Filteri
close
Tip rezultata
Svi rezultati uključeni
keyboard_arrow_down
Kategorija
Sve kategorije
keyboard_arrow_down
Opseg cena (RSD)
750,00 - 999,00
keyboard_arrow_down
Od
RSD
Do
RSD
Sortiraj po
keyboard_arrow_down
Objavljeno u proteklih
keyboard_arrow_down
Sajtovi uključeni u pretragu
Svi sajtovi uključeni
keyboard_arrow_down

Pratite promene cene putem maila

  • Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
26-50 od 84 rezultata

Broj oglasa

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream
26-50 od 84 rezultata

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream

Režim promene aktivan!

Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje

Aktivni filteri

  • Tag

    Istorija
  • Tag

    Kućni aparati
  • Cena

    750 din - 999 din

Univerzalni digitalni ubodni termometar raznih namena. Dizajniran je za merenje temperature različitih proizvoda u tečnom i polučvrstom stanju, zastupljen je u prehrambenoj i drugim industrijama za brzu kontrolu kvaliteta. 
Digitalni termometar idealan za terensku upotrebu i veoma jednostavan za korišćenje. Sonda je izrađena od nerđajućeg čelika dužine 10.5cm. Merni deo sonde nalazi se na samom vrhu iste, u njenom suženom delu. Može koristiti za merenje temperature različitih vrsta materija, bez obzira na to da li je u pitanju tečno, čvrsto ili gasovito agregatno stanje. Zbog toga, svoju primenu pronalazi u različitim oblastima: 
Merač se automatski gasi nakon 8 minuta nekorišćenja radi uštede baterije, a takođe poseduje i senzor za označavanje slabosti baterije. Pamti poslednje izmerenu vrednost, a vrednosti merenja može prikazivati u °C i °F. 
1. Opseg merenja: – 50 do 300° C
Tačnost merenja: +/- 1°C (u opsegu od -20 do +120°C) i +/- 2°C u širem opsegu
Rezolucija merenja: 0.1°C
Dužina sonde: 14,8 cm
Izvor napajanja: 1x AG13 dugme baterija, sa kojom se isporučuje

Prikaži sve...
899RSD
forward
forward
Detaljnije

U dobrom stanju Fernando Claudin: KRIZA KOMUNISTIČKOG POKRETA - Od Kominterne do Kominforma /I-II/. I knj. Predgovor (Rade Kalanj) VII-XXX Predgovor / 3 Uvod / 9 Napomena uz francusko izdanje / 13 I KRIZA KOMUNISTICKE INTERNACIONALE 1. Raspustanje / 19
 Zadnja epizoda dugotrajne krize / 19
 Ironija povijesti / 26 
Objava stecaja / 36
 Dodatak prom poglavlju / 43
 Tekst Rezolucije Prezidijuma Izvršnog komiteta Komunističke internacionale (15. svibnja 1943.) / 43
 Tekst saopćenja Prezidijuma izvrsnog komiteta Komunisticke internacionale (9. lipnja 1943.) / 46
 Tekst Staljinovog odgovora dopisniku Agencije Reuter u Moskvi (28. svibnja 1943.) / 47 1. Teorijska kriza / 48
 Lenjinova teorijska shema / 48
 Umire li kapitalizam? / 60
 Zadnje Leniinove dvoibe / 67
 Staljinova revizija: cijeli socijalizam samo u jednoj zemlji
/ 74
 Uzroci teorijske paralize / 95 2. Monolitnost / 106
 Presađivanje sovjetskog modela / 106 3. Ultracentralizam i rusifikacija / 115 Put monolitnosti / 119 4. Politička kriza / 129 Njemacko iskustvo / 130 Iskustvo fronta / 171 Zaokret 1934. / 176 Nepodobna revolucija / 215 Kolonijalno iskustvo / 256 Kineska revolucija / 286 Zadnji čin / 311 Indeks imena / 322 predgovor napisao Rade Kalanj ; [prevela s francuskog Radmila Zdjelar] Jezik hrvatski Godina 1988 Zagreb : Globus, 1988 Fizički opis XXX, 326 str. ; 22 cm II knj. II ZENIT STALJINIZMA 1. Revolucija i utjecajne sfere / 1
 Od Kominterne do Kominforma / 3 
Zauzdana revolucija (Francuska) / 11
 Zauzdana revolucija (Italija) / 39
 Revolucija bez dozvola. Kritika francusko-talijanskog oportunizma / 65
 Od »velikog savezništva« do »dva tabora« / 82
 Pitanja i nagadanja / 129 2. Kominform / 149
 Revolucija u grudobranu / 149 
Kominform i nova tahnika / 159
 Opći uzmak komunističkog pokreta na Zapadu / 168 3. Jugoslavenska pukotina / 173
 Uvodenje birokratsko-policijske diktature u grudobranu
/ 173 
Heretična revoluciia / 176 
Procesi / 212
 Kampanja protiv titoizma u komunističkim partijama na
 Zapadu / 233 4. Buđenje Istoka / 247
 Kineska revolucija i »veliko savezništvo« / 249 
Revolucionarni rat ili »nacionalno jedinstvo« / 256
 Sve boje kineskog »titoizma« / 262
 Kinesko-sovjetsko savezništvo / 267 5. Nova svjetska ravnoteža / 275 »Borci za mir« / 275 Neriješena utakmica u »hladnom ratu« / 285 Bilanca Kominforma / 288 Prvi epilog / 297 Indeks imena / 339 [prevela s francuskog Radmila Zdjelar] Jezik hrvatski Godina 1988 Zagreb : Globus, 1988 Fizički opis 342 str. ; 22 cm Registar. Zbirka Bibliotka Prometej ; 32 Prevod dela: La crise du mouvement communiste. Predmetne odrednice Komunistički pokret -- 1919-1956 Claudín, Fernando, 1915-1990 = Klaudin, Fernando, 1915-1990

Prikaži sve...
790RSD
forward
forward
Detaljnije

PLAMENI MAČ U SRBIJI I DRUGDE: Mejbel Sinkler Stobart Naslov Plameni mač u Srbiji i drugde / Mejbel Sinkler Stobart ; [preveo s engleskog Branko Momčilović] Jedinstveni naslov The flaming sword in Serbia and elsewhere. srpski jezik Ostali naslovi Plameni mač The flaming sword Vrsta građe dokumentar.lit. URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2016 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2016 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 336 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Momčilović, Branko, 1937- = Momčilović, Branko, 1937- Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 ISBN 978-86-515-1150-2 (Prometej; karton) Napomene Prevod dela: The flaming sword in Serbia and elsewhere / St. Clair Stobart Autorkina slika Oba forzeca ilustr. Tiraž 1.000 Predgovor: str. 7-8 Str. 331-336: Zaboravljena heroina Velikog rata - g-đa Mejbel Sinkler Stobart / Branko Momčilović. Predmetne odredniceSrbija -- Prvi svetski rat 1914-1916 -- Memoari Knjiga je uzbudljivo svedočanstvo o Srbiji 1915. godine engleske autorke Mejbel Sinkler Stobart, učesnice dramatičnih zbivanja te godine. Bila je upravnica engleske bolnice u Kragujevcu od aprila 1915. do početka povlačenja. Izvanredan organizator, učinila je mnogo za zbrinjavanje ranjenika i lečenje civila. Organizovala je nekoliko dispanzera u Šumadiji za civile i spasila hiljade života, žena, staraca i dece. Posle obnove neprijateljstava povlačila se zajedno sa srpskom vojskom preko Crne Gore i Albanije sve do Skadra. O svojim doživljajima ostavila je uzbudljivo svedočanstvo, ratni dnevnik objavljen nekoliko meseci po povratku u Englesku, 1916. godine. Knjiga je i delo talentovane književnice, pisana sa smislom za dramatičnost i tragičnost događaja čiji je svedok autorka bila. Potpuno nova, nekorišćena knjiga. ss

Prikaži sve...
990RSD
forward
forward
Detaljnije

Izdavač: Prosveta, Beograd Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 550 Obrisi tečnosti na omotnici i sa bočne strane knjižnog bloka. Unutrašnjost knjige čista i veoma dobro očuvana. RATNI CILJEVI SRBIJE 1914. doneli su svom autoru političke osude, ali su u isto vreme potvrdili njegov akademski integritet i građansku hrabrost. Bila je to jedna od onih knjiga koje potresaju javnost, koje uznemiravaju i podstiču, posle kojih više ništa ne ostaje isto. Srpska istoriografija o Prvom svetskom ratu i danas zida na njenim temeljima. Pri tome, sve poruke ove plodne sinteze nisu ni shvaćene ni do kraja iscrpene. S A D R Ž A J: I) OSNOVNE PRETPOSTAVKE O POLITICI SRPSKIH RATNIH CILJEVA 1. Ujedinjenje Jugoslavije kao trajan cilj srpske politike 2. Prvi svjetski rat kao religiozni rat na Balkanu 3. Ujedinjenje kao djelo cijelog srpskog naroda i planovi o gerilskom ratu 1914. godine 4. Slovenstvo 5. Očekivanje kratkotrajnog rata 6. Legitimnost politike II) KRIZA OKO BUGARSKE I PRITISAK NA SRBIJU DA PRISTUPI OBNOVI BALKANSKOG BLOKA III) KRIZA OKO ULASKA ITALIJE U RAT I SARADNJA SA HRVATSKOM POLITIČKOM EMIGRACIJOM IV) ITALIJANSKA KRIZA I SRPSKA POLITIKA PREMA ALBANIJI I CRNOJ GORI V) ZAKLJUČAK (K-112)

Prikaži sve...
780RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor - osoba Krestić, Vasilije, 1932- = Krestić, Vasilije, 1932- Naslov Leci na srpskom jeziku : (1848-1849) / Vasilije Đ. Krestić ; [izrada registara Biljana Šimunović] Vrsta građe naučna monografija Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Srpska akademija nauka i umetnosti, Ogranak : Arhiv Vojvodine, 1998 (Novi Sad : Feljton) Fizički opis 371 str., [21] str. s faks. ; 24 cm : faksimili Drugi autori - osoba Šimunović-Bešlin, Biljana, 1963- = Šimunović-Bešlin, Biljana, 1963- (broš.) Napomene Tiraž 500 Rečnik stranih i manje poznatih reči: str. 337-340 Registar ličnosti: str. 341-349 ; Registar mesta: str. 351-356. Predmetne odrednice Srbi -- Istorija -- Ugarska -- 1848-1849 – Dokumenti Među brojnim temama koje se tiču Revolucije Srba u Ugarskoj 1848/49. godine, pitanje letaka, objavljenih na srpskom jeziku nije dosad niko proučavao. Leci su pojedinačno korišćeni u prikazivanju izvesnih problema koji se tiču Revolucije, ali uvid u njihovu celinu nije imao niko. Razbacani na sve strane, po mnogim arhivima i bibliotekama, veći deo letaka ostao je nauci nepoznat stoga što je bio teško dostupan. – Vasilije Đ. Krestić Vasilije Krestić (Đala, 20. jul 1932) srpski je istoričar, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji i akademik SANU. Osnovnu školu pohađao je u mestu rođenja a gimnaziju u Zrenjaninu. Studije istorije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. Na istom fakultetu doktorirao je 1967.[1] sa temom „Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine“. Za docenta je izabran 1967, za vanrednog profesora 1973, a za redovnog 1979. godine. Od 1981. je šef Katedre za nacionalnu istoriju Novog veka. U penziji je od 1997. Za dopisnog člana SANU izabran je 1981. a za redovnog 1991. godine. Od 1982. je direktor Arhiva SANU. Član Predsedništva SANU je od 1995. Sekretar Odeljenja istorijskih nauka postao je 1998. godine. Bio je jedan od dva kandidata za predsednika SANU 2007. godine. Bio je direktor Arhiva SANU (1982–2023). Radi naučnog usavršavanja i naučnog istraživanja boravio je u Budimpešti, Beču, Majncu, Pragu, Moskvi i Bonu. Njegovo naučno interesovanje vezano je za širi prostor južnoslovenskih zemalja u razdoblju od XVIII do XX veka. Kao poznavalac austrijskih arhiva više godina bio je član ekspertskog tima Srbije koji je radio na restauraciji arhivske građe odnete iz Srbije tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Učestvovao je u pisanju Memoranduma SANU. Nekoliko godina bio je glavni i odgovorni urednik „Istorijskog glasnika“, organa Istorijskog društva Srbije. Član je redakcije „Zbornika za istoriju“ Matice srpske. Pokrenuo je „Zbornik za istoriju Srba u Hrvatskoj“, čiji je odgovorni urednik. Učestvovao je na mnogim naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu na kojima je podnosio saopštenja. Bavi se istorijom Srba i Hrvata, srpsko-hrvatskih odnosa i jugoslovenske ideje. Posebno je izučavao političku istoriju, istoriju društva i društvenih pokreta, kao i kulturnu istoriju. Iz tih oblasti napisao je i objavio više od 250 radova (monografija, studija, članaka, rasprava i eseja). Među značajnijim delima je „Srbi u Ugarskoj (1790–1918)“. Njegova izabrana dela u 15 knjiga objavljena su 2022. godine. Radovi su mu prevođeni i objavljeni na engleskom, francuskom, nemačkom, mađarskom, češkom, bugarskom i grčkom jeziku. Vasilije Krestić je član Senata Republike Srpske od 1996. godine. Pre nego što se posvetio nauci Krestić je bio aktivan odbojkaš, nastupao je za Partizan gde je bio član prvih posleratnih šampionskih generacija beogradskih crno-belih, a potom i za subotički Spartak. Bio je i reprezentativac Jugoslavije. Nagrade Nosilac je više društvenih nagrada i priznanja: Oktobarska nagrada grada Beograda, za delo Istorija srpskog naroda u Hrvatskoj i Slavoniji 1848–1914, 1992. Nagrada Vukove zadužbine, za knjigu Građa o Srbima u Hrvatskoj i Slavoniji (1848–1914), 1997. Nagrada „Izvanredni Zlatni beočug”, za životno delo, 2001. Nagrada „Braća Karić”, 2004. Nagrada „Dušan Baranin”, za knjigu Biskup Štrosmajer: Hrvat, velikohrvat ili Jugosloven, 2006. Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka, 2011. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Srbi u Ugarskoj 1790–1918, 2014. Nagrada „Teodor Pavlović”, za knjigu Srbi u Ugarskoj 1790–1918 i za životno delo, 2014. Nagrada „Vladimir Ćorović”, za životno delo, 2016. Nagrada „Mihajlo Pupin” Autonomne pokrajine Vojvodine, 2021. Odabrana dela Krestić, Vasilije (1969). Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine. Beograd: SANU. Krestić, Vasilije (1980). Istorija srpske štampe u Ugarskoj 1791-1914. Novi Sad: Matica srpska. Krestić, Vasilije (1981). „Srbi u Habsburškoj Monarhiji 1849-1868”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 107—150. Krestić, Vasilije (1983). „Politički, privredni i kulturni život u Hrvatskoj i Slavoniji”. Istorija srpskog naroda. knj. 6, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 375–431. Krestić, Vasilije (1983). Srpsko-hrvatski odnosi i jugoslovenska ideja 1860-1873: Studije i članci. Beograd: Narodna knjiga. Krestić, Vasilije, ur. (1983). Srbi i Mađari u revoluciji 1848–1849. godine. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. Krestić, Vasilije (1988). Srpsko-hrvatski odnosi i jugoslovenska ideja u drugoj polovini XIX veka. Beograd: Nova knjiga. Krestić, Vasilije (1991). „O nazivu jezika u prošlosti Hrvatske”. Zbornik o Srbima u Hrvatskoj. 2: 225–258. Krestić, Vasilije; Ljušić, Radoš (1991). Programi i statuti srpskih političkih stranaka do 1918. godine. Beograd: Književne novine. Krestić, Vasilije (1991). Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji 1848-1914. Beograd: Politika. Krestić, Vasilije (1997). History of the Serbs in Croatia and Slavonia 1848-1914. Belgrade: BIGZ. Krestić, Vasilije (1994). Iz istorije Srba i srpsko-hrvatskih odnosa: Studije, članci, rasprave i eseji. Beograd: BIGZ. Krestić, Vasilije (1995). Građa o Srbima u Hrvatskoj i Slavoniji (1848-1914). 1. Beograd: BIGZ. Krestić, Vasilije (1995). Građa o Srbima u Hrvatskoj i Slavoniji (1848-1914). 2. Beograd: BIGZ. Krestić, Vasilije (1998). Genocidom do Velike Hrvatske. Novi Sad-Beograd: Matica srpska, Arhiv Srbije. Krestić, Vasilije (1998). Through Genocide to a Greater Croatia. Belgrad: BIGZ. Krestić, Vasilije (2001). La grande Croatie: Le génocide comme projet politique. Lausanne: L`Age d`Homme. Krestić, Vasilije (2001). Biskup Štrosmajer u svetlu novih izvora. Beograd: SANU. Krestić, Vasilije (2003). Iz prošlosti Srema, Bačke i Banata. Beograd: Srpska književna zadruga. Krestić, Vasilije (2006). Biskup Štrosmajer: Hrvat, velikohrvat ili Jugosloven. Jagodina: Gambit. Krestić, Vasilije (2013). Srbi u Ugarskoj 1790–1918. Novi Sad: Matica srpska. Krestić, Vasilije (2016). Zapamćenja. Novi Sad: Matica Srpska. Krestić, Vasilije (2017). Velikohrvatske pretenzije na Vojvodinu, Bosnu i Hercegovinu. Beograd: SANU. Krestić, Vasilije; Mihajlović, Kosta (2017). Memorandum SANU: 30 godina posle. Beograd: Novosti. Krestić, Vasilije; Radojević, Mira (2017). Jasenovac. Beograd: SANU. MG17 (N)

Prikaži sve...
990RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiski blok ima staracke pegice, nista strasno! Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara....

Prikaži sve...
890RSD
forward
forward
Detaljnije

-Izdavač: `Centar za savremenu istoriju` -Povez: Mek -Pismo: Latinica -Broj strana: 141 -Format: 21 cm -Stanje: dobro očuvano (posveta) Hrišćanstvo u Albaniji datira gotovo od apostolskih vremena ranog hrišćanstva. Počeci katoličanstva u Albaniji sežu još od prije velike podjele. Već do vremena velike podjele, pokazalo se da je katoličanstvu je bio izložen sjeverni i dio zapadnog, priobalnog dijela zemlje. Pravoslavlju je bio izložen južni i istočni dio. Albanija je nekad bila većinski katolička zemlja.[1] Odnose su promijenila makedonska, bugarska, zatim srpska i bizantska osvajanja u korist pravoslavlja. Mletačka osvajanja išla su na ruku katoličanstvu. Osmanska osvajanja za posljedicu su imala islamizaciju hrišćana, a osobite su gubitke imali katolički hrišćani, za razliku od pravoslavnih kojih je sustav milleta zaštitio i omogućio im status države u državi. Pod komunizmom vjera je bila metom progona, a katolici su bili pod iznimnim pritiskom. Sve džamije i crkve zatvorene su 1967., a sloboda ispovijedanja vjere omogućena je tek studenoga 1990. godine.[2] Rezultat komunističkih progona je da je katolicizam u komunističkom progonu doživio pravo satrvenje.

Prikaži sve...
850RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga čaja (chá no běn, Cha no Hon) je dugačak esej o ulozi koju čaj igra u japanskom načinu života i kulturi. Napisao ga je Okakura Kakuzo, a objavljen je 1906. [1] Knjiga je napisana za zapadnu publiku. Prvobitno je napisana na engleskom jeziku. Okakura je u mladosti naučio da govori engleski i dobro je prenosio svoje misli zapadnjacima. U svojoj knjizi razmatra zen i taoizam, ali i sekularne (nereligiozne) aspekte čaja i japanskog života. U knjizi se ističe kako je teizam (umetnost čaja) mnogim stvarima podučavao Japance. Ono što je najvažnije, naučilo ih je jednostavnosti. Kakuzo kaže da je ta jednostavnost, inspirisana čajem, uticala na umetnost i arhitekturu. Esejistička knjiga koja se smatra najboljim delom koje čitaocu sa Zapada predočava istočnjački način razmišljanja. Kroz istoriju čaja i čajnu ceremoniju autor nam približava kulturu, umetnost i filosofiju Dalekog istoka. Iz sadržaja: Šoljica čovečnosti Škole čaja Taoizam i zen Čajna soba Poštovanje umetnosti Cveće Majstori čaja Okakura Tenšin (japanski: gāng cāng tiān xīn Okakura Tenšin) je japanski naučnik i pisac istorijskih romana i dokumentarnih filmova. Smatra se jednom od najznačajnijih i zagonetnijih ličnosti u japanskoj umetnosti i kulturi u periodu Meijia. Piše pod pseudonimom Kakuzo Okakura. Kakuzo Okakura rođen je 14. februara 1863. godine u Jokohami, Kanagava (tada provincija Musashi) u Japanu, u porodici samuraja, a kasnije je njegov otac postao bogat trgovac svilom. Odgajan je u tradicionalnim japanskim idealima i umerenim nacionalizmom. Sa 7 godina počeo je da studira engleski jezik u misionarskoj školi koju je vodio dr Curtis Hepburn, a 1873. ušao je u školu stranih jezika u Tokiju. Sa 15 godina upisao se u Tokijski carski univerzitet, gde je 1880. godine diplomirao englesku filologiju. Jedan od njegovih nastavnika bio je američki filozof Ernest Phenolosa, kome je kasnije postao prevodilac tokom svojih turneja po Japanu. Po završetku studija radio je u Ministarstvu prosvete. 1882. godine predavač je u Strukovnoj školi (danas Univerzitet Senshu). 1887. suosnivač je Tokijske škole likovnih umetnosti, kojoj je bio rektor 10 godina. Doprinosi veliko u organizaciji Japanske akademije umetnosti. 1889. godine postao je jedan od osnivača časopisa `Coca` posvećen umetnosti Istoka. Godine 1902., tokom putovanja u Indiju, upoznao je Rabindranath Tagore. Godine 1904. pozvao ga je Villiam Bigelov u Muzej likovnih umetnosti u Bostonu, a 1910. postao je prvi šef azijskog odeljenja za umetnost. Njegova najpoznatija dela su „Ideali istoka“, Japansko buđenje i „Čajna knjiga“, piše na engleskom jeziku, a u svojoj ikoničnoj knjizi čaja objašnjava poetično i zadivljujuće istoriju čaja i sve aspekte japanskog čaja. ceremonije, i za kulturu, istoriju i filozofiju Istoka. Dela pisca su pogodna za upoznavanje zapadnog sveta sa Japanom, mentalitetom istočnog čoveka. Njegova teorija umetnosti nosi duh Istoka, sa njegovom suptilnom poetskom intuicijom. Aktivni je pobornik očuvanja temelja tradicionalne japanske kulture i tradicionalnog japanskog slikanja nihonga. Kakuzo Okakura umro je 2. septembra 1913. u Mioku, Niigata, u Japanu. 1967. godine u Tokiju je otvoren memorijalni park nazvan po njemu, mesto tokijske škole likovnih umetnosti.

Prikaži sve...
890RSD
forward
forward
Detaljnije

Zaštiti silom čitanu reč: Dosije kriminalističke istrage falsifikovanja istorije Srba i ove civilizacije u poslednjih 6000 godina sa krivičnom prijavom / dr Dragomir Tatomirović Beograd 2004. Mek povez, ćirilica, 99 strana. Knjiga je odlično očuvana. K6 Sadržaj: 1. Ko su Srbi? 1.1. Kako su se Rasani pretvorili u Srbe? 1.2. Kakva je veza između Srba i Slovena? 1.3. Odakle su Srbi došli na Balkansko poluostrvo? 2. Kojim pismom pišu današnji Srbi? 2.1. Kojim jezikom govore današnji Srbi? 2.2. Ko je preuzimao običaje, jezik i pismo Srba? 3. Kakvu je ulogu Bog odredio Rasima/Srbima u obučavanju ostalih naroda? 4. Kako su Rasani / Srbi ispunjavali obaveze koje im je dao Bog? 5. Zašto je Bog kažnjavao i kažnjava Rasane / Srbe? 6. Zašto je Bog vratio Srbe na polaznu teritoriju Rasana? 7. Kako su drugi narodi falsifikovali istoriju civilizacije a srpski naučnici otkrili falsifikat? 8. Kako je otkrivena energetska zaštita Srbije? 9, Šta će se dogoditi sa falsifikatorima? 10. Šta Srbi / ja dalje treba da čine? 11. Rezime 12. Krivična prijava za produženo Krivično delo falsifikovanja Istorije ove civilizacije u poslednjih 7500 godina, kao Molba

Prikaži sve...
900RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko recenica blago podvucena obicnom grafitnom olovkom, nista strasno. Sve ostalo uredno! Vladeta Jerotić (Beograd, 2. avgust 1924 — Beograd, 4. septembar 2018) bio je srpski neuropsihijatar, psihoterapeut, filozof, književnik i akademik SANU. Jerotić je 2007. godine formirao svoju Zadužbinu i Biblioteku.[1] Bio je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde je 2014. godine formirao svoju zbirku. Detinjstvo, mladost i školovanje Vladeta Jerotić rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, u Zadarskoj ulici, kao sin jedinac u činovničkoj porodici. Prva dva razreda osnovne škole završio je u OŠ „Kralj Petar Prvi”, u istoimenoj ulici, a druga dva razreda u OŠ „Kralj Aleksandar I”, u Dečanskoj ulici. Nakon osnovne, upisao je Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade Politike. Gimnazija je srušena do temelja za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Kao dete, Vladeta je bio, kako sam sebe u autobiografiji opisuje, živahan, nemiran i neposlušan dečak. Bio je društven i razgovoran, voleo je sport i bioskope. U školi je najradije slušao veronauku i istoriju, želeći da po završetku gimnazije upiše Teološki ili Filozofski fakultet.[3] Međutim, pred kraj školovanja, pažnju mu je privukla medicina, a nakon što je Vladetinom dobrom prijatelju naglo dijagnostikovana šizofrenija odlučio je da medicinu upiše radi psihijatrije.[3] Drugi svetski rat Vladeta je poslednje godine gimnazije završavao u jeku Drugog svetskog rata. U tom periodu, živeo je sa svojom porodicom u stambenoj zgradi u Kondinoj ulici, gde se porodica zatekla i 6. aprila 1941. godine za vreme bombardovanja Beograda. U neposrednoj blizini, u Hilandarskoj ulici, bila je i zgrada Radio Beograda koja je tom prilikom pogođena. Tokom narednih nekoliko dana, prešao je sa porodicom prvo na Voždovac, a potom u Kumodraž, sklanjajući se od nemira i požara. Jerotić je, u svojoj autobiografiji, istakao užas koji je po prvi put osetio posmatrajući sa uzvišice svoj rodni grad u plamenu.[3] Sa ocem je, nakon ovih dešavanja, jedno vreme bio u vojsci u okolini Kraljeva, Užica i Čačka, ali se ubrzo vratio u Beograd i 1942. upisao i osmi razred gimnazije. Maturirao je 1943. godine. Nakon toga, do kraja rata radio je kao bolničar - volonter na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu, gde je bio građanski mobilisan. Po završetku rata, 1945. godine, upisao je Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Studije i karijera Na Medicinskom fakultetu diplomirao je 1951. godine. Specijalizaciju iz neuropsihijatrije stekao je 1957. godine i nakon toga, od 1958. do 1961, boravio je u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao psihoterapiju. Svoje prvo zaposlenje pronašao je na Univerzitetskoj nervnoj klinici u Beogradu, gde je radio kao asistent do 1963. godine. Tada prelazi u bolnicu „Dr Dragiša Mišović”, na prvo psihoterapeutsko odeljenje osnovano u Jugoslaviji kod primarijusa dr Vladislava Klajna. Radeći na razvoju psihoterapije u Srbiji, gotovo 20 godina bio je načelnik Psihoterapeutskog odeljenja. Tu je stekao veliko iskustvo u radu sa pacijentima i postao primarijus. Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Akademik prof. dr Vladeta Jerotić razvio je obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, sociologije, socijalne psihijatrije i filozofije, kao i u oblastima teologije i filozofije hrišćanstva i drugih religija (poput judaizma, budizma i taoizma). Njegova interesovanja iznedrila su preko 70 knjiga i nekoliko stotina naučnih članaka. Takođe je održao brojna predavanja na teme iz pomenutih oblasti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije, a u poslednjim godinama u Beogradu i ostalim gradovima Srbije. Jerotića je zanimao i uticaj religije na psihu i ponašanje čoveka. U svojim radovima je pisao da se ljudska psiha sastoji od tri `paralelno i neprekidno aktivna` sloja koji se zasnivaju na verovanjima i običajima iz paganizma, Starog zaveta ili Novog zaveta.[4] Od 1984. godine Jerotić je bio član Udruženja književnika Srbije i redovni član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (Odeljenja jezika i književnosti). Bio je i član Srpskog lekarskog društva (psihoterapeutska sekcija), Psihoterapeutskog društva Jugoslavije, kao i Jungovog udruženja u Beogradu. Preminuo je u svojoj 94. godini, 4. septembra 2018. godine u Beogradu. Sahranjen je po sopstvenoj želji u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela (bibliografija) Knjige Ličnost Mladog Narkomana – Beograd: Institut Za Alkoholizam I Narkomaniju, 1974. Psihoanaliza I Kultura – Beograd: Bigz (biblioteka Xx Vek), 1974 Bolest I Stvaranje – Beograd: Bigz (biblioteka Xx Vek), 1976. Između Autoriteta I Slobode – Beograd: Prosveta, 1980. Neurotične Pojave Našeg Vremena – Beograd: Kolarčev Narodni Univerzitet, 1981. Neuroza Kao Izazov – Beograd: Medicinska Knjiga, 1984. Psihodinamika I Psihoterapija Neuroza (sa Milanom Popovićem) – Beograd: Nolit, 1984. Darovi Naših Rođaka I Deo – Beograd: Prosveta, 1984, Ii Deo: Prosveta 1993. Čovek I Njegov Identitet – Gornji Milanovac: Dečje Novine, 1988. Jung Između Istoka I Zapada – Beograd: Prosveta, 1990. Mistička Stanja, Vizije I Bolesti – Gornji Milanovac: Dečje Novine, 1992. Putovanje U Oba Smera – Beograd: Plato, 1992. Kako Zamišljam Da Bih Razgovarao Sa Vladikom Nikolajem Velimirovićem – Šabac: Šabačko-valjevska Eparhija, 1993. Razgovori Sa Pravoslavnim Duhovnicima – Vranje: Književna Zajednica „borisav Stanković“, 1994. Psihološko I Religiozno Biće Čoveka – Novi Sad: „besede“, 1994. Vera I Nacija – Beograd: Tersit, 1995. Samo Dela Ljubavi Ostaju – Beograd: Manastir Hilandar, 1996. Posete, Odlomci – Vršac: Kov, 1996. Staro I Novo U Hrišćanstvu – Beograd: Istočnik, 1996. Učenje Svetog Jovana Lestvičnika I Naše Vreme – Beograd: Ars Libri, 1996. Učenje Svetog Isaka Sirina I Naše Vreme – Beograd: Ars Libri, 1997. Učenje Svetog Marka Podvižnika I Drugi Ogledi – Beograd: Ars Libri, 1998. Duhovni Razgovori – Valjevo: Glas Crkve 1997. Hrišćanstvo I Psihološki Problemi Čoveka- Beograd: Bogoslovski Fakultet Spc, 1997. slikarstvo Svetozara Samurovića – Valjevo: Valjevac, 1998. Individuacija I/ili Oboženje – Beograd: Ars Libri, 1998. Darovi Naših Rođaka, Iii Deo, Prosveta, Beograd, 1999. Moja Putovanja – Evropa I Evropljani, Partenon, Beograd, 1999. 50 Pitanja I 50 Odgovora Iz Hrišćanske Psihoterapeutske Prakse Beograd: Ars Libri, 2000. Mudri Kao Zmije I Bezazleni Kao Golubovi - Beograd: Gutenbergova Galaksija, 2000. Nova Pitanja I Odgovori Iz Hrišćansko-psihoterapeutske Prakse Beograd: Ars Libri, Banjaluka:besjeda, 2003. Darovi Naših Rođaka, Iv Deo – Beograd: Ars Libri, 2007. O Tajni, – Beograd: Ars Libri, 2017. Prevodi Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga 5, iz kulture i umetnosti (preveli s nemačkog V. Matić, V. Jerotić, Đ. Bogićević), Novi Sad: Matica srpska, 1969, – 357 str.; 23 cm Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga 8, Autobiografija; Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu (preveli s nemačkog – prvo delo – V. Jerotić i – drugo delo – N. Volf), Novi Sad: Matica srpska, 1969, – 295 str., 23 cm Pisma Sigmunda Frojda verenici – Psihoterapija, 1, Zagreb, 1975, 85-96.

Prikaži sve...
990RSD
forward
forward
Detaljnije

ENCIKLOPEDIJSKI PRIKAZ OVOG PODRUČJA, NJEGOVE KULTURE, ISTORIJE, UMETNOSTI Autor - osoba Sabo, Đuro Naslov Hrvatsko zagorje / Gjuro Szabo Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina [1974?] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Spektar, [1974?] Fizički opis 236 str., [48] str. pril. ; 25 cm Napomene Bibliografija: str. 214-233 Predmetne odrednice Zagorje – Hrvatska Gjuro Szabo (Novska, 3. veljače 1875 – Zagreb, 2. svibnja 1943), hrvatski povjesničar, konzervator i muzeolog. Gjuro Szabo rođen je u Novskoj, u obitelji krajiškog kapetana, kasnije kotarskog predstojnika. Osnovno školovanje i Klasičnu gimnaziju (maturirao 1892. godine) završio je u Zagrebu, a u Beču je studirao povijest i germanistiku. Službovao je kao učitelj u Senju, Osijeku, Bjelovaru i Zagrebu. Na poticaj i preporuku Tadije Smičiklasa posjećuje Budimpeštu, Prag, Beč i Nürnberg kako bi se usavršio u području konzervacije i restauracije povijesnih i umjetničkih spomenika. Bio je profesor u Klasičnoj gimnaziji u Zagrebu od 1907. do 1910. te od 1912. do 1920. godine. Od 1911. do 1943. bio je tajnik Zemaljskog povjerenstva za čuvanje spomenika u Hrvatskoj i Slavoniji, od 1919. do 1926. ravnatelj Muzeja za umjetnost i obrt, a od 1928. do 1943. ravnatelj Muzeja grada Zagreba. 1936. postaje dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Objavio je više od 200 radova s područja nacionalne povijesti, povijesti umjetnosti, konzervatorstva, muzeologije i toponomastike. Pokopan je na Mirogoju u istoj grobnici s istoimenim šahistom Gjurom Szabom, profesoricom Marinkom Majerski i jednim od najcitiranijih hrvatskih kemičara prof. dr. Zdenkom Majerskim. Djela Sredovječni gradovi u Hrvatskoj i Slavoniji, Zagreb 1920. Prilozi za građevnu povijest zagrebačke katedrale, Zagreb 1929. Iz starih dana Zagreba, svezak 1 1929, svezak 2 1930, svezak 3 1933. Umjetnost u našim ladanjskim crkvama, Zagreb 1930. Kroz Hrvatsko zagorje, Zagreb 1939. Stari Zagreb, Zagreb 1941. MG141 (N)

Prikaži sve...
990RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Nikica Pilipović (Vrtoče, kod Petrovca, 17. mart 1922 — London, 1. avgusta 2021) bio je srpski pisac i hroničar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, pukovnik JNA i nosilac Partizanske spomenice. Biografija Nikica Pilipović Dajanović rođen je 17. marta 1922. godine u Vrtoču (zaselak Redžin kraj),[1] kod Petrovca, od oca Pere i majke Savke Ćurguz.[2][3] Potiče iz radničke porodice. Otac Pero bio je radnik. Djed po ocu David Dada bio je zemljoradnik i zanatlija, a učestvovao je u borbama protiv Turaka skupa sa Golubom Babićem. Majka Savka potiče iz vođeničke svešteničke porodice Ćurguza. Blizak rod joj je general Ljubiša Ćurguz. Djed po majci Marko Marke Ćurguz Simišić bio je pismen. Doselio je iz Vođenice u Vrtoče. Bio je cestar, koji je službu dobio u Vrtoču, gdje je zasnovao i porodicu. Nikica je odrastao u višečlanoj porodici, sa ocem, majkom, četiri brata i četiri sestre.[3] Osnovnu školu završio je u Vrtoču. Prije rata bio je radnik i konobar u Kraljevskom dvoru na Dedinju. Nakon bombardovanja Beograda, vratio se u rodno Vrtoče.[1] Bio je oženjen Bosom Bosnić Peričić iz Drvara i sa njom dobio ćerke Dragicu i Gordanu. Dragica je udata za Džemsa Čefija (James Chaffey). Bila je generalni direktor kompanije SBB i visoko rangirani službenik EBRD-a.[4] Gordana je udata za prof. dr Branka Kirigina.[3] Po okupaciji Jugoslavije, Nikica se uključio u pripreme oružanog ustanka 27. jula 1941. Od prvih dana učestvovao je u ustaničkim i gerilskim akcijama. Rat je proveo kao pripadnik Treće krajiške brigade.[5] Član KPJ postao je 1942. godine.[6] Učesnik je Bitke na Neretvi,[1] Bitke na Sutjesci,[7] Beogradske operacije, proboja Sremskog fronta, te bitaka za oslobođenje Pleternice i Zagreba.[1] O svojim ratnim iskustvima pisao je u zbornicima sjećanja Petrovac u NOB, Treća krajiška brigada i Sutjeska.[5][8][9][10] U ratu je obavljao više dužnosti. Početkom rata bio je borac vrtočke čete. Nakon osnivanja Treće krajiške brigade, postavljen je za intendanta.[2] Prvo je bio intendant u Prvom bataljonu,[11] a potom intendant u Drugom bataljonu Treće krajiške brigade. Nakon toga obavljao je dužnosti obavještajnog oficira,[2] te dužnost operativnog oficira u brigadi.[11] Krajem rata bio je načelnik operativnog odsjeka Treće krajiške brigade.[11] Iz rata je izišao sa činom kapetana.[1] Nakon rata služio je kao oficir u JNA. Završio je Višu vojnu akademiju JNA sa odličnim uspjehom, a potom i generalštabnu školu Velike Britanije. Jedanaest godina je radio u Generalštabu JNA, a 13 godina je bio načelnik Škole stranih jezika JNA. Bio je izaslanik vlade SFRJ pri komandi UN na Sinaju. Penzionisan je u činu pukovnika.[1][2] Više puta je odlikovan. Nosilac je Partizanske spomenice 1941.[2] Urednik je zbornika sjećanja Treća krajiška brigada.[5][8][9] Supruga Bosa je umrla par godina prije njega. Veliki dio vremena on i supruga su provodili kod kćeri Gordane i Dragice. Živio je na relaciji Beograd – Split – London, a često je posjećivao Republiku Srpsku i rodni kraj. Umro je u Londonu 1. avgusta 2021. godine. Literarni rad U toku službe Nikica je pisao za naučno-stručne časopise, kao što su Vojno delo,[12] Istorijski glasnik,[13] Vojno-istorijski glasnik[14] i drugi, a o svojim ratnim iskustvima pisao je u zbornicima sjećanja Petrovac u NOB, Treća krajiška brigada i Sutjeska itd.[5][8][9][10] Nakon penzionisanja, Nikica Pilipović se posvetio pisanju knjiga o zavičaju.[15] Napisao je nekoliko knjiga i hronika sa ovom tematikom. Pisao je članke za različite novine, časopise i portale, a njegovim književnim radom bavio se i poznati srpski pisac Muharem Bazdulj.[16] Govorio je engleski, francuski i ruski jezik.

Prikaži sve...
790RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar Marjanović (Beograd, 18. oktobar 1934 – Beograd, 21. novembar 2020) bio je srpski teatrolog, istoričar pozorišta, dramaturg i univerzitetski profesor. Marjanović je bio dugogodišnji profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu i Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Petar Marjanović Petar Marjanović Lični podaci Datum rođenja 18. oktobar 1934. Mesto rođenja Beograd, Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 21. novembar 2020. (86 god.) Mesto smrti Beograd, Srbija Obrazovanje Filološki fakultet u Beogradu Naučni rad Polje teatrologija Institucija Fakultet dramskih umetnosti Nagrade - Četiri Sterijine nagrade Velika plaketa sa poveljom Univerziteta umetnosti u Bgdu 2003. Lovorov venac Pozorišnog muzeja Vojvodine 2005. -Zlatna plaketa za životno delo Udruženja univerzitetskih profesora i naučnika Srbije u Novom Sadu 2006. Biografija Obrazovanje i prvi poslovi Njegov otac Dragutin je bio činovnik, a majka Smilja, rođena Popović iz Novog Sada, bila je sestra operskog pevača Vlade Popovića.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu 1953. godine, a diplomirao je na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik Filozofskog fakulteta u Beogradu, februara 1959. godine. U toku studija dobio je dve nagrade za književnu i pozorišnu kritiku (Brankovu nagradu Matice srpske 1957. i prvu nagradu na konkursu Ateljea 212 za amatersku pozorišnu kritiku 1958. za tekst: Koraci u drugoj sobi Miodraga Pavlovića).[2] Postdiplomske studije je završio na Filološkom fakultetu u Beogradu. Magistarsku tezu: Beogradska pozorišna kritika u periodu od 1918. do 1932. odbranio je 1966. godine, a 1973. godine brani doktorsku disertaciju pod nazivom: Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu od 1861. do 1868. Ova disertacija je prva takva studija o Srpskom narodnom pozorištu. Objavljena je u knjizi koja je naišla na izuzetno povoljan prijem kod kritike, i to u jugoslovenskim razmerama.[3] Počevši od 1960. godine, celu deceniju je radio je u novinsko-izdavačkim preduzećima: Jugoslavija i Turistička štampa.[1] U periodu od (1970. do 1975) bio je dramaturg Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Kao dramaturg SNP zalagao se za izvođenje dela savremenih jugoslovenskih, naročito lokalnih – novosadskih dramskih pisaca, angažovanije okrenutih publici, što je rezultiralo povećanim brojem gledalaca.[1] . Za scenu je: priredio puno odlomaka iz srpske dramske književnosti 18. i 19. veka: Javlenija i pozorja (1971) i Laza Kostić među javom i med’ snom (1991); dramatizovao je (sa Želimirom Oreškovićem) prozu Milana Kundere Simpozijum ili o ljubavi (1970), Roman o Londonu Miloša Crnjanskog (1987) i Očevi i oci Slobodana Selenića (1991); adaptirao je za scenu (sa Želimirom Oreškovićem) Nagraždenije i nakazanije i Slepi miš Joakima Vujića (1971) i sa Vladom Popovićem sačinio scensku panoramu Novosadska promenada (1973), izvedenu više od sto puta. Nastavni rad Za docenta Akademije umetnosti u Novom Sadu izabran je 1975. godine. Status vanrednog profesora dobio je 1980, a redovnog 1985. godine za predmet Istorija jugoslovenske drame i pozorišta. Na Dramskom odseku Akademije predavao je Uvod u teatrologiju. Redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu postao je 1992. godine što je ostao do penzionisanja 2001. Tu je predavao: Istoriju jugoslovenskog pozorišta i drame na drugom stepenu studija i Uvod u teatrologiju na magistarskim studijama. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je šef Katedre za teoriju i istoriju, glavni urednik Zbornika radova FDU 1997/98. i nosilac naučnog projekta Teatrološka i filmološka istraživanja. Kao profesor emeritus nastavio je da predaje Uvod u teratrologiju na FDU u Beogradu do 2009. godine i Istoriju jugoslovenske drame i pozorišta na Akademiji umetnosti u Novom Sadu do 2004. godine. Na Interdisciplinarnim magistarskim studijama Univerziteta u Beogradu (Grupa za višemedijsku umetnost) kao gost je predavao Osnove različitih umetnosti (pozorište) 2003/04. i 2005/06, a na Akademiji umetnosti u Tuzli postdiplomcima Uvod: u teatrologiju 2006. i 2009.[2] Korice Marjanovićeve knjige Radovi i članci Prve književne radove objavio je još kao student 1954. godine, a prve napise sa pozorišnim temama u novosadskom časopisu za pitanja scenske umetnosti: Naša scena 1958. godine. Sveukupno je objavio više od tri stotine studija, rasprava, ogleda, pozorišnih kritika, feljtona i članaka u listovima i časopisima: Savremenik, Zborniku Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, Delo, Letopis Matice srpske, Književne novine, Scena, Prolog, Pozorište (Tuzla), Teatron, Politika, Teatar (Moskva), Dialog (Varšava) i drugim domaćim i stranim listovima i časopisima.[3] U listu Srpskog narodnog pozorišta Pozorište, u periodu od 1969. do 1976. godine objavio je oko šezdeset zapaženih priloga sa tematikom iz života i rada Srpskog narodnog pozorišta. Štaviše, dok je bio dramaturg Srpskog narodnog pozorišta, bio je u redakciji ovog lista, a saradnju sa ovom kućom nastavio je i kasnije kao član Izdavačkog saveta i kao pisac recenzija za knjige u izdanju SNP [2] Odgovorni urednik časopisa Sterijinog pozorja Scena bio je od 1970. do 1974. godine, a njen glavni urednik od 1975. do 1990. godine. Pozorišni kritičar Politike bio je od 1980 do 1982. godine.[3] Autorski i priređivački rad Autorske knjige: Pozorišne teme (1968), Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta 1861 – 1868 (1974), Očima dramaturga (1979), Jugoslovenski dramski pisci HH veka (1985), Novosadska pozorišna režija 1945 – 1974 (1991), Crnjanski i pozorište (1995), Srpski dramski pisci HH stoleća (1997, drugo dopunjeno izdanje 2000) i Pozorište ili usud prolaznosti (2001). Zajedno sa Božidarom Kovačekom, Dušanom Mihailovićem i Dušanom Rnjakom, objavio je knjigu O teatarskom delu Joakima Vujića (1988). Korice Marjanovićeve knjige Priredio za štampu: Anthology of Works by Twentieth Century Yugoslav Playwrights (selected and commented), I (1984), II (1985), Posrbe, Srpska književnost – Drama (1987), Komedije i narodni komadi HIH veka, Srpska književnost – Drama (1987), Pozorište i vlast u Jugoslaviji (1944 – 1990) – „druga strana medalje“ – obračuni i zabrane (1990) i Stevan Šalajić (2001). Saradnik pri projektima enciklopedija Sedamnaest njegovih tekstova o južnoslovenskom pozorištu i drami nalazi se u: Dictionnaire encyclopedique du theatre (Larousse, Paris 1998) i opsežan tekst o pozorištu i drami u Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora) nalazi se u The World Encyclopedia of Contemporary Theatre (Routledge, London – New York, 1994). U Istoriji srpske kulture autor je teksta Pozorište (izdanje postoji na srpskom 1994, češkom 1995. i dva izdanja su na engleskom jeziku iz 1995. i 1999). Tekstovi su mu objavljivani u Francuskoj, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji, Poljskoj, Rumuniji, Češkoj i u svim bivšim jugoslovenskim republikama i regionu.[3] Stil Pristup Petra Marjanovića teatrološkim istraživanjima kao i pisanje ogleda i naučnih radova bilo je sasvim originalno i drugačije od dotadašnjih autora. Naime, uz veliku studioznost i dobru informisanost, putem nedvosmislenog, jasnog stila i izraza, nauku o književnim delima provlači kroz prizmu teatrologije, odnosno, polazište njegove analize jeste pogled na dramu koja nije samo književni rod, već je sagledava kroz scenska svojstava samog dela

Prikaži sve...
990RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Termin „renesansa“ ima relativno skorašnje poreklo: uspostavio se sredinom devetnaestog veka zahvaljujući radu francuskih i nemačkih istoričara koji su identifikovali period evropske, a posebno italijanske, istorije kao kulturni i politički preporod. do „mračnog veka” srednjeg veka. Ali, kao što veliki istoričar Eugenio Garin ilustruje, ovo tumačenje je dugo bilo pogrešno: renesansa je u suštini bila ogromna kulturna revolucija, rođena u kontekstu krize. U ovom delu Garin ispituje glavne kulturne elemente koji karakterišu renesansu: od ponovnog otkrivanja latinskih i grčkih klasika do razvoja nauka, od filozofije do politike. Eugenio Garin (9. svibnja 1909. - 29. prosinca 2004.) bio je talijanski filozof i renesansni povjesničar. Bio je priznat kao autoritet za kulturnu povijest renesanse.[1] Rođen u Rietiju, Garin je studirao filozofiju na Sveučilištu u Firenci, diplomirao 1929., a nakon razdoblja kao profesor filozofije na liceo scienceco Stanislao Cannizzaro u Palermu i Sveučilištu u Cagliariju, Garin je počeo predavati na svojoj alma mater 1949. do 1974. , zatim se preselio u Scuolu Normale di Pisa do svog umirovljenja 1984. [2] Poslijediplomski studij povijesnih studija u San Marinu otvoren je javnim predavanjem Eugenia Garina 30. rujna 1989. Garin je bio izabrani član i Američkog filozofskog društva i Američke akademije znanosti i umjetnosti.[3][4] Također je bio urednik časopisa Rinascimento i Giornale Critico della Filosofia Italiana.

Prikaži sve...
990RSD
forward
forward
Detaljnije

Izdavač: Istorijski institut u Beogradu Posebna izdanja - Serija 1 Jugoslovenske zemlje u XX veku, knjiga 2 Autor: Milan M. Živanović Povez: tvrd Broj strana: 349 + fotodokumentacija Ilustrovano. Sadržaj priložen na slikama. Poneka flekica na marginama strana, vrlo dobro očuvana. Studija Milana Ž. Živanovića, utemeljena u građi Arhiva – zapisnicima Vijeća i Upraviteljstva općine, kao i Carsko-kraljevskog namjestništva u Zadru – predstavlja kapitalni doprinos novijoj istoriji Dubrovnika. Ona vodi čitaoca u politički ambijent grada u kojemu su se dobrano osjećali uticaji krupnih javnih ispoljavanja sveg dalmatinskog hrvatstva i srpstva (Riječka rezolucija Hrvata, 3. oktobra 1905, i Zadarske rezolucije Srba, 17. oktobra iste godine). I tada je bilo prihvaćeno prisajedinjenje dalmatinskih Hrvata sa prekovelebitskim, uz uslov ravnopravnog položaja Srba sa Hrvatima. Ovo je knjiga koja ne donosi samo čvrsto strukturiran istoriografski tekst već slika i epizode iz života grada, posjete stranih vladara, govore najistaknutijih javnih i političkih gradskih djelatnika koji se sjećaju tragičnih datuma iz njegove prošlosti, upozoravajući na perspektive, političke napetosti 1907. godine povodom napada hrvatske stranke na nosioce i stvaraoce Rezolucije iz Rijeke. Iz ovog djela može se vidjeti kako se do 1914. godine organizovala dubrovačka omladina i kako su se gasila srpska sokolska društva, sve do zabrane upotrebe ćirilice i naziva „pravoslavni“, 1916. godine. (K-65)

Prikaži sve...
990RSD
forward
forward
Detaljnije

U dobrom stanju! Johan Hojzinga - Jesen srednjeg veka Izdavac : Matica srpska 1974, trvdi povez, 525 strana, Jesen srednjeg veka ili Spuštanje srednjeg veka (objavljeno 1919. kao Herfsttij der Middeleeuven i prevedeno na engleski 1924, nemački 1924, i francuski 1932), najpoznatije je delo holandskog istoričara Johana Huizinga. Njen podnaslov je: „Studija oblika života, misli i umetnosti u Francuskoj i Holandiji u četrnaestom i petnaestom veku“. U knjizi Huizinga iznosi ideju da su pretjerana formalnost i romantizam kasnosrednjovjekovnog dvorskog društva odbrambeni mehanizam protiv neprestanog porasta nasilja i brutalnosti općeg društva. Period je video kao pesimizam, kulturnu iscrpljenost i nostalgiju, a ne kao ponovno rođenje i optimizam. Huizingin rad kasnije je naišao na kritiku, posebno zbog previše oslanjanja na dokaze iz prilično izuzetnog slučaja burgundskog suda. Novi prevod knjige na engleski jezik objavljen je 1996. zbog uočenih nedostataka u originalnom prevodu. Novi prevod Rodneija Paitona i pokojnog Ulricha Mammitzscha zasnovan je na drugom izdanju holandske publikacije 1921. godine i upoređen sa nemačkim prevodom objavljenim 1924. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka Radio Holandija je proizvela audio seriju o knjizi pod nazivom `Jesen srednjeg veka: Istorija u šest delova i reči i muzike iz niskih zemalja` Johan Huizinga (holandski: [ˈjoːɦɑn ˈɦœizɪŋɣaː]; 7. decembra 1872. - 1. februara 1945.) bio je holandski istoričar i jedan od osnivača moderne kulturne istorije. Rođen u Groningenu kao sin Dirka Huizinga, profesora fiziologije, i Jacoba Tonkensa, koji je umro dve godine nakon rođenja, [1] počeo je kao student indoevropskih jezika, stekavši zvanje 1895. godine. studirao komparativnu lingvistiku, stekavši dobro znanje sanskrta. Doktorski rad napisao je o ulozi stradalnika u indijskoj drami 1897. godine. Tek 1902. godine njegovo interesovanje okrenulo se ka srednjovekovnoj i renesansnoj istoriji. Nastavio je kao orijentalista sve dok 1905. godine nije postao profesor opšte i holandske istorije na Univerzitetu Groningen. 1915. godine postao je profesor opšte istorije na Univerzitetu u Lejdenu, mesto koje je obavljao do 1942. 1916. godine postao je član Kraljevska holandska akademija nauka i nauka. [2] 1942, kritički je govorio o nemačkim okupatorima svoje zemlje, komentare koji su bili u skladu sa njegovim spisima o fašizmu 1930-ih. Nacisti su ga držali u pritvoru između avgusta i oktobra 1942. Po puštanju na slobodu zabranjen mu je povratak u Leiden. Potom je živeo u kući svog kolege Rudolpha Cleveringa u De Steegu u Gelderlandu, blizu Arnhema, gde je umro samo nekoliko nedelja pre završetka nacističke vladavine. [3] Leži pokopan na groblju Reformisane crkve u 6 Haarlemmerstraatveg u Oegstgeestu. [4] Izvođenje radova Huizinga je imala estetski pristup istoriji, gde su umetnost i spektakl igrali važnu ulogu. Njegovo najpoznatije delo je jesen srednjeg veka (a.k.a. propadanje srednjeg veka) (1919). Vredna spomena su i Erazmus (1924) i Homo Ludens (1938). U drugoj knjizi govorio je o mogućnosti da je igra primarni formativni element ljudske kulture. Huizinga je takođe objavio knjige o američkoj istoriji i holandskoj istoriji u 17. veku. Uznemiren porastom nacionalsocijalizma u Nemačkoj, Huizinga je napisao nekoliko dela kulturne kritike. Mnogo sličnosti može se primetiti između njegove analize i analize savremenih kritičara, poput Ortega i Gasseta i Osvalda Spenglera. Huizinga je tvrdio da je duh tehničke i mehaničke organizacije zamenio spontani i organski poredak u kulturnom i političkom životu. Predavanje Huizinga (nizozemski: Huizingalezing) je prestižno godišnje predavanje u Holandiji o temi iz domena kulturne istorije ili filozofije u čast Johana Huizinga. [5] Porodica Huizingin sin Leonhard Huizinga postao je poznati pisac u Holandiji, posebno poznat po nizu romanskih jezika u vezi s holandskim aristokratskim blizancima Adrianom i Oliverom (`Adriaan en Olivier`).

Prikaži sve...
890RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor - osoba Jevtić, Atanasije, 1938-2021 = Jevtić, Atanasije, 1938-2021 Naslov Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji : od 1941. do 1990. / Atanasije Jevtić Vrsta građe prikaz Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Priština : Jedinstvo, 1990 (Zemun : Zemunska štampa) Fizički opis 469 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Rakočević, Aco Zbirka ǂBiblioteka ǂPublicistika / [Jedinstvo, Priština] (broš.) Napomene Tiraž 3.000 Str. 5-9: Umesto predgovora / A.[Aco] Rakočević Registar Srba odseljenika sa Kosova i Metohije: str. 461-467. Predmetne odrednice Srbi -- Kosovo -- 1941-1990 Nacionalizam, albanski -- Kosovo -- 1941-1990 SADRŽAJ Umesto predgovora 5 KRATKA HRONIKA STRADANJA SRBA NA KOSOVU I U METOHIJI (1941–1988) Stradanje od Arbanasa pod okupacijom 11 Stradanje u prvoj posleratnoj deceniji (1945–55) 26 Četvrt veka golgote kosovskih Srba (1956–81) 36 Najnovija stradanja (1981–88) 49 OPŠIRNIJA HRONIKA STRADANJA SRBA ZA POSLEDNJE DVE I PO GODINE (januar 1988 – Vidovdan 1990) Krstovdan Srba na Kosovu 67 Godina 1988: Januar 72 Godina 1989: Januar 221 Proslava 600-godišnjice Kosovskog boja 259 Kosovo posle kosovske proslave (godišnjica kosovskog Krstovdana Srba) 263 Godina 1990: Januar 289 Dani crno-crvene okupacije na Kosovu (kraj januara–februar ’90) 293 Krugovi pakla na Kosmetu (22–24. mart 90) 348 Podujevo 22–23. marta ’90 348 Vučitrn 22–23. marta ’90. 355 Priština i druga mesta 367 Juli 1990 385 PRILOZI 1. Apel za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu 399 2. Zavođenje za Goleš planinu (intervju) 408 3. Tragedija na Kosovu (pismo listu „Figaro“) 417 4. Slovo pred moštima Sv. kneza Lazara u Gračanici 420 5. Reč Kosovcima na skupu za povratak na Kosovo 422 6. Izveštaj o poseti Kosovu američkih kongresmena 424 7. Izvešta o svedočenju u američkom Kongresu 434 8. Izjava pred američkim Kongresom 444 9. (Naknadni prilog): Izveštaj o poseti Kosovu američkog senatora Boba Dola 452 Dodatak Registar Srba odseljenika kojima je zemlja konfiskovana 460 Kosovo polje – Matija Bećković 469 Atanasije (po rođenju Zoran Jevtić, selo Brdarica kod Šapca, 8. 1. 1938 – Trebinje, 4. 3. 2021) bio je episkop zahumsko-hercegovački Srpske pravoslavne crkve i pravoslavni teolog. Rođen je 8. 1. 1938. godine u selu Brdarica kod Šapca. Završio je bogosloviju u Beogradu (u generaciji sa Amfilohijem i Lavrentijem). Upisao je Bogoslovski fakultet 1958. godine, zamonašen je 3. decembra 1960. godine. Diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu juna 1963. godine, a sledeće 1964. godine odlazi na Teološku akademiju na Halki (Turska) a potom na Teološki fakultet u Atinu. Tu je odbranio doktorsku tezu iz dogmatike na temu „Eklisiologija Apostola Pavla po Svetom Jovanu Zlatoustom“. U jesen 1968. godine odlazi u Pariz, gde najpre nastavlja bogoslovske studije na Institutu Svetog Sergija i dalje usavršava znanje francuskog jezika. Posle provedene jedne godine izabran je za profesora na Institutu. Naredne tri godine je predavao Uvod u bogoslovlje i Patrologiju sa Asketikom, a poslednju godinu predavao je i Istoriju crkve vizantijskog perioda. Vratio se iz Pariza 1972. godine i od tada je na Bogoslovskom fakultetu SPC u Beogradu niz godina predavao Istoriju hrišćanske crkve, neko vreme Istoriju srpske crkve, a 1987. izabran je za redovnog profesora Patrologije. Biran je za dekana Bogoslovskog fakulteta 1980–1981. i 1990–1991. godine. Tokom rada na fakultetu, objavio je oko stotinu naučnih radova. Krajem 1983. godine Atanasije Jevtić u časopisu „Pravoslavlje“ započinje objavljivanje feljtona „Od Kosova do Jadovna“, u kojem akcentuje stradanja srpskog naroda u raznim vremenima i raznim delovima Jugoslavije. Feljton prvo detaljno opisuje slučajeve napada Albanaca na Srbe na Kosovu, maltretiranje monaha, silovanja monahinja, itd, poredeći probleme Srba na Kosovu sa genocidom nad Srbima u NDH. U periodu 1980-ih Jevtić je podržavao uspon Miloševića, posebno nakon posete Kosovu Polju 27. marta 1987. godine kada je kosovskim Srbima poručio „Niko ne sme da vas bije!“ Bibliografija Teško je pružiti čak i najskromniji uvid u bibliografiju radova vladike Atanasija, ali bilo bi vredno spomenuti njegovu Patrologiju, zatim zbornike studija i članaka: Bog se javi u telu, Duhovnost Pravoslavlja, Živo predanje u Crkvi, Zagrljaj svetova, Na putevima otaca I i II, Traganje za Hristom, Filosofija i teologija. Tu su i veoma zapaženi prevodi: Knjige makavejske, Psaltir itd. Posebno valja spomenuti paralelni prevod Knjige postanja sa starohebrejskog i starogrčkog jezika sa komentarima. Epiksop Atansije je takođe poznat i kao prevodilac dela Svetih Otaca. Spomenućemo njegove prevode: Dela apostolskih učenika, Praznične besede Sv. Grigorija Bogoslova i Besede Sv. Jovan Damaskina. Predavanja Učestvovao je na mnogobrojnim domaćim i međunarodnim skupovima iz oblasti crkvene istorije, filozofije, teologije i hrišćanske kulture. Autor je brojnih knjiga, studija, članaka, ogleda i beseda. Objavio je mnoge prevode sa starogrčkog, staroslovenskog, hebrejskog, francuskog, ruskog i drugih jezika. MG150 (N)

Prikaži sve...
990RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Price o baskijanskim nacionalistima Jon Juaristi Linacero (rođen u Bilbau 6. ožujka 1951.) je baskijsko-španjolski pjesnik, esejist i prevoditelj na španjolski i baskijski, kao i samo-priznati bivši militant ETA-e.[1] Trenutno boravi u Madridu. Nakon što je bio kao baskijski nacionalist tijekom svoje mladosti, sada je Juaristi odani španjolski nacionalist, do te mjere da je postao zaštitnik desničarske `zaklade u obranu španjolskog naroda`.[2] Životopis Obrazovanje i zaposlenje Stekao je doktorat iz romanske filologije, studiravši na sveučilištima u Deustu i Sevilli. Držao je katedru za španjolsku filologiju na Sveučilištu u Baskiji, na Centru kralja Juana Carlosa I. na Sveučilištu New York, te je bio titularni profesor Katedre za suvremene misli zaklade Cañada Blanch na sveučilištu u Valenciji. Juaristi je također radio kao predavač i istraživač u Austinu, te na El Colegio de México. Vodio je Nacionalnu knjižnicu Španjolske od 2001. do 2004., a potom napustio taj položaj usmjerivši se na Institut Cervantes do smjene nakon Socijalističkog trijumfa 14. ožujka 2004. Rani politički aktivizam U dobi od 16 godina, potaknut čitanjem djela ` Vasconia` Federica Krutwiga, on je ušao u ETA-u.[1] Njegova najistaknutija akcija je bila upostava kontakta naoružane ćelije karlista s ETA-om nakon što je Francov režim prognao Carlosa Huga de Borbón Parma (pretendenta na španjolsko prijestolje).[3] Kasnije, na Sveučilištu, on je ušao u manjinsko radničko grupiranje ETA-e, nazvano ETA VI Asamblea, koje je 1973. stopilo trockističku `revolucionalnu ligu komunista` (Ligu Comunista Revolucionaria, LCR) kao njegovu baskijsku grane. Nakon što je došao pod policijsku pozornost, on je napustio svoj rodni grad otišavši na studij romanske filologije u Sevilli, vrativši se na kraju na Sveučilištu u Deusto, gdje je i doktorirao. U Deustu je izbačen 1972. `zbog agitiranja`, ali je ponovno primljen sljedeće godine. U tom razdoblju je završio nekoliko puta u zatvoru zbog `prekršaja`, te je osuđen na sudu javnog reda.[1] Godine 1974. napustio je LCR i ljevičarsku političku aktivnost te se gotovo u potpunosti posvetio svojoj akademskoj karijeri.[4] Godine 1980., povezao se s Komunističkom partijom Španjolske tijekom procesa ujedinjenja s Euskadiko Ezkerra (EE), što će dovesti do nove socijaldemokratske skupine koja je aktivno odbacivala uporabu nasilja. Napustio ju je 1986., razočaran kad se EE nije udružila u Španjolsku Socijalističku radničku stranku (PSOE) nakon izbora u autonomnoj zajednici Baskiji 1986. Godine 1987. Juaristi se pridružio PSOE. Kasnije je izjavio u svojim memoarima da je to učinio na poticaj `etičkih imperativa` kao posljedica napada radikalnih separatista grupe `Mendeku` grupa protiv `Casa del Pueblo` (lokalna podružnica PSOE ) u Portugaleteu. Nekoliko članova PSOE je spaljeno do smrti u napadu. Trenutna politička aktivnost Njegova kritika etničkog nacionalizma i njegovih izuma i manipulacija mitovima, posebno na dijelu baskijskog nacionalizma, dobila je medijsku vidljivost kroz brojne članke, eseje i govore. Juaristijev stav protiv terorizma i njegova podrška žrtvama ETA-ina nasilja, dodatno je postao vidljiva po formiranju Foro Ermua (Forum Ermua, sada konzervativne anti-terorističke organizacije, ali s korijenima u baskijskoj ljevici) godine 1997. U posljednjih desetak godina on je definiran, u različitim masovnim medijima intervjua, kao `španjolski nacionalist`.[5] ` Od kraja 1980-ih, s obzirom na njegove oštre kritike nasilja baskijskih separatista bio je izložen prijetnjama ETA-e. Krajem 1999., on je nakon ETA-ine najave obustavljanja prekida vatre od prethodne godine i nakon što je upozoren na ozbiljnost prijetnji po njegov život napustio je Sveučilište u Deustu i Baskiju. Juaristi je prešao na židovstvo[6] iz više osobnih nego vjerskih razloga : `Židovstvo za mene nije zapravo religija, već prije etički pogled na svijet` [7] Juaristi posvećuje određen broj svojih članaka kritici antisemitizma (kao i anticionizma ). Također je pisao u obranu prava Izraela na vlastitu državu.

Prikaži sve...
990RSD
forward
forward
Detaljnije

DOKUMENTI IZ ISTORIJE JUGOSLAVIJE Miodrag Zečević DOKUMENTI IZ ISTORIJE JUGOSLAVIJE , Miodrag Zečević , Jovan P. Popović - Arhiv Jugoslavije Beograd 1996 , Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača iz Drugog svetskog rata ; Mek povez, format 17 x 24 cm ilustrovano, 482 strane -dobro ocuvano ,ima salotejpa na ivicama korica ,ima tragova presavijanja korica ,knjiga je bila nekada malo vlazna ,pa ima malo zutila na koricama i na par stranica uz korice -bokovi knjige su zuce boje SADRŽAJ Predgovor IZVEŠTAJ KOJI JE PODNEO PREDSEDNIK KOMISIJE Državna komisija za utrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Spisak skraćenica Uvodna napomena I. Osnivanje državne komisije II. Organizacioni sastav celokupne službe utvrđivanja zločina okupatora i njihovih pomagača III. Propisi formalnog i materijalnog prava kao pravni osnov službe utvrđivanja zločina okuopatora i njihovih pomagača IV. Rad državne komisije i celokupne službe te rezultati istoga. Istraživanje Utvrđivanje i registrovanje ratnih zločinaca i izdajnika Obrada dokaznog gradiva u drugim oblicima Privođenje ratnih zločinaca i izdajnika sudovima Privođenje sudovima Saradnja sa organima tužioštva i pravosuđa Pravno-politička delatnost na međunarodnom polju Publikaciona delatnost I JEDAN BROJ SAOPŠTENJA DRŽVNE I ZEMALJSKIH KOMISIJA ZA UTVRĐIVANJE ZLOČINA OKUPATORA I NJIHOVIH POMAGAČA Napomena priređivača I Saopštenja državne komisije Saopštenje br. 2 Saopštenje br. 4 Saopštenje br. 18 Saopštenje br. 20 Saopštenje br. 22 Saopštenje br. 26 Saopštenje br. 30 Saopštenje br. 33 Saopštenje br. 34 Saopštenje br. 39 Saopštenje br. 44 Zločinačka ustaško-četnička saradnja Saopštenje br. 69 Izdajstvo i zločini Dražinog popa Momčila Đujića Saopštenje br. 72 Ustaše su vršile zločine i u Sovjetskom Savezu Saopštenje br. 77 `Sajmište” – mučilište naroda Jugoslavije Saopštenje br. 87 Zločinačka aktivnost nadbiskupa vrhobosanskog dr. Ivana Šarića Saopštenje br. 88 II JEDAN BROJ SAOPŠTENJA ZEMALJSKIH KOMISIJA O ZLOČINIMA OKUPATORA I NJEGOVIH POMAGAČA 1. Saopštenje zemaljske komisije Bosne i Hercegovine Saopštenje br. 3 Saopštenje br. 4 Saopštenje br. 6 2. Saopštenje zemaljske komisije Hrvatske Saopćenje br. 3 Saopćenje br. 4.. Saopćenje br. 10 Saopćenje br. 15 Saopćenje br. 16 Saopćenje br. 17 Saopćenje br. 22 Saopćenje br. 25 Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Saopćenje br. 38 3.Saopštenje zemaljske komisije Slovenije Objava br. 1 Objava br. 2 Objava br. 11 Objava br. 40 ODLUKE O PROGLAŠENJU ZA RATNE ZLOČINCE JEDNOG BROJA JUGOSLOVENSKIH DRŽAVLJANA Napomena priređivača 1. Hrvati Dr. Pavelić Ante Dr. Artuković Andrija Kvaternik Eugen - Dido Kvaternik Slavko Luburić Vjekoslav - Maks Dr Šarić Ivan Majstorović-Filipović Miroslav Tomić Viktor 2.Srbi Nedić Milan Mihailović Dragoljub – Draža Jovanović Dragomir - Dragi Ljotić Dimitrije 3.Crnogorci Đurišić I. Pavle Stanišić Bajo Đukanović Blažo Jovović N. Jakov 4. Slovenci Rupnik Leon Dr Rožman Gregorij 5. Mađari Lapp Josef - Sepp Kelemen Ferenc Perepatić Pal (Perepatics Pal) 6. Muslimani Dr Kulenović Džaferbeg El-Huseini Muhamed Emin 7. Šiptari Deva Džafer Mahmutbegović Sanija (Sani Begoli) Maljoka Bećir DOKUMENTA O KONSTITUISANJU DRŽAVNE KOMISIJE Odluka o obrazovanju državne komisije Pravilnik o radu državne komisije DOKUMENTI NA OSNOVU KOJIH JE RADILA KOMISIJA I. Nacionalni propisi Zakon o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije Zakon o potvrdi i izmenama i dopunama zakona o konfiskaciji Odluka o prijelazu u državno vlasništvo neprijateljske imovine Zakon o potvrdi i izmenama i dopunama zakona o krivičnim delima Zakon o krivičnim delima protiv naroda Zakon o oduzimanju ratne dobiti Zakon o nevažnosti pravnih propisa II. Međunarodni propisi 1. Statut Međunarodnog vojnog suda 2. Sporazum između Savezničkih vlada 3. Zakon o kažnjavanju lica odgovornih za ratne zločine 4. Spisak ostalih međunarodnih dokumenata OBAVEŠTAJNA SREDSTVA FONDA “RATNI ZLOČINI” Obaveštajna sredstva `Međunarodna demokratska javnost pritisnuta saznanjem o strašnim zločinima prema civilnom stanovništvu, ratnim zarobljenicima, imovini i nepoštovanja pravila međunarodnog prava od strane fašističkih zemalja (sila osovine) na okupiranim teritorijama, pokrenula je inicijativu o kažnjavanju učinioca takvih radnji. U toku ratne 1943. godine, sazrelo je kod saveznika uverenje o potrebi rigoroznog kažnjavanja za ratne zločine izvršene u toku II svetskog rata. U tom periodu doneto je niz deklaracija od strane savezničkih vlada, zaključeni medusaveznički sporazumi i date izjave, objavljene brojne publikacije sa dokumentima o učinjenim i zločinima koji se vrše, podneti apeli javnih ličnosti i demokratskog javnog mnjenja i sl. Opšti zahtev javnog mnjenja je strogo kažnjavanje lica za zločine koji su učinjeni do tada i koji se i dalje čine prema pripadnicima savezničkih oružanih snaga, pokreta otpora, civilnom stanovništvu i imovini od strane fašističkih zemalja na okupiranim teritorijama. Koncem 1943. godine savezničke države svaka posebno i u okviru međusavezničkih relacija obrazuje posebne organe pri svojim vladama, kao i posebnu Komisiju Ujedinjenih nacija za ratne zločine. Neposredno posle obrazovanja Komisije Ujedinjenih nacija u Londonu usledilo je donošenje Deklaracije o zverstvima koja je ostvarila veliki uticaj na ukupan rad na utvrđivanju i kažnjavanju ratnih zločina. Zločini učinjeni nad jugoslovenskim narodima od strane okupatora i njihovih pomagača bili su takvih razmera da je AVNOJ, odmah posle konstituisanja u najviši organ vlasti obrazovao Državnu komisiju za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Zadatak Komisije je bio utvrđivanje odgovornosti, pronalaženje i privođenje radi utvrđivanja kazne svih osoba odgovornih za zločine koje su u Jugoslaviji počinili ili čine u toku rata (čl. 1. Odluke). Komisija je bila organ sui generis. Ona nije bila organ pravosuđa jer nije imala funkciju optuživanja, suđenja i kažnjavanja što je bilo u nadležnosti vojnih i civilnih organa već organ koji prikuplja i utvrđuje činjenice koje se odnose na pronalaženje i privođenje učinioca zločina iz reda okupatora i njegovih pomagača. Podaci pokazuju da je Komisija preduzimala brojne i raznovrsne radnje jer u prvim godinama rada Komisije pravosudni organi Jugoslavije nalaze se u svom osnivanju i konstituisanju. Sa stabilizacijom sudova i javnih tužilaštava aktivnost Komisije se kreće u okvirima Odluke kojom je obrazovana.` (u hodniku ,desni ormaric)

Prikaži sve...
849RSD
forward
forward
Detaljnije

Tema: Akademik Dragoljub Živojinović Izdavač: Centar za mitološke studije, Rača Grupa autora. Priredio: Živojin Andrejić Urednik: Miodrag Stojanović Povez: broširan Broj strana: 401 Odlično očuvana. S A D R Ž A J: 1. GORDANA RADOJIČIĆ KOSTIĆ - Bibliografija Dragoljuba R. Živojinovića 2. MALIŠA STANOJEVIĆ - Istoričar opšte i nacionalne istorije Dragoljub R. Živojinović 3. DEJAN OBRADOVIĆ - Beleške o Živojinovićima i znamenitim ljudima iz sela Sipića 4. KOSTA ČAVOŠKI - Makijavelijev Čezare Borđija i doba u kojem je živeo 5. ARSENIJE ĐUROVIĆ - Akademik Dragoljub Živojinović 6. BRANKO NADOVEZA - Srbija i(li) Jugoslavija u razmišljanjima akademika Živojinovića 7. MILORAD P. RADUSINOSIĆ - Oštrica Vatikana prema Pravoslavlju 8. NEDELJKO RADOSAVLJEVIĆ - Mitropolit Leontije Lambrović 9. MILOŠ KOVIĆ - Vojvoda Argajl i Istočno pitanje 10. MIHAJLO VOJVODIĆ - Politika Srbije prema Bosni i Hercegovini 1878-1914 11. SLAVENKO TERZIĆ - Rusija i vojnopolitički ciljevi 12. SLAVICA RATKOVIĆ KOSTIĆ - Uloga kraljevsko-srpske vojske u majskom prevratu 1903. 13. ŽIVOJIN ANDREJIĆ - Aleksandar I Karađorđević kao Novi Konstantin 14. RADMILO PETROVIĆ - Nejunačkom vremenu uprkos ili, o dva srpska duhovna života 15. SRETEN PETROVIĆ - Osobenost strukture zmaja u srpsko-bugarskoj mitologiji 16. RATKO NEŠKOVIĆ - Problem određenja Renesanse 17. ZLATA BOJOVIĆ - Politička misao Marina Držića 18. MIODRAG STOJANOVIĆ - Istorijska i nacionalna misao u delima Dositeja Obradovića 19. LJUBODRAG DIMIĆ, JOVAN ČAVOŠKI - Duštvena kriza i društvena misao 20. NIKOLA B. POPOVIĆ - Kada je počelo razbijanje SFRJ? 21. JASNA JANIĆIJEVIĆ - Proučavanje sadržaja medija 22. BORISLAV STOJKOV - Decentralizacija i policentričnost (K-144)

Prikaži sve...
780RSD
forward
forward
Detaljnije

DŽEJMS SUZMAN RAD - OD KAMENOG DOBA DO ROBOTA: istorija ljudskog roda kroz prizmu posla Prevod - Jelena Kosovac Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2022 376 strana 20 cm ISBN - 978-86-521-4468-6 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod: Ekonomski problem U POČETKU 1 Živeti znači raditi 2 Besposlene ruke i vredni kljunovi 3 Alatke i veštine 4 Drugi darovi vatre BRIŽNA PRIRODA 5 „Prvobitno društvo blagostanja` 6 Duhovi u šumi MUKOTRPAN RAD NA POLJU 7 Skok sa litice 8 Gozbe i gladovanja 9 Vreme je novac 10 Prve mašine BIĆA GRADA 11 Blistave svetlosti 12 Bolest neograničene aspiracije 13 Vrhunski talenti 14 Smrt službenika 15 Nova bolest Zaključak Izjave zahvalnosti O autoru `Istorija ljudskog roda kroz prizmu posla „Zadivljujuće istraživanje.“ – Juval Noa Harari Rad nas definiše. Određuje naš status, nalaže nam kako ćemo, gde ćemo i s kim ćemo provoditi najviše vremena, utiče na naš osećaj sopstvene vrednosti. Ali jesmo li programirani da radimo toliko naporno koliko radimo? Da li su naši preci iz kamenog doba takođe živeli da bi radili i radili da bi živeli? I kako bi izgledao svet u kome je uloga rada mnogo manja? Koristeći saznanja iz antropologije, arheologije, evolucione biologije, zoologije, fizike i ekonomije autor nam prikazuje da zaista jesmo evoluirali otkrivajući radost, značenje i smisao u radu, ali da su tokom većeg dela prošlosti naši preci radili mnogo manje od nas i da su o radu razmišljali sasvim drugačije. Obrazlaže da su koreni savremene kulture rada u poljoprivrednoj revoluciji koja se dogodila pre deset hiljada godina, a da se sve zaoštrilo kada smo migrirali u gradove. To je promenilo naše međusobne odnose, način na koji se ophodimo prema sredini u kojoj živimo, čak i naš osećaj za protok vremena. Pošto se nalazimo na novoj tački preobražaja, Suzman nam ukazuje da bi proces automatizacije proizvodnje mogao iz korena da promeni naš odnos prema radu i povede nas ka stabilnijoj i pravednijoj budućnosti i za planetu Zemlju i za nas. „Pronicljiva i originalna istorija koja nas poziva da preispitamo zašto, kako i koliko radimo – i da iznova osmislimo šta znači biti čovek u budućnosti.“ – Suzan Kejn, autorka knjige Tihi ljudi „Briljantno. Fascinantna istorija čovečanstva kao potrošača energije.“ – Kirkus Reviews „Ova knjiga je pravi podvig.“ – Adam Grant, autor knjiga Originalni i Razmisli još jednom` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. James Suzman Work: A History Of How We Spend Our Time

Prikaži sve...
790RSD
forward
forward
Detaljnije

U dobrom stanju Sećanja i razmišljanja. 1 / Nadežda Mandeljštam ; s ruskog prevela, uvodnu reč i beleške dodala Anđelija Demetrović-Matijašević ; pogovor Predrag Matvejević Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 371 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Demetrović-Matijašević, Anđelija Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 35 ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Вторая книга / Надежда Мандельштам Tiraž 500 Uz ovo izdanje: str. 5-7 Str. 359-365: Pogovor: Sjećanja Nadežde Mandeljštam. Predmetne odrednice Mandelјštam, Osip, 1891-1938 -- U uspomenama Autor - osoba Mandeljštam, Nadežda, 1899-1980 Naslov Sećanja i razmišljanja. 2 / Nadežda Mandeljštam ; s ruskog prevela, uvodnu reč i beleške dodala Anđelija Demetrović-Matijašević ; pogovor Predrag Matvejević Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 366 str., 33 str. s tablama ; 20 cm Drugi autori - osoba Demetrović-Matijašević, Anđelija Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Biblioteka Prosveta ; 35 Prevod dela: Вторая книга / Надежда Мандельштам Tiraž 500 Uz ovo izdanje: str. 5-7 Str. 359-365: Pogovor: Sjećanja Nadežde Mandeljštam. Predmetne odrednice Mandeljštam, Osip, 1891-1938 -- U uspomenama SEĆANJA I RAZMIŠUANJA zabeležena u ovoj knjizi vraćaju nas do prvog susreta mlade slikarke Nađe Hazine i već formiranog pesnika Osipa Mandeljštama godine 1919. u kijevskom „Hlamu`, noćnom klubu slikara, pisaca, glumaca i muzičara, da bi nas pretežno asocijativnom, načelno antihronološkom kompozicijom približila godini pisanja knjige (1970). Impresivno pamćenje ove kulturne i umne žene bistrog i pronicljivog pogleda, transkribovano britkim, u osnovi oporim, pokadšto podrugljivim pismom, evocira „tamni lik` genijalnog Mandeljštama, kao i likove njegovih najbližih duhovnih srodnika iz negdašnjeg kruga „akmeista` (Nikolaj Gumiljov, Ana Ahmatova), na pozadini njihove „svetle` epohe. Knjiga ne obelodanjuje samo dragocenu izvornu građu o Mandeljštamu i nizu drugih, više ili manje znamenitih ličnosti i poslenika ruske kulture, nego i nadilazi intelektualne okvire običnih memoara kakvih. osobito u našem vremenu. ima napretek. i prerasta u spontani ali lucidni i dalekosežni ogled o čoveku obuzetom ..željom večnih brežuljaka` u jednom vremenu i prostoru koji su — pisanje Nadežde Mandeljštam slobodno je od spoljašnje. propagandističke tendencije — ozbiljno ugrožavali ako ne i bezmalo ništili samu mogućnost čoveka kao stvaraoca. Memorijsko-misaono obzorje ove knjige može se dakako i ..kritikovati`. Ali. stvarno kritičko ispitivanje biće moguće samo na temelju prethodnog valjanog razumevanja autorskog teksta. Razumevanju autorskog teksta bar delimično će. nadamo se. doprineti propratne beleške i ilustracije što smo ih za ovu priliku dodali stranicama Nadežde Mandeljštam. Non ridere. non lugere. neque detestari — sed intelligere. (Iz uvodne reči A.D. — M.j Sjećanja Nadežde Mandeljštam nisu ni ideologija, ni politika, ni ideološko-politička publicistika, nego književno djelo u najboljem smislu riječi. Tu nije najvažnije hoćemo li se s pojedinim stavom suglasiti ili ne. Sudovi Nadežde Mandeljštam često su opori, svojeglavi, subjektivni do krajnosti (npr. njezin odnos prema dvadesetim godinama u kojima, sigurno, nisu postojale samo one mogućnosti koje su se kasnije ostvarile), ali zar nije prirodno da nakon svega što je prošla tako sudi. U njezinim sjećanjima mnogo su * bitnije druge stvari negoli sami sudovi. Nezaboravne refleksije o strahu koji je. kao osjećaj, jači i od Ijubavi i od Ijubomore`, o probdjevenim noćima koje su bile ..vrijeme strahovanja` (,,ta imali smo i od čega strahovati`). o našem ja koje se lako gubi i teško spašava, o ..spisateljskom činovništvu koje je kudikamo strašnije od onog uredskog, jer svjesno izdaje slobodu misli`, o maskama koje su Ijudi stavljali na lice i koje mnogima ,,još uvijek zamjenjuju lice`, o sudbini Židova koja je „neobična i po tome što ne dijele samo sudbinu svoga naroda nego i onog na čijoj su se zemlji ulogorili` („ponekad mislim da je svaki pravi intelektualac pomalo Zidov`), o cijeni koju smo platili u našoj epohi „slušajući mudrace i genije`, o samoj epohi koja je najviše pomagala „Ijudima što nemaju svojih misli`, o smrti koju dočekuje na kraju puta, sabrano i dostojanstveno, izvršivši svoju misiju: „Sve je gotovo. Spremna sam`. Pred svim tim gube važnost svakojake moguće nedoumice ili rezerve prema slabijim stranicama ovih jedinstvenih sjećanja. Nadežda Mandeljštam je sve do smrti (1980) oživljavala prisutnost Osipa Mandeljštama, uvjeravajući nas kolikc je bila dostojna njega i on nje. Malo koju knjigu zatvaramo s poštovanjem kao ovu. -Iz pogovora Predraga Matvejevica

Prikaži sve...
790RSD
forward
forward
Detaljnije

Миодраг Дамјановић (Алексинац, 16. јануар 1893 — Хановер, 4. август 1956) је био генералштабни бригадни генерал у војсци Краљевине Југославије, шеф кабинета председника владе Милана Недића, командант Српског добровољачког корпуса и заменик командата у Југословенској војсци у Отаџбини током Другог светског рата. Након рата био је командант Југословенске војске ван отаџбине током боравка у савезничким логорима. Биографија Рођен у Алексинцу 16. јануара 1893. године. Основну школу и гимназију завршио је у Крагујевцу. Ступио 1909. године у нижу школу војне академије у Београду, са 42. класом. Отишао је као наредник-питомац у рат против Турске 1912. године у састав Шумадијске дивизије, а 1. децембра исте године унапређен у чин потпоручника. У рат против Бугарске 1913. године улази као водник Шумадијског артиљеријског пука, а 1. октобра исте године је унапређен у чин поручника. Ушао у Први светски рат као капетан II класе. Крајем 1915. године повлачи се са војском, кроз Албанију. Са Крфа пребачен у Солун. Од тада па до Септембарске офанзиве 1918. године командовао је артиљеријом брдских топова у саставу Шумадијске дивизије. Дана 1. септембра 1918. године унапређен је у чин капетана I класе. По свршетку рата служио је у артиљерији, а 1922. године је ступио у Вишу школу Војне академије, коју завршава одлично 1924. године. 1926. године преведен је у ђенералштабну струку и распоређен за начелника штаба Шумадијске дивизије. У чин мајора унапређен на Видовдан 1920. године, а 1. октобра 1924. године у чин потпуковника. Године 1928. на стажу у Француској. Затим је био на положајима начелника штаба Команде ваздухопловства. У чин пуковника унапређен је 1929. године, а 1. априла 1930. године одређен за војног изасланика у Мађарској. Затим: 1932. године начелник штаба Савске дивизије, командант ваздухопловног пука, в.д. начелника штаба Команде ваздухопловства, а од 1935. начелник штаба исте команде. У чин бригадног генерала унапређен 1. децембра 1937. године. У току 1938. године постао је начелник штаба III армијске области а Други светски рат затекао га је на положају начелника штаба III групе армија. По капитулацији КЈВ у априлу 1941. године пао је у немачко заробљеништво.[1] У разним логорима био до почетка маја 1944. године, када се по молби генерала Милана Недића вратио у земљу и постао шеф кабинета Недићеве владе, уместо Милоша Масаловића, кога су четници Драже Михаиловића убили 8. марта 1944.[2] Са тог места је помагао покрет генерала Михаиловића. Ипак, тешка ситуација по окупаторе и квислинге у пролеће 1944. је довела до обједињавања четничких и квислиншких снага у покушају заустављања партизанске офанзиве у јужној и југозападној Србији. Дамјановић је заједно са Драгим Јовановићем пратио Недића на састанку који је овај имао са Михаиловићем у селу Ражана код Косјерића у августу 1944.[3] Иако је на састанку у Прањанима 6. септембар договорено обједињавање свих националистичких снага против партизана, до ње није дошло. Српски добровољачки корпус је одбио да се стави под Дамјановићеву команду, а и Немци су планирали да га пребаце у Словенију како не би био уништен у борби против партизана и Црвене армије. На Недићеву сугестију, 6. октобра 1944. године немачки заповедник Србије Ханс Фелбер је пренео команду над Српском државном стражом на Дамјановића.[4] На дан 6. октобра, Дамјановић је отишао у штаб Команде Србије ЈвуО.[тражи се извор] СДС, сада преименован у Српски ударни корпус, се пробијао заједно са четницима и немачком групом армија Е кроз Санџак и источну Босну. Дамјановић је одатле отишао у Врховну команду ЈВуО у Босни. Михаиловић га је одредио за свог помоћника 18. децембра 1944. Пoшто је Михаиловић прихватио план Димитрија Љотића о обједињавању његових снага у Босни са четницима Момчила Ђујића и Доброслава Јевђевића и љотићевцима који су се раније повyкли у Словенију, Михаиловић је марта 1945. године поставио Дамјановића за команданта националних снага у Словенији и начелника штаба истакнутог дела Врховне команде ЈВуО. Дамјановић је из Босне стигао у Постојну 26. марта заједно са потпуковником Љубом Јовановићем Патком и потпуковником Синишом Оцокољићем.[3] Четници и љотићевци су се борили под именом Шумадијска дивизија. Заједно са Словеначким домобранством били су подређени вишем СС и полицијском вођи Одилу Глобочнику и требало је да се боре под немачком командом против партизана у Јулијској крајини.[5] Међутим, план борбе никада није реализован услед капитулације Немачког pajxa и ове снаге су делом завршиле у Аустрији, и последично блајбуршком масакру, или су у мањем броју пребегле у Италију и предале се савезницима. Код трупа које су се предале савезницима у Аустрији поштован је договорени принцип да се трупе предају савезницима на фронту на коме су се бориле (тј. партизанима) док су одбегли у Италију углавном успели да емигрирају без последица. Емиграција Знак Удружења Бораца Краљевске Југословенске Војске „ДМ” На дан 1. маја 1945. године прешао са снагама ЈВуО у Италију, а у априлу 1947. године у Немачку, где је од Британаца био интерниран до маја 1948. године. Од 1948. године председник Удружења бораца Краљевске Југословенске Војске „Драгољуб Михаиловић` до своје смрти. Преминуо је 4. августа 1956. у клиници „Агнес Карл` у Хановеру. Сахрањен је свечано 8. августа 1956. на великом гробљу Зелхорст у Хановеру, испраћен од неколико стотина верних сабораца и осталих емигранта, који су засули његов гроб венцима и цвећем. Убрзо потом његови посмртни остаци пренесени су на гробље у Оснабрику. odlično očuvana kao nova

Prikaži sve...
999RSD
forward
forward
Detaljnije

Rudi Dutschke i Manfred Wilke SOVJETSKI SAVEZ SOLŽENJICIN i ZAPADNA LJEVICA Sovjetski Savez, Solženjicin i zapadna ljevica, Rudi Dučke Rudi Dutschke i Manfred Wilke , Globus Zagreb 1983. Tvrd povez, zaštitni omot, 390 strana. Alfred Vili Rudolf Dučke (nem. Alfred Willi Rudolf Dutschke; Šenefeld, 7. mart 1940 — Orhus, 24. decembar 1979) je bio nemački sociolog, koji je bio jedna od najznačajnijih ličnosti studentskog pokreta u kasnim šezdesetim godinama 20. veka u Saveznoj Republici Nemačkoj.[1] Rudi Dučke Rudi.jpg Rudi Dučke Puno ime Alfred Vili Rudolf Dučke Datum rođenja 7. mart 1940. Mesto rođenja Šenefeld Nemačka Datum smrti 24. decembar 1979. (39 god.) Mesto smrti Orhus Danska Biografija Uredi Dučke je rođen u Šenefeldu u blizini Berlina na teritoriji Nemačke Demokratske Republike kao sin poštanskog službenika. Pohađao je gimnaziju i postao član omladinske organizacije FDJ a kasnije se javno prijavio kao pacifista i iz tih razloga nije bio primljen na studij sporta. Često je posećivao Zapadni Berlin i pre izgradnje berlinskog zida u njemu se nastanio. U Zapadnom Berlinu je studirao sociologiju, etnologiju, filozofiju i istoriju i 1973. godine diplomirao. 1962. godine je osnovao radikalnu grupu „Subverzivna akcija“ sa kojom je stupio u Socijalistički studentski savez i kasnije postao njihov funkcioner. Organizovao je proteste protiv rata u Vijetnamu i protiv koalicije SPS- CDU. Kada se proširila kampanja protiv studentskih pokreta 11. aprila 1968. izvršen je atentat na Dučkea. Dučke je atentat preživeo ali sa težom ozledom mozga i morao je da se na kraju ponovo učiti da govori.[2] Kasnije je živeo u Danskoj i radio kao docent na fakultetu. Umro je od posledica atentata 24. decembra 1979. godine. Delo (na nemačkom) Uredi Rudi Dutschke: Jeder hat sein Leben ganz zu leben - Die Tagebücher 1963-1979 (Hrsg. v. Gretchen Dutschke), Kiepenheuer & Witsch, Köln 2003 Rudi Dutschke: Mein langer Marsch. Reden, Schriften und Tagebücher aus zwanzig Jahren (Hrsg. von Gretchen Dutschke-Klotz, Helmut Gollwitzer und Jürgen Miermeister), Rowohlt 1980 Rudi Dutschke: Aufrecht gehen - Eine fragmentarische Autobiographie, Olle und Wolter, Berlin 1981 Rudi Dutschke: Lieber Genosse Bloch… - Briefe Rudi Dutschkes an Karola und Ernst Bloch (Hrsg. v. Karola Bloch und Welf Schröter), Talheimer Verlag 1988 Rudi Dutschke: Versuch, Lenin auf die Füße zu stellen. Über den halbasiatischen und den westeuropäischen Weg zum Sozialismus, Wagenbach, Berlin 1984 Uwe Bergmann/Rudi Dutschke/Wolfgang Lefèvre/Bernd Rabehl: Rebellion der Studenten oder die neue Opposition. Eine Analyse, Rowohlt, Reinbek b. Hamburg, 1968. Frank Böckelmann/Herbert Nagel (Hrsg.): Subversive Aktion. Der Sinn der Organisation ist ihr Scheitern, Verlag Neue Kritik, Frankfurt/Main 1976. Autor - osoba Dučke, Rudi, 1940-1979 = Dučke, Rudi, 1940-1979 Vilke, Manfred Naslov Sovjetski Savez, Solženjicin i zapadna ljevica / Rudi Dutschke, Manfred Wilke ; uz suradnju Reinharda Crusiusa ; prilozi J.-M. Chauviera ... [et al.] ; [preveo Drago Djumić] Jedinstveni naslov Die Sowjetunion, Solschenizyn und die westliche Linke. hrvatski jezik Vrsta građe zbornik Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1983 Fizički opis 389 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kruzius, Rajnhard Hauver, J. M. Djumić, Drago Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Die Sowjetunion, Solschenizyn und die westliche Linke / Rudi Dutschke, Manfred Wilke, Reinhard Crusius Autori: str. 376-378 Registar. Predmetne odrednice Solženjicin, Aleksandar Isajevič, 1918- Komunizam – Zbornici Evrokomunizam – Socijalizam Levica Arhipelag gulag nemacka sssr

Prikaži sve...
990RSD
forward
forward
Detaljnije

Kratka istorija NOVOG SADA Izdavač: Prometej, 2002. Ђорђе М. Србуловић:КРАТКА ИСТОРИЈА НОВОГ САДА Издавач:ПРОМЕТЕЈ, Нови Сад, 2000.год. Тврди повез,311 страна,илустровано, 16х22цм. Prijatno iznenađujuće za mene, Kratka istorija Novog Sada doživela je treće izdanje. S obzirom na interesovanje čitalaca i pozitivne ocene tzv. stručne javnosti, pokazalo se da je to najtraženija i najprodavanija knjiga o prošlosti Novog Sada. Kako se u međuvremenu došlo do novih saznanja koja suštinski ne menjaju pravac dela, ali unose mnoštvo interesantnih i vrednih detalja, trudio sam se da ih unesem u ovo izdanje, kao i da pojasnim ono što možda nije bilo dovoljno jasno. Nadam se da sam uspeo u tome. Za čitanje prošlosti Novog Sada, bitno je znati sledeće: 1. Teren na kome je izgrađen današnji Novi Sad, od najranijih vremena je ljudsko stanište. Kontinuitet življenja na njemu se stručno potvrđuje i dalja istraživanja samo će još više ići u prilog stavu o neprekinutom naseljavanju i životu ljudi na prostoru grada, 2. Problem «diskontinuiteta» koji unosi zabunu, vezan je za moderno doba: ne toliko za turska osvajanja, koliko za habsburško, na kraju XVII veka. Razlog tome leži u činjenici da je Sveto rimsko carstvo u potpunosti odbacilo sve zatečeno, praveći naselje u skladu sa svojim bar deklerativnim, sakralnim karakterom. Da je to tako, svedoči nam sudbina Petrovaradinske tvrđave: srednjevekovno ugarsko-cistercitsko (?) utvrđenje nisu toliko razrušili Turci, oni su je pustili da propada, nije im bila bitna, već država Leoploda I, koja se nije obazirala na ugarska srednjevekovna prava i njihova utvrđenja, crkve i manastire. Zbog toga grade novo, svoje. Osnivajući Komisiju za novoosvojene oblasti, car je pokazao kakav tretman imaju zemlja i stanovništvo u predelima koji su do tada bili pod Turcima. Negiranje ugarskih srednjevekovnih prava i isticanje srpskih, novih privilegija (novih u smislu da su tokom prethodnih vekova već bile darivane i potvrđivane), dovešće do Rakocijevog ustanka i kravavog srpsko-mađarskog rata. 3. Tragovi ranijeg naseljavanja, primetni su u modernom Novom Sadu, onom koji nastaje posle Velikog bečkog rata: kao što je nekad prostor današnjeg grada činilo mnoštvo raznih naselja, tako je i kasnije Petrovaradinski Šanac, potom Novi Sad, naselje naselja: Staro jezgro, potom Almaški kraj, pa komunikacija i povezivanje, zatim niče Salajka, pa Rotkvarija... sve do današnjeg Novog Naselja (Bistrice). Čenej i Grbavica su i tada, kao i danas podjednako udaljeni. 4. Naselje, koje od Velikog bečkog rata počinje da niče na levoj obali Dunava, preko puta Tvrđave i Petrovaradina, koji su takođe u izgradnji, je u prvih par decenija imalo plemićki: vojno-sveštenički karakter odlazećeg srednjeg veka. Od 1748, Novi Sad nastaje, razvija se, strada, ponovo se gradi... kao grad tipične trgovačke civilizacije. To je i danas. Dalje se modernizujući, samo pokazuje da je deo opšte istorijsko-civilizacijske regresije. 5. Značaj Novog Sada je u tome što je u jednom vremenskom periodu (okvirno bi se ovaj period mogao datovati od prve polovine XVIII do 70-ih godina XIX veka), bio centar: obrazovni, kulturni, politički, ekonomski... celokupnog srpskog naroda, te da je u njemu bitno određena novovekovna nacionalna svest srpskog naroda. Đorđe M. Srbulović (iz predgovora) Knjiga je NOVA.... ---------------------------- M

Prikaži sve...
840RSD
forward
forward
Detaljnije
Nazad
Sačuvaj