tom 1-knjiga 1 tom 2-knjiga 2 odlično očuvane

Dimitrije V. Ljotic - Odabrana dela 1 i 2 manji format, dobro ocuvane POLICA 22

VOJVODA RADOMIR PUTNIK 1-2: Savo Skoko Naslov Vojvoda Radomir Putnik. Knj. 1 / Savo Skoko Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : BIGZ, 1984 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 391 str. : ilustr. ; 24 cm Zbirka Istorijsko-memoarska dela ; ǂknj. ǂ4 Napomene Tiraž 10. 000. Predmetne odrednice Putnik, Radomir, 1847-1917 -- Biografije Naslov Vojvoda Radomir Putnik. Knj. 2 / Savo Skoko Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : BIGZ, 1984 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 323 str. : ilustr. ; 24 cm Zbirka Istorijsko-memoarska dela ; ǂknj. ǂ5 ISBN (Karton sa omotom) Odlično očuvane knjige.

LENJINOV ŽIVOT 1-2: Louis Fischer Naslov Lenjinov život. Knj. 1 / Louis Fischer ; [s engleskog preveo Josip Šentija] Jedinstveni naslov The Life of Lenin. hrv Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1985 (Ljubljana : Delo) Fizički opis XXV, 354 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Šentija, Josip, 1931- = Šentija, Josip, 1931- Caratan, Branko, 1938- = Caratan, Branko, 1938- Zbirka Plava biblioteka : Globus, Zagreb ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: ǂThe ǂLife of Lenin Tiraž 7.000 Str. V-XXV: Lenjin i naše vrijeme / Branko Caratan Registar. Predmetne odrednice Lenjin, Vladimir Iljič, 1870-1924 Naslov Lenjinov život. Knj. 2 / Louis Fischer ; [s engleskog preveo Josip Šentija] Jedinstveni naslov The Life of Lenin. hrv Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1985 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 314 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Šentija, Josip, 1931- = Šentija, Josip, 1931- Zbirka Plava biblioteka : Globus, Zagreb ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: The Life of Lenin Tiraž 7.000 Registar. Predmetne odrednice Lenjin, Vladimir Ilʹič, 1870-1924 Ivice listova su požutele, ostalo je odlično očuvano.

U dobrom stanju KNJIGA 1 Sazrevanje revolucije : (sećanja 1931-1941) / Moma Marković Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1984 Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1984 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 243 str. : ilustr. ; 25 cm Zbirka Istorijsko-memoarska dela Tiraž 3.000 Beleška o piscu: str. [243] Registar. Predmetne odrednice KNJIGA 2 Rat i revolucija u Srbiji : (sećanja 1941-1945) / Moma Marković Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1987 Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1987 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 330 str. : ilustr. ; 25 cm Zbirka Istorijsko-memoarska dela. Posebna izdanja / Beogradski izdavačko-grafički zavod Tiraž 2.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Narodnooslobodilačka borba 1941-1945 -- Srbija -- Marković, Moma, 1912-1992 -- Memoari Radnički pokret -- Srbija -- 1931-1941 -- U uspomenama Komunistički pokret --

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svetozar Ćorović (Mostar, 29. maj 1875 — Mostar, 17. april 1919) bio je jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. Svetozar Ćorović rodio se 29. maja 1875. godine u Mostaru, gdje je završio osnovnu i trgovačku školu.[2] Od 1887. godine objavljivao je radove u mnogim listovima i časopisima: Golub, Neven, Bosanska vila, Luča, Otadžbina i Brankovo kolo. Bio je aktivan član mostarskog društva „Gusle“.[2] Ogledao se i u drugim književno-kulturnim aktivnostima: urednik kalendara Neretljanin (1894, 1895), pokretač i urednik (prva tri godišta) časopisa Zora (1896—1901), član redakcije i saradnik opozicionog lista Narod (1907). Za vrijeme aneksione krize 1908. izbjegao je u Italiju.[1] U bosanski sabor za poslanika je bio izabran 1910.[1] Po izbijanju rata 1914. je uhapšen, odveden u taoce, potom mobilisan i kao vojnik poslan u Mađarsku. Teško bolestan vratio se u Mostar 1917. godine. Svetozar Ćorović umro je u Mostaru 17. aprila 1919. godine. Umro je od bolesti koju je dobio u austrijskim logorima i internacijama, u kojima je proveo prve tri godine Prvog svjetskog rata. Njegov brat je Vladimir Ćorović, srpski istoričar.[3] Djela Fotografija objavljena u časopisu Vardar 1912. godine. Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovjedaka, skoro isto toliko romana i nekoliko drama. Od pojedinačnih djela izdvajaju se romani „Majčina sultanija” (1906) s neobičnim likom palanačke kaćiperke u središtu, „Stojan Mutikaša” (1907), gdje je ispričana istorija čovjeka koji od siromašna seoskog dječaka postaje velik trgovac, zelenaš i poganac, i „Jarani” (1911), u kojima je prikazan muslimanski živalj Hercegovine u nemirna vremena uoči prestanka turske vlasti. Ćorović je vješt pripovjedač, piše lako i brzo, njegovo je pripovijedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim tako i u dužim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno vođena. Njegova najpoznatija djela su: „Ženidba Pere Karantana” (1905), „Majčina sultanija” (1906), „Stojan Mutikaša (1907), „U ćelijama” (1908), „U mraku” (1909), „Jarani” (1911), „Zulumćar” (1913), „Kao vihor” (1918); pripovijetke („Bogojavljenska noć”, „Prijatelji”, „Pod pećinama”, „Na vodi”, „Na Vaskrs”) i najzad nekoliko pozorišnih komada: dvije šaljive igre „Poremećen plan” i „Izdaje stan pod kiriju” (1899) i aktovke „On”, „Adembeg”, „Ptice u kavezu” i „Povratak”

U dobrom stanju Jugoslavenska revolucija i socijalizam. Sv. 1 / Josip Broz Tito ; izbor priredio Miloš Nikolić ; predgovor Aleksandar Grličkov Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1982 (Ljubljana : Delo) Fizički opis XLIII, 433 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Miloš Grličkov, Aleksandar Zbirka Biblioteka Prometej ; 16 Napomene Misao i djelo Josipa Broza Tita: str. IX-XXXVIII Napomena priređivača: str. XXXIX-XLIII Registri Predmetne odrednice Socijalizam -- Jugoslavija Politika neangažovanja -- Jugoslavija Narodnooslobodilačka borba, 1941-1945 Jugoslavija -- Političke prilike -- 1928-1979 Jugoslavenska revolucija i socijalizam. Sv. 2 / Josip Broz Tito ; izbor priredio Miloš Nikolić ; predgovor Aleksandar Grličkov Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1982 (Ljubljana : Delo) Fizički opis VII, 563 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Miloš Grličkov, Aleksandar Zbirka ǂBibliotekaǂ Prometej ; 16 Napomene Bibliografija: str. 521-561 Registri Predmetne odrednice Socijalizam -- Jugoslavija Politika neangažovanja -- Jugoslavija Narodnooslobodilačka borba, 1941-1945 Jugoslavija -- Političke prilike -- 1928-1979

U dobrom stanju Historija prostitucije. 1, Prostitucija primitivnih, klasičnih i istočnjačkih naroda Fernando Henriques ; [preveo Antun Patik] Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1968 Zagreb : Epoha, 1968 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 431 str., [48] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Patik, Antun Prevod dela: Prostitution and society / Fernando Henriques Bibliografija uz svako poglavlјe. Predmetne odrednice Prostitucija -- Istorija S A D R Ž A J Predgovor ... 5 I. Obredna prostitucija .... 13 II. Bludnica i seksualni život u staroj Grčkoj... 36 III. Rimska prostitucija ... 82 IV. Klasična Indija ... 153 V. Bojovnici i djevojčure ...196 VI. Kineske prostitutke... 235 VII. Svijet gejša ... 276 VIII. Bliski istok... 330 IX. Afričke bludnice ... 374 X. Primitivna prostitucija u Novom svijetu i na Pacifiku ... 411 Historija prostitucije. 2, Prostitucija u Evropi i Novom svijetu Fernando Henriques ; [preveo Antun Patik] Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1968 Zagreb : Epoha, 1968 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 374 str., [32] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Patik, Antun = Patik, Antun Prevod dela: Prostitution and society / Fernando Henriques Bibliografija uz svako poglavlјe. Predmetne odrednice Prostitucija -- Istorija S A D R Ž A J I. Seksualnost i kršćanstvo ...5 II. Srednjovjekovna bludnica ... 26 III. Stoljeće kurtizane ...64 IV. Rusija i Francuska u osamnaestom stoljeću ...106 V. London u osamnaestom stoljeću ...136 VI. Crnačka prostitucija na Karibima i Brazilu ...186 VII. Porok u Sjedinjenim Američkim Državama ...226 VIII. Prostitucija u New Yorku ...267 XI. »Najčišća, najveća nacija na svijetu«? ...308 X. Američka crnačka prostitucija u dvadesetom stolieću ...338 XI. Era moderne prostitucije u SAD ...351

HELENSKA ISTORIJA: Ksenofont Naslov Helenska istorija / Ksenofont ; uvod, prevod i napomene Milena Dušanić Vrsta građe izvešt.o istraž Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1988 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1988 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 307 str., [1] presavijen list s geogr. kartom ; 21 cm Drugi autori - osoba Dušanić, Milena Zbirka Antička književnost ISBN 86-363-0038-X (plast. sa omotom) 86-363-0030-4 (za izdavačku celinu) O piscu i delu: str. 5-21. Napomene: str. 267-290 Spisak važnijih grčkih termina: str. 291. Indeks ličnih i geografskih imena: str. 292-[308]. Predmetne odredniceKsenofont, 430-354 pre n. e. Grčka -- Istorija -- 4v pre n. e. Odlično očuvana knjiga. ks

1. Čedomir Antić - Velika Britanija, Srbija i Krimski rat 1853-1856 ISBN: 9788617344090 Podnaslov ovog dela Čedomira Antića, jednog od najpoznatijih predstavnika istoričara najnovijih generacija, je Neutralnost kao nezavisnost. Ova knjiga je objavljena mnogo pre najznačajnijih skorašnjih događaja u Ukrajini koji su svoj epilog doživeli i kroz odluku Krima da ponovo postane deo Rusije. Osnovna teza ovog Antićevog dela zasnovana je na njegovoj oceni da je Krimski rat bio najveći evropski rat u XIX veku, u kojem je Velika Britanija imala više nego značajnu, ako ne i najznačajniju ulogu. Iako je to bio možda najveći rat, ne samo u tom veku, u koji je Srbija propustila da uđe, ipak posledice Krimskog rata su bile više nego upečatljive još dugo posle njega u celokupnoj istoriji Balkana, a pogotovo za Srbiju. Antićeva studija polazi, takođe i od činjenice da je odnos Velike Britanije prema Osmanskom carstvu, Velikim silama koje su ga ugrožavale i državama koje su pretendovale da ga naslede, bio veoma složen Razlog je bio u britanskom interesu za opstanak Turskog carstva, kao najmanje skupom rešenju koje u isti mah najsigurnije održava britansku prevlast u Aziji Africi. Srbija je tokom Krimskog rata uspela da ostane u miru i da sačuva neutralnost. Iako je sve ponajviše bilo posledica neodlučnosti i slabosti, ova neutralnost je Srbiji omogućila period najveće samostalnosti, razdoblje koje će se završiti međunarodnim priznanjem suverene Srbije, na Berlinskom kongresu 1878. godine. Knjiga je nova, nekorišćena. 2. Čedomir Antić - Uvod u istorijske studije ISBN: 978-86-17-19713-9 Uvod u istorijske studije je predmet na prvoj godini studija istorije Filozofskog fakulteta u Beogradu. Na svim fakultetima istorije, širom sveta, središnji kurs na prvoj godini posvećen je uvodu ili temama iz istorije. Takav predmet, baš kao i uvodni predmeti na pravnom ili ekonomskom fakultetu, treba da studentima predstavi teorijske osnove istorijske nauke, njenu istoriju, pomoćne istorijske nauke kao i tendencije budućeg razvoja. Knjiga je nova, nekorišćena.

PLAMENI MAČ U SRBIJI I DRUGDE: Mejbel Sinkler Stobart Naslov Plameni mač u Srbiji i drugde / Mejbel Sinkler Stobart ; [preveo s engleskog Branko Momčilović] Jedinstveni naslov The flaming sword in Serbia and elsewhere. srpski jezik Ostali naslovi Plameni mač The flaming sword Vrsta građe dokumentar.lit. URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2016 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2016 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 336 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Momčilović, Branko, 1937- = Momčilović, Branko, 1937- Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 ISBN 978-86-515-1150-2 (Prometej; karton) Napomene Prevod dela: The flaming sword in Serbia and elsewhere / St. Clair Stobart Autorkina slika Oba forzeca ilustr. Tiraž 1.000 Predgovor: str. 7-8 Str. 331-336: Zaboravljena heroina Velikog rata - g-đa Mejbel Sinkler Stobart / Branko Momčilović. Predmetne odredniceSrbija -- Prvi svetski rat 1914-1916 -- Memoari Knjiga je uzbudljivo svedočanstvo o Srbiji 1915. godine engleske autorke Mejbel Sinkler Stobart, učesnice dramatičnih zbivanja te godine. Bila je upravnica engleske bolnice u Kragujevcu od aprila 1915. do početka povlačenja. Izvanredan organizator, učinila je mnogo za zbrinjavanje ranjenika i lečenje civila. Organizovala je nekoliko dispanzera u Šumadiji za civile i spasila hiljade života, žena, staraca i dece. Posle obnove neprijateljstava povlačila se zajedno sa srpskom vojskom preko Crne Gore i Albanije sve do Skadra. O svojim doživljajima ostavila je uzbudljivo svedočanstvo, ratni dnevnik objavljen nekoliko meseci po povratku u Englesku, 1916. godine. Knjiga je i delo talentovane književnice, pisana sa smislom za dramatičnost i tragičnost događaja čiji je svedok autorka bila. Potpuno nova, nekorišćena knjiga. ss

Autor - osoba Krestić, Vasilije, 1932- = Krestić, Vasilije, 1932- Naslov Leci na srpskom jeziku : (1848-1849) / Vasilije Đ. Krestić ; [izrada registara Biljana Šimunović] Vrsta građe naučna monografija Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Srpska akademija nauka i umetnosti, Ogranak : Arhiv Vojvodine, 1998 (Novi Sad : Feljton) Fizički opis 371 str., [21] str. s faks. ; 24 cm : faksimili Drugi autori - osoba Šimunović-Bešlin, Biljana, 1963- = Šimunović-Bešlin, Biljana, 1963- (broš.) Napomene Tiraž 500 Rečnik stranih i manje poznatih reči: str. 337-340 Registar ličnosti: str. 341-349 ; Registar mesta: str. 351-356. Predmetne odrednice Srbi -- Istorija -- Ugarska -- 1848-1849 – Dokumenti Među brojnim temama koje se tiču Revolucije Srba u Ugarskoj 1848/49. godine, pitanje letaka, objavljenih na srpskom jeziku nije dosad niko proučavao. Leci su pojedinačno korišćeni u prikazivanju izvesnih problema koji se tiču Revolucije, ali uvid u njihovu celinu nije imao niko. Razbacani na sve strane, po mnogim arhivima i bibliotekama, veći deo letaka ostao je nauci nepoznat stoga što je bio teško dostupan. – Vasilije Đ. Krestić Vasilije Krestić (Đala, 20. jul 1932) srpski je istoričar, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji i akademik SANU. Osnovnu školu pohađao je u mestu rođenja a gimnaziju u Zrenjaninu. Studije istorije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. Na istom fakultetu doktorirao je 1967.[1] sa temom „Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine“. Za docenta je izabran 1967, za vanrednog profesora 1973, a za redovnog 1979. godine. Od 1981. je šef Katedre za nacionalnu istoriju Novog veka. U penziji je od 1997. Za dopisnog člana SANU izabran je 1981. a za redovnog 1991. godine. Od 1982. je direktor Arhiva SANU. Član Predsedništva SANU je od 1995. Sekretar Odeljenja istorijskih nauka postao je 1998. godine. Bio je jedan od dva kandidata za predsednika SANU 2007. godine. Bio je direktor Arhiva SANU (1982–2023). Radi naučnog usavršavanja i naučnog istraživanja boravio je u Budimpešti, Beču, Majncu, Pragu, Moskvi i Bonu. Njegovo naučno interesovanje vezano je za širi prostor južnoslovenskih zemalja u razdoblju od XVIII do XX veka. Kao poznavalac austrijskih arhiva više godina bio je član ekspertskog tima Srbije koji je radio na restauraciji arhivske građe odnete iz Srbije tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Učestvovao je u pisanju Memoranduma SANU. Nekoliko godina bio je glavni i odgovorni urednik „Istorijskog glasnika“, organa Istorijskog društva Srbije. Član je redakcije „Zbornika za istoriju“ Matice srpske. Pokrenuo je „Zbornik za istoriju Srba u Hrvatskoj“, čiji je odgovorni urednik. Učestvovao je na mnogim naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu na kojima je podnosio saopštenja. Bavi se istorijom Srba i Hrvata, srpsko-hrvatskih odnosa i jugoslovenske ideje. Posebno je izučavao političku istoriju, istoriju društva i društvenih pokreta, kao i kulturnu istoriju. Iz tih oblasti napisao je i objavio više od 250 radova (monografija, studija, članaka, rasprava i eseja). Među značajnijim delima je „Srbi u Ugarskoj (1790–1918)“. Njegova izabrana dela u 15 knjiga objavljena su 2022. godine. Radovi su mu prevođeni i objavljeni na engleskom, francuskom, nemačkom, mađarskom, češkom, bugarskom i grčkom jeziku. Vasilije Krestić je član Senata Republike Srpske od 1996. godine. Pre nego što se posvetio nauci Krestić je bio aktivan odbojkaš, nastupao je za Partizan gde je bio član prvih posleratnih šampionskih generacija beogradskih crno-belih, a potom i za subotički Spartak. Bio je i reprezentativac Jugoslavije. Nagrade Nosilac je više društvenih nagrada i priznanja: Oktobarska nagrada grada Beograda, za delo Istorija srpskog naroda u Hrvatskoj i Slavoniji 1848–1914, 1992. Nagrada Vukove zadužbine, za knjigu Građa o Srbima u Hrvatskoj i Slavoniji (1848–1914), 1997. Nagrada „Izvanredni Zlatni beočug”, za životno delo, 2001. Nagrada „Braća Karić”, 2004. Nagrada „Dušan Baranin”, za knjigu Biskup Štrosmajer: Hrvat, velikohrvat ili Jugosloven, 2006. Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka, 2011. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Srbi u Ugarskoj 1790–1918, 2014. Nagrada „Teodor Pavlović”, za knjigu Srbi u Ugarskoj 1790–1918 i za životno delo, 2014. Nagrada „Vladimir Ćorović”, za životno delo, 2016. Nagrada „Mihajlo Pupin” Autonomne pokrajine Vojvodine, 2021. Odabrana dela Krestić, Vasilije (1969). Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine. Beograd: SANU. Krestić, Vasilije (1980). Istorija srpske štampe u Ugarskoj 1791-1914. Novi Sad: Matica srpska. Krestić, Vasilije (1981). „Srbi u Habsburškoj Monarhiji 1849-1868”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 107—150. Krestić, Vasilije (1983). „Politički, privredni i kulturni život u Hrvatskoj i Slavoniji”. Istorija srpskog naroda. knj. 6, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 375–431. Krestić, Vasilije (1983). Srpsko-hrvatski odnosi i jugoslovenska ideja 1860-1873: Studije i članci. Beograd: Narodna knjiga. Krestić, Vasilije, ur. (1983). Srbi i Mađari u revoluciji 1848–1849. godine. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. Krestić, Vasilije (1988). Srpsko-hrvatski odnosi i jugoslovenska ideja u drugoj polovini XIX veka. Beograd: Nova knjiga. Krestić, Vasilije (1991). „O nazivu jezika u prošlosti Hrvatske”. Zbornik o Srbima u Hrvatskoj. 2: 225–258. Krestić, Vasilije; Ljušić, Radoš (1991). Programi i statuti srpskih političkih stranaka do 1918. godine. Beograd: Književne novine. Krestić, Vasilije (1991). Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji 1848-1914. Beograd: Politika. Krestić, Vasilije (1997). History of the Serbs in Croatia and Slavonia 1848-1914. Belgrade: BIGZ. Krestić, Vasilije (1994). Iz istorije Srba i srpsko-hrvatskih odnosa: Studije, članci, rasprave i eseji. Beograd: BIGZ. Krestić, Vasilije (1995). Građa o Srbima u Hrvatskoj i Slavoniji (1848-1914). 1. Beograd: BIGZ. Krestić, Vasilije (1995). Građa o Srbima u Hrvatskoj i Slavoniji (1848-1914). 2. Beograd: BIGZ. Krestić, Vasilije (1998). Genocidom do Velike Hrvatske. Novi Sad-Beograd: Matica srpska, Arhiv Srbije. Krestić, Vasilije (1998). Through Genocide to a Greater Croatia. Belgrad: BIGZ. Krestić, Vasilije (2001). La grande Croatie: Le génocide comme projet politique. Lausanne: L`Age d`Homme. Krestić, Vasilije (2001). Biskup Štrosmajer u svetlu novih izvora. Beograd: SANU. Krestić, Vasilije (2003). Iz prošlosti Srema, Bačke i Banata. Beograd: Srpska književna zadruga. Krestić, Vasilije (2006). Biskup Štrosmajer: Hrvat, velikohrvat ili Jugosloven. Jagodina: Gambit. Krestić, Vasilije (2013). Srbi u Ugarskoj 1790–1918. Novi Sad: Matica srpska. Krestić, Vasilije (2016). Zapamćenja. Novi Sad: Matica Srpska. Krestić, Vasilije (2017). Velikohrvatske pretenzije na Vojvodinu, Bosnu i Hercegovinu. Beograd: SANU. Krestić, Vasilije; Mihajlović, Kosta (2017). Memorandum SANU: 30 godina posle. Beograd: Novosti. Krestić, Vasilije; Radojević, Mira (2017). Jasenovac. Beograd: SANU. MG17 (N)

ENCIKLOPEDIJSKI PRIKAZ OVOG PODRUČJA, NJEGOVE KULTURE, ISTORIJE, UMETNOSTI Autor - osoba Sabo, Đuro Naslov Hrvatsko zagorje / Gjuro Szabo Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina [1974?] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Spektar, [1974?] Fizički opis 236 str., [48] str. pril. ; 25 cm Napomene Bibliografija: str. 214-233 Predmetne odrednice Zagorje – Hrvatska Gjuro Szabo (Novska, 3. veljače 1875 – Zagreb, 2. svibnja 1943), hrvatski povjesničar, konzervator i muzeolog. Gjuro Szabo rođen je u Novskoj, u obitelji krajiškog kapetana, kasnije kotarskog predstojnika. Osnovno školovanje i Klasičnu gimnaziju (maturirao 1892. godine) završio je u Zagrebu, a u Beču je studirao povijest i germanistiku. Službovao je kao učitelj u Senju, Osijeku, Bjelovaru i Zagrebu. Na poticaj i preporuku Tadije Smičiklasa posjećuje Budimpeštu, Prag, Beč i Nürnberg kako bi se usavršio u području konzervacije i restauracije povijesnih i umjetničkih spomenika. Bio je profesor u Klasičnoj gimnaziji u Zagrebu od 1907. do 1910. te od 1912. do 1920. godine. Od 1911. do 1943. bio je tajnik Zemaljskog povjerenstva za čuvanje spomenika u Hrvatskoj i Slavoniji, od 1919. do 1926. ravnatelj Muzeja za umjetnost i obrt, a od 1928. do 1943. ravnatelj Muzeja grada Zagreba. 1936. postaje dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Objavio je više od 200 radova s područja nacionalne povijesti, povijesti umjetnosti, konzervatorstva, muzeologije i toponomastike. Pokopan je na Mirogoju u istoj grobnici s istoimenim šahistom Gjurom Szabom, profesoricom Marinkom Majerski i jednim od najcitiranijih hrvatskih kemičara prof. dr. Zdenkom Majerskim. Djela Sredovječni gradovi u Hrvatskoj i Slavoniji, Zagreb 1920. Prilozi za građevnu povijest zagrebačke katedrale, Zagreb 1929. Iz starih dana Zagreba, svezak 1 1929, svezak 2 1930, svezak 3 1933. Umjetnost u našim ladanjskim crkvama, Zagreb 1930. Kroz Hrvatsko zagorje, Zagreb 1939. Stari Zagreb, Zagreb 1941. MG141 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar Marjanović (Beograd, 18. oktobar 1934 – Beograd, 21. novembar 2020) bio je srpski teatrolog, istoričar pozorišta, dramaturg i univerzitetski profesor. Marjanović je bio dugogodišnji profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu i Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Petar Marjanović Petar Marjanović Lični podaci Datum rođenja 18. oktobar 1934. Mesto rođenja Beograd, Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 21. novembar 2020. (86 god.) Mesto smrti Beograd, Srbija Obrazovanje Filološki fakultet u Beogradu Naučni rad Polje teatrologija Institucija Fakultet dramskih umetnosti Nagrade - Četiri Sterijine nagrade Velika plaketa sa poveljom Univerziteta umetnosti u Bgdu 2003. Lovorov venac Pozorišnog muzeja Vojvodine 2005. -Zlatna plaketa za životno delo Udruženja univerzitetskih profesora i naučnika Srbije u Novom Sadu 2006. Biografija Obrazovanje i prvi poslovi Njegov otac Dragutin je bio činovnik, a majka Smilja, rođena Popović iz Novog Sada, bila je sestra operskog pevača Vlade Popovića.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu 1953. godine, a diplomirao je na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik Filozofskog fakulteta u Beogradu, februara 1959. godine. U toku studija dobio je dve nagrade za književnu i pozorišnu kritiku (Brankovu nagradu Matice srpske 1957. i prvu nagradu na konkursu Ateljea 212 za amatersku pozorišnu kritiku 1958. za tekst: Koraci u drugoj sobi Miodraga Pavlovića).[2] Postdiplomske studije je završio na Filološkom fakultetu u Beogradu. Magistarsku tezu: Beogradska pozorišna kritika u periodu od 1918. do 1932. odbranio je 1966. godine, a 1973. godine brani doktorsku disertaciju pod nazivom: Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu od 1861. do 1868. Ova disertacija je prva takva studija o Srpskom narodnom pozorištu. Objavljena je u knjizi koja je naišla na izuzetno povoljan prijem kod kritike, i to u jugoslovenskim razmerama.[3] Počevši od 1960. godine, celu deceniju je radio je u novinsko-izdavačkim preduzećima: Jugoslavija i Turistička štampa.[1] U periodu od (1970. do 1975) bio je dramaturg Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Kao dramaturg SNP zalagao se za izvođenje dela savremenih jugoslovenskih, naročito lokalnih – novosadskih dramskih pisaca, angažovanije okrenutih publici, što je rezultiralo povećanim brojem gledalaca.[1] . Za scenu je: priredio puno odlomaka iz srpske dramske književnosti 18. i 19. veka: Javlenija i pozorja (1971) i Laza Kostić među javom i med’ snom (1991); dramatizovao je (sa Želimirom Oreškovićem) prozu Milana Kundere Simpozijum ili o ljubavi (1970), Roman o Londonu Miloša Crnjanskog (1987) i Očevi i oci Slobodana Selenića (1991); adaptirao je za scenu (sa Želimirom Oreškovićem) Nagraždenije i nakazanije i Slepi miš Joakima Vujića (1971) i sa Vladom Popovićem sačinio scensku panoramu Novosadska promenada (1973), izvedenu više od sto puta. Nastavni rad Za docenta Akademije umetnosti u Novom Sadu izabran je 1975. godine. Status vanrednog profesora dobio je 1980, a redovnog 1985. godine za predmet Istorija jugoslovenske drame i pozorišta. Na Dramskom odseku Akademije predavao je Uvod u teatrologiju. Redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu postao je 1992. godine što je ostao do penzionisanja 2001. Tu je predavao: Istoriju jugoslovenskog pozorišta i drame na drugom stepenu studija i Uvod u teatrologiju na magistarskim studijama. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je šef Katedre za teoriju i istoriju, glavni urednik Zbornika radova FDU 1997/98. i nosilac naučnog projekta Teatrološka i filmološka istraživanja. Kao profesor emeritus nastavio je da predaje Uvod u teratrologiju na FDU u Beogradu do 2009. godine i Istoriju jugoslovenske drame i pozorišta na Akademiji umetnosti u Novom Sadu do 2004. godine. Na Interdisciplinarnim magistarskim studijama Univerziteta u Beogradu (Grupa za višemedijsku umetnost) kao gost je predavao Osnove različitih umetnosti (pozorište) 2003/04. i 2005/06, a na Akademiji umetnosti u Tuzli postdiplomcima Uvod: u teatrologiju 2006. i 2009.[2] Korice Marjanovićeve knjige Radovi i članci Prve književne radove objavio je još kao student 1954. godine, a prve napise sa pozorišnim temama u novosadskom časopisu za pitanja scenske umetnosti: Naša scena 1958. godine. Sveukupno je objavio više od tri stotine studija, rasprava, ogleda, pozorišnih kritika, feljtona i članaka u listovima i časopisima: Savremenik, Zborniku Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, Delo, Letopis Matice srpske, Književne novine, Scena, Prolog, Pozorište (Tuzla), Teatron, Politika, Teatar (Moskva), Dialog (Varšava) i drugim domaćim i stranim listovima i časopisima.[3] U listu Srpskog narodnog pozorišta Pozorište, u periodu od 1969. do 1976. godine objavio je oko šezdeset zapaženih priloga sa tematikom iz života i rada Srpskog narodnog pozorišta. Štaviše, dok je bio dramaturg Srpskog narodnog pozorišta, bio je u redakciji ovog lista, a saradnju sa ovom kućom nastavio je i kasnije kao član Izdavačkog saveta i kao pisac recenzija za knjige u izdanju SNP [2] Odgovorni urednik časopisa Sterijinog pozorja Scena bio je od 1970. do 1974. godine, a njen glavni urednik od 1975. do 1990. godine. Pozorišni kritičar Politike bio je od 1980 do 1982. godine.[3] Autorski i priređivački rad Autorske knjige: Pozorišne teme (1968), Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta 1861 – 1868 (1974), Očima dramaturga (1979), Jugoslovenski dramski pisci HH veka (1985), Novosadska pozorišna režija 1945 – 1974 (1991), Crnjanski i pozorište (1995), Srpski dramski pisci HH stoleća (1997, drugo dopunjeno izdanje 2000) i Pozorište ili usud prolaznosti (2001). Zajedno sa Božidarom Kovačekom, Dušanom Mihailovićem i Dušanom Rnjakom, objavio je knjigu O teatarskom delu Joakima Vujića (1988). Korice Marjanovićeve knjige Priredio za štampu: Anthology of Works by Twentieth Century Yugoslav Playwrights (selected and commented), I (1984), II (1985), Posrbe, Srpska književnost – Drama (1987), Komedije i narodni komadi HIH veka, Srpska književnost – Drama (1987), Pozorište i vlast u Jugoslaviji (1944 – 1990) – „druga strana medalje“ – obračuni i zabrane (1990) i Stevan Šalajić (2001). Saradnik pri projektima enciklopedija Sedamnaest njegovih tekstova o južnoslovenskom pozorištu i drami nalazi se u: Dictionnaire encyclopedique du theatre (Larousse, Paris 1998) i opsežan tekst o pozorištu i drami u Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora) nalazi se u The World Encyclopedia of Contemporary Theatre (Routledge, London – New York, 1994). U Istoriji srpske kulture autor je teksta Pozorište (izdanje postoji na srpskom 1994, češkom 1995. i dva izdanja su na engleskom jeziku iz 1995. i 1999). Tekstovi su mu objavljivani u Francuskoj, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji, Poljskoj, Rumuniji, Češkoj i u svim bivšim jugoslovenskim republikama i regionu.[3] Stil Pristup Petra Marjanovića teatrološkim istraživanjima kao i pisanje ogleda i naučnih radova bilo je sasvim originalno i drugačije od dotadašnjih autora. Naime, uz veliku studioznost i dobru informisanost, putem nedvosmislenog, jasnog stila i izraza, nauku o književnim delima provlači kroz prizmu teatrologije, odnosno, polazište njegove analize jeste pogled na dramu koja nije samo književni rod, već je sagledava kroz scenska svojstava samog dela

Izdavač: Istorijski institut u Beogradu Posebna izdanja - Serija 1 Jugoslovenske zemlje u XX veku, knjiga 2 Autor: Milan M. Živanović Povez: tvrd Broj strana: 349 + fotodokumentacija Ilustrovano. Sadržaj priložen na slikama. Poneka flekica na marginama strana, vrlo dobro očuvana. Studija Milana Ž. Živanovića, utemeljena u građi Arhiva – zapisnicima Vijeća i Upraviteljstva općine, kao i Carsko-kraljevskog namjestništva u Zadru – predstavlja kapitalni doprinos novijoj istoriji Dubrovnika. Ona vodi čitaoca u politički ambijent grada u kojemu su se dobrano osjećali uticaji krupnih javnih ispoljavanja sveg dalmatinskog hrvatstva i srpstva (Riječka rezolucija Hrvata, 3. oktobra 1905, i Zadarske rezolucije Srba, 17. oktobra iste godine). I tada je bilo prihvaćeno prisajedinjenje dalmatinskih Hrvata sa prekovelebitskim, uz uslov ravnopravnog položaja Srba sa Hrvatima. Ovo je knjiga koja ne donosi samo čvrsto strukturiran istoriografski tekst već slika i epizode iz života grada, posjete stranih vladara, govore najistaknutijih javnih i političkih gradskih djelatnika koji se sjećaju tragičnih datuma iz njegove prošlosti, upozoravajući na perspektive, političke napetosti 1907. godine povodom napada hrvatske stranke na nosioce i stvaraoce Rezolucije iz Rijeke. Iz ovog djela može se vidjeti kako se do 1914. godine organizovala dubrovačka omladina i kako su se gasila srpska sokolska društva, sve do zabrane upotrebe ćirilice i naziva „pravoslavni“, 1916. godine. (K-65)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Termin „renesansa“ ima relativno skorašnje poreklo: uspostavio se sredinom devetnaestog veka zahvaljujući radu francuskih i nemačkih istoričara koji su identifikovali period evropske, a posebno italijanske, istorije kao kulturni i politički preporod. do „mračnog veka” srednjeg veka. Ali, kao što veliki istoričar Eugenio Garin ilustruje, ovo tumačenje je dugo bilo pogrešno: renesansa je u suštini bila ogromna kulturna revolucija, rođena u kontekstu krize. U ovom delu Garin ispituje glavne kulturne elemente koji karakterišu renesansu: od ponovnog otkrivanja latinskih i grčkih klasika do razvoja nauka, od filozofije do politike. Eugenio Garin (9. svibnja 1909. - 29. prosinca 2004.) bio je talijanski filozof i renesansni povjesničar. Bio je priznat kao autoritet za kulturnu povijest renesanse.[1] Rođen u Rietiju, Garin je studirao filozofiju na Sveučilištu u Firenci, diplomirao 1929., a nakon razdoblja kao profesor filozofije na liceo scienceco Stanislao Cannizzaro u Palermu i Sveučilištu u Cagliariju, Garin je počeo predavati na svojoj alma mater 1949. do 1974. , zatim se preselio u Scuolu Normale di Pisa do svog umirovljenja 1984. [2] Poslijediplomski studij povijesnih studija u San Marinu otvoren je javnim predavanjem Eugenia Garina 30. rujna 1989. Garin je bio izabrani član i Američkog filozofskog društva i Američke akademije znanosti i umjetnosti.[3][4] Također je bio urednik časopisa Rinascimento i Giornale Critico della Filosofia Italiana.

Autor - osoba Jevtić, Atanasije, 1938-2021 = Jevtić, Atanasije, 1938-2021 Naslov Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji : od 1941. do 1990. / Atanasije Jevtić Vrsta građe prikaz Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Priština : Jedinstvo, 1990 (Zemun : Zemunska štampa) Fizički opis 469 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Rakočević, Aco Zbirka ǂBiblioteka ǂPublicistika / [Jedinstvo, Priština] (broš.) Napomene Tiraž 3.000 Str. 5-9: Umesto predgovora / A.[Aco] Rakočević Registar Srba odseljenika sa Kosova i Metohije: str. 461-467. Predmetne odrednice Srbi -- Kosovo -- 1941-1990 Nacionalizam, albanski -- Kosovo -- 1941-1990 SADRŽAJ Umesto predgovora 5 KRATKA HRONIKA STRADANJA SRBA NA KOSOVU I U METOHIJI (1941–1988) Stradanje od Arbanasa pod okupacijom 11 Stradanje u prvoj posleratnoj deceniji (1945–55) 26 Četvrt veka golgote kosovskih Srba (1956–81) 36 Najnovija stradanja (1981–88) 49 OPŠIRNIJA HRONIKA STRADANJA SRBA ZA POSLEDNJE DVE I PO GODINE (januar 1988 – Vidovdan 1990) Krstovdan Srba na Kosovu 67 Godina 1988: Januar 72 Godina 1989: Januar 221 Proslava 600-godišnjice Kosovskog boja 259 Kosovo posle kosovske proslave (godišnjica kosovskog Krstovdana Srba) 263 Godina 1990: Januar 289 Dani crno-crvene okupacije na Kosovu (kraj januara–februar ’90) 293 Krugovi pakla na Kosmetu (22–24. mart 90) 348 Podujevo 22–23. marta ’90 348 Vučitrn 22–23. marta ’90. 355 Priština i druga mesta 367 Juli 1990 385 PRILOZI 1. Apel za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu 399 2. Zavođenje za Goleš planinu (intervju) 408 3. Tragedija na Kosovu (pismo listu „Figaro“) 417 4. Slovo pred moštima Sv. kneza Lazara u Gračanici 420 5. Reč Kosovcima na skupu za povratak na Kosovo 422 6. Izveštaj o poseti Kosovu američkih kongresmena 424 7. Izvešta o svedočenju u američkom Kongresu 434 8. Izjava pred američkim Kongresom 444 9. (Naknadni prilog): Izveštaj o poseti Kosovu američkog senatora Boba Dola 452 Dodatak Registar Srba odseljenika kojima je zemlja konfiskovana 460 Kosovo polje – Matija Bećković 469 Atanasije (po rođenju Zoran Jevtić, selo Brdarica kod Šapca, 8. 1. 1938 – Trebinje, 4. 3. 2021) bio je episkop zahumsko-hercegovački Srpske pravoslavne crkve i pravoslavni teolog. Rođen je 8. 1. 1938. godine u selu Brdarica kod Šapca. Završio je bogosloviju u Beogradu (u generaciji sa Amfilohijem i Lavrentijem). Upisao je Bogoslovski fakultet 1958. godine, zamonašen je 3. decembra 1960. godine. Diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu juna 1963. godine, a sledeće 1964. godine odlazi na Teološku akademiju na Halki (Turska) a potom na Teološki fakultet u Atinu. Tu je odbranio doktorsku tezu iz dogmatike na temu „Eklisiologija Apostola Pavla po Svetom Jovanu Zlatoustom“. U jesen 1968. godine odlazi u Pariz, gde najpre nastavlja bogoslovske studije na Institutu Svetog Sergija i dalje usavršava znanje francuskog jezika. Posle provedene jedne godine izabran je za profesora na Institutu. Naredne tri godine je predavao Uvod u bogoslovlje i Patrologiju sa Asketikom, a poslednju godinu predavao je i Istoriju crkve vizantijskog perioda. Vratio se iz Pariza 1972. godine i od tada je na Bogoslovskom fakultetu SPC u Beogradu niz godina predavao Istoriju hrišćanske crkve, neko vreme Istoriju srpske crkve, a 1987. izabran je za redovnog profesora Patrologije. Biran je za dekana Bogoslovskog fakulteta 1980–1981. i 1990–1991. godine. Tokom rada na fakultetu, objavio je oko stotinu naučnih radova. Krajem 1983. godine Atanasije Jevtić u časopisu „Pravoslavlje“ započinje objavljivanje feljtona „Od Kosova do Jadovna“, u kojem akcentuje stradanja srpskog naroda u raznim vremenima i raznim delovima Jugoslavije. Feljton prvo detaljno opisuje slučajeve napada Albanaca na Srbe na Kosovu, maltretiranje monaha, silovanja monahinja, itd, poredeći probleme Srba na Kosovu sa genocidom nad Srbima u NDH. U periodu 1980-ih Jevtić je podržavao uspon Miloševića, posebno nakon posete Kosovu Polju 27. marta 1987. godine kada je kosovskim Srbima poručio „Niko ne sme da vas bije!“ Bibliografija Teško je pružiti čak i najskromniji uvid u bibliografiju radova vladike Atanasija, ali bilo bi vredno spomenuti njegovu Patrologiju, zatim zbornike studija i članaka: Bog se javi u telu, Duhovnost Pravoslavlja, Živo predanje u Crkvi, Zagrljaj svetova, Na putevima otaca I i II, Traganje za Hristom, Filosofija i teologija. Tu su i veoma zapaženi prevodi: Knjige makavejske, Psaltir itd. Posebno valja spomenuti paralelni prevod Knjige postanja sa starohebrejskog i starogrčkog jezika sa komentarima. Epiksop Atansije je takođe poznat i kao prevodilac dela Svetih Otaca. Spomenućemo njegove prevode: Dela apostolskih učenika, Praznične besede Sv. Grigorija Bogoslova i Besede Sv. Jovan Damaskina. Predavanja Učestvovao je na mnogobrojnim domaćim i međunarodnim skupovima iz oblasti crkvene istorije, filozofije, teologije i hrišćanske kulture. Autor je brojnih knjiga, studija, članaka, ogleda i beseda. Objavio je mnoge prevode sa starogrčkog, staroslovenskog, hebrejskog, francuskog, ruskog i drugih jezika. MG150 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Price o baskijanskim nacionalistima Jon Juaristi Linacero (rođen u Bilbau 6. ožujka 1951.) je baskijsko-španjolski pjesnik, esejist i prevoditelj na španjolski i baskijski, kao i samo-priznati bivši militant ETA-e.[1] Trenutno boravi u Madridu. Nakon što je bio kao baskijski nacionalist tijekom svoje mladosti, sada je Juaristi odani španjolski nacionalist, do te mjere da je postao zaštitnik desničarske `zaklade u obranu španjolskog naroda`.[2] Životopis Obrazovanje i zaposlenje Stekao je doktorat iz romanske filologije, studiravši na sveučilištima u Deustu i Sevilli. Držao je katedru za španjolsku filologiju na Sveučilištu u Baskiji, na Centru kralja Juana Carlosa I. na Sveučilištu New York, te je bio titularni profesor Katedre za suvremene misli zaklade Cañada Blanch na sveučilištu u Valenciji. Juaristi je također radio kao predavač i istraživač u Austinu, te na El Colegio de México. Vodio je Nacionalnu knjižnicu Španjolske od 2001. do 2004., a potom napustio taj položaj usmjerivši se na Institut Cervantes do smjene nakon Socijalističkog trijumfa 14. ožujka 2004. Rani politički aktivizam U dobi od 16 godina, potaknut čitanjem djela ` Vasconia` Federica Krutwiga, on je ušao u ETA-u.[1] Njegova najistaknutija akcija je bila upostava kontakta naoružane ćelije karlista s ETA-om nakon što je Francov režim prognao Carlosa Huga de Borbón Parma (pretendenta na španjolsko prijestolje).[3] Kasnije, na Sveučilištu, on je ušao u manjinsko radničko grupiranje ETA-e, nazvano ETA VI Asamblea, koje je 1973. stopilo trockističku `revolucionalnu ligu komunista` (Ligu Comunista Revolucionaria, LCR) kao njegovu baskijsku grane. Nakon što je došao pod policijsku pozornost, on je napustio svoj rodni grad otišavši na studij romanske filologije u Sevilli, vrativši se na kraju na Sveučilištu u Deusto, gdje je i doktorirao. U Deustu je izbačen 1972. `zbog agitiranja`, ali je ponovno primljen sljedeće godine. U tom razdoblju je završio nekoliko puta u zatvoru zbog `prekršaja`, te je osuđen na sudu javnog reda.[1] Godine 1974. napustio je LCR i ljevičarsku političku aktivnost te se gotovo u potpunosti posvetio svojoj akademskoj karijeri.[4] Godine 1980., povezao se s Komunističkom partijom Španjolske tijekom procesa ujedinjenja s Euskadiko Ezkerra (EE), što će dovesti do nove socijaldemokratske skupine koja je aktivno odbacivala uporabu nasilja. Napustio ju je 1986., razočaran kad se EE nije udružila u Španjolsku Socijalističku radničku stranku (PSOE) nakon izbora u autonomnoj zajednici Baskiji 1986. Godine 1987. Juaristi se pridružio PSOE. Kasnije je izjavio u svojim memoarima da je to učinio na poticaj `etičkih imperativa` kao posljedica napada radikalnih separatista grupe `Mendeku` grupa protiv `Casa del Pueblo` (lokalna podružnica PSOE ) u Portugaleteu. Nekoliko članova PSOE je spaljeno do smrti u napadu. Trenutna politička aktivnost Njegova kritika etničkog nacionalizma i njegovih izuma i manipulacija mitovima, posebno na dijelu baskijskog nacionalizma, dobila je medijsku vidljivost kroz brojne članke, eseje i govore. Juaristijev stav protiv terorizma i njegova podrška žrtvama ETA-ina nasilja, dodatno je postao vidljiva po formiranju Foro Ermua (Forum Ermua, sada konzervativne anti-terorističke organizacije, ali s korijenima u baskijskoj ljevici) godine 1997. U posljednjih desetak godina on je definiran, u različitim masovnim medijima intervjua, kao `španjolski nacionalist`.[5] ` Od kraja 1980-ih, s obzirom na njegove oštre kritike nasilja baskijskih separatista bio je izložen prijetnjama ETA-e. Krajem 1999., on je nakon ETA-ine najave obustavljanja prekida vatre od prethodne godine i nakon što je upozoren na ozbiljnost prijetnji po njegov život napustio je Sveučilište u Deustu i Baskiju. Juaristi je prešao na židovstvo[6] iz više osobnih nego vjerskih razloga : `Židovstvo za mene nije zapravo religija, već prije etički pogled na svijet` [7] Juaristi posvećuje određen broj svojih članaka kritici antisemitizma (kao i anticionizma ). Također je pisao u obranu prava Izraela na vlastitu državu.

Миодраг Дамјановић (Алексинац, 16. јануар 1893 — Хановер, 4. август 1956) је био генералштабни бригадни генерал у војсци Краљевине Југославије, шеф кабинета председника владе Милана Недића, командант Српског добровољачког корпуса и заменик командата у Југословенској војсци у Отаџбини током Другог светског рата. Након рата био је командант Југословенске војске ван отаџбине током боравка у савезничким логорима. Биографија Рођен у Алексинцу 16. јануара 1893. године. Основну школу и гимназију завршио је у Крагујевцу. Ступио 1909. године у нижу школу војне академије у Београду, са 42. класом. Отишао је као наредник-питомац у рат против Турске 1912. године у састав Шумадијске дивизије, а 1. децембра исте године унапређен у чин потпоручника. У рат против Бугарске 1913. године улази као водник Шумадијског артиљеријског пука, а 1. октобра исте године је унапређен у чин поручника. Ушао у Први светски рат као капетан II класе. Крајем 1915. године повлачи се са војском, кроз Албанију. Са Крфа пребачен у Солун. Од тада па до Септембарске офанзиве 1918. године командовао је артиљеријом брдских топова у саставу Шумадијске дивизије. Дана 1. септембра 1918. године унапређен је у чин капетана I класе. По свршетку рата служио је у артиљерији, а 1922. године је ступио у Вишу школу Војне академије, коју завршава одлично 1924. године. 1926. године преведен је у ђенералштабну струку и распоређен за начелника штаба Шумадијске дивизије. У чин мајора унапређен на Видовдан 1920. године, а 1. октобра 1924. године у чин потпуковника. Године 1928. на стажу у Француској. Затим је био на положајима начелника штаба Команде ваздухопловства. У чин пуковника унапређен је 1929. године, а 1. априла 1930. године одређен за војног изасланика у Мађарској. Затим: 1932. године начелник штаба Савске дивизије, командант ваздухопловног пука, в.д. начелника штаба Команде ваздухопловства, а од 1935. начелник штаба исте команде. У чин бригадног генерала унапређен 1. децембра 1937. године. У току 1938. године постао је начелник штаба III армијске области а Други светски рат затекао га је на положају начелника штаба III групе армија. По капитулацији КЈВ у априлу 1941. године пао је у немачко заробљеништво.[1] У разним логорима био до почетка маја 1944. године, када се по молби генерала Милана Недића вратио у земљу и постао шеф кабинета Недићеве владе, уместо Милоша Масаловића, кога су четници Драже Михаиловића убили 8. марта 1944.[2] Са тог места је помагао покрет генерала Михаиловића. Ипак, тешка ситуација по окупаторе и квислинге у пролеће 1944. је довела до обједињавања четничких и квислиншких снага у покушају заустављања партизанске офанзиве у јужној и југозападној Србији. Дамјановић је заједно са Драгим Јовановићем пратио Недића на састанку који је овај имао са Михаиловићем у селу Ражана код Косјерића у августу 1944.[3] Иако је на састанку у Прањанима 6. септембар договорено обједињавање свих националистичких снага против партизана, до ње није дошло. Српски добровољачки корпус је одбио да се стави под Дамјановићеву команду, а и Немци су планирали да га пребаце у Словенију како не би био уништен у борби против партизана и Црвене армије. На Недићеву сугестију, 6. октобра 1944. године немачки заповедник Србије Ханс Фелбер је пренео команду над Српском државном стражом на Дамјановића.[4] На дан 6. октобра, Дамјановић је отишао у штаб Команде Србије ЈвуО.[тражи се извор] СДС, сада преименован у Српски ударни корпус, се пробијао заједно са четницима и немачком групом армија Е кроз Санџак и источну Босну. Дамјановић је одатле отишао у Врховну команду ЈВуО у Босни. Михаиловић га је одредио за свог помоћника 18. децембра 1944. Пoшто је Михаиловић прихватио план Димитрија Љотића о обједињавању његових снага у Босни са четницима Момчила Ђујића и Доброслава Јевђевића и љотићевцима који су се раније повyкли у Словенију, Михаиловић је марта 1945. године поставио Дамјановића за команданта националних снага у Словенији и начелника штаба истакнутог дела Врховне команде ЈВуО. Дамјановић је из Босне стигао у Постојну 26. марта заједно са потпуковником Љубом Јовановићем Патком и потпуковником Синишом Оцокољићем.[3] Четници и љотићевци су се борили под именом Шумадијска дивизија. Заједно са Словеначким домобранством били су подређени вишем СС и полицијском вођи Одилу Глобочнику и требало је да се боре под немачком командом против партизана у Јулијској крајини.[5] Међутим, план борбе никада није реализован услед капитулације Немачког pajxa и ове снаге су делом завршиле у Аустрији, и последично блајбуршком масакру, или су у мањем броју пребегле у Италију и предале се савезницима. Код трупа које су се предале савезницима у Аустрији поштован је договорени принцип да се трупе предају савезницима на фронту на коме су се бориле (тј. партизанима) док су одбегли у Италију углавном успели да емигрирају без последица. Емиграција Знак Удружења Бораца Краљевске Југословенске Војске „ДМ” На дан 1. маја 1945. године прешао са снагама ЈВуО у Италију, а у априлу 1947. године у Немачку, где је од Британаца био интерниран до маја 1948. године. Од 1948. године председник Удружења бораца Краљевске Југословенске Војске „Драгољуб Михаиловић` до своје смрти. Преминуо је 4. августа 1956. у клиници „Агнес Карл` у Хановеру. Сахрањен је свечано 8. августа 1956. на великом гробљу Зелхорст у Хановеру, испраћен од неколико стотина верних сабораца и осталих емигранта, који су засули његов гроб венцима и цвећем. Убрзо потом његови посмртни остаци пренесени су на гробље у Оснабрику. odlično očuvana kao nova

Rudi Dutschke i Manfred Wilke SOVJETSKI SAVEZ SOLŽENJICIN i ZAPADNA LJEVICA Sovjetski Savez, Solženjicin i zapadna ljevica, Rudi Dučke Rudi Dutschke i Manfred Wilke , Globus Zagreb 1983. Tvrd povez, zaštitni omot, 390 strana. Alfred Vili Rudolf Dučke (nem. Alfred Willi Rudolf Dutschke; Šenefeld, 7. mart 1940 — Orhus, 24. decembar 1979) je bio nemački sociolog, koji je bio jedna od najznačajnijih ličnosti studentskog pokreta u kasnim šezdesetim godinama 20. veka u Saveznoj Republici Nemačkoj.[1] Rudi Dučke Rudi.jpg Rudi Dučke Puno ime Alfred Vili Rudolf Dučke Datum rođenja 7. mart 1940. Mesto rođenja Šenefeld Nemačka Datum smrti 24. decembar 1979. (39 god.) Mesto smrti Orhus Danska Biografija Uredi Dučke je rođen u Šenefeldu u blizini Berlina na teritoriji Nemačke Demokratske Republike kao sin poštanskog službenika. Pohađao je gimnaziju i postao član omladinske organizacije FDJ a kasnije se javno prijavio kao pacifista i iz tih razloga nije bio primljen na studij sporta. Često je posećivao Zapadni Berlin i pre izgradnje berlinskog zida u njemu se nastanio. U Zapadnom Berlinu je studirao sociologiju, etnologiju, filozofiju i istoriju i 1973. godine diplomirao. 1962. godine je osnovao radikalnu grupu „Subverzivna akcija“ sa kojom je stupio u Socijalistički studentski savez i kasnije postao njihov funkcioner. Organizovao je proteste protiv rata u Vijetnamu i protiv koalicije SPS- CDU. Kada se proširila kampanja protiv studentskih pokreta 11. aprila 1968. izvršen je atentat na Dučkea. Dučke je atentat preživeo ali sa težom ozledom mozga i morao je da se na kraju ponovo učiti da govori.[2] Kasnije je živeo u Danskoj i radio kao docent na fakultetu. Umro je od posledica atentata 24. decembra 1979. godine. Delo (na nemačkom) Uredi Rudi Dutschke: Jeder hat sein Leben ganz zu leben - Die Tagebücher 1963-1979 (Hrsg. v. Gretchen Dutschke), Kiepenheuer & Witsch, Köln 2003 Rudi Dutschke: Mein langer Marsch. Reden, Schriften und Tagebücher aus zwanzig Jahren (Hrsg. von Gretchen Dutschke-Klotz, Helmut Gollwitzer und Jürgen Miermeister), Rowohlt 1980 Rudi Dutschke: Aufrecht gehen - Eine fragmentarische Autobiographie, Olle und Wolter, Berlin 1981 Rudi Dutschke: Lieber Genosse Bloch… - Briefe Rudi Dutschkes an Karola und Ernst Bloch (Hrsg. v. Karola Bloch und Welf Schröter), Talheimer Verlag 1988 Rudi Dutschke: Versuch, Lenin auf die Füße zu stellen. Über den halbasiatischen und den westeuropäischen Weg zum Sozialismus, Wagenbach, Berlin 1984 Uwe Bergmann/Rudi Dutschke/Wolfgang Lefèvre/Bernd Rabehl: Rebellion der Studenten oder die neue Opposition. Eine Analyse, Rowohlt, Reinbek b. Hamburg, 1968. Frank Böckelmann/Herbert Nagel (Hrsg.): Subversive Aktion. Der Sinn der Organisation ist ihr Scheitern, Verlag Neue Kritik, Frankfurt/Main 1976. Autor - osoba Dučke, Rudi, 1940-1979 = Dučke, Rudi, 1940-1979 Vilke, Manfred Naslov Sovjetski Savez, Solženjicin i zapadna ljevica / Rudi Dutschke, Manfred Wilke ; uz suradnju Reinharda Crusiusa ; prilozi J.-M. Chauviera ... [et al.] ; [preveo Drago Djumić] Jedinstveni naslov Die Sowjetunion, Solschenizyn und die westliche Linke. hrvatski jezik Vrsta građe zbornik Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1983 Fizički opis 389 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kruzius, Rajnhard Hauver, J. M. Djumić, Drago Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Die Sowjetunion, Solschenizyn und die westliche Linke / Rudi Dutschke, Manfred Wilke, Reinhard Crusius Autori: str. 376-378 Registar. Predmetne odrednice Solženjicin, Aleksandar Isajevič, 1918- Komunizam – Zbornici Evrokomunizam – Socijalizam Levica Arhipelag gulag nemacka sssr

Odlično stanje Kačaci su bili albanski odmetnici[1], razbojnici[1] ili pobunjenici koji su u 19.[1] i početkom 20. veka napadali radi pljačke[1] karavane i pojedince u Albaniji, Crnoj Gori, Makedoniji, Srbiji i Bosni[1], a kasnije se borili i protiv uspostavljanja srpske vlasti na teritorijama Stare Srbije pretežno naseljenim Albancima.[2] U Kraljevini SHS kačački pokret je bujao u periodu 1918–1924. godine. 1920. je preko 10.000 kačaka bilo na planinama Kosova.[3] Nakon 1924. pokret kačaka je ugušen. Održanje nesređenog stanja na Kosovu pomagala je italijansko-albanska iredenta iz Albanije i emigracije. Italijanska vlada bila je glavni nosilac tih pokreta. Najčuveniji kačaci na Kosovu i Metohiji bili su Isa Boljetinac, Azem Bejta Galica i njegova žena Šota Galica, iz okoline Drenice.[4] Istorija[uredi | uredi izvor] Pokret albanskih kačaka je započeo početkom 20. veka borbu za nezavisnost Albanije, protiv turske vlasti. Turska reč kačak (kaçak) označavala je razbojnika[1], odmetnika[1] od vlasti, hajduka, u decenijama pred propast Otomanskog carstva. Srpska vojska se tokom zauzimanja Kosova i Metohije u Prvom balkanskom ratu 1912. godine susrela sa žestokim otporom albanskog stanovništva[5], organizovanim u čete kačaka, koje je predvodio Azem Galica.[6] Kada su u Prvom svetskom ratu Austro-Ugarska i Bugarska okupirale Kraljevinu Srbiju i zauzele Kosovo i Metohiju, Azem Galica je sa kačacima nastavio oružani otpor protiv okupatora.[6] Azem Bejta je s nekoliko stotina kačaka primorao na predaju jedan austrijski puk, između Mitrovice i Peći 1918. Nešto kasnije je stigao i Kosta Pećanac i njih dvojica su se tom prilikom pobratimili i 12. oktobra 1918. zajedno oslobodili Peć.[4] Azem Galica i Šota Galica, vođe kačaka iz Drenice. Po završetku rata 1918. godine, Kosovo je ušlo u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Iste godine osnovan je Komitet narodne odbrane Kosova, poznatiji kao Kosovski komitet, koji se borio za izdvajanje teritorija naseljenih Albancima (Kosova, Metohije, zapadne Makedonije i delova Sandžaka) iz novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i za njihovo pripajanje Albaniji.[7] Ideje Kosovskog komiteta imale su velikog uticaja na kačake. Kačaci su se ubrzo pobunili i protiv Kraljevine SHS. Akcija za njihovo razoružanje otpočela je 8. novembra 1918. godine, a štab „akcionog odreda za likvidaciju kačaka“ se nalazio u varošici Istok, u Metohiji. Tada se po planinama bilo odmetnulo oko 10 hiljada Albanaca. Njih je bilo svuda po šumama i nekoliko godina su imali faktičku vlast po selima.[4] Beogradska vlast je protiv kačaka provodila najstrože mere: imanja odmetnika su oduzimana i deljena srpskim kolonistima ili ponekad spaljivana, njihove porodice su internirane u posebne logore, kažnjavana su čitava sela ako su pomagala kačake ili čak samo ako se na njihovom području vodila borba s kačacima. Sela iz kojih je pružan otpor osvajana su združenim dejstvom vojske i žandarmerije, uz razorna artiljerijska dejstva.[8] Pobunjeni albanski kačaci 1920-ih kontrolišu put na Kosovu. 1920. je izbila velika „lapska buna“, koja je ugušena u naseljima Prapaštica, Knjina, Kabaš, Jablanica i Ariljača.[9] Kačaci su u oblasti Drenice (u selu Junik) uspeli da oforme tzv. Neutralnu zonu, koja je trajala između 1921. i 1923. godine.[6] Ovu „oslobođenu“ oblast su neformalno nazivali Mala Albanija (alb. Arbëria e Vogel).[10] Vlast je morala sa njima, u više navrata, da sklapa primirja. Ministarstvo unutrašnjih dela je 10. 3. 1921. objavilo amnestiju svih odmetnika koji se budu predali. 1923. godine je Nikola Pašić ponovo privremeno amnestirao kačake, pa je zahvaljujući njima Narodna radikalna stranka pobedila na tadašnjim izborima na Kosovu.[4] Za uzvrat su Azemu Bejti dodeljena tri sela da u njima brine o javnome redu. Vlast mu je obnovila i kuću (kulu), koja mu je prethodno srušena granatiranjem.[4] Međutim, to nije dugo trajalo. Krajem septembra 1924. godine jugoslovenska vojska je u velikoj akciji uz opsežnu upotrebu artiljerije razbila većinu kačačkih odreda i likvidirala njihove vođe.[11] Azem Galica je u ovoj borbi smrtno ranjen i ubrzo je preminuo u obližnjoj pećini, koja se danas zove Pećina Azema Galice.[12] Srpska vlast nastoji da predstavi albanske kačake kao pljačkaše i da ih stavi van zakona. Svaki vladin službenik i svaki srpski fašista ima pravo da ih ubije. Kačaci u stvari nisu uopšte pljačkaši, već dobri albanski gerilci. Oni su ljudi koji su žrtvovali sve, svoje kuće, imanje i dobra, i otišli u planine, osnovali gerilske odrede i bore se protiv nedela i divljaštva srpske vojske i policije.[3] — Kosta Novaković Komunistička partija je propagandno pomagala kačacima[uredi | uredi izvor] Beogradske Radničke novine su pisale da vlada tendenciozno piše o kačacima i „pušta kroz listove fabrikovane telegrame o arnautskim napadima koji će se tek dogoditi“. Razlog tome vide u težnjama za osvajanjem Albanije: „Pogradec, na južnoj obali Ohridskog jezera, bio je i pre i sada prvi cilj naših osvajača, a krajnji cilj je osvajanje severne Albanije do Škumbe“.[13] Komunistička partija Jugoslavije je izjavljivala `solidarnost revolucionarnih radnika i seljaka ostalih nacija Jugoslavije, a pre svega Srbije, s Albanskim nacionalno-revolucionarnim pokretom u licu Kosovskog komiteta` i pozivala radničku klasu da `svestrano pomažu borbu raskomadanog i ugnjetenog albanskog naroda za nezavisnu i ujedinjenu Albaniju`.[14] Vidi još[uredi | uredi izvor] Kosovski komitet Oslobodilačka vojska Kosova

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jirgen Elzeser RATNE LAŽI od Kosovskog sukoba do suđenja Miloševiću Pišući o ratu na Balkanu, autor se hrabro i argumentovano suprotstavlja medijskoj propagandi na Zapadu. Kritikuje nemačku politiku u odnosu na ovaj deo Evrope. Koristeći zapadne izvore, on iznosi istinu o dešavanjima u Bosni i na Kosovu, sa željom da ta istina dopre i do srpskog i do nemačkog čitaoca. U ovoj knjizi se mogu naći argumentovane istine o Račku, navodnom broju žrtava na Kosovu, Operciji Potkova, itd. Jürgen Elsässer (* 1957. u Pforzheimu) njemački je novinar i autor brojnih knjiga o vanjskoj politici Njemačke. Od sredine 1970-ih godina bio je član njemačkog Saveza Komunista (KB) do njegova raspada 1991. Jedan je od od utjecajnih komentatora njemačke političke ljevice. Elsässer je jedan od utemeljitelja tzv. Protu-Njemačke, i smatra se antiimperialistom.Od 1990-ih do 2002/03 redovito je pisao članke. Elsässer je maturirao u Pforzheimu i kasnije radio kao učitelj u Baden-Württembergu. Tijekom 4 godina imao je razred koje je bio sačinjen uglavnom od djece iz bivše SFR Jugoslavije. Kasnije je izjavio da je u to vrijeme počeo cijeniti `mentalitet srpskog naroda`[1] Nakon 14 godina rada 1994. napušta posao kao učitelj i seli se u Berlin. U siječnju 2009. Elsässer je pozvao na stvaranje `inicijative protiv financijskog kapitala`. Smatra da je Gospodarska i financijska kriza nastala kao `namjeran napad od strane anglo-američkog financijskog kapitala`, od kojeg se treba braniti. Pozicije Elsässer se izjašnjava polemočno primjerice o razlozima za raspad SFRJ, Domovinski rat i o Genocidu u Srebrenici gdje opovrgava broj ubijenih žrtava[2] Relativizira genocid između ostalog objašnavajući događaje srpskim žrtvama rata.[3] i izjavljuje da se ne radi o genocidu i izjavljuje da je to „laž“[4] i „mit“.[5] Tvrdi da je velik broj ubijenih muslimana iz ljeta 1995 zapravo žrtve likvidacija koje su počinili drugi muslimani.[6] Naglasio je da zločini u Srebrenici nisu počinjeni namjerno i sustavno, nego da su samo djela pljačkaša.[7] Smatra se ljubiteljem Srba i Slobodana Miloševića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[12][13]: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[14] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[15] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][16] „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” [17] Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [3] Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[4] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [5] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [6] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [7] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [8] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stari Beograd Branislav Nušić Izdavac: PROSVETA BEOGRAD Izdanje: 1984 Edicija: BAŠTINA Povez: TVRDI Strana: 229 STR. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

U dobrom stanju, vrlo skromno podvlačena grafitnom olovkom, može se obrisati. Otkriće Indije / Džavaharlal Nehru preveo s engleskog Slobodan Petković Jezik srpski Godina 1984 Beograd : Rad, 1984 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 533 str., [20] str. s tablama ; 25 cm Biblioteka Svedočanstva Prevod dela: The Discovery of India / Jawaharlal Nehru Tiraž 2.000 Registar. Predmetne odrednice Indija -- Monografija Nehru, Jawaharlal, 1889-1964 = Nehru, Džavaharlal, 1889-1964 Sadržaj: Predgovor Indira Gandi, I. Tvrđava Ahmadnagar II. Badenvajler - Lozana III. Traženje IV. Otkriće Indije V. Kroz vekove VI. Novi problemi VII. Poslednja faza: (1) Konsolidacija britanske vladavine i razvoj nacionalističkog pokreta VIII. Poslednja faza: (2) Nacionalizam protiv imperijalizma IX. Poslednja faza (3) Drugi svetski rat X. Ponovo tvrđava Ahmadnagar, Registar Ilustracije Džavaharlal Nehru (hind. जवाहरलाल नेहरू, /ˈneɪruː, ˈnɛruː/;[1] Javāharlāl Nehrū; Alahabad, 14. novembar 1889 — Nju Delhi, 27. maj 1964) je bio prvi premijer Indije državnik i političar koji se, posle Gandija, smatra za najznačanijeg borca za oslobođenje Indije od kolonijalnog ropstva. On se pojavio kao eminentni vođa Indijskog pokreta za nezavisnost pod mentorstvom Mahatme Gandija, i služio je kao indijski premijer od njenog uspostavljanja kao nezavisna nacija 1947. godine do svoje smrti 1964. godine. On se smatra arhitektom moderne indijske nacije-države: suverene, socijalističke, svetovne, i demokratske republike. On je takođe poznat kao Pandit Nehru zbog toga što vodi poreklo iz Kašmirsko Panditske zajednice. Kao predsednik Kongresa Nehru je 1929. godine pozvao na potpunu nezavisnost od Britanske Indije i podstakao je odlučujući pomak Kongresa prema levoj strani. Nehru i Kongres dominirali su indijskom politikom tridesetih godina prošlog veka, dok se zemlja kretala ka nezavisnosti. Njegova ideja o sekularnoj naciji-državi je naizgled potvrđena kada je Kongres, pod njegovim rukovodstvom, pobedio na pokrajinskim izborima 1937. godine i formirao vladu u nekoliko provincija. S druge strane, separatistička Muslimanska liga dobila je znatno manju podršku. Ali ova dostignuća su bila ozbiljno kompromitovana nakon posledica Avgustovskog indijskog pokreta 1942. godine, kad su Britanci efektivno slomili Kongres kao političku organizaciju. Nehru, koji se nerado obazirao na Gandijev poziv za neposrednu nezavisnost, jer je želeo da podrži saveznički ratni napor tokom Drugog svetskog rata, izašao je iz dugog zatvorskog roka u mnogo izmenjen politički pejzaž. Muslimanska liga pod njegovim starim kolegom iz Kongresa i sada protivnikom, Muhamedom Ali Džinom, dominirala je muslimansku politiku u Indiji. Pregovori između Kongresa i Muslimanske lige za podelu vlasti nisu uspeli, i ustupili su mesto nezavisnosti i krvavoj podeli Indije 1947. godine. Rođen je 14. novembra 1889. u mestu Alahabad kao sin dobrostojećeg bramanskog advokata iz Kašmira. U dobi od 16 godina otišao je u Englesku i pohađao Herou školu i Univerzitet u Kembridžu. Na Kembridžu je studirao pravne nauke. U Indiju se vratio 1912. godine. Politikom je počeo da se bavi došavši u dodir s učenjima Gandija 1919. godine kada počinje i njegovo aktivno učešće u oslobodilačkom pokretu[6]. Iako Gandijev sledbenik, nije delio njegovo uverenje u pasivan otpor, već je smatrao kako treba primeniti sve raspoložive mere. Britanske vlasti zatvarale su ga devet puta, a u zatvoru je proveo ukupno 13 godina. Bio je jedan od inicijatora Pokreta nesvrstanih. Bio je takođe jedan od inicijatora azijsko-afričke konferencije u Bandungu 1955. godine. Godine 1946. kada su Britanci otpočeli pripreme za povlačenje iz Indije, pozvan je da oformi prelaznu vladu koja će organizovati prelazak iz britanske kolonije u nezavisnu zemlju. Dana 15. avgusta 1947. godine, kada su vršena zadnja povlačenja Britanaca i uspostavljan samoupravni dominion u okviru britanskog Komonvelta, izabran je za prvog predsednika vlade i ministra spoljnih poslova. U nekoliko narednih godina Nehru je bezuspešno pokušavao da spreči deobu Indije na hindu državu i muslimansku državu. Uprkos njegovim velikim naporima, utemljena je nezavisna muslimanska država Pakistan. Javno se suprotstavljao Hitlerovom i Musolinijevom fašizmu. Posetio je Barselonu u vreme Španskog građanskog rata izražavajući simpatije prema španskoj republikanskoj vladi. Godine 1938. posetio je Čehoslovačku, a nije otišao u Italiju i Nemačku gde je bio pozvan. Nehru je podržao rezoluciju Ujedinjenih nacija iz 1950. godine o Koreji, suprotstavio se britanskim i francuskim potezima 1956. u Sueckom kanalu, i 1959. Kini poručio je da će indijske granice braniti ako treba i vojnom silom. U spoljnoj politici nastojao je da očuva neutralnost u Hladnom ratu. U skladu sa tom političkom opcijom, s Titom i Naserom je osnovao Pokret nesvrstanih. Sa simpatijama je gledao na sve oslobodilačke pokrete u svetu. Posebno je nastojao da uspostavi što bolje odnose sa Narodnom Republikom Kinom, koji su bili tradicionalno zategnuti. Preminuo je u Nju Delhiju 27. maja 1964. godine od srčanog udara.