DRUŠTVENA IGRA MONOPOL IZ DOBA SFRJ JUGOSLAVIJE. POLJA SU OBELEŽENA SA TADAŠNJIM IMENIMA ULICA GLAVOG GRADA TJ. BEOGRADA. KARTICE SA POLJIMA SU KOMPLETNE, KARTE ŠANSE I IZNENAĐENJA TAKOĐE. POKLOPAC KUTIJE JE SELOTEJPOM IZLEPLJEN, JER DECA U TOM PERIODU NISU NI SLUTILA DA ĆE IMATI `PAMETNE` TELEFONE TE SE OVAKVA IGRA OBILNO KORISTILA... TABLA ZA IGRU JE ODLIČNA,NA NJENOJ POZADINI JE ISPISANO UPUTSTVO ZA IGRU,A NA SREDIŠNJEM DELU JE FOTOGRAFIJA TADA SAVEZNE SKUPŠTINE. NA TABLI SU PO POLJIMA ISPISANE SLEDEĆE ULICE: 1. KARAĐORĐEVA 2. BALKANSKA 3. ULICA 29 NOVEMBRA 4. VASE ČARAPIĆA ILI VASINA 5. TRG REPUBLIKE 6. MARŠALA TITA 7. MOŠE PIJADE 8. BULEVAR REVOLUCIJE 9. TRG MARKSA I ENGELSA 10. KNEZ MIHAJLOVA 11. TERAZIJE 12. ŠUMICE 13. DUŠANOVAC 14. NIŠKI PUT 15. JUŽNI BULEVAR 16. MAKSIMA GORKOG 16. ULICA 14 DECEMBRA 17. BULEVAR JNA 18. TRG DIMITRIJA TUCOVIĆA 19. NEMANJINA 20. SLOBODANA PENEZIĆA 21. TRG BRATSTVA I JEDINSTVA

W. ADAMS, England - Servis za doručak SHARON Nedostaje poklopac čajnika! Za 6 osoba. Servis se sastoji od 21 dela: 1 bokal (visina: 17 cm, dužina: 21 cm, širina: 11,5 cm, zapremina: 1 l) 6 šoljica (visina: 6 cm, širina: 11 cm, širina otvora: 9 cm) 6 tacni za šoljice (prečnik: 14,5 cm, visina: 2 cm) 6 dezertnih tanjira (prečnik: 20,5 cm, visina: 2 cm) 1 posuda za šećer sa poklopcem (visina: 9,5 cm, dužina: 12 cm, širina: 9 cm) 1 posuda za mleko (visina: 7 cm, dužina: 10,5 cm, širina: 7 cm) Ukupna težina: oko 5,5 kg Po nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dnu tacni. Nešto više jednako sitnih tragova na dezertnim tanjirima. Sitno oštećenje na donjem delu vrha izlivnika, koje je popravljeno - na posebnoj slici označeno je strelicom. Žig na dnu: ADAMS Made in England (ispod krune) REAL ENGLISH IRONSTONE ESTABLISHED 1657 (u prstenu oko naziva i krune) Sharon Jedino na posudi za mleko, pojednostavljen žig: ADAMS (ispod krune) Made in England Fabrika Adams koristila je oba žiga posle 1966. godine, nakon što je postala deo Wedgwood group. Proizvodila je model `Sharon` od 1950. do 1965. godine, a zatim u sastavu Wedgwood group od 1969. do 1983. godine. Kao godina osnivanja preduzeća Adams uzima se ona u kojoj je John Adams (Džon Adams) osnovao radionicu u Staffordshireu (Stafordšajr), u Engleskoj, iako se porodica Adams bavila prozvodnjom grnčarije prethodnih 200 godina. 1779. godine njegov sin William Adams (Vilijem)otvorio je novu fabriku u Tunstallu (Tanstl), i upravo je on najzaslužniji za slavu koju je fabrika stekla. Bio je potpuno posvećen ovom poslu, i poznat kao najomiljeniji učenik, prijatelj i poverenik Josiaha Wedgwooda (Džosaja Vedžvud). Na prelazu u XIX vek kompanija je počela da koristi naziv “William Adams and Sons, Ltd.”, pod kojim je razvila svoje najprodavanije modele. Tokom XX veka fabrika je nastavila tradiciju proizvodnje izvrsnih predmeta, i istovremeno uspešno eksperimentisala sa novim materijalima. Do tada, fabrika je bila u vlasništvu već jedanaeste generacije porodice Adams. Od 1. Januara 1966. godine kontrolu nad kompanijom ipak je preuzela Wedgwood Group. Wedgwood je koristio fabriku i ime Adams, ali je prozvodnja bila sve manje profitabilna, i 1992. godine Wedgwood je odlučio da fabriku zatvori. Odmah nakon te odluke, neko je podmetnuo požar u kojem je fabrika izgorela do temelja. Iako proizvodnje više nema, ime Adams je za više od tri veka ostalo sinonim za kvalitetan engleski porcelan izuzetne izrade. Prodaje se bez držača za tanjire. (119/37-42/pod-kp/1263)

Autor - osoba Popov, Čedomir, 1936-2012 = Popov, Čedomir, 1936-2012 Naslov Građanska Evropa : (1770-1871). Knj. 1, Osnovi evropske istorije XIX veka / Čedomir Popov ; [geografske karte Ljubomir Stanković] Građanska Evropa : (1770-1871). Knj. 2, Politička istorija Evrope / Čedomir Popov ; [geografske karte Ljubomir Stanković] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1989 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 548, [4] str. s tablama fotogr., [1] list s geografskom kartom : geogr. karta ; 25 cm 573 str., [10] str. s tablama, [2] presavijena lista s geogr. kartom : ilustr. ; 25 cm Zbirka Istorija Evrope ISBN 86-363-0094-0 (karton s omotom) Napomene Registri. Predmetne odrednice Evropa -- Istorija -- 1770-1871 Nekontrolisane predmetne odrednice liberalni kapitalizam / buržoaske revolucije / Francuska buržoaska revolucija / Napoleon Bonaparta / revolucija u nauci / naučna revolucija PREDGOVOR Dva toma Građanske Evrope 1770–1871. su deo zamašnog projekta Izdavačke radne organizacije Matice srpske kojim je predviđeno publikovanje više knjiga sintetički obrađene evrop¬ske istorije novog veka. Nakon Uspona Evrope Dragoljuba Živojinovića (1985), evo sada, po kronološkom redu, i Građanske Evrope, čiji bi treći tom, za razdoblje 1871–1914, u dogledno vreme takođe trebalo da ugleda sveta. Kao i moje kolege Dragoljub Živojinović i Andrej Mitrović, koji učestvuju u projektu Istorije Evrope, radu na knjizi Građanska Evropa pristupio sam s dvojakom namerom. Prvo, da, kao univerzitetski nastavnik opšte istorije, pružim našem čitaocu zainteresovanom za prošlost i njena najšira (ne samo nacionalna) istorijska iskustva, jedan relativno celovit i sveobuhvatan sintetički pregled, napisan na osnovu rezultata i metodoloških koncepcija suvremene svetske istoriografije. Drugo, da svojim i drugim jugoslovenskim studentima istorije ponudim jedno pregledno, čitko i činjenicama bogato naučno-popularno štivo, koje može poslužiti i kao priručnik za pripremanje obimnog ispitnog gradiva i za olakšavanje mukotrpnog ovladavanja zanatom istoričara. Time bi se, najzad, zamenili neki već davno, i u metodološkom i faktografskom pogledu, prevaziđeni udžbenici koji se još uvek koriste na našim univerzitetima. Period čije sam se obrade u Matičinoj Istoriji Evrope poduhvatio (1770–1914) podelio sam na dva, po trajanju nejednaka, razdoblja: duže od 1770. do 1871. i kraće od 1871. do 1914. U hronološkom određivanju prvog razdoblja, koje izlažem u ova dva toma, pošao sam, s jedne strane, od preovlađujuće marksističke opšte periodizacije istorije koju kod nas već decenijama zastupaju Branislav Đurđev i Bogo Grafenauer. S druge strane, uvažavam i metodološke postulate onih stvaralaca u savremenoj francuskoj, engleskoj i američkoj istoriografiji koji nisu zatvoreni za uticaje marksističke metodologije. Među njima najbliži su mi pogledi Francuza Žaka Godšoa, Engleza Erika Hobzboma i Amerikanca Roberta Palmera. Sva trojica gledaju na decenije od 70-ih (odnosno 80-ih) godina XVIII do sredine XIX veka, kao na razdoblje (građanskih.) revolucija. Prvi beočug kojim započinje lanac revolucionarnih događaja Godšo i Palmer vide u američkoj revoluciji (borbi američkih kolonija za nezavisnost) 1770–1783, centralni u francuskoj revoluciji 1789–1799, a završni u zbivanjima 1848-49. u Evropi. Pri tom Godšo i Palmer ovaj lanac revolucija nazivaju „atlantskom“ ili „zapadnom revolucijom“, dok ga Hobzbom definiše kao „dvojnu revoluciju“. Hobzbom, naime, izdvojeno prati duboke ekonomsko-socijalne preobražaje izazvane industrijalizacijom Evrope (industrijskom revolucijom) i političko-socijalne i idejne promene koje je dónela francuska revolucija sa svojim širokim i dugotrajnim odjecima i posledicama. Da bi što doslednije sproveo ovu koncepciju i usuglasio tokove „dvojne revolucije“, on njihov početak stavlja na 1780. isključujući time iz „lanca revolucija“ ne samo rat američkih kolonija za nezavisnost, već i sam početak industrijske revolucije u Engleskoj, koji je ipak najpraktičnije staviti na patentiranje i početak upotrebe Vatove parne mašine 1769–1776. Meni je najbliža koncepcija Zaka Godšoa koji razdoblje revolucija stavlja u vremenske okvire 1770–1850, tumačeći ga borbom za destrukciju feudalnih društveno-ekonomskih odnosno apsolutističkih političkih sistema i za izgradnju liberalnih, građanskih društava i država. Za razliku od Palmera, koji „zapadnu revoluciju“, vidi pre svega kao političku borbu za građanske slobode i demokratiju, aposolutizujući tako iskustva i ciljeve američke revolucije, Godšo u prvi plan stavlja antifeudalnu komponentu revolucija. S druge strane, on sve glavne tokove revolucija sagledava u međusobnom jedinstvu i prožimanju ne po- smatrajući ih kao paralelne procese, kako to čini Hobzbom. U ovoj knjizi ja u jednoj stvari bitno odstupam od periodizacije i osnovne koncepcije Žaka Godšoa i druge dvojice pomenutih autora. Kao svojevrsnu istorijsku celinu ja ne uzimam razdoblje 1770–1850, već 1770–1871. To činim stoga da bih jednim pogledom obuhvatio i oko jednog nosećeg istorijskog procesa kao osovine okupio ćelu Evropu, a ne samo ovaj ili onaj njen deo – atlantski, zapadni ili centralni. Ta osovina jeste građanska revolucija sa svim njenim komponentama: ekonomskim, socijalnim, političkim, idejnim i ideološkim. Pri tom mi nije bilo najvažnije da li su se u svakom kraju Evrope odigrale pobedonosne revolucionarne pobune i građanski ratovi, već da li su i u kojoj meri svuda stigle tekovine građanske revolucije, čak ako se svi njeni ciljevi i nisu ostvarili. A meni se čini da se to odigralo upravo do 1870–71, jer je baš u 50-im i 60-im godinama XIX veka došlo do likvidacije feudalizma u Habsburškoj monarhiji i Rusiji, do ubrzane dezagregacije feudalno-apsolutističkog i državnog sistema anahronične Osmanske imperije i do bržeg prodiranja moderne industrije i saobraćajnih sredstava i u centralnu, istočnu i jugoistočnu Evropu. Najzad, u ove dve decenije okončani su i ratovi za ujedinjenje Italije i Nemačke, kao što su se rasplamsali novi oslobodilački i nacionalno-revolucionarni pokreti u srednjoj i jugoistočnoj Evropi, koji takođe predstavljaju sastavne delove buržoaske revolucije. Na taj način periodizacija koju sam sproveo u ovoj knjizi, a do koje sam došao čisto empirijskim postupkom, podudarila se sa važećom marksističkom periodizacijom, koja trajanje epohe liberalnog kapitalizma vodi upravo do 70-ih godina XIX veka. O drugim postupcima i metodološkim shvatanjima koja sam primenio u ovoj knjizi čitalac će se lako obavestiti krećući se kroz njen, nadam se da mogu reći bogat i raznovrstan, sadržaj. On će oceniti i koliko je taj postupak bio uspešan, a njegov rezultat koristan i celishodan. Na kraju, osećam prijatnu dužnost da se zahvalim recenzetnima ove knjige akademiku Radovanu Samardžiću i profesoru dr Mihajlu Vojvodiću za njihove ažurno napisane i podsticajne recenzije. Zahvaljujem se, takođe, lektoru prof. dr Mariji Kleut na njenim preciznim intervencijama, kao i službenicama Vojvođanske akademije nauka i umetnosti Nevenki Nedić i Svetlani Pušković, koje su golemi tekst ove knjige, uz primerno požrtvovanje, prekucavale direktno sa rukopisa. Zahvalan sam i svim urednicima i radnicima IRO Matice srpske koji su se oko knjige trudili. U Novom Sadu, 19. novembra 1988. Autor Čedomir Popov rođen je 15. III 1936. u selu Melenci u učiteljsko-službeničkoj porodici. Osnovnu školu završio u Melencima i Kovačici, a gimnaziju u Zrenjaninu 1954. Kao pripadnik prve generacije studenata prvih novosadskih fakulteta (Filozofskog) studirao na Grupi za istoriju 1954–1958. Diplomirao februara 1959. sa srednjom ocenom 9 (devet). Godinu dana kasnije (1. februara 1960) izabran je za asistenta Filozofskog fakulteta na predmetu Opšta istorija novog veka. Na ovom fakultetu proveo je ceo radni vek prošavši kroz sva nastavnička zvanja, a 1. oktobra 2000. otišao je u penziju. Tokom ovih 40 godina bio je dve godine predsednik Saveta Fakulteta i dve godine njegov dekan (1979–1981). Četiri godine vršio je dužnost direktora Instituta za istoriju Vojvodine (1970–1974). Posle usavršavanja u Strazburu (Francuska) u školskoj 1959/60. godini počeo je intenzivan naučni rad u oblasti istorije međunarodnih odnosa. Doktorirao je juna 1970. sa tezom Stav Francuske prema Srbiji od Frankfurtskog mira 1871. do Berlinskog kongresa 1878. Baveći se kontinuirano naučnoistraživačkim radom, samostalno ili u koautorstvu objavio je 17 knjiga i preko 500 naučnih, stručnih i publicističkih radova. Priredio je osam knjiga izvorne građe. Na osnovu uspeha u naučnom radu, godine 1981. izabran je za dopisnog i 1987. za redovnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, a 1988. za člana SANU van radnog sastava. Godine 1992. postao je redovni član SANU. Predsednik Ogranka SANU u Novom Sadu i član Predsedništva i Izvršnog odbora SANU bio je od 1994. do 2000. Pored nastavničkog i naučnog rada, još od studentskih dana, obavljao je mnogo poslova na stručnom, kulturnom, uređivačkom i društvenom polju. Kao đak i student bavio se pozorišnim amaterizmom, bio je predsednik Akademskog pozorišta i urednik dramskog programa na Tribini mladih u Novom Sadu. Od 1962. do 1965. godine bio je predsednik Saveta za kulturu grada Novog Sada. U Matici srpskoj od 1970. bio je urednik Zbornika za istoriju, od 1981. do 1991. godine je obavljao posao urednika Rukopisnog odeljenja, a od 1991. do 1999. bio je potpredsednik Matice srpske. Član Upravnog odbora ove najstarije kulturne ustanove srpskognaroda bio je neprekidno od 1969. do kraja života. Od 1990. do 2012. bio je glavni urednik kapitalnog desetotomnog Matičinog projekta Srpski biografski rečnik i pod njegovim uredništvom od 2004. do 2011. objavljeno je pet tomova sa blizu 9000 biografija. U junu 2008. izabran je za predsednika Matice srpske i na toj dužnosti ostao je do kraja četvorogodišnjeg mandata. Na 126. redovnoj Skupštini Matice srpske (28. aprila 2012) izabran je za njenog počasnog predsednika. Osim u Matici bio je aktivan i u drugim ustanovama nauke i kulture. Pored ostalog, bio je predsednik Samoupravne zajednice za naučni rad Vojvodine, a od 1985. do 1989. glavni i odgovorni urednik Jugoslovenskog istorijskog časopisa. Rukovodio je mnogim naučnim projektima. Završio je rad na projektu Građanska Evropa I–III. U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti bio je jedan od najagilnijih pokretača Srpske enciklopedije i rukovodilac grupe stručnjaka koja je izradila Azbučnik Srpske enciklopedije. Od 2006. do 2008. bio je prvi predsednik njenog Uređivačkog odbora, i za to vreme je pripreman, a 2010. objavljen prvi tom Srpske enciklopedije. Učestvovao je na većem broju naučnih skupova u zemlji i inostranstvu. Bio je mentor za izradu šest doktorskih disertacija. Pored dužnosti u SANU i Matici srpskoj, bio je na funkcijama u značajnim naučnim formacijama i asocijacijama nauke i kulture: samoupravnim interesnim zajednicama, nacionalnim komitetima za balkanologiju i saradnju sa UNESCO-om i drugim. Decembra 2004. godine, na poziv odbrane, učestvovao je kao ekspert za istoriju na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu. Nosilac je značajnih priznanja kao što su Orden rada sa zlatnim vencem i Savezna nagrada „Veljko Vlahović” za „unapređenje marksističkih misli”. Ova nagrada je neka vrsta satisfakcije za negovanje „otvorene marksističke metodologije” u istoriografiji. Godine 1999. poneo je Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku, a 2008. Nagradu „Vladimir Ćorović” za najbolje istoriografsko delo u toj godini, za knjigu Velika Srbija – stvarnost i mit. Vukovu nagradu za 2010. godinu dobio je za izuzetan doprinos srpskoj kulturi, a Nagradu „Pečat vremena” (2012) za troknjižje Građanska Evropa. Primio je takođe i nekoliko plaketa i zahvalnica od ustanova i institucija sa kojima je sarađivao, kao što su: Univerzitet u Novom Sadu, Muzej Vojvodine, Patriotski savez Srbije, Savez udruženja boraca NOR-a 1941–1945. i nekoliko pohvalnica i zahvalnica studentskih organizacija i udruženja. Sigurno je da su mu sve ove nagrade bile drage, mada su mu, kako je sam rekao, draža od svih priznanja bile pozitivne ocene, sudovi i kritike koje su o njegovim radovima izricali neki od naših najistaknutijih istoričara: Radovan Samardžić, Milorad Ekmečić, Dimitrije Đorđević, Branko Petranović… Supruga mu je bila istoričar dr Jelena Popov (rođ. Šuljmanac) a sin Jovan, književni komparatista i teoretičar, profesor Univerziteta u Beogradu. Preminuo je u Novom Sadu 8. juna 2012. MG147 (N)

Odlično očuvano Ima posvetu Retko Izdavač: Prosveta, Beograd 1970; Sabrana dela Georgija Ostrogorskog: knj. 4. Detaljnije: tvrd povez sa omotom, strana 654+ilustracije, 22cm Georgije Aleksandrovič Ostrogorski (rus. Георгий Александрович Острогорский; Sankt Peterburg, 19. januar 1902 — Beograd, 24. oktobar 1976) bio je istoričar, profesor vizantijske istorije na Beogradskom univerzitetu i osnivač Vizantološkog instituta SANU. Jedan je od najvećih vizantologa dvadesetog veka i dobitnik mnogih domaćih i stranih naučnih priznanja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. Georgije Ostrogorski se 1933. godine, posle odbranjene doktorske disertacije 1927. i nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut[1] SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963 godine u Monaku→ [1].Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja, odnose sa slovenskim svetom. Supruga mu je bila Fanula Papazoglu. Važniji radovi[uredi | uredi izvor] Ostrogorsky, Georg (1929). Studien zur Geschichte des byzantinischen Bilderstreites (1. izd.). Breslau: Marcus. Ostrogorski, Georgije (1935). „Sinajska ikona sv. Jovana Vladimira” (PDF). Glasnik Skopskog naučnog društva. 14: 99—106. Arhivirano iz originala 27. 06. 2023. g. Pristupljeno 27. 06. 2023. Ostrogorski, Georgije (1935). „Avtokrator i Samodržac: Prilog za istoriju vladalačke titulature u Vizantiji i u Južnih Slovena”. Glas SKA. 164: 95—187. Ostrogorski, Georgije (1939). „Pismo Dimitrija Homatijana Sv. Savi i odlomak Homatijanovog pisma patrijarhu Germanu o Savinom posvećenju”. Svetosavski zbornik. 2. Beograd: SKA. str. 90—113. Ostrogorski, Georgije (1948). „Uticaj Slovena na društveni preobražaj Vizantije”. Istoriski glasnik. 1 (1): 12—21. Ostrogorski, Georgije (1949). „Porfirogenitova hronika srpskih vladara i njeni hronološki podaci”. Istoriski časopis. 1 (1948): 24—29. Ostrogorski, Georgije (1951). „Dušan i njegova vlastela u borbi sa Vizantijom”. Zbornik u čast šeste stogodišnjice Zakonika Cara Dušana. Beograd: Srpska akademija nauka. str. 79—86. Ostrogorski, Georgije (1951). Pronija: Prilog istoriji feudalizma u Vizantiji i u južnoslovenskim zemljama. Beograd: Naučna knjiga. Ostrogorski, Georgije (1952). „Postanak tema Helada i Peloponez”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 1: 64—77. Ostrogorski, Georgije (1953). „Taktikon Uspenskog i Taktikon Beneševića: O vremenu njihovog postanka”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 2: 39—59. Ostrogorski, Georgije, ur. (1955). Vizantiski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 1. Beograd: Vizantološki institut. Ostrogorsky, George (1956). History of the Byzantine State. Oxford: Basil Blackwell. Ostrogorsky, George (1957). History of the Byzantine State. New Brunswick: Rutgers University Press. Ostrogorsky, George (1968). History of the Byzantine State. Oxford: Basil Blackwell. Ostrogorsky, George (1969). History of the Byzantine State. New Brunswick: Rutgers University Press. Ostrogorsky, George (1956). „The Byzantine Emperor and the Hierarchical World Order”. The Slavonic and East European Review. 35 (84): 1—14. Ostrogorski, Georgije, ur. (1959). Vizantiski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 2. Beograd: Vizantološki institut. Ostrogorsky, George (1959). „The Byzantine Empire in the World of the Seventh Century”. Dumbarton Oaks Papers. 13: 1—21. Ostrogorsky, George (1959). „Byzantine Cities in the Early Middle Ages”. Dumbarton Oaks Papers. 13: 45—66. Ostrogorski, Georgije (1963). „Gospodin Konstantin Dragaš”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 7 (1): 287—294. Ostrogorski, Georgije (1964). „Hristopolj između Srba i Vizantinaca”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 8 (1): 333—342. Ostrogorsky, George (1965). „The Byzantine Background of the Moravian Mission”. Dumbarton Oaks Papers. 19: 1—18. Ostrogorski, Georgije (1965). Serska oblast posle Dušanove smrti. Beograd: Naučno delo. Ostrogorski, Georgije; Barišić, Franjo, ur. (1966). Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 3. Beograd: Vizantološki institut. Ostrogorski, Georgije (1968). „O serskom mitropolitu Jakovu”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 10 (1): 219—226. Ostrogorski, Georgije (1968). „Prostagme srpskih vladara”. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. 34 (3-4): 245—257. Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1969). O vizantijskom feudalizmu. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1969). Privreda i društvo u Vizantijskom carstvu. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1970). Vizantija i Sloveni. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1970). Iz vizantijske istorije, istoriografije i prosopografije. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1970). O verovanjima i shvatanjima Vizantinaca. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1970). „Sveta Gora posle Maričke bitke”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 11 (1): 277—282. Ostrogorski, Georgije; Barišić, Franjo, ur. (1971). Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 4. Beograd: Vizantološki institut. Ostrogorski, Georgije (1971). „Komitisa i svetogorski manastiri”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 13: 221—256. Ostrogorsky, George (1971). „Observations on the Aristocracy in Byzantium”. Dumbarton Oaks Papers. 25: 1—32. Ostrogorsky, Georg (1974). Byzanz und die Welt der Slawen: Beiträge zur Geschichte der byzantinisch-slawischen Beziehungen. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft. Ostrogorski, Georgije (1975). „Srbija i vizantijska hijerarhija država”. O knezu Lazaru. Beograd-Kruševac: Filozofski fakultet. str. 125—137. Reference[uredi | uredi izvor] ^ „Ostrogorski i Beogradska vizantološka škola”. Arhivirano iz originala 02. 10. 2016. g. Pristupljeno 28. 09. 2016. Istorija Vizantije

Uspon i pad Treceg Reicha William L.Shirer Knjige su ocuvane, minimalna iskrzanja na zastitnom omotu.komplet se sastoji od 4 knjige ali nedostaje knjiga br.1 tako da prodajem 3 knjige zajedno za navedenu cenu.svaka knjiga je zasebna celina. 1. NEDOSTAJE U KOMPLETU. 2. Put u rat, 485 strana 3. Prve pobjede i prekretnica, 462 strane 4. Početak kraja, pad Trećeg rajha, 318 strana Širerovo delo i dalje predstavlja referentno štivo i najbolji prikaz nastanka i sloma Trećeg rajha, zamišljenog da traje hiljadama, a okončanog nakon samo dvanaest godina, krcatih kataklizmičnim nizom dešavanja koja su bezmalo survala u ponor čitavu zapadnu civilizaciju. Širer je zapravo živeo i radio kao reporter u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, imao je pristup tajnim nemačkim arhivima koje su Saveznici pronašli nedirnute (oko 485 tona dokumenata u vidu velikog broja dnevnika, telefonskih transkripta i ostalih spisa), a takođe je prisustvovao suđenjima u Nirnbergu. Zato njegov autoritativni pregled godina 1933–1945, kada su nacisti pod vođstvom svog Firera vladali Nemačkom, organizovali Holokaust, gurnuli svet u ludilo Drugog svetskog rata i zauvek izmenili tok moderne istorije i izgled Evrope, predstavlja monumentalnu studiju najstravičnijih trenutaka naše civilizacije. WWII, Treci Rajh, Adolf Hitler, Nacional socijalizam.....

Nove, nekorišćene. Nastavak Sabranih dela Dragoljuba Jovanovića (t. 17-18-19). Mali tiraž. Razmišljanja o moralu. Knj. 1, Vrednosti Dragoljub Jovanović priredio Srđan Jovanović Omotni naslov Razmišljanja o moralu Ostali naslovi Moral seljačkog socijalizma Jezik srpski Godina 2021 Beograd : Službeni glasnik, 2021 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 1128 str. : autorova slika ; 25 cm Tiraž 500 Numeracija na hrptu: 17 Str. 9-26: Predgovor / Srđan Jovanović Kor. nasl. : Razmišljanja o moralu Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Jovanović, Dragoljub, 1895-1977 Moral Vedrina -- Moralni aspekt Dobrota -- Moralni aspekt Individualni razvoj -- Moralni aspekt Vrednosti Razmišljanja o moralu. Knj. 2: Odnosi Dragoljub Jovanović priredio Srđan Jovanović Omotni naslov Razmišljanja o moralu Ostali naslovi Moral seljačkog socijalizma Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2021 Službeni glasnik, 2021 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 824 str. : autorova slika ; 25 cm Napomene Tiraž 500 Numeracija na hrptu: 18 Kor. nasl. : Razmišljanja o moralu Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Moral Međuljudski odnosi Razmišljanja o moralu. Knj. 3, Metodi Dragoljub Jovanović ; priredio Srđan Jovanović Omotni naslov Razmišljanja o moralu Ostali naslovi Moral seljačkog socijalizma Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni glasnik, 2021 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 1063 str. : autorova slika ; 25 cm Tiraž 500 Numeracija na hrptu: 19 Kor. nasl. : Razmišljanje o moralu Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Moral Društvene prilike Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića Jovanović, Dragoljub, 1895-1977 = Jovanović, Dragoljub, 1895-1977 Moral nije ni nešto utvrđeno ni stalno da se može popravljati i kvariti, dobijati i gubiti. Time je u isti mah rečeno da čovek nije po prirodi dobar ni moralan, da to tek treba da postane. Ostaje da se vidi da li to važi samo za pojedinca u njegovom ličnom životu ili za čoveka uopšte – je li čovek popravljiv, šta utiče na njegovo moralno ponašanje i da li u pogledu morala čovečanstvo napreduje ili nazaduje. Posle ovog načelnog pitanja dolazi jedno istorijsko pitanje: ko je sve pokušao da utiče na ljude da budu društveniji, humaniji, moralniji i kakvog uspeha su imali – u svoje vreme i na kasnije naraštaje – razni mislioci i praktičari koji su se time bavili? Najzad, kako se problem morala postavlja danas – može li se i on obnoviti i usavršiti kao što biva s drugim žrtvama savremenih razaranja? Osobito je važno znati šta će biti s moralom u politici, u privrednom i društvenom životu, i kome pripada budućnost – moralnima ili „veštijima“. ********** Dr Dragoljub Jovanović (Pirot, 8. april 1895 — Beograd, 23. maj 1977) je bio srpski naučnik, univerzitetski profesor i političar. Doktorirao je prava u Parizu. Zbog političkog delovanja više puta je osuđivan u Kraljevini Jugoslaviji, a zbog toga je i izbačen sa Pravnog fakulteta u Beogradu. Jedan je od osnivača Grupe za socijalnu i kulturnu akciju. Bio je član Saveza zemljoradnika, iz koga je 1940. godine izašao i formirao Narodnu seljačku stranku. Bio je član Predsedništva FNRJ (1946–1947), da bi 1947. bio osuđen na višegodišnju robiju i uklonjen sa Univerziteta. Dragoljub Jovanović (1895–1977), učesnik, tumač i svedok političkog života u Srbiji u prvoj polovini XX veka i intelektualac snažnog moralnog kreda, ostavio je za sobom u rukopisu obimno delo koje je ovom prilikom sabrano u 16 tomova. Dvanaest knjiga Jovanovićevih Sabranih dela predstavljaju njegove “Političke uspomene” u kojima svedoči o svom vremenu i savremenicama, a četiri “Medaljone” – zbirke literarnih portreta nekoliko stotina ličnosti sa kojima se njegov životni put ukrstio. Dragoljub Jovanović je bio zanimljiva i nemirna priroda. Rođen je 1895. u selu Gnjilan kraj Pirota, doktorirao je na Sorboni, a po povratku u Beograd 1923, na poziv i po preporuci Slobodana Jovanovića, postao je najpre docent, a zatim i vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Između dva rata predavao je na fakultetu agrarnu politiku, zastupao demokratske i socijalističke ideje i imao značajnu političku aktivnost kao lider Seljačke narodne stranke. Zbog sukoba sa režimima i Kraljevine i komunističke Jugoslavije, nekoliko puta je hapšen i osuđivan na zatvorske kazne. Zbog svojih uverenja trinaest godina je proveo u zatvoru. Nakon izlaska iz zatvora, izopšten iz javnog ispisuje svoje delo, sada dostupno i široj javnosti, koje predstavlja štivo za šire upoznavanje sa političkim prilikama u Jugoslaviji njegovog vremena. Kroz Jovanovićeve beleške promiču mnoge poznate i zaboravljene ličnosti, državnici i političari, naučni radnici, profesori univerziteta, javni i kulturni radnici iz predratnog, ratnog poratnog vremena. Pored ostalih tu su portreti Stjepana Radića, Svetozara Pribićevića, Milana Grola, Milana Nedića, Dimitrija Ljotića, Slobodana Penezića, Milovana Đilasa, Moše Pijade mnogih drugih. O obimu i širini Jovanovićevog dela dovoljno govori podatak da jedan tom njegovih “Političkih uspomena” od četiri stotine stranica posvećen samo registru ličnih imena koje svojim knjigama pomenuo. Godine 2008. objavljena su Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića u XVI knjiga: Političke uspomene knj. VIII–XII i Medaljoni knj. XIII–XVI. Na taj način su memoarski zapisi Dragoljuba Jovanovića i portreti njegovih savremenika postali dostupni stručnoj i široj javnosti.

Histories by Herodotus, (Translator) George Rawlinson, (Introduction) Tom Griffith Wordsworth Editions LIMITED 1996. Istorije (grčki: Istoriai, Historiai; [a] takođe poznate kao Istorija[1]) Herodota smatraju se temeljnim delom istorije u zapadnoj književnosti.[2] Iako nije potpuno nepristrasan zapis, ostaje jedan od najvažnijih izvora Zapada u vezi sa ovim poslovima. Štaviše, uspostavio je žanr i proučavanje istorije u zapadnom svetu (uprkos postojanju istorijskih zapisa i hronika prethodno). Istorije takođe predstavljaju jedan od najranijih izveštaja o usponu Persijskog carstva, kao i o događajima i uzrocima grčko-persijskih ratova između Persijskog carstva i grčkih gradova-država u 5. veku pre nove ere. Herodot prikazuje sukob kao sukob između sila ropstva (Persijanaca) s jedne strane i slobode (Atinjani i konfederacije grčkih gradova-država koje su se ujedinile protiv osvajača) s druge strane. Istorije su u nekom trenutku bile podeljene na devet knjiga koje se pojavljuju u modernim izdanjima, konvencionalno nazvanih po devet muza. Herodot tvrdi da je mnogo putovao po antičkom svetu, dajući intervjue i prikupljajući priče za svoju knjigu, od kojih skoro sve pokriva teritorije Persijskog carstva. Na početku Istorija, Herodot iznosi svoje razloge za njegovo pisanje: Ovde su predstavljeni rezultati istraživanja koje je sproveo Herodot iz Halikarnasa. Svrha je da se spreči da se tragovi ljudskih događaja izbrišu vremenom i da se sačuva slava o važnim i izuzetnim dostignućima koje su proizveli i Grci i ne-Grci; među obrađenim pitanjima je, posebno, uzrok neprijateljstava između Grka i ne-Grka. odlično očuvana L.GaR.4

Lepo očuvano Kao na slikama Zagreb 1951 prvo izdanje Zvonimir Kulundžić (Osijek, 16. siječnja 1911. – Zagreb, 27. prosinca 1994.), bio je hrvatski publicist, književnik, književni kritičar, bibliolog i povjesničar. Životopis Zvonimir Kulundžić rodio se 1911. godine Osijeku u obitelji poštanskog činovnika i lokalnog političara, pravaša a kasnije zajedničara, Ferde Stražimira Kulundžića. Otac Zvonimira Kulundžića bio je i sam pisac pjesama, basni i mnogobrojnih političkih članaka i satira i iza sebe je ostavio osamdeset pjesama objavljujući ih u zadarskoj Hrvatskoj, karlovačkom Ljiljanu, zagrebačkom Trnu, zagrebačkoj Nadi, novosadskom Bršljanu, subotičkom Nevenu, slavonskobrodskoj Posavskoj Hrvatskoj i drugim tadašnjim časopisima i listovima.[2] Sestra Zvonimira Kulundžića, Nada Kulundžić (udata Štark), bila je hrvatska komunistkinja i ubijena je u Logoru Stara Gradiška 1945. godine[2] a kasnije je proglašena Narodnim herojem u bivšoj Jugoslaviji i po njoj je nazvana tvornica čokoladnih i slastičarskih proizvoda u Zemunu, Nada Štark (sadašnji Soko Štark).[3][4] Zvonimir Kulundžić djetinjstvo i mladost proveo je u Osijeku gdje je završio pučku školu i gimnaziju. U rodnom gradu počeo je pisati još kao srednjoškolac, početkom 1930-ih. Za svoje dramske tekstove dobio je dobre kritike okarakterizirane kao djela `snažne bezobzirnosti u otkrivanju negativnih društvenih relacija`.[5] Novinarstvom se počeo baviti 1933. godine i tijekom godina surađivao je u mnogim listovima i časopisima kao što su Hrvatsko pravo, Danica, Dom i škola, Studentske novine.[5] Godine 1934. zaposlio se kao korektor i administrator tvorničkog lista Borovo u tvornici obuće `Bata` i tu je radio do sredine 1935. godine kada je morao napustiti taj posao.[5] Godine 1936. pokrenuo je vlastiti tjedni list Hrvatski narodni glas koji je izašao u samo četiri broja, ne mogavši bez ičije potpore opstati.[2] Od 1937. do 1941. godine službovao je u Ministarstvu pošta i u državnoj tiskari u Beogradu.[1] Godine 1944. priključio se partizanima, u Drugu proletersku diviziju, a potom je od 1945. godine u Beogradu radio u Centralnom odboru Jedinstvenih sindikata Jugoslavije.[5] Nakon što je utemeljio nakladni odjel u Centralnom odboru Jedinstvenih sindikata Jugoslavije, uređivao je njegova izdanja do 1947. godine.[1] Taj posao glavnoga urednika obavljao je sve do kraja 1947. godine kada je otišao raditi u Zagreb, u Nakladni zavod Hrvatske.[5] Potom je deset godina radio kao novinar i urednik u Zagrebu, od 1948. do 1958. godine, a zatim postao je profesionalni publicist.[1] Objavio je brojne opsežne studije o poznatim hrvatskim osobnostima (npr. Stjepan i Antun Radić, Eugen Kvaternik, Mihovil Pavlek Miškina, Slavko Kolar, Miroslav Krleža), te o hrvatskoj kulturi i historiografiji. Predmetu je prilazio činjenično, nekad emocionalno. Potaknuo je mnoga hrvatska kulturološka i politička pitanja i polemike. Uredio je Sabrana književna djela Mihovila Pavleka Miškine (1968., u 4 knjige), Slavka Kolara (1970. i 1971., u 6 knjiga), te izabrana djela Stjepana Radića, pod naslovom Politički spisi (1971.), koja sadrže Radićevu autobiografiju, članke, govore i rasprave. U velikom Kulundžićevom opusu ostaje znamenito postavljanje i dokazivanje teze kako je u Kosinju postojala tiskara u kojoj su se otiskivale hrvatske inkunabule, misali i brevijari. Po njoj je prva tiskana knjiga u Hrvata, Misal po zakonu rimskoga dvora, od 22. veljače 1483. godine, tiskana u Kosinju, u Lici. U svojoj knjizi Kosinj: kolijevka štamparstva slavenskog juga dao je mnoge tvrdnje čime je podrijetlo tiskanja prve hrvatske inkunabule svrstao upravo u Kosinj, odnosno Kosinjski Bakovac, malo mjesto kraj Perušića, u Lici. To je ujedno bila i najstarija tiskara na cijelom slavenskom jugu.[6] Otkrio je i prvu prozu Marka Marulića na hrvatskome jeziku, stariju od njegove Judite, ustvari prijevod srednjovjekovnoga Kempenčeva djela De imitatione Christi i priredio ga je zajedno s Julijem Derossijem, te je objavljeno pod naslovom Od naslidovanja Isukarstova i od pogarjenja tašćin segasvitnjih: s latinskoga jezika preveo na hrvatski 20. lipnja 1500. Marko Marulić,[7] 1989. godine. Kulundžićeva bibliološka studija Knjiga o knjizi (1951.) jedno vrijeme bila je sveučilišnim udžbenikom.[8] Zbog svoje polemičnosti, nemirenja s postojećim stanjem, nepodilaženja autoritetima i nadasve nedodvoravanju ljudima na vlasti nazvan je Quercus croaticus incorruptibilis et indelebilis (Hrvatski hrast, nepotkupljiv i neuništiv) i pod tom je metaforom uveden i u Hrvatskom političkom leksikonu Hrvoja Šošića. Umro je u Zagrebu, 27. prosinca 1994. godine. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju.[9] Djela Knjige Odgoj i ulica, Osijek?, 1933.[10] Misli o knjigama, članci, Osijek?, 1934.[10] 15 mjeseci kod Bat`e: što sam vidio, čuo i doživio kod Bate: sudbina ljudi na amerikanskoj vrpci: premien sistem, Biblioteka Problem Bata. Kolo I. Knjiga 1. (Urednik, izdavač i vlasnik Zvonimir Kulundžić. Osijek, Štampa A. Rott, Osijek, 1935.), (2. izdanje iste godine).[11] Kako se korumpira javna riječ: Bata i naša štampa., Biblioteka Problem Bata. Kolo 1. Knjiga 2. (Urednik, vlasnik i izdavač Zvonimir Kulundžić, Osijek, Štampa Petar Kes, Osijek, 1935).[11] Papir, Beograd, 1947. Kako izgleda naša zemlja, Zagreb, 1948. (dva izdanja) Kroz istoriju pisanja, Zagreb, 1948. Ljudski govor i jezici, Zagreb, 1949. Prirodne sile mijenjaju lice Zemlje, Zagreb, 1950. Ante Radić i klerikalci, Zagreb, 1951. Knjiga o Knjizi, Zagreb, 1951. (2. iz osnove prerađeno i znatno prošireno izd. 1957.) Razgovor neugodni naroda književnoga, Zagreb, 1952. Kako je postala knjiga, Beograd, 1955. Put do knjige, Zagreb, 1959. Problem najstarije štamparije na slavenskom jugu: (Kosinj 1482-1493), Zagreb, 1959. (posebni otisak: Narodna knjižnica ; br. 1, 1959. Str. 21. – 28.) Kako nastanala knigata, Skoplje, 1960. Kosinj: kolijevka štamparstva slavenskog juga, Zagreb, 1960. Ljepota knjige: u opusu Ljube Babića, Zagreb, [1960?] (posebni otisak: Bulletin odjela VII. za likovne umjetnosti JAZU, 8(1960), br. 2 i 3. Str. 189. – 196.) Na ruševinama prve naše štamparije u Kosinju, Gospić, 1960. (posebni otisak: Lički kalendar ; god. 1961. Str. 113. – 122.) Egzotične knjige u našim muzejima i kolekcijama, Zagreb, 1961. (posebni otisak: Narodna knjižnica, str. 89. – 103.) Đačka trilogija, (Drame, napisane trideset godina ranije kao književni prvijenci) Osijek, 1962. Atentat na Stjepana Radića i njegova prava pozadina, Zagreb, 1962. (posebni otisak iz tjednika Slobodni dom) ↓1 Kosinj i perspektive koje on otvara pred našom historiografijom, Gospić, 1964. (posebni otisak: Dostignuća: časopis za školstvo, prosvjetu i kulturu ; god. I, br. 2, 1964. Str. 11. – 27.) Atentat na Stjepana Radića, Zagreb, 1967. Gutenberg und sein Werk im Slavischen Süden, Inauguralrede zur 500-Jahr-Feier von Gutenberg Tode, Mainz, 1964. Mi sami protiv sebe, Osijek, 1964. Dva priloga o Kosinju, Gospić, 1965. (posebni otisak: Dostignuće: časopis za školstvo, prosvjetu i kulturu ; god. II, br. 1-2, 1965., str. 23. – 34.) Problematika najstarijeg hrvatskog štamparstva, Rijeka, 1966. Faktografija o Slavku Kolaru, Zadar, 1966. (posebni otisak iz časopisa Zadarska revija br. 6/1965. i br. 3/1966.) Glagoljaška štamparija XV-XVI stoljeća Kosinj-Senj-Rijeka, Senj, 1966. (posebni otisak: Senjski zbornik II ; 1966. Str. 167. – 304.) Nekoliko neophodnih o Kosinju, Rijeka, 1966. (posebni otisak: Jadranski zbornik, Prilozi za povijest Istre, Rijeke, Hrv. primorja i Gor. kotara, sv. VI. Str. 419. – 458.) Zgodovina Knjige, Ljubljana, 1967. Miškina: presjek kroz stvarnost hrvatskog sela od Khuena do Poglavnika, Koprivnica, 1968. Politika i korupcija u Kraljevskoj Jugoslaviji, Zagreb, 1968. Govor na svečanosti proglašenja `Godine Slavka Kolara`, Zagreb, 1969. (posebni otisak: Agronomski glasnik ; god. XXXI, br. 8-9. Str. 615. – 626.) Tragedija hrvatske historiografije: o falsifikatorima, birokratima, negatorima, itd... itd... hrvatske povijesti, Zagreb, 1970., (2. pop. i proš. izd. 1970. ↓2) Živi Radić, U povodu stote obljetnice rođenja Stjepana Radića, Zagreb, 1970. (tri izdanja) Govor nad grobom Slavka Kolara prigodom svečanog sađenja breze u Zagrebu 1. prosinca 1969. godine, Zagreb, 1970. (posebni otisak: Agronomski glasnik ; br. 3/4, str. 241. – 245.) Yugoslavia, Hamburg, [1972?] (posebni otisak: The Book Trade of the World, sv. 1: Europe abd International Sections, 1972. Str. 523. – 534.) Tri priloga o Anti Kovačiću, Zagreb, 1973. (posebni otisak: Republika ; god. 39/1973., br. 10. Str. 1058. – 1069.) Politika in korupcija v Kraljevi Jugoslaviji, Ljubljana, 1973. Gutenberg und sein Werk im slawischen Sueden = Gutenberg i njegovo djelo na Slavenskom jugu, Mainz, 1973. Pronalazak izgubljenog djela Marka Marulića na hrvatskom jeziku starijeg od `Judite`, Zagreb, 1976., (posebni otisak iz časopisa Republika, god. XLII, br. 6 - Zagreb, svibnja 1976.) Slavko Kolar i njegovo vrijeme, Zagreb, 1977. Ta rič hrvacka: starinska naša draga... ča zvoni kroz stolića, knjiga I, Zagreb 1977., knjiga II, Zagreb 1979. Stjepan Radić, Povodom 50. obljetnice smrti, Zürich, 1978. Problematika autografa Marka Marulića, Zagreb, 1979., (posebni otisak iz knjige Ta rič hrvacka,..., knj. 2 /1979., suautor Željko Sabol) Stjepan Radić danas, Povodom 50. obljetnice smrti, München, 1980. O Krležinoj religioznosti: odlomak iz oveće knjige u pripremi `Krleža bez auerole i fanfara`, Zagreb, 1982. (posebni otisak: Marulić ; god. 15, br. 1, siječanj 1982. Str. 17. – 44.) 500. obljetnica Kosinjskog Misala - prve hrvatske tiskane knjige: 1483-1983, Zagreb, 1983. Prepotencija i arogancija: još jedan žalosni prilog o antikosinjskoj raboti, Zagreb, 1984. (posebni otisak: Marulić, god. XVII, br. 1 i 3, siječanj i svibanj 1984. Str. 80. – 90., 389. – 406., 64. ↓3) Stara hrvatska knjiga u svjetskom kontekstu, Zagreb, 1986. Stjepan Radić und die kroatische Bauernpartei im Kampf für Freiheit und Demokratie, Zürich-Zagreb, 1988. Tajne i kompleksi Miroslava Krleže: koje su ključ za razumijevanje pretežnog dijela njegova opusa, Ljubljana, 1988. i 1989. Stjepan Radić i njegov republikanski ustav: u povodu šezdesete obljetnice smrti 8. kolovoza 1988., Zagreb, 1989. (2. izd. Azur Journal, Zagreb, 1991.) Odgonetavanje `Zagonetke Rakovica`: zaboravljeni hrvatski seljački tribun Petar Vrdoljak - prethodnik Stjepana Radića za pola stoljeća, Zagreb, 1994. Gramofonska ploča i kaseta `Stjepan Radić 1871-1971` Autorov esej na ovitku ploče. Sadržaj: Govor Stjepan Radića na sudbonosnoj noćnoj sjednici Narodnog vijeća 24. XI. 1918., čita Zlatko Crnković; Hrvatska narodna molitva Josipa Canića i Stjepana Radića; Narodnom geniju Rudolfa Matza izvode Hrvatskia seljačka pjevačka društva Sljeme (Šestine) i Podgorac (Gračani) i Hrvatsko kulturno prosvjetno društvo Prigorec (Markuševec), dirigent Mirko Cajner; Tužaljka za Stjepanom Radićem (narodna) izvode seljanke Marta Matanović i Manda Mikić; Pogibija Radić Stipana (narodna) izvodi na guslama Zvonko Nuić. Urednik Zvonimir Kulundžić, Jugoton LPY-V-865, Stereo mono (Zagreb, 1971.).[12] Kompaktna kaseta `Stjepan Radić 1871-1991`, istoga sadržaja kao i na gramofonskoj ploči iz 1971. godine plus Dodatak (Popevka za ljubav, instrumentalna, Stipice Kalogjere i Vilibalda Čakleca) objavljena je 1990. godine povodom 120. obljetnice rođenja Stjepana Radića (Jugoton MC-6-S 3026936.).[13] Epigram DIVERZANT Kad u povijesti naknadno bomba eksplodira barut je od Kulundžić Zvonimira. Fadil Hadžić, (Zoran Zec) Hrvatski Olimp, Zagreb, 1971., str. 122. Poveznice Kosinjska tiskara Tags: Istorija knjige Povijest Knjiga u povijesti

Nikola Pašić u Narodnoj SKUPŠTINI 1-2-3-4 ⭐️ Ukupno 2.750 strana. . . . --------------------------- priredili Latinka Perović, Dubravka Stojanović i Đorđe Stanković - Knjiga 1 (U opoziciji 1878–1882). Priredila Latinka Perović, Beograd, 1997. - Knjiga 2 (Na vlasti 1889–1991) i (1901–1904). Priredila Latinka Perović, Beograd, 1997. - Knjiga 3 („Novo doba“ – 1903–1914). Priredila Dubravka Stojanović, Beograd, 1997; - Knjiga 4 („Veliki rat“ i parlamentarizam 1914–1918) i (Parlamentarizam jedinstvene države i „plemenskog trojstva“ – 1918–1926). Priredio Đorđe Stanković, Beograd, 1998. Službeni list Beograd 1997/1998 , komplet od 4 knjige, tvrdi povez, ćirilica 780 + 902 + 583 + 469 strana, format 17 x 24 cm `Inicijator projekta Nikola Pašić u Narodnoj skupštini i njegov stvarni rukovodilac, Đorđe Stanković se nigde nije tako i potpisao. Držao se stava koji su priređivači četvorotomne edicije pod tim naslovom usvojili na početku. Pristup poluvekovnom poslaničkom stažu Nikole Pašića (1878–1926) mora biti različit. Neprikosnoveni vođa Narodne radikalne stranke, prve i najsnažnije stranke u Srbiji, stranke hegemona, on je u Narodnoj skupštini bivao i tvrda opozicija (1878–1882) i vladajuća većina, takoreći bez opozicije (1889–1903). U Kneževini, odnosno Kraljevini Srbiji (od 1882), a zatim u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (od 1918) Nikola Pašić je bio predsednik Narodne skupštine i 38 puta predsednik srpske, odnosno jugoslovenske vlade. Za to vreme, u Srbiji je došlo do dinastičkog prevrata (29. maj 1903): umesto dinastije Obrenović – dinastija Karađorđević. Promenjeno je više ustava. Vođena su četiri rata (1885, 1912, 1913, 1914): „epoha ratova“. Uspostavljen je parlamentarni sistem, uz suštinska ograničenja (slab kralj, zaverenici kao njegovi garanti, njihova zaštita podignuta na nivo državne politike). Engleska je obnovu diplomatskih odnosa sa Srbijom, prekinutih zbog majskog prevrata, uslovljavala penzionisanjem zaverenika. Ali, kada se to najzad dogodilo (1906), zaverenici su (kontrazaverenički pokret bio je veoma slab i bezizgledan) ostali prisutni na političkoj sceni Srbije na koju su stupili sa dinastičkim prevratom. Oni su, po ugledu na tadašnje terorističke organizacije u Evropi, stvorili tajnu revolucionarnu organizaciju Ujedinjenje ili smrt, poznatiju kao Crna ruka (1911). U svim ovim razdobljima novije istorije Srbije i u njenim okvirima posle Berlinskog kongresa (1978) i u jugoslovenskom okviru (od 1918. do 1926), Nikola Pašić je konstantno ključna politička i državnička ličnost. Đorđe Stanković ga je posmatrap kroz njegove govore u parlamentu Kraljevine Srbije (1904–1918) i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918–1926). Četvorotomna edicija Nikola Pašić u Narodnoj skupštini inicirana je i na njoj je rađeno u toku jugoslovenskih ratova 90-ih godina. Objavljena je, u tiražu od 500 primeraka, neposredno po završetku rata. Istraživači danas teško dolaze do nje. U nekim navođenjima Stankovićevih dela, ona se čak i ne pominje. A deo je njegovih proučavanja nastanka jugoslovenske države iz srpske perspektive, kroz politički i državnički rad Nikole Pašića. Inicirajući pomenuti projekat, Đorđe Stanković je zapravo nastavljao rad na tom pitanju.` Prva knjiga: U opoziciji 1887-1882, Rad na nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju DEO PRVI: U opoziciji vladi liberala (1878-1880), Narodna skpština u Nišu za 1878,1879,1880. Vanredni saziv za 1880. u Kragujevcu DEO DRUGI: U opoziciji vladi naprednjaka (1881-1882), Narodna skupština u Beogradu za 1881, 1882, 1883. Nikola Pašić u Narodnoj skupštini. Knj. 1 / priredila Latinka Perović Jezik srpski Godina 1997 Beograd : Službeni list SRJ, 1997 (Kralјevo : Slovo) Fizički opis 779 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Perović, Latinka, 1933- = Perović, Latinka, 1933- ISBN 86-355-0362-7 (karton) Napomene Tiraž 500 Usredsređenost na nacionalno oslobođenje i ujedinjenje / Latinka Perović: str. 23-54 Napomene priređivača: str. 55-66 Registri. Predmetne odrednice Pašić, Nikola, 1845-1926 – Istorijska građa Narodna skupština – Srbija – 1878-1882 Srbija – 1878-1882 – Istorijska građa Druga knjiga: Na vlasti / 1889-1897 i 1901-1902 Deo prvi: PREDSEDNIK SKUPŠTINE I VLADE / 1889-1891, 1891-1892 / /, Deo drugi: SENATOR / 1901-1902 Nikola Pašić u Narodnoj skupštini. Knj. 2 / priredila Latinka Perović Jezik srpski Godina 1997 Beograd : Službeni list SRJ, 1997 (Kralјevo : Slovo) Fizički opis 902 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Perović, Latinka, 1933- = Perović, Latinka, 1933- Pašić, Nikola, 1845-1926 – Istorijska građa Narodna skupština – Srbija – 1889-1902 – Istorijska građa Srbija – 1889-2002 – Istorijska građa Treća knjiga: NOVO DOBA 1903-1914 Skupštinski saziv za 1903 , 1904 , 1905 , 1906, 1907 , 1908, 1909 , 1910 , 1911 , 1912 i 1913 godinu Nikola Pašić u Narodnoj skupštini. Knj. 3 / priredila Dubravka Stojanović ; [ilustracije Vjera Mitrović] Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 1997 Beograd : Službeni list SRJ, 1997 (Kralјevo : Slovo) Fizički opis 582 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Dubravka, 1963- = Stojanović, Dubravka, 1963- Mitrović, Vjera Napomene Tiraž 500 Napomene uz tekst Predgovor / Dubravka Stojanović: str. 13-27 Registri. Predmetne odrednice Pašić, Nikola, 1845-1926 – Govori Narodna skupština – Srbija – 1889-1902 Četvrta knjiga: Veliki rat i parlamentarizam 1914-1918 Parlamentarizam jednostavne države i ’’Plemenskog trojstva’’ Prilog : slom Nikole Pašića i parlamentarizma Nikola Pašić u Narodnoj skupštini. Knj. 4 / priredio Đorđe Stanković Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni list SRJ, 1998 (Kralјevo : Slovo) Fizički opis 469 str., [40] str. s tablama (fotogr.) ; 25 cm Drugi autori - osoba Stanković, Đorđe, 1944-2017 = Stanković, Đorđe, 1944-2017 Sadrži i Odlomci iz `Uspomena` (1925-1926) / Lazar Marković. Napomene Tiraž 500 Str. 9-21: Predgovor / Đorđe Stanković Registri. Predmetne odrednice Pašić, Nikola, 1845-1926 – Parlamentarna delatnost – Istorijska građa Srbija. Narodna skupština – 1914-1926 – Istorijska građa ⭐️ Knjige u PERFEKTNOM stanju...nekorišćene...ANTIKVARIJSKI primerak... . . . . --------------------------- Pećina

Unutra odlično očuvano Tvrde korice isto u odličnom stanju, papirni omoti se vide na slikama, minimalno pohabani William L. Shirer / Uspon i pad trećeg rajha 1-4; Znanje; 1977.god.; tvrd povez; 1.Uspon Adolfa Hitlera / Trijumf i konsolidacija; 415 strana; 2.Put u rat; 485 strana; 3.Prve pobjede i prekretnica; 462 strane; 4.Početak kraja / Pad trećeg rajha; 318 strana; Iako je od njenog prvog pojavljivanja prošlo više od pedeset godina, Širerovo delo i dalje predstavlja referentno štivo i najbolji prikaz nastanka i sloma Trećeg rajha, zamišljenog da traje hiljadama, a okončanog nakon samo dvanaest godina, krcatih kataklizmičnim nizom dešavanja koja su bezmalo survala u ponor čitavu zapadnu civilizaciju. Širer je zapravo živeo i radio kao reporter u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, imao je pristup tajnim nemačkim arhivima koje su Saveznici pronašli nedirnute (oko 485 tona dokumenata u vidu velikog broja dnevnika, telefonskih transkripta i ostalih spisa), a takođe je prisustvovao suđenjima u Nirnbergu. Zato njegov autoritativni pregled godina 1933–1945, kada su nacisti pod vođstvom svog Firera vladali Nemačkom, organizovali Holokaust, gurnuli svet u ludilo Drugog svetskog rata i zauvek izmenili tok moderne istorije i izgled Evrope, predstavlja monumentalnu studiju najstravičnijih trenutaka naše civilizacije. Vilijam Sirer rajha treci rajh hitlerova nemacka nacisti ss divizije drugi svetski rat himler

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zavestajno pismo Save pl. Vukovica osnovaoca srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu Sava Vuković (Mostar, 1737 — Novi Sad, 1810) bio je srpski trgovac, dobrotvor i osnivač Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu. Biografija Poreklo Odrastao je u Mostaru, gde je počeo da se bavi trgovinom. Potom na nagovor starijeg brata, uspešnog trgovca u Sarajevu, prelazi u Rijeku. Kada je došao u Novi Sad već je bio imućan čovek. Trgovao je voskom, duvanom, medom i hranom.[1] Brakovi i porodica Sava Vuković se tri puta ženio, a samo sa prvom suprugom je imao decu.[2] Prvo se oženio Sofijom Jovanović, unukom srpskog patrijarha Arsenija IV Jovanovića Šakabente. Bila je to najmlađa kćerka prote Šakabente iz Iriga. U braku su imali četvoro dece - dva sina i dve kćerke (Maksima, Vukolaja, Katarinu i Martu). Kada mu je 1800. godine umrla supruga, ubrzo se oženio drugom, Marijom Petrović koja je poživela samo do 1802. godine. Treća supruga, Neštinka Ana Nikolić, sa kojom se venčao 1803. godine, ga je nadživela i bolesnog do smrti negovala.[3] Ana ot Nikolić udovica Save Vukovića `ot Bereksova`, umrla je u Novom Sadu i sahranjena pri Sabornoj crkvi 2. maja 1844. godine. Umrla je u dubokoj starosti baveći se kod svoje pastorke Marte, udate za senatora Eftimija Jovanovića u Novom Sadu.[4] Imanje Veliku kuću na sprat podigao je u Hlebarskom sokaku (današnjoj Miletićevoj ulici), a na Kapetanovoj adi je kupio 60 jutara zemlje (posed generala Ljubibratića) 1790. godine i tu naselio 21 porodicu koje su za njega gajile duvan.[2] Takođe je posedovao i vilu na vašarištu na Temerinskom drumu.[1] Plemić Novosadsko građanstvo stekao je 1773. godine. Bio je član Spoljašnjeg senata Grada.[1] Kao ugledni trgovac podneo je Ugarskoj pridvornoj kancelariji 1791. godine molbu da mu se dodeli ugarsko plemstvo, podnoseći dokaze o srpskom plemstvu svoje porodice i preporuku karlovačkog mitropolita. Pošto je platio 1.500 forinti, diploma mu je publikovana u bačkoj županijskoj skupštini 26. septembra 1791. godine. Od 1802. godine, kada je zvanično uveden u posed Bereksovo u Tamiškoj županiji (koji je kupio još 1799) potpisivao se kao plemić od Bereksova.[1] Učestvovao je na Temišvarskom saboru 1790. godine. Testament i osnivanje gimnazije Bolestan (izmožden kostoboljom) i poluslep sastavio je testament 1809. godine. Nakon dugotrajnih konsultacija sa mitropolitom Stefanom Stratimirovićem i bačkim episkopom Gedeonom Petrovićem objavio je na svoj imendan, na Svetog Savu, 27. januara 1810. zadužbinsko pismo.[5] Sumu od 20.000 forinti priložio je u korist osnivanja Srpske pravoslavne gimnazije. I drugi novosadski građani su, sledeći Vukovićev primer, takođe dali značajne priloge, te tako pomogli osnivanje gimnazije. Sava Vuković je umro u Novom Sadu maja 1810. godine, i sahranjen je u porti Saborne crkve.[1] Lukijan Mušicki (tada protosinđel) mu je spevao prigodnu `odu`, povodom njegove smrti.[6] Ulica u Novom Sadu nosi njegovo ime. Sava Vuković je bio mecena srpskih književnika, koji su mu posvećivali svoja dela...

!!! OBAVEŠTENJE !!! PAŽLJIVO PROČITAJTE OPIS AUKCIJE I MOJE USLOVE PRODAJE, jer naknadne reklamacije ne uvažavam! !!! JEDINSTVENA PONUDA !!! U ponudi su dve stare sportske fotografije - FK Partizan Pobednik kupa marsala Tita i fudbalera - Zlatko Cajkovski, generalno odlicno ocuvane i kao takve predstavljaju pravi kolekcionarski primerak svoje vrste. Naredni deo opisnog dela je preuzet sa bloga crno-bela nostalgija, autora teksta Aleksandar Pavlovic; Kup Jugoslavije, odnosno Kup Maršala Tita, bio je najmasovnije fudbalsko takmičenje u Jugoslaviji. Karakteristika tih prvih sezona u Kupu Jugoslavije bila je da se takmičenje igralo u jednoj kalendarskoj godini - počinjalo je krajem avgusta, a završavalo se za Dan Republike, oko 29. novembra. Svoj drugi trofej u tom takmičenju, fudbaleri Partizana su osvojili 1952. godine. Do trofeja ih je vodio trener Toni Pogačnik. U kvalifikacijama igranim od 17. do 23. avgusta 1952. godine, Partizan je prvo savladao Radnički u Kragujevcu sa 5-4, a zatim i ekipu BSK-a sa 2-1. Naravno, reč je o tzv. `novom` BSK-u, klubu nastalom od beogradskog Metalca, koji sa slavnim i predratnim BSK-om nema nikakve veze. Partizan je nastupio protiv BSK-a i pobedio sa 2-1,. Naravno, to su godine kada je Partizan nosio svoju prvobitnu klupsku boju, crveno-plavu. Na ovoj utakmici Partizan je nastupio u crvenim dresovima i plavim šorcevima. Usledila je osmina finala i pobeda Partizana na Cetinju protiv Lovćena, od 3-0, a onda i duel u četvrtfinalu, na Stadionu JNA, protiv Hajduka. Ta utakmica je odigrana 5. oktobra 1952. godine, a Partizan je savladao velikog rivala sa 5-0! U polufinalu, Partizan je odmerio snage sa niškim Radničkim i pobedio 4-1, 2. novembra 1952. na Čairu. Veliko finale, odigrano 29. novembra 1952. godine, za Dan republike. Partizan je naneo pravu katastrofu Crvenoj zvezdi i slavio sa 6-0! Pred 50.000 gledalaca utakmicu je sudio Vasa Stefanović, a Partizan je nastupio u sastavu Stojanović, Belin, Čolić, Čajkovski, Stefanović, Jovanović, Valok, Veselinović, Bobek, Atanacković, Zebec. Golove za Partizan su postigli Valok u 13.minutu, Zebec u 25, opet Valok u 35, pa opet Zebec u 49, Bobek u 80. i na kraju Veselinović u 84.minutu. Posle ove veličanstvene pobede, fudbaleri Partizana - tadašnji beogradski `crveno-plavi` su prigrabili drugi trofej nacionalnog kupa! Dimenzije fotografije FK Partizan je 13.3 x 9.8cm Dimenzije fotografije fotografije Cajkovskog je 11.8 x 8.1cm Prava prilika za sve iskonske kolekcionare da po zaista extra ceni upotpune svoje kolekcije. taqgovi - stara fotografija, fudbal, football, sport, jugoslavija, autogrami, kolekcionarstvo, crvena zvezda, partizan, radnicki nis, cajkovski zlatko ... Objektivno stanje fotografija je prikazano na slikama. Za sve dodatne informacije, slobodno pitajte. Ostale moje aukcije i predmete možete pogledati http://www.limundo.com/Clan/PeleAFC/SpisakAukcija http://www.kupindo.com/Clan/PeleAFC/SpisakPredmeta Srećna kupovina :)

retko! odlicno ocuvano kao na slici Vakufname iz Bosne i Hercegovine (XV i XVI vijek) Vakufname iz Bosne i Hercegovine (XV i XVI vijek) / Vakufnames from Bosnia and Herzegovina (XV and XVI century). Glavni urednik / Editor in chief: Lejla Gazić. Odgovorni urednik / Managing editor: Ahmed S. Aličić. Sarajevo 1985. Vakufnama ili vakfia su dokumenta o zaveštanju nekog dobra (zadužbine) namenjenog za religijske, obrazovne, zdravstvene, društvene, saobraćaje i humanitarne svrhe. Svako takvo dobro zove se vakuf,[1] a njen osnivač vakif (blagajnik). Prvobitno su se vakufname sastavljale na arapskom jeziku kao isprave koje imaju, pre svega, karakter šerijatsko-pravnog akta. Ovaj običaj je trajao nekih 150 godina. Kasnije se, iz praktičnih razloga, prešlo na pisanje vakufnama na turskom jeziku. Vakufnam su donošene na sudu po utvrđenim zakonskim propisima i pružaju podatke o izgradnji i izgledu objekata, formiranju naselja, strukturi stanovništva, zanatima i obrazovanja. One danas imaju poseban značaj za proučavanje društvenog, političkog kulturne i ekonomske istorije jednog naroda na određenom prostoru. Civilizacijski period u razvoju sveta neki istoričari računaju od početka upotrebe pisma, neke od formiranja gradova dok treći to vezuju za nastanak države kao novog vida zajednice i društva u celini. Svaki od ovih fenomena predstavlja značajan korak napred ka snažnijem napretku čovečanstva i njegovoj tranziciji u napredno i uređenije društvo. U takvim istorijskim okolnostima vakufnama simbolizuju upravo pomenuta dostignuća: pismo, grad i državu, uređenu po najvišim onovremenskim standardima.[3] Pored uslova za održavanje uvakufljenih objekata, u njima su navedeni i uslovi o molitvama za dušu vakifa i njegovih rođaka. O svemu se morao brinuti o mutevelija (upravnik vakufa) pa su radi boljeg funkcionisanja često imenovane dve osobe za ove funkcije, jedna koja je bila prisutna u momentu postupka vakufljenja, a druga koja je obavljala zadatke strogo određene vakufnamom.[4] Tekst vakufmana u načelu se sastoji od tri osnovna dela: 1. Uvodni deo — sa imenom legatora, 2. Dispozicije — glavni deo u kome se konkretno navodi šta je vakufnamomom i pod kojim uslovima uvakufljeno, 3. Legalizacija — kojom se nadležni kadija uvodi u sidžil (protokol šerijatskog suda) tekst vakufname i donosi presudu o valjanosti i izvršnosti uvakufljenja sa datumima i imenima svedoka.[2] Osim navedenog neke vakufname imaju i invokacije overe originala ili prepisa, pečat i eventualno druge podatke. U njima se takođe navodila i plata službenih lica koji su morali ispuniti određene obaveze utvrđene vakufnamomom. Ta lica su najčešće bila verski službenici (imami, mujezini i hatibi džamija, mutavelije a ponekad i učitelji).[2] Značaj[uredi] Vakufnama Mehmed-bega Obrenovića iz 1516. godine.[5] Vakufname imaju pravnu, umetničku i jezičku vrednost i mogu se postmatrati sa svakog od navedenih aspekata ponaosob. Međutim vakufnama je primarno istorijsko-pravni dokument kojim se regulišu: 1. Razlozi—motivi 2. Svrha 3. Predmet uvakufljenja 4. Uslovi i način korišćenja 5. Način upravljanja zadužbinom Na osnovu navedenog može se zaključiti da je to pravni akt koji reguliše pitanja koja se tiču statusa „uvakufnjenih predmeta”.[3] Vakufname istoričarima daje mogućnost da istovremeno objasne instituciju vakufa, što je od velikog značaja ne samo za proučavanje islamske filozofije sa pravne i istorijske tačke gledišta i kao glavni izvor (referenca) za proučavanje brojnih pitanja iz svih oblasti istorije. Pa se tako npr. iz popisa svedoka vakufname mogu otkriti podaci o savremenicima legatora njihovim zanimanjima ali i o osnivačima drugih objekata za koje ne postoje drugi sigurni podaci.[2] Uloga institucije vakufa u uspostavljanju i razvoju islamsko-orijentalnih gradova je nezamisliva jer se prema mišljenju Adema Handžića koje je on navo u svojim delima nije radilo o stihiji nego o sistematičnoj državnoj politici koja stimulisala visokog zvaničnike, važne državne službenika sandžačka—begove vojvode, ćehaje, i njima ravne, da deo svoje imovine pretvore u zadužbinu koja će novoosnovanim naseljimada dati osnovne konture islamskog grada.[6] Opšta razmatranja o vakufnamama u Bosni i Hercegovini[uredi] Naravno, u ovom kontekstu niko ne želi da nameće da sa vakufnamama u Bosni počinje civilizacijsko razdoblje, ali se s pravom može reći da je ovo početak jedne nove ere obeležen gore pomenutim, a to su: pojava novog pisma i novih jezika, osnivanje novih gradova prema novim standarde. Sa druge strane, vakufname potvrđuju ulazak Bosne u jedan globaln kulturno-civilizacijski okvira koji se prostirao na tri kontinenta, i time pokrivao kolevku drevnih civilizacija.[3] Sa jedne strane, vakufnama potvrđuju da je Bosna postala deo prostora gde su se snažno prožimala i pulsirale civilizacijska strujanja a sa druge istovremeno je i potvrda povezivanja Bosne sa svim delovima novog civilizacijskog prostora, jer su Bosanske vakufname po svom obliku i funkciji, identične sa vakufnamama u bilo kom delu osmanskog državnog i pravnog sistema, bez obzira na to u kom kraju su se pojavile. Ovih veze ima više, pa tako treba shvatiti da su vakuhname samo deo njih.[3] Vakufnama Isa-bega Ishakovića[uredi] Prve orijentalno-islamske gradske objekte na bosanskom području podigli su Isa-beg Isaković kao svoj vakuf, o čemo govori najstariji otomanski dokument u Bosni, poznat kao vakufnama Isa-bega Ishakovića. On datira između 1. februara i 3. marta 1462. godine . (džumadel-ula 866). Originalni dokument je bio u posedu Mustajbegea Fadilpašića, koji ga je potom pozajmio Kosti Hormanu, od kada mu se gubi svaki trag. Do danas je sačuvano više prepisa ovog dokumenta.[7] Prepisi Isa-begove vakufname: Zvanični prepis u sidžilu sarajevskog kadije iz 1254/1838, sidžil br. 77, pp. 51-52. Gazi Husrev-begova biblioteka; Prepis u arhivi bivšeg Ministarstva vakufa u Istanbulu; Zvanični prepis spomenutog carigradskog prepisa koji se nalazio kod mutevelije Isa-begovog vakufa u Skoplju; Prepis u rukopisnom zborniku Muhameda Enveri Kadića, sv. I, list 158-163, Gazi Husrev-begova biblioteka 91; Prepis u sidžilu vakufnama, I. str. 250, koji se danas čuva u Gazi Husrev-begovoj biblioteci u Sarajevu. Vakufnama je napisana na arapskom jeziku, na početku vakufname se nalazi uobičajeni uvod o razlozima koji su naveli vakifa (zadužbinara) da deo svoje imovine da za vakuf (zadužbinu). Ovom vakufnamom Isa-beg zavještava tekiju i most, a za njihovo održavanje uvakufljuje (daje u vlasništvo zadužbini) mlinove u selu Brodac, današnja Bentbaša, banju (hamam) i tekuću vodu za njene potrebe i ostatak vode, han, dućane, veći broj zemljišnih posjeda na području današnjeg Sarajeva i okoline. Treba napomenuti da je Isa-beg svoj vakuf podigao nekoliko godina prije konačnog pada Bosne pod osmansku vlast, dok je još bio zapovjednik krajišta koje se protezalo prostorom nekadašnjeg Srpskog carstva, od Skoplja, preko Novog Pazara i usjecalo u srednjovjekovnu Bosnu. bosna i hercegovina istorija bosne i hercegovine BiH

W.H. GRINDLEY & Co - Set za doručak `Homeland` Za 4 osobe. Set se sastoji od 13 delova: 1 čajnik sa poklopcem (visina: 25 cm, dužina: 20,5 cm, širina: 10 cm, zapremina: 1 l) 4 šoljice (visina: 6,5 cm, širina: 10,5 cm, širina otvora: 8 cm) 4 tacne za šoljice (prečnik: 14 cm, visina: 2 cm) 4 dezertna tanjira (prečnik: 20 cm, visina: 1,5 cm) Ukupna težina: 3,7 kg Bez ikakvih tragova upotrebe. Žig na dnu: Homeland (iznad cvetnog venca) Grindley W.M. GRINDLEY & CO. LTD. STAFFORDSHIRE ENGLAND PERMANENT COLOURS A GENUINE HAND ENGRAVED Na šoljicama podglazurno utisnuto: Grindley England Fabrika „W H Grindley & Co (Ltd)“ proizvodila je predmete s dekorom `Homeland` (Domovina) od oko 1950. do oko 1980. godine. Kompaniju „W H Grindley & Co (Ltd)“ osnovali su 1880. godine William Harry Grindley (Viliam Heri Grindli) i Alfred Meakin (Alfred Miken, povezan sa kompanijom “J. & G. Meakin“). Proizvodila je posuđe, velikim delom za tržište Kanade, SAD, Južne Amerike i Australije. Partnerstvo je raskinuto 1884. godine i Grindley je nastavio sam. 1960. fabriku je otkupila kompanija “Alfred Clough Ltd”. 1978. preimenovana je u “Grindley of Stoke (ceramics) Ltd.” Otkupio ju je “Federated Potteries Co. Ltd.” 1982. godine, a 1988. ponovo je prešla u vlasništvo “W. H. Grindley”. 1991. godine fabrika je pala u stečaj, i preuzeta je od strane “Woodlands Pottery”. (124/34-48/pod-kp/1496)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U kutiji! Arhipelag Gulag 1918–1956, 1-3 Roman Arhipelag GULAG umetničko je i istorijsko delo o represiji u Sovjetskom Savezu u periodu od 1918. do 1956. godine, izatkano na pismima, sećanjima i usmenom kazivanju 257 zatvorenika, kao i na ličnom iskustvu autora. Solženjicin je ovo delo tajno pisao od 1958. do 1968. godine (završio ga je 2. juna 1968); prvi tom objavljen je u Parizu decembra 1973. Sam Solženjicin odredio je taj svoj epohalni rad kao književno istraživanje. Na dokumentovan i publicistički način izneo je nebrojene činjenice staljinističke represije. Potkrepljene brutalnim dokazima, one svakom čitaocu omogućuju da se i sam oseti kao sužanj Gulaga; sužanj koji bez krivice biva uhapšen, koji je iz noći u noć potom mrcvaren ispitivanjima i podvrgavan sofisticiranim mučenjima sve dok ne potpiše priznanje za neučinjene zločine. Atmosfera totalnog terora s jedne strane i sveproždirućeg straha s druge, kao da prži svest i rađa unutrašnji protest protiv nehumanog sistema što obogaljuje dušu velikog naroda s obe strane bodljikave žice. Roman Arhipelag GULAG sudbonosno je uticao na život autora. Zbog njega, Solženjicina su proterali kao izdajnika, zbog njega su ga, potom, kao da se ništa nije desilo, pozvali da se vrati. Bez obzira na to kako se na ovo delo gledalo tada, ili kako se ono čita u sadašnjem trenutku, svoju građansku dužnost pisac je ispunio. I pred živima i pred mrtvima. Roman Arhipelag GULAG mora se pročitati ako ni zbog čega drugog, onda radi toga da ljudski rod nikad više olako ne dozvoli nešto slično, da svakog trenutka bude svestan koliko čoveku vredi sloboda. „Svi književni pravci imaju svoje periferije i svoje centre, odnosno vrhove. Autora knjige Arhipelag GULAG ja bih nazvao genijem `socijalističeskog realizma`. Ako sovjetska vlast nije imala svoga Homera, u liku Solženjicina ona ga je dobila. Ova knjiga bezuslovno jeste pisana u prvom redu za ruskog čitaoca, ali uzeti to kao razlog da se ona ne čita bilo bi isto što i odustati od čitanja Ilijade zbog nepoznavanja grčke mitologije i jer se imena njenih junaka teško izgovaraju. Zajednički imenilac za ova dva dela jeste tema razaranja: u prvom slučaju – grada, u drugom – nacije. Moguće je da će za dve hiljade godina čitanje GULAG-a biti jednako prijatno kao i čitanje Ilijade danas. Ali ako GULAG ne pročitamo danas, sasvim je moguće da će se mnogo pre negoli za dve hiljade godina desiti to da neće imati ko da čita ni jednu ni drugu.“ – Josif Brodski Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968), i `Prvi krug` (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa PInčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Izuzetna figura / bista nemackog velikana. Visina oko 18cm Sirina ok 9cm Tezina preko 1 kg Stara figura, antikvitet Blago napuknut nos. Tragovi zuba vremena vidljivi na slikama. Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe;[1][2][3] Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 — Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Stekavši književnu slavu do svoje 25. godine, Gete je postao pripadnik plemstva zahvaljujući vojvodi Saksen-Vejmara, Karlu Avgustu 1782. godine u čijoj oblasti je obitavao od novembra 1775, nakon uspeha njegovog prvog romana, Stradanja mladog Vertera. On je bio rani učesnik u Šturm und drang književnom pokretu. Tokom njegovih prvih deset godina u Vejmaru, Gete je bio član vojvodinog državnog saveta, bio je član komisija za pitanja rata i drumskog saobraćaja, nadgledao je ponovno otvaranje rudnika srebra u obližnjem Ilmenau, i implementirao je seriju administrativnih reformi Jenskog univerziteta. On je isto tako doprineo planiranju Vejmarskog botaničkog parka i ponovnoj izgradnji vojvodske palate, koji su je 1998. godine zajedno imenovani Uneskovom lokacijom svetske baštine.[4] Njegov prvi veći naučni rad, Metamorfoza biljaka, je objavljen nakon njegovog povratka sa ture u Italiji 1788. Godine 1791, on je bio izvršni direktor pozorišta u Vejmaru, a 1794. godine je započeo prijateljstvo sa dramaturgom, istoričarem, i filozofom Fridrihom Šilerom, čije predstave je premijerno prikazivao do Šilerove smrti 1805. Tokom ovog perioda, Gete je objavio svoj drugi roman, Godine učenja Vilhelma Mejstera, epske stihove Herman i Dorotea, i 1808. godine, prvi deo svoje najpoznatije drame, Faust. Njegove konverzacije i razni zajednički poduhvati tokom 1790-ih sa Šilerom, Johanom Gotlibom Fihteom, Johanom Gotfridom fon Herderom, Aleksandrom fon Humboltom, Vilhelmom fon Humboltom, Augustom i Fridrihom fon Šlegelom su u kasnijim godinama zajednički nazvani Vajmarskim klasicizmom. Artur Šopenhauer navodi Godine učenja Vilhelma Mejstera kao jednu od četiri najbolje novele ikad napisane, zajedno sa Tristram Šandijem, La Nouvelle Héloïse, i Don Kihotom,[5] a Ralf Voldo Emerson je odabrao Getea kao jednog od šest „reprezentativnih ljudi” u svom istoimenom radu, zajedno sa Platonom, Emanuelom Svedenborgom, Mišelom de Montenjom, Napoleonom, i Vilijamom Šekspirom. Geteovi komentari i opservacije formiraju bazu nekoliko biografskih radova, najzapaženiji od kojih su Razgovori sa Geteom Johana Petera Ekermana.[6] Po njemu je nazvan Geteov univerzitet u Frankfurtu.

Odlično očuvano. Autor - osoba Radojčić, Jovan, 1933-2013 = Radojčić, Jovan, 1933-2013 Naslov Srbi zapadno od Dunava i Drine : biografije. [Tom] 1, A-Z ; [Tom] 2, I-O ; [Tom] 3, P-Š / Jovan S. Radojčić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej, 2009 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 1272, 1162, 1379 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Borović, Tatjana = Borović, Tatjana Atlagić, Marko, 1949- = Atlagić, Marko, 1949- Deretić, Jovan, 1934-2002 = Deretić, Jovan, 1934-2002 Ivanić, Dušan, 1946- = Ivanić, Dušan, 1946- Krestić, Vasilije, 1932- = Krestić, Vasilije, 1932- Opačić, Petar, 1927- Ocić, Časlav, 1945- = Ocić, Časlav, 1945- ISBN 978-86-515-0315-6 ; 978-86-515-0316-3 ; 978-86-515-0317-0 (plast.) Napomene Tiraž 1.000 Uvodna riječ autora: str. 9-42 Bibliografija: str. 43-105. Str. 1373-1374: O autoru / Tatjana Borović Str. 1376-1379: Izvodi iz recenzija / Marko Atlagić, Jovan Deretić, Dušan Ivanić, Vasilije Krestić, Petar Opačić, Časlav Ocić. Geografski registar mjesta: str. 1333-1371. Predmetne odrednice Srbi -- Hrvatska -- Biografije Srbi -- Bosna i Hercegovina -- Biografije Srbi -- Slovenija -- Biografije Dunav Drina Rukopis sadrži biografije znamenitih ličnosti iz istorije Srba zapadno od Drine i Dunava svrstane po azbučnom redu i podeljene u tri toma. Pored edukativnog, informativnog i dokumentacionog značaja, rukopis poseduje i nacionalno-integrativnu vrednost, te ima za cilj da od zaborava otme i potomstvu sačuva sećanja na znamenite Srbe i njihova dela i ujedno potvrdi često osporavanu činjenicu da Srbi nisu slučajna niti usputna pojava na prostorima zapadno od Drine i Dunava, već istorijska konstanta i mnogovekovni prebivaoci sa jednakim pravom kao i drugi narodi sa navedenih prostora. Autor se i svojim prethodnim delima svrstao u znamenite srpske biografe i njegovo delo predstavlja koristan kulturni događaj od velikog nacionalnog značaja. Iz recenzija: „Na naš siromašan leksikografski prostor Radojčićev biografski leksikon dobro je došao i, donekle, popunio je jednu, stručnjacima dobro znanu, prazninu. Rezultat njegovog rada je impozantan. On je sabrao i napisao ogroman broj biografija znamenitih i po raznim osnovama istaknutih i zapaženih Srba, čija imena je trebalo otrgnuti od zaborava. Njegov višegodišnji rad urodio je željenim rezultatom. Ceneći ogroman intelektualni napor koji je uložio u sastavljanje ovog leksikona, njegovu naučnu, kulturnu i nacionalnu vrednost i potrebu, sa zadovoljstvom ga preporučujem za štampu“, Akademik Vasilije Krestić PODVIG JOVANA RADOJČIĆA (Jovan S. Radojčić, Biografije : Srbi zapadno od Dunava i Drine, I–III, Prometej, Novi Sad, str. 1272+1162+1379) Za delom koje bi prikazalo životne puteve i rezultate rada istaknutih Srba s područja Baranje, Zapadnog Srema, Slavonije, Korduna, Banije, Like, Dalmacije, Istre, Gorskog Kotara, Dubrovnika, Zagreba, Rijeke,… osećala se odavno potreba. Da tu potrebu – koja bi u normalnim prilikama bila prioritetni zadatak odgovarajućih institucija nacionalnog i državnog značaja – zadovolji poduhvatio se profesor Jovan Radojčić. On je petnaestak godina prikupljao napisane, po raznim knjigama, časopisima i novinama (danas najčešće teško dostupnim ili gotovo običnim čitaocima nedostupnim rasute životopise znamenitih Srba (oba „zakona”) iz najzapadnijih srpskih krajeva. Deo biografija on je na osnovu dostupne građe rekonstruisao, a deo je sâm napisao. Taj napor profesora Radojčića rezultirao je u leksikonu koji obuhvata oko 1300 imena ljudi koji su ostavili traga u kulturi, nauci, umetnosti, privredi, politici, veri, vojevanju za slobodu, sportu i drugim oblastima materijalnog i duhovnog života Srba tih krajeva, a neki od njih prevazišli su lokalne, regionalne i nacionalne okvire i postali evropska i svetska imena (Tesla, Milanković,…) u oblastima kojima su se bavili. Ta knjiga Jovana S. Radojčića pod naslovom Srbi : Srpska Krajina, Slavonija, Dalmacija, Hrvatska : Biografski leksikon (Beograd: Komerc sistem d. d., Matica Srba i iseljenika Srbije i Fond istine o Srbima) pojavila se 1994. godine. Danas, petnaest godina kasnije, novosadski Prometej objavljuje Radojčićeve kapitalne trotomne biografije Srba zapadno od Dunava i Drine. Pred nama je, dakle, novi podvig profesora Jovana Radojčića – posle pionirskogBiografskog leksikona iz 1994. – u višestruko obimnijim (preko 9.000 odrednica na ukupno – bogato ilustrovanih – 3813 strana) Biografijama on prikazuje životne sudbine i dela i istaknutih Srba i Srpkinja s one strane Dunava i Drine. Njihove biografije su živi dokaz jedinstva kulturnog i duhovnog prostora srpskog naroda. Iznoseći na svetlo dana malo poznate i gotovo nepoznate podatke o našim odličnicima iz minulih vremena, još više izvlačeći iz potpunog zaborava brojne ličnosti, a ukazujući i na neka potpuno nepoznata a zaslužna imena, profesor Radojčić nam upravo rekonstruiše mapu tog prostora. On se usredsredio na onaj deo tog prostora koji je u većoj meri nego ijedan drugi, sa srpske strane, bio žrtva nemara i nebrige, a s druge strane, predmet svojatanja i zatiranja. Stranicama ove dragocene knjige defiluje mnoštvo pojedinačnih energija, zdravih ambicija, raskošnih talenata, stvaralačkih genija, tragičnih žrtava i blistavih kreacija, koje se, posredno ili neposredno, suprotstavljaju zlim ništiteljima, ali i opštem besmislu, potvrđujući svoju vitalnost i svedočeći o neuništivosti duha. Neretko ovde lične sudbine stoje i kao simbol zajedničke sudbine… Na izvestan način to se može primeniti i na autora ove knjige: „Jovan Jovica S. Radojčić rođen je 2. I 1933. godine u Udbinji, Utinjska dolina, tada kotar Vojnić, na Kordunu. Osmo je od dvanaestoro djece … Stanka Radojčića i Danice, rođene Gaćeša. Osnovno obrazovanje stekao u zavičaju. Dva razreda gimnazije, pripravni učiteljske škole i Učiteljsku školu završio u Karlovcu (do 1952). Učiteljovao na Kordunu, najprije u Velikoj Crkvini (1952/53. šk. godina), i u Slavskom Polju (1954-1958), kod Vrginmosta (sada Gvozd), gdje je bio i upravnik osmogodišnje škole. Od tada kroz rad i rukovođenje u kulturno-prosvjetno-informativnim i službeničkim ustanovama, društvenim i društveno-političkim organizacijama, te volonterskim i profesionalnim obavljanjem lokalnih društvenih i političkih funkcija, više je prisutan u javnosti. Godine 1958. biran je za sekretara Opštinskog komiteta SK Vrginmost, na kojoj dužnosti je bio profesionalno sve do 1962, kada je redovno upisao Visoku školu političkih nauka u Beogradu i diplomirao 1966. godine. Sa ponovnog mandata sekretara Opštinskog komiteta SK Vrginmost 1967. nastupio na mjesto političkog radnika Kotarskog komiteta SKH Karlovac. Kao profesor radio od 1969. do 1974. godine u Gimnaziji „Dr Ivan Ribar“ (1969/70) i u Školskom centru metalske i elektro struke u Karlovcu. U isto vrijeme aktivan u DPO i član SKD „Prosvjeta“ i njegovog Pododbora „Dr Gajo Petrović“ u Karlovcu. Odlukom Skupštine opštine Karlovac 1974, imenovan za sekretara Sekretarijata društvenih službi opštine. Od 1976. direktor i glavni urednik regionalne Radne organizacije informativne djelatnosti Karlovački tjednik i Radio Karlovac (ROID). U periodu 1982-1990. radio u teritorijalnoj odbrani Zajednice opština Karlovac, u kojem vremenu je, s tog radnog mjesta, bio (1984/85) profesionalni predsjednik Predsjedništva Konferencije SKH 30 Karlovac, odnosno Karlovačko-kordunskog regiona. Osnivanjem Centra za idejno-teorijski rad u Karlovcu imenovan je 1985. za direktora toga centra, otkud je, nakon pobjede HDZ na izborima 1990. godine, prijevremeno penzionisan. Baveći se publicistikom i istraživanjem, svoje članke i radove objavljivao u Karlovačkom tjedniku, 36ilju (Karlovac), Jedinstvu (Priština), Zadužbini, Književnim novinama, Prosvetnom pregledu, Skadarliji, Politici, Borbi (sve Beograd). Pisao predgovore za neke knjige i drugo. Najznačajniji mu je rad … Biografski leksikon (1994). Od početka građanskog rata u Hrvatskoj 1991. Godine živi u Beogradu.“ (Tatjana Borović, Biografije…, tom III, str. 1374 i 1375). Profesor Radojčić je ovim svojim (životnim) delom duboko zaorao brazdu, ali tema je takva da posla ima još mnogo. Ona je krupan izazov za istraživače. Ova zamašna i korisna knjiga neka bude podsticaj da se na taj izazov i odgovori. Časlav Ocić Jovan Jovica S. Radojčić rođen je 2. 1. 1933. godine u Udbinji, Utinjska dolina, tada kotar Vojnić, na Kordunu. Osnovno obrazovanje stekao je u zavičaju. Dva razreda gimnazije, pripravni učiteljske škole i Učiteljsku školu završio u Karlovcu (do 1952). Učiteljovao na Kordunu, najpre u Velikoj Crkvini (1952/53. šk. godina), u Slavskom Polju (1954-1958), kod Vrginmosta (sada Gvozd), gde je bio i upravnik osmogodišnje škole. Od tada je kroz rad i rukovođenje u kulturno-prosvetno-informativnim i službeničkim ustanovama, društvenim i društveno-političkim organizacijama, te volonterskim i profesionalnim obavljanjem lokalnih društvenih i političkih funkcija, više prisutan u javnosti. Baveći se publicistikom i istraživanjem, svoje članke i radove objavljivao u Karlovačkom tjedniku, 36ilju (Karlovac), Jedinstvu (Priština), Zadužbini, Književnim novinama, Prosvetnom pregledu, Skadarliji, Politici, Borbi (sve Beograd). Pisao je predgovore za neke knjige i drugo. Najznačajniji mu je rad Biografski leksikon (1994). Od početka građanskog rata u Hrvatskoj 1991. godine živi u Beogradu. MG Ć (N)

U častv 60. godišnjice Saveza komunista Jugoslavije Proučavanjem, djela akademika dr Grge Novaka a posebno onih 0 prošlosti srednje Dalmacije i njenih otoka, primjerice Hvara 1 Visa, uočljivo je da on nije stigao da šire objasni mukotrpan život i rad obalnih i otočkih težaka, ribara i radnika, pogotovo u međuratnom razdoblju. Na trud njihovih predaka ukazuju količinski i dužinski neizmjerne, rukom izgrađene gomile. Pomoću njih su oni na pobrđima i po »poljima« onemogućavali prirodno-erozivno djelovanje, a da bi prokrčili tlo, odvajali zemlju od kamena, te silnim znojem zasadili terasaste vinograde maslinjake i površine pod aromatičnim biljem. Iz redova siromašnih i srednjih težaka, najčešće željnih i tvrda kruha, ponikle su mase profesionalnih i sezonskih ribara, te najamnih radnika svih vrsta. Njihovim znojem podignute su luke i najljepše zgrade u naseljima, njihovim otporom suzbijane su talijanske denacionalizatorsko-asimilatorske težnje, a njihova borba i prolivena krv doprinijeli su osnivanju nove države Srba, Hrvata i Slovenaca. U monarhističkoj Jugoslaviji navedene socijalne grupacije bezdušno su iskorištavane i izigravane. Na viškom otočju, pripadnici viške težačke grupacije, usprkos žustroj i upornoj borbi, grubo su izigrani od monarhističkog režima, a sve građanske stranke i crkveni krugovi nastojali su, bez trajnijeg uspjeha, da onemoguće razvitak i djelovanje komiško-općinskog radničko-težačko- -ribarskog bloka, predvodnika siromašnih i većeg dijela srednje egzistentnih slojeva. To povijesno razdoblje između dva svjetska rata autor je obradio u djelu koje mu je omogućilo da bolje shvati kasnija lokalna i zbivanja šireg značenja koja su se na viškom otočju odigrala tijekom narodnooslobodilačke borbe (NOB-e). Međutim, novčani i drugi uvjeti omogućavaju da se sada objavi ovo djelo, koje obuhvata čitav period NOB-e, uz prethodne sažete SADRŽAJ Strana PREDGOVOR UVODNI PODACI Viško otočje u historiografiji 20. stoljeća Opći podaci geografskog karaktera Neke značajke međuratnih prilika DIO PRVI ETAPA VIŠKO-OTOCKOG ZNAČENJA (od sloma u travnju 1941. do kapitulacije Italije 9. rujna 1943) Glava I ORGANIZACIONO STANJE KPH I PROMJENE 1941. GODINE Partijske organizacije Organizacije SKOJ-a Oslonac na mase Procjene predvodničkih snaga Glava II POČETAK DRUGE TALIJANSKE OKUPACIJE I ANEKSIJE Stanje do dolaska okupatora Uspostavljanje talijanske okupacije Aneksija i početne mjere Glava III ORGANIZIRANJE AKTIVNOG OTPORA I PRVE ŽRTVE Početne aktivnosti i širenje utjecaja komunista Hapšenja, prvi ilegalci i smrt Mladena Ivulić-Burela Poziv KPJ na oružani ustanak i pripreme na otočju Lik i pogibija Ante Brajčića, prvog viško-otočkog borca u NOP odredima na kopnu Glava IV AKTIVNOSTI ZA SIRENJE ORGANIZIRANOSTI NOP-a Ilegalno prevoženje dobrovoljaca ribarskim brodovima sredinom kolovoza 1941. godine Organiziranje otpora talijanskoj politici odnarođivanja Mjere za jačanje aktivnosti Paljenje tvornice sardina »Braća Mardešić« u Komiži Protutalijanske demonstracije komiških žena 10. prosinca 1941. Stanje NOP-a na viškom otočju koncem 1941. godine Glava V PRIPREME ZA UPUĆIVANJE DOBROVOLJACA U NOP ODREDE NA KOPNU Talijanska kaznena ekspedicija na otoku Visu početkom 1942. godine - 71 Jakov Radišić-Malenko žrtva talijanske zasjede . . . . . . . 74 Napori za uspostavljanje ilegalnih pomorskih kanala za prebacivanje dobrovoljaca u NOP odrede na kopnu Glava VI ORGANIZIRANOST NOP-a U 1942. GODINI Osnivanje Kotarskog komiteta KPH za viški kotar i organizaciono stanje Organizacije SKOJ-a Osnivanje i razvitak Saveza mlade generacije (SMG) Odbori narodne pomoći Osnivanje narodnooslobodilačkih odbora, masovnih i političkih organizacija Važnije aktivnosti Glava VII RAZVITAK I DJELOVANJE ORGANA NARODNE VLASTI DO KAPITULACIJE ITALIJE Opći podaci Specifičnosti u razvitku ilegalnog sistema narodne vlasti Djelatnost narodnooslobodilačkih odbora u omasovljavanju NOP-a Organizacioni oblici Ilegalna tehnika i tisak Sadržaji »Izvještaja« Ekonomske prilike i mjere Narodnooslobodilački fond Narodno sudstvo i njegove mjere Glava Vili RAZVITAK I DJELOVANJE PARTIJSKIH I MASOVNIH ORGANIZACIJA U 1943. GODINI DO OSLOBOĐENJA VIŠKOG KOTARA Strana Partijske organizacije Organizacije SKOJ-a i USAOH-a Masovne organizacije NOP-a Najvažnije aktivnosti za razvitak i učvršćenje NOP-a Glava IX PROCES DOBROVOLJNOG STUPANJA U NOP ODREDE NA KOPNU I ILEGALNA PREVOŽENJA (od početka NOB-e do 8. rujna 1943) Mogućnosti i teškoće Ilegalni kanal sa Splitom i napori za povoljnija rješenja Ilegalni kanal s trogirsko-rogozničkim područjem Ilegalni kanal viško-hvarsko-biokovsko područje Zbirni rezultati Glava X DOGAĐAJI I STANJE PRED KAPITULACIJU ITALIJE Herojska smrt Nikole Marinković-Topa Osnivanje Viškog udarnog bataljona i »Leteće čete« Razoružanje posade izvidno-signalne stanice na brdu Hum Kaznena ekspedicija, represalije i strijeljanje 20 talaca Predaja posada talijanskih garnizona i stanje NOP-a DIO DRUGI ETAPA HISTORIJSKOG ZNAČENJA (od 9. rujna 1943. do 26. listopada 1944) Podjela etape Glava XI PRERASTANJE ZNAČENJA OTOKA VISA DO ODLUKE O NJEGOVOJ UPORNOJ OBRANI Mjere narodne vlasti na oslobođenom području Obrambene mjere i osnivanje novih viških jedinica —r Prvi viški bataljon — »Leteća četa«; dvije samostalne čete; Komanda otoka — Viška flotila . . — Drugi viški bataljon — Treći viški bataljon — Viški dobrovoljački bataljon Uspostavljanje prvih veza sa saveznicima u južnoj Italiji Porast značenja otoka Visa do konca njemačke jesenje ofenzive . . . 208 Kako je donijeta konačna odluka VS NOV i POJ o upornoj obrani otoka Visa Glava XII PRETVARANJE OTOKA U SNAŽNU BAZU NOVJ Uloga 26. divizije, ostalih jedinica i stanovništva u utvrđivanju otoka Razvitak Mornarice NOVJ s osloncem na otok Vis Vojno-pozadinska organizacija i zadaci Saveznički dijelovi i njihova uloga Viški aerodrom, saveznička i zračna baza NOVJ Sistem veza — Pomorsko-saobraćajni pravci i veze — Veze tehničkim sredstvima (signalne, telefonsko-telegrafske, radio-veze — Tanjugova djelatnost na otoku Visu Glava XIII ULOGA OTOKA VISA U RAZBIJANJU NJEMAČKE PREVLASTI NA JADRANU I NAPADNE AKTIVNOSTI S OTOKA Raznovrsnosti značenja otoka Visa Njemački planovi za osvajanje otoka i njihove važnije aktivnosti . . . 273 Planovi za napadne aktivnosti s otoka Visa Desantni diverzioni prepadi Desantno-prepadne operacije ograničenih razmjera —• Desantni prepad na otok Mljet — Desantno-prepadna operacija na otoku Korčuli — Desantni prepad na otok Šoltu —■ Tragedija pri potapljanju bolničkog broda »Marin II« — Desantno prepadna operacija na otok Brač Aktivnosti za neprekidno iznuravanje protivnika Desatna operacija za konačno oslobođenje otoka i obale — Pripreme do Titovog govora 12. rujna — Desant na srednjodalmatinske otoke i poluotok Pelješac . . . 288 — Desant na kopno Glava XIV RAZNOVRSNOST OPCE I VOJNE NAMJENE OTOKA VISA KAO BAZE Prihvatno-otpremni centar ranjenika, bolesnika i izbjeglica — Zbrinjavanje ranjenika i bolesnika — Zbrinjavanje izbjeglica Transportno skladišni centar Snabdjevačko i pomorsko-prometno središteSnabdijevanje — Pomorski promet Centar obuke vojno-stručnih i političkih kadrova Središte sportskih aktivnosti i jedinice NK »Hajduk-NOVJ« Glava XV SREDISTE DALMACIJE (od 28. prosinca 1943. do 26. listopada 1944) Razlozi boravka oblasnih rukovodstava na otoku Visu Oblasni komitet kao usmjeritelj djelatnosti Oblasni NO odbor kao organizator vlasti i poslovanja — Organiziranost ONOO-a i razvitak narodne vlasti — Rješavanje opće problematike — Poljoprivreda — Ribarstvo i industrija za preradu ribe — Unutarnja trgovina Trgovina s južnom Italijom Agitaciono-propagandna i izdavačka djelatnost na otoku Visu — Vojno-izdavačka djelatnost — Izdavačka djelatnost političkih i organa vlasti Glava XVI SREDISTE SREDNJODALMATINSKOG OTOČKOG PODRUČJA (od 28. prosinca 1943. do 26. listopada 1944) Organiziranost na okružnom području Djelatnost Okružnog NOO-a za SDO područje — Radne brigade i posebne radne čete Privredna i politika obnove — Vinogradarstvo i ratarstvo — Ribarstvo i zanatstvo — Narodnooslobodilački fond i procjene šteta Glava XVII KOTAR VIS I NJEGOVO STANOVNIŠTVO OD SIJEČNJA DO 20. LISTOPADA 1944. GODINE Do prestanka opasnosti njemačkog desanta Partijsko-političke organizacije i njihov rad Djelatnost organa narodne vlasti Dobra i proizvodnja na raspolaganju okupljenima na otocima Visu i Biševu SREDIŠTE NOVE JUGOSLAVIJE (od 7. lipnja 1944. do 15. listopada 1944) Prikaz prethodnih napora NOP-a za međunarodno priznanje tekovina NOB-e Dolazak VŠ NOV i POJ i centralnih rukovodstava NOP-a s maršalom Josipom Brozom Titom na čelu na otok Vis Smještaj i početni boravak maršala . Tita i članova centralnih rukovodstava NOP-a Proces i rezultati borbe za međunarodno priznanje nove Jugoslavije na otoku i s otoka Visa — Do sporazuma — Sporazum Tito-šubašić ili »Viški sporazum« — Titov posjet savezničkim predstavnicima u Italiji i rezultati 377 — Nova dostignuća Govor maršala Tita 12. rujna i njegov odlazak sa otoka Visa 18. rujna Neke od djelatnosti centralnih rukovodstava na otoku Visu — Usmjeravanje razvitka NOVJ i rukovođenje operacijama — Napori za daljnji razvitak narodne vlasti — Ugovori općeg značenja i razvitak međunarodne suradnje — Zakonodavni akti DIO TREĆI ZAVRŠNA ETAPA (od 20. listopada 1944. i do konca NOB-e) . . Glava XIX KOTAR VIS U ZAVRŠNOJ ETAPI NOB-e Borci s viškog kotara u jedinicama NOVJ Normaliziranje prilika na području viškog kotara Izbori za mjesne i seoske narodnooslobodilačke odbore Djelatnost NO odbora od rujna 1944. godine do kraja NOB-e Izbor narodnih zastupnika i povratak izbjeglica ■ 1- Glava XX REKAPITULACIJA DOPRINOSA I ŽRTAVA U NOB-i Općenito o doprinosima stanovništva i značenju otoka Visa Zbirni podaci Pregledi-spiskovi rekapitulacije — Članovi KPJ na viškom otočju polovinom travnja 1941. godine — Članovi KPJ na viškom otočju od polovine travnja 1941. do 9. rujna 1943. godine. 504 — Pregled stanja partijskih organizacija, kandidata i simpatizera KPJ od travnja 1941. do rujna 1943. godine — Organizacije SKOJ-a, SMG-e i USAOH-e do konca rujna 1943. godine — Komiški i biševski dobrovoljci pri pokušaju da 16/17. VIII 1941. ilegalnim prevoženjima stupe u NOP odrede na kopnu — Ilegalna prevoženja dobrovoljaca s viškog otočja radi stupanja u NOP odrede i NOVJ zaključno 7/8. rujna 1943. godine — Žrtve tijekom NOB-e — Nosioci »Spomenice 1941.« i važnija odlikovanja Zaključak22 PRILOZI I — Objašnjenje skraćenica II — Tablice, pregledi i pjesme III — Sheme i crteži . IZVORI I LITERATURA I — Arhivi 1. Neobjavljena građa . 2. Objavljena građa . . . . . II — Memoarska građa 1. Neobjavljena građa 2. Objavljena građa 3. Konzultirani III — Enciklopedije i zbirke IV — Literatura 1. Knjige 2. Radovi u raznim izdanjima (časopisi)8 3. Tisak 4. Tisak na otoku Visu 1943—1944 odlično očuvana NOVLI.10

NAJSTARIJI SRPSKI AUTOGRAM JEDNOG METAL BENDA!!! Ne verujem da postoji, makar nisam čuo ni video, ijedan stariji autogram nekog ovdašnjeg metal benda. Ovaj je star punih 39 godina!!! Autogram karta, jednostrana kolor štampa, 10 x 7,5 cm, gde su se na poleđini potpisali Zlatko (Manojlović), Čeda (Čedomir Petrović) i Sloba (Slobodan Svrdlan). Bio sam klinac od 14-15 godina, i tada sam jedini put u životu napisao pismo nekom rock bendu (eto koliko sam voleo GORDI). Našao sam Zlatkovu novobeogradsku adresu (to je bila adresa i navodnog `fan-kluba`) i obratio mu se sa željom da mi pošalju autograme, i podsetio ga sam mu na jednom od nastupa na Tašu (Hit nedelje 202 prišao i da smo malo ćaskali). Zlatko mi je veoma brzo odgovorio (moram da nađem i taj odgovor, znam da ga nisam bacio), i poslao mi uz njega ovu autogram kartu. Sudbina će odrediti da četvrt veka kasnije reizdam oba metal albuma grupe GORDI, da napišem biografiju benda (nalazi se na omotima, na srpskom i engleskom), da uradim intervju sa njim, da režiram i montiram spotove... Možda toga ne bi bilo da se kao klinac nisam opasno napalio na metal, i to me i dalje drži na neki, možda drugačiji, ali itekako i dalje jak način, o čemu svedoči i ovo silno trošenje vremena na opise oglasa na Kupindu. Znači, ovo je najstariji autogram jednog srpskog metal benda koji je snimio ploču. Definitivno stvar za rock muzej, ili za nekog pravog kolekcionara... p.s. inače, video koji sam prikačio kao ilustraciju ovog oglasa - sam ja lično uradio, editovao, osmislio, montiao - i naravno, niko me nije pomenuo na youtube u credits-ima. Nema veze... p.s.s. U ponudi imam LP i SP ploče grupe GORDI, i to one sa koje je skidan master za reizdanja CD-a, tako da i oni predstavljaju memorabiliju, pa ih potražite u mojoj ponudi ploča. ==================================================================== ROCK MEMORABILIA - ROCK MUZEJ - PROČITAJTE !!!!!!!!!!!!!!!! Na našem tržištu, kao jedan od mnogih nedostajućih segmenata u rock industriji, nedostaje i tržište memorabilia, artifakata prošlosti (ulaznice, flajeri, plakati, originalne fotke, autogrami i sve ostalo vezano za rock muziku, bendove i muzičare). Naravno, dok neko to ne prikupi, neće biti ni otvaranja pravog rock muzeja, mada je više nas o tome maštalo. O tome koliko kod nas nije razvijena svest o važnosti prikupljanja memorabilia, svedoči i to da smo jedina zemlja gde ploča sa autogramom muzičara ima nižu, manju cenu od običnog, dobro očuvanog primerka!!! U svetu, potpisane ploče mogu biti i 1000 puta skuplje od apsolutno novog `glanc` - MINT primerka. Pratite moje oglase na Kupindu. Trudiću se da ono malo što sam sačuvao, slikam i opišem sa svim potebnim informacijama, na način kako se to opisuje u svetu. Na žalost, na hiljade ovakvih stvarčica sam pobacao tokom godina. No, nešto sam i sačuvao. Već i te informacije i fotke će biti možda nekom inspiracija da se potrudi i izloži nam svoju kolekciju ovakvih stvari, a svima vama informacija iz prve ruke, o događajima u kojima sam učestvovao na ovaj ili onaj način, ili im makar bio savremenik, pa će i ta svedočenja jednog dana biti značajna za pisanje neke istorije rock muzike u Srbiji. Posebno su u prikupljanju ove istorijske građe bitni glavni urednici rock novina poput mene. Kod nas su se u najvećoj meri `ulivale` ne samo informacije i muzička izdanja, već i propusnice za koncerte, press-passovi i mnogo, mnogo toga zanimljivog (pisma čitalaca, pisma bendova i sl.). Vreme prolazi i te stvari se gube, bivaju uništene ili bačene. Potrudiću se da ih ovde ovekovečim u e-formi, a i da nekom kolekcionaru ponudim da ih uvrsti u svoju kolekciju. Cene su pažljivo proračunate i određene, u skladu sa raritetnošću, ali i nekim opštim pravilima koja vladaju u svetu za ovakve artifakte. Nisu jeftine jer ovakvo blago nigde u svetu nije jeftino, šta više. RAZMENA: ako imate neke ovako zanimljive stvari, javite mi se (preko Kupindo poruka, ili me nađite na FB), pa možemo da napravimo neku razmenu, za neka muzička izdanja koja ovde takođe nudim i polako ubacujem. USKORO MNOGO NOVIH ROCK MEMORABILIA!!! rokerski pozdrav, advokat Branko Rogošić nekadašnji vlasnik i glavni i odgovorni urednik (glodur) Rock Expressa, Metal Expressa, Muzičara, Metal Marketa, Rock Express Recordsa, vlasnik MORDOR shopa i Dreamworld Music Service-a i kolekcionar muzike i svega oko nje već 45 godina (od svoje 9-te) ==================================================================== U prodajnom delu svoje kolekcije imam sledeće ploče iz diskografskog opusa ZLATKA MANOJLOVIĆA (sa grupama FLEŠ, DAH, LAND, GORDI, VOX i njegove solo projekte) I - VIS FLEŠ - kompletna vinilna diskografija: 1) VIS FLEŠ - `Ne laži, draga / Svet bez ljubavi` (1972, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/77231817_SP-FLES-Ne-lazi-draga-Svet-bez-ljubavi-1972-VG- _____________________________________________________________________ II - grupa DAH - kompletna vinilna (SP i LP) hronološka diskografija: 1) SP DAH - `Ako poželiš / Noćna buka` (1973, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/77232125_SP-DAH-Ako-pozelis-Nocna-buka-73-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77232129_SP-DAH-Ako-pozelis-Nocna-buka-1973-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/65767741_SP-DAH-Ako-pozelis-Nocna-buka-1973-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69669845_SP-DAH-Ako-pozelis-Nocna-buka-1973-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/77232133_SP-DAH-Ako-pozelis-Nocna-buka-1973-VG-G- 2) SP DAH - `Samo jedna noć / Cvrčak` (1973, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/77231301_SP-DAH-Samo-jedna-noc-Cvrcak-1973-VG-veoma-dobra 3) LP DAH - `Veliki cirkus` (1974, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/60776729_LP-DAH-Veliki-cirkus-1974-tanji-vinil-ultra-rare https://www.kupindo.com/Ploce/60776737_LP-DAH-Veliki-cirkus-1974-krut-vinil-retko 4) SP DAH - `Ti si ta / Gitareska` (1974, Studio B) https://www.kupindo.com/Ploce/77232173_SP-DAH-Ti-si-ta-Gitareska-1974-VG-VG-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77232169_SP-DAH-Ti-si-ta-Gitareska-1974-G- https://www.kupindo.com/Ploce/60873849_SP-DAH-Ti-si-ta-Gitareska-1974-G 5) SP DAH - `Mali princ / Ime` (1974, Studio B) https://www.kupindo.com/Ploce/77232157_SP-DAH-Mali-princ-Ime-1974-PERFEKTAN-PRIMERAK- https://www.kupindo.com/Ploce/77232161_SP-DAH-Mali-princ-Ime-1974-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/65767369_SP-DAH-Mali-princ-Ime-1974-MINT-omot-ploca-VG https://www.kupindo.com/Ploce/69669793_SP-DAH-Mali-princ-Ime-1974-samo-ploca 6) SP ZLATKO & DAH - `Šošana` (1975, Diskos) https://www.kupindo.com/Ploce/69667953_SP-DAH-Sosana-1975-1-pressing-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/77232181_SP-DAH-Sosana-1975-1-press-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/63666125_SP-DAH-Sosana-1975-1-pressing-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77232177_SP-DAH-Sosana-1975-1-pressing-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/65766805_SP-DAH-Sosana-1975-1-pressing-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/63666189_SP-DAH-Sosana-1975-1-pressing-VG-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77232185_SP-DAH-Sosana-1975-1-press-VG-VG-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/69667969_SP-DAH-Sosana-1975-1-pressing-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/69667997_SP-DAH-Sosana-1975-1-pressing-G- https://www.kupindo.com/Ploce/77232193_SP-DAH-Sosana-1975-2-pressing-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/62585077_SP-DAH-Sosana-1975-4-pressing-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/62585129_SP-DAH-Sosana-1975-6-pressing-srebrna-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/69668037_SP-DAH-Sosana-1975-7-pressing-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/77232189_SP-DAH-Sosana-1975-8-press-VG-NM-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/69668113_SP-DAH-Sosana-1975-8-pressing-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/77232197_SP-DAH-Sosana-1975-9-pressing-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/77232201_SP-DAH-Sosana-1975-10-pressing-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/69668073_SP-DAH-Sosana-1975-11-pressing-VG-veoma-dobra 7) LP DAH - `Povratak` (1976, Diskos) https://www.kupindo.com/Ploce/77235401_LP-DAH-Povratak-1976-VG-VG-M-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/65768021_LP-DAH-Povratak-1976-VG-VG-M-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/60776701_LP-DAH-Povratak-1976-VG-VG-raritet- https://www.kupindo.com/Ploce/77235557_LP-DAH-Povratak-1976-G-G-retka-ploca 7a) LP DAH - `Povratak` (2021, Šareni dućan) - reizdanje 8) SP ZLATKO & DAH - `Žeđ / Misli` (1976, Diskos) ______________________________________________________________________ III - LAND - kompletna vinilna diskografija: 1) SP LAND - `Shoshana / Please Don`t Say Nothing` (1976, Polydor) - Germany 2) SP LAND - `Tomorrow / Under The Sky` (1977, Diskos) _____________________________________________________________________ IV - grupa GORDI - kompletna vinilna (SP, LP, intervju 2LP) hronološka diskografija: 1) LP GORDI - `Čovek` (1978, RTV Ljubljana) https://www.kupindo.com/Ploce/73074541_LP-GORDI-Covek-1978-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/77235933_LP-GORDI-Covek-1978-VG-veoma-dobar-primerak https://www.kupindo.com/Ploce/69670673_LP-GORDI-Covek-1978-VG- 2) SP GORDI - `Duga noć / Idi sad` (1978, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/65775137_SP-GORDI-Duga-noc-1978-1-pressing-VG-NM-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/65775313_SP-GORDI-Duga-noc-1978-1-pressing-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/69669753_SP-GORDI-Duga-noc-1978-1-pressing-G- https://www.kupindo.com/Ploce/77232085_SP-GORDI-Duga-noc-1979-2-pressing-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/77232093_SP-GORDI-Duga-noc-1979-2-pressing-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/69669705_SP-GORDI-Duga-noc-1979-3-pressing-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/77232073_SP-GORDI-Duga-noc-1979-3-press-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/60763937_SP-GORDI-1979-UNIKAT-koriscen-za-master-za-CD 3) LP GORDI - `Gordi 2` (1979, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/77236317_LP-GORDI-Gordi-2-1979-1-pressing-M-NM-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/77236049_LP-GORDI-Gordi-2-1979-1-pressing-NM-VG-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/77236337_LP-GORDI-Gordi-2-1979-1-pressing-VG-veoma-dobra 4) LP GORDI - `Gordi III` (1981, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/64095761_LP-GORDI-Gordi-III-1981-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/77236553_LP-GORDI-Gordi-III-1981-NM-VG-ODLICNA 5) LP GORDI - `Pakleni trio` (1981, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/69670389_LP-GORDI-Pakleni-trio-1981-AUTOGRAMI-CLANOVA- https://www.kupindo.com/Ploce/60767257_LP-GORDI-Pakleni-trio-LP-sa-koga-je-skeniran-CD-omot https://www.kupindo.com/Ploce/77237665_LP-GORDI-Pakleni-trio-1981-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/64095941_LP-GORDI-Pakleni-trio-1981-vrlo-dobar-primerak https://www.kupindo.com/Ploce/64095929_LP-GORDI-Pakleni-trio-1981-VG https://www.kupindo.com/Ploce/64095917_LP-GORDI-Pakleni-trio-1981-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/77237633_LP-GORDI-Pakleni-trio-1981-VG-VG-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/62558373_LP-GORDI-Pakleni-trio-1981-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/64095889_LP-GORDI-Pakleni-trio-1981-Jugoton 6) interview 2LP GORDI / ELEKTRIČNI ORGAZAM - `Jugoton Express` (1982, Jugoton) jex 60/61 7) LP GORDI - `Kraljica smrti` (1982, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/60766725_LP-GORDI-Kraljica-smrti-1982-koriscen-za-master-CDa https://www.kupindo.com/Ploce/60766813_LP-GORDI-Kraljica-1982-za-sken-omota-za-CD https://www.kupindo.com/Ploce/77237341_LP-GORDI-Kraljica-smrti-1982-NM-VG-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/64095809_LP-GORDI-Kraljica-smrti-1982-PROMO-RETKO https://www.kupindo.com/Ploce/61750685_LP-GORDI-Kraljica-smrti-1982-VG-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77237297_LP-GORDI-Kraljica-smrti-1982-G-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69670409_LP-GORDI-Kraljica-smrti-1982-G-G ______________________________________________________________________ V - ZLATKO MANOJLOVIĆ solo - kompletna vinilna (SP i LP) hronološka diskografija: 1) SP ZLATKO (Manojlović) - `Ko te sada ljubi / Osećanja` (1976, Diskos) 2) 2SP ZLATKO MANOJLOVIĆ - `Ona je...` (1977, RTV Ljubljana) https://www.kupindo.com/Ploce/77234581_2SP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Ona-je-1977-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/77234841_2SP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Ona-je-1977-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77234853_2SP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Ona-je-1977-VG-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77234869_2SP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Ona-je-1977-VG-vrlo-dobra 3) SP ZLATKO MANOJLOVIĆ - `Tvoja pesma / U sumrak` (1978, RTV Ljubljana) https://www.kupindo.com/Ploce/77232153_SP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Tvoja-pesma-1978-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69670025_SP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Tvoja-pesma-1978-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69670069_SP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Tvoja-pesma-1978-VG-G- 4) LP ZLATKO MANOJLOVIĆ - `Zlatko i njegove gitare` (1980, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/77237865_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Zlatko-i-njegove-gitare-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/65771517_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Zlatko-i-njegove-gitare-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/77237889_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Zlatko-i-njegove-gitare-NM-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/77237921_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Zlatko-i-njegove-gitare-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69670657_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Zlatko-i-njegove-gitare-80-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/64095649_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Zlatko-i-njegove-gitare-80-VG 5) LP ZLATKO MANOJLOVIĆ - `Jednoj ženi` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/69670633_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Jednoj-zeni-1983-VG-G- 6) LP ZLATKO MANOJLOVIĆ - `Zlatko` (`With You`), (1986, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/69670645_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-With-You-1986-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/77238025_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-With-You-1986-NM-VG- 7) LP ZLATKO MANOJLOVIĆ - `Zlatko` (To One Woman), (1995, PGP RTS) https://www.kupindo.com/Ploce/69670605_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-To-One-Woman-1995-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/64095689_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-To-One-Woman-1995- 8) LP VOX (Zlatko & Izolda) - `Strela` (1996, PGP RTS) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - U kolekciji imam i ovaj redak Zlatkov CD, objavljen u Nemačkoj: CD ZLATKO MANOJLOVIĆ - Pure Life: https://www.kupindo.com/Audio-diskovi/61436233_CD-ZLATKO-MANOJLOVIC-Zedman-Pure-Life-2006- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - retka Zlatkova kaseta, koju je snimio sa suprugom Izoldom https://www.kupindo.com/Audio-kasete/60895065_MC-ZLATKO-I-IZOLDA-10-godina-SPS-2000-NOVO - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - memorabilia: AUTOGRAM KARTA sa potpisima benda GORDI iz 1981. godine !!! https://www.kupindo.com/Plakati-i-posteri/61119609_memorabilia-AUTOGRAM-GORDI-1981-raritet

U dobrom stanju! Knjiga br I ima sa gornje strane tabaka malo starackih pegica nista strasno, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! 1. Presno i pečeno 2. Od meda do pepela 3. Poreklo ponašanja za trpezom 4. Goli čovek Autor: Claude Lévi-Strauss Izdavac: PROSVETA, BIGZ Izdanje: 1980 Edicija: KARIJATIDE Povez: TVRDI Strana: 374+403+406 STR. Fundamentalno delo, obima preko 2000 strana u tvrdom povezu, ilustrovano. Najznačajnije delo svetski poznatog i priznatog antropologa Klod Levi-Strosa. Strukturalizam i poreklo mitova. Povez - Tvrd Claude Levi Straus Mythologiques The Raw and the Cooked From Honey to Ashes The Origin of Table Manners The Naked Man Klod Levi-Stros, ili po engleskom izgovoru Klod Levi-Straus (franc. Claude Lévi-Strauss; Brisel, 28. novembar 1908. — Pariz, 30. oktobar 2009),[1][2][3] bio je francuski antropolog i etnolog čiji je rad bio ključan u razvoju strukturalizma i strukturalne antropologije.[4] Predavao je socijalnu antropologiju na Kolež de Fransu između 1959. i 1982. godine i bio je izabran za člana Francuske akademije 1973. Dobitnik je brojnih nagrada od univerziteta i institucija širom sveta, i uz Džejmsa Džordža Frejzera i Franca Boasa[5] naziva se ocem moderne antropologije.[6] Levi-Stros je tvrdio da „divlji” um ima istu strukturu kao „civilizovani” um i da su ljudske karakteristike svuda iste.[7][8] Ova zapažanja su kulminirala u njegovoj poznatoj knjizi Tristes Tropiques koja je učvrstila njegovu poziciju kao jedne od centralnih figura u strukturalističkoj školi mišljenja. Kao i u sociologiji, njegove ideje su dospele do mnogih oblasti humanističkih nauka, uključujući i filozofiju. Strukturalizam je bio definisan kao „potreba za osnovnim odbrascima razmišljanja u svim oblicima ljudske aktivnosti”. Detinjstvo, mladost, obrazovanje i karijera Levi-Stros je rođen u francusko-jevrejskoj porodici koja je živela u Briselu, gde je njegov otac radio kao slikar portreta.[9] Odrastao je u Parizu. Tokom Prvog svetskog rata živeo je sa svojim dedom po majci, koji je bio radnik sinagoge u Versaju.[10] U Sorboni u Parizu, Levi Stros je studirao prava i filozofiju. Nije nastavio svoje studije na pravima, ali je položio agregat na filozofiji 1931. godine. 1935. godine, posle nekoliko godina predavanja u srednjoj školi, preuzeo je poslednju ponudu da bude deo francuske kulturne misije u Brazilu u kojoj bi služio kao gostujući profesor sociologije na Univerzitetu Sao Paula dok njegova tadašnja žena, Dina, služila kao gostujući profesor etnologije. Tristes Tropiques Par je živeo i obavljao svoj antropološki posao u Brazilu od 1935. do 1939. godine. Tokom tog vremena, dok je on bio gostujući profesor sociologije, Levi-Stros je preuzeo njegov jedini etnografski terenski rad. On je pratio i Dinu, obučenog etnografa u njenom sopstvenom pravu koja je takođe bila gostujući profesor na Univerzitetu u Sao Paulu, gde su sproveli istraživanje u Mato Groso i Amazonskoj prašumi. Prvo su istraživali Guaycurü i Bororo Indijska plemena, ostajući među njima na nekoliko dana. 1938. godine vratili su se zbog druge ekspedicije, duže od godinu dana kako bi istraživali Nambikvara i Tupi-Kavahib društvo. U to vreme njegova žena je patila od infekcije oka koja ju je sprečila da završi studije, koje je on zaključio. Ovo iskustvo je učvrstilo njegov profesionalni identitet kao antropolog. Edmund Lič sugeriše, iz Levi-Strosevog ličnog izveštaja iz Tristes Tropiques, da nije mogao provesti više od nekoliko nedelja na bilo kom mestu i da nije bio u mogućnosti da lako priča sa bilo kojim od svojih informatora na njihovom maternjem jeziku, što nije karakteristično za antropološko istraživačke metode participativne interakcije sa temama da se dobije puno razumevanje kulture. 1980-ih godina objasnio je zašto je postao vegetarijanac u delu objavljenom u Italijanskim dnevnim novinama La Repubblica i ostalim objavama u posmrtnoj knjizi Nous sommes tous des cannibales (2013): „Doći će dan kada će pomisao da su, da bi nahranili sebe, ljudi iz prošlosti ustajali i masakrirali živa bića i samozadovoljno izlagali njihovo iseckano meso za prikaz, izazvati isto gađenje kao kod putnika u šesnaestom i sedamnaestom veku koji su se susretali sa kanibalskim obrocima divljih američkih primitivaca u Americi, Okeaniji i Africi”. Proterivanje Levi-Stros se vratio u Francusku 1939. godine da bi učestvovao u ratu i bio je određen kao agent za vezu sa Mažino linijom. Posle kapitulacije Francuske 1940. godine zaposlio se u Monpeljeu, ali je otpušten je zbog [[višijevska Francuska|višijevskih rasnih zakona. (Levi-Strosova porodica koja potiče iz Alzasa, bila je jevrejskog porekla.) Istim zakonima, bio je denaturalizovan (oduzeto mu je francusko državljanstvo). U to vreme, njegova prva žena i on su se razišli. Ona je ostala i radila je za Francuski pokret otpora, dok je on uspeo da pobegne iz Višijevske Francuske brodom u Martinik,[11] odakle je mogao da nastavi putovanje. 1941. godine, ponuđeno mu je mesto u Novoj školi za društvena istraživanja u Njujorku i odobren mu je ulaz u Sjedinjene Američke Države. Serija putovanja ga je dovela, kroz južnu ameriku do Portorika gde ga je Ef-Bi-Aj ispitivao posle pisama na nemačkom u njegovom prtljagu koja su probudila sumnju kod carinskih agenata. Levi-Stros je tokom rata najviše vremena proveo u Njujorku. Pored Jacques Maritain, Henri Focillon, i Roman Jakobson, bio je jedan od članova koji su osnovali Besplatnu školu naprednih studija, vrstu univerziteta u egzilu za francuske akademike. Godine rata u Njujorku su bile formativne za Levi-Strausa na nekoliko načina. Njegova veza sa Jakobsonom pomogla mu je da oblikuje teorijsko gledište (Jakobson I Levi-Stros su smatrani za dve centralne figure na kojima je bazirana strukturalistička misao).[12] Levi-Stros je takođe bio izložen Američkoj antropologiji koju je zagovarao Franc Boas, koji je predavao na univerzitetu Kolumbija. 1942. godine, dok je večerao na fakultetu u Kolumbiji, Boas je preminuo od srčanog napada u rukama Levi-Strosa.[13] Ova lična povezanost sa Boasom dala je njegovim ranim radovima uočljivu Američku sklonost koja je olakšala da ga prihvate u Sjedinjenim Američkim Državama. Nakon kratkog perioda od 1946. do 1947. godine kada je radio kao ataše za kulturu Francuske ambasade u Vašingtonu, Levi-Stros se vratio u Pariz 1948. godine. U to vreme primio je Državni doktorat od Sorbone, nakon što je podneo, u francuskoj tradiciji, i glavnu i malu doktorsku tezu. To su bile Porodica i Društveni život indijskog naroda Nambikvara (La vie familie et sociale des indiens Nambikwra) i Osnovne strukture srodstva (Les structures élémentaires de la parenté).[14]‍:234 Strukturalna antropologija Teza Osnovne strukture srodstva je objavljena sledeće godine i ubrzo je smatrana jednim od najvažnijih radova u antoroplogiji o srodstvu. Simon de Bovoar je razmotrila sa odobravanjem i videla je kao važnu izjavu o poziciji žena u ne-zapadnim kulturama. Elementarne strukture, čiji naslov potiče od Dirkemovog poznatog dela Osnovne forme religioznog života preispitale su kako ljudi organizuju svoje porodice ispitujući logičke strukture koje leže u osnovi veza, a ne njihov sadržaj. Dok su britanski antoropolozi kao što je Alfred Retklif-Braun tvrdili da je srodstvo bilo zasnovao na poticanju od zajedničkih predaka, Levi–Stros je tvrdio da je srodstvo zasnovano na rodbinstvu između dve porodice koje su formirane kada se žena iz jedne grupe udala za muškarca iz druge.[15] Krajem 40ih i početkom 50ih godina, Levi-Stros je nastavio da objavljuje i doživeo je prilično veliki profesionalni uspeh. Nakog njegovog povratka u Francusku, postao je umešan u administraciju Francuskog centra za naučna istraživanja (CNRS) i Musée de l`Homme pre nego što je konačno postao profesor petog dela École pratique des hautes études, `Nauka o religijima` gde je prethodno bio profesor Marsel Maus, koji je promenio naziv katedre u „Komparativne religije nepismenih ljudi”. Dok je Levi-Stros bio dobro poznat u akademskim krugovima, postao je i jedan od najpoznatijih francuskih intelektualaca, 1955. godine kada je u Parizu Plon objavio Tristes Tropiques. U suštini, ova knjiga je memoar koji sadrži detalje iz vremena kada je bio proteran iz Francuske tokom 1930-ih godina i o njegovim putovanjima. Levi-Stros je izvrsno kombinovao prelepu prozu, blistavu filozofsku meditaciju i etnografske analize naroda iz Amazonije da bi stvorio remek delo. Organizatori koji dodeljuju nagradu Prix Goncourt, na primer, žalili su što ne mogu da dodele nagradu Levi-Strosu zbog toga što je Tristes Tropiques dokumentarna literatura. Levi-Stros je 1959. godine imenovan za predsedavajućeg na Socijalnoj antroplogiji na College de France. Otprilike u isto vreme, objavio je Strukturalnu antropologiju, kolekciju eseja koji su pružili primere i programske izjave o strukturalizmu. U isto vreme kada je postavljao osnove za intelektualni program, započeo je seriju osnivanja kako bi ustanovio antropologiju kao disciplinu u Francuskoj, uključujući i Laboratoriju socijalne antropologije u kojoj su novi studenti mogli da uče i novi žurnal l`Homme da objavljuje rezultate istraživanja. Godine 1962., Levi-Stros objavio je za mnoge njegov najvažniji rad, La Pensée Sauvage prevedeno na engleski The Savage Mind. Naslov na francuskom se teško prevodi jer reč pensée znači u isto vreme i „misao” i ‘dan i noć”(cvet), dok sauvage ima mnoga značenja koja se razlikuju od engleskog „divljak”. Levi-Stros je predložio da engleski naslov bude Pansies for Thought pozajmljujući iz Ofelijinog govora u Šekspirovom Hamletu. Izdanja La Pensée Sauvage na francuskom uvek su štampana sa slikom divljeg cveta dan i noć na koricama. Divlja misao ne govori samo o „primitivnim” mislima, kategoriji koju su definisali prethodni antropolozi, nego i o oblicima misli koji su zajednički svim živim bićima. Prva polovina knjiga zasniva se na Levi-Strosovoj teoriji kulture i misli, dok druga polovina proširuje iskaz u teoriju istorije i društvenim promenama. Ovaj kasniji deo knjige uveo je Levi-Strosa u oštru debatu sa Žan Pol Sartr o prirodi ljudske slobode. Sa jedne strane, Sartrova filozofija egzistencije smešta ga u poziciju u kojoj su ljudska bića bila slobodna da se ponašaju kako su želela. Sa druge strane, Sartre je bio levičar koji je bio odan idejema kao što je ta da su pojednici bili ograničeni ideologijama koje su im nametnuli moćnici. Levi-Stros je predstavio svoju strukturalističku ideju delatnosti u suprotnosti Sartrovoj. Odjek ove rasprave između strukturalizma i egzistencijalizma inspirisala je radove mladih autora kao sto je Pjer Burdje. Sada, svetska poznata ličnost, Levi-Stros je tokom druge polovine 1960-ih godina radio na knjizi koja predstavlja vrhunac u njegovoj karijeri, a to je četvorotomna studija Mitologika. U njoj, on prati jedan jedini mit sa vrha Južne Amerike i sve njegove varijacije od grupe do grupe kroz centralnu Ameriku i naposletku u Arktičkom krugu i tako prati kulturnu evoluciju tog mita sa jednog kraja zapadne hemisfere do druge. On ostvaruje ovo na tipičan strukturalistički način, tako što ispitujue osnovnu strukturu veza između elemenata priče pre nego da se fokusira na sam sadržaj priče. Dok je Divlji um opisivala Levi-Strosovu sveobuhvatnu teoriju, Mitologika je produženi, četvorotomni primer analize. Bogata detaljima i ekstremno duga, ona ima manju čitalačku publiku od mnogo kraće i mnogo pristupačnije Divlji um, uprkos poziciji Levi-Strosovog najznačajnijeg dela. Levi-Stros prima Erazmovu nagradu Levi-Stros je konačno završio Mitologiku 1971. godine. 14. maja 1973. godine izabran je za člana Francuske akademije, što je najveće francusko priznanje za pisca.[16] Bio je član drugih važnih svetskih akademija, uključujući Američku akademiju umetnosti i književnosti. 1956. godine postao je strani član Kraljevske Holandske akademije nauka i umetnosti.[17] Dobio je Erazmovu nagradu 1973. godine, Meister Eckhart Prize za filozofiju 2003. godine i nekoliko počasnih doktorata sa univerziteta kao što su Oksford, Harvard, Jejl i Kolumbija. Takođe je primio Nacionalni orden Legije časti, Commandeur de l`ordre national du Mérite, i Commandeur des Arts et des Lettres. 2005. godine primio je XVII Premi Internacional Catalunya. Posle penzionisanja, nastavio je da objavljuje povremeno razmišljanja o umetnosti, muzici, filozofiji i poeziji. Pozni život i smrt Godine 2008. je postao prvi član Francuske akademije koji je doživeo stotu godinu i jedan od prvih živih autora čiji su radovi bili objavljeni u biblioteci De la Pléiade. Posle smrti Moris Druona 14. apila 2009. godine postao je dekan Akademije, kao njen najduži član. Umro je 30. oktobra 2009. godine, nekoliko nedelja pre njegovog 101. rođendana.[1] Njegova smrt je objavljena četiri dana kasnije. Francuski predsednik Nikola Sarkozi ga je opisao kao „jednog od najvećih etnologa svih vremena.”[18] Bernar Kušner, francuski ministar spoljnih poslova, rekao je da je Levi-Stros „raskinuo sa etnocentričnim pogledom na istoriju i čovečanstvo [...] U vremenu kada svi pokušavamo da pronađemo smisao globalizacije, kako bi stvorili pošteniji i humaniji svet, voleo bih da se glas Kloda Levi-Strosa rezonuje šire kroz svet”.[6] Slična izjava Levi-Strosa bila je emitovana na National Public Radio u sećanje na njega 3. novembra 2009. godine: „Danas se dešava zastrašujuće odumiranje živih vrsti, bile one biljke ili životinje, i jasno je da je rasprostranjenost ljudi postala tako velika, da su počeli da se truju međusobno. Svet u kom prestajem da postojim nije više svet koji volim”. U čitulji posvećenoj njemu u The Daily Telegraph je pisalo da je Levi-Stros „jedan od najdominantnijih poslereatnih uticaja u francuskom intelektualnom životu i jedan od vodećih predstavnika strukturalizma u društvenim naukama.”[19] Stalna sekretarka Francuske akademije Helena je rekla: ”Bio je mislilac, filozof [...] Nećemo se sresti sa njemu sličnim”

Prvo sto izgleda mocno, drugo sto je to nesto za neciji radni sto, desk, vitrinu, orman, krevet. Lik Cara Putina na originalnoj, validnoj i pravoj pravcatoj americkoj novcanici odnosno banknoti od U$ 2 dolara. Zamislite POKLON OBOZAVOCU LIKA I DELA V.V. PUTINA. U igri asocijacije odrednice bi bile Putin - Valuta - Dolar. Drugim recima, ova dva dolara koja je legalna upotrebljiva novcanica, sa sertifikatom autenticnosti, koja se doista mozete potrositi bilo gde u Sjedinjenim americkim drzavama, nosi lik ruskog predsednika Putina i ta dorada plus nabavka kosta razliku izmedju U$ 2 dolara i sume koju placate. Iako bi je mogli potrositi da platite Vas racun u iznosu od dva dolara njeno pravo mesto je na radnom stolu, desku, vitrini,...t.j. treba da bude izlozena negde. Serijski broj novcanice koju kupujete nije isti kao na novcanici sa snimka - sve ostalo jeste - uz nju dobijate sertifikat o originalnosti. 100% pravi dolari!!! Владимир Владимирович Путин (рус. Влади́мир Влади́мирович Пу́тин; Лењинград, 7. октобар 1952) руски је политичар и актуелни председник Руске Федерације. За председника Русије изабран је 26. марта 2000. године, у првом кругу председничких избора. Од 31. децембра 1999. до 7. маја 2000. године, по декрету председника у оставци Бориса Јељцина, вршио је дужности председника Русије. За други мандат је изабран 2004. године који је трајао до 7. маја 2008. када је га је на тој функцији наследио Дмитриј Медведев. Путин је изабран за други мандат на месту премијера, 8. маја 2008. године. На председничким изборима одржаним 4. марта 2012. победио је у првом кругу, освојивши 63,7% гласова.[1] Садржај 1 Детињство и образовање 2 Служба у КГБ-у 3 Политичка каријера 3.1 Први пут премијер (1999) 3.2 Први пут председник 3.3 Путиново обнављање Русије 3.4 Други пут премијер (2008) 3.5 Други пут председник (2012) 4 Популарност 5 Приватни живот 6 Галерија 7 Види још 8 Референце 9 Литература 10 Спољашње везе Детињство и образовање Родитељи Владимира Путина Владимир Спиридонович Марија Ивановна Путин је рођен у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 7. октобра 1952. Његова мајка Марија Ивановна Путина је била радник у фабрици, а отац Владимир Спиридонович Путин је био регрутован у Совјетску морнарицу да служи на подморници почетком 1930-их, а касније је служио у НКВД-у у саботерској групи током Другог светског рата.[2] Владимир Путин је имао још два брата који су рођени средином 1930-их; један је умро неколико месеци након рођења, а други је подлегао дифтерији током опсаде Лењинграда. Деда Владимира Путина, Спиридон Путин, је био лични кувар Владимира Лењина и Јосифа Стаљина.[3] Путин је у младости волео да имитира обавештајце које су у филмовима глумили глумци попут Вјачеслава Тихонова и Георгија Жижонова[4] Основну школу је уписао 1958. године и био је № 193. ученик те године. По завршетку основне школе 1966. уписује средњу хемијску школу као № 281 ученик коју је завршио 1970. године. По завршетку средње школе уписао је 1970. године Правни факултет. Дипломирао је 1975. године, међународно право на Правном факултету Лењинградском државном универзитету, а тема димпломског рада је био Принцип најповлашћеније нације (рус. Принцип наиболее благоприятствуемой нации).[5] На универзитету је такође постао члан Комунистичке партије Совјетског Савеза и остао је њен члан све до њеног распуштања децембра 1991.[6][4] Служба у КГБ-у Путин као официр КГБ. Након дипломирања, Путин је примљен у КГБ. Радио је у Директорату КГБ Лењинграда и Лењинградске области, где је упознао Сергеја Иванова.[7] Године 1975. завршио је курс КГБ-а у Окти код Лењинграда. 1977. године радио је у контра-обавештајној служби Лењинградског КГБ-а.[8] 1979. године заршава шестомесечни курс у Московској вишој школи КГБ-а а 1984. године са чином мајора студирао је постдипломске студије на КГБ институту Јуриј Андропов, где је стекао 1985. године диплому специјалисте контраобавештајне службе. У том периоду је изучавао немачки језик који течно говори. Од 1985. до 1990. Путин је био на дужности у Дрездену, Источна Немачка. Након пада Берлинског зида, враћен је у Совјетски Савез. У Дрездену је 1989. сам одбранио зграду КГБ.[9] Путин је званично дао отказ у државној безбедности 20. августа 1991. током државног удара који је предводио КГБ против совјетског председника Михаила Горбачова. У то време имао је чин пуковника. Политичка каријера Почетком 1990. године Путин је радио као асистент на матичном универзитету на ком је дипломирао. У јуну 1991. је преузео место у Одсеку за међународна питања на Лењинградском државном универзитету, где је вице-ректор био Јуриј Молчанов а ректор Станислава Меркурњева. Градоначелник Лењинграда у то време је био Анатолиј Собчак, асистент на Лењиградском државном универзитету из Путинових студентских дана и његов предавач. Меркурњев је касније преложио Анатолију Собчаку да ангажује Путина као помоћника за правна питања. Маја 1990. године Собчак ангажује Путина на место саветника председника Лењинградског Градског већа.[10] По избору Анатолиј Собчака, на место градоначелника Санкт Петербурга 12. јуна 1991. године, Путин постаје Председник Одбора за спољне послове града Санкт Петербурга чији је задатак био да као шеф комисије буде укључен за сва питања привлачење инвестиција у Санкт Петербургу, сарадње са страним компанијама и заједничка улагања. Путин је био домаћин у организацији прве берзе у Санкт Петербургу и помогао улазак неколико великих немачких компанија, међу којима је једна од првих банака са страним капиталом у Русији - БНП-Дрезднен банка. Такође је био један од организатора руско-америчких `Игара Добре Воље`, када се састао са великим америчким медијиским бизнисменом Тедом Тарнером.[10] Године 1993. због својих честих путовања по иностранству Собчак именује Путина за свог заменика.[11] У марту 1994. године, постављен је за првог заменика градоначелника Санкт Петербурга, задржавајући свој положај шефа Комитета за спољне односе. Дужности Путина као заменика председника Владе Санкт Петербурга, укључивали су координацију и сарадњу са регионалним телима већничке безбедности и са агенцијама за спровођење закона (полиција, Министарство одбране, Федерална служба безбедности, тужилаштво, судови и царински одбор), као и политичке и друштвене организације. Под надлежношћу Путина су били Регистрација градске коморе и менаџмент градске већнице: правда, односи са јавношћу, административне агенције и хотели.[11] Године 1995. постао је регионални лидер партије Наш дом - Русија.[12] У августу 1996. године се сели у Москву где постаје члан администрације председника Бориса Јељцина. Био је шеф руске обавештајне службе ФСБ (једне од наследница КГБ) од јула 1998. до августа 1999. године, а такође је радио као секретар у служби безбедности од марта до августа 1999. године. Први пут премијер (1999) Путина је Борис Јељцин поставио на место премијера у Влади Русије у августу 1999. године. Путин је постао пети руски премијер у мање од 18 месеци. Тада нико није очекивао да ће, јавности непознати, Путин на том месту остати дуже од његових претходника. Јељцинов главни опонент градоначелник Москве Јуриј Лушков и бивши премијер Јевгениј Примаков, су већ били у кампањи за председничке изборе. Тада нико није могао претпоставити да ће већ у септембру Путин постати најпопуларнији политичар у Русији. Иако није члан ни једне партије, Путин је подржао партију Јединство која је на изборима за Думу у децембру 1999. године освојила највећи број гласова. Индекс раста руске економије од распада Совјетског Савеза до данас. Први пут председник Борис Јељцин је 31. децембра 1999. године неочекивано поднео оставку и именовао Путина за привременог председника. Председнички избори су одржани 26. маја 2000, а Путин је победио у првом кругу, када је остварио убедљиву победу са 52,94 % победивши у већини гувернија осим у Чеченији. У неким гувернијама Путин је освојио и преко 80% гласова. После истека свог првог мандата Путин се поново кандидовао на изборима 2004. године и победио са 71,34 % гласова. Путиново обнављање Русије Владимир Путин радио је на препороду Русије, за време његове власти економија Русија расла је у просеку за 7% сваке године. Путин је радио и на учвршћивању централне власти у свим гувернијама. Тако је смањио ризик од отцепљења далеких области побуњених сепаратистичким осећањима. Други пут премијер (2008) Владимир Путин са Димитријем Медведевим. По завршетку свог другог мандата 2008. године Путин је подржао Дмитрија Медведева на изборима, притом је рекао да намерава да задржи важну политичку улогу у држави (уз додатак да ће то урадити само ако Медведев победи на изборима). После победе Медведева, Путин је изабран за премијера у новој влади. Он је 2008. прихватио да постане председник Јединствене Русије, владајуће странке у Русији. Други пут председник (2012) Владимир Путин је изабран за председника на изборима 2012. Наследио је Дмитрија Медведева који је њега након инаугурације наследио на месту премијера. Популарност Владимир Путин је први носилац Ордена Републике Србије на великој огрлици. Путин ужива популараност широм Русије и у многим државама света, нарочито у земљама у развоју [13], а у Русији он се сматра симболом оживљеног патриотизма.[14] У многим земљама са већински православним становништвом Путин се цени због својих дела учињених на рехабилитацији положаја православне цркве у Русији. Путин је популаран и у Србији, Републици Српској и Црној Гори због принципијелног става Русије у одбрани суверенитета Србије. Он је проглашен за почасног грађанина више српских градова: Новог Сада, Сомбора, Врњачке Бање, Рашке, Апатина, Врбаса, Пожаревца, Љубовије, Оџака, Свилајнца и Лознице.[15] Године 2007. проглашен је за „личност године“ у избору америчког часописа „Тајм“.[16] У очекивању посете Владимира Путина Републици Србији 2007. године, у својству председника Руске Федерације, тадашњи патријарх СПЦ Павле је предложио, а Свети архијерејски синод прихватио, да се Владимиру Путину додели највише црквено одликовање, Орден Светог Саве првог реда, у знак дубоке захвалности за љубав према тој цркви и за драгоцену подршку у настојању да Косово и Метохија остану у саставу Републике Србије. Овај орден је Владимиру Путину уручио патријарх Иринеј у Храму Светог Саве, 23. марта 2011. године. Одликован је и Орденом Републике Србије Првог степена. Орден му је свечано уручен 16. октобра 2014. године, приликом државне посете Републици Србији, поводом 70 година од ослобођења Београда и 100 година од почетка Првог светског рата.[17][18] Путин је вешт и у џудоу, Токио 2000. Приватни живот Био је ожењен Људмилом Путин са којом има две кћерке. Развели су се у јуну 2013. Верник је Руске православне цркве и често истиче заслуге своје мајке за своје верско опредељење.[19][20] Тренира бокс, самбо и џудо (црни појас 6. дан) и бави се скијањем. Воли животиње и имао је женку црног лабрадора ретривера звану Кони (Полгрејв).

Knjiga je nova ТИМИСЛАВ КАРАЂОРЂЕВИЋ М Е М О А Р И ЗАДУЖБИНА КРАЉА ПЕТРА I ТОПОЛА - ОПЛЕНАЦ 1999 За штампу приредио МИЛЕ НЕДЕЉКОВИЋ Р е ф е р е н ц е 1. ПОНОВО НА ОПЛЕНЦУ 2. ДЕТИЊСТВО 3. ШКОЛОВАЊЕ У ЕНГЛЕСКОЈ 4. ГОДИНЕ РАТА 5. ЗБРИЊАВАЊЕ ПОРДЦЕ 6. ГОДИНЕ ПУТОВАЊА 7. ЦРКВЕНИ РАСКОЛ 8. ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЛИТИЧАРИ 9. ОДБРАНА ИСТИНЕ О СРБИМА 1О. КА ЈЕДИНСТВУ И СЛОБОДИ 11. НА ОГЊИШТУ ПРЕДАКА 12. ОБИЧАЈИ - ЗНАК НАРОДНОСТИ 13. ПРАВОСЛАВЉЕ И СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА 14. ОБНОВА ХИЛАНДАРА 15. МАНАСТИРИ 16. С ПУТА ПО ОТАЏБИНИ 17. СТВАРАЛАШТВО И СПОРТ 18. ПО РАТИШТИМА У ЗЕМЉИ 19. ДОМ КАРАЂОРЂЕВИЋА 2О. НАШЕ ЉУБАВИ 21. ИМОВИНА КАРАЂОРЂЕВИЋА 22. ЗАВРШАВАЈУЋИ МЕМОАРЕ ............................................................ Пажња !!! ПРВО ИЗДАЊЕ ФОТОГРАФИЈЕ ЦРНО-БЕЛЕ ИМЕНОСЛОВ ЗЕМЉОПИСНА НАЗВАЊА ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ ТВРДЕ КОРИЦЕ ОМОТ ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНА ТЕЖИНА КЊИГЕ 1,7 кг 797 СТРАНА Tomislav Karađorđević (Beograd, 19. januar 1928 — Topola, 12. jul 2000) bio je jugoslovenski kraljević, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 19. januara 1928. godine u Beogradu, na Bogojavljenje po julijanskom kalendaru, u 1 sat, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije), Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja (1888—1934) i kraljice Marije (1900—1961), druge ćerke rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865—1927) i rumunske kraljice Marije (1875—1938). Po želji svog oca, princ Tomislav je trebalo da se rodi u Zagrebu, međutim kako je te godine u Hrvatskoj bila jaka zima od tog puta se odustalo. Kršten je 25. januara u posebnom salonu Novog dvora. Njegovom krštenju prisustvovao je Stjepan Radić koji je predložio dva hrvatska imena Zvonimir i Tomislav jer je prvi kraljev sin Petar dobio srpsko ime. Kralj Aleksandar I se odlučio za ime Tomislav na šta je Radić poželeo da Karađorđevići žive sto godina. Krštenog kuma, britanskog kralja Đorđa VI zastupao je britanski ministar na Dvoru, Kenard, osveštanom vodom iz Vardara, Jadranskog mora i Dunava. Osnovno obrazovanje stekao je na dvoru u Beogradu. U periodu od 1937. do 1941, školovao se u Sandroyd School (Cobham, Engleska)[1], zatim u Oundle School od 1941-1946, i u Clare College Univerziteta u Kembridžu od 1946. do 1947, kada je napustio studije zbog sukoba sa jednim marksističkim profesorom. Tokom Drugog svetskog rata, postojale su inicijative od strane tadašnjeg SSSR prema jugoslovenskoj Vladi u izbeglištvu da kraljević Tomislav zauzme jugoslovenski presto umesto svog starijeg brata, kralja Petra II, što se, međutim, nije desilo. Pri kraju rata, početkom 1945. godine, kralj Petar II, pod pritiskom britanskog premijera Čerčila, preneo je svoja kraljevska ovlašćenja na Namesništvo pod kontrolom kasnijeg jugoslovenskog komunističkog predsednika, Josipa Broza Tita, pod čijom je vlašću Ustavotvorna skupština od 29. novembra 1945. ukinula monarhiju (dok je 8. marta 1947. godine svim članovima kraljevske porodice oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina). U vreme kada je Petar II Karađorđević preneo svoja kraljevska ovlašćenja na renegat koji je kontrolisao Josip Broz Tito, princ Tomislav je bio zakoniti naslednik Krune i prema tadašnjem Ustavu Jugoslavije, jedina osoba kojoj je kraljevska vlast mogla biti preneta. Posle Kembridža, kraljević Tomislav rešio je da se posveti voćarstvu. Dok je pohađao poljoprivrednu školu, radio je kao običan nadničar u jednom voćnjaku u pokrajini Kent. Godine 1950. kupuje imanje u pokrajini West Sussex. Najviše se bavio uzgojem jabuka, na imanju od 80 hektara, koje je u jednom trenutku imalo 17.000 stabala. Tokom rata u BiH (Bihać, 1994) Oženio se 7. juna 1957. u Zalemu (Baden, Zapadna Nemačka), princezom Margaritom od Badena, sa kojom je dobio sina Nikolu (1958) i ćerku Katarinu (1959). Posle razvoda 1982. godine, oženio se iste godine devojkom iz susedstva, Lindom Meri Boni, s kojom ima dva sina, Đorđa (1984) i Mihaila (1985). Kraljević Tomislav je bio veoma angažovan u životu srpske emigracije, organizujući brojne proslave i piknike na svom imanju i učestvujući u brojnim humanitarnim organizacijama i inicijativama. Bio je, između ostalog, predsednik Jugoslovenskog komiteta za ukazivanje pomoći starim ratnicima, zaštitnik crkve Lazarice u Birminghamu, i predsednik odbora za obnovu manastira Hilandar. Takođe je bio visoki zvaničnik britanskog ogranka humanitarnog Reda Vitezova Sv. Jovana. Tokom raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tokom ` 60. godina pa sve do njegovog kraja, 1992, čvrsto je stajao uz Patrijaršiju u Beogradu, i davao joj javnu podršku širom srpske emigracije. Godine 1990. odbio je ponudu Demokratske stranke iz Beograda, da bude njen predsednički kandidat na prvim posleratnim izborima u decembru te godine. Prvi je član kraljevske porodice koji se trajno vratio u Srbiju, početkom 1992. godine, kada se nastanio u Zadužbini kralja Petra I Karađorđevića na Oplencu, koji je ubrzo postao Meka za sve one koji su hteli da lično sretnu poslednjeg živog sina kralja Aleksandra I. Ubrzo je postao veoma popularan u narodu, pogotovu zbog svojih čestih obilazaka srpskih boraca u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, i pomoći koju je, zajedno sa suprugom, princezom Lindom, donosio. Postojale su i inicijative da se imenuje za Kneza srpskog dela Bosne i Hercegovine, što tamošnje političko rukovodstvo nije prihvatilo. Posle javne prozivke predsednika Srbije Slobodana Miloševića, da je „izdao“ Republiku Srpsku Krajinu nakon njenog pada, početkom avgusta 1995. godine, njegovo medijsko prisustvo se drastično smanjuje. Poslednjih 5 godina života borio se sa teškom bolešću, ali je odbio ponude da se leči i podvrgne hirurškom tretmanu u inostranstvu u trenutku kada su NATO snage započele bombardovanje Jugoslavije 24. marta, 1999. godine. Umesto toga, obilazio je bombardovana mesta i, iako teško bolestan, podelio sudbinu naroda. Preminuo je 12. jula 2000. godine, na dan Sabora Svetih Apostola Petra i Pavla po julijanskom kalendaru, slavu porodične kripte na Oplencu, gde je i sahranjen, uz prisustvo više hiljada poštovalaca i članova porodice. Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 16. decembra 2013. godine.[2] Titule i priznanja[uredi | uredi izvor] 19. januar 1928 - 9. oktobar 1934: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo princ Tomislav Karađorđević od Jugoslavije 9. oktobar 1934 - 17. jul 1945: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo princ-naslednik Tomislav Karađorđević od Jugoslavije 17. jul 1945 - 3. novembar 1970: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo kraljević Tomislav Karađorđević od Jugoslavije 3. novembar 1970 - 5. februar 1980: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo princ-naslednik Tomislav Karađorđević od Jugoslavije 5. februar 1980 - 12. jul 2000: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo kraljević Tomislav Karađorđević od Jugoslavije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROPAST ZAPADA Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.

Laguna Ukupno 872 strane u dve knjige Може замена за стрипове које немам! Kakav je bio čovek koji se od siromašnog gruzijskog dečaka uzdigao do Vođe i zavladao ruskim carstvom? Ko su bili njegovi Himler, Gering, Gebels? Kako je živelo „prvih deset porodica“? Ova istorija Staljinovog carskog dvora blistavo oživljava strah i izdaju, povlastice i razvrat, porodični život i surova ubistva. Prvi deo knjige govori o vremenu od 1932. do 1941. „Najcivilizovanija i najelegantnija hronika svireposti i bezdušja.“ Rut Rendel, Njujork tajms „Sumorno remek-delo puno opčinjujućih ličnih pojedinosti, koje vas šiba crnim humorom.“ Antonija Frejzer, Mejl on sandej „Užasavajuća, zapanjujuća, otrežnjujuća knjiga. Trijumf pažljivog istraživanja.“ Džon le Kare, Obzerver Staljinove jevrejčice SADRŽAJ Spisak ilustracija . ......................................... xi Staljinova porodica. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . xvii Mape ............................................... . . .xix Uvod i izjave zahvalnosti .................................. xxi Lica ................................................. xvii Prolog - Praznična večera: 8. novembar 1932 Prvi deo - Ta divna vremena: Staljin i Nada, 1878-1932. 1. Gruzin i učenica 2. Kremaljska porodica 3. Zavodnik. 4. Glad i veselo društvo: Staljin na vikendu 5. Odmor i pakao: Politbiro na moru 6. Vozovi puni mrtvaca: Ljubav, smrt i histerija 7. Staljin intelektualac Drugi deo - Veseli drugari: Staljin i Kirov, 1932-1934. 8. Sahrana 9. Svemoćni udovac i voljena porodica: Sergo, boljševički knez 142 10. Okaljana pobeda: Kirov, zavera i Sedamnaesti kongres 11. Ubistvo ljubimca Treći deo - Na ivici, 1934-1936. 12.„Ostao sam siroče`: Poznavalac sahrana 13. Tajno prijateljstvo: Novgorodska ruža 14. Patuljkov uspon, Kazanovin pad 15. Car se vozi metroom 16. Odaberite partnere, zajašite zatvorenike: Montirani procesi Četvrti deo - Pokolj: Ježov, otrovni patuljak, 1937-1938. 17. Dželat: Berijin otrov i Buharinova doza 18. Sergo: Smrt „savršenog boljševika` 19. Pokolj generala, Jagodin pad i majčina smrt 20. Krvoproliće u brojevima 21. Kupina na poslu i u dokolici 22. Krvavi rukavi: Bliski krug ubica 23. Društveni život za vreme čistke: Supruge i deca velikaša Peti deo - Pokolj: Dolazi Berija, 1938-1939. 24. Staljinove Jevrejčice i porodica u opasnosti 25. Berija i dželatski premor 26. Tragedija i razvrat Ježovih 27. Smrt Staljinove porodice: Neobična prosidba i domaćica Šesti deo - „Velika igra`: Hitler i Staljin, 1939-1941. 28. Čerečenje Evrope: Molotov, Ribentrop i Staljinovo jevrejsko pitanje 29. Ubistvo supruga 30. Molotovljevi kokteli: Zimski rat i Kulikova žena 31. Molotov upoznaje Hitlera: Kockanje i samozavaravanje 32. Odbrojavanje: 22. jun 1941. * * * DRUGI DEO KNJIGE * * * Sedmi deo - Rat: Trapavi genije, 1941-1942. 33. Optimizam i slom 34. „Žestok kao pas`: Ždanov i opsada Lenjingrada 35. „Možete li da odbranite Moskvu?` 36. Molotov u Londonu, Mehlis na Krimu, Hruščov pod nervnim slomom 37. Čerčil posećuje Staljina: Marlboro protiv Velingtona 38. Staljingrad i Kavkaz: Berija i Kaganovič u ratu Osmi deo - Rat: Genijalni pobednik, 1942-1945. 39. Staljingradski vrhovnik 40. Sinovi i kćeri: Staljin i deca Politbiroa u ratu 41. Staljinov muzički konkurs 42. Teheran: Ruzvelt i Staljin 43. Razmetljivi osvajač: Jalta i Berlin Deveti deo - Opasna igra za nasledstvo, 1945-1949. 44. Bomba 45. Berija: Moćnik, muž, otac, ljubavnik, ubica, silovatelj 46. Jedna noć u noćnom životu Josifa Visarionoviča: Tiranija filmovima i večerama 47. Molotovljeva prilika: „Ti ćeš svašta učiniti kad si pijan!` 48. Prestolonaslednik Ždanov i Abakumovljev krvavi tepih 49. Zalazak Žukova i pljačkaši Evrope: Carska elita 50.„Cionisti su te prevarili!` 51. Usamljeni starac na letovanju 52. Dve neobične smrti: Jevrejski glumac i očigledni naslednik Deseti deo - Hromi tigar, 1949-1953. 53. Hapšenje drugarice Molotove 54. Ubistvo i venčanje: Lenjingradski slučaj 55. Mao, Staljinov rođendan i Korejski rat 56. Patuljak i lekari ubice: Udri, udri, udri još! 57. Slepi mačići i nilski konji: Uništavanje stare garde 58. „Sredio sam ga!`: Bolesnik i njegovi prestravljeni lekari Epilog Beleška o izvorima Indeks

JOSEPH VON HAMMER HISTORIJA TURSKOG (OSMANSKOG) CARSTVA 1-3 Prevod - Nerkez Smailagić Izdavač - N. Smailagić, Zagreb Godina - 1979 536 + 554 + 572 strana 24 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst podvlačen grafitnom olovkom na 20ak stranica u I tomu, na mnogim stranicama obeležavano grafitnom olovkom po margini, u II tomu je obeležavano hemijskom olovkom po margini SADRŽAJ: Riječ izdavača 1. Porijeklo i domovina Turaka. Povijest Oguza i Turkmena, perzijskih Seldžuka i Ruma 2. Početak osmanske vladarske kuće. Osmanova vladavina i prvi vladari 3. Od Orhanovog ustoličenja do prvih zaklada u Brusi 4. Od prvih prijelaza Turaka u Evropu do Orhanove smrti 5. Od ustoličenja Murata do njegove smrti 6. Od Bajezidova ustoličenja do daljnjih osvajanja u Aziji i Grčkoj 7. Timur-han u osmanskoj povijesti 8. Doba međuvlađa nakon Bajezida 9. Od borbi sa vladarom Karamana do Mehmedove smrti 10. Od ustoličenja Murata II do opsade Beograda 11. Od ponovnog Muratovog uspona na prijestol do njegove smrti 12. Od ustoličenja Mehmeda II do osvajanja Konstatinopolisa (Carigrada) 13. Od prvih mjera u Carigradu do osvajanja Peloponeza 14. Događaji do osvojenja Negroponta 15. Azijska, karamanska vojna 16. Daljnja osvajanja sve do zaposjedanja Skadra 17. Događaji sve do Mehmedove smrti 18. Državne ustanove i kulturna djela za Mehmeda II 19. Ustoličenje Bajezida II i sudbina princa Džema 20. Vladavina Bajezida II 21. Od borbi na Istoku do smjenjivanja i smrti Bajezida II 22. Od ustoličenja Selima do perzijskih ratova 23. Zbivanja na istočnim stranama carstva 24. Osvajanje Egipta i Selimova smrt 25. Prvo razdoblje vladavine Sulejmana I 26. Događaji do opsade Beča 27. Daljnji događaji za Sulejmana I 28. Azijske vojne Sulejmana I 29. Od venecijanskog i moldavskog rata do mira s Venecijom 30. Od drugog ugarskog rata do mira sa Ferdinandom i Karlom 31. Daljnji događaji, posebno u Perziji i Ugarskoj 32. Daljnji događaji, poglavito novi ugarski rat 33. Od smrti Rustem-paše do Sulejmanove smrti 34. Spomenici, istaknute ličnosti i ustanove Sulejmanovog vremena 35. Prvo razdoblje vladavine Selima II 36. Od ciparskog rata do smrti sultana Selima II 37. Od ustoličenja Murata III do smrti Mehmeda Sokolovića 38. Azijske vojne za sultana Murata III 39. Od vanjskih odnosa pod Muratom III do događaja u Arabiji i na Krimu 40. Od pohoda na Perziju do smrti sultana Murata III 41. Od ustoličenja Mehmeda III do osvojenja Kaniže 42. Od smrti velikog vezira Ibrahima do mira na Žitvi 43. Od pohoda na azijske pobunjenike do smrti sultana Ahmeta 44. Od ustoličenja Mustafe I do pogubljenja Osmana II 45. Od ustoličenja Mustafe I do smjenjivanja sultana 46. Od ustoličenja Murata IV do njegova vladarskog osamostaljivanja 47. Od pohoda Husrev-paše na Istok do Abazina pogubljenja 48. Od Muratova marša na Erzurum do njegove smrti 49. Od ustoličenja Ibrahimova do venecijanskog rata 50. Od rata s Venecijom do pogubljenja sultanova 51. Od ustoličenja Mehmeda IV do rušenja svemoćne vlasti janjičarskih aga 52. Od novih azijskih buna do velikog vezirstva Mehmeda Köprülüja (Ćuprilića) 53. Veliki vezirat Mehmeda Köprülüja 54. Od velikog vezirata Ahmeta Köprülüja do izmjene tursko-austrijskih poslanstava 55. Od okončanja rata na Kreti do osvajanja Kandije 56. Od sultanova povratka u Edrenu do smrti Ahmeta Köprülüja 57. Od vezirstva Kara Mustafe do drugog opsjedanja Beča 58. Od pogubljenja Kara Mustafe da zbacivanja sultana Mehmeda IV 59. Od ustoličenja Sulejmana II do smrti Ahmeta II 60. Od ustoličenja Mustafe II do mira u Karlovcima 61. Od velikog vezirata Huseina Köprülüja do svrgnuća Mustafe II 62. Od ustoličenja Ahmeta III do rata protiv Rusije 63. Od mira na Pruttu do požarevačkog mira 64. Od požarevačkog mira do podjele Perzije s Rusijom 65. Od perzijskog pohoda do svrgnuća Ahmeta III 66. Od zatiranja pobunjenčke vladavine do zaključenja perzijskog mira 67. Od ruske vojne do mira u Beogradu 68. Od smjenjivanja velikog vezira Elshadž Mehmed-paše do obnove mira s Rusijom i Austrijom 69. Od mira s Austrijom i Rusijom do smrti sultana Mahmuta 70. Od ustoličenja Osmana III i pregled osmanske književnosti u 18. stoljeću 71. Od novih nemira u Carstvu do rata protiv Rusije 72. Od ruskog rata do mira u Kajnardžiju DODATAK OD MIRA U KAJNARDŽIJU DO UKIDANJA CARSTVA REFORME POD ABDULHAMIDOM I, 1774-1789. Prekretnica osmanske reforme: »Nova postrojba« Selima III, 1789-1807. Osmansko društvo, uprava i kultura u vrijeme decentralizacije i tradicionalne reforme, 1566-1808. Počeci moderne osmanske reforme: doba Mahmuta II, 1808-1839. DOBA MODERNE REFORME: TANZIMAT, 1839-1876. Dolazak na prijestolje Abdulmedžida I Rješenje istočne krize Otac Tanzimata: Mustafa Rešid-paša Carska naredba iz Gülhane Pobornici Tanzimata Sultanovi ljudi: politika vladajuće klase u razdoblju Tanzimata Nova vladajuća klasa Centralna vlada Vjerska institucija (Bab-i Mešihat) Novi zakonodavni organi Ministarsko vijeće Sultanat Provincijska uprava i vojna organizacija Gradska uprava financijski problemi. Porezni sustav Tanzimata i financijski problemi Zgrada novog društva Vanjske i unutarnje poteškoće Libanonska kriza, 1840-1846. Uzroci krimskog rata: revolucija 1848. Prepirka oko svetih mjesta Krimski rat Pariški mirovni ugovor Značenje rezultata rata i mirovne nagodbe za Osmansko carstvo Ujedinjenje kneževina Kriza u Libanonu Bugarska kriza Pobuna softi Svrgavanje Abdulaziza Muratovi prvi dani Incident sa Čerkez Hasanom Pripreme za ustav Prva balkanska kriza Svrgavanje Murata V TANZIMAT POSTIŽE SVOJ ZENIT: VLADAVINA ABDULHAMIDA II, 1876-1909. Međunarodna kriza Ustav iz 1876. godine Upravljanje provincijama Završetak Carigradske konferencije Midhatovo otpuštanje Diplomatska nastojanja da se izbjegne rat Osmanski parlamenat Rusko-turski rat, 1877-1878. Parlament na poslu Nova kriza Raspuštanje parlamenta Sanstefanski ugovor Reagiranje u Carigradu Diplomatski manevri Berlinski kongres Vanjske i unutarnje teškoće, 1878-1908. Austrijska vladavina u Bosni i Hercegovini Francuska zauzima Tunis Britanija zauzima Egipat (1822. godine) Balkanska bačva baruta Bugari pripajaju Istočnu Rumeliju Problemi u Albaniji Armensko pitanje Grčko-turski rat Makedonsko pitanje Struktura samodržavlja Abdulhamidova zamisao vladavine Moderniziranje Osmanskog carstva Elitizam i simbolizam: pokret Servet-i Fünun Politički protest: Mladoturski pokret Predigra revoluciji Mladoturska revolucija Mladotursko razdoblje, 1908-1919. Reakcija na revoluciju Ustavna monarhija Abdulhamida II Proturevolucija 13. travnja (aprila) 1909. Osmanska ustavna demokracija, 1909-1911. Unutarnje nesuglasice i albanski ustanak, 1910-1912. Uspon i pod ITC-a Pozadina balkanskih ratova Priprema poprišta za bitku: završetak albanskog ustanka Prvi balkanski rat Drugi balkanski rat ITC na vlasti Osmansko carstvo ulazi u rat Ciljevi rata i strategija Ruska okupacija istočne Anadolije Političke promjene u Carigradu Boljševička revolucija i Brest-Litovski ugovor Rasap Osmanskog carstva, 1918. Primirje u Mondrosu Saveznička okupacija Mirovna konferencija Turski rat za neovisnost, 1918-1923. Grčka invazija Prvo razdoblje rata za neovisnost, svibanj (maj) 1919 — ožujak (mart) 1920. POSLJEDNJI OSMANSKI PARLAMENT Drugo razdoblje rata za neovisnost, ožujak (mart) 1920 - ožujak (mart) 1922. VELIKA NACIONALNA SKUPŠTINA KAO VLADA U ANKARI: USTAV OD 1921. Uloga sultana Građanski rat Ankara se priprema za rat Sporazum u Sèvresu, 10. kolovoza (augusta) 1920. Prva grčka ofenziva do prve bitke kod Inönüja, lipanj (jun) 1920 - siječanj Konferencija u Londonu Tursko-sovjetski ugovor Od druge grčke ofenzive do bitke na Sakariji, ožujak (mart) 1921. - srpanj (juli) Bitka na Sakariji Nove ponude za mir Velika ofenziva Primirje iz Mundanje Kraj Osmanskog carstva Konferencija i ugovor u Lousanni `Velika, dosad najopsežnija historija turskog (osmanskog) carstva djelo je austrijskog učenjaka-turkologa, Josepha von Hammera. Potaknut što znanošću što boravkom u ovom carstvu, autor je, savjesno, ali ne lišen vjersko-ideoloških predrasuda svoga vremena, proučavao gotovo sve aspekte osmanske historije, od prvih njezinih početaka (čak i ranije) pa sve do Kučuk kajnardžijskog mira krajem 18. stoljeća. Tomu je posvetio cijeli svoj znanstveni vijek od nekoliko desetljeća, proputovavši osmanskim carstvom i boraveći mnoge godine u njegovu središtu, Carigradu. To mu je omogućilo da se dublje i potpunije pozabavi turskim historijskim, neposrednim i posrednim vrelima; osobito je pomno i detaljno proučio glavne arhive i kronologijske zapise Carstva, dopunjujući ih jednako mjerodavnim poznavanjem evropskih arhiva, u nastojanju da uravnoteži sud i cjelovitije osvijetli sliku događaja, stanja i osobnosti. Stoga je Hammerova `Historija osmanskog carstva` do danas neprevladana u smislu dokumentiranosti, cjelovitosti i detaljnosti oslikavanja i oživljavanja jedne svjetsko-historijske epohe kojoj je tursko (osmansko) carstvo odredilo koordinate, duhovne, formativne i perspektivne. Štoviše, u želji da dâ, moglo bi se reći, više kronologijsko-faktografijski, nego osmišljeno-historijski prikaz razvoja, ustanova, osobnosti, činilaca i odnosa osmanskog carstva, Hammer je dao nužna i vrlo korisna razlaganja ili, bar, obavijesti i o zemljama poglavito je to riječ o istočnim susjedima koje su bile u trajnijem doticaju sa turskom državom (Kurdistan, Krim, Gruzija, Perzija, Azerbejdžan, Arabija, Jemen, Egipat itd.). Pri tome se ne ograničava samo na razinu političkih zbivanja i htijenja, nego ulazi, kada je to nužno, i u druge, složenije odnose i pitanja što ih karakteriziraju i određuju. Tako se pred nama nalazi zapravo historija Bliskog istoka tadašnjeg vremena, ograničena jedino vojno-političkim, diplomatskim, geopolitičkim i duhovnim odnosima osmanskog carstva. Više nego ijedno ranije i suvremeno historijsko djelo o ovom velikom carstvu, najvećem poslije Aleksandra Makedonskog (Iskendera), Hammerovo djelo dalo je pregledno, potpuno i sa svim pojedinostima, čak do zamarajuće pretjeranosti, unutrašnju strukturu, odnošaje, dinamiku i općenito život osmanskog carstva. Sultan, veliki vezir, veziri Kubeta, tj. Divana (članovi ministarskog kabineta), harem, paževi, vojska, porezi, privreda, diplomacija, vjerski obredi, svetkovine, kanuni itd., sve je to predmet žive, ponekad staložene, a ponekad netrpeljive analize ili bar prikaza. Koristeći obilno turska historijska vrela (arhive, popise, registre, službene historičare Carstva, službene historičare sultana, dnevnike vojnih pohoda, zbornike pravnih odluka), Hammer je dao raznoliku, originalnu i jedinstvenu sliku tog unutrašnjeg stanja i života carstva i dvora posebice.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jozef fon Hamer Geschichte des Osmanischen Reiches