni kapitalizam? Je li birokracija vladajuća klasa? Povijest još nije dala konačan sud o socijalnom značaju SSSR-a SSSR U OGLEDALU NOVOG USTAVA Rad »prema sposobnostima« i osobno vlasništvo Sovjeti i demokracija Demokracija i Partija KAMO IDE SSSR? Bonapartizam, režim krize Borba birokracije protiv »klasnog neprijatelja« Nova je revolucija nužna Dodatak I »Socijalizam samo u jednoj zemlji« Dodatak II »Prijatelji« SSSR-a Prilog Posljednje pismo Adolfa Joffea Predgovor U »socijalističkoj« Norveškoj Iza zatvorenih vrata Atlantik U Meksiku Uoči drugog procesa Govor na mitingu održanom na Hipodromu u New Yorku Prethodna istraga u Coyoacanu Zašto je istraga nužna Je li istraga moguća s političkoga gledišta? Ekspertiza profesora Charlesa Birda O jednoj »isključivo pravnoj« ekspertizi Autobiografija Moj pravni položaj Tri vrste dokaza Matematički nizovi prevara Politička osnova optužbe: terorizam Ubojstvo Kirova Tko je sastavio popis žrtava terorizma? Politička podloga optužbe: sabotaža Politička podloga optužbe: savezništvo s Hitlerom i Mikadom Kopenhagen Radek »Svjedok« Vladimir Romm Pjatakovljev put u Oslo Što je oboreno na procesu protiv Pjatakova? Tužitelj je krivotvoritelj Teorija »kamuflaže« Gdje su uzroci procesima Obezglavljenje Crvene armije Staljin o vlastitim krivotvorinama Početak kraja Bilješka urednika Leon Trotsky Knjige u ODLIČNOM stanju.... ------------------------------- R2

USTAŠE I TREĆI REICH 1-2: Bogdan Krizman Naslov Ustaše i Treći Reich / Bogdan Krizman. [Sv. 1] Vrsta građe stručna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1983 Fizički opis 386 str., [16] str. s tablama : ilustr. ; 25 cm Zbirka Plava biblioteka ISBN (Pl. sa omotom) Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Ustaše Drugi svetski rat 1939-1945 -- Hrvatska Nemačka -- 1941-1945 Hrvatska -- Spoljna politika -- 1941-1945 Naslov Ustaše i Treći Reich. [Sv. 2], Pavelić - Hitlerov posljednji saveznik / Bogdan Krizman Vrsta građe stručna monografija Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1983 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 450 str., [24] str. s tablama ; 25 cm Zbirka Plava biblioteka Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Ustaše -- Treći rajh -- 1943-1945 Drugi svetski rat 1939-1945 -- Hrvatska Odlično očuvane knjige. kd

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bartolomeo Silvestro Kunibert (ital. Bartolomeo Silvestro Cuniberti; 3. decembar 1800, Saviljano, Kraljevina Pijemont-Sardinija - 13. mart 1851, Saviljano, Kraljevina Pijemont-Sardinija) bio je pijemontski lekar koji je od 1828. do 1839. bio lični lekar srpskog kneza Miloša Obrenovića i njegove porodice. U Beogradu je 1827. sa tastom Vitom Romitom otvorio prvu apoteku, a knez Miloš ga je 1832. odredio za prvog lekara okruga i varoši beogradske. Pri kraju Miloševe prve vladavine služio je kneza i kao prevodilac i poverljivi poslanik britanskom konzulu u Beogradu Hodžizu[1]. Posle abdikacije kneza Miloša 1839. napustio je Srbiju i vratio se u svoje rodno mesto gde se posvetio pisanju istorije Srpske revolucije i vladavine kneza Miloša Obrenovića. Do kraja života je pisao i uređivao svoje delo Istorijski ogled o ustancima i samostalnosti Srbije 1804-1850 na francuskom jeziku koje su posthumno dovršila i objavila njegova braća Feliče i Mikelanđelo. Kunibertovu istoriju je 1901. godine preveo na srpski jezik Milenko Vesnić pod naslovom Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića 1804-1850. Delo je doživelo i reizdanje u dva toma 1988. u Prosvetinoj biblioteci Baština sa pogovorom Dušana T. Batakovića.[2] Po Kunibertu se i spomenik kulture od velikog značaja Doktorova kula u Beogradu ponekad naziva i Kunibertova kula. Bartolomeo Kunibert rođen je 3. decembra 1800. u Saviljanu u Kraljevini Pijemont-Sardiniji. Školovao se u rodnom mestu, a zatim je pohađao medicinske studije u Torinu, interesujući se posebno za hirurgiju. Po okončanju studija stekao je zakonsko pravo da može i sam da predaje medicinske nauke. Tokom studija je, najverovatnije, pristupio karbonarima, tajnom udruženju koje se zalagalo za ujedinjenje Italije. Pod pritiskom policijskih vlasti Kunibert je 1824. napustio Kraljevinu Pijemont-Sardiniju i otisnuo se u Carigrad, prestonicu Osmanskog carstva. U Carigradu je upoznao kapućehaju beogradskog paše koji ga je primio u službu i uputio u Beograd gde je Kunibert stigao u leto 1824. godine [5][1]. U službi kneza Miloša Kao lekar beogradskog Abdurahman-paše (1821—1826) Kunibert je radio za platu od hiljadu groša mesečno i imao je pravo i na stan, kola, tri konja, dvoje slugu i hranu za sebe i porodicu. U Beogradu je zatekao Napolitanca Vita Romitu, lekara i izbeglog karbonara, koji je kao lekar neizmenično služio beogradskog vezira i srpskog kneza Miloša. Romiti je knez 1823. takođe poverio i vaspitanje svoje ćerke Savke. Kunibert se 1826. oženio Romitinom ćerkom Antoanetom. Romita i Kunibert su 1827. otvorili prvu apoteku u Beogradu, ali su se ubrzo poslovno razišli. Romita je otišao u susednu Vlašku gde je nastavio sa lekarskom i apotekarskom praksom. Kunibertu je ostavio na ime miraza Doktorovu kulu sa vinogradom[6].[7] Pre Kunibertovog dolaska u Beogradu i Srbiji su radili samo dva diplomirana lekara: Romita i Jovan Stejić. Kunibert je svojim radom skrenuo pažnju na sebe i knez Miloš ga je pozvao da leči članove njegove porodice. Miloš je, zadovoljan kako se Kunibert starao o zdravlju njegovih sinova Milana i Mihaila, ljubavnice Jelenke i vanbračnog sina Gavrila, je u tokom 1827. u nekoliko navrata bogato darovao pijemontskog lekara. Najzad, Kunibert je 1828. potpuno prešao u kneževu službu i kao doktor knjažeski dobio je platu od 500 talira godišnje[6]. Putujući po Srbiji Kunibert je brzo naučio srpski jezik i počeo je da se potpisuje kao Vartolomej. Pored brige o zdravlju bolešljivog prestolonaslednika Milana, Kunibert je bio zadužen da obilazi banje i vojne bolnice u Kragujevcu i Požarevcu i radi na održavanju opšteg zdravlja. Bio je zagovornik vakcinacije. Knez ga je u leto 1832. imenovao za prvog lekara okružja i varoši beogradske sa platom od 360 talira godišnje uz obavezu da siromašne leči besplatno. Zatim, Miloš Obrenović mu je 1833. dodelio penziju, a 1835. ga je uvrstio u zaslužne penzionere dodelivši mu 150 talira koliko je tom prilikom dodeljeno i Vuku Karadžiću. Kunibert je bio rado viđen gost u domovima najviđenijih ljudi u Kneževini poput Dimitrija Davidovića i kneževog mlađeg brata Jevrema Obrenovića.[8] Ipak, Jevremova ćerka Anka je u svom dnevniku Kuniberta sumnjičila da u ime Kneza dolazi da špijunira Jevrema i njenu porodicu. Kunibertovu suprugu Antoanetu optuživala za dvoličnost i sklonost ogovaranju[9] Kunibert je bio osoba od kneževog poverenja što je bilo jasno i savremenicima. Francuski diplomata Boa le Kont je 1834. u prepisci sa ministrom spoljnih poslova grofom de Rinji predlagao da, kada Francuska otvori konzulat u Beogradu, Kunibertu poveri položaj konzula.[10] Kunibert se uglavnom nije mešao u političke razmirice u Srbiju, u borbu između kneza Miloša i ustavobranitelja. Ipak, kada je u Srbiju 1837. stigao prvi britanski konzul Hodžiz Milošu je zatrebao poverljivi poslanik i prevodilac za česte kontakte sa diplomatskim predstavnikom Velike Britanije. Kao karbonar, neprijatelj politike Svete alijanse, Kunibert je bio protivnik Habzburške monarhije i carske Rusije. Podržavao je Miloševu apsolutističku politiku i pokušaje da istisne ruski uticaj bližim povezivanjem sa Velikom Britanijom. Međutim, Hodžizova diplomatija je doživela neuspeh i ubrzala je pad kneza Miloša koji je 1839. bio nateran na abdikaciju pod pritiskom ustavobranitelja koji su uživali rusku podršku [11] Po odlasku iz Srbije Kunibert je iz austrijskog Zemuna pratio događaje koji su neposredno doveli do Miloševe abdikacije. U pratnji svrgnutog kneza napustio je Zemun pošto je svojom podrškom Milošu i anglofilskom politikom stekao dosta neprijatelja u Srbiji. Miloš mu je platio put do rodnog Saviljana. Sa Milošem se poslednji put sastao u Beču 1843. godine. Tu je sa bivšim knezom proveo nekoliko meseci. Miloš Obrenović je u to vreme planirao povratak na srpski presto uoči Katanske bune. Miloš je želeo da uz sebe ponovo ima doktora Kuniberta tako da je dogovoreno da se ponovo sastanu u Milanu. Do ovog susreta, međutim, nikada nije došlo.[12] Iz Kunibertove prepiske sa Vukom Karadžićem iz 1844. poznato je da je sa brojnom porodicom živeo vrlo skromno i bez stalnih primanja. Razmišljao je da ponovo sreću potraži u Carigradu ili da posao nađe, uz Miloševu preporuku, u Vlaškoj.[13] Preminuo je u rodnom mestu 13. marta 1851. godine[14][15] Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića 1804—1850 Tokom boravka u Kneževini Srbiji Bartolomeo Kunibert je počeo da prikuplja istoriografsku i etnografsku građu o Srbiji i njenom stanovništvu. Nije poznato kada je počeo da piše svoje delo o istoriji Srpske revolucije i vladavini kneza Miloša. Na rad ga, delimično, je podstaklo pojavljivanje dela Siprijana Robena Sloveni u Turskoj (franc. Les Slaves de Turquie) koje se pojavilo u Parizu 1844. godine. Roberova knjiga je privukla veliku pažnju evropske javnosti, ali je u njoj knez Miloš Obrenović bio prikazan najtamnijim bojama .[16] Kunibert je počeo da piše sa ciljem da pobije Roberove tvrdnje i opravda kneza Miloša. Pisao je na osnovu ličnih sećanja, literature na francuskom i srpskom jeziku, prepiske (uključujući i pisma britanskog konzula Hodžiza), kao i srpskih pravnih akata. Veći deo njegovog dela ima memoarski karakter. I pored određenih slabosti, zbog Kunibertove sklonosti da pravda Miloševe mane i postupke, njegovo delo je, prema rečima Dušana T. Batakovića, jedinstveno među narativnim izvorima o prvoj vladavini kneza Miloša .[17] Prvi deo Kunibertovog memoarsko-istorijskog dela objavljeno je u Parizu 1850. godine. Kunibert je nastavio da radi na drugom delu, ali je preminuo 1851. godine. Prema njegovim uputstvima drugi deo su završila njegova braća Feliče i Mikelanđelo i objavila ga u Lajpcigu 1855. godine[15]. Kunibertovu istoriju je 1901. godine preveo na srpski jezik Milenko Vesnić pod naslovom Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića 1804-1850. Delo je doživelo i reizdanje u dva toma 1988. u Prosvetinoj biblioteci Baština sa pogovorom Dušana T. Batakovića.

NOVO 1.TOM Izdavač:: Ganeša Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 303 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd sa zlatotiskom Format: 13x21 cm Knjiga Pesme i običaji ukupnog naroda srbskog - OBREDNE PESME izdata je prvi put 1869. godine i prva je u nizu od tri toma (drugi tom 1870., treći 1875. godine). U trenutku objavljivanja ova zbirka pesama predstavljala je najraniju i najobimniju zbirku narodnih pesama koju je naš narod imao. “Sve što na tlu Srbije živi i rodi, namenjeno je slobodi. Tako i ove pesme. Snagom, saznajnošću, etikom, estetikom, one kao da dodiruju samo nebo. Tekstovi pesama povezani su idejom koja pripada duhu narodne tradicije. Zrače, imaju sve ono što podrazumeva načelo lepog i tipičnog u tradicionalnom vrednovanju: saznajno, lepo, plemenito, melodično, dirljivo, uverljivo, slikovito. One su poslednji zapisi sa terena u kome danas nema srbskog naroda ili je njegovo prisustvo simbolično, i u tome je njihova posebna vrednost. U većini mesta iz kojih potiče pesničko-etnografska građa, a koja neosporno dokazuje srbsku tradiciju i prisustvo, Srpstvo je danas opustošeno. Obredne i koledarske pesme koje zbirka sadrži jedna su od najstarijih vrsta obredne lirike koje su zabeležene na srpskom demografskom etničko istorijskom prostoru, izuzetno važne za razumevanje obreda u celini i stihova koji su deo tog obreda. Pesme su motivski raznovrsne, pesme varičke, savičke, tucindanske, pesme Badnjeg dana i božićne, nove godine, bogojavljanske, kako ih je delio Milojević. Zabeležene su sa imenima kazivača i naznakama zapisivača. Mnoge od ovih pesama su kasnije hristijanizovane. U različitim krajevima gde su prikupljane primećuje se drugačija etnokulturna leksika. Rzlike u etnogenezi samih obreda mogu biti uslovljene istorijskim događajima, migracijom stanovništva i drugim. Ove pesme-blago, poput kockica mozaika spajaju sve aspekte našeg postojanja i kulture, omogućavaju sagledavanje naše tradicije i običajnosti, otvaraju vrata mogućoj sintezi našeg predhrišćanskog i hrišćanskog bića. Istraživanjem i razumevanjem slojevitosti ovih pesama, obrednog sloja, običajnog, istorijskog, socijalnog, bliži smo zapisniku našeg pravremena. Kao što je jezik zapisnik pravremena, tako su i ove pesme, životvorne i sinkretične, trajni zapisnik našeg trajanja, inspirativan za dalja istraživanja i nove ideje. Pesme sublimiraju sve aspekte našeg kulturološkog bića…” Iz predgovora Dragoslave Koprivice. 2.TOM MILOŠ S. MILOJEVIĆ – Pesme i običaji ukupnog naroda Srbskog – obredne pesme, 2. TOM, 1870. (reprint 2019) Knjiga proistekla iz potrebe društva Miloša Milojevića iz rodne Crne Bare da se objedine sva Miloševa dela. Ovo je DRUGI tom ovog kapitalnog dela, štampan davne 1970. godine – SVATOVSKE PESME. „Pred nama je riznica od 385 pesama, koje su prema priređivaču (Milojeviću) podeljene prema prilikama kada se pevaju. Na samom početku priređivač daje detaljne opise elemenata srpskih svatovskih običaja… ..Milojević je naveo da neće pisati ono što je pokoji Vuk (Karadžić) u većoj meri opisao ili zapisao. Kako Milojević u svojim zbirkama objavljuje i srpske pesme iz Bačke, Baranje, Banata, dake krajeva kroz koja je Vuk često putovao, a nije se dovoljno posvetio, pokazuje nam ne samo Milojevićevo poimanje etničkog prostora Srba, već i želju da se pokaže kako se semantička osnova sporije menja u odnosu na potku, sporo prilagođavanje i priamnje uticaja.“…iz Predgovora – Marija Šćekić Marković. Predgovor: Marija Šćekić Marković, etnolog-antropolog O Milošu S. Milojeviću: Ivo Andrić O Udruženju „Miloš Milojević“ Crna Bara: Novica Krezić Povez knjige : tvrd, ZLATOTISK Strana : 291 Format : 13×21 cm Pismo : ćirilica

Podnaslov : Srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora. Ops sadržaja : Pesme i poeme, putopisi, dnevnici i memoari, besede i rasprave, pripovetke i romani, drame, eseji, pisma. Autori : Ratomir DAMJANOVIĆ ; Novo TOMIĆ ; Sanja ĆOSIĆ, odabrali i priredili Izdavač : Itaka - Beograd ; 2014. god. Stanje : Veoma dobro(4) Tekst je delimično podvučen. Broj strana : 487 + 539 = 1026, formata 16 x 24 cm.

-Proizvodjac:INTEX -Dimenzije:2,36m x 1,14m x 41cm -Materijal:Vinil debljine 0,50mm -Camac ima 3 zasebne komore ukljucujuci i unutrasnju pomocnu komoru unutar glavnog trupa sto ga cini bezbednijim na vodi -Pod camca se napumpava -Unutrasnja pomocna komora dovoljna je da vas odrzi na povrsini -Ima torbicu za dokumenta -2 drzaca za pecaroske stapove -Sa strane se nalaze drzaci za vesla -Na zadnjem delu postoje drzaci za nosac motora -Sa prednje strane nalazi se rukohvat za laksi transport -Ima ventil 2 u 1 za brzo napumpavanje i ispumpavanje -Uz camac dobijate plasticna vesla(intex 59623) i pumpu(intex 68612) -U pakovanju dobijete i nalepnicu za krpljenje -Predvidjen za 2 osobe ukupne tezine 240kg. -Masa pakovanja:9kg.

-Proizvodjac:INTEX -Dimenzije:2,36m x 1,14m x 41cm -Materijal:Vinil debljine 0,50mm -Camac ima 3 zasebne komore ukljucujuci i unutrasnju pomocnu komoru unutar glavnog trupa sto ga cini bezbednijim na vodi -Pod camca se napumpava -Unutrasnja pomocna komora dovoljna je da vas odrzi na povrsini -Ima torbicu za dokumenta -2 drzaca za pecaroske stapove -Sa strane se nalaze drzaci za vesla -Na zadnjem delu postoje drzaci za nosac motora -Sa prednje strane nalazi se rukohvat za laksi transport -Ima ventil 2 u 1 za brzo napumpavanje i ispumpavanje -Uz camac dobijate plasticna vesla(intex 59623) i pumpu(intex 68612) -U pakovanju dobijete i nalepnicu za krpljenje -Predvidjen za 2 osobe ukupne tezine 240kg. -Masa pakovanja:9kg.

-Proizvodjac:INTEX -Dimenzije:2,36m x 1,14m x 41cm -Materijal:Vinil debljine 0,50mm -Camac ima 3 zasebne komore ukljucujuci i unutrasnju pomocnu komoru unutar glavnog trupa sto ga cini bezbednijim na vodi -Pod camca se napumpava -Unutrasnja pomocna komora dovoljna je da vas odrzi na povrsini -Ima torbicu za dokumenta -2 drzaca za pecaroske stapove -Sa strane se nalaze drzaci za vesla -Na zadnjem delu postoje drzaci za nosac motora -Sa prednje strane nalazi se rukohvat za laksi transport -Ima ventil 2 u 1 za brzo napumpavanje i ispumpavanje -Uz camac dobijate plasticna vesla(intex 59623) i pumpu(intex 68612) -U pakovanju dobijete i nalepnicu za krpljenje -Predvidjen za 2 osobe ukupne tezine 240kg. -Masa pakovanja:9kg.

Laguna mek povez, strana 338 i 374 Odlično očuvane ` Poslednja knjiga prerano preminulog publiciste Pere Simića, dugogodišnjeg istraživača Titove biografije, analizira i prati odnos Tita i komunističke partije prema srpskom nacionalnom i državnom pitanju posle Drugog svetskog rata. Ona je nastavak prvog dela koji je obuhvatao period od početka Velikog rata do uspostavljanja socijalističke Jugoslavije. Obe knjige kruna su njegovih višegodišnjih pregnuća da rasvetli biografiju svakako najvažnijeg državnika XX veka na ovim prostorima. „Simić se u ovoj knjizi osvrće na represiju i ratne zločine pobednika u Srbiji neposredno po oslobođenju, ispituje smisao i ulogu Sremskog fronta, izborne mahinacije, politička suđenja i druge oblike represije revolucionarnog režima u poratnim godinama. Značajan deo pažnje posvetio je odnosu partijskog vrha prema srpskom pitanju u ostalim republikama i pokrajinama, uočio pogubne mere staljinizacije društva i politike prema srpskom selu (kolektivizacija i progon ’kulaka’ i ’buržoazije’ ), podsetio na surovi progon na Goli otok partijskih neistomišljenika i razobličio politiku decentralizacije i konfederalizacije zemlje kao štetnu po srpske interese. Ondašnja mantra o ’velikosrpskom hegemonizmu i šovinizmu’ bila je zgodan izgovor da se mnoge partijske i državne mere usmere na uspostavljanje autonomije jedino na teritoriji Srbije (Kosovo i Vojvodina), da se istaknu nacionalne simetrije na štetu Srba (jednako učešće u NOB, jednako učešće u žrtvama, guranje odgovornosti za Jasenovac i genocid nad Srbima u drugi plan, simetrija u političkim progonima disidenata itd.), i da se uklone istaknuti srpski kadrovi (Nešković, Penezić, Ranković). Zahvaljujući Simićevim delima kao što je dvotomna knjiga Tito i Srbi, i mnogim ranije objavljenim dokumentima o Josipu Brozu, danas se mogu naći vrlo kredibilni i otrežnjujući podaci koji govore o dugo skrivanim stranama Titove biografije.“ Iz recenzije istoričara dr Srđana Cvetkovića Od istog autora

Nikola Koljević: Stvaranje Republike Srpske, dnevnik 1993-1995, knjige 1 i 2. Никола Кољевић: Стварање Републике Српске, дневник 1993-1995, књиге 1 и 2. Izdavači: Službeni glasnik Republike Srbije i Službeni glasnik Republike Srpske. Biblioteka: Društvena misao. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 2008. Povez: tvrdi-karton, šiveno. Pismo: ćirilica. Broj strana: 744 + 12 strana sa slikama + 465 + 10 strana s mapama i faksimilima. Format: 24 x 17,5 cm. Ilustracije: fotografije u boji,mape, skipe terena, faksimili,... Knjige su nove. Za potpuni izgled i sadržaj knjiga pogledajte slike u prilogu. O ovom delu: `Стварање Републике Српске: дневник : 1993–1995 је документарно дело објављено у две књиге српског политичара, универзитетског професора, доктора наука и теоретичара књижевности Николе Кољевића (1936–1997) 2008. године у издању Службеног гласника из Београда и Службеног гласника Републике Српске из Бања Луке. Књиге је приредила Милица Кољевић. О аутору: Никола Кољевић (Бања Лука, 9. јун 1936 — Београд, 25. јануар 1997) је био потпредсједник Републике Српске, српски члан Предсједништва СР Босне и Херцеговине и предсједник Политичког савјета Српске демократске странке (СДС). О књизи: Књига је објављена једанаест година од смрти аутора, мада су се делови књиге појавили и раније. Припремила ју је Милица Кољевић, ауторова супруга. Стварање Републике Српске: дневник : 1993-1995 представља дневничке белешке које је аутор писао по сећањима, документима и дневницима. Записима је обухваћен период од 27. јануара 1993. до 15. децембра 1995. године - тешког периода Републике Српске. Кољевић је кроз дневничке записе открио шта се све дешавало унутар цивилног и војног руководства Републике Српске. Говори о многим мировним преговорима и конференцијама, сукобима са Слободаном Милошевићем. Главни актери књиге, сем Милошевића су и Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић. Ту су и Сајрус Венс и Дејвид Овен. Сем дневничких записа књига садржи и бројне извештаје, саопштења, резолуције и одлуке органа и функционера УН, ЕУ, САД и РС, као и преписке челника и органа Републике Српске и представника међународне заједнице. На тај начин је аутор записе учинио документованим. Књига садржи предговор Обрада Кесића и Давида Бајндера, предговор Милице Кољевић, и поговор Добрице Ђосића чији је наслов О `Стварању Републике Српске` и њеном писцу. Садржи и препоруке за даље читање, индекс важних имена и догађаја. Посебан део књиге чине мапе где се рат одвијао у Босни и Херцеговини.` /извор Википедија/. Knjige možete kupiti i pojedinačno, zasebno prvi ili drugi tom. Evo linkova: https://www.kupindo.com/Istorija/75333385_Stvaranje-Republike-Srpske-knj-1-Nikola-Koljevic-nova https://www.kupindo.com/Istorija/75333481_Stvaranje-Republike-Srpske-knj-2-Nikola-Koljevic-nova P.S.: Što se dostave tiče, knjige su teže od 2 kg, pa se ne mogu poslati kao preporučena tiskovina. Mogu se poslati postekspresom, ili kao CC paket (što je jeftinija, a pouzdana opcija slanja)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svetozar Ćorović (Mostar, 29. maj 1875 — Mostar, 17. april 1919) bio je jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. Svetozar Ćorović rodio se 29. maja 1875. godine u Mostaru, gdje je završio osnovnu i trgovačku školu.[2] Od 1887. godine objavljivao je radove u mnogim listovima i časopisima: Golub, Neven, Bosanska vila, Luča, Otadžbina i Brankovo kolo. Bio je aktivan član mostarskog društva „Gusle“.[2] Ogledao se i u drugim književno-kulturnim aktivnostima: urednik kalendara Neretljanin (1894, 1895), pokretač i urednik (prva tri godišta) časopisa Zora (1896—1901), član redakcije i saradnik opozicionog lista Narod (1907). Za vrijeme aneksione krize 1908. izbjegao je u Italiju.[1] U bosanski sabor za poslanika je bio izabran 1910.[1] Po izbijanju rata 1914. je uhapšen, odveden u taoce, potom mobilisan i kao vojnik poslan u Mađarsku. Teško bolestan vratio se u Mostar 1917. godine. Svetozar Ćorović umro je u Mostaru 17. aprila 1919. godine. Umro je od bolesti koju je dobio u austrijskim logorima i internacijama, u kojima je proveo prve tri godine Prvog svjetskog rata. Njegov brat je Vladimir Ćorović, srpski istoričar.[3] Djela Fotografija objavljena u časopisu Vardar 1912. godine. Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovjedaka, skoro isto toliko romana i nekoliko drama. Od pojedinačnih djela izdvajaju se romani „Majčina sultanija” (1906) s neobičnim likom palanačke kaćiperke u središtu, „Stojan Mutikaša” (1907), gdje je ispričana istorija čovjeka koji od siromašna seoskog dječaka postaje velik trgovac, zelenaš i poganac, i „Jarani” (1911), u kojima je prikazan muslimanski živalj Hercegovine u nemirna vremena uoči prestanka turske vlasti. Ćorović je vješt pripovjedač, piše lako i brzo, njegovo je pripovijedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim tako i u dužim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno vođena. Njegova najpoznatija djela su: „Ženidba Pere Karantana” (1905), „Majčina sultanija” (1906), „Stojan Mutikaša (1907), „U ćelijama” (1908), „U mraku” (1909), „Jarani” (1911), „Zulumćar” (1913), „Kao vihor” (1918); pripovijetke („Bogojavljenska noć”, „Prijatelji”, „Pod pećinama”, „Na vodi”, „Na Vaskrs”) i najzad nekoliko pozorišnih komada: dvije šaljive igre „Poremećen plan” i „Izdaje stan pod kiriju” (1899) i aktovke „On”, „Adembeg”, „Ptice u kavezu” i „Povratak”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BRITANCI O KRALJEVINI JUGOSLAVIJI 1 i 2 , Živko Avramovski , Arhiv Jugoslavije * Globus Zagreb 1986 , godišnji izveštaji Britanskog poslanstva 1921 - 1938, plava biblioteka, dve knjige, tvrd povez,latinica, 709 + 714 strana, Format 17 x 25 cm Dokumenti koji se objavljuju u ovim knjigama godišnji su Izveštaji Britanskog poslanstva u Beogradu. Domaća arhivska građa za istoriju Kraljevine Jugoslavije dosta je oskudna, jer je delom uništena tokom rata, a deolom razvučena i nalazi se u privatnom posedu u zemljl i inostranstvu. Zbog toga je posebno značajna inostrana arhivska gada, a ovom slučaja dokumenti Britanskog državnog arhiva - Public Record Office - u Londonu, koja je sređena, i dostupna za istraživački rad. Ovaj arhiv raspolaže ogromnim brojem dokumenata o Kraljevini Jugoslaviji. Najveći deo materijala u ovom fondu su tekući izveštaji, telegrami i memorandumi u kojima se daje sintetiziran pregled svih relevantnih događaja na spoljnopolitičkom, unutrašnjepolitičkom, nacionalnom, konfesionalnom, kulturnom, ekonomskom, finansijskom i vojnom plana. Zatim su tu ocene pojedinih državnika i političara, istaknutih vojnih, privrednih i drugih ličnost, kao i britansko viđenje naših nacionalnih osobina, mentaliteta, političkog i poslovnog morala i dr. Osnovna namena godišnjih izveštaja bila je da nadležno osoblje u Foreign Officeu, i u drugm zainteresovanim ministarstvima, dobije sažetu sliku o celokupnom razvitku zemlje tokom jedne godine. Prvi godišnji izveštaj napisan je za 1921, a poslednji za 1938. godinu. U ovim se knjigama objavljuju svi izveštaji (prvi svezak obuhvata građu od 1921. do 1930, a drugi od 1931. do 1938.) u celini I redom, bez skraćivanja ili menjanja teksta. Avramovski [~ra`~], Živko, makedonski povjesničar (Neprošteno kraj Tetova, 23. X. 1926 – Beograd, 9. XI. 2020). Doktorirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a radio u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu. Predavao na Filozofskom fakultetu u Prištini. Pokrenuo časopis Istorija 20. veka. Proučavao odnose Jugoslavije i politiku velikih sila na Balkanu. Važnija su mu djela Balkanske zemlje i velike sile 1935–1937 (1968), Ratni ciljevi Bugarske i Centralne sile 1914–1918 (1985), Balkanska antanta 1934–1940 (1986), Britanci o Kraljevini Jugoslaviji (1986) i Nemci o Kraljevini Jugoslaviji (2020).

Roll bar , kavez, za Zastavu 101 (fiat 128) Roll bar , unutrasnjii kavez, za Zastavu 101 (fiat 128) MOZDA MOZE I ZA YUGO > > kompletan kavez 1. besavne celicne cevi precnik 38mm 2. srafovi precnik 8mm 3. rupe na prednjim i srednjim 9 mm foto 6 i rupa na zadnjoj stopi 9mm foto 7 4. prednje stope 60x60 mm zadnje 70x 50 mm dijagonala foto 7 DIMENZIJE : srednji luk 310 cm bocna cev od donjeg dela prednjeg stuba do srednjeg luka 170 cm prednja cev poprecna iza retrovizora i suncobrana 98 cm zadnje upornice (od srednjeg luka do zadnje solje amortizera) 130 cm dijagonala 135 cm celicne besavne cevi 38mm zid 2 mm ***zbog dimenzija slanje samo AKS celicne besavne cevi 38 mm stope 60mm x 60 mm i zadnje 80mm x 45 mm FOTOGRAFIJA 7 DIJAGONALA

HISTORIJA MARKSIZMA I-II- Predrag Vranicki Prof. dr Predrag Vranicki (Benkovac, 21. januar 1922-Zagreb, 31. januar 2002) Naprijed , Zagreb, 1975., tvrd povez, str. 479+479 ,veoma dobro očuvane knjige bio je hrvatski i jugoslovenski filozof marksističke orijentacije - aktivni praxisovac 1960-ih. Na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je filozofiju 1947., a doktorirao je 1951. na Univerzitetu u Beogradu. Godine 1954. izabran je u zvanje docenta, a 1962. za redovitog profesora. Dekan Filozofskog fakulteta bio je od 1964./1965. do 1965./1966. Godine 1967. utemeljio je Institut za filozofiju. Sudjelovao je u pokretanju (1964.) i izdavanju časopisa Praxis, zabranjenog 1974. Okupljao je mislioce različitih orijentacija i objavljivao radove tzv. `zagrebačkog filozofskog kruga`. Nakon dva uzastopna rektorska mandata odlazi 1976. godine u mirovinu. Od 1979. bio jeredoviti član HAZU. Sveučilište u Zagrebu dodijelilo mu je počasno zvanje professor emeritus. Bavio se filozofijom marksizma. Životno djelo akademika Vranickog jest Historija marksizma, prevedeno je na više jezika.

Lepo očuvano Korice kao na slikama Dr Milan Prelog Milan Prelog: Povijest Bosne u doba Osmanlijske vlade, I. dio (1463 – 1739) Izdavač i godina: Naklada J. Studničke i druga, Sarajevo, 1924 Milan Prelog (Zagreb, 8. veljače 1879. – Zagreb, 24. prosinca 1931.), jugoslavenski povjesničar i prevoditelj. Sadržaj 1 Životopis 2 Nepotpun popis djela 3 Izvori 4 Vanjske poveznice Životopis[uredi | uredi kod] Milan Prelog rodio se u Zagrebu 1879. godine. Otac je hrvatskoga nobelovca Vladimira Preloga i povjesničara umjetnosti Milana Preloga[1], te djed informatičara i diplomata Nenada Preloga. Osnovnoškolsko obrazovanje stekao je u Zagrebu gdje je i maturirao 1896. godine. Studij povijesti završio u Pragu gdje je i doktorirao 1900. godine. Bio je profesorom na gimnazijama u Sarajevu i Osijeku. Profesorom opće povijesti srednjeg i novog vijeka na Filozofskom fakultetu u Zagrebu bio je od 1922. do 1926. godine.[2] Dio je karijere proveo u Makedoniji, gdje je također bio profesorom opće povijesti srednjeg vijeka na Filozofskom fakultetu u Skoplju od 1927. do 1931. godine. Umro je u Zagrebu 24. prosinca 1931. godine od posljedica ozljede koju je zadobio 8. studenoga 1931. godine, na biralištu, padom na klizavim drvenim stubama jedne skopske osnovne škole. Nepotpun popis djela[uredi | uredi kod] Boje Chorvatů s Benátčany za národní dynastie, (Borbe Hrvata s Mlečanima za narodne dinastije), Prag, 1900. Povijest Bosne od najstarijih vremena do propasti Kraljevstva, Sarajevo, 1912. Povijest Bosne u doba osmanlijske vlade, I–II, Sarajevo, 191?, (prijetisak 1. izd., Povijest Bosne u doba osmanlijske vlade, Fortuna d.o.o., Zagreb, 2009.) Repetitorij povijesti Austro-Ugarske monarhije, Sarajevo, 1907. Repetitorij povijesti Srba, Hrvata i Slovenaca, Zagreb, 1923. Strossmayerova čitanka, Zagreb, 1924. Istorijski portreti i članci, Beograd, 1926. Istorija slobodnog zidarstva, Zagreb, 1929. Pout Slovanů do Moskvy roku 1867, Prag, 1931. Istorija Bosne i Hercegovine u doba turske vlasti

Vitezovi Karađorđeve zvezde sa mačevima AUTOR: Tomislav Vlahović IZDAVAČ: Izdanje autora GODINA: 1989. POVEZ: Tvrdi STRANA: 451 FORMAT: 32cm TIRAŽ: 1500 TEŽINA: 2.1 kg STANJE: NOVO Dobrovoljci 1912-1918 AUTOR: Petar R. Jović, Nikola B. Popović IZDAVAČ: Izdanje autora GODINA: 1989. POVEZ: Tvrdi STRANA: 449 FORMAT: 32cm TIRAŽ: 1500 TEŽINA: 1,9 kg STANJE: NOVO Kapitalno delo o našim najhrabrijim i najvažnijim precima čije su sene večni putokaz i svetionik budućim pokolenjima kako se jedna zemlja i njen narod bori za svoju slobodu i opstanak Књига по први пут даје, до сада најкомплетнији преглед носилаца овог одликовања, како из састава српске војске 1912-1918. године, тако и ратних добровољаца из свих наших крајева и савезничких земаља и припадника савезничких армија. Из четрдесет две хиљаде ратних добровољаца свих наших народа орден храбрих понели су најхрабрији једну петину укупно додељених Карађорђевнх звезда са мачевима официрског и војничког реда. Друга петина додељена је најхрабријим ратницима савезничких армија, а три петине српским ратницима.