Димитрије В. Љотић: ОДАБРАНА ДЕЛА 1-2 Издавач: (Искра?), Минхен, 1981-1990. год. Меки повез, пристојно очувано.

-MIHAIL NIKOLAJEVIČ TUHAČEVSKI-IZABRANA DELA U DVE KNJIGE-.Istaknuti sovjetski vojskovođa i jedan od prvih maršala Sovjetskog Saveza.-Tvrd lux.povez.Izd.1985.str.286+222.dim.18x24.-KAO NOVO-NEKORIŠĆENO!!!

Dimitrije V. Ljotic - Odabrana dela 1 i 2 manji format, dobro ocuvane POLICA 22

1.IL MARXISMO AI TEMPI DI MARX 2.IL MARXISMO NELL`ETA DELLA SECONDA INTERNAZIONALE

P2-4) NA JEDNOJ KNJIZI PRVE DVE PRAZNE STRANE SU DELIMIČNO POŽUTELE.

Kao na slikama Ogledi 1. Bit glazbenog dijela 2. Procesualnost glazbe 3. Vremenska struktura i doživljaj vremena u glazbenom djelu 4. O povijesnoj promenljivosti glazbenog primalaštva 5. Komično u glazbi 6. Estetske funkcije glazbenog citata 7. Tišina i stanka u glazbi, 8. Vrijednosni problemi glazbe 19. stoljeća 9. Pogledi Lunačarskog na glazbu 10. O nacionalnom stilu u glazbi 11. Glazba i revolucija tags: Lunačarski moderna teorija muzike muzička avangarda klasika

THEODOR PLIEVIER - KOMPLET OD 6 KNJIGA IZDAVAČ: GLOBUS ZAGREB tvrd povez,omot Lepo očuvane, omoti iskrzani, po neka bleda flekica sa spoljašnje strane listova ili na stranicama 1. BERLIN 1 2. BERLIN 2 3. MOSKVA 1 4. MOSKVA 2 5. STALJINGRAD 1 6. STALJINGRAD 2 MOSKVA BERLIN STALJINGRAD 1-6 komplet Theodor Plievier Biblioteka ratni romani Plivijeva dela su dramatičan i potresan umetnički izveštaj ne samo o umiranju i propasti jedne armije nego i o svanuću u glavama i srcima jednog znatnog dela nemačkog naroda, koji je do tada bio slepo oruđe u rukama strašnog manijaka. Plivijevo izlaganje je autentično i lično doživljeno, zato je ono puno slika o užasnoj istini, o pokolebanosti vojničkog morala kod napadača, o ritama i skitama jedne propale, poživotinjene vojske. .. Teodor Plivije (do 1933. Plivier), njemački pripovjedač (Berlin, 12. II. 1892 - Avegno, Švicarska, 12. III. 1955). Potomak radničke obitelji; u mladosti proputovao je Australiju i Južnu Ameriku, radio kao mornar, rudar, gonič stoke. God. 1918. sudjelovao je u ustanku mornara u Wilhelmshavenu. U to je doba došao u dodir s anarhističkim skupinama i pisao propagandne spise u duhu P. A. Kropotkina i M. Stirnera. Nakon spaljivanja njegovih ranih djela za Trećega Reicha, emigrirao je preko Praga, Pariza i Švedske u Sovjetski Savez, gdje je djelovao u nizu prognaničkih časopisa. U svojim mnogo čitanim djelima Plievier na dokumentaristički način iz društvenokritičke perspektive opisuje događaje iz njemačke povijesti, posebice iz I. i II. svjetskog rata. Najpoznatiji su mu romani Carevi kuliji (Der Kaisers Kulis, 1929), Car pobjegao, generali ostali (Der Kaiser ging, die Generä le bleiben, 1932) te trilogija Staljingrad (Stalingrad, 1945), Moskva (Moskau, 1952), Berlin (1954). Izdavač Globus, Zagreb 1978 god, ukupno 1392 str, ilustrovano, tvrd povez,

GOLGOTA I VASKRS SRBIJE 1914 - 1915 / 1915 - 1918 (1 - 2) ; приређивачи Силвија Ђурић, Видосав Стевановић Београд : Београдски издавачко-графички завод : Партизанска књига, 1986 , tvrdi povez, omoti, Fizički opis 636 стр. : фотогр. ; 24 cm + 815 стр. : илустр. ; 24 cm Zbirka Историјско-мемоарска дела Хронолошки преглед ратних операција 1914-1915. године: стр. 633-634. Србија -- Историја -- 1914-1915 -- У успоменама Први светски рат 1914-1918 -- Србија -- У успоменама Očuvanost 4-.

BOGATI I NAJBOGATIJI 1-2: Ferdinand Lundberg Naslov Bogati i najbogatiji : Studija o moći novca danas : (O pravim vladarima Sjedinjenih Američkih Država). Dio 1 / Ferdinand Lundberg ; Prijevod Franjo Gaži Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1977 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 360 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Gaži, Franjo Zorin, Valentin Zbirka Plava biblioteka Napomene Prevod dela : The rich and the super-rich / Ferdinand Lundberg Str. 9-19 : Predgovor / Valentin Zorin. Predmetne odrednice Novac Naslov Bogati i najbogatiji : studija o moći novca danas : (o pravim vladatima Sjedinjenih Američkih Država). deo 2 / Ferdinand Lundberg ; [prijevod Franjo Gaži] Jedinstveni naslov The Rich and the Super-rich. scr Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1977 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 295 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Gaži, Franjo Zbirka Plava biblioteka ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: The Rich and the Super-rich / Ferdinand Lundbreg. Predmetne odrednice Novac Dobro očuvane knjige.

Povodom 300-godišnjice Velike Seobe Srba Izdavači: Prometej, Novi Sad / Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine Biblioteka Istorija Autor: Dr Stefan Čakić Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 432 Veliki format. Ilustrovano. Odlično očuvana. Nema pisanja. Knjiga ima četiri dela: 1. Od rođenja patrijarha Arsenija III Crnojevića do Velike seobe Srba 2. Velika seoba Srba u Ugarsku pod pećkim patrijarhom Arsenijem III Crnojevićem 3. Delatnost patrijarha Arsenija III Crnojevića od doseljenja Srba u Ugarsku do smrti 4. Zaključci

Knjiga I: Politička istorija do 1537 godine, Knjiga II: Kulturna istorija Beograd 1988. Tvrd povez, ćirilica, 512 + 550 strana. Napomena: sitnije ogrebotine na ivicama korica; ako se to izuzme, knjige su odlično očuvane. V2 Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Istorija Srba 1 – 2 – Jireček (Tom 1) sastoji se od šest većih celina: Predslovensko doba, Sloveni naseljavaju Ilirik, Srbi u ranijem Srednjem veku, Srbija velika sila na Balkanu, Poluostrvo pod potomcima Stefana Nemanje, Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371 — 1459), Počeci Crne Gore. Istorija Srba 1 – 2 – Jireček (Tom 2) U drugom sintetičkom delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji nije se držao hronološke već tematske podele: Period Nemanjića (1171 — 1371) podelio je na trinaest glava: Državno pravo i državna uprava, Vladalac i njegov dvor, Stanovništvo, Plemensko i porodično uređenje, Osnove nepokretne svojine, Vlastela, Crkva, Gradovi i trgovi, Pastiri, seljaci i robovi, Ratni poslovi i vojno uređenje, Pravo i sudstvo, Naselja, Zemljoradnja i zanati, Trgovina i novci, Finansije srpske države, Materijalna kultura: građevine, narodna nošnja, hrana itd., Duhovni i društveni život u doba Nemanjića. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u Istoriji Srba. Posebnu pažnju posvetio je prošlosti bosanske države. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom Istorije srpskog naroda u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva.

ISTORIJA FRANCUSKE I-II Naslov Istorija Francuske. Knj. 1, Od najstarijeg vremena do 1774 / Eduar Peroa, Rože Duse, Andre Latrej ; [prevod Ivan Božić] Jedinstveni naslov Histoire de la France. ǂDes ǂorigines à 1774. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1961 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 618 str. : geogr. karte ; 20 cm Drugi autori - osoba Božić, Ivan, 1915-1977 = Božić, Ivan, 1915-1977 Zbirka Istoriska biblioteka / Društvo istoričara NR Srbije ; kolo 1, knj. 5 ISBN (Pl.) Napomene Prevod dela: Histoire de la France. 1, Des origines à 1774 / Edouard Perroy, Roger Doucet, André Latreille. Predmetne odrednice Francuska -- Istorija -- do 1774 Naslov Istorija Francuske. Knj. 2, Od 1774 do naših dana / Žorž Lefevr, Šarl H. Putas, Moris Bomon ; [prevele s francuskog Ljubica Vuković i Jelena Stojanović] Jedinstveni naslov Histoire de la France. ǂDe ǂ1774 a nos jours. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1961 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 606 str. : geogr. karte ; 20 cm Drugi autori - osoba Vuković, Ljubica = Vuković, Ljubica Stojanović, Jelena, prevodilac, 1982- = Stojanović, Jelena, prevodilac, 1982- Zbirka Istoriska biblioteka / Društvo istoričara NR Srbije ; kolo 1, knj. 6 ISBN (Pl.) Napomene Prevod dela: Histoire de la France. 2, De 1774 a nos jours / Georges Lefebvre, Charles H. Pouthas, Maurice Baumont. Predmetne odrednice Francuska -- Istorija -- 1774-1947 Odlično očuvane knjige. is

Format: 24x17 cm. Broj strana: 842+548 Izdavač i godina izdanja: Sloboda 1971 Tvrd povez Dobro očuvano. Visina poštarine je za slanje putem paketa. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

ŠPANJOLSKI GRAĐANSKI RAT 1-2: Hugh Thomas Naslov Španjolski građanski rat. Sv. 1 / Hugh Thomas ; s engleskog preveo Omer Lakomica Jedinstveni naslov The Spanish civil war. hrv Vrsta građe stručna monog. Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Rijeka : `Otokar Keršovani`, 1980 Fizički opis 403 str., [8] listova s tablama : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Lakomica, Omer, 1921-1997 = Lakomica, Omer, 1921-1997 Kljaković, Vojmir, 1916-1986 = Kljaković, Vojmir, 1916-1986 Zbirka Ratni romani i kronike ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: The Spanish civil war Str. 5-16: Tragična pouka povijesti / Vojmir Kljaković Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Građanski rat 1936-1939 -- Španija Španija -- Istorija -- 1936-1939 Naslov Španjolski građanski rat. Sv. 2 / Hugh Thomas ; s engleskog preveo Omer Lakomica Jedinstveni naslov The Spanish civil war. hrv Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Rijeka : `Otokar Keršovani`, 1980 Fizički opis 471 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Lakomica, Omer, 1921-1997 = Lakomica, Omer, 1921-1997 Zbirka Ratni romani i kronike ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: ǂThe ǂSpanish civil war Bibliografske bilješke: str. 385-396 Izbor iz bibliografije: str. 397-419 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Španija -- Građanski rat 1936-1939 Ivice listova su požutele, ostalo je odlično očuvano. ts

Nezaobilazan vodič za Tursku, knjiga za sve koji žele da upotpune svoja znanja ovog dela sveta…

Josip Broz Tito Izbor iz djela 1-5 komplet grupa izdavača,1977. 1. Referati sa Kongresa KPJ i SKJ 2. Radnička klasa i Savez komunista Jugoslavije 3. Nacionalno pitanje i revolucija 4. Samoupravljanje 5. Jugoslavija u borbi za nezavisnost i nesvrstanost udruzeni izdavaci SARAJEVO, 1977. tvrd povez strana 571+623+578+496+528

U dobrom stanju KNJIGA 1 Kina : druga obala reke. 1 / Edgar Snou [preveli s engleskog Dragutin Šolajić, Đorđe Krivokapić, Svetozar Tomić ; naslovna strana: Bole Miloradović] Jezik srpski Godina 1967 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Sedma sila, 1967 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 275 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Šolajić, Dragutin Krivikapić, Đorđe Tomić, Svetozar Oreščanin, Sonja Miloradović, Bole Zbirka Politički esej Prevod dela: The other side of the river / Edgar Snow Str. 5-10: Predgovor / Sonja Oreščanin KNJIGA 2 Kina : druga obala reke. 2 / Edgar Snou [preveli s engleskog Dragutin Šolajić, Đorđe Krivokapić, Svetozar Tomić ; naslovna strana: Božidar Miloradović] Jezik srpski Godina 1967 Beograd : Sedma sila, 1967 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 319 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Šolajić, Dragutin Krivokapić, Đorđe Tomić, Svetozar Miloradović, Bole Zbirka Politički esej Prevod dela: The other side of the river / Edgar Snow. Prvo izdanje na engleskom dostupno ovde https://www.kupindo.com/Istorija/67797137_The-Other-Side-of-the-River-Red-China-Today-1st-ed- Predmetne odrednice Kina -- Monografija -- Mao Ce Tung -- Komunistička partija Kine - Ču Enlaj

1.Branislav M.Nedeljković, Dva testamenta iz Dubrovačkog arhiva 2.Vasilije Krestić, Memoari Stefana Stevče Mihailovića (1861-1878) 3.Galib Šljivo, Izvještaji anonimnog korespondenta iz Livna sredinom XIX vijeka (1845-1852.) 4.Barbara Jelavić, Ignjatijev u Carigradu 1876.god 5.Alba M.Kuntić, Iz istorije bačkih Bunjevaca -Bački Bunjevci u Somboru i značaj dela Martina Matića za njegovu istoriju -Uloga Albe Malagurskog Ćurčića (1881-1927) u preporodu i životu bačkih Bunjevaca SANU Spomenik CXXXII 1991 240 strana očuvanost 5-

JAZU 350 primeraka Zagreb Odlično stanje Retko Urednik Vlado Buzančić Katalog Edo Murtić (Velika Pisanica, 4. maj 1921 – Zagreb, 2. januar 2005) je hrvatski slikar, grafički dizajner, poozorišni scenograf i akademik.[1] Edo Murtić Datum rođenja 4. maj 1921. Mesto rođenja Velika Pisanica Datum smrti 2. januar 2005. (83 god.) Mesto smrti Zagreb Delo Ede Murtića Rođen je u Velikoj Pisarnici kraj Bjelovara. Njegova se porodica 1925. godine, seli u Zagreb, gde završava srednju i osnovnu školu. Studirao je na akademiji primenjene umetnosti. Profesori su mu bili Petar Dobrović i Ljubo Babić.[1] Prvo samostalnu izložbu imao je 1935. u Zagrebu. Od 1941. učestvuje u Drugom svetskom ratu, a 1943. se uključuje u pokret otpora protiv fašista.[1] Puno je putova tokom života a posećivao je i Francusku, SAD i Italiju. Njegovi radovi dobili su međunarodna priznanja. Ostvario je 150 samostalnih i oko 300 drugih izložbi na raznim kontinentima.[1] Njegova se dela obično nalaze u privatnom vlašništvu svuda po svetu. Takođe je radio i pozorišnu scenografiju, murale i mozaike. Bio je član „Hrvatske akademije nauke i umetnosti“, a proglašen je i počasnim građaninom Bjelovara. Umro je u bolnici u Zagrebu.

Kalendar za 1980.godinu,sa delima iz Narodnog muzeja Beograda.1.Januar/Rubens-Dijana se vraca iz lova 2.Februar/Glava svetitelja-Studenica 3.Mart/Raspece 4.April/Paja Jovanovic-portret umetnikove supruge muni 5.Maj/Kapitel-Stobi 6.Jun/Ogist Renoar-Kupacica 7.Jul/Zlatna maska-Trebeniste kod Ohrida 8.Avgust/Miroslavljevo jevandjenje 9.Septembar/Sava Sumanovic-Jesenji put 10.Oktobar/Katarina Ivanovic-Autoportret 11.Novembar/Votivna kolica-Dupljaja-Bela Crkva 12.Decembar/Lorenco di Kredi-Poklonjenje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Petrović (Viševac, 14. novembar 1762/16. novembar 1768. — Radovanjski lug, 26. jul [po julijanskom 14. jul] 1817.), poznat kao Karađorđe odnosno Crni Đorđe, bio je vožd (vođa) Prvog srpskog ustanka i rodonačelnik dinastije Karađorđevića. Rođen u siromašnoj srpskoj porodici u Šumadiji u Smederevskom sandžaku (Beogradskim pašaluku), Đorđe se istakao tokom Austrijsko-turskog rata (1788—1791) kao pripadnik srpskih frajkora, habzburške milicije sačinjene od Srba. U strahu od odmazde nakon austrijskog poraza 1791, sa porodicom je prebegao u Austriju, gde su živeli do 1794, kada je proglašena opšta amnestija. Đorđe se vratio u Šumadiju i postao trgovac stokom. Odmetnuti upravnik Vidinskog sandžaka, Osman Pazvanoglu, napao je Smederevski sandžak, a Đorđe se zajedno sa Stankom Arambašićem borio u pokušaju zaustavljanja napada. Nakon Seče knezova početkom 1804, koju su izvršili odmetnuti osmanski janičari poznati kao dahije, Srbi Beogradskog pašaluka su podigli ustanak. Karađorđe je jednoglasno izabran za vođu ustanka na skupu preživelih uglednih Srba u februaru 1804. godine. Za šest meseci, ustaničke snage su zarobile i pogubile većinu dahija, a do 1805. uništeni su i poslednji ostaci dahijskog otpora. Karađorđe i njegovi sledbenici zahtevali su dalekosežnu samoupravu, koju je sultan Selim protumačio kao prvi korak ka potpunoj nezavisnosti. Selim je odmah proglasio džihad protiv ustanika i naredio vojsci da krene na Pašaluk. Osmanlije su pretpele niz poraza od ustaničkih snaga. Ustanici su do 1806. zauzeli sve veće gradove u Pašaluku, uključujući Beograd i Smederevo, a proterali su njihove muslimanske stanovnike. Opterećen zahtevima Rusko-turskog rata (1806—1812), Selim je Srbima ponudio opsežnu samoupravu, ali je Karađorđe ponudu odbio zbog ruskog priznanja da će pomoći ustanicima ako nastave borbu. Česti međusobni sukobi, zajedno sa Napoleonovom invazijom na Rusiju 1812, oslabili su ustanike, a Osmanlije su uspele da preokrenu situaciju. Karađorđe je primoran da pobegne iz Srbije u oktobru 1813, a Beograd je kasnije tog meseca pao, čime je Prvi srpski ustanak slomljen. On i njegovi sledbenici su potražili utočište u Austriji, ali su uhapšeni i pritvoreni. Uprkos osmanskim zahtevima za njegovo izručenje, Austrijanci su Karađorđa predali Rusima, koji su mu ponudili utočište u Besarabiji. Tu se pridružio grčkom tajnom društvu Filiki heterija, koje je planiralo da pokrene panbalkanski ustanak protiv Osmanlija. Karađorđe se tajno vratio u Srbiju 1817, ali su ga ubrzo ubili agenti Miloša Obrenovića, suparničkog vođe ustanika, zbog straha da će Karađorđevo ponovo pojavljivanje dovesti do osmanskog odustajanje od ustupaka na koje su pristali poslije Drugog srpskog ustanka 1815. godine. Karađorđe se smatra osnivačem dinastije Karađorđević, koja je tokom 19. i 20. veka vlada Srbijom u nekoliko perioda. Njegovo ubistvo rezultiralo je nasilnim, višedecenijskim sukobom njegovih potomaka i Obrenovića, pri čemu je vlast nad Srbijom nekoliko puta prelazila sa jednih na druge. Đorđe Petrović oženio se 1786. godine Jelenom Jovanović iz Masloševa. Iz tog braka rodilo se sedmoro dece – ćerke Sava, Sara, Poleksija i Stamenka, i sinovi Sima (umro po rođenju), Aleksa (umro u 29. godini u Kišinjevu, Rusija) i Aleksandar.Ubrzo po zasnivanju porodice Karađorđe je prešao u Srem, gde je kao dobrovoljac učestvovao u austrijsko-turskom ratu 1787-1791, pod komandom Radiča Petrovića. Za iskazanu hrabrost dobio je Zlatnu medalju i podoficirski čin. Poreklo Spomenik Karađorđu u rodnom selu Viševcu. Karađorđe potiče iz siromašne porodice, koja se ranije u Viševac doselila iz Crne Gore — „od Podgorice[1] ispod Crne Gore”. Po drugom izvoru, narodnom predanju koje je 1940. godine objavio praunuk Rame Kuča — Alil, Karađorđev otac je živeo u mestu Žabren na Pešterskoj visoravni. To su znali svi Karađorđevići, a kralj Petar je zvao u Beograd, kod sebe u goste, svog kuma Alila Kuča. U tom muslimanskom selu sa tada 40 porodica jedina hrišćanska kuća bila je Petrova, i taj deo naselja se zvao „Petrovo polje”. Petar je zbog ubistva dvojice napadača kačaka, morao da se odseli sa porodicom u Šumadiju. Preveo ga je preko Kolena na Goliji, njegov zaštitnik i kum, musliman Ramo Kuč iz Žabrena.[2] Andrija Luburić spominje Župu Nikšićku kao kraj odakle su potekli Karađorđevići, a otimanje za slavne ličnosti je karakteristika i drugih krajeva. Tako Ivan Jastrebov navodi podatak da u selu Mačitevu (Kosovo i Metohija) pričaju da je Karađorđe rodom iz tog sela. Pobegao je jer je u planini pored sela ubio četiri Turčina, a pokazivali su mu ta četiri groba.[3] Ubrzo po selidbi roditelja iz Peštera, Đorđe je rođen u selu Viševcu, u Kragujevačkom okružju, ali je odrastao u obližnjoj Topoli. Majka Marica Živković rodom iz Masloševa u Šumadiji, bila je sposobna i otresita žena koju su zbog „muškog karaktera” zvali „Marica Katana” (konjanik). Njegov otac Petronije[1] zbog nesnalaženja i siromaštva (bio je toliko siromašan da nije mogao da plaća porez pa bi ostali stanovnici sela u kojem je živeo morali da preuzmu ovu obavezu umesto njega[4]) često je menjao spahije i mesto boravka, budući da Turci raju nisu preterano vezivali za baštinu. Kako je Đorđe stasavao i služio kod mnogo imućnijih Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala. Dan Karađorđevog rođenja nije zabeležen niti je kasnije, od njegovih savremenika, zapisan. Čudno je da se ni godina ne zna, odnosno u određivanju njegovog godišta se luta čitavih osamnaest godina, od 1752. do 1770. godine. Takođe je čudno da se vezan uz rođenje ne pominje ni jedan verski datum, što je tada bilo uobičajeno. Pogotovo što je on bio u pesmama opevani junak i vođa naroda, u njegovoj blizini su bili skoro svi pismeni Srbi tog vremena a ni svetske enciklopedije se ne slažu oko pretpostavljenog datuma. Istoričar Radoš Ljušić navodio da se Karađorđe rodio 14. novembra 1762. godine.[5] Tako se 1766. godina, odnosno 3. septembar 1752. godine pojavljuju u zapadnoevropskim enciklopedijama.[6][7], u sovjetskoj 1752. godina[8], u američkoj 1752/1762.[9] a u domaćim izvorima kao najverovatnija se pominje 1768. godina[10] Prema Janićiju Đuriću, Karađorđevom ličnom sekretaru, Karađorđe je rođen 1752. godine. Nemac Flamenstern (1813) navodi u svom delu da je Crni-Đorđe rođen 1767. godine i to slučajno u Beogradu.[11] Međutim, uz ime Karađorđa se pre vezuju priče o nebeskim pojavama kada je rođen. Tako se pominje svetlost na nebu i duga preko neba usred noći. Jedini pisani trag za vremena Karađorđevog života u kome se pominje dan rođenja je pismo ruskog poslanika u Beogradu Rodofinikina kada obaveštava svog pretpostavljenog da ga je „… Crni Đorđe pozvao u selo udaljeno sto vrsta na Đurđic da proslavimo dan njegovog rođenja i imendan”.[12] Naime, često je detetu davano ime po prazniku na koje je rođeno. Đurđic je po julijanskom kalendaru 3. novembra, odnosno u 18. veku po gregorijanskom 14. novembra. Upoređivanjem datuma prolazaka pojedinih kometa preko neba Srbije tih godina, postoji nekoliko kandidata. Međutim, Halejeva kometa jeste bila najsjajnija 13. marta 1759. godine, ali to nije blizu Đurđica već pre Đurđevdana. Jedna kometa je bila čak i sjajnija od Halejeve, ali se pojavila 11. juna 1758. godine što takođe ne odgovara Đurđicu. U svakom slučaju i u 1758. i u 1759. godini se na nebu pojavila kometa koja je mogla privući pažnju svedoka rođenja Đorđa.[13] Podizanje ustanka u Orašcu 1804 Fizički opis i karakter Đorđe Petrović Karađorđe bio je izrazito visok čovek, tamne kose i tamnije puti. Neki izvori navode da je bio visok oko dva metra. Bio je malo poguren i imao je povređenu levu ruku koju mu je povredio neki Turčin u boju na Jelenči. Memoari Prote Mateje Nenadovića navode drukčije, da je Karađorđe ranjen u dlan ruke tokom puškaranja sa momcima Alekse Nenadovića, dok je hajdukovao, nešto pre ustanka.[14] Takođe je imao ožiljak na obrazu, koji mu je napravio iguman manastira Bogovađe Žarko, kad su Srbi izašli iz Laudanovog šanca na Vračar 1804 godine da odu kod Turaka na pregovore. Žarko je tada zbog svađe sa Stanojem Glavašem oko žute ćorbatle (sekirice) hteo udariti Stanoja sabljom, pa ga je promašio i posekao Karađorđa po obrazu, na šta su Glavaš i drugi ustanici ubili Žarka plotunskom vatrom, što je uzbunilo vojsku koja je pošla u tvrđavu kod Turaka, pa su se vratili i izbegli zasedu, a Žarka su posle hvalili da ih je svojom pogibijom spasao[15] Vuk Karadžić navodi da je imao veliki nos po kome ga je bilo lako prepoznati. Vuk takođe navodi da je srpski vožd imao visok, piskutav i baršunast glas, koji je vrlo verovatno uništio konzumacijom rakije. Postoji anegdota da su Rusi pri prvom susretu bili oduševljeni njegovom visokom pojavom i telesnom građom, a da su se razočarali kada je progovorio. Sam ruski komandant u Varvarinskoj bici grof Orurk nije baš bio oduševljen Karađorđem i po voždovom odsustvu više puta ga je kod Mladena Milovanovića i drugih starešina vređao, nazivajući ga krmačom.[16] Po prirodi bio je strog i preke naravi, spreman da ubije za prestup, čak i najbližu rodbinu. Najčuveniji slučajevi su Karađorđevo ubistvo oca Petra, kneza Teodosija Marića i brata Marinka. Vuk Karadžić navodi da je vožd bio ćudljiv, da bi danima sedeo sam i grickao nokte, a kada bi ga neko upitao nešto, odmahnuo bi rukama. Kada bi popio malo rakije ili vina, postajao bi pričljiviji. Neki izvori navode da je Rodofinikin videvši voždovu sklonost ka konzumaciji alkohola, kao i kod ostalih starešina, probao Karađorđa da odvikne od pića, dajući mu čaj sa rumom, a da je Karađorđe kada je nestalo ruma odbio da pije čaj. Po karakteru bio je škrt čovek. U odevanju bio je neuredan. Čak su njegove starešine bile bogatije odevene od njega. Jednom prilikom Turci su poslali pregovarače posle boja. Kada su se našli među ustaničkim starešinama i pitali da govore sa Crnim Đorđem, Karađorđe se pojavio u prljavoj odeći, dok su ostale ustaničke vođe bile lepo odevene. Turci su pri odlasku ne verujući da su se sreli sa Karađorđem poručili ostalim vođama da pozdrave Crnog Đorđa. Izvori navode da je svoj orden svete Ane koji su mu dali Rusi iskrivio popravljajući neko bure. U poslednjim godinama ustanka, Karađorđe je tokom svađe sa Mladenom Milovanovićem doživeo nervni slom, što je značajno uticalo na njegovo prisustvo na frontu.[17] Posle sloma ustanka, Karađorđe je u emigraciji bio teško pogođen. Dane je provodio plačući. Ruski slikar Borikovski je naslikao portret Karađorđa tokom njegovog boravka u Rusiji 1816. Na portretu se vidi po tužnom pogledu da je Karađorđe posle sloma ustanka patio od melanholije.[18] Takođe se navodi da je Borikovski zamolio Karađorđa da oboji kosu u crno, što navodi da je vožd u kasnijim godinama bio sed.[traži se izvor] Uroš Knežević je uradio Karađorđev portret, skoro kopiju Borikovskog, a u Muzeju kneza Pavla se nalazio još jedan portret, nepoznatog autora, koji ga je prikazivao iz poluprofila.[19] Ženidba i emigracija u Austriju Devetnaestogodišnji Đorđe Petrović se 1785/1786. godine ženi Jelenom Jovanović sirotom devojkom, rodom iz sela Masloševa. Prema nekim izvorima, Jelenini roditelji su bili imućniji i nisu dali svoju kćer, ali ju je Đorđe oteo i učinio svojom ženom. Po drugom, verovatnijem izvoru, Đorđe je devojku u koju se zagledao na silu oteo iz mesta Jagnjila, gde je ona kod sestre boravila, jer su bili u zavadi mladići Topole i Jagnjila.[1] Posle ženidbe nije dugo ostao u Srbiji, jer je navodno ubio Turčina. Po Davidoviću, Đorđe je ubio tri Arnautina koji su mu došli u kuću i nasilje činili. Izbegao je zbog toga u Srem sa svojom porodicom, gde se nastanio 1787. godine u manastiru Krušedolu i počeo da radi kao šumar. U tom zbegu se desio događaj koji je mnogo osporavan i izazvao velike polemike među istoričarima — oceubistvo. Najverovatnija priča je da je njegov otac, koji je godinama služio kod Turaka, u jednom trenutku odlučio da nagovori sve da se vrate i nastave da žive kao do sada, služeći Turke. Svi u zbegu su to razumeli kao pretnju da će se vratiti u ropstvo ili u smrt. Kada je uvideo da majčino preklinjanje oca da odustane od povratka ne pomaže i da ima podršku svih, digao je ruku na oca, a potom je njegovog oca Petronija dotukao momak iz pratnje — Đorđe Ostojić.[1] Ubistvo je, po Vuku Karadžiću, učinjeno u ljutnji i iz ljubavi, i njime su spašeni svi iz zbega, a njegov otac sramote i ropstva. Godine 1796. po povratku u Srbiju, Karađorđe se navodno ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od sveštenstva dobio. Karađorđe je ubio ne samo svog oca već i još jednog člana svoje porodice. Kada je ustanak počeo, sredinom 1806. obesio je brata Marinka jer je bio optužen da je silovao jednu Srpkinju u Topoli. Ta Karađorđeva prekost i surovost ulivala je strah svim Srbima, koji su pomislili da se mire sa Osmanlijama, i primoravala ih na poslušnost vođi ustanka.[20][21] Austro-turski rat i povratak u Srbiju Na početku Austrijsko-turskog rata, 1788. godine, kod nas poznatijeg kao Kočina krajina, Karađorđe počinje da ratuje na strani Austrije protiv Turaka, pod komandom Radiča Petrovića. Iz Srema gde su živeli, stupio je on prvo u Mihaljevićev frajkor, i ubrzo postao stražmešter. Tu je naučio „egzircir i zapt” vojni. Za iskazanu hrabrost dobio je Zlatnu medalju i podoficirski čin. Kao podoficir ratovao je ne oklevajući da se ogleda sa neprijateljem i ubija ugledne turske junake.[22] Sredinom 1791. zaključuje se Svištovski mir, Karađorđe dobija unapređenje i medalju za hrabrost. Sa porodicom 1791. godine prelazi u Topolu, gde je i ranije živeo. Po povratku odmeće se u hajduke, gde predvodi veliku hajdučku družinu. Do opadanja hajdučije dolazi 1793/1794. godine i Đorđe se povukao i skrasio uz porodicu, u Topoli. Počeo je da se bavi trgovinom stoke, trgujući preko granice sa Habzburškom monarhijom....

USTAŠE I TREĆI REICH 1-2: Bogdan Krizman Naslov Ustaše i Treći Reich / Bogdan Krizman. [Sv. 1] Vrsta građe stručna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1983 Fizički opis 386 str., [16] str. s tablama : ilustr. ; 25 cm Zbirka Plava biblioteka ISBN (Pl. sa omotom) Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Ustaše Drugi svetski rat 1939-1945 -- Hrvatska Nemačka -- 1941-1945 Hrvatska -- Spoljna politika -- 1941-1945 Naslov Ustaše i Treći Reich. [Sv. 2], Pavelić - Hitlerov posljednji saveznik / Bogdan Krizman Vrsta građe stručna monografija Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1983 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 450 str., [24] str. s tablama ; 25 cm Zbirka Plava biblioteka Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Ustaše -- Treći rajh -- 1943-1945 Drugi svetski rat 1939-1945 -- Hrvatska Odlično očuvane knjige. kd

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bartolomeo Silvestro Kunibert (ital. Bartolomeo Silvestro Cuniberti; 3. decembar 1800, Saviljano, Kraljevina Pijemont-Sardinija - 13. mart 1851, Saviljano, Kraljevina Pijemont-Sardinija) bio je pijemontski lekar koji je od 1828. do 1839. bio lični lekar srpskog kneza Miloša Obrenovića i njegove porodice. U Beogradu je 1827. sa tastom Vitom Romitom otvorio prvu apoteku, a knez Miloš ga je 1832. odredio za prvog lekara okruga i varoši beogradske. Pri kraju Miloševe prve vladavine služio je kneza i kao prevodilac i poverljivi poslanik britanskom konzulu u Beogradu Hodžizu[1]. Posle abdikacije kneza Miloša 1839. napustio je Srbiju i vratio se u svoje rodno mesto gde se posvetio pisanju istorije Srpske revolucije i vladavine kneza Miloša Obrenovića. Do kraja života je pisao i uređivao svoje delo Istorijski ogled o ustancima i samostalnosti Srbije 1804-1850 na francuskom jeziku koje su posthumno dovršila i objavila njegova braća Feliče i Mikelanđelo. Kunibertovu istoriju je 1901. godine preveo na srpski jezik Milenko Vesnić pod naslovom Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića 1804-1850. Delo je doživelo i reizdanje u dva toma 1988. u Prosvetinoj biblioteci Baština sa pogovorom Dušana T. Batakovića.[2] Po Kunibertu se i spomenik kulture od velikog značaja Doktorova kula u Beogradu ponekad naziva i Kunibertova kula. Bartolomeo Kunibert rođen je 3. decembra 1800. u Saviljanu u Kraljevini Pijemont-Sardiniji. Školovao se u rodnom mestu, a zatim je pohađao medicinske studije u Torinu, interesujući se posebno za hirurgiju. Po okončanju studija stekao je zakonsko pravo da može i sam da predaje medicinske nauke. Tokom studija je, najverovatnije, pristupio karbonarima, tajnom udruženju koje se zalagalo za ujedinjenje Italije. Pod pritiskom policijskih vlasti Kunibert je 1824. napustio Kraljevinu Pijemont-Sardiniju i otisnuo se u Carigrad, prestonicu Osmanskog carstva. U Carigradu je upoznao kapućehaju beogradskog paše koji ga je primio u službu i uputio u Beograd gde je Kunibert stigao u leto 1824. godine [5][1]. U službi kneza Miloša Kao lekar beogradskog Abdurahman-paše (1821—1826) Kunibert je radio za platu od hiljadu groša mesečno i imao je pravo i na stan, kola, tri konja, dvoje slugu i hranu za sebe i porodicu. U Beogradu je zatekao Napolitanca Vita Romitu, lekara i izbeglog karbonara, koji je kao lekar neizmenično služio beogradskog vezira i srpskog kneza Miloša. Romiti je knez 1823. takođe poverio i vaspitanje svoje ćerke Savke. Kunibert se 1826. oženio Romitinom ćerkom Antoanetom. Romita i Kunibert su 1827. otvorili prvu apoteku u Beogradu, ali su se ubrzo poslovno razišli. Romita je otišao u susednu Vlašku gde je nastavio sa lekarskom i apotekarskom praksom. Kunibertu je ostavio na ime miraza Doktorovu kulu sa vinogradom[6].[7] Pre Kunibertovog dolaska u Beogradu i Srbiji su radili samo dva diplomirana lekara: Romita i Jovan Stejić. Kunibert je svojim radom skrenuo pažnju na sebe i knez Miloš ga je pozvao da leči članove njegove porodice. Miloš je, zadovoljan kako se Kunibert starao o zdravlju njegovih sinova Milana i Mihaila, ljubavnice Jelenke i vanbračnog sina Gavrila, je u tokom 1827. u nekoliko navrata bogato darovao pijemontskog lekara. Najzad, Kunibert je 1828. potpuno prešao u kneževu službu i kao doktor knjažeski dobio je platu od 500 talira godišnje[6]. Putujući po Srbiji Kunibert je brzo naučio srpski jezik i počeo je da se potpisuje kao Vartolomej. Pored brige o zdravlju bolešljivog prestolonaslednika Milana, Kunibert je bio zadužen da obilazi banje i vojne bolnice u Kragujevcu i Požarevcu i radi na održavanju opšteg zdravlja. Bio je zagovornik vakcinacije. Knez ga je u leto 1832. imenovao za prvog lekara okružja i varoši beogradske sa platom od 360 talira godišnje uz obavezu da siromašne leči besplatno. Zatim, Miloš Obrenović mu je 1833. dodelio penziju, a 1835. ga je uvrstio u zaslužne penzionere dodelivši mu 150 talira koliko je tom prilikom dodeljeno i Vuku Karadžiću. Kunibert je bio rado viđen gost u domovima najviđenijih ljudi u Kneževini poput Dimitrija Davidovića i kneževog mlađeg brata Jevrema Obrenovića.[8] Ipak, Jevremova ćerka Anka je u svom dnevniku Kuniberta sumnjičila da u ime Kneza dolazi da špijunira Jevrema i njenu porodicu. Kunibertovu suprugu Antoanetu optuživala za dvoličnost i sklonost ogovaranju[9] Kunibert je bio osoba od kneževog poverenja što je bilo jasno i savremenicima. Francuski diplomata Boa le Kont je 1834. u prepisci sa ministrom spoljnih poslova grofom de Rinji predlagao da, kada Francuska otvori konzulat u Beogradu, Kunibertu poveri položaj konzula.[10] Kunibert se uglavnom nije mešao u političke razmirice u Srbiju, u borbu između kneza Miloša i ustavobranitelja. Ipak, kada je u Srbiju 1837. stigao prvi britanski konzul Hodžiz Milošu je zatrebao poverljivi poslanik i prevodilac za česte kontakte sa diplomatskim predstavnikom Velike Britanije. Kao karbonar, neprijatelj politike Svete alijanse, Kunibert je bio protivnik Habzburške monarhije i carske Rusije. Podržavao je Miloševu apsolutističku politiku i pokušaje da istisne ruski uticaj bližim povezivanjem sa Velikom Britanijom. Međutim, Hodžizova diplomatija je doživela neuspeh i ubrzala je pad kneza Miloša koji je 1839. bio nateran na abdikaciju pod pritiskom ustavobranitelja koji su uživali rusku podršku [11] Po odlasku iz Srbije Kunibert je iz austrijskog Zemuna pratio događaje koji su neposredno doveli do Miloševe abdikacije. U pratnji svrgnutog kneza napustio je Zemun pošto je svojom podrškom Milošu i anglofilskom politikom stekao dosta neprijatelja u Srbiji. Miloš mu je platio put do rodnog Saviljana. Sa Milošem se poslednji put sastao u Beču 1843. godine. Tu je sa bivšim knezom proveo nekoliko meseci. Miloš Obrenović je u to vreme planirao povratak na srpski presto uoči Katanske bune. Miloš je želeo da uz sebe ponovo ima doktora Kuniberta tako da je dogovoreno da se ponovo sastanu u Milanu. Do ovog susreta, međutim, nikada nije došlo.[12] Iz Kunibertove prepiske sa Vukom Karadžićem iz 1844. poznato je da je sa brojnom porodicom živeo vrlo skromno i bez stalnih primanja. Razmišljao je da ponovo sreću potraži u Carigradu ili da posao nađe, uz Miloševu preporuku, u Vlaškoj.[13] Preminuo je u rodnom mestu 13. marta 1851. godine[14][15] Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića 1804—1850 Tokom boravka u Kneževini Srbiji Bartolomeo Kunibert je počeo da prikuplja istoriografsku i etnografsku građu o Srbiji i njenom stanovništvu. Nije poznato kada je počeo da piše svoje delo o istoriji Srpske revolucije i vladavini kneza Miloša. Na rad ga, delimično, je podstaklo pojavljivanje dela Siprijana Robena Sloveni u Turskoj (franc. Les Slaves de Turquie) koje se pojavilo u Parizu 1844. godine. Roberova knjiga je privukla veliku pažnju evropske javnosti, ali je u njoj knez Miloš Obrenović bio prikazan najtamnijim bojama .[16] Kunibert je počeo da piše sa ciljem da pobije Roberove tvrdnje i opravda kneza Miloša. Pisao je na osnovu ličnih sećanja, literature na francuskom i srpskom jeziku, prepiske (uključujući i pisma britanskog konzula Hodžiza), kao i srpskih pravnih akata. Veći deo njegovog dela ima memoarski karakter. I pored određenih slabosti, zbog Kunibertove sklonosti da pravda Miloševe mane i postupke, njegovo delo je, prema rečima Dušana T. Batakovića, jedinstveno među narativnim izvorima o prvoj vladavini kneza Miloša .[17] Prvi deo Kunibertovog memoarsko-istorijskog dela objavljeno je u Parizu 1850. godine. Kunibert je nastavio da radi na drugom delu, ali je preminuo 1851. godine. Prema njegovim uputstvima drugi deo su završila njegova braća Feliče i Mikelanđelo i objavila ga u Lajpcigu 1855. godine[15]. Kunibertovu istoriju je 1901. godine preveo na srpski jezik Milenko Vesnić pod naslovom Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića 1804-1850. Delo je doživelo i reizdanje u dva toma 1988. u Prosvetinoj biblioteci Baština sa pogovorom Dušana T. Batakovića.

Kokan Mladenovic - Na Drini cuprija Po motivima romana Ive Andrica Albion Books, Beograd, 2017. Edicija `Jugosfera` Tvrd povez, 124 strane, posveta autora. RETKO! Кокан Младеновић (Ниш, 30. април 1970) српски је позоришни редитељ и универзитетски професор. Биографија Завршио је средњу глумачку школу у Нишу и дипломирао је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јевтића.[1] Обављао је функцију уметничког директора позоришта ДАДОВ, уметничког директора и сталног редитеља Народног позоришта у Сомбору, директора драме Народног позоришта у Београду и управника позоришта Атеље 212 у Београду.[1] Запослен је као ванредни професор на предмету позоришна режија на ФДУ у Београду.[1] Представе које је режирао игране су у позориштима Србије, Словеније, Мађарске, Црне Горе, Хрватске, Румуније, Босне и Херцеговине и Северне Македоније.[1] Награде Награда „Бојан Ступица”[1] Пет Стеријиних награда[1] Награда „Бора Михајловић“[1] Награда Ардалион фестивала у Ужицу[1] Гранд приx за режију на Међународном позоришном фестивалу у Будимпешти[1] Четири награде Златни ћуран на Данима комедије у Јагодини[1] Четири награде Јоаким Вујић[1] Четири награде на Војвођанским сусретима позоришта[1] Пет награда на Фестивалу класике у Вршцу[1] Награда на Сусретима позоришта у Брчком[1] Две награде на Фестивалу позоришних праизведби у Параћину[1] Три награде на Фестивалу праизведби у Алексинцу[1] Награда за режију Мостарска лиска[1] Награда за режију фестивала у Котору[1] Златна плакета „Мокрањчевих дана“ у Неготину[1] Златна плакета „Дана Зорана Радмиловића“ у Зајечару[1] Театрографија Ждралово перје, 13.10.1991, Београд, Позориште „Бошко Буха” Београд[2] Повратак дон Жуана, 06.12.1992, Београд, Београдско драмско позориште[2] Маратонци трче почасни круг, 26.02.1993, Сомбор, Народно позориште[2] Фигарова женидба, 18.02.1994, Сомбор, Народно позориште[2] Буба у уху, 15.09.1994, Вршац, Народно позориште `Стерија` (Вршац)[2] Луди од љубави, 18.10.1994, Ниш, Народно позориште у Нишу[2] Алан Форд, 11.11.1994, Београд, Позориште на Теразијама[2] Развојни пут Боре Шнајдера, 31.01.1995, Београд, Народно позориште у Београду[2] ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ РИКОТИ, 07.05.1995, Београд, Атеље 212[2] Мир, 29.02.1996, Београд, Позориште на Теразијама[2] Ревизор, 26.06.1996, Београд, Народно позориште[2] Мрешћење шарана, 03.12.1996, Шабац, Шабачко позориште[2] Буздован, 26.06.1997, Шабац, Шабачко позориште[2] Бетмен и луткар, 11.11.1997, Ниш, Позориште лутака[2] Афера недужне Анабеле, 17.12.1997, Сомбор, Народно позориште[2] Како засмејати господара, 23.04.1998, Ужице, Народно позориште Ужице[2] Дуго путовање у Јевропу, 11.09.1998, Шабац, Шабачко позориште[2] ВЕЛИКА СВЕСКА, 14.02.1999, Београд, Атеље 212[2] Ружење народа у два дела, 26.09.1999, Сомбор, Народно позориште[2] Пер Гинт, 23.05.2000, Ужице, Народно позориште[2] Богојављенска ноћ, 01.12.2000, Бања Лука, Народно позориште Републике Српске[2] Путујуће позориште Шопаловић, 06.03.2001, Београд, Народно позориште[2] Цуба либре, 30.04.2001, Нови Сад, [[Српско народно позориште[2] Слуга двају господара, 06.10.2001, Суботица, Народно позориште[2] Сестре по метли, 23.10.2001, Београд, Мало позориште Душко Радовић[2] Опсада цркве Светог Спаса, 23.02.2002, Сомбор, Народно позориште[2] Како засмејати господара, 20.04.2002, Бања Лука, Народно позориште Републике Српске[2] Баханалије, 18.10.2002, Суботица, Народно позориште[2] Мајстор и Маргарита, 22.03.2003, Сомбор, Народно позориште[2] Хобит, 11.05.2003, Београд, Позориште `Бошко Буха`[2] СТРАХ И ЊЕГОВ СЛУГА, 06.08.2003, Београд, Атеље 212[2] Сан летње ноћи, 10.12.2003, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Је ли било кнежеве вечере?, 04.04.2004, Ниш, Народно позориште[2] Сабрана дела Вилијема Шекспира (мушка верзија), 13.09.2004, Суботица, Народно позориште[2] Сабрана дела Вилијема Шекспира (женска верзија), 14.09.2004, Суботица, Народно позориште[2] Балкански шпијун, 29.01.2005, Сомбор, Народно позориште[2] Петар Пан, 25.03.2005, Београд, Мало позориште `Душко Радовић`[2] Укроћена горопад, 05.06.2005, Зрењанин, Народно позориште „Тоша Јовановић”[2] Сабирни центар, 17.02.2006, Шабац, Шабачко позориште[2] Баш челик, 29.03.2006, Бања Лука, Дјечије позориште Републике Српске[2] Је ли било кнежеве вечере, 25.06.2006, Бања Лука, Народно позориште Републике Српске[2] Дисцо пигс, 27.07.2006, Београд, Београдско драмско позориште[2] Чикаго, 19.10.2006, Београд, Позориште на Теразијама[2] Последња смрт Френкија Сузице, 25.11.2006, Сомбор, Народно позориште[2] Аудиција, 12.01.2007, Зрењанин, Народно позориште `Тоша Јовановић`[2] Ја или неко други, 23.03.2007, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Ја, 23.03.2007, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Амселфелд, 20.09.2007, Београд, Битеф театар[2] Скочиђевојка, 04.11.2007, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Виа Балкан, 25.11.2007, Сомбор, Народно позориште[2] Одабрани и уништени, 14.02.2008, Ниш, Народно позориште[2] Маратонци трче почасни круг, 25.05.2008, Београд, Позориште на Теразијама[2] Нова страдија, 12.03.2009, Београд, Народно позориште[2] Наранцсöр, 17.04.2009, Нови Сад, Новосадско позориште - Úјвидéки сзíнхáз[2] Дундо Мароје, 26.06.2009, Крушевац, Крушевачко позориште[2] Коса, 03.02.2010, Београд, Атеље 212[2] Иза решетака, 14.10.2011, Крушевац, Крушевачко позориште[2] Збогом СФРЈ, 29.11.2011, Београд, Атеље 212[2] Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња, 07.09.2012, Сомбор, Народно позориште[2] JELENTKEZZENEK A LEGJOBBAK, 21.09.2012, Novi Sad, Novosadsko pozorište - Újvidéki színház[2] Зона Замфирова, 09.11.2012, Београд, Позориште на Теразијама[2] Опера ултима, 2013, Нови Сад, Новосадско позориште - Újvidéki színház[2] Др Нушић, 25.04.2014, Сомбор, Народно позориште[2] Каубоји, 25.10.2014, Кикинда, Народно позориште[2] Јулије Цезар, 15.07.2015, Будва, Град театар - Тheatre citu[2] Јулије Цезар, 24.11.2015, Сомбор, Народно позориште[2] На Дрини ћуприја, 17.03.2016, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Коштана, 05.08.2016, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Јами дистрикт, 24.03.2017, Београд, Битеф театар[2] Рубиште, 23.05.2017, Шабац, Шабачко позориште[2] Felhő a nadrágban, 25.11.2017, Суботица, Позориште `Kosztolányi Dezsö`[2] Кад би Сомбор био Холивуд, 17.02.2018, Сомбор, Народно позориште[2] Клошмерл, 23.04.2018, Београд, Београдско драмско позориште[2] Сан летње ноћи, 08.10.2019, Београд, Народно позориште[2] Густав је крив за све, 21.12.2019, Суботица, Pozorište `Kosztolányi Dezsö`[2]