Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Svaka knjiga je proizašla iz znanja, potrebe i sposobnosti njenog autora da svoje ideje i namere predoči javnosti, izloži oceni kritičara i pohvali čitaoca zaslužuje svoje postojanje. Branko Krnjaić zaljubljenik u svoj grad u kome ne može da živi od 1995 godine, svoja sećanja, osećanja i strpljene koristio je da uz pomoć ogromne literature koju je izučavao saopšti čitaocima jedno interesantno štivo o pet i po stoleća dešavanja na petrinjskom kraju i mestu Petrinja. Prema književnoj i istorijskoj vrsti Branko Krnjaić je pripremio vrlo dokumentovanu knjigu koja, jasnimr stilom i poštenim prilazom u interpretaciji istorijske građe spada u monografije. One služe čitaocima da dopune svoje znanje i nauci da koristeći građu ove monografije dalje proučavaju temu nastanka, demografskim, ekonomskim, etnološkim i kulturnim dešavanjima na lokalitetu kojim se bavi ova monografija. Petrinja je grad u Hrvatskoj, u Sisačko-moslavačkoj županiji. Prema prvim rezultatima popisa iz 2011. u gradu je živeo 24.671 stanovnik, a u samom naselju je živelo 15.683 stanovnika.[1] Geografija Nalazi se u gornjem dijelu Banije, na ušću rječice Petrinjčice u Kupu, 13 km jugozapadno od Siska i 60 km jugoistočno od Zagreba. Istorija Gradski park Ime Petrinja ima korijen u latinskoj riječi petrus — kamen. Pretpostavlja se da je grad postojao u rimsko doba na području Zrinske gore bogate kamenom. Petrinja se pominje u XII vijeku. Tada se nalazila nešto južnije nego danas, na području sela Jabukovac. Pošto su Turci spalili prvobitnu, na tom mjestu se razvila nova Petrinja koja je postala značajno vojno i trgovačko središte u okviru Vojne krajine. Novu lokaciju Petrinja dobija 1592. godine[2] izgradnjom turskog utvrđenja na ušću Petrinjčice u Kupu. Utvrđenje je trebalo da posluži Turcima u osvajanju Siska, Turopolja i Zagreba. Tokom vremena u Petrinju se doseljava sve više zanatlija i trgovaca i tada počinje brži privredni razvitak grada. Petrinja je u sastavu Napoleonove Ilirije od 1809. do 1813. godine kada grad postaje značajno trgovačko i saobraćajno središte, a na vojnom poligonu francuska vojska sadi velelepne lipe koje i danas svjedoče o tom istorijskom trenutku, kao i neke zgrade u Štrosmajerovoj ulici.[3] Petrinja je u sastavu Habzburške monarhije, a nagodbom 1867. godine, ulazi u sastav Kraljevine Ugarske, a ukidanjem Vojne krajine ulazi u sastav autonomne oblasti Hrvatska i Slavonija, koja je sve do raspada monarhije bila provincija sa teritorijalnom autonomijom (nije predstavljala isključivo Hrvatski nacionalni entitet) u sastavu Kraljevine Ugarske sa sopstvenim Saborom u Zagrebu, koji je donosio određene samostalne odluke i uredbe o autonomnom životu, ali je vrhovna reč pripadala Ugarskoj skupštini u Pešti. Petrinja pripada Zagrebačkoj županiji. U Petrinji se 1905. godine nalaze i Učiteljska škola, Realka, Vinogradarska škola, Stručna ženska škola i komunalna osnovna škola. Takođe tu su i pošta i telegram. Po raspadu Habzburške Monarhije, Petrinja je ušla u sastav (Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca), Kraljevina Jugoslavija, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija). Bila je dio Primorsko-krajiške oblasti 1922-29, Savske banovine do 1939. i na kraju Banovine Hrvatske.

Odlično KNJIGA O DR RAJSU, IRO PROSVETA, BEOGRAD 1984. Родолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.[1] Живот и каријера[уреди | уреди извор] Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.[1] Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.[1] Године 1912, за време Првог Балканског рата, био је репортер у Солуну. Никола Цоловић описује Рајса као великог љубитеља српске шљивовице.[2] Ангажовање у Србији[уреди | уреди извор] Кућа „Добро поље“ Арчибалда Рајса у Топчидеру, Београд Урна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану. Споменик Арчибалду Рајсу у Топчидерском парку, у Београду. Споменик Рајсу у мачванском селу Прњавор. На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.[3] Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.[4] Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.[1] Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, као и изостанком подршке,[5] повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.[6] Један од амфитеатара на Криминалистичко-полицијском универзитету у Београду носи његово име.[7] У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је: „ Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.[8] ” Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду.[9] Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.[10] У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са војним почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејствовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.[1] По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:(погледај слику урне десно) „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“ Дела[уреди | уреди извор] Имао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.[11] У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије.[12] Аутор је колекције од 10 хиљада фотографија, ту колекцију је донео Ерик Сапин из Лозане у Београд ради дешифровања догађаја и места на њима.[13] Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Пре тога, 1924. године објављује Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!. Ова књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација „Др Арчибалд Рајс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.[14] Током 2014. објављена је и књига „Др Арчибалд Рајс - Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта - необјављени текстови на српском језику“.[15] О њему је 2014. године снимљен документарни филм „Чујте Срби!: Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“.[16] Постоји роман „Шифра Рајс” чији је аутор Лазар Јовановић.[17] Признања[уреди | уреди извор] Спомен-чесма у Крупњу Гроб Арчибалда Рајса на Топчидерском гробљу у Београду. Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Такође 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.[18] Неколико улица у Србији (Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар) и Републици Српској (Бања Лука), носи његово име. У новембру 2013. одато му је признање у French Forensic Science Hall удружења Fame of the Association Québécoise de Criminalistique.[19] У порти цркве Вазнесења господњег у Крупњу 1994. године подигнута је спомен-чесма њему у част. У Обреновцу је постављена бронзана плоча са његовим ликом на зиду некадашњег хотела Антоновић.[20] Широм Србије (Београд, Прњавор) и Републике Српске откривена су спомен-обележја у знак признања Српског народа делу Арчибалда Рајса Кућа др Арчибалда Рајса, у којој је он живо до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.[21] Носилац је неколико Српских одликовања и медаља за заслуге у Првом светском рату. Од 1.децембра 2003. основна школа Стјепан Стево Филиповић која се налази у београдском насељу Карабурма промијенила је назив у Др Арчибалд Рајс[22] Школи за криминалистику у оквиру Факултета за право, криминалистику и јавну управу Универзитета у Лозани (UNIL), 27. маја 2016. поводом 100 година од успостављања сталног дипломатског представништва Србије у Швајцарској предана је биста др Арчибалда Рајса. Биста је дар Републике Србије и Удружења српско-швајцарског пријатељства „Др Арчибалд Рајс“.[23] Библиографија[уреди | уреди извор] Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Чујте Срби!, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes! Švajcarac na Kajmakčalanu - Knjiga o dr Rajsu. Zdenko Levental. Izdavač: Prosveta, Beograd 1984 Arčibald Rajs / Knjiga o Arčibaldu Rajsu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gornji desni cosak zadnje korice ostecen, sve ostalo kao novo! Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu (nekada Narodno zemaljsko kazalište u Zagrebu) je kazalište i operna kuća u Zagrebu. Dana 14. listopada 1895. u gradu je svečano otvorena kazališna zgrada[1] za oko 750 gledatelja u kojoj danas djeluje Hrvatsko narodno kazalište. Neobarokna zgrada HNK je remek-djelo kasnog historizma austrijskog arhitekta Ferdinanda Fellnera i njemačkog arhitekta Hermanna Helmera. Povijest zagrebačkih scenskih prostora započinje u srednjovjekovlju, kada su se od 11. st. kao i u zapadnoj Europi, liturgijske drame izvodile u katedrali (Uskrs, Bogojavljenje), a profane pokladne igre na javnim gradskim prostorima u nas od sredine 14. st. U 16. stoljeću izvode se predstave u kaptolskoj Katedralnoj školi. Tek isusovci od 1607. u svojoj gimnaziji kontinuirano igraju, na latinskom a kasnije i na hrvatskoj kajkavštini: do 1772. scenski izvode 400 djela, ekskluzivno ali i javno, na desetak gradskih lokacija. Nakon ukinuća isusovačkoga reda, daleko rjeđe od njih ali ipak kontinuirano, od 1791. pa do 1834. igraju se u kaptolskom sjemeništu kajkavski prijevodi i adaptacije komedija i igrokaza. U Zagreb krajem 18. stoljeća započinju dolaziti njemačke družine – igraju na Harmici (danas Trg bana Jelačića) i u gostionicama, a povremeno i u gornjogradskim plemićkim palačama. Prva zagrebačka javna dvorana nalazila se u preuređenoj blagovaonici samostana klarisa (danas Muzej grada Zagreba, Opatička 20). Općenito, krajem 18. stoljeća publika je kazališno osvještenija i sve zahtjevnija, znajući već kako su u europskim gradovima kazališne dvorane na daleko višoj razini od naših prostornih improvizacija. Prva javna kazališna dvorana u Zagrebu smještena je u plemićkoj palači i ima obilježja javnoga kazališta (cedulje, ulaznice): tzv. Pejačević-Amadéovo kazalište (danas zgrada Hrvatskog prirodoslovnog muzeja, Demetrova 1) djeluje od 1797. do 1834., a nazvano je tako po posljednjem vlasniku palače (nakon obitelji Kulmer-Pejačević), grofu Antunu Amadéu de Várkonyju, velikom županu zagrebačkom. Amadéovo kazalište vlasnik iznajmljuje isključivo njemačkim družinama, ali 1832. i 1833. njemački glumci izvode i nekoliko predstava na kajkavskom. U kontekstu sveopćega procvata europskoga kazališnog života i u Zagrebu se gradi prvo profesionalno kazalište. Godine 1833. zagrebački veletrgovac i posjednik Kristofor Stanković dobio je glavni zgoditak bečke lutrije u iznosu od 30 000 dukata i kao privatnu investiciju odlučio podići kazališnu zgradu. Gradski magistrat darovao mu je zemljište na uglu Markova trga i Freudenreichove ulice i u ljeto iste godine započinje gradnja kazališta koje će sve do 1851. biti u privatnom vlasništvu. Arhitekti talijanskoga podrijetla, otac i sin Christofor i Anton Cragnolini, koji su stigli iz Ljubljane, projektiraju zgradu u neoklasicističkom slogu. Otvorena je 4. listopada 1834. i u njoj isključivo nastupaju njemačke družine, sve do 10. lipnja 1840. kad „junačkom igrom“ Ivana Kukuljevića Sakcinskog Juran i Sofija ili Turci kod Siska u izvedbi novosadskog Domorodnog teatralnog društva svoju djelatnost započinje Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu. U sklopu tzv. Stankovićeva (staroga, gornjogradskoga) kazališta nalazila se i dvorana za plesove, u kojoj je 1848. zasjedao Hrvatski sabor. Za ondašnji Zagreb gornjogradski teatar imao je veliko gledalište (više od 750 mjesta), ali tehnički je bio nedostatno opremljen; svakako, bio je središtem kazališnoga i općenito kulturnog života grada, a kad je 1895. otvorena nova zgrada, iz neshvatljivih je razloga pretvoren u administrativni prostor pa je danas ondje dvorana za sjednice Gradske skupštine. Razvoj europskih gradova u drugoj polovici 19. stoljeća i nove urbanističke osnovice u kojima kazališta imaju posebno važno mjesto jedan su od pokazatelja snage liberalnoga građanstva: od kraja 19. stoljeća pa do početka Prvoga svjetskog rata u Europi je izgrađeno oko 1500 kazališnih zgrada. U Hrvatskoj su nove kazališne zgrade podignute u Zadru (1865.), Dubrovniku (1865.), Osijeku (1866.), Šibeniku (1870.), Varaždinu (1873.), Rijeci (1885.), Karlovcu (1892.) i u Splitu (1893.), pa ni glavni grad nije mogao zaostajati. U sve ubrzanijem razvitku kazališta uopće, i u Zagrebu su umjetnički i tehnički zahtjevi – posebice nakon osnivanja Opere 1870. – daleko nadilazili mogućnosti gornjogradske pozornice. Zamisao o podizanju opremljenije zgrade javlja se već 1871., ali nije se ništa poduzimalo, sve do potresa 1880. koji je znatno oštetio gornjogradsko kazalište, pokrenuvši tako pitanje novoga. Kazališni odbor na čelu s hrvatskim književnikom i saborskim zastupnikom Marijanom Derenčinom imenovan u travnju 1880. započinje akciju za skupljanje novčanih sredstava, podnosi Vladi iscrpnu predstavku o potrebi izgradnje nove zgrade i od arhitekata specijaliziranih za gradnju kazališta Helmera i Fellnera naručuje nacrte. U lipnju 1881. Hrvatski sabor donosi Zakon o građenju novoga Zemaljskog kazališta u Zagrebu, što ga 31. listopada potvrđuje i car Franjo Josip I. No Derenčinovim odlaskom iz kazališta svi napori za novu zgradu nacionalnoga kazališta jenjavaju. Od 1883. kao novi hrvatski ban, Karlo grof Khuen-Héderváry obnavlja 1885. rasprave o lokaciji, a tek Isidor Kršnjavi kao novi predstojnik za bogoštovlje i nastavu 1893. uspijeva ga privoljeti na konačnu odluku o izgradnji jer se za jesen 1895. planirao carev posjet Zagrebu. Gradsku raspravu o lokaciji prekida sam Khuen-Héderváry odlukom da se buduće kazalište gradi na mjestu gradskoga sajmišta: usprkos tadašnjim otporima da je riječ o periferiji, iz razvojne vizije grada ta se odluka pokazala dobrom. Novo kazalište (danas na Trgu Republike Hrvatske) okruženo je brojnim zgradama visoke spomeničke vrijednosti s kraja 19. i početka 20. stoljeća. U jesen 1893. arhitektonska tvrtka Helmer i Fellner iz Beča poslala je novi projekt, a 5. siječnja sklopljen je ugovor o izgradnji nove kazališne zgrade. Moralo se započeti u proljeće 1894. i dovršiti 1. listopada 1895. U međuvremenu ban je imenovao Stjepana Miletića (1868.–1908.) intendantom Hrvatskoga narodnog kazališta, koji će nastupiti na dužnost početkom sezone 1894./1895. Prva Miletićeva intendantska sezona u kojoj je već počeo provoditi reforme bila je ujedno i posljednja sezona u gornjogradskom starom teatru, gdje je napokon uspio uvesti i struju, u gledalište i na pozornicu. U travnju 1894. raspisani su natječaji za izvedbene radove i poslove su dobile zagrebačke tvrtke i obrtnici, osim onih usko specijaliziranih, a 22. svibnja 1894. više od dvjesto radnika započelo je gradnju. Za četiri mjeseca zgrada je bila pod krovom i započeli su unutarnji radovi. Vlada je prihvatila Miletićev prijedlog da svečani zastor za novo kazalište izradi Vlaho Bukovac – Preporod hrvatske književnosti i umjetnosti, danas poznat pod imenom Hrvatski preporod. Slikarske radove na stropu gledališta izveo je bečki slikar i dekorater Alexander Demetrius Goltz. Na stropu foajea na prvom katu autor je slika Ivan Tišov (aplicirane 1911. godine). Nije poznat autor četiriju poprsja – na pročelju (Ivan Gundulić i Junije Palmotić), istočnoj (Dimitrija Demeter) i zapadnoj (Vatroslav Lisinski) strani zgrade. Izgradnja je napredovala prema planu i nakon šesnaest mjeseci 8. listopada 1895. izdana je uporabna dozvola. Simbolični čekić kojim je car i kralj Franjo Josip I. otvorio Hrvatsko zemaljsko kazalište u Zagrebu. Rad Roberta Frangeša-Mihanovića. Novo kazalište svečano je otvoreno 14. listopada 1895., kad je u dva sata poslijepodne car Franjo Josip I. na stupiću balkona, a pred brojnim građanima iz Zagreba i svih hrvatskih krajeva, simbolično izveo zadnji udarac srebrnim čekićem što ga je za tu prigodu izradio kipar Robert Frangeš Mihanović.[2] Prva svečana predstava, također u nazočnosti cara i brojnih uzvanika, u novoj je zgradi održana navečer u sedam sati – Slava umjetnosti, alegorijski „scenski prolog u tri slike“ Stjepana Miletića uz glazbu Ivana pl. Zajca, u kojem su nastupali prvaci Drame i Baleta, te osma slika Zajčeve opere Nikola Šubić Zrinjski. U sto petnaest godina svoga postojanja, zgrada Hrvatskoga narodnog kazališta u Zagrebu imala je dvije obnove: između 18. svibnja i 14. listopada 1937. kada su rekonstruirani samo tehnički uređaji, i do danas jedinu sveobuhvatnu građevinsku obnovu i rekonstrukciju od 1. veljače 1967. do svečanoga otvorenja 27. studenoga 1969. godine. Obnovljeno je i zapadno krilo zgrade Kola, koje je za potrebe kazališta podignuto tijekom njegove gradnje, a koje se podzemnim hodnikom ispod Hebrangove ulice tada povezalo sa zgradom Hrvatskoga narodnog kazališta.[3] Na ulazu u zgradu, nalazi se glasoviti Zdenac života, rad hrvatskog kipara Ivana Meštrovića iz 1905. godine, a postavljena je 1912. godine. Mnogi od ponajboljih hrvatskih umjetnika radili su u HNK-u. Ivan Zajc bio je prvi dirigent kazališta. Jakov Gotovac bio je dirigent opere kazališta od 1923. od 1958. Poznati hrvatski redatelj Branko Gavella ovdje je počeo svoju briljantnu karijeru, kao i prva hrvatska primabalerina Mia Čorak Slavenska. Programski se HNK Zagreb sastoji od tri umjetničke grane: drame, opere i baleta. Gostovali su brojni međunarodni umjetnici kao što su: Franz Liszt, Sarah Bernhardt, Franz Lehar, Richard Strauss, Gerard Philipe, Vivien Leigh, Laurence Olivier, Jean-Louis Barrault, Peter Brook, Mario del Monaco, José Carreras i dr....

Casopis `Cinema`, broj 148, iz juna 1974. Ovaj broj je gotovo temat o Murnauu, uz ceo scenario filma `Aurora`. Stanje kao na slikama, 74 strane. Polovina jedne stranice nedostaje, u delu sa oglasima. RETKO! Излазак сунца: Песма о два људска бића (енгл. Sunrise: A Song of Two Humans), или само Излазак сунца, амерички је неми љубавни драмски филм из 1927. године, немачког режисера Ф. В. Мурнауа (у свом америчком дебију), са Џенет Гејнор и Џорџом О’Брајеном у главним улогама. Причу је адаптирао Карл Мајер на основу приповетке „Излет у Тилзит”, из истоимене збирке Хермана Судермана из 1917. године.[1][2] Мурнау је одлучио да користи тада нови систем звука на филму, чиме је Излазак сунца постао један од првих дугометражних филмова са синхронизованом музичком партитуром и звучним ефектима. Филм је укључивао композицију Шарла Гуноа из 1872. Погребни марш марионете, која је касније коришћена као тема за телевизијску серију Алфред Хичкок представља (1955–1965). А-мол прелудиј Фредерика Шопена такође је истакнут у оркестарском аранжману. Излазак сунца је освојио Оскара за јединствен и уметнички филм на 1. додели Оскара 1929. године. Џенет Гејнор је освојила прву награду Оскара за најбољу глумицу у главној улози за свој наступ у филму (такође га је освојила за своје наступе у филмовима 7. небо из 1927. и Улични анђео из 1928. године).[3] Наслеђе филма је опстало и данас се сматра ремек делом и једним од најбољих филмова икада снимљених. Многи су га назвали најбољим филмом немог доба. Године 1989. Излазак сунца је био један од 25 филмова које је Конгресна библиотека САД одабрала за чување у Националном регистру филмова због свог „културолошког, историјског или естетског значаја”.[4][5] Филмска архива Академије сачувала је Излазак сунца 2004. године.[6] Амерички филмски институт је 2007. рангирао филм на 82. место своје листе 100 година АФИ-ја... 100 филмова,[7] док су га Британски филмски институт и анкета критичара часописа Sight & Sound из 2012. прогласили за пети најбољи филм икада, а редитеља су сместили за 22. место.[8] Иако је оригинални негатив од 35 мм првобитне америчке верзије филма уништен у пожару у студијском трезору 1937. године, нови негатив је направљен од сачуваног отиска.[9] Радња Трајање: 1 hour, 34 minutes and 22 seconds1:34:22Доступан титл.CC Цео филм са преводом Жена из града на одмору (Маргарет Ливингстон) се недељама задржава у градићу на језеру. Када падне мрак, она одлази до сеоске куће у којој човек (Џорџ О’Брајен) и жена (Џенет Гејнор) живе са својим дететом. Она звижди са ограде напољу. Човек је растрган, али коначно одлази, остављајући своју жену са сећањима на боља времена када су били дубоко заљубљени. Човек и жена из града се састају на месечини и страствено се љубе. Она жели да он прода своју фарму — која у последње време не послује добро — и да јој се придружи у граду. Када му она предложи да проблем своје жене реши тако што ће је удавити, он креће насилно да је дави, али убрзо престаје и страсно се грле. Жена из града скупља снопове трске да би, када се чамац преврне, мушкарац могао да остане на површини. Жена ништа не сумња када јој муж предложи да оду на излет, али када крену преко језера, убрзо постаје сумњичава. Он се спрема да је баци у воду, али када се она помоли за његову милост, схвата да то не може да учини. Он грозничаво весла ка обали, а када чамац стигне на копно, жена бежи. Она се укрцава на трамвај, а он је прати, молећи је да га се не плаши. Трамвај их довози у град, где њу страх и разочарање преплављују. Човек је обасипа цвећем и хлебом и она коначно престаје да плаче и прихвата његове дарове. Враћајући се на улицу, дирнути су када виде младу како улази у цркву са својом поворком и прате је унутра да гледају венчање. Човек се сломи и тражи од жене да му опрости. Након сузног помирења, настављају своју авантуру у граду, фотографишући се заједно и посећујући вашар. Када падне мрак, укрцавају се у трамвај и крећу кући. Ускоро се враћају преко језера под месечином. Изненадна олуја узрокује да њихов чамац почне да тоне. Човек се сећа два снопа трске које је раније ставио у чамац и веже их око жене. Чамац се преврне, а човек се буди на обали. Он окупља мештане да претраже језеро, али све што проналазе је разбијени сноп трске који плута у води. Убеђен да се жена удавила, ожалошћени човек посрће кући. Жена из града одлази у његову кућу, под претпоставком да је њихов план успео. Човек почиње да је дави. Тада га слушкиња дозива и каже му да је жена жива, па он пушта жену из града и одлази до своје супруге, која је преживела држећи се за последњи сноп трске. Човек клечи поред жениног кревета док она полако отвара очи. Њих двоје се љубе, док се кочија жене из града котрља низ брдо према језеру, а филм се завршава изласком сунца. Улоге Џенет Гејнор, која је освојила првог Оскара за најбољу глумицу Глумац Улога Џорџ О’Брајен човек Џенет Гејнор жена Маргарет Ливингстон жена из града Бодил Росинг слушкиња Џ. Фарел Макдоналд фотограф Ралф Сиперли берберин Џејн Винтон маникирка Артур Хаусман наметљив господин Еди Боланд љубазни господин Стил Филм је направио Ф. В. Мурнау, немачки редитељ који је био једна од водећих личности немачког експресионизма, стила који је користио изобличени уметнички дизајн за симболичке ефекате. Мурнауа је позвао Вилијам Фокс да сними експресионистички филм у Холивуду. Крајњи филм садржи огромне стилизоване сцене које стварају преувеличан и бајковит свет; сама градска улична гарнитура је наводно коштала преко 200.000 америчких долара и поново је коришћена у многим каснијим студијским продукцијама, укључујући Четири сина Џона Форда (1928).[10] Велики део екстеријера је снимљен у Лејк Ароухеду, Калифорнија. Препуна сценографских иновација, револуционарна кинематографија (Чарлса Рошера и Карла Страса) садржи посебно хваљене снимке праћења. Титлови се појављују ретко, са дугим секвенцама чисте акције и највећим делом приче испричане у Мурнауовом препознатљивом стилу. Екстензивна употреба принудне перспективе је упадљива, посебно на снимку града, са људима нормалне величине и сценама у првом плану и мањим фигурама у позадини са много мањим сетовима. Ликови остају неименовани, што им даје универзалност погодну за симболизам.[11] Фајт Харлан га је упоредио са својим немачким римејком Путовање у Тилзит (1939), указујући на симболику и меку фокусираност Изласка сунца за који је тврдио да је песма, док је његов реалистични римејк био филм.[12] Објављивање Излазак сунца је премијерно приказан 23. септембра 1927. године. Пратили су га прве звучне најаве у историји, што је привукло велики део почетног интересовања за филм.[13] Пријем Мордонт Хол из новина The New York Times је похвалио Излазак сунца као „филмско ремек-дело”.[1] Рецензент за часопис Time је, међутим, назвао причу „оскудном” док је написао да филм свеукупно „успева да остане сликовито успављујући за дуго вече”.[2] Филмски критичари и историчари данас га сматрају једним од најбољих филмова икада снимљених. Награде и номинације Освојени Оскари (1929)[14] Најбољи јединствен и уметнички филм (ова награда постојала је само на првој додели Оскара; у то време је била престижна као и она за најбољи филм, али је Академија од тада одлучила да је већа част припала Крилима у потоњој категорији)[15] Најбоља глумица у главној улози – Џенет Гејнор (у то време глумачке награде су додељиване за целокупни рад једног глумца у току године, па је она освојила ову награду за Излазак сунца, 7. небо и Уличног анђела) Најбоља фотографија – Чарлс Рошер и Карл Страс Номинације за Оскара (1929) Најбоља сцениграфија − Рохус Глизе Друга признања 1989 − уврштење у Национални регистар филмова 2002, 2012: рангиран међу најбољих 10 филмова у анкети критичара часописа Sight & Sound 100 година АФИ-ја... 100 љубавних прича − 63. место 100 година АФИ-ја... 100 хероја и негативаца − жена из града (номинована за негативца) 100 година АФИ-ја... 100 филмова (10. годишњица) − 82. место Кућни медији 20th Century Fox је првобитно објавио филм на DVD-у у Региону 1, али само као специјално ограничено издање доступно само поштом, слањем доказа о куповини других DVD наслова у њиховој колекцији „20th Century Fox Studio Classics” или као део сета Studio Classics: The `Best Picture` Collection. DVD садржи коментаре, копију трејлера за филм, детаље о Мурнауовом изгубљеном филму Четири ђавола, грешке у снимању и многе друге карактеристике. Крајем 2008. Fox је на неким тржиштима објавио „Murnau, Borzage and Fox Box Set”. Овде су биле укључене и тонска и европска нема верзија Изласка сунца. Документарни филм о три главна лика такође је део колекције. Филм је такође објављен на DVD-у у Уједињеном Краљевству као део серије Мајстори биоскопа. У септембру 2009. године објављено је DVD реиздање Мајстора биоскопа на два диска, које је садржало и тонску верзију и краћу чешку верзију која се налази на DVD-у „Murnau, Borzage and Fox” из 2008, као и додатне карактеристике које су пронађене на претходним DVD издањима. Филм је истовремено објављен на Blu-ray диску,[16] са обе додатне верзије приказане у видео запису високе дефиниције 1080п и стерео и моно звучним записима приказаним у Dolby TrueHD аудио формату без губитака. Ово издање у Уједињеном Краљевству је била прва прилика да је неми филм објављен на Blu-ray формату. Blu-ray диск није кодиран у региону и стога може да се пусти на било ком Blu-ray плејеру.[17] У јануару 2014. филм је објављен у Сједињеним Државама у Blu-ray/DVD комбинованом пакету од стране студија 20th Century Fox. Ауторска права на филм су обновљена, и постаће јавно власништво 1. јануара 2023. године.[18] Friedrich Wilhelm `Fritz` Murnau rođen kao Friedrich Wilhelm Plumpe ( Bielefeld, 28. prosinca 1888. - Santa Barbara, Kalifornija, 11. ožujka 1931.), bio je njemački filmski redatelj nijemih filmova. Murnau je bio jedan od najpoznatijih predstavnika ekspresionizma u filmskoj umjetnosti koji je primjenjivao nove koncepte upotrebe kamere i montaže, koje je sam razvio. Vjerojatno je najpoznatiji po filmu strave i užasa Nosferatu, obradi Bram Stokerove knjige Drakula. Njemačka Murnau odrasta u imućnoj građanskoj obitelji. Otac Heinrich Plumpe bio je vlasnik tvornice štofa u sjeverozapadnoj Njemačkoj a majka Otilie Volbracht je bila učiteljica. Poslije gimnazijskog obrazovanja u Kasselu, gdje je obitelj preselila 1892. kada je Murnau bio sedam godina star, studirao je filologiju i povijest umjetnosti u Berlinu i Heidelbergu. Vila u kojoj su stanovali se često pretvarala u pozornicu za male komade, koje je režirao Murnau, i koji je već čitao knjige Schopenhauera, Nietzschea, Shakespearea i Ibsena u dobi od 12 godina.[1][2] Poznati redatelj Max Reinhardt zapazio ga je na jednoj studentskoj predstavi i nagovorio ga da pređe u njegovu glumačku školu. U njoj je Murnau postao prijatelj s Franzom Marcom, Else Lasker-Schüler i Hansom Ehrenbaum-Degeleom. Uzima umjetničko ime Murnau (po mjestu Murnau am Staffelsee), što također označava i jasan razlaz s roditeljima, koji nisu mogli prihvatiti njegov otvoreni homoseksualni životni stil, niti njegove glumačke i redateljske ambicije.[3] Murnau je bio 210 cm visok i imao je hladno ali autoritativno ponašanje.[4] Tijekom prvog svjetskog rata Murnau je bio pilot u njemačkom zrakoplovstvu, sve dok nije namjerno ili zbog navigacijske pogreške sletio na neutralno švicarsko tlo. Interniran je u Andermatt, gdje dobiva nagradu za režiju za postavu svog patriotskog kazališnog komada Marignano. 1919. Murnau se vraća u Berlin i započinje karijerju filmskog redatelja. Njegov prvi film, Der Knabe in Blau (`Dječak u plavom`), bio je nadahnut slikom Thomasa Gainsborougha s istim motivom, no kao i nekoliko drugih Murnauovih filmova, je izgubljen. Sa filmom Der Bucklige und die Tänzerin započinje plodnu suradnju sa scenaristom Carlom Mayerom, koji je napisao scenarij za još 6 Murnauovih filmova. Njegov najpoznatiji film iz ovog perioda je ekranizacija Drakule iz 1922. u filmu Nosferatu, s Maxom Schreckom u glavnoj ulozi grofa vampira. Zbog autorskih prava film nije mogao biti nazvan Bram Stokerovim originalnim nazivom. Murnau biva optužen od Stokerove udovice, gubi proces i sud donosi presudu da se sve kopije filma moraju uništiti. Ipak privatne verzije filma uspjele su ipak preživjeti. F.W. Murnau tijekom snimanja filma 1920. Poslije svojih ranih uspjeha Murnau je dobio ugovor s velikom njemačkom filmskom kompanijom, Universum Film AG. Za njihov račun režirao je 1924.film Der letzte Mann (hr. Posljednji čovjek), u kojem Emil Jannings igra ulogu hotelskog portira koji je degradiran u čuvara toaleta. U ovom filmu Murnau i njegov kamerman Karl Freund koriste neku vrstu `leteće` tehnike snimanja kamerom koja omogućava nove perspektiva snimanja (npr. praćenja dima cigarete). Kroz nešto što je Murnau zvao `subjektivnom kamerom` mogao je gledatelj slijediti cijeli događaj očima glumca iz perspektive kamere. Murnauova sposobnost pričanja filmske priče sa čistim filmskim rekvizitima može se ilustrirati u filmu Der letzte Mann, po tome što u njemu nije bilo teksta, što je bilo vrlo neobično za jedan nijemi film. Murnauov posljednji njemački filmovi bili su Tartüff (hr. Škrtica) rađen po Molièreovom komadu i Faust sa Göstom Ekmanom starijim u glavnoj ulozi, oba iz 1926. Hollywood F.W Murnau sa Matisseom na Tahitiju 1930. Murnauovi uspjesi u Njemačkoj i američka inačica Posljednjeg čovjeka privukli su pozornost u Hollywoodu. Ponuđen mu je filmski ugovor, od strane producenta Williama Foxa i seli u Kaliforniju 1926. Snima film Sunrise: A Song of Two Humans za kojeg je dobio tri Oscara na prvoj dodjeli Oscara 1929. Komercijalna očekivanja nisu međutim zadovoljila do kraja, i zbog Foxovih financijskih problema da finansira filmove zbog promjena koje je donio zvučni film, Murnau biva prisiljen ograničavati svoje umjetničke sloboda u sljedećim filmovima. Tijekom snimanja filma City Girl bio je jednostavno zamijenjen drugim redateljem, koji je bez Murnauovog utjecaja napravio zvučnu verziju filma. Razočaran Hollywoodskim zahtjevima Murnau prekida 1929. svoj ugovor s Foxom. Poslije neuspjelog pokušaja ponovne suradnje sa UFA-om u Berlinu kupuje si jahtu za jedrenje, čvrsto odlučivši da će sljedeći film biti snimljen po njegovim uvjetima i plovi za Tahiti da bi režirao Tabu zajedno sa snimateljem dokumetraraca Robertom J. Flahertyjem. Tijekom snimanja nastaju problemi sa filmskom kućom koja je finansirala projekt, i na kraju Murnau prekida suradnju s Flahertyjem da bi završio film sa svojim vlastitim ali i posuđenim novcem. Film koji je sniman na otoku Bora Bora s isključivo domaćim amaterskim glumcima bio je mješavina dokumentrarnog filma i melodrame. Paramount je film tako oduševio da je ponudio Murnauu 10-o godišnji ugovor. Smrt Spomen ploča u Grunewaldu, Berlin. Premijeru filma Tabu 18. ožujka 1931. Murnau nije doživio. 11. ožujka je njegov sluga, 14-o godišnji Filipinac Garcia Stevenson, izgubio kontrolu nad posuđenim Rolls-Royceom na obalnoj cesti iz pravca Santa Monice i udario u električni stup. Murnau je umro nekoliko sati kasnije od posljedice povreda u jednoj bolnici u Santa Barbari[5]. Samo je jedanaest osoba došlo na njegovu sahranu 19. ožujka, među njima i Greta Garbo, Robert Flaherty, Emil Jannings, i Fritz Lang, koji je održao posmrtni govor. Garbo je napravila posmrtnu masku od Murnauovog lica, koju je držala na svom pisaćem stolu dok je živjela u Hollywoodu.[6] Filmografija 1917.: Teufelsmädel[7] 1919.: Der Knabe in Blau 1919.: Satanas – Fragment 1920.: Der Bucklige und die Tänzerin 1920.: Der Januskopf 1920.: Abend – Nacht – Morgen 1920.: Sehnsucht 1920.: Der Gang in die Nacht 1921.: Marizza, genannt die Schmugglermadonna 1921.: Schloß Vogelöd 1922.: Der brennende Acker 1922.: Nosferatu 1922.: Phantom 1923.: Die Austreibung 1924.: Die Finanzen des Großherzogs 1924.: Der letzte Mann 1926.: Tartüff 1926.: Faust – eine deutsche Volkssage 1927.: Sunrise – A Song of Two Humans 1928: 4 Devils 1930.: City Girl 1931.: Tabu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miloš Teodorović Obrenović (18. mart 1780. ili 1783 — 26. septembar 1860), bio je knez Srbije od 1817. a pre toga drugi vrhovni vožd od 1815. godine. Godine 1830. dobio je dostojanstvo naslednog Kneza. Vladao je Srbijom od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. godine. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao borac da bi zbog zasluga dogurao do zvanja vojvode, istakavši se u borbama kod Užica. Nakon sloma ustanka, 1813, bio je jedan od malobrojnih vojvoda koji su ostali u zemlji čime je zadobio poverenje značajnog dela naroda, u to teško doba. Nakon kraćeg vremena i pojačanog terora osmanlija stao je na čelo kao izabrani vođa Drugog srpskog ustanka, koji je podigao u Takovu, 1815. Učestvovao je u najvažnijim bitkama i lično vodio pregovore sa Turcima. Sklopio je usmeni dogovor sa Marašli Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi. Za vreme njegove prve vladavine, upornom diplomatijom, Srbija je postala autonomna kneževina u okviru Osmanskog carstva i ukinut je feudalizam nakon čega je nastao novi društveni sloj slobodno seljaštvo. Knez Miloš je vladao autokratski, stalno odbijajući da ograniči i deli vlast, zbog čega je protiv njegove vlasti bilo podizano nekoliko buna. Najznačajnija je bila Miletina buna koja je za posledicu imala donošenje kratkotrajnog liberalnog Sretenjskog ustava koji je postavio temelje pravnog poretka u zemlji. Tokom svoje prve vladavine, knez Miloš je bio najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od imućnijih na Balkanu, a tokom izgnanstva poslovno su ga pretekli drugi veletrgovci. Iako je bio nepismen tokom njegove prve vladavine osnovane su 82 škole, 2 polugimnazije, 1 gimnazija i Liceum Knjažestva serbskog, koji predstavlja temelj visokog obrazovanja. U izgnanstvu je proveo 19 godina, od 1839. do 1859. godine, prvo u Beču a potom na svojim imanjima u Vlaškoj, odakle je davao političku podršku svojim pristalicama u Srbiji. Vraćen je na vlast posle Svetoandrejske skupštine 1858. Tokom kratkotrajne druge vladavine naložio je da se progone politički protivnici za koje je smatrao da su odgovorni za njegovo višegodišnje izgnanstvo ali je i usvojen Zakon o skupštini čime se u zemlji utemeljio parlamentarni sistem. Kada se vratio u Srbiju, ušao je preko Gurgusovca, kog je tom prilikom preimenovao u Knjaževac. Mladost i trgovina stokom Milan Obrenović, polubrat po majci Miloša Obrenovića. Miloš Obrenović je bio sin Višnje Urošević i njenog drugog supruga Teodora Mihailovića, siromašnog seljaka iz Crnogorskog sreza Užičke nahije. Rođen je u selu Gornja Dobrinja kod Požege, oko 1783. godine.[2] Miloševi roditelji Teodor i Višnja su pre stupanja u brak imali već zasnovane porodice. Teodor je pre ženidbe sa Višnjom bio u braku sa ženom Gordanom, sa kojom je imao tri sina, a Višnja je u prvom braku bila udata za Obrena Martinovića iz sela Brusnice u Rudničkom kraju, sa kojim je rodila sinove Milana i Jakova, kao i ćerku Stanu. U drugom braku Teodora i Višnje rodio se najpre sin Miloš, a kasnije Jovan (1786) i Jevrem (1790). Miloš je imao teško detinjstvo, jer mu je otac rano umro i on se sa majkom i dva brata našao u velikom siromaštvu. Oko 1800. godine, Miloš je postao sluga u porodici Aksentija Ječmenice, bogatog trgovca stokom sa Zlatibora. U to doba, marveni trgovci su otkupljivali stoku u jednom kraju da bi je potom po višoj ceni prodavali u drugim krajevima. Stoka se obično gonila od par desetina do više stotina kilometara, u mesta gde je bila veoma tražena, a te maršrute su bile dobro uhodane. Za ovakav posao bili su im potrebni neoženjeni momci, naviknuti na odvojenost od kuće i porodice, vični u radu sa marvom, dobri u jahanju, uvek spremni da spavaju pod otvorenim nebom ali i dobri u rukovanju oružjem jer je bilo potrebno čuvati velika stada od hajdučkih zaseda i divljih zveri. Za to kratko vreme, mladi Miloš prošao je celu Šumadiju, Podrinje, Hercegovinu i Bosnu, upoznavši tom prilikom nove predeli i ljude kao i brojne običaje. Miloš je tada imao priliku da posmatra starije ljude kako prave razne poslovne dogovore, neretko, samo sa davanjem reči ili vere. U svojoj autobiografiji Miloš je ostavio svedočanstvo: „Po nekom vremenu pak otac naš Teodor umre, i mi, još nedorasla deca, ostanemo sirotni. Ja, kao najstariji, kad sam uzrastom prispeo za službu, mati me dade kod marvenih trgovaca, koje sam tri godine služio; i kroz to vreme s njima hodio trgovine radi u Zadar i u Veneciju... Zatim na jednu godinu dođe brat naš Jakov iz Brusnice, uzme mater i nas sve troje dece i odvede k sebi. Milan, naš brat već je začeo i trgovinu marvenu voditi, pa sad i mene k sebi u radnju uzme.“[2] Smatra se da je boravak u Veneciji na mladog Miloša, u ritama i sa fesom na glavi, ostavio veoma snažan utisak kojeg se tokom celog života rado sećao čak i pod stare dane. Godine 1805. oženio se Ljubicom Vukomanović. U vreme dolaska Miloša kod brata u Brusnicu, Milan je radio ortački sa Turčinom Ćor-Zukom. S ovim ortakom Milanovim Miloš je, docnije, često išao po selima, te lučio brave. Vojvoda u Prvom ustanku Kada je izbio Prvi srpski ustanak 1804. godine, Milan Obrenović je bio jedan od pokretača i vođa narodnog ustanka. Kroz kratko vreme, tokom samih događaja, Milan je postao vojvoda nahije rudničke, a zatim i požeške (čačanske), i užičke. Uz brata Milana, Miloš je učestvovao u brojnim bojevima i u upravnim i sudskim poslovima. Miloš je 1805. godine na predlog gazde Nikole Lunjevice, dobio od Karađorđa vojvodski čin (Zvanje vojvode u ustaničkoj vojsci nije predstavljalo feudalnu titulu već vojnički čin u rangu današnjeg komandanta brigade, koji je pored vojničkih dužnosti davao ovlašćenja za rad na upravnim i sudskim poslovima u određenoj oblasti ili nahiji tokom rata). Tokom borbi za Užice 1807. godine, pod zidinama tvrđave, u napadu na jedan šanac, vojvoda Miloš je bio teško ranjen u grudi (prebačen je u Beograd, gde ga je lečio Hećim-Toma). Iako ga većina otpisala, vojvoda Miloš se nakon dvanaest nedelja izlečio i oporavio. Pred kraj godine 1810, Milan Obrenović, tokom boravka u Bukureštu, kod glavnoga zapovednika ruske vojske, kao narodni deputat, iznenada se razboleo i nakon nekoliko dana umre. Miloševo prezime je bilo Teodorović. Prezime Obrenović preuzeo je po svom polubratu Milanu, istaknutom vojvodi, koji je imao veliki ugled u narodu. Međutim, nije jasno kada je Miloš počeo da koristi prezime Obrenović. Uobičajeno mišljenje je da je to uradio posle Milanove smrti 1810. godine, mada novija otkrića pokazuju da je još 1808. počeo da se potpisuje kao Miloš Obrenović. Uz njega je Miloš prošao kroz gotovo sve veće bitke u Prvom srpskom ustanku. Zbog pokazane hrabrosti, Karađorđe mu je poverio Užičku nahiju na upravu i odbranu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Maximilian Dessoir (8. veljače 1867. - 19. srpnja 1947.) bio je njemački filozof, psiholog i teoretičar estetike.[1] Karijera Dessoir je rođen u Berlinu, u njemačkoj židovskoj obitelji, a roditelji su mu bili Ludwig Dessoir (1810.-1874.), `najcjenjeniji njemački Shakespeareov glumac`, [2] i Ludwigova treća supruga Auguste Grünemeyer (umrla oko 1924.). Max je doktorirao na sveučilištima u Berlinu (filozofija, 1889.) i Würzburgu (medicina, 1892.).[3] Bio je profesor u Berlinu od 1897. do 1933., kada su mu nacisti zabranili da predaje. Suradnik Pierrea Janeta i Sigmunda Freuda, Dessoir je 1890. objavio knjigu o Dvostrukom egu, opisujući um kao podijeljen na dva sloja, svaki sa svojim asocijativnim poveznicama [4] - vlastitim lancem sjećanja.[5] Smatrao je da se `podsvijest` (Unterbewusstein) pojavljuje u fenomenima poput snova, hipnoze i dvojne osobnosti.[6] Njegov rad nadogradio je Otto Rank u svojoj studiji o Doppelgängeru.[7] U članku iz 1894. Dessoir je objavio prikaz evolucije spolnog instinkta od nediferenciranog do diferenciranog, koji su preuzeli Albert Moll i Sigmund Freud.[8] Freud ga s odobravanjem citira u svoja Tri eseja o teoriji seksualnosti.[9] Max Dessoir, koji se smatra neokantovskim filozofom, utemeljio je Zeitschift für Ästhetik und allgemeine Kunstwissenschaft, koji je godinama uređivao, te objavio djelo Ästhetik und allgemeine Kunstwissenschaft u kojem je formulirao pet primarnih estetskih oblika: lijepo, uzvišeno, tragično, ružno i komično. Dussoir je bio oženjen sopranisticom Susanne Dessoir. Umro je u Königstein im Taunus u 80. godini života. Parapsihologija Godine 1889., u članku u njemačkom časopisu Sphinx, Dessoir je skovao pojam `parapsihologija` (zapravo u njegovom njemačkom ekvivalentu, `Parapsychologie`): `Ako netko ... karakterizira para- nešto što nadilazi ili osim običnog, onda fenomene koji izlaze iz uobičajenog procesa unutarnjeg života mogli bismo možda nazvati parapsihičkim, a znanost koja se njima bavi parapsihologijom. Riječ nije lijepa, ali po mom mišljenju ima prednost da označava dosad nepoznato rubno područje između prosjeka i patološka stanja; međutim, više od ograničene vrijednosti praktične korisnosti takvi neologizmi ne zahtijevaju.` [10] Dessoir je bio član Društva za psihička istraživanja.[11] Bio je vrlo skeptičan prema fizičkom medijumu. Bio je autor knjige Vom Jenseits der Seele: Die Geheimwissenschaften in kritischer Betrachtung (`S onu stranu` duše: okultne znanosti kritički ispitane) koja je doživjela šest izdanja. Knjiga je sadržavala skeptične informacije o medijima Janu Guzyku, Franeku Kluskom, Henryju Sladeu i mnogim drugima.[12] Šesto izdanje iz 1930. (ponovno tiskano 1967.) sadržavalo je prikaz navodne žrtve poltergeista Eleonore Zugun. Prema Dessoiru, ona je fenomene izvela na prijevaru.[12] magija Dessoir je bio mađioničar amater koji je koristio pseudonim `Edmund W. Rells`. Zanimala ga je povijest i psihologija magije. Objavio je niz članaka pod naslovom The Psychology of Legerdemain, koji su tiskani u pet tjednih nastavaka za časopis Open Court od 23. ožujka do 20. travnja 1893. Njegov članak Psychology of the Art of Conjuring uključen je u knjigu H. J. Burlingamea Around the World with a Magician and a Juggler (1891.).

Lepo očuvano 1966. Autor/in: Hans Kayser Titel: Die Ägyptischen Altertümer im Roemer-Pelizaeus-Museum in Hildesheim Zustand: leichte Gebrauchsspuren Verlag: Cramm de Gruyter & Co. Hamburg Format: 22 x 19 x 2 cm Umetnost starog Egipta se odnosi na arhitektonske građevine, slike, vajarska i dela primenjenih umetnosti starog Egipta, počev od praistorije pa sve do rimskog osvajanja Egipta 30. godine p. n. e. Istorija Egipta je najduža od svih starih civilizacija koje su se razvijale na Sredozemlju i prostire se u vremenu od oko 3000. godine p. n. e. pa sve do 4. veka n. e. U ovoj zemlji koja se razvijala na obalama reke Nil i koja je bila zatvorena za spoljašnje kulturne uticaje, razvio se jedan umetnički stil koji je jedva doživeo promjene u svojoj trihiljadugodišnjoj istoriji.[1] Sve umetničke manifestacije starog Egipta bile su podređene državi, religiji i faraonu koji je smatran bogom na Zemlji. Od samih početaka verovanje u zagrobni život je diktiralo normu po kojoj se pokojnik sahranjivao zajedno sa svojim bogatstvom, kako bi se osigurao njegov put do večnosti. Regularnost prirodnih ciklusa, bujanje i izlevanje reke Nil, promene godišnjih doba i smenjivanje dana i noći smatrani su poklonima bogova stanovnicima Egipta. Egipatska misao, moral i kultura, bile su u uskoj vezi sa dubokim poštovanjem za red i ravnotežu. Umetnost je stvarana sa idejom da bude korisna i nije se govorilo o lepoti umetničkih dela nego o njihovoj efikasnosti. Promene i novost nikada nisu smatrane kao nešto važno samo za sebe, tako da su stil i konvencionalizmi predstavljanja uspostavljeni u prvom momentu, praktično bez promena ostali da važe skoro 3000 godina. Iz našeg savremenog ugla egipatski umetnički jezik može izgledati statično i rigidno, međutim njegova suštinska namena nije bila stvaranje jedne stvarne slike stvari, onako kako su one javljale, nego jedna sinteza za večnost suštine osobe, životinje ili drugih predmeta koji se mogu sresti u egipatskoj umetnosti.[1] Arhajski ili predinastički period[uredi | uredi izvor] Prvi praistorijski naseljenici su se naselili na terasama formiranim od sedimenata koje je reka Nil depozitovala na obale kroz svoj tok. Oruđa i alati koje su ostavili za sobom, pokazuju postepenu evoluciju od društva polunomadskih lovaca i sakupljača do društva koje se bazira na poljoprivredi. Predinastički ili arhajski period približno obuhvata vreme od 3200 do 2755. godine p. n. e. Pronađena su organizovana naselja iz ovog perioda kao i različita oruđa i predmeti, posebno oni povezani sa sahranjivanjem. Ti predmeti su stavljani u grobove zajedno sa pokojnikom kako bi njegov duh mogao da ih koristi u drugom životu. Zahvaljujući tome, sačuvan je veliki broj ličnih i keramičkih predmeta kao i drugih oruđa i oružja. Keramika je dekorisana slikama na kojima je prikazivan život i običaji epohe. Među čestim motivima sreću se slike ptica i životinja karakteristične za zone bliske reci Nil. Krajem predinastičkog perioda čest motiv je vrlo detaljan prikaz brodića i veslara na reci Nil. Bakar, u malim količinama, korišćen je za izradu ogrlica i nekih alata, međutim veći deo delova je od kamena. U ovo vreme su rađene male figure od slonovače, kosti i takođe u glini. Staro kraljevstvo[uredi | uredi izvor] Narmerova paleta (Egipatski muzej u Kairu) Staro egipatsko carstvo dominiraju faraoni iz III do VI dinastije, a obuhvata period od pet vekova između 2755. i 2255. godine p. n. e. Negde oko 3000. godine, Egipat se ujedino pod vođstvom moćnih lidera sa juga zemlje, međutim ideja jednog podeljenog Egipta na Gornji na jugu i Donji na severu, održala se još neko vreme. U ovom periodu dominiraju I i II dinastija a ističe se car Narmer (neki istoričari ga identifikuju sa carem Menesom), začetnik ujedinjenja i osnivač prve dinastije. Na Narmerovoj paleti isklesanoj u kamenu (oko 3100. godine p. n. e., Arheološki muzej u Kairu), predstavljen je sam faraon kako nosi krunu sa juga i potčinjava narod sa severa svojoj volji, sa isprepletenim vratovima lavova kao metaforom ujedinjenja Egipta pod vlast jednog faraona. Arhitektura[uredi | uredi izvor] Osnova piramide Amenehmeta I Piramide u Gizi U vreme prvih dinastija sagrađeni su važni zagrobni kompleksi za faraone u Abidu i Sakari koji su imitacija palata i hramova (grobnica je bila jedna sinteza hrama i privatne palate). Velike količine keramike, radova u kamenu, rezbarenih u slonovači ili kosti, potvrđuju visok stepen razvoja u ovoj epohi. Hijeroglifi (pismo pomoću crteža), tj. način na koji je pisan egipatski jezik, u to vreme se nalaze u prvom stadijumu evolucije a već pokazuju svoj karakter nečega živog, kao i ostatak dekoracije. U III dinastiji glavni grad postaje Menfis i faraoni počinju sa izgradnjom piramida, koje zamenjuju mastabe kao kraljevske grobnice. Arhitekta, naučnik i mislilac Imotep konstruiše kompleks u Sakari za faraona Džosera (oko 2737—2717. p. n. e.). Reč je o jednom nekropolju kog čini jedna stepenasta piramida od kamena, i grupa hramova, oltara i prostora koji ih povezuju u jednu celinu. Veliku stepenastu piramidu, gde se nalaze posmrtni ostaci faraona, sačinjava više mastaba postavljenih jedna na drugu i predstavlja najstariji primerak monumentalne arhitekture koji je sačuvan do danas. Takođe ilustruje jednu od faza razvoja ka piramidi kao arhitektonskom tipu. Arhitektura Starog kraljevstva se može smatrati monumentalnom pošto su lokalni krečnjak i granit korišćeni za izgradnju građevina i grobnica velikih dimenzija. Razvijena je izvanredna arhitektonska tehnika i upotrebljavani kolosalni kameni blokovi koji se savršeno uklapaju jedan sa drugim bez upotrebe maltera, a način na koji su podizani do njihove destinacije nam je nepoznat. Kupula kao arhitektonski elemenat je poznata ali se ne koristi u kamenoj arhitekturi. Od velikog broja sagrađenih hramova u ovom periodu sačuvano je samo nekoliko primera. Monumentalni kompleks u Gizi, gde su sahranjeni faraoni IV dinastije, pokazuje veštinu i sposobnost egipatskih arhitekti u izgradnji spomenika koji je još u antičko doba smatran jednim od Sedam svetskih čuda i pokazuje raskoš egipatske civilizacije. Snefru je počeo izgradnju prve piramide bez stepenica. Keops je bio njegov naslednik i izgradio je Veliku piramidu koja dostiže 146 metara visine, a čini je oko 2,3 miliona kamenih blokova prosečne težine oko 2,5 tone. Keopsov sin Kefren je izgradio jednu manju, a Mikerin je autor treće velike piramide ovog kompleksa.[1] Zadatak piramida je bio da zaštite i očuvaju tela faraona za večnost. Svaka piramida je deo kompleksa koji se sastojao od hrama u dolini, prilaza, komunikacionih prolaza i drugih prostora, među kojima je i prostor rezervisan sa religijske rituale pre sahrane. Oko tri piramide u Gizi (Keopsove, Kefrenove i Mikerinove), stvoren je nekropolj (grad mrtvih) koji čine mnogobrojne mastabe.[1] Ravnog krova i iskošenih zidova nazvane su mastabama pošto podsećaju na egipatske kuće od opeke (mešavina gline, peska i trske), u obliku zarubljene piramide. Mastabe su bile grobnice u kojima su sahranjivani članovi porodice faraona, plemstvo i državni službenici visokog ranga. Spoljašnji izgled mastabe podseća na odsečenu piramidu pravougaonog oblika, a u unutrašnjosti se nalazila mala soba zvana sirdab, gde je čuvana statua pokojnika, smatrana živim bićem, kao i lažna vrata koja su simbolički povezivala svet živih sa svetom mrtvih. Ispred njih su ostavljani darovi pokojniku i takođe se vršio pogrebni obred. Pod zemljom se nalazila komora grobnice, kojoj se pristupalo kroz jedan hodnik koji bi se zapečatio nakon deponovanja tela pokojnika. Suprotno relativnoj obilatosti sačuvanih ostataka monumentalnih grobnica, jedva da se sreću primerci kuća i civilne arhitekture egipatskih gradova iz vremena Starog kraljevstva; može se pretpostaviti njihov planski raspored, kao što je slučaj sa nekropoljem, ali upotreba adobe (opeke od mešavine gline i slame i pečene na suncu) za izgradnju kuća i palata, onemogućila je da se te građevine očuvaju do našeg vremena. Stoga, hramovi i grobnice konstruisani u kamenu i sa jasnom idejom da odole vremenu, budu večni, nude najveći deo i skoro jedinu informaciju o običajima i načinu života starih Egipćana. Vajarstvo[uredi | uredi izvor] Statua faraona Kefrena u Arheološkom muzeju u Kairu Počev od prvih figura u glini, kosti i slonovači iz predinastičkog perioda, egipatsko vajarstvo se razvilo velikom brzinom. U epohi Džosera (2737—2717. p. n. e.), radile su se velike statue faraona i vladara nad kojima je trebalo da stoje duhovi koji će ovekovečiti sećanje na pokojnika. Hijeratičnost, krutost, kubne forme i frontalnost su suštinske karakteristike egipatskog vajarstva.[1] Prvo bi se klesao jedan kameni blok pravougaonog oblika, nakon čega bi se pravio crtež figure koja je predmet predstavljanja, na frontalnoj i obe lateralne strane kamena. Kao posledica ovakvog pristupa, konačna statua je bila predviđena da bude posmatrana sa frontalne strane (zakon frontalnosti). Pošto je cilj bio da se stvori jedna slika za večnost suštine i duha portretirane osobe, nije bilo potrebe oblikovati figuru sa svih strana već je bilo dovoljna jedna frontalna kompozicija iste. Egipatski umetnik nije tražio predstavljanje pokreta. Od prvih vremena dinastičkog perioda postojalo je odlično znanje ljudske anatomije, ali joj se davala jedna idealizovana forma. Sedeća statua faraona Kefrena (oko 2530. godine p. n. e., Arheološki muzej u Kairu), koji je pokrenuo izgradnju druge najveće piramide u nekropolju u Gizi, sadrži u sebi sve karakteristike koje su činile egipatsko vajarstvo. Faraon je ovde predstavljen kako sedi na jednom tronu koji je dekorisan grbom ujedinjenih zemalja, sa rukama na kolenima, uspravne i ukočene glave, sa očima koje gledaju u beskonačnost. Soko koji predstavlja boga Horusa nalazi se iza Kefrenove glave, simbolišući da je on, faraon, živi Horus. Ova statua, isklesana u dioritu, u celini predstavlja veliko jedinstvo i ravnotežu kompozicije i takođe dočarava jednu snažnu sliku božanskog veličanstva. Istorija i glavne karakteristike[uredi | uredi izvor] Egipat reč je grčkog porekla. Reljefno, karakteristična je podeljenost, a spoj je bio preko Suecke prevlake, kao i reke Nil. Stanovništvo je hamitskog porekla. U 4. milenijumu beleži se dolazak stanovništva semitskog porekla. Hamiti su imali totemizam a Semiti su verovali u božanstva u ljudskom obliku. Razvojne faze u umetnosti se uglavnom podudaraju sa razvojem istorije i političke istorije Egipćana. Poznata je Manehtova podela na 30 dinastija. U III milenijumu faraon Naramer ujedinio je Egipat- mitski Menes smatra se za ujedinitelja Egipta-Gornjeg i Donjeg Egipta. Sa razvitkom zemljoradnje i stočarstva, tj pripitomljavanjem biljaka i životinja čovek odnosi pobedu nad prirodom. Međutim u dolinama velikih reka, „neolitska revolucija“ je doživela veliki uspeh i dozvolila je lokalnom stanovništvu da se umnoži više nego što je dozvoljavala postojeća količina hrane. Rešenje je međuplemenski rat ili ujedinjavanje u veća i naprednija društva – nastaju prva utvrđenja, prve civilizacije. Pronalaskom pisma počinje istorija. Stari Egipat nastaje u dolini reke Nil. Bila je razvijena zemljoradnja. Robovlasničko društvo sa faraonom na čelu (sin boga Ra, predstavljao božanstvo, glavnu karakteristiku egipatske civilizacije i određivao razvoj egipatske umetnosti). Pod Narmerom (Menes), koji je bio vladar Gornjeg Egipta, ujedinjuje se Gornji i Donji Egipat i nastaje Staro kraljevstvo. Egipatska umetnost je bila kultnog karaktera. Vezana je za hramove i grobnice i njihovu unutrašnjost - nije namenjna prostorima čovekovog življenja. Umetnička dela su potpuno izolovana od masa - ulazi u grobnice su pažljivo skrivani. Nema prave narodne umetnosti. Ona je vezana za provincije i napreduje sporo, naporno prateći opšti razvoj. Narmerova paleta predstavlja možda prvo umetničko delo u istoriji, u smislu da nije nastalo u magijske svrhe, već da govori o konkretnom događaju i konkretnoj osobi. Sa prednje strane palete je prikazan kralj Narmer kako ubija neprijatelja (verovatno kralja Donjeg Egipta) pod pokroviteljstvom boga sunca Horusa, predstavljenog u vidu sokola. Sa druge strane su dve životinje isprepletenih dugih vratova, koje verovatno predstavljaju ujedinjenje Gornjeg i Donjeg Egipta. Narmerova paleta nema narativnu ambiciju, već jezikom vizuelnih simbola slavi značajan događaj Egipatska kultura je vezana za Nil. Čovek je tu postojao još od paleolita u toku 4300. p. n. e. - duga podela ili 2000. p. n. e. kratka podela- jedna i druga podela se navode da bi se uočila relativnost ovih podataka. Računa se da je Menes ujedinio Egipat. Tada počinje epoha koja traje 2200 g. epoha Starog kraljevstva a zatim Srednje kraljevstvo i Novo kraljevstvo. U međuvremenu se događala i jedna velika najezda severnih naroda iz centralne Azije. Faraon je vrhovni sveštenik. Ujedinjenje je bilo neophodno jer je Nil plavio periodično svake godine u skoro isti dan. Promene boje; zelena znači raste, crvena, plavi- mogu se dve žetve izvući u toku jedne godine iz ovoga plodnog tla. Nil nadođe jer u Etiopiji i Somaliji padnu kiše, alge- zeleno, zemlja- crveno- Zeleni Nil i Crveni Nil. Religija proizilazi iz robovlasništva uspostavljanog 4000. p. n. e. godine. Čovek je želeo da kroz večnost ostane na zemlji, otuda misao o večitom životu faraona kao faraona a roba kao roba, bez promena. Javlja se grobna arhitektura.”Ka”jeste dvojnik od kamena za povratak duše koja se sada ima kamo vratiti. Odaje se dekorišu scenama koje bi ukazivale na momente iz života faraona. Staro kraljevstvo (3000. – 2105. p. n. e.), kraj carstva zbacivanjem VI dinastije Srednje kraljevstvo (2050. – 1778. p. n. e.), XI – XII dinastija Novo kraljevstvo (1500. – 1166. ili 1570. - |1085. p. n. e.) XVIII – XX dinastija Egipćani su verovali u kult mrtvih, to ih je povezivalo sa neolitskom prošlošću, ali mračni strah od duhova mrtvih nije postojao, izbrisana je granica između života i smrti. Egipćanin je opremao svoju grobnicu kao neku vrstu replike u senci svoje svakodnevne okoline, da bi njegov duh, njegov Ka mogao da uživa u njoj i gledao je da za svoj Ka obezbedi mumificirano telo ili statuu. Egipćani su sebi gradili grobnice (mastabe, piramide), domaćinstvo za njihov Ka. One su bile građene da večno traju i naše poznavanje egipatske civilizacije počiva samo na grobnicama i njihovom sadržaju. Religija diktira monumentalnost, uniformnost, frontalnost i ukočenost u umetnosti, međutim egipatska umetnost se koleba između konzervatizma i novatorstva, ali nikad nije statična. Osim arhitektonskih ostvarenja egipatsku umetnost čine: portretne statue biste slike reljefi Egipatska Arhitektura[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Egipatska arhitektura Egipatska arhitektura je glavni elemenat egipatske civilizacije, koja se smatra jednom od najznačajnih civilizacija starog veka, imajući u vidu vreme u kome je postojala, dostignuća i trajanje od 3.000 godina. Egipatska civilizacija je razvila specifično državno uređenje, religiju, arhitekturu, pismo i umetnost. Hram u Luksoru Hram u Luksoru Peristel dvorana u Medinet Habuu Peristel dvorana u Medinet Habuu Hram u Karnaku Hram u Karnaku Hram u Esni Hram u Esni Hram kraljice Hatšepsut Hram kraljice Hatšepsut Hram Isis Hram Isis Hram Nefertiri Hram Nefertiri Hram u Fili Hram u Fili Portretna skulptura[uredi | uredi izvor] Radi se za slučaj da mumija propadne. Svojstva: smiren stav i kod sedeće i kod stojeće figure. Ponekad izbačena noga, ona ne pokazuje kretanje, već povećava statičnost. Uzdržanost, ukočenost – reprezentativnost, monumentalnost. Naglašena je osa simetrije. Vajalo se pomoću projekcija pa su figure «sapete» i predstavljene su čeono. Zadnja strana skulpture je vezana za zid – pozađe, te figure nikad nisu slobodne. Verovatno su sve egipatske statue bile bojene, ali je boja na većini tokom vekova nestala. Očuvana je na dvojnoj statui princa Rahotepa i njegove žene, koja pokazuje koliko je boja davala utisak životnosti. Utisak je pojačan kvarcom koji se stavljao na mesto očiju. Reljef i slikarstvo[uredi | uredi izvor] Imaju iste pobude kao i skulptura – motivi vezani za život, ilustruju život umrlog. Sagledava se i put umrlog ka «onom svetu». Reljef je plitak i bliži slikarstvu nego vajarstvu. Postoje dve vrste: niski bareljef (blago ispupčeni oblici) upušten reljef (urezan) Reljef je blizak gravuri, nema svetlosti i senke, (plitak je), često je bojen istim bojama kao u slikarstvu. Muška tela su tamnija od ženskih. Bojenje je kontinuirano i uniformno, bez nijansi. U slikarstvu nema treće dimenzije. Egipatskim umetnicima nije bio cilj da stvore iluziju stvarnosti, već da što jasnije prenesu poruku. Ne postoji jedninstvo prostora i vremena, tako da se isti lik može pojaviti na više mesta. U egipatskoj umetnosti važi zakon frontaliteta, ortogonalno predstavljanje i uglovi se menjaju za 90 ili 180 stepeni. Oblici se vide pod pravim uglom. Ne poznaju perspektivu. Glava je prikazana u profilu, oko je frontalno, noge su u profilu, stopala su razmaknuta i oba viđena sa strane palca. Posrednim putem su dočaravali dubinu prostora. Poznavali su samo upravan način predstavljanja. Postoji princip superponiranja za dubinu prostora - ličnosti nacrtane najniže su najbliže, a svaki viši red je dalji. Koriste izokefalij – glave ličnosti istog ranga su u istoj veličini (hijerarhijsko dimenzionisanje), robovi su najmanji, a vladari najveći. Takav aksijalni metod, koji omogućava najširi pogled na telo, teži da pruži što jasniji i jednostavniji utisak. To je izraz odrećenog odnosa prema posmatraču - obraća mu se direktno i zahteva poštovanje. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v g d Janson 1975, str. 33–49 Literatura[uredi | uredi izvor] Aldred, Cyril, Development of Ancient Egyptian Art from 3200–1315 B. C., Tiranti, London, 1952 Aldred, Cyril, Middle Kingdom Art in Ancient Egypt, 2300–1590 B. C., Tiranti, London, 1950 Aldred, Cyril, New Kingdom Art in Ancient Egypt During the Eighteenth Dynasty, 1570–1320 B. C. 2. popr. i proš. izd., Tiranti, London, 1961 Aldred, Cyril, Old Kingdom Art in Ancient Egypt, Tiranti , London, 1949 Badawy, Alexander, A History of Egyptian Architecture, sv, I, Sh. Studio Misr, Giza, 1954; sv. II, University of California Press, 1966 Davies, Nina M., and Gardiner, Alan H., Ancient Egyptian Paintings, University of Chicago Press, 1936 Fakhry, Ahmed, The Pyramids, University of Chicago Press, 1952 Frankfort, Henri, ured., The Mural Painting of El`–Amarnek, Egyptian Exploration Society, London, 1929 Groenewegen-Frankfort, H. A., Arrest and Movement: An Essay on Space and Time in the Representational Art of the Ancient near East, University of Chicago Press, 1951 Hayes, William C., The Scepter of Egypt, u 2. sv., Harvard University Press, 1953-59 –Volumen 1 on Met Museum Lange, Kurt, and Hirmer, Max, Egypt, Phaidon, London, 1956 Michalowski, Kazimierz, Art and Ancient Egypt, Abrams, New York, 1969 Forter, B., And Moss, R., Topographical Bibliography of Ancient Egyptian Hieroglyphic Texts, Reliefs, and Paintings, u 7. sv., Oxford University Press, New York, 1927–52 Smith, William Stevenson, The Art and Architecture of Ancient Egypt, Pelican History of Art, Penguin Books, Baltimore, 1958 Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti – Pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. Woldering, Irmgard, The Art of Egypt, Crown, New York 1967 Istorija umetnosti H.W. JANSON, Beograd 1982. Opšta istorija umetnosti ĐINA PIKSEL, Beograd 1974. Kako prepoznati umetnost, Ljubljana 1980. Istorija slikarstva Fernand Hazar, Beograd 1973.

VEŠTAČENJE O KRIVICI ZA RAT 1914. Herman Kantorovič Str 316 Povez mek Stanej knjige vrlo dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Savesno razmatranje i danas aktuelnog pitanja krivice za rat 1914–1918, po nalogu iz Rajhstaga 1923. Godine naručeno od istaknutog pravnika i univerzitetskog profesora Hermana Kantoroviča, završeno 1927, punih 40 godina ostalo je neobjavljeno jer njegovi zaključci nisu išli naruku nemačkom naručiocu. Pedeset godina po publikovanju nemačkog izdanja i 90 godina po nastanku dela donosimo prvi njegov prevod na srpski jezik. Ne postoji ništa teže nego sa punim razumevanjem suditi o tuđoj krivici – ukoliko se ima oko za skrivene probleme, i ništa lakše nego pravično suditi o sopstvenoj krivici – ukoliko se ima uvo za tihi, zapovedni glas savesti. Mora biti da upravo zbog očiju i ušiju većina u ovom slučaju pre uzima teži zadatak nego lakši... [Herman Kantorovič] Herman Kantorovič (takođe: Herman U.[1] Kantorovič, pseudonim: Gnej Flavije; rođen 18. novembra 1877. u Pozenu; † 12. februara 1940. u Kembridžu) ​​je bio nemački naučnik prava. Kantorović je rođen u porodici Vilhelma i Roze Kantorović, rođene Gildzinska, u glavnom gradu pruske provincije Pozen u Kraljevini Pruskoj. Godine 1884. preselio se u Berlin sa roditeljima i braćom i sestrama Alfredom, Erihom i Else.[2] Kantorovic je studirao u Berlinu i Ženevi, doktorirao 1904. u Hajdelbergu i kvalifikovao se kao profesor 1907. na Univerzitetu Frajburg im Brajsgau.[3] Tu je predavao najpre kao predavač, od 1913. kao vanbudžetski, a od 1923. kao vanredni profesor budžeta do 1929. (sa prekidom 1927. kada je predavao kao gostujući profesor na Univerzitetu Kolumbija). Potom je bio redovni profesor na Univerzitetu u Kilu (1929-1933) kao naslednik Gustava Radbruha. Kantorovic je doživeo preuzimanje vlasti od strane nacionalsocijalista u Firenci. Nešto više od dve nedelje nakon što je 7. aprila 1933. godine stupio na snagu zakon o obnavljanju profesionalne državne službe, stavljen je u privremenu penziju. Konačno otpuštanje usledilo je u septembru 1933. godine. Ista sudbina zadesila je i njegovog brata, čuvenog zubara Alfreda Kantorovića. Georg Dam je zauzeo mesto Hermana Kantorovića.[4] Kantorovic je emigrirao u Sjedinjene Američke Države, gde je predavao na Siti koledžu u Njujorku (1933-1934) pre nego što je otišao u Englesku. Tamo je predavao na Londonskoj školi ekonomije i na All Souls koledžu u Oksfordu i na Univerzitetu u Kembridžu (1934-1937). Od 1937. do svoje smrti 1940. bio je pomoćnik direktora za istraživanje prava na Kembridžu. Kantorovic se 23. aprila 1904. oženio Johanom Doroteom Rozenštok, ćerkom berlinskog bankara Teodora Rozenštoka. U braku su se rodila deca: Lorenco, Otto Paul Theodor, Ludvig Hans i Hildegard Dorothea. Od 26. jula 1923. godine, njegov drugi brak bio je sa Hildegardom Anom Marijom Kalin, učiteljicom osnovne i srednje škole. Sa njom je imao dva sina, Tomasa Alberta i Franka Vilhelma Eduarda.[2] Herman Kantorovič je napustio jevrejsku versku zajednicu. naučni rad Kantorovič je bio jedan od vodećih predstavnika takozvane slobodne pravne škole, uticajne škole mišljenja u okviru nemačke jurisprudencije na prelazu iz 19. u 20. vek. Pravnom pozitivizmu u imperiji, koji je svoj izraz našao u takozvanoj konceptualnoj jurisprudenciji, trebalo je suprotstaviti pravna teorija koja bi mogla opravdati sve veću distancu od državno-pravne i društvene stvarnosti. Cilj je bio da se progresivne ideje sprovedu u reakcionarnom pravnom sistemu kroz slobodnu odluku sudija, čiju posvećenost pravnim tekstovima treba smanjiti. Kantorovic i teorija slobodnog prava pretpostavljali su da pravo nije sadržano samo u zakonima. Pravo koje nije sadržano u statutima – ali je ipak živo – ono što Kantorovic naziva slobodnim pravom. „Zahvaljujući slobodnom pravu, zakon se konačno mora zatvoriti, njegove praznine moraju biti popunjene.“ Praznine se mogu popuniti samo pravnim normama, jer odluka sudije mora biti zakonita. Ove norme stvara sudija, koji ne samo da ima zadatak da sazna zakon, već i da kreira zakon. Kao rezultat toga, sudiji treba dati najveću moguću slobodu u pogledu odredaba zakona. Slobodna sudska diskrecija je osnovni princip primene zakona. Ko je utemeljio doktrinu slobodnih prava i danas je predmet rasprave. Između ostalih, Eugen Erlich je za sebe preuzeo ovu uslugu. Tvrdio je da je relevantne ideje formulisao još 1888. godine. Pod pseudonimom Gnej Flavije, Kantorovič je napisao pamflet za doktrinu slobodnog prava, čije snažne formulacije zapravo čine ovaj traktat metodičkim pamfletom: „Neka ovaj pamflet regrutuje nove borce za oslobodilačku borbu jurisprudencije, za juriš na poslednje bastion sholasticizma.` Sasvim osim toga Od svih rasprava o opravdanju, ovaj tekst se danas često smatra centralnim izrazom razmišljanja doktrine slobodnih prava.[5] Iz Kantorovića i teorije slobodnog prava proizašli su snažni impulsi, koji nisu uticali samo na samu jurisprudenciju, već i na druge oblasti i discipline kao što je sociologija prava. Ipak, razmišljanje o doktrini slobodnih prava danas se mora posmatrati istorijski. Ovo je uglavnom zbog pokušaja da se pravo direktno svrsta u druge studije kulture. Kantorovič kaže, „sve što bi trebalo da bude je i nešto što jeste“, zbog čega pokušaj da se jurisprudencija odvoji od ostalih kulturoloških studija kroz uobičajenu distinkciju između bića i treba da se uruši od samog početka. Ovo zapravo rastvara zakon u društvenoj sferi. Ovu relativizaciju prava mnogi pravnici i pravni teoretičari opisali su kao Tendencija destabilizacije i disolucije razmatrana a ne sprovedena iz zakonskih dogmatskih razloga. Mišljenje o pitanju ratne krivice Kantorovic je izazvao burne debate kada su postali poznati detalji njegovog izveštaja za parlamentarni istražni odbor o pitanju krivice Nemačke za pokretanje Prvog svetskog rata.[6] Suprotno preovlađujućem mišljenju u Nemačkoj, on je 1923. godine došao do zaključka da je odgovornost Nemačke za izbijanje rata od velike važnosti. Kantorovic je kao dokaz citirao zvaničnu belu knjigu od 3. avgusta 1914. u kojoj je oko 75 odsto dokumenata koji su u njemu predstavljeni, a koji bi trebalo da osporavaju umešanost Nemačke u izbijanje Prvog svetskog rata, falsifikovano.[7] Kada je Kantorovic ubrzo nakon toga 1927. predložen za izbor za redovnog profesora na Univerzitetu u Kilu, tadašnji ministar inostranih poslova Gustav Štrezeman (DVP) je izrazio zabrinutost u pismu ministru obrazovanja Bekeru (SPD). Štrezeman je smatrao Nemačku nevinom u nastanku Prvog svetskog rata i, nakon konsultacija sa bivšim diplomatom i političarem Johanesom Krigeom (DVP), želeo je da spreči Kantorovićevo samokritičko sagledavanje nemačkih postupaka, koje je išlo do tačke „mazohizma“ , dodeljivanjem profesure dobio je pojačanje u Kilu. U pismu kao odgovoru Štrezemanu, Beker je, između ostalog, citirao izjavu desničarskog političara Gustava Radbruha da izveštaj ne sadrži ništa drugo osim stavove cele Socijaldemokratske partije. Pruska socijaldemokratska vlada imenovala je Kantorovića za predsednika u Kilu.[8] Izveštaj je ostao neobjavljen na podsticaj Štrezemana i Eugena Fišera-Balinga, direktora parlamentarnog istražnog odbora za ratnu krivicu. Bajku o nemačkoj nevinosti u izbijanju Prvog svetskog rata i, prema Štrezemanovom tumačenju „svetske prevare“ Versajskog ugovora, nacionalističke grupe su mogle neometano da šire.[9] Tek 1967. mladi istoričar Imanuel Gajs je objavio zaboravljeni izveštaj i time podržao istoričara Frica Fišera u njegovom sporu sa etabliranim esnafom istoričara Savezne Republike Nemačke, koji je još 1960-ih poricao da Nemačka delimično krivicu za izbijanje Prvog svetskog rata imaju....

Nova knjiga Retko !!! KFS: Kriticne forme savremenosti i zudnja za demokratijom Misko Suvakovic Miško Šuvaković je srpski teoretičar umetnosti. Rođen je 1954. godine u Beogradu. Šuvaković je suosnivač konceptualističke grupe 143 (1975-1980) i suosnivač i saradnik neformalne umetničke i teorijske institucije `Zajednica za Istraživanje Prostora` (1982-1989). Od 1988. član je Slovenskog estetičkog društva. Doktorirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu sa temom `Analitička filozofija i teorija umetnika` 1993. godine. Predaje estetiku i teoriju umetnosti na Fakultetu muzičke umetnosti i na Interdisciplinarnim postdiplomskim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. 2010 Istorija umetnosti u Srbiji XX vek - Prvi tom: Radikalne umetničke prakse, Orion art, Beograd (srp.) 2006 Diskurzivna analiza – Prestupi i/ili pristupi ’diskurzivne analize’ filozofiji, poetici, estetici, teoriji i studijama umetnosti i kulture, Univerzitet umetnosti u Beogradu, Beograd, (srp.) 2006 Farenhajt 387 – Teorijske ispovesti, Orpheus, Novi Sad, (srp.) 2006 Studije slučaja – Diskurzivna analiza izvođenja identiteta u umetničkim praksama, Mali Nemo, Pančevo, (srp.) 2005 Pojmovnik suvremene umjetnosti, Horetzky, Zagreb, 2005. (hrv.) 2005 Mapiranje tijela/tijelom – Zlatko Kopljar [Mapping of the Body/with body], Meandar, Zagreb (hrv. engl.) 2004 Politike slikarstva, Obalne galerije, Piran, 2004. (slov.) 2003 Impossible Histories – Historical Avant-Gardes, Neo-avant-gardes, and Post-Avant-gardes in Yugoslavia, 1918–1991, The MIT Press, Cambridge MA, (sa Dubravkom Đurić) (engl.) 2003 Vlasta Delimar - Monografijaperformans [Vlasta Delimar - Monographyperformance], Areagrafika, Zagreb (sa Vladom Martekom i Marijanom Špoljarom) (hrv. engl.) 2002 Martek – Fatalne figure umjetnika – Eseji o umjetnosti i kulturi XX. stoljeća u Jugoistiočnoj. Istočnoj i Srednjoj Europi kroz djelo(vanje) umjentika Vlade Marteka [Martek – Artist’s Fatal Figures – Essays on Art and Culture of the 20th Century in the Southeastern, Eastern and Middle Europe through the Work of Artist Vlado Martek], Meandar, Zagreb, (hrv. engl.) 2001 Anatomija angelov. Razprave o umetnosti in teoriji v Sloveniji po letu 1960, ZPS, Ljubljana, 2001. (slov.) 2001 Figura, askeza in perverzija, Hyperion, Koper, 2001. (slov.) 2001 Paragrami tela/figure: Predavanja i rasprave o strategijama i taktikama teorijskog izvođenja u modernom i postmodernom performance artu, teatru, operi, muzici, filmu i tehnoumetnosti, CENPI, Beograd, (srp.) 2000 Point de Capiton. Eseji, fragmenti i meditacije o umjetnicima, Izdanje Darko Šimičić i Božidar Raos, Zagreb, (hrv.) 1999 Pojmovnik moderne i postmoderne likovne umetnosti i teorije posle 1950, SANU i Prometej, Beograd i Novi Sad, (srp.) 1999 Koloman Novak LUMINOKINETIKA. Eseji o Kolomanu Novaku [Koloman Novak LUMINOCINETICS, Essays on Koloman Nopvak], Prometej, Novi Sad, (srp. engl.) 1998 Estetika apstraktnog slikarstva. Apstraktna umetnost i teorija umetnika 20-ih godina, Narodna knjiga / Alfa, Beograd, (srp.) 1997 Slavko Bogdanović POLITIKA TELA. Eseji o Slavku Bogdanoviću [Slavko Bogdanović BODY POLITICS, Essays on Slavko Bogdanović], Prometej i K21K, Novi Sad, *1997. (srp. engl.) 1996 Asimetrični drugi. Eseji o umetnicima i konceptima, Prometej, Novi Sad, (srp.) 1996 Neša Paripović AUTOPORTRETI. Eseji o Neši Paripoviću [Neša Paripović, SELFPORTRAITS. Essays on Neša Paripović], Prometej, Novi Sad, (srp. engl.) 1995 Postmoderna (73 pojma), Narodna knjiga, Beograd, (srp.) 1995 Prolegomena za analitičku estetiku, Četvrti talas, Novi Sad, (srp.) 1994 PAS TOUT - Fragments on art, culture, politics, poetics and art theory 1994-1974, Meow Press, Buffalo NY, (engl.) 1989 Scene jezika. Uloga teksta u likovnim umetnostima. Fragmentarne istorije 1920-1990 knj. 1 i 2, ULUS, Beograd, (srp.) Avangarda istorija moderne umetnosti neoavsngarda hana arent delez derida misel fuko teorija umetnosti

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I Izdanje !!! Dr Vladimir Ćorović (Mostar, 27. oktobar 1885. — Elasona, 12. april 1941) je bio srpski istoričar i redovni član Srpske kraljevske akademije. Vladimir Ćorović je rođen 27. oktobra (15. oktobra po starom kalendaru) 1885. godine u Mostaru, u poznatoj srpskoj trgovačkoj porodici,[1] njegov brat je Svetozar Ćorović, jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Bila je to sredina sa veoma jakom i razbuđenom srpskom nacionalnom svešću, kojoj je ton davala grupa istaknutih književnika, među kojima je bio i njegov brat Svetozar. Godine 1904. Vladimir Ćorović se upisao na Bečki univerzitet, gde je studirao slovensku filologiju, arheologiju i istoriju. Profesori su mu bili čuveni slavisti Vatroslav Jagić, Konstantin Jiriček i Milan Rešetar. Ćorović je bio vrlo aktivan u Srpskom akademskom društvu „Zora“, o kome je 1905. godine objavio knjižicu. Tezom o Lukijanu Mušickom, doktorirao je u Beču 1908. godine. Specijalističke studije nastavio je u Minhenu (1908—1909) kod poznatog nemačkog vizantologa Karla Krumbahera. Neko vreme je boravio u Parizu i Bolonji, gde je istraživao stare slovenske rukopise. Od septembra 1909. godine Ćorović je živeo u Sarajevu, radeći najpre kao kustos, a zatim kao upravnik biblioteke u Zemaljskom muzeju. Tada je počeo period njegovog vrlo snažnog, intenzivnog i raznovrsnog naučnog i književnog rada. Bio je saradnik vrlo značajnih srpskih časopisa, a posebno „Bosanske vile“, „Srpskog književnog glasnika“ i „Letopisa Matice srpske“ (u kome je objavio i svoju disertaciju o Lukijanu Mušickom). Pored ostalog, u Sarajevu je bio sekretar Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“ i priređivač njenog kalendara za 1911. godinu. Nakon atentata Gavrila Principa, 28. juna 1914. u Sarajevu, Ćorovića su uhapsile austrougarske okupacione vlasti. Na poznatom banjalučkom „veleizdajničkom“ procesu, čiji je prvooptuženi bio Vasilj Grđić, Ćorović je najpre osuđen na pet, ali mu je Vrhovni sud povisio kaznu na osam godina robije zbog intenzivnog rada u „Prosvjeti“. Novi austrougarski car i kralj Karlo IV, pod snažnim pritiskom svetske javnosti, izvršio je 1917. godine zamašnu amnestiju političkih zatvorenika, pa je Ćorović pušten iz zatvora u Zenici, gde je uglavnom izdržavao kaznu. Tada se nastanio u Zagrebu, pa je sa grupom jugoslovenski usmerenih pisaca (Niko Bartulović, Ivo Andrić i Branko Mašić) uređivao časopis „Književni Jug“. U to vreme je počela njegova zapažena saradnja sa jugoslovenskim političarima u raznim zemljama, a naročito u Austrougarskoj, kao i pripremanje dokumentarne Crne knjige (Beograd-Sarajevo, 1920) o stradanju i patnjama srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. U ulozi delegata u privremenom narodnom predstavništvu, Ćorović je bio prisutan 1. decembra 1918. godine u Beogradu na svečanom proglašenju ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu. Od 1919. godine, kada je izabran za vanrednog profesora na Filozofskom fakultetu, Ćorović je neprestano živeo u Beogradu. Velikim ličnim radom, izvanrednim naučnim rezultatima, stvorio je redak ugled i uticaj i izuzetnu karijeru: 1921. postao je redovni profesor na Filozofskom fakultetu, za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1922, a za redovnog 1934. godine – proglašen je 16. maja 1935.[2] Dve godine bio je i rektor Beogradskog univerziteta, tokom školske 1934/35 i 1935/36 godine.[3] Smenjen je posle studentskog štrajka u aprilu 1936, poznatog po pogibiji Žarka Marinovića (odn. podnosio je ostavku koju Plenum univerziteta u početku nije želeo primiti[4]). Posle napada Nemaca na Jugoslaviju, napustio je Beograd i krenuo u emigraciju zajedno sa više tadašnjih istaknutih jugoslovenskih političara, ali je avion kojim je upravljao Siniša Sinobad i kojim su putovali oboren 12. aprila 1941. godine iznad Olimpa u Grčkoj. Avion je pao u blizini grada Elasone i u toj nesreći poginuo je i Vladimir Ćorović. Početkom 1910. oženio se Jelenom Skerlić (1887—1960), sestrom Jovana Skerlića, imali su dve ćerke.[5] Portret Ćorovića, rad Koste Hermana Na osnovu teksta koji je napisao akademik Radovan Samardžić, Vladimir Ćorović je zastupljen u knjizi Sto najznamenitijih Srba (Beograd - Novi Sad, 1993, str. 529-534). Kada je 1941. nesrećno poginuo, još uvek se nalazio u punoj snazi, bliže sredini nego kraju svoga stvaralačkog puta. Uza sve to, on je ostavio u rukopisu toliko spisa, dobrim delom već pripremljenih za štampu, da bi samo to za nekog drugog naučnika značilo dobar životni bilans., napisao je Samardžić. U knjizi Skriveni svet Vladimira Ćorovića autor Borivoje Marinković na 1063 stranice je izložio svoju studiju o celovitom naučnom, književnom i edicionom korpusu V. Ćorovića, SPKD Prosvjeta, (Bileća-Gacko, 2006).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autobiografija engleskog glumca govori o njegovoj kazališnoj i filmskoj karijeri i nudi iskren prikaz njegovog osobnog života, fokusirajući se na njegov odnos s glumicom Vivien Leigh Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka. Pozorišna karijera Pozorišni počeci Nakon pohvala koje je dobio za Ukroćenu goropad, sedamnaestogodišnji Olivije je upisao dramsku školu Central School of Speech and Drama, da bi se nakon završetka 1927. pridružio glumačkoj družini Birmingham Repertory.[5] Sledeće godine prihvatio je ulogu kapetana Stenhoupa u predstavi Kraj putovanja koju mu je ponudio Apolo teatar. Pohvale kritike dobio je 1930. za ulogu u Privatnim životima Noela Kauarda i 1935. za Romea i Juliju.[7] U Romeu i Juliji menjao je uloge Romea i Merkucija sa Džonom Gilgudom. Olivijeu se nije dopadao način Gilguldove glume Šekspirovih dela i smetalo mu je što je Gilgud dobijao bolje kritike od njega.[7] Njegova netrpeljivost ka Gilgudu kulminirala je 1940, kada je Olivije predložio londonskom producentu Binkiju Bomontu (engl. Binkie Beaumont) da finansira četiri Šekspirove tragedije — Hamleta, Kralja Lira, Otela i Magbeta — u kojima bi on bio u glavnim ulogama, na šta mu je Bomont odgovorio da bi pristao jedino pod uslovom da Olivije povremeno menja uloge sa Gilgudom, kao i da Gilgud režira barem jednu od njegovih produkcija, što je Olivije glatko i bez razmišljanja odbio.[8] Nakon uloge u Romeu i Juliji pozvala ga je Lilijan Bejlis iz Old vik teatra da tumači glavnu ulogu u njihovom Hamletu 1937. godine. Olivije je rado prihvatio ponudu, ali je njegova izvedba naišla na loš prijem kod gledalaca i kritike. Ni Magbet nije prolazio bolje, sve do Koriolana, Henrija Petog i Dvanaest noći sa kojima je trijumfovao kod kritičara i postao jedan od najpopularnijih glumaca iz Old vikove svite. Iako je u međuvremenu debitovao na filmu i čak snimio deset filmova, Olivije je nastavio da izbegava ponude te vrste i govorio da mu je mesto na daskama.[9] 1940—1959: Vivijen Li i rat Lorens Olivije je upoznao Vivijen Li 1937. Iste godine su počeli da se zabavljaju. Uspeo je da je dovede u Old vik gde je igrala Ofeliju. Dve godine kasnije njih dvoje sele se u Njujork — on da bi snimao Orkanske visove, a ona jer se nadala ulozi Skarlet O’Hare u obećavajućem Prohujalo sa vihorom. Tamo su zajedno nastupali u predstavi Romeo i Julija u koju su uložili gotovo svu svoju ušteđevinu. Iako raskošna, predstava je bila poslovni promašaj.[8] Kada je izbio Drugi svetski rat, Olivije je želeo da se pridruži kraljevskom vazduhoplovstvu. Uzeo je dvesta časova letenja i dobio čin poručnika, ali nikada nije učestvovao u pravom ratu.[5] On i Ralf Ričardson su 1944. bili otpušteni iz vojske kako bi formirali novu postavu Old vik teatra.[10] Noćni repertoar su činile predstave Čovek i oružje od Džordža Bernarda Šoa, Per Gint Henrika Ibzena i Šekspirov Henri Treći. Probe koje su trajale deset meseci uz zvuke nemačkog bombardovanja, isplatile su se u obliku pet uspešnih sezona.[5] Godine 1948. Ričardson, Olivije i Vivijen Li krenuli su na turneju po Australiji i Novom Zelandu.[11] Njih dvojica su igrali u pomenutim predstavama, a Lorens i Vivijen u Ričardu Trećem, Školi skandala kao i u The Skin of Our Teeth. Turneja je trajala šest meseci i bila je veoma uspešna, međutim brak poznatog para jedva je izdržao višegodišnju krizu. Olivije je kasnije rekao da je Vivijen izgubio u Australiji.[12] Druga sezona novog Old vik teatra počela je po njihovom povratku iz Australije i ona se danas smatra jednim od najblistavijih perioda britanskog pozorišta.[13] Olivije i Ričardson nizali su uspehe sa svojim proverenim predstavama.[13] Lorens je jedne večeri odigrao Sofokleovog Edipa i Šeridanovog Kritičara. Ta tranzicija iz grčke tragedije u klasičnu komediju postala je legendarna.[14] Ovu sezonu završio je ulogom Astrova u Ujka Vanji Antona Čehova. Za vreme rata, Lorens Olivije i Ralf Ričardson bili su pozvani u Pariz, da svoje popularne predstave odigraju u čuvenom pozorištu Komedi franses (franc. Comédie-Française). Bili su ushićeni i počastvovani pozivom. To im je bio prvi nastup u Francuskoj, i bio je uspešan.[10] Početkom pedesetih Olivije i njegova supruga su igrali u Njujorku. Na njihovom repertoaru bili su Antonije i Kleopatra od Šekspira, Cezar i Kleopatra od Bernarda Šoa, i na zahtev Lijeve, - Antigona. Godine 1953. psihičko zdravlje Vivijen Li naglo se pogoršalo, međutim vrlo brzo se oporavila za predstave koje je Lorens spremao za Stratford na Ejvonu (Engleska). Osim Dvanaest noći i Magbeta, Lorens je pripremao i Tita Andronika. Za predstave je vladalo veliko interesovanje i bile su veoma dobro posećene. Bračni par je tada sa Titom Andronikom krenuo na evropsku turneju. Komad je naišao na izuzetne pohvale kritičara, i bio je komercijalni trijumf, ali njihov brak je još jednom prolazio kroz krizu koju ovaj put nije izdržao. Iako je njihova veza okončana po povratku u London, razveli su se u decembru 1960. godine. Poslednje predstave Olivije je bio jedan od osnivača Britanskog nacionalnog teatra. Postao je njegov direktor još dok je bio u Old viku.[15] Tokom posleratnih godina, a i kasnije, svoju glumačku karijeru posvetio je uglavnom filmskoj industriji. U pozorištu je uglavnom radio kao reditelj, a ređe je prihvatao uloge.[15] Ipak, od malobrojnih predstava u kojima je igrao u to vreme, izdvajaju se Ujka Vanja, Mletački trgovac, Mačka na usijanom limenom krovu, The Recruting Officer i izuzetno uspešna Dugo putovanje u noć, koja je kasnije ekranizovana i emitovana u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Imperial mausolea and consecration memorials in Felix Romuliana, Gamzigrad, East Serbia Dragoslav Srejovic and Cedomir Vasic Engleski jezik Mek povez, strana 196 Gamzigrad[1] je arheološko nalazište blizu Zaječara u istočnoj Srbiji antičke rimske carske palate Feliks Romulijane (lat. Felix Romuliana) koje se od 29. juna 2007. nalazi na UNESKO-voj listi Svetske baštine .[2] Gamzigrad predstavlja rezidenciju rimskog cara Gaja Valerija Maksimijana Galerija (Gaius Valerius Maximianus Galerius; 293–311), zeta Dioklecijanovog. Po majci Romuli nazvao ga je Romulijana (Romuliana). Palata izgleda nikada nije dovršena, a carevi 4. veka su velelepni posed prepustili hrišćanskoj crkvi. Tokom 5. veka palata je razarana od strane varvara, a u 6. vek Romulijanu je Justinijan I obnovio u vidu pogranične tvrđave. Nakon najezde Slovena krajem 6. veka, nekadašnja carska rezidencija je napuštena. Moćan grad, na 6,5 ha, sa oko 20 utvrđenih kula. Unutar se nalazila raskošna palata, dva paganska hrama, tri hrišćanske crkve i druge građevine; podni mozaici se smatraju ravnima najboljim ostvarenjima kasnoantičkog doba u Evropi. Prvi opis i stručnu ocenu Gamzigrada – Romuliane dao je baron Herder, saksonski rudarski poglavar, u putopisu „Rudarski put po Srbiji“, 1835.[3] godine. Posle barona Herdera, za Gamzigrad se zainteresovao austrijski arheolog i putopisac Feliks Kanic, koji 1860. godine obilazi ove ostatke i ostavlja nam crteže zida i okoline. Kasnije o Gamzigradu pišu M. Milićević (1876.), J. Dragašević (1877.), V. Karić (1887.), J. Mišković (1887.), M. Valtrović (1890.) i S. Mačaj (1892.), da bi se početkom XX veka interesovanje za ovaj jedinstveni spomenik antičke civilizacije potpuno ugasilo. Tek posle Drugog svetskog rata obnovljeno je interesovanje za Gamzigrad. Već 1950. godine arhitekta Đurđe Bošković izradio je novu osnovu gamzigradskih bedema, naznačio položaj najznačajnijih građevina unutar njih i istakao potrebu da se ovaj važan kasnoantički spomenik zaštiti i istraži. Arheološka istraživanja, započeta 1953. godine, pokazala su da u okviru gamzigradskih bedema postoji nekoliko palata i hramova, koji najrečitije govore o značaju i nameni Gamzigrada. Od 1970. godine, kad je rukovođenje radovima u Gamzigradu preuzeo svjetski priznati arheolog dr. Dragoslav Srejović (1931–1996), Gamzigrad se sve češće pominje kao palata neke istaknute ličnosti rimskog carstva iz 3. veka, ili čak kao palata jednog cara iz tog perioda i upoređuje sa carskim palatama u Splitu, Solunu, Maloj Aziji i na Siciliji. Međutim, nedostatak pisanih spomenika onemogućilo je da se bliže odredi vreme nastanka naselja, kao i da se sazna ime imperatora i antički naziv naselja. Sve dileme bile su razrešene otkrićem natpisa, 23. juna 1984. godine. Na fragmentu arhivolte isklesan je natpis Felix Romuliana (Srećna Romuliana), naziv rezidencije rimskog cara Gaja Galerija Valerija Maksimijana (297–311). Izgradnja počela dve godine nakon početka gradnje Dioklecianove palate u Splitu (295–305). Rezidenciju izgradio Dioklecian kao repliku poznate Dioklecianove palate. Namenio je zetu Gaju Galeriju Valeriju Maksimilijanu. Na osnovu arheoloških nalazišta Gamzigrad se sagledava u šest perioda: kao praistorijsko naselje iz II i I milenijuma p. n. e.; kao rimsko poljsko naselje (villa rustica) iz II veka n. e.; kao rimski dvorac s kraja III i početka IV veka; kao crkveno dobro iz IV i V veka; kao ranovizantijsko naselje V–VII veka; kao srednjovekovni grad (XI vek) i kao privremeno sklonište u vreme turskih osvajanja u XIV i XV veku. Tragovi boravka prvih stanovnika Gamzigrada otkriveni su severno od bedema kao i unutar naselja u nasutoj zemlji. Od nalaza imamo: kamene sekire iz perioda III milenijuma p. n. e. (mlađe kameno doba i početak neolita), zatim ulomke grnčarije iz poznog bronzanog doba (druga polovina II milenijuma p. n. e.), ulomke grnčarije i bronzanog nakita iz perioda starijeg gvozdenog doba. U V i IV veku p. n. e. Tribali osnivaju svoje naselje unutar gamzigradskog bedema, koje nije dugotrajno, tako da je Gamzigrad tokom IV veka p. n. e. napušten. Kako na području Crne reke (Crnog Timoka) nisu otkriveni arheološki spomenici iz poslednjih stoleća stare ere, neizvesno je koje su stanovništvo Rimljani zatekli u ovoj oblasti. Moguće je da su ovde, uz proređene i oslabljene tribalske zajednice živele i grupe Meza i Skordiska. Početkom 3. veka naše ere u južnom delu Gamzigrada sagrađeno je veliko poljsko imanje (villa rustica), a na obližnjim površinama su nađeni ostaci napuštenih zgrada za koje se smatra da su služile za čuvanje poljoprivrednih proizvoda i stada (ostave i štale). Krajem 3. i početkom 4. veka, na prostoru oko 6.5 ha, sa dimenzijama 240x190 m, izgrađene su dve gotovo paralelne fortifikacije i ugrađene unutar njih: palate, hramovi, građevine za smeštaj vojske i gostiju, magacini i ostale građevine. Sredinom 4. veka Gamzigrad je opusteo, da bi posle 380. godine ponovo oživeo. U 5. veku Gamzigrad je stradao u neredima izazvanim najezdom Huna 441. godine. Ubrzo posle tih nereda je obnovljen, ali skromno, bez značajnijih graditeljsnih poduhvata. Intenzivna izgradnja nastaje polovinom 6. veka. Zgrade podignute u ovom periodu popaljene su i porušene najezdom Avara, koji su 585/6. godine osvojili gradove u priobalnoj Dakiji. Oko 615. godine Gamzigrad je napušten, da bi tek posle 971. godine ili u prvoj deceniji 11. veka, posle osvajanja od strane Vizantije, 1002. godine, bio ponovo naseljen. Gamzigrad je konačno napušten u drugoj polovini 11. veka i više nije nikad obnovljen. Iz razdoblja 14. i 15. veka imamo nekoliko nalaza na osnovu kojih možemo pretpostaviti da su ruševine Gamzigrada u vreme turskih osvajanja poslužile kao privremeno sklonište. Otkrivanjem natpisa FELIX ROMULIANA, 1984. godine, konačno je razrešena zagonetka Gamzigrada. Za pravom istinom o Gamzigradu tragalo se blizu 150 godina. Sadržaj natpisa je celovit naziv mesta koje se pominje u dva istorijska izvora, u delu nepoznatog pisca iz oko 360. godine, u Epitomama Aurelija Viktora, i u Prokopijevom spisu „O građevinama“ (De aedificiis), nastalom između 553. i 555. godine. U Epitomama sadržan je podatak da je rimski imperator Galerije rođen u Priobalskoj Dakiji, gde je i sahranjen, i to u mestu Romulianumu, koje je nazvao po imenu majke Romule. U Prokopijevom delu, među kastelima koje je Justinijan obnovio u oblasti grada Akve, pominje se i Romuliana. To znači da je naziv mesta u kome je rođen i sahranjen Galerije posvedočen u tri oblika, i to kao Feliks Romuliana (na natpisu iz 306. - 311. godine), kao Romulianum (oko 360. godine) i kao Romuliana (oko 555. godine). Više podataka o Galerijevoj graditeljskoj delatnosti daje Laktancije u spisu „O smrti progonioca“. Opisujući složene prilike u Carstvu u 306. godini Laktancije saopštava da je Galerije već tada odlučio da 312. godine, pošto proslavi dvadesetogodišnjicu vladavine, ustupi vlast Liciniju, Severu, Maksiminu i Kandidijanu, i da od tada živi u bezbednosti i miru, u zaklonu neosvojivih zidina. Odluka koju je doneo podrazumeva početak izgradnje rezidencije 306. godine i određuje 312. godinu kao termin okončanja te izgradnje.... Dragoslav Srejović (Kragujevac, 8. oktobar 1931 — Beograd, 29. novembar 1996) je bio srpski arheolog, kulturni antropolog, profesor Univerziteta i akademik. Rođen je 8. oktobra 1931. godine u Kragujevcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na arheološkoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu diplomirao je 1954. godine, a za asistenta je izabran 1958. godine. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa tezom „Neolitska i eneolitska antropomorfna plastika u Jugoslaviji“ (1964). Za docenta za predmet praistorijska arheologija postavljen je 1965. godine, za vanrednog profesora 1970. i redovnog profesora 1976. godine. Rukovodio je arheološkim iskopavanjima 67 praistorijskih i antičkih lokaliteta u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori (Duklja, Srebrenica, Lepenski Vir, Vlasac, Divostin, Gamzigrad, Šarkamen i dr.). Objavio je više od 200 radova u zemlji i inostranstvu. Za knjigu Lepenski Vir dobio je Oktobarsku nagradu Beograda (1970). Za dopisnog člana SANU izabran je 1974, a za redovnog 1983. godine. Bio je direktor Galerije SANU od 1989, a potpredsednik SANU od 1994. godine. Po jedna ulica u Beogradu, Novom Sadu i Kragujevcu nose njegovo ime. Preminuo je 29. novembra 1996. godine u Beogradu, a sahranjen je 3. decembra u Kragujevcu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, filozof, pesnik nadrealista, general-pukovnik JNA, diplomata i društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Biografija Detinjstvo, školovanje i rana mladost Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra (1869—1932), bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković (1875—1963). Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković.[1] Imao je jednog brata, Nikolu, i pet sestara — Maru, Jelisavetu, Kseniju, Tatjanu i Oliveru.[2] Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj, od 1912. do 1921. godine, gde je stekao osnovno obrazovanje u školi jednog Dominikanskog samostana, u okolini Lozane. Tu je naučio francuski jezik, da svira klavir, a pevao je i u horu kao solista, i kao osnovac proputovao Švajcarsku pevajući solo arije na misama u crkvama.[3] Po povratku u novostvorenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, Popović se upisao u beogradsku Treću mušku gimnaziju, u kojoj je maturirao 1926. godine, a kao odličan učenik bio je oslobođen polaganja usmenih ispita. U međuvremenu, sve aktivnije se bavi boksom i plivanjem. Po završetku gimnazije, otišao je na odsluženje vojnog roka. Završio je Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika.[4][5] Posle završetka služenja vojske, ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira najpre pravne nauke, a potom i filozofiju i diplomira 1931. godine. Tamo se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa.[6][7] Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. U vreme studija, intenzivno je posećivao psihijatrijsku bolnicu „Sveta Ana” u Parizu, s obzirom da se dosta interesovao za psihoanalizu i delo Zigmunda Frojda. Tada je napisao i tekst „Zapisi iz ludnice”. Akademsku 1931/1932. godinu, Koča Popović proveo je u Nemačkoj, u Frankfurtu, na produženim studijama psihoanalize i filozofije.[8] Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Tokom studija u Parizu, 1929/1930. godine, aktivno se uključio u studentski društveno-politički život i učestvovao u demonstracijama protiv fašističkih organizacija. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen.[9] Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat i Jugoslovenski Španci Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Glavni članci: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije i Ustanak u Srbiji 1941. Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore u činu artiljerijskog poručnika. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno–Prozor i Kupres–Šujica–Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda, jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant Južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice–Sarajevo–Banjaluka–Karlovac–Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata (NOR), bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Razglednice Koče Popovića; nalaze se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća (SIV) i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija (OUN). Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Zajedno sa Petrom Stambolićem, predsednikom SIV-a i ambasadorom u SAD Veljkom Mićunovićem je bio član delegacije Jugoslavije na sahrani Džona F. Kenedija, 25. novembra 1963. godine.[10] Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine, posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala, i otišao u penziju. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića.[11] Privatni život, pozne godine i smrt Bio je u braku sa Veronikom Vjerom Bakotić (1912—2005)[12] i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović (1911—2000), prvoborcem iz Banja Luke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu, iako je dosta vremena provodio i u Dubrovniku, u kom je poslednji put boravio leta 1991. godine.[13] Nakon što je imao moždani udar, prebačen je na Vojnomedicinsku akademiju (VMA), gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Poslednja želja mu je bila da na odru bude sam.[14][15][16] Poslednja volja Koče Popovića Svoju poslednju volju, Koča Popović je napisao šesnaest godina pre svoje smrti, 26. septembra 1976. godine. U njoj je istakao da kada umre „želi da bude spaljen, bez ikakvih ceremonija i povorke, oproštajnih govora, venaca i drugih počasti” koje bi mu inače sledovale. Svojom poslednjom voljom je želeo „da sačuva samopoštovanje, kao čovek; smatrajući to najvišom obavezom prema ljudima i vrednostima na kojima je počivala snaga i veličina naše Revolucije.”[13] Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime.[17] Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! LZ 129 Hindenburg (registracija: D-LZ 129) bio je veliki njemački komercijalni putnički cepelin, vodeći zračni brod u klasi Hindenburg. Bio je najduži u klasi letećih naprava i najveći zrakoplov po obujmu te širini i visini.[1] Projektiran je i izgrađen u tvrtci Zeppelin (Luftschiffbau Zeppelin GmbH) na obali Bodenseea u Friedrichshafenu. Zrakoplov je letio od ožujka 1936. godine do 6. svibnja 1937. kada je pri slijetanju u Mornaričku zrakoplovnu bazu Lakehurst (Manchester Township, New Jersey), nakon svog prvog transatlantskog putovanja za Sjevernu Ameriku, potpuno izgorio. U nesreći je poginulo trideset i šest osoba. Hindenburg je dobio ime po feldmaršalu Paulu von Hindenburgu (1847. – 1934.), predsjedniku Njemačke od 1925. do 1934. godine. Dizajn i razvoj Konstrukcija Hindenburga Blagovaonica Karta svijeta na zidu u dnevnom boravku Hindenburg je imao duraluminijsku konstrukciju koja uključuje uzduž poredanih 15 pregrada u obliku velikih obruča između kojih se nalazilo 16 pamučnih vreća ispunjenih plinom. Pregrade su bile međusobno ojačane uzdužnicama postavljene u krug uzduž pregrada. Oplata cepelina bila je od pamuka impregniranog s mješavinom reflektirajućih materijala kako bi se plinske vreće zaštitile od ultraljubičastog zračenja koje bi ih oštetilo i infracrvenog zračenja koje bi moglo izazvati pregrijavanje. Godine 1931. tvrtka Zeppelin kupila je u listopadu 1930. godine 5000 kg duraluminija koji su spašeni nakon pada britanskog cepelina R101 te su ga nakon recikliranja koristili u gradnji Hindenburga.[2] Za unutrašnji dizajn Hindenburga bio je zadužen Fritz August Breuhaus čije je dizajnersko iskustvo bilo uključeno u vagone Pullman Coachesa, prekooceanske linijske brodove kao i ratne brodove za Njemačku ratnu mornaricu.[3] U sredini gornje `A` palube nalazile su se velike javne prostorije: blagovaonica s lijeve i dnevni boravak s prostorijom za pisanje na desnoj strani (gledajući prema nosnom dijelu zrakoplova). Male putničke kabine protezale su se oko ovih prostorija. Slike na zidovima blagovaonice prikazivale su putovanja Graf Zeppelina u Južnu Ameriku. Stilizirana karta svijeta prekrivala je zid u dnevnom boravku. Dugi kosi prozori nalazili su se uzduž obje palube. Od putnika se očekivalo kako će većinu svog vremena provesti u javnim prostorima, a ne svojim skučenim kabinama.[4] Na donjoj `B` palubi nalazile su se praonice, blagovaonica za posadu te prostorija za pušenje. Harold G. Dick, američki predstavnik iz tvrtke Goodyear Zeppelin se prisjeća[5]: `Jedini ulaz u prostoriju za pušenje (koja je bila pod tlakom kako bi se spriječio ulazak vodika ako bi negdje propuštao) bio je preko bara koji je imao nepropusna vrata sa zakretnim zaključavanjem, a svi putnici koji su htjeli ući bili su pomno pretraženi od upravitelja bara kako bi bili sigurni da ne nose upaljenu cigaretu ili lulu.[6][7]` Upotreba vodika umjesto helija Kao plin za podizanje prvobitno je bio odabran helij jer je radi svoje nezapaljivosti najsigurniji za zračne brodove.[8] Međutim, u to vrijeme je helij bio relativno rijedak i iznimno skup. Dostupan je bio samo kao popratni proizvod izvornog prirodnog plina koje su se nalazili u SAD-u. Vodik se, u usporedbi, mogao jeftino proizvesti od strane bilo koje industrijalizirane nacije, lakši je od helija i postiže veći uzgon. Zbog svoje rijetkosti i troška, američki zračni brodovi koji koriste helij bili su prisiljeni očuvati plin po svaku cijenu što je otežavalo njihov rad.[9] Unatoč zabrani američkog izvoza helija (prema zakonu koji je taj plin odredio kao materijal s `vojnom vrijednosti`), Nijemci su osmislili cepelin za korištenje daleko sigurnijeg plina u uvjerenju kako će uvjeriti američku vladu za odobrenje izvoza. Kada su dizajneri doznali kako Amerika ne će odustati od zabrane izvoza bili su prisiljeni prilagoditi Hindenburg za korištenje vodika kao plina za uzgon.[8] Unatoč opasnosti korištenja zapaljivog vodika nijedan alternativni plin koji može pružiti dovoljno uzgona nije mogao biti proizveden u odgovarajućim količinama. Jedina korisna strana je bila mogućnost ugradnje više putničkih kabina. Njemačka duga povijest letenja vodikom ispunjenih putničkih zračnih brodova bez ijedne ozljede ili nezgode izazvalo je općeprihvaćeno vjerovanje kako su ovladali sigurnim korištenjem vodika. Hindenburgova prva sezona letenja to je i demonstrirala...

Odlično stanje Retko u ponudi Miodrag B. Protić (Vrnjačka Banja, 10. maj 1922 – Beograd, 20. decembar 2014)[1] bio je srpski slikar, likovni kritičar, teoretičar i istoričar umetnosti i akademik. Biografija[uredi | uredi izvor] Osnovnu školu završio je u Vrnjačkoj Banji, a gimnaziju u Kraljevu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950.[2] Učio je slikarstvo u Slikarskoj školi Mladena Josića 1943 — 1944. godine kod Jovana Bijelića i Zore Petrović. Dalje obrazovanje sticao je u Parizu 1953 — 1954, Italiji (u više navrata) i SAD 1963. Od 1950. do 1959. godine radi u Ministarstvu prosvete, nauke i kulture kada inicira osnivanje Moderne galerije. Otkupljuje umetničke radove sa izložbi i ateljea umetnika. Postavljen je za upravnika Moderne galerije 1959. Muzej savremene umetnosti u Beogradu otvara 1965. godine i na njegovom čelu je do penzionisanja 1980. Izlaže od 1946. godine na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvi put je samostalno izlagao 1956. Član je ULUS-a od 1948. Bio je član grupe „Samostalni“ (1951 — 1955) i „Decembarske grupe“ (1955 — 1960). Napisao je veliki broj knjiga, studija, eseja i kritika o srpskoj i jugoslovenskoj likovnoj umetnosti koje objavljuje od 1952. godine. Redovni kritičar „NIN“-a je između 1952. i 1958. Sarađivao u brojnim dnevnim listovima i časopisima: „Glas“, „Rad“, „Politika“, „Borba“, „Danas“, „Delo“, „Savremenik“, „Književnost“, „Letopis Matice srpske“, „Književne novine“, „Umetnost“ i dr. Bio je član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu od 1966. do 1991. godine. Oktobra 2022. u Protićevu čast u okviru MSU organizovana je izložba Gospodstvo uma: Miodrag B. Protić, život posvećen umetnosti.[3][4] Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Slikarstvo[uredi | uredi izvor] Miodrag B. Protić je uz veliko angažovanje na osnivanju Moderne galerije i pisanju likovnih kritika u kojima je svakodnevno pratio tekući umetnički život ranih pedesetih godina, najviše bio posvećen svojoj osnovnoj delatnosti - slikarstvu. Pripadao je onaj generacija koja je prva posle raskida sa dogmatskom estetikom socijalističkog realizma povela našu umetnost prema slobodnom izrazu i osamvremenjivanju njenog jezika koje će je dovesti u red aktuelnih estetičkih tokova tog vremena. Protić, veoma obrazovan i informisan bio je na samom vrhu srpskih i jugoslovenskih umetnika koji je kao istaknuti akter vlastitim slikarstvom snažno usmeravao prema modernizmu ovaj pokret naše umetničke obnove posle Drugog svetskog rata. Smatrao je da nova umetnost poseduje sopstvenu tradiciju i autonomiju za koju se u novim uslovima treba izboriti samom slikarskom praksom. Već ranim delima je obezbeđivao legitimnost apstraktnoj umetnosti do čijeg je čistog izraza došao u nekoliko etapa. Tri su slikarska elementa kojima je Protić izgradio svoj slikarski stil - linija, boja i predmet. Tokom šeste decenije njegove slike su ukazale na taj istrajni put redukcije plastiče forme od realizma predmetnih elemenata do oblika koji je poprimio elemente znaka i simbola tokom šezdesetih godina. Pročišćavanje njegove slike do čiste apstraktne paradigme bilo privedeno konačnom izrazu tokom sedme decenije kada je u nekoliko značajnih ciklusa zaokružio opus dovodeći ga do najreprezentativnijih primera srspke i jugoslovenske umetnosti druge polovine 20. veka. Kritika[uredi | uredi izvor] Preporod srpske likovne umetnosti posle 1950. godine pratila je, a katkada i predvodila, i likovna kritika. Budući da je bio svestan značaja ove discipline u našem umetničkom životu, a posebno u vremenu obnove, Miodrag B. Protić je veliki doprinos dao neumorno pišući o tekućim likovnim zbivanjima, najviše tokom šeste decenije. Njegovo čisto kritičarsko angažovanje bilo je značajno smanjeno krajem te decenije kada je bio imenovan za upravnika Moderne galerije smatrajući da sa te pozicije ima manje prava da neposredno arbitrira kritičkim ocenama o pojavama i ličnostima na aktuelnoj sceni, Protić se okreće pisanju većih eseja i studija koje su na sintetički način objedinjavale stilske i estetičke periode nastanka i razvoja ponajpre, srpskog modernizma dvadesetog veka. U tom pogledu posebno su bile značajne izložbe i ciklusa „Jugoslovenska umetnost HH veka“ koji je inicirao u Muzeju savremen umetnosti a u kojem je sa timom najistakutijih stručnjaka dao jasnu sliku njenog razvoja i dostignuća. Nesumnjivo je da je Protić veoma mnogo doprineo novom unapređivanju likovne kritike kao aktivne discipline tumačenja dela umetnosti i njenih protagonista posle godina bučne ideološke propagande neposredno posle drugog rata. Time je on načinio svojevrsni priključak sa najznačajnijim umetničkim kritičarima između dva svetska rata i načinio jasan kontinuitet i sa tom značajnom tradicijom u novijem srpskom stvaralaštvu. Odlikovanja[uredi | uredi izvor] 1967. Srebrna medalja za zasluge Čehoslovačke Socijalističke Republike 1977. Orden „komandera“ Kraljevine Danske 1981. Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom SFRJ 1983. Orden oficira reda umetnosti i književnosti Francuske Republike Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor] 1956. Umetnički paviljon, Beograd 1957. Beogradsko dramsko pozorište, Beograd 1958. — 1959. Tribina mladih, Novi Sad 1959. Muzej primenjene umetnosti, Beograd 1960. Mala galerija, Ljubljana 1961. Narodni muzej, Požarevac 1962. Galerija umjetnina, Split 1963. Salon Moderne galerije, Beograd 1966 Galerie d`Athenes, Hilton, Atina 1967. Umetnička galerija, Niš 1968. Mala galerija, Novi Sad 1969. Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1969. — 1970. Gradska galerija suvremene umjetnosti, Zagreb 1970. Mala galerija, Ljubljana 1971. Umetnička galerija Kulturno-propagandnog centra, Sombor 1973. Galerija kulturnog centra, Beograd 1974. Izložbeni paviljon „Knjaz Miloš“, Aranđelovac 1976. Galerija Firum, Zagreb, Galerija kulturnog centra, Beograd 1978. Salon Likovne jedeni, Sombor 1979. Galerija Spektar, Zagreb, Umetnostna galerija, Maribor 1982. Mala galerija, Zrenjanin, Muzej savremene umetnosti, retrospektiva, Beograd, Salon Likovne jeseni, Sombor 1982. — 1983. Likovno razstavišče „Rihard Jakopič“, Ljubljana 1983. Narodni muzej, Kraljevo, Zamak kulture, Vrnjačka Banja 1984. Umjetnički paviljon Collegium artisticum, retrospektiva, Sarajevo, Umjetnička galerija, Zenica, Izložbeni salon Doma kulture, Banja Luka 1986. Galerija Sebastian, Beograd, Galerija Sebastian, Varaždin 1988. Galerija 73, Beograd, Jugoslovenski kulturni centar, Pariz 1989. Umjetnička galerija, Budva, Umetnička galerija Stil, Varšava 1993. Galerija „Dvorac kralja Nikole I“, Nikšić 1994. Muzej savremene umetnosti, Legat Miodraga B. Protića, Beograd 1995. Galerija Narodnog muzeja, Kraljevo, Savremena galerija, Zrenjanin 1997. Galerija Zepter, Beograd 2002. Umetnički muzej, Kraljevo, Narodni muzej, Beograd 2009. Galerija RTS, Beograd Bibliografija (izbor)[uredi | uredi izvor] 1951 Petar Lubarda, Povodom izložbe mladih umetnika Srbije, Književne novine, 10. novembar, Beograd 1952 Dejan Medaković, Izložba Samostalnih, NIN, 6. juli, Beograd 1956 Borislav Mihajlović, Izložba slika M. B. Protića, NIN, 8. april, Beograd 1956 Pavle Vasić, Slikarstvo Miodraga Protića, Politika, 10. april, Beograd 1956 Lazar Trifunović, Miodrag Protić, Vidici, april-maj, Beograd 1957 Lazar Trifunović, Savremenici Miodraga B. Protića, NIN, 17. mart, Beograd 1959 Lazar Trifunović, Od racionalnog ka poetičnom, NIN, 5. juli, Beograd 1963 Peđa Milosavljević, pred. kat., Salon Moderne galerije, Beograd 1963 Dragoslav Đorđević, Miodrag B. Protić, Borba, 4. april, Beograd 1964 Živojin Turinski, Likovne kritike i eseji, Politika, 5. juli, Beograd 1965 Aleksa Čelebonović, Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji, Jugoslavija, Beograd 1967 Zoran Pavlović, Slikarstvo Miodraga B. Protića, Umetnost, april-jun, Beograd 1967 Lazar Trifunović, Srpska likovna kritika, Srpska književna zadruga, Beograd 1968 Ješa Denegri, Oblici nefiguracije u suvremenom slikasrtvu u Srbiji, Život umjetnosti, Zagreb 1969 Aleksa Čelebonović, pred. kat., Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1971. — 1972 Lazar Trifunović, Apstraktno slikarstvo u Srbiji, pred. kat., Galerija Kulturnog centra, Beograd 1973 Pavle Vasić, Umetnički život, Umetnička akademija, Beograd 1973 Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900-1950, Nolit, Beograd 1973 Đorđe Kadijević, Izazov duhu, NIN, 4. novembar, Beograd 1976 Peđa Milosavljević, Oblik i dah oblika, Politika, 4. decembar, Beograd 1976 Zoran Markuš, Tragom doslednosti, Borba, 14. decembar, Beograd 1979 Marija Pušić, Modrag B. Protić, Umetnost, januar-februar, Beograd 1980 Slobodan Ristić, Vreme bez iluzija, Politika, 30. avgust, Beograd 1981 Marko Ristić, Svedočanstva pod zvezdama, Nolit, Beograd 1982 Marija Pušić, pred. kat. retrospektivne izložbe, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1982 Zoran Markuš, Put dug četiri decenije, Borba, 16. oktobar, Beograd 1983 Dragoš Kalajić, Tri osporavana lica Miodraga Protića, Start, 29. januar, Zagreb 1984 Sveta Lukić, Preko granica. Deset portreta modernih stvaralaca, Svjetlost, Sarajevo, BIGZ, Beograd 1986 Sveta Lukić, pred. kat., Galerija Sebastian, Beograd 1986 Jovan Despotović, Ka čistom geometrijskom duhu, Jedinstvo, 22. novembar, Priština 1993 Ješa Denegri, Pedesete: teme srpske umetnosti 1950-1960, Svetovi, Novi Sad 1994 Dragana Vranić, Legat Miodraga B. Protića, pred. kat., Muzej savremene umetnosti, Beograd 1995 Kosta Bogdanović, Jedna moguća relacija, Projeka(r)t, avgust, Novi Sad 1995 Ješa Denegri, Šezdesete: teme srpske umetnosti 1960-1970, Svetovi, Novi Sad 1996 Predrag J. Marković, Beograd između Istoka i Zapada 1948-1965, Beograd 1997 Nikša Stipčević, Otvoren i zatvoren život, Letopis Matice srpske, novembar, Novi Sad 2002 Jerko Denegri, Radmila Matić-Panić, Miodrag B. Protić, monografija, Clio, Beograd 2005 Dobrica Ćosić, Prijatelji, Politika, Narodna knjiga, Beograd 2010 Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945-1968, Vujičić Kolekcija, Univerzitet umetnosti, Filozofski fakultet, Beograd

VLADIMIR DEDIJER VATIKAN I JASENOVAC Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Владимир Владо Дедијер (Београд, 4. фебруар 1914 — Бостон, 30. новембар 1990) био је академик, историчар, публициста новинар и учесник Народноослободилачке борбе. Биографија Владо је рођен 4. фебруара 1914. године. Отац му је био Јевто Дедијер,[1] а старији брат Стеван Дедијер. Детињство и младост проводи у Београду где је завршио основну школу и гимназију. Уписује Правни факултет у Београду, када због немаштине и немогућности да плаћа студије почиње да ради као дописник из земље, а касније и света за „Политику“. Био је члан КПЈ и радио је у корист комунистичке пропаганде. Познавао је одлично директора „Политике“, Владислава Рибникара са којим је упознао Јосипа Броза Тита по доласку у Београд 1941. године. У време избијања устанка имао је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу „Борба“ као уређивач, заједно са Милованом Ђиласом. Одатле је почело њихово велико пријатељство. Владо Дедијер је по формирању првих партизанских одреда постављен за политичког комесара Крагујевачког НОП одреда. Учествовао је заједно у опсади Краљева, половином октобра 1941. године, када је био рањен у ногу. После тога, одлази у Врховни штаб и ради у агитационо-пропагандном одељењу читавог рата. У бици на Сутјесци изгубио је своју жену, др. Олгу Поповић-Дедијер, која је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије. После завршетка рата, одлази на оснивање Уједињених нација у Сан Франциско. По повратку у земљу, као веома образован човек, добија место предавача историје НОБ-а на Београдском универзитету. Током рата брижљиво је водио свој дневник, који је после рата објављен. У Београду се по други пут оженио, овога пута Вером Дедијер. Био је представник Југословенске делегације на конференцији мира у Паризу 1946. године. По повратку, добија задужење да буде уредник листа „Борба“. За време сукоба са Стаљином био је члан разних преговарачких мисија. Ту је почео да прикупља и податке за своје чувено дело, по коме ће касније постати познат - „Прилози за биографију Јосипа Броза Тита“. Био је члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора ССРНЈ од 1953. године. Као уредник листа „Борба“, оптужен је да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред Партијску комисију, а затим и пред суд у Београду 1954. године.[1] На тајном суђењу заједно са Милованом Ђиласом, изабрао је да га брани славни адвокат Иво Политео, који је 1928. године на „Бомбашком процесу“, бранио Тита, а касније је и кардинал Алојзије Степинац имао част да га овај адвокат брани. Осуђен је условно на годину и по дана. Касније му је суд поништио ту одлуку. Владо Дедијер је решио да се повуче из политичког живота. Поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРНЈ августа 1954. године. После политичке каријере, почео је да се бави писањем. Одлази у САД 1955. године где је и добио звање Академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у земљу где је радио као аутор у писању књига. Владимир Дедијер је у Америци постао члан Раселовог суда, а затим и председник истог суда који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других. Активно је радио и у Српској академији наука у Београду. Био је један од коаутора у уџбенику „Историја Југославије од 1918“, у издању београдског Нолита 1972. године. После Титове смрти, поново одлази у Америку, у Вашингтон, где скупља грађу за нове биографије о Титу. Као председник Раселовог суда радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941—1945). У Америци је радио на припремању Трибунала Раселовог суда о концентрационом логору Јасеновац. У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. године и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о Јасеновцу. Поново је отишао у Америку и ту га је снашла смрт. Пред крај свог живота је ослепео, пожелео да се врати и умре у својој земљи, али је изненада преминуо од јаког срчаног удара 30. новембра 1990. године у Бостону, где је обављена и кремација. Његова урна, уз све војне почасти, сахрањена је 21. децембра 1990. године у Љубљани. Као заслугу у заједничком раду, Антун Милетић је после Дедијерове смрти објавио књигу „Против заборава и табуа-Јасеновац (1941—1945)“, где је поред свог имена, уписао и име Владе Дедијера, који је тада већ био мртав. Носилац је Партизанске споменице 1941, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда и имао је и чин потпуковника ЈНА у резерви. Породица Порекло породице Дедијер потиче из Херцеговине, из места Чепелице, код Билеће. Владов отац Јевто Дедијер, био је доцент географије на Београдском универзитету и први асистент истакнутог српског географа Јована Цвијића. Поред Владе он је имао још два сина, Боривоја-Бору и Стевана, који је био нуклеарни физичар и социјални теоретичар и који је од 1961. године живео у Шведској. Владо Дедијер се два пута женио. Први пут лекарком Олгом Поповић из Земуна и са њом је у годинама уочи Другог светског рата добио ћерку Милицу. У току рата, она је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије и погинула је јуна 1943. године за време битке на Сутјесци. После делимичног ослобођења земље, 1944. године, оженио се по други пут Словенком Вером Крижман и са њом добио ћерку Бојану и синове Боривоја-Бору, Бранимира-Бранка и Марка. Његова два сина Боривоје (умро 1958) и Бранко (погинуо 1966), су трагично преминула и он је сахрањен поред њих у Љубљани. Библиографија Од његових многобројних књига, најважније су следеће:[2] Дневник 1941—1945, Београд I 1945, Београд II 1946, Београд III 1950 (друго издање 1951.) Партизанске штампарије, Београд, 1945. Белешке из Америке, Београд 1951. Париска мировна конференција, Београд, 1947. и Загреб 1948. Југословенско-албански односи (1939—1948), Београд 1949. Дневник 1941—1945 (II издање, Београд, 1951. Сарајево 1914. године, Београд, 1966. Тито говори, Њујорк, 1953. Тито против Москве, Милано, 1953. Јосип Броз Тито, Прилози за биографију, Љубљана 1953, Београд 1953, и 1972, Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина, Сарајево, 1969. Љубљана 1969, Београд 1978. Историја Југославије (заједно са Иваном Божићем, Милорадом Екмечићем и Симом Ћирковићем), Београд, 1972. Једна војна конвенција: Есеји развитка међународног права, Лондон, 1974. Интересне сфере, Београд 1980. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 1, Ријека, 1980. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 2, Ријека, 1981. Пут за Сарајево, Загреб, 1983. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 3, Београд, 1984. Вољена земља, Лондон, 1985. Dedijer, Vladimir (1987). Vatikan i Jasenovac: Dokumenti. Beograd: Rad. Dedijer, Vladimir; Miletić, Antun (1989). Proterivanje Srba sa ognjišta 1941-1944: Svedočanstva. Beograd: Prosveta. Геноцид над Муслиманима, Љубљана, 1990. Дедијер, Владимир; Милетић, Антун (1991). Против заборава и табуа: Јасеновац 1941-1991. Сарајево-Београд: Прогрес, Удружење за истраживање геноцида и ратних злочина.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svetozar Markovic i narodna stranka gradja 1860 - 1885 Nikola Petrovic Svetozar Marković (1846—1875) je bio uticajni srpski socijalistički mislilac, političar i publicista druge polovine XIX veka. Izdavao je Radenik, prvi socijalistički list u Srbiji i na Balkanu. Marković je bio žestoki kritičar velikosrpske politike i pionir ideje Balkanske federacije. Odbacio je „istorijsko pravo“, to jest obnovu Dušanovog carstva, kao osnovu rešenja srpskog pitanja. Govorio je da bi pokušaj obnove ove srednjevekovne države, koja i nije bila samo srpska i na čijem prostoru su se odigrali ireverzibilni istorijski procesi, učinili Srbiju na spoljnom planu osvajačkom, a unutra vojno-policijskom državom.[1] Marković je utemeljio federalizam kao konstantu srpske levice, kao alternativu velikodržavnoj ideologiji zasnovanoj na „istorijskom pravu“. On je također odbacio klerikalnu tradiciju kao osnovu za jedinstvo srpskog naroda, povlači liniju razdvajanja sa desnim populizmom. Život Gimnaziju je učio u Kragujevcu i u Beogradu, godine 1863. U Beogradu je započeo studije tehnike, koje je kasnije nastavio u Petrogradu kao stipendista srpske vlade[2]. U Petrogradu je bio uključen u rad ruskih revolucionarnih kružoka. Docnije je prešao da studira u Cirih, u Švajcarskoj, gde je počeo da proučava naučni socijalizam. Kao veoma mlad je počeo da se bavi publicistikom. Zbog članka Srpske obmane, objavljenog u novosadskoj Zastavi izgubio je stipendiju, pošto je u ovom napisu napao ceo državni sistem u Srbiji, a posebno birokratiju. Ostavši bez sredstava, vratio se u Srbiju. 1. juna 1871. godine je pokrenuo `Radenik`, prvi socijalistički list u Srbiji i na Balkanu.[3] U njemu su po prvi put objavljeni, u nastavcima, Marksov Građanski rat u Francuskoj i dva poglavlja iz Kapitala. Radenik izlazi dve godine (1871 - 1872), a potom je 1873. u Kragujevcu izdavao list Javnost. Zbog napada na vlast, godine 1874. osuđen je na devet meseci zatvora, iz kojeg je izašao teško narušenog zdravlja. Ubrzo ga je, u dvadeset devetoj godini pokosila tuberkuloza. Umro je 1875. godine u Trstu. Ideje Radenik, socijalističke novine koje je izdavao Svetozar Marković. Društvena teorija Svetozar Marković je, za razliku od mislilaca marksističke tradicije, smatrao da nije nužno za svako društvo da prođe sve stepene istorijskog razvoja. On je verovao da Kneževina Srbija može preskočiti kapitalizam i pravo iz pred-kapitalističkih početi da razvija socijalistički oblik društvenog uređenja, zasnovan na tradicionalnim seoskim zadrugama. Kritika velikosrpske politike Svetozar Marković je u svojim delima prvi put, i to kritički, upotrijebio izraz Velika Srbija: Čim se monarhična vlada utvrdila u zemlji, ona je odmah počela pomišljati da rasprostrani granice svoje vlasti i van Srbije ... Misao da se Bosna i Hercegovina sjedine sa Srbijom počela se širiti i u Srbiji i kod tamošnjeg naroda. To je bilo načelo politike koja je poznata pod imenom Velika Srbija.[4] Marković je velikosrpsku politiku Kneza Mihajla smatrao ništavnom, jer su protiv nje bile neodoljive prepone. Prva i najjača prepona je bila nezavisna Crna Gora, koja je imala iste pretenzije na Hercegovinu, Bosnu i Staru Srbiju kao i Srbija, i koja je jasno težila da osnuje sasvim nezavisnu državu. Druga snažna prepona je bila bosanska vlastela sa njenim davnašnjim pravima. Marković je verovao da je nemoguće dobiti Bosnu mirnim putem ukolko se vlasteli ne ujamče njena starinska prava, što bi značilo ostaviti bosansku raju u ropstvu. Dobiti Bosnu ratom, znači uništiti domaću aristokraciju, a kad bi se raja oslobodila od ropstva, `da li bi se ona slagala da dođe pod srpske pandure, kapetane i ostale gospodare?`[5] Marković je smatrao da opasnost poduhvata Velike Srbije leži u činjenici da srpski narod živi izmešan sa drugim narodima, bez jasno određenih geografskih i etnografskih granica, tako da bi morao »uzeti ulogu osvajača« prema susedima: Kneževina Srbija u Markovićemo vreme (sredinom 19. veka). Srpski narod se s jedne strane meša s Bugarima, s druge s Hrvatima i s treće s Rumunima, a dva naroda, Bugari i Hrvati, njegovi su najbliži rođaci po krvi i jeziku. Gde su granice „sjedinjenih Srba“, nove srpske države? To je teško ostvariti, ako ne želimo da se posvađamo sa svim tim narodima ... Srpski narod nema nikakvih geografskih ili etnografskih granica kojima bi bio određen kao jedna jedinstvena celina. Da bi se stvorila država od pet do pet i po miliona Srba, srpski narod bi morao da bude u neprijateljskom odnosu s Bugarima, Hrvatima i Rumunima. Morao bi da preuzme ulogu osvajača, kako to Mađari danas čine.[6] Svetozar Marković, koji se i sam zalagao za oslobođenje Srba koji žive pod osmanskom ili habzburškom vlašću, izričito je odbijao ulogu Kneževinu Srbiju kao „Pijemonta Južnih Slovena“ i politiku teritorijalne ekspanzije Srbije, koja bi pripojila i mešovite oblasti.[6] On je smatrao da svaka nacija treba u svom političkom i društvenom životu da bude samostalna, da ne bude potčinjena ni jednoj drugoj naciji.[6] Marković je izričito odbacivao pozivanje na „istorijska prava“ rečima: „princip nacionalnosti odriče se svih istorijskih prava.“[6] Posebno je smatrao štetnim ujedinjenje srpskih zemalja pozivanjem na Dušanovo carstvo, jer su Srbi njegovog vremena živeli u četiri države (Austrija, Turska, Srbija i Crna Gora) čija se istorijska prava „teško mogu uskladiti“.[6] Umesto toga, Marković predlaže stvaranje Balkanske federacije, odnosno saveza srpskog naroda sa drugim balkanskim i južnoslovenskim narodima.[7] Marković naglašava da bi nova srpska država, nastala osvajanjem, po nuždi postala vojnopolicijska i snagu bi trošila u odbrani od spoljnih neprijatelja, zanemarujući sopstveni umni i kulturni razvitak.[7] Marković ocenjuje da ideja Velike Srbije ide u prilog politici koja teži da u zemlji utvrdi neograničenu moć dinastije Obrenović.[6] On je ovu „veliku misao“ smatrao izgovorom za zanemarivanje daleko važnijih unutrašnjih pitanja Kneževine Srbije, upozoravajući da se »revolucionarna ideja o jedinstvu srpskog naroda pretvorila u ideju štetnu po narodne interese«. Književna kritika Svetozar Marković bio je prvi pobornik realističkog pravca u književnosti i socijalistički teoretičar. Svu svoju delatnost usmerio je u pravcu rešavanja političkih problema i pripreme masa za ostvarivanje građanskih prava revolucionarnim putem. Njegovo glavno delo, Srbija na istoku, raspravlja o društvenim, ekonomskim i političkim problemima Srbije sa socijalističkih pozicija. Vrlo rano je pokazao interesovanje i za književne probleme, obrazujući se pod uticajem Černiševskog, Hercena i Dobroljubova. U jeku procvata romantizma u srpskoj književnosti, objavio članak je Pevanje i mišljenje, i potom raspravu Realni pravac u nauci i životu, (1871 - 1872), kojima je pokušao da izazove preokret u srpskoj književnosti. Po Markoviću, pesnici su bili krivi za rđav ukus publike, sujeverje naroda i odsustvo jasnih socijalnih i kulturnih perspektiva tadašnjeg srpskog društva. On pritom nije štedeo ni najveće pesnike našeg romantizma, Lazu Kostića i Đuru Jakšića, dok je prema Jovanu Jovanoviću Zmaju imao više obzira. Uz kritiku tadašnjeg pesništva, Marković je oštro kritikovao i ondašnju proznu književnost, pri čemu je njegov članak Realni pravac u nauci i književnosti bio široko zasnovana i utemeljena rasprava, zasnovana na naučnom socijalizmu, o istorijskim zakonitostima u društvu i o društvenim procesima koji su doveli do trijumfa naučnog gledanja na te zakonitosti i procese. Po njemu ti naučni zakoni i procesi važe i za umetnost, pa prema tome i za poeziju. Njegovi članci imali su veoma veliki uticaj na dalji tok razvoja srpske književnosti, a posebno na stvaralaštvo mlade generacije književnika. Nasleđe Jugoslovenski komunisti u 20. veku su Svetozara Markovića smatrali jednim od svojih preteča. Počast su mu odali tako što su godine 1946. grad Jagodina preimenovali u Svetozarevo, a 1980. je u režiji Eduarda Galića snimljeni igrani film Svetozar Marković gdje je lik Markovića tumačio Lazar Ristovski.

U odbrom stanju! Zastitni omotac na jednom mestu malo iskrzan nista starsno! Sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Izdavac : SKZ Godina : 1982 Povez : tvrd Stranica: 557 Drustvena istorija Engleske, od Cosera do kraljice Viktorije: sest vekova istorije Socijalna istorija, piše G.M. Trevelian, `istorija naroda sa politikom koja je izostavljena`. Ova knjiga nudi neusporedivi portret svakodnevnog engleskog života, od nastanka Engleza kao `rasne i kulturne jedinice` u Chaucerovo doba, kroz šest raznovrsnih i kaleidoskopskih vekova do 1901. Ispod površine velikih promena u političkoj i vojnoj istoriji. ` društvene promene kreću se kao podzemna reka `; to je Trevelianovo jedinstveno dostignuće u ovoj inspirativnoj i evokativnoj knjizi da uhvati sve sitne detalje svog bljeska i toka. Trevelian je poticao iz ugledne porodice socijalnih reformatora i bio je nećak Macaulaia (inicijali su bili George Macaulai). Verovatno je ozbiljno shvatio porodičnu odanost: duboko mu je zamerio kritika bilo prema njegovom slavnom ujaku, bilo prema Karlileu, kojem je bio veliki obožavalac. Poput Makaoa, Trevelian se specijalizovao za period Stuart; njegova Engleska pod kraljicom Anom, ustvari, bio je pokušaj da se nastavi Makaojeva istorija Engleske. Pridržavao se besramno romantičnog i nostalgičnog pogleda na prošlost, u kojem su Englezi rođeni branilački rođaci i živeli u srećnim zajednicama koje nadgleda dobroćudni lokalni čuvar. Oštro je osporio ideju koju je izneo J.B. Buri, Regius profesor istorije na Cambridgeu, da istoriju treba smatrati naukom; 1927. imao je zadovoljstvo da nasledi Burija u Cambridgeu. Ipak, tradicija vhigsa izgubila je poziciju: ideja da istorija objašnjava britansku političku, ekonomsku i moralnu nadmoć zvučala je prilično šuplje do sredine dvadesetog veka. 1931. istoričar iz Peterhousea Herbert Butterfield, koji je kasnije zauzeo katedru Regiju u Cambridgeu, napisao je esej o tumačenju istorije vhig-a koji je napao sam temelj veštine istorije, ideju da istorija prati proces napretka kroz manje sofisticirane vekove prema naprednija i moralno superiornija sadašnjost. Bio je to očigledno napad na Treveljana, `poslednju biču` kako je sam sebe nazivao. Međutim, ako bi politička istorija bila bez mode, ideja o postojanju nečeg posebnog u društvenoj istoriji Engleske preživela je nešto duže. Vhig socijalna istorija bila je povezana sa nostalgičnim pogledom na običan i posebno seoski život u prošlosti, u blago zamišljenoj zemlji često nazivanoj `Merrie England`. Ideja je uklopljena u roman Kingslei Amis-a o životu Lucki Jima iz 1950-ih, ali je i dalje ostala popularna kod čitalaca. Njegova najbolja ilustracija je engleska Društvena istorija Trevelian-a: Istraživanje šest vekova, koje je prvi put objavljeno u Sjedinjenim Državama, 1942. godine. Knjiga je dobro primetila ratno-patriotsko raspoloženje i ostala je štampana i tražena dugo nakon što su joj istoričari okrenuli leđa na njemu popularna ponuda sa pretplatničkim klubovima knjiga, sve od 1970-ih i 1980-ih. Trevelianova definicija socijalne istorije, „istorija sa politikom ostavljena“, danas bi se smatrala neadekvatnom, ali bila je tačan opis njegovog sopstvenog pristupa. Okarakterisao je različite periode u pogledu njihovih poznatih pisaca - `Chaucer`s England`, `Shakespeare`s England`, `Engleska dr Johnsona`; ovo je odgovaralo njegovom evociranju romantične engleske prošlosti i, budući da je njihova reputacija ostala netaknuta tokom dvadesetog veka, takođe je omogućila njegovim čitaocima da zadrže osećaj domoljubnog ponosa čak i kada je to izašlo iz mode. George Macaulai Trevelian OM CBE FRS FBA (16. februara 1876. [2] - 21. jula 1962.), [3] je bio britanski istoričar i akademik. Bio je stipendist Triniti College-a u Cambridgeu od 1898. do 1903. Potom je proveo više od dvadeset godina kao autor punog radnog vremena. Vratio se na univerzitet u Cambridgeu i bio je profesor istorije Regius od 1927. do 1943. Radio je kao Master Triniti Collegea od 1940. do 1951. godine. U penziji je bio kancelar Univerziteta u Durhamu. Trevelian je bio treći sin Sir Georgea Otta Trevelian-a, 2. baroneta i pra-nećaka Thomasa Babington-a Macaulai-a, čiji je vrhunski liberalni princip Vhig-a zagovarao u dostupnim djelima pismenog narativa izbjegavajući svjesno nepristojnu analizu, koja je postala staromodna tokom njegovog dugog vremena i produktivna karijera. [4] Istaknuti istoričar E. H. Carr smatrao je Treveliana jednim od poslednjih istoričara tradicije vhig-a. [5] Mnogi njegovi spisi promovisali su stranku Vig, važan aspekt britanske politike od 17. veka do sredine 19. veka, i njenu naslednicu, Liberalnu stranku. Vhigs i liberali vjerovali su da obični ljudi imaju pozitivniji utjecaj na historiju nego kraljevske porodice i da će demokratska vlada donijeti stabilan društveni napredak. [4] Treveljanova istorija je angažovana i partizanska. Iz njegove trilogije o Garibaldiju, „držeći pristranosti“, primetio je u svom eseju „Predrasuda u istoriji“, „Bez pristrasnosti, uopšte ih ne bih trebao napisati. Jer sam bio potaknut da ih pišem poetskom saosećanjem sa strastima italijanske rodoljube iz tog perioda, koje sam retrospektivno delio. Trevelian je rođen u kasnoj viktorijanskoj Britaniji u Velcombe Houseu, Stratford-on-Avon, velikoj kući i imanju koje je imao njegov djed majke Robert Needham Philips, [7] bogati trgovac iz Lancashirea i liberalni poslanik u Parlamentu (MP) za Buri . Danas je Velcombe hotel i spa centar za turiste koji posećuju Shakespeareovo rodno mesto. [4] Treveljanovi roditelji koristili su Velcombe kao zimsko odmaralište nakon što su ga nasledili 1890. Pogledali su Vallington Hall, imanje porodice Trevelian u Northumberlandu, kao svoj pravi dom. Kada je umro njegov deda, sir Charles Edvard Trevelian, George je pronašao korake svog oca do Harrov School i potom Triniti College u Cambridgeu. [8] Nakon pohađanja Vikenforda i Harrova, gde se specijalizovao za istoriju, Trevelian je studirao na Triniti Collegeu u Cambridgeu, gde je bio član tajnog društva, Cambridge Apostoli i osnivač još uvek postojećeg jezera Hunt, zeca i goniča, koji traže jurnjave u kojima obe goniče a zečevi su ljudi. [4] Godine 1898. stekao je stipendiju u Triniti disertacijom koja je sljedeće godine objavljena kao Engleska u doba Vicliffe-a. Jedan profesor na univerzitetu, Lord Acton, očarao je mladog Treveljana svojom velikom mudrošću i verom u moralni sud i slobodu pojedinca. [4] Trevelian je stekao svoju reputaciju prikazujući italijanskog patriotu Giuseppea Garibaldija kao velikog heroja koji se zalagao za britanske ideale slobode. Prema Davidu Cannadineu: njegovo veliko delo bila je njegova trilogija Garibaldi (1907–11), koja je uspostavila njegov ugled kao izvanrednog istoričara književnosti svoje generacije. Prikazao je Garibaldija kao karlilejskog junaka - pesnika, rodoljuba i čoveka akcije - čije je nadahnuto vođstvo stvorilo italijansku naciju. Za Treveliana Garibaldi je bio prvak slobode, napretka i tolerancije, koji je pobedio despotizam, reakciju i opskurantstvo austrijskog carstva i napuljske monarhije. Knjige su takođe bile primetne po živopisnom prizivanju pejzaža (Trevelian je i sam pratio tokove Garibaldijevih marševa), zbog njihove inovativne upotrebe dokumentarnih i usmenih izvora i zbog duhovitih izveštaja o bitkama i vojnim pohodima. [9] Uloga u obrazovanju Trevelian je predavao na Cambridgeu sve do 1903. godine, kada je napustio akademski život da bi postao redovni pisac. Godine 1927. vratio se na Univerzitet i preuzeo poziciju Regijusovog profesora moderne istorije, gde je jedini student čiji je doktorat pristao da nadgleda bio J. H. Plumb (1936). Tokom svog profesora bio je upoznat i sa Guiom Burgessom - dao je pozitivnu referencu za Burgessa kada se 1935. godine prijavio za mesto u BBC-u, opisujući ga kao `prvorazrednog čoveka`, ali i izjavio da je `prošao kroz komunističke ospice kroz koje prolazi toliko mnogo naših pametnih mladića i dobro je prošlo od toga `. [10] 1940. godine postavljen je za majstora Triniti Collegea i tu funkciju je obavljao do 1951. godine kada je otišao u penziju. Trevelian je odbio predsedavanje Britanskom akademijom, ali je bio kancelar Univerziteta Durham od 1950. do 1958. Koledž Trevelian na Univerzitetu Durham dobio je ime po njemu. Dobio je 1920-tu James Tait Black Memorial Prize za biografiju Lord Grai od Reformskog zakona, izabran je za člana Britanske akademije 1925., postao je član Kraljevskog društva 1950. [1] i bio je počasni doktor mnogih univerziteti uključujući Cambridge. Mesto u britanskim idejama Šokiran užasima Velikog rata koji je video kao vozača hitne pomoći neposredno iza linija fronta, Trevelian je više prihvatio konzervativizam kao pozitivnu silu i manje insistirao na tome da je napredak bio neizbežan. U Istoriji Engleske (1926) tražio je najdublji smisao engleske istorije. Cannadine kaže da je prijavio da su: evolucija i identitet nacije: parlamentarna vlada, vladavina zakona, religijska tolerancija, sloboda od kontinentalnog uplitanja ili učešća i globalni horizont pomorske nadmoći i imperijalne ekspanzije. [9] Kanadin je zaključio G.M. Trevelian: Život u istoriji (1992): Tokom prve polovine dvadesetog veka Trevelian je bio najpoznatiji, najpošteniji, najuticajniji i najčitaniji istoričar svoje generacije. Bio je deo najveće istorijske dinastije koju je (Britanija) ikada proizvela. Znao je i dopisivao se sa mnogim najvećim ličnostima svog vremena ... Pedeset godina Trevelian je delovao kao javni moralista, javni učitelj i javni dobrotvor, upravljajući neupitnim kulturnim autoritetom vladajućih i obrazovanih klasa svog dana. ` Jednom nazvan `verovatno najčitanijim istoričarom na svetu; možda i u istoriji sveta.` [11] Trevelian je video kako su dva svetska rata potresla vera u napredak. Historiografija se promenila i vera u napredak je opala. Istoričar Roi Jenkins tvrdi: Treveljanov ugled kao istoričara jedva je preživeo njegovu smrt 1962. On je sada među velikim nepročitanim, koga stručnjaci kasnije generacije smatraju pontom podmetanje starog vetrobranskog jastuka, kratkog i najnovijeg i pouzdanih činjenica. [12] Sa druge strane, istoričar J. H. Plumb tvrdi: Ono što se možda najčešće zaboravlja ili ignoriše je veština njegovog književnog zanata. Trevelian je rođeni pisac i prirodni pripovedač; a ovo je, među istoričarima, redak poklon ... Ako treba izdvojiti jedan kvalitet, treba to biti i za sve istoričare, on je pesnik engleske istorije ... Njegovo delo ima jedno drugo veliko i trajno obeležje: tradicija unutar koje je napisana Viktorijanski liberali i njihovi edvardski naslednici dali su jedan od najvećih doprinosa nauci i kulturi koju je vladajuća klasa ikada dala. Tome po rođenju i po instinktu je pripadao Trevelian. [13] Ostale aktivnosti Tokom Prvog svetskog rata komandovao je jedinicom hitne pomoći britanskog Crvenog krsta na italijanskom frontu; [14] njegov nedostatan vid značio je da nije sposoban za vojnu službu. Trevelian je bio prvi predsednik Udruženja omladinskih hostela i sedište IHA se u njegovu čast naziva Kuća Trevelian. Kroz svoju karijeru neumorno je radio u ime Nacionalnog fonda, čuvajući ne samo istorijske kuće, već i istorijske pejzaže.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi svjetski rat i stvaranje drzave jugoslovenskih naroda - Fuad Slipicevic Fuad Slipičević rođen je 9. marta 1909. godine u Mostaru. Osnovno obrazovanje kao i šerijetsku gimnaziju završio je u Mostaru, dok je studij nacionalne istorije sa geografijom započeo na Filozofskom fakultetu u Skoplju a završio na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu u vremenskom intervalu od 1928. do 1932. godine. Po završetku studija i odsluženja vojnog roka a od 1934. godine zaposlio se u Medresi kralja Aleksandra u Skoplju gdje je boravio sve do 1938. godine. Naime, godine 1938. premješten je po tadašnjim propisima u mostarsku gimnaziju za profesora historije i bio je sve do 1948. godine predavač i tumač složenih historijskih procesa u ovoj uglednoj srednjoškolskoj instituciji. I ne samo to, profesor Fuad Slipičević djelovao je i izvan gimnazije kao javni radnik, predavač na brojnim tribinama i već tridesetih godina XX vijeka aktivan je suradnik tadašnjih časopisa i novina. Poslije mostarske duge nastavničke karijere premješten je 1948. godine u Sarajevo za profesora novopokrenute Više pedagoške škole gdje je na studijskom odsjeku historija-geografija predavao historiju. Pred njim su formirane generacije i generacije nastavnika historije i geografije tada nužno potrebni u osnovnim i srednjim školama. Tu je ostao sve do 1969. godine i jedno vrijeme bio je i direktor Više pedagoške škole u Sarajevu. Pri formiranju Pedagoške akademije u Mostaru izabran je, odnosno reaktiviran je od strane Matičarske komisije za profesora te visokoškolske institucije i proveo je kao profesor tu dvije-tri godine kada je konačno penzioniran. Umro je u Mostaru 12. juna 1980. godine. Nusret Velić: Vrelo Bune I, ulje na platnu, 2000. Nusret Velić: Vrelo Bune I, ulje na platnu, 2000. Profesor Fuad Slipičević nije radni vijek proveo u kabinetu univerzitetskog nastavnika, nego obrnuto, cijeli svoj radni vijek, dok ga nije u tome spriječila bolest ”razvijao jednu izvanredno predanu pedagošku i društveno-političku aktivnost po kojoj je stao u prve redove naših poslijeratnih pedagoških radnika” napisao je u nekrologu Mitar Papić. Dalje navodi: ”Iako nije bio posebno sklon knjiškoj pedagogici Fuad je svojim radom, dobrom stručnom spremom, izvanredno humanim odnosom prema ljudima uopšte, a svojim učenicima posebno, kao i rijetko toplim ophođenjem i znalačkim izlaganjem gradiva uživao je ugled jednog vrsnog pedagoga. Stotine i stotine njegovih učenika i studenata sjećaju se dragih uspomena na njegova predavanja i druge susrete koji su imali s njim.” Biografija profesora Fuada Slipičevića, ovdje taksativno ponuđena donekle je slična ili ista najvećem broju naučnih radnika, puna hladnih činjenica o hodu punom muka, trnovitim putem nauke i struke. Ovom prigodom, kada profesora Fuada Slipičevića i njegovo djelo tumačimo kao pisca bosanskohercegovačke historije, potrebno je i treba unijeti u red stvari i protumačiti obični životni put jednog izuzetnog profesora, koji je težak i gorak po više osnova. Treba naglasiti da se ovom prigodom radi o naučnom radniku i čovjeku koji je cijeli svoj naučni život s ponosom nosio, istraživao, branio i hvalio historiju, bilo da se radi o dalekoj prošlosti, neobičnoj pojavi ili aktualnoj stvarnosti. I kako to u nekrologu Mitar Papić naglašava ”kakav je bio u školi i u nastavi, takav je bio u društvu i porodici, predan, taktičan i odmjeren. Stekao je veliki broj prijatelja i uvijek rado viđen u društvu. Kao nježan suprug i otac u porodici je unosio prijatnu atmosferu. Školovao je i vaspitao tri sina, danas tri diplomirana inžinjera, koji su u život pošli očevim stopama.” Čovjek posebnih organizacionih sposobnosti Profesor Fuad Slipičević skoro cijeli svoj životni i radni vijek proveo je za katedrom, predavajući i usmjeravajući brojne svoje učenike i studente na putu istraživanja i interpretacije brojnih historijskih dilema i nejasnoća. Nije se samo ograničio na univerzitetskog nastavnika zatvorenog svojim akademskim hladom i mirom, nego naprotiv, od mladog srednjoškolskog profesora iz srednjih škola Skoplja i Mostara do uglednog univerzitetskog predavača učestvovao je i u brojnim društveno javnim aktivnostima, koji su bili uvijek u funkciji širenja znanja o prošlosti ali i postavljanju realnih orijentira prema historiji i kao nauci, usmjerenju i zanatu. U svim sredinama u kojima je radio evidentna je i njegova društvena i kulturna djelatnost, kako u staleškim, organizacijama i društvima historičara tako i u brojnim aktivnostima koji su mnogo širih zahtjeva. Posjedovao je i iskazivao rijetke organizacijske sposobnosti, a istrajnost u radu je njegova osobita karakteristika. Aktivno je učestvovao u formiranju sindikata prosvjetnih radnika u Mostaru i Bosni i Hercegovini, a naročito je njegovo prisustvo osjećalo se u Društvu istoričara Bosne i Hercegovine i Jugoslavije, gdje je uvijek bio jedan od najuglednijih i najaktivnijih djelatnika. Profesor Fuad Slipičević je bio jedan od najaktivnijih predavača izvan škole, često to je bio Narodni univerzitet, tribina, tečaj, okrugli stol, svaka aktivnost koja je išla na populariziranju historijske nauke i vraćanje poljuljanog povjerenja u njene vrijednosti. Kao što je znalački prilazio svojim studentima i učenicima, tako je na predavanjima u javnosti znao animirati slušaoce i privući njihovu pažnju. NASTAVNO-NAUČNO DJELO Profesor Fuad Slipičević se još kao mladi profesor mostarske gimnazije javlja u tadašnjoj publicistici, pisao je o aktuelnim problemima toga vremena ali nije se udaljavao od svog osnovnog opredjeljenja historije, posebno XIX i XX vijeka. U početku profesor Fuad Slipičević pisao je o pojedinim pitanjima društvenog i političkog života i to u časopisima u Skoplju i Sarajevu. U sarajevskim časopisima ”Pregled” i ”Gajret” objavio je više radova koji su najavljivali budućeg istraživača i historičara. Pisanja na aktuelne teme nije se odrekao niti poslije Drugog svjetskog rata, skoro sve do smrti u stručnoj i dnevnoj štampi objavljivao je brojne tekstove koji su se odnosili na savremena kretanja u društvu, kulturi, prosvjeti i politici. Za dugog profesorskog vijeka Fuad Slipičević napisao je deset knjiga, mnoštvo naučnih i stručnih rasprava i studija u periodičnoj, historijskoj literaturi. Najznačajnije knjige su: 1. Istorija naroda FNRJ I, II i III dio, 2. Historija naroda SFRJ (sa osnovama opšte istorije) I dio stari i srednji vijek, 3. Istorija naroda SFRJ (sa osnovama opšte istorije) II dio novi vijek od 1789-1918. godine. To su udžbenici historije za srednje škole koji su doživjeli desetine izdanja u dugom vremenskom periodu od skoro trideset godina, a karakteristično za ove udžbenike je da riječ o prvim takvim publikovanim izdanjima poslije Drugog svjetskog rata koji su se dugi niz godina koristili u gimnazijama i drugim srednjim školama, koji su pomogli generacijama i generacijama mladih ljudi da lakše shvate složene historijske procese. Ovi Slipičevićevi udžbenici prevedeni su i na mađarski i talijanski jezik. Zatim, napisao je knjige: Prvi svjetski rat i nastanak Jugoslavije, Istorija Rusije i SSSR-a, a ova knjiga imala je povoljne ocjene i u tadašnjoj sovjetskoj publicistici. HISTORIJSKE OKOLNOSTI Teško i nezahvalno je dati konačnu ocjenu o vrijednosti knjiga profesora Fuada Slipičevića, to zahtjeva studiozniji osvrt, ali ovom prigodom mora se konstatirati da su to uglavnom sintetičko-kompilacijski radovi koji kontinuirano prate historijski razvoj Bosne i Hercegovine, FNRJ i SFRJ od najstarijih vremena do 1945. godine i pisani su prema relevantnim historijskim potvrdama i mišljenjima iz tadašnje historijske literature. Profesor Fuad Slipičević pisao je i studije i rasprave iz historije Bosne i Hercegovine, a naročito se opredjeljivao prema izučavanju historijskih kretanja u Bosni i Hercegovini u XIX i XX vijeku. Posebno se orijentirao prema historiji bosanskohercegovačkih buna i ustanaka, iz tog tematskog područja napisao je više desetina radova. Riječ je o naučnim i stručnim radovima pisanim prema neobjavljenoj i objavljenoj historijskoj građi kao i mišljenjima u historijskoj literaturi i u historijskoj periodici su ocijenjeni kao pouzdani i relevantni historijski izvori za proučavanje historije Bosne i Hercegovine. To se isto odnosi i na niz njegovih autorskih radova posebno onih napisanih pred i neposredno poslije Drugog svjetskog rata, kada se interes za istraživanja historije samo pojačava. Sigurno da u vremenu od 1950. godine interes za izučavanje i interpretaciju historiju se pojačava posebno i činjenica da se historija počinje i studirati, kao pedagoško-naučna disciplina (Prvo Viša pedagoška škola a poslije Filozofski fakultet u Sarajevu) i da će se školovati i brojne generacije od kojih će se mnogi opredijeliti i za naučno izučavanje historije Bosne i Hercegovine. Već je konstatirano da se historijska istraživanja historije Bosne i Hercegovine posebno stimulirana neposredno poslije Drugog svjetskog rata, širi zamah, više snage naučno-istraživački rad u Bosni i Hercegovini dobio je daljim razvojem mreže naučno-istraživačkih institucija, pored već spomenutih tu su Arhiv Bosne i Hercegovine, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Orijentalni institut, Akademija nauka Bosne i Hercegovine, Institut za istoriju u Sarajevu i Banjaluci, i niz drugih, sličnih institucija na skoro cijelom prostoru Bosne i Hercegovine. Da bi se stekao određeni uvid u razvoj historijske nauke u Bosni i Hercegovini u dugom periodu od skoro pedeset godina, potrebno je temeljno i istrajno proučiti obimnu bibliografiju, pregledati brojne arhivske fondove u Dubrovniku, Zadru, Rimu, Veneciji, Beču, Budimpešti i Istanbulu, istražiti pisanu, publiciranu ili rukopisnu ostavštinu brojnih istraživača, historičara, arheologa, etnologa, pravnika, teologa i niza drugih djelatnika. Zanimljivo je i vrlo pretenciozno samo historiju historiografije Bosne i Hercegovine prepoznavati kroz djelo školovanih historičara, mora se tragati i za radovima svih onih koji su istraživali i postigli određene rezultate a nisu školovani historičari. Buduća knjiga o piscima srednjovjekovne bosanske povijesti treba pratiti, historijski razvoj ali i tematske okvire kroz koje su se iskazivali pojedini istraživači. HISTORIJSKI METOD FUADA SLIPIČEVIĆA Profesor Fuad Slipičević kao istraživač bosanskohercegovačke prošlosti naslanja se na bogatu tradiciju bosanskohercegovačke historijske škole koja se skoro tri vijeka razvija te njena iskustva koristi po već oprobanom mehanizmu, školovanog historičara što je, ipak, u nekim svojim segmentima ograničiti i odrediti pravce njegova rada na historijskom tekstu, posebno se to odnosi na starije periode bosanskohercegovačke povijesti. Svojim školovanjem u Beogradu profesor Fuad Slipičević dolazi u dodir sa najnovijim tendencijama evropske historijske škole, koje će, tokom cijelog svog znanstveno-stručnog rada, uz male i određene preinake primjenjivati u svojim istraživanjima kao i u napisanim studijama, raspravama i knjigama. Istovremeno, treba napomenuti da se u evropskoj historiografiji XIX i početka XX vijeka iskazuje snažan interes za proučavanje historijskog razvoja države i pojedinih naroda, posebno književnih ideja i djela i to će biti bitan podsticaj Fuadu Slipičeviću da se u svemu tome prepozna. Uzimajući u obzir i ove dodane okolnosti moguće je i u njima prepoznati tačan i precizan angažman profesora Fuada Slipičevića na istraživanjima historije Bosne i Hercegovine u XIX i XX vijeku, što se može i treba tumačiti i kao najvjerodostojniji oblik i način prosvjećivanja i odbrane od sveprisutnih svojatanja ali i standardnog neznanja o prošlosti i povijesti. Miralem Brkić: Zapis o petorici, kartonski tisak Miralem Brkić: Zapis o petorici, kartonski tisak Slično kao i u mnogim svojim radovima, o kojima u ovom pregledu nismo u mogućnosti da ih pobliže tumačimo, profesor Fuad Slipičević koristi historijske izvore (objavljene i neobjavljene), etnografsku i književnu građu. Primjetljivo je da vrlo često citira, često nepoznate historijske dokumente, da doslovno preuzima podatke da heurističkim zahtjevima konfrontira mišljenja u historijskoj literaturi tako da se može govoriti i o neobičnom kritičkom odnosu i zanosu koji revalorizira i identificira sve ono što je od pomoći da se ukupni utisak u napisanoj naučnoj studiji smatra relevantnim. Problemski, i u pisanju udžbenika historije posao i zadatak profesora Fuada Slipičevića je temeljan i u mnogim segmentima pionirski. Pored već konstanti koje ga izdižu, posebno se prepoznaje napor da se sintezom ocjene sve pulsirajuće mijene, naponi i napori historijskog razvoja balkanskih i južnoslavenskih naroda, da se ukaže na sve konstante i previde kojih je u burnoj prošlosti na ovim prostorima bilo previše. Slipičevićevo znanstveno iskustvo određeno je još jednom važnom činjenicom, a to da je istraživanje i pisanje nosilo u sebi i dodatni rizik, jer i pored određenih društveno-političkih mijena u njegovoj matičnoj bosanskohercegovačkoj državi, postojale su jake i distancirane retrogradne snage koje su svako istraživanje i tumačenje samobitnosti Bosne i Hercegovine i bošnjačkog naroda tumačilo kao atak na sebe i svoja prava. To se naročito prepoznalo kada se početkom sedamdesetih godina XX vijeka uključio u žestoku polemiku povodom pojave knjige ”Istorija Jugoslavije” I. Božića, S. Ćirkovića, M. Ekmečića i V. Dedijera. Sporeći se sa određenim tezama iznesenim u ovoj u knjizi profesor Fuad Slipičević je ukazivao na niz neprihvatljivih konstatacija u knjizi a isticao potrebu da se potaknu ali i ubrzaju mijene u tadašnjem društvu i da su Bošnjaci nacionalno i narodonosno izdiferencirani u Bosni i Hercegovini najmanje hiljadu godina. Dajući opće vrijednosti samom činu pisanja historijskih studija, posebno onih iz XIX i početka XX vijeka, profesor Fuad Slipičević je isticao potrebu sistematskih istraživanja historijskih promjena i mijena, da su historijskih izvori najkompetentniji tumači i pokazatelji složenih društveno-historijskih pokazatelja historijskog bića Bosne i Hercegovine, Bošnjaka, Hrvata i Srba i ostalih naroda Bosne i Hercegovine, da su brojne promjene uticala i odredile mnoge složene procese u znanstveno-istraživačkom traganju kao i nacionalnom samoidentificiranju autohtonog bića ovih prostora. Već je nekoliko puta potencirano da je metodološki podložak i metod koji koristi profesor Fuad Slipičević u svojim historijskih istraživanjima tradicionalan, oslonjen na bogatu baštinu evropskog historijskog mišljenja prve polovine XX vijeka. Riječ je o modelu koji se znatno koristi i danas u historijskim istraživanjima, u kojem je dominantna događajnost, kao sastavni dio historijskog fakticiteta, posebno kada je u pitanju najstarija historije. Tu se vidi i prepoznaje prava nakana ovog izuzetnog istraživača, njemu nije cilj prepoznati postavljene teze nego obrnuto, historijskim dokumentima, mišljenjima u historijskoj i drugoj literaturi, interpretacijom potvrditi kontinuitet historijskih dešavanja i time se prepoznati kao dio evropske familije država i naroda. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA Profesor Fuad Slipičević već sada zauzima važno mjesto u pregledu historije historiografije Bosne i Hercegovine prema napisanim i objavljenim radovima iz historije. U njegovim radovima prepoznaju se kvalitetniji putove historijske samoidentifikacije, potvrde njegovih autentičnih vrednota u interpretaciji složenih kao i kulturno-historijskih naslaga, koji su garant njegovog izgrađenog historijskog metoda. Posebno se tu izdvajaju njegovi udžbenici, koji imaju i svoju historijsku ali i kulturno-civilizacijsku vrijednost. Sigurno da će i u budućem pregled historije historiografije Bosne i Hercegovine profesor Fuad Slipičević zauzeti izuzetno mjesto, pored desetine i desetine drugih, sebi sličnih, koji nisu marili niti gubili snagu ispisujući brojne stranice izuzetne historije Bosne i Hercegovine.. Bez posebnih pretenzija željelo se ovim tekstom podsjetiti na jednog izuzetnog historičara, ali i proširiti osnova na kojoj se gradi naučni profil profesora Fuada Slipičevića kroz teme iz nauke o prošlosti Bosne i Hercegovine, bilo da je riječ o klasičnom historijskom tekstu, studiji, raspravi, prikazu ili udžbeniku. Sve se to uzima kao dragocjeno svjedočanstvo i iskustvo o životu i djelu jednog predanog historičara i prosvjetnog, univerzitetskog radnika sa ovih prostora. Riječ je svrsishodnoj namjeri, posebno pretpostavljenom zadatku da se napravi svojevrsni kompendij historijskih tema kroz djelo jednog izuzetnog istraživača kao što je profesor Fuad Slipičević posebno zbog toga što je njegov doprinos u rasvjetljavanju brojnih dilema iz historije Bosne i Hercegovine dragocjen.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anatomija (grčki: νατομία anatomija i νατέμνειν seciranje) je grana biologije koja za cilj ima izučavanje strukture i organizaciju živih organizama.[1] Deli se na animalnu anatomiju - zootomija i biljnu anatomiju - fitonomija. Glavne podgrupe anatomije su komparativna anatomija, histologija i humana anatomija. Animalna anatomija podrazumeva proučavanje strukture različitih životinja i tada se naziva komparativna anatomija ili animalna morfologija, i može biti proučavanje jedne životinje, u kom slučaju se naziva specijalna anatomija. Anatomija je stara nauka, čiji počeci su u preistorijskim vremenima.[2] Anatomija je inherentno povezana sa embriologijom, komparativnom anatomijom, evolucionom biologijom, i filogenijom,[3] pošto su to procesi putem kojih je anatomija generisana na neposrednoj (embriologija) i dugoročnoj (evolucija) vremenskoj skali. Ljudska anatomija je jedna od osnovnih esencijalnih nauka medicine.[4] Disciplina anatomije je podeljena na makroskopsku i mikroskopsku anatomiju. Makroskopska anatomija, ili topografska anatomija, je ispitivanje delova tela životinja koristeći nepomognut vid. Topografska anatomija takođe obuhvata granu vizuelne anatomije. Mikroskopska anatomija podrazumeva upotrebu optičkih instrumenata u proučavanju tkiva različitih struktura, što je poznato kao histologija, kao i proučavanje ćelija. Istorija anatomije se odlikuje progresivnim razumevanjem funkcije organa i strukture ljudskog tela. Metodi su isto tako vremenom drastično poboljšani, napredujući od pregleda životinja disekcijom leševa do tehnika 20. veka za medicinsko snimanje uključujući radiografiju, ultrasonografiju, i magnetnu rezonantnu tomografiju. Anatomija i fiziologija, koja studira (respektivno) strukture i funkciju organizama i njihovih delova, sačinjavaju prirodni par srodnih disciplina, i one se često studiraju zajedno. Definicija Poređenje ljudskog i slonovskog kostura. Bendžamin Voterhaus Hokins, 1860 Reč anatomija je izvedena iz grčke reči ἀνατομή anatomē „seciranje” (od grč. ἀνατέμνω anatémnō „preseći, iseći“).[5] Anatomija je naučna disciplina koja izučava strukturu organizama uključujući njihove sisteme, organe i tkiva. Time su obuhvaćeni izgled i pozicija razni delova, materijali od koji su sastavljeni, njihove lokacije i njihov odnos sa drugim delovima. Anatomija se sasvim razlikuje od fiziologije i biohemije, koje se respektivno bave funkcijama tih delova i obuhvaćenim hemijskim procesima. Na primer, anatomičar se bavi oblikom, veličinom, pozicijom, strukturom, snabdevanjem krvi i inervacijom organa kao što je jetra; dok je fiziolog zainteresovan za proizvodnju žuči, ulogu jetre u ishrani i regulaciji telesnih funkcija.[6] Anatomija kao disciplina se može podeliti u brojne grane uključujući makroskopsku i mikroskopsku anatomiju.[3][7] Anatomija se može studirati koristeći invazivne i neinvazivne metode s ciljem dobijanja informacija o strukturi i organizaciji organa i sistema.[3] Korištene metode obuhvataju disekciju, pri kojoj se telo otvara i studiraju se organi, u endoskopiju, u kojoj se video kamerom-opremljeni instrument umeće kroz mali prorez na telesnom zidu i koristi se za istraživanje unutrašnjih organa i drugih struktura. Angiografija koja koristi rendgenske zrake ili magnetna rezonantna angiografija su metodi za vizualizaciju krvnih sudova.[8][9][10][11] Često se podrazumeva da se termin „anatomija“ odnosi na ljudsku anatomiju. Međutim, u suštini iste strukture i tkiva nalaze se u čitavom ostatku životinjskog carstva, i termin takođe uključuje anatomiju drugih životinja. Termin zootomija se takođe ponekad koristi da se specifično naglasi anatomija životinja. Struktura i tkiva biljaka su različite prirode i studiraju se u biljnoj anatomiji.[6] Humana anatomija Nama najvažnija vrsta anatomije je humana anatomija (kako podrazumeva proučavanje jedne vrste znači da je humana anatomija takođe i specijalna anatomija). Humanu anatomiju možemo da posmatramo iz više uglova. Sa medicinskog stanovišta humana anatomija je uopšte poznavanje egzaktne forme, pozicije, oblika, veličine i odnosa različitih struktura ljudskog tela. Ovom terminu je takođe dat naziv i deskriptivna ili topografska humana anatomija.[12] Ljudsko telo je u toj meri kompleksno da samo mali broj profesionalaca, tek nakon godina strpljive studije, mogu da kažu da su poznavaoci ljudskog tela. Međutim svi lekari koji proučavaju ljudsko telo se specijalizuju na određene delove tela i to znanje usavršavaju. Na primer, lekar se fokusira na mozak koji proučava do detalja, dok ima opšte znanje ostatka tela. Topografska anatomija se uči neprekidnim ponavljanjem i seciranjem tela, i detaljnim upoznavanjem. Sa morfološke tačke gledišta, humana anatomija je fascinantna nauka, jer za cilj ima proučavanje uzroke koji su doveli do trenutnog stanja tela. Pri ovom proučavanje neophodne su nauke tipa embriologija, filogenija i histologija. Patološka anatomija (ili morbidna anatomija) je nauka koji proučava obolele organe, dok delovi anatomije koji proučava zdravu anatomiju tela mogu biti medicinska, hirurška i površna anatomija. Komparacijom anatomije različitih rasa ljudskog roda bavi se fizička antropologija, odnosno antropološka anatomija.[13] Svaka anatomska jedinica počinje prvo sa opisom strukture organa ili sistema (kao na primer nervi, nervni sistem, srce, itd.). Za ovim sledi opis razvoja, odnosno embriologija i komparativna anatomija, tj morfologija. Ovakva klasifikacija je od velikog značaja jer prvo daje dovoljno detalja o strukturi organa, i drugo, bilo ko (ne samo profesionalni medicinski radnici) može da ima u uvid u odnos i opis opšteg sistema.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dejvid V. Grifit (engl. David Wark Griffith; rođen je 22. januara 1875. u LeGrandžu u Kentakiju, umro 23. jula 1948. u Holivudu), američki filmski reditelj i producent koji je uneo revoluciju u filmove dramskog žanra i osnovao savremenu tehniku ovog umetničkog oblika. Stekavši scensko iskustvo u putujućim glumačkim grupama, počeo je da piše i prodaje filmska scenarija kompaniji Biograf. Ta kompanija će ga kasnije zaposliti kao režisera 1908 —1913. Režirao je preko četiristo filmova za Biograf. Mnogo je doprineo na planu usavršavanja i usložnjavanja filmske tehnike, gotovo sva otkrića filmskog izraza se vezuju za njega i njima se služi većina najnaprednijih producenata današnjice, od krupnog plana, totali kakvi su prvi put predstavljeni u filmu Ramona, promena planova (switchback), održavanje neizvesnosti (suspense), ritmička priroda montaže, do travelinga i kreativne upotrebe veštačkog svetla i zatamnjenja (fade out) i uzdržanost izraza. Ovim inovacijama podigao je filmsku glumu na viši nivo čime je film dobio status prave umetnosti. Radio je sa budućim zvezdama holividske glume Meri Pikford, Lilijen Giš, Mekom Senetom i Lajonelom Barimorom. Njegove epske drame Rađanje jedne nacije 1915. i Netrpeljivost 1916. izvršile su veliki uticaj na sineaste. Jedan je od saosnivača korporacije Junajted artists 1919. Poznati su njegovi filmovi: Bekstvo, Dome, slatki dome, Slomljeni pupoljci 1919, Tamo na istoku 1920, Siročad u oluji 1921, Pad Vavilona, Amerika. Svoju bogatu rediteljsku karijeru okončao je ostvarenjima Abraham Linkoln 1930. i Borba 1930. Grifit se danas smatra jednom od ključnih figura u istoriji filma, međutim, nije bio dovoljno cenjen kao kompletan filmski stvaralac sve dok 1982. Frensis Ford Kopola nije finansirao rekonstrukciju originalne, nikad prikazane, verzije Netrpeljivosti iz koje se konačno saznalo za enorman doprinos ovog sineaste anticipiranju sadržinskih i formalnih osnova gotovo svih kasnijih žanrova. Grifit je rođen na farmi u okrugu Oldam u državi Kentaki, sin Džejkoba Varka „Roring Džejke” Grifita,[1] pukovnika konfederacijske vojske u Američkom građanskom ratu, koji je izabran za zakonodavca države Kentaki i Meri Perkins (rođena Oglsbi). Grifit je odgajan kao metodista,[2] i pohađao je školu u kojoj ga je podučavala njegova starija sestra Mati. Otac mu je umro kad mu je bilo deset godina, i porodica se borila sa siromaštvom. Kada je Grifit imao 14 godina, njegova majka je napustila farmu i preselila porodicu u Luivil u Kentakiju; tamo je otvorila pansion, koji je nedugo zatim propao. Grifit je potom napustio srednju školu kako bi pomogao porodici, zaposlivši se u prodavnici suve robe, a kasnije u knjižari. Kreativnu karijeru je započeo kao glumac u turnejskim kompanijama. U međuvremenu, učio je kako da postane dramski pisac, ali je imao malo uspeha u tome. Samo jedna njegova predstava bila je prihvaćena za izvođenje.[3] On je putovao u Njujork Siti 1907. godine u pokušaju da proda scenario Edvinu Porteru, producentu Edison Studija;[3] Porter je odbio scenario, ali mu je umesto toga dao glumačku ulogu u filmu Spasen iz orlovskog gnezda.[3] Tada je odlučio da postane glumac i pojavio se u mnogim filmovima kao statista.[4] Biograph poster2 Dejvid V. Grifit nakon što je 1905. prvi put odgledao neki film izjavio da svakoga ko u ovome uživa treba ubiti. Isključivo zbog siromaštva prihvatio je da glumi u Porterovom filmu iz 1907. Spašen iz orlovog gnezda (Rescued from an Eagle`s Nest). U periodu od 1908. do 1913. režirao je ili nadgledao nešto više od četiristo pedeset filmova. Oblikovao je osnovne elemente kinematografije u jezik i sintaksu. Grifit je stavio lepotu i poeziju u jeftini i drečavi oblik zabave izjavio je Erih fon Štrohajm koji je tokom saradnje sa njim prešao put od statiste do pomoćnika reditelja. Ipak, tokom većeg dela ovog perioda, Grifit uglavnom nije bio svestan da uvodi promene u filmsku ekspresiju. On je intuitivno usavršavao i proširivao postojeće filmske tehnike i spajao ih sa konvencijama viktorijanske umetnosti, književnosti i drame kako bi što delotvornije ispričao svoje priče. U pomenutih pet godina Grifit je u potpunosti savladao filmsku formu. U svom rediteljskom debiju filmu Doživljaji male Doli (The Adventures of Dollie, 1908) i pored neskladne mešavine realizma i otrcane melodrame ostvario je istinktivan narativni tok i simetriju. Pažljivo je radio na kompoziciji kadra kako bi ispunio čitav ekran, često je koristio dubinski kadar i opšti plan radi povećanja napetosti. Tokom čitavog filma pravio je rezove na pokret i time je omogućio da sadržaj priče utiče na položaj kamere i trenutak reza. Doprinosio je filmskom ritmu i nepromenljivosti filmske geografije. Kroz rad na velikom broju filmova imao je priliku da eksperimentiše sa fimskom gramatikom i retorikom. U svojim najranijim filmovima istraživao je mogućnosti flešbeka, subjektivne tačke posmatranja i udaljenosti kamere. Pokazao je da su pojedinačni kadrovi filmske jedinice koje se mogu montirati tako da stvore smislenu sekvencu i kada ne postoji konkretna dramska logika koja ih povezuje. Film Usamljena vila (The Lonely Villa, 1909) sadrži pedeset dva zasebna kadra, a traje samo dvanaest minuta čime je scenario dobio na dinamičnosti i napetosti. Menadžeri kompanije Biograf su smatrali da će ovakva narativna tehnika zbuniti publiku. Grifit je odgovorio:Ne piše li i Dikens tako ? Grifitove vizuelne metafore su prethodile sovjetskoj teoriji asocijativne, tj. intelektualne montaže. Montaža atrakcija (montage of attractions) Sergeja Ejzenštajna koristila je prikazivanje paralelnih događaja i emocija isključivo filmskim tehnikama. U svakom svom sledećem filmu je Grifit usavršavao filmsku tehniku. Film Špekulacija sa pšenicom (A Corner in the Wheat, 1909) najavio je povećano zanimanje za sadržaj pojedinačne filmske sličice i njenog mizanscena (mise-en-scene). Da bi oblikovao i produbio kadar i upotpunio realistične eksterijere Grifit se rešio oslikane pozadine i pribegao domaćim rekvizitima kako bi stvorio različite uglove. Otkrio je važnost Porterovih švenkova i farova (tracks) za filmsku izražajnost. U filmu Telegrafiskinja iz Loundejla (The Lonedale Operator, 1911) koristio je čak i paralelnu montažu između farova. U filmu Pijančevo obraćanje (The Drunkard`s Reformation, 1909) pomoću veštačkog osvetljenja stvorio je iluziju vatre. U filmu Pipa prolazi (Pippa Passes, 1909) koristio je tehniku koja će kasnije postati poznata kao ``rembrantovsko osvetljenje``, i kao sredstvo karakterizacije i oblikovanja priče. Grafičke tehnike, kao što su pretapanje, zatamnjenje, zatvaranje ili otvaranje kadra irisom, tj. blendom i maska, služile su za oblikovanje priče, dok su podeljena slika (split screen) i umekšana slika (soft focus) povremeno korišćeni radi dodatnih efekata...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Vladar Kralјevstva Srba, Hrvata i Slovenaca : studije i građa / Vlado Strugar Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2009 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 636 str. : geogr. karte, faks. ; 23 cm Zbirka Posebna izdanja / Srpska književna zadruga Tiraž 1.000 Beleška o autoru: str. 635-636 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Karađorđević, Aleksandar I, jugoslovenski kra Кnjiga akademika Vlada Strugara značajno je istraživačko delo. Dnevni raporti o aktivnostima Aleksandra Кarađorđevića su svojevrsni, jedinstveni i dragoceni izvor za vreme kada je stvarana i kad je nastala država Кraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca. Takva vrsta retka je i u svetu i kod nas, a ona baca jako svetlo ne samo na regenta Aleksandra i njegove brojne i raznovrsne aktivnosti već i na ljude s kojima se susretao, na događaje i okolnosti u kojim su vojničkom pedanterijom ispisivani Dnevni raporti. Prilikom koncipirnja ove knjige nije žali truda i nije želeo da objavi samo ogoljene Dnevne raporte. On je napisao nadahnutu uvodnu studiju o Aleksandru Кarađorđeviću i potrudio se da ga situira u vreme i događaje, kako u našoj zemlji tako i u Evropi, kada je stupio na istorijsku pozornicu, da ga predstavi kao vojnika, ratnika i vrhunskog komandata, ali i kao političara i čoveka. Veliki istraživač i odličan poznavalac arhiva i arhivskih fondova na područlju čitave bivše Jugoslavije, Vlado Strugar je sabrao ogromnu količinu prvorazredne, dosad nekorišćenje arhivske građe o Aleksandru Кarađorđeviću i vojsci čiji je bio vrhovni komandant. Obilje te građe pisac je ugradio u uvodnu studiju o regentu Aleksandru i u odeljak o aktivnostima srpskih vojnih jedinica koje su raspoređivane širnom novostvorene države. Sve što je napisao, akademik Strugar je bogato dokumentovao i nepobitno dokazao. Piscu ovih redaka čini se da su od posebnog, rekao bih čak, od izuzetnog značaja oni podaci koji se tiču mnogih poziva upućenih srpskoj vojsci, posebno iz predela Hrvatske u Slovenije, ali i iz drugih oblasti, da im dođu srpski vojnici, da im očuvaju red, mir i sigurnost, da ih zaštite od pljačke i od neprijatelja koji su pretendovali na određene teritorije naše države. Vlado Strugar (Donji Ulići, kod Cetinja, 28. decembar 1922 — Beograd, 24. avgust 2019) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, srpski istoričar i književnik, pukovnik JNA, član Vojnoistorijskog instituta (VII) u Beogradu, Makedonske akademije nauka i umetnosti (MANU), Srpske akademije nauka i umjetnosti (SANU), Crnogorske akademije nauka i umjetnosti (CANU) i Senata Republike Srpske.[1][2] Biografija Rođen je 28. decembra 1922. u mjestu Donji Ulići, kod Cetinja. Gimnaziju je učio u Cetinju i položio veliku maturu na proleće 1941. godine. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Posle rata je imao čin pukovnika i nalazio se na raznim dužnostima u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA), od čega najviše u Vojnoistorijskom institutu (VII) u Beogradu. Penzionisan je iz aktivne vojne službe 1971. godine. U Sarajevu je započeo studije prava 1946. godine, koje nije završio. U Beogradu je slušao nastavu i završio: Institut društvenih nauka 1953. godine, zatim Višu vojnu akademiju JNA 1957, a 1964. godine je magistrirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu.[3] Doktorirao je u oblasti istorijskih nauka na Akademiji nauka u Moskvi, 1968. godine, sa tezom Narodnooslobodilački rat Jugoslavije. Član Crnogorske akademije nauka i umjetnosti (CANU) je postao od njenog osnivanja 1973,[4] Makedonske akademije nauka i umetnosti (MANU) 1981, a Srpske akademije nauka i umjetnosti (SANU) 1994. godine. Član je i Udruženja književnika Srbije (UKS). Senator Republike Srpske postao je u prvom sazivu Senata (1996—2008). Na Dvanaestom kongresu SKJ, 1982. godine, izabran je za člana Centralnog komiteta SKJ. Bio glavni i odgovorni urednik naučnog časopisa Vojnoistorijski glasnik (1963—1967) i, posle, Jugoslovenskog istorijskog časopisa (1970—1973). Nalazio se među osnivačima, te je izabran za predsednika Crnogorskog sabora srpske sloge (1992—1997), rodoljubivog udruženja za prosvetu i kulturu.[4] Dobitnik je nagrade „Zlatno pero Srpskog trojstva“, koju mu je Univerzitet u Prištini dodijelio 1997. godine. Nosilac Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden partizanske zvezde sa srebrnim vencem, Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima, Orden narodne armije sa zlatnom zvezdom, Orden za hrabrost i Orden za vojne zasluge sa zlatnim mačevima. Aktivno se zalagao za očuvanje državnog zajedništva Srbije i Crne Gore u okviru nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije (1992—2003), a potom i u okviru Državne zajednice Srbije i Crne Gore (2003—2006). Početkom 2005. godine, postao je jedan od osnivača Pokreta za evropsku državnu zajednicu Srbije i Crne Gore u Srbiji.

Odlično očuvano, omoti kao na slikama Tvrd povez, format 24 cm Ćirilica, 1422 strane (644+778) Bogato ilustrovano Zaštitni omotač Kraljevina Jugoslavija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[47] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[48] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[48] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [49] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[50] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[51] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama. [traži se izvor] Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Zatišje[uredi | uredi izvor] Srpska vojska u predahu Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120.000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.[traži se izvor] Problemi u snabdevanju[uredi | uredi izvor] Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Pošto je za srpsku vojsku svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.[traži se izvor] Epidemije[uredi | uredi izvor] Bolnica i previjalište Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske, ona nije bila dovoljna.[traži se izvor] Saveznici zahtevaju ofanzivu[uredi | uredi izvor] Srpska vojska na stranicama italijanskog časopisa Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj 28. septembra 1915,[52]:44 nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.[traži se izvor] Trojna invazija[uredi | uredi izvor] Snage, raspored i planovi Centralnih sila[uredi | uredi izvor] Telegram o upadu turske i bugarske vojske na teritoriju Srbije 1915. godine Austrijska razglednica prikazuje Austrijsku vojsku kako prelazi Savu Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišno, nuđen još od kraja 1914. godine.[traži se izvor] Srpske snage i raspored[uredi | uredi izvor] Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 km fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.[traži se izvor] Srpske snage u odbrani Beograda su koristile dve linije rovova, ali je zbog nemačke artiljerije naređeno da se trupe prebace tik uz liniju obale i da tu iskopaju rovove.[53] Vazdušni snimak Kalemegdanske tvrđave 1914-1915. Početni tok operacija[uredi | uredi izvor] Naslovna strana francuskih dnevnih novina Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“[traži se izvor] Makenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod

Charles P. Kindelberger - The World in Depression 1929-1939 Revised and Enlarged Edition California University Press, 1986. Mek povez, 355 strana. U svom čuvenom delu o Velikoj depresiji ekonomista Čalrs Kindlberger naglašava tri faktora koja neprekidno oblikuju globalna finansijska tržišta: paniku, moć zaraze i važnost hegemonije. Ponovo objavljeno na četrdesetogodišnjicu od prvog izdanja, uz novi predgovor koji su napisali Bari Ajkengrin i Dž. Bradford Delong, ovo remek-delo ekonomske istorije otkriće nam zbog čega se ministar finansija SAD Lorens Samers u najmračnijim trenucima globalne finansijske krize 2008. obratio za pomoć Kindlbergeru i njegovim kolegama. „Kindlberger je napisao možda najfiniji analitički prikaz zahuktavanja Velike depresije i ispratio delimično oporavljanje od krize i približavanje Drugog svetskog rata. Ovo je opomena vodećim glavama svetske ekonomije da razmisle o svakoj pojedinosti onoga što trenutno nameravaju da urade.“ – Times Literary Supplement „Kindlberger nas vodi kroz desetogodišnju depresiju godinu po godinu i analizira investicije, trgovinu, tržište novca i hartija od vrednosti, te kretanje vrednosti zlata u Sjedinjenim Američkim Državama i Zapadnoj Evropi. Knjiga je puna oštroumnih uvida u vezi sa motivacijom glavnih aktera, koji se zasnivaju na autorovom sećanju, ali i radu istoričara ekonomije. U knjizi ne postoji ni jedna jedina jednačina, a grafikoni i tabele su dovoljno razumljivi i za one među nama koji mrze brojeve.“ – American Historical Review „Ne znam ni za jednu knjigu o Velikoj depresiji pre ove u kojoj se akcenat stavlja upravo na sagledavanje krize u čitavom svetu, što je karakteristično za savremene trgovačke i makroekonomske teorije.“ – Journal of Economic Literature Charles Poor Kindleberger (October 12, 1910 – July 7, 2003) was an American economic historian and author of over 30 books. His 1978 book Manias, Panics, and Crashes, about speculative stock market bubbles, was reprinted in 2000 after the dot-com bubble. He is well known for his role in developing what would become hegemonic stability theory,[1][2] arguing that a hegemonic power was needed to maintain a stable international monetary system.[3] He has been referred to as `the master of the genre` on financial crisis by The Economist.[4] Life Background Kindleberger was born in New York City on October 12, 1910. He graduated from the Kent School in 1928, the University of Pennsylvania in 1932, and received a PhD from Columbia University in 1937.[5] During the summer of 1931, he traveled to Europe and attended a seminar hosted by Salvador de Madariaga, but, when the latter was appointed Spanish Ambassador to the United States, Kindleberger attended lectures at the Graduate Institute of International Studies in Geneva led by Sir Alfred Zimmern.[6] Government Treasury While writing his thesis, Kindleberger was employed temporarily in the international division of United States Treasury under the direction of Harry Dexter White. He then joined the Federal Reserve Bank of New York full-time (1936–1939). Subsequently, he worked at the Bank for International Settlements in Switzerland (1939-1940), the Board of Governors of the Federal Reserve System (1940–1942). During World War II, he served in the Office of Strategic Services (OSS). From 1945 to 1947 he was Chief of the Division of Economic Affairs of Germany and Austria at the United States Department of State.[7] Marshall Plan Kindleberger was a leading architect of the Marshall Plan. In 1945–1947 he served at the Department of State as Acting Director of the Office of Economic Security Policy, and briefly from 1947-48 as counselor for the European Recovery Program.[7] He described his around-the-clock work to develop and launch the Marshall Plan with singular passion in a 1973 interview: We were conscious of a great sense of excitement about the plan. Marshall himself was a great, great man—funny, odd but great—Olympian in his moral quality. We`d stay up all night, night after night. The first work ever done that I know about in economics on computers used the Pentagon`s computers at night for the Marshall Plan. I had a tremendous sense of gratification from working so hard on it.[8] Harry Dexter White Though he himself was spared anti-communist investigation during the 1950s, he later recalled: ...I worked in the Treasury under Harry Dexter White. That gave me a lot of trouble later on because he got in trouble, and anybody who was infected by him got into trouble, too. The FBI listened to my phone calls and things I said in the course of my work at the State Department and gave gossip and some misrepresentations to columnists like George Sokolsky. J. Edgar Hoover fed them such gossip.[9] Academia After 1948, Kindleberger was appointed Professor of International Economics at MIT.[5] He retired from a full-time position in 1976 and continued as a senior lecturer until full retirement from teaching in 1981.[8] He partook in working groups of the Council on Foreign Relations.[7] He later held the position of Ford International Professor of Economics at the Massachusetts Institute of Technology. Honors 1944 Bronze Star 1945 Legion of Merit 1954 elected member of the American Academy of Arts and Sciences[10] 1966 Dr. h.c., University of Paris 1977 Dr. h.c., University of Ghent 1978 Harms Prize, Institut für Weltwirtschaft, Kiel 1984 Dr. Sci. h.c., University of Pennsylvania 1987 elected member of the American Philosophical Society[11] 1989 Bicentennial Medal, Georgetown University[12] Personal Kindleberger was married to Sarah Miles Kindleberger for 59 years. They had four children: Charles P. Kindleberger III,[13] Richard S. Kindleberger (a reporter for the Boston Globe), Sarah Kindleberger, and E. Randall Kindleberger.[7][14] He died of a stroke on July 7, 2003, in Cambridge, Massachusetts.[7] Work Kindleberger wrote 30 books: International Short-Term Capital Movements in 1937, and the others beginning in 1950. As an economic historian, Kindleberger used a narrative approach to knowledge, not based on mathematical models. In the preface to The Great Depression 1929-1939, he wrote: `It`s the story simply told, without tables of squares...`[7] His book Manias, Panics, and Crashes is still widely used in Master of Business Administration (MBA) programs in the United States. Hegemonic stability theory Main article: Hegemonic stability theory In his 1973 and 1986 book The World in Depression 1929–1939, Kindleberger advances an idiosyncratic, internationalist view of the causes and nature of the Great Depression, which concludes that a world hegemon is necessary for a generally stable world economy.[15] Blaming the peculiar length and depth of the Depression on the hesitancy of the US in taking over leadership of the world economy when Britain was no longer up to the role after World War I, he concludes that `for the world economy to be stabilized, there has to be a stabilizer—one stabilizer`, by which, in the context of the interwar years at least, he means the United States. In the last chapter, `An Explanation of the 1929 Depression`, Kindleberger lists the five responsibilities the US would have had to assume in order to stabilize the world economy: maintaining a relatively open market for distress goods; providing countercyclical, or at least stable, long-term, lending; policing the relative stability of exchange rates; ensuring the coordination of nations` macroeconomic policies; acting as a lender of last resort by discounting, or otherwise providing liquidity, in a financial crisis. Kindleberger was highly skeptical of Milton Friedman and Anna Schwartz`s monetarist view of the causes of the Depression, seeing it as too narrow and perhaps dogmatic, and dismisses out of hand what he characterized as Paul Samuelson`s `accidental` or `fortuitous` interpretation. The World in Depression was praised by John Kenneth Galbraith as `the best book on the subject`.[citation needed] For Kindleberger, the main problem with international institutions is that they provide public goods whose provision states are incentivized to free-ride on.[16] Following Mancur Olson, Kindleberger argued that the solution to the free-riding problem was to have an actor who was large enough (a hegemon) and willing to bear the cost of cooperation alone.[16] Books International Short-term Capital Movements (NY: Columbia University Press, 1937) International Economics (Irwin, 1953) Economic Development (New York, 1958) Foreign Trade and the National Economy (Yale, 1962) Europa and the Dollar (Cambridge, Massachusetts, London, 1966) Europe`s Postwar Growth. The Role of Labor Supply (Cambridge, Massachusetts, 1967) American Business Abroad (New Haven, London, 1969) The Benefits of International Money. Journal of International Economics 2 (Nov. 1972): 425–442. The World in Depression: 1929–1939 (University of California Press, 1973);[17] Kindleberger, Charles P. (1986). revised and enlarged edition. University of California Press. ISBN 9780520055926. Manias, Panics, and Crashes: A History of Financial Crises (Macmillan, 1978) Historical Economics – Art or Science? (1990) (online book)[18][19] A Financial History of Western Europe (New York, 1984) World Economic Primacy: 1500 – 1990 (Oxford University Press, 1996) Centralization versus Pluralism (Copenhagen Business School Press, 1996) Economic Laws and Economic History (Cambridge University Press, 1997)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac ostecen sa zadnje strane, sve ostalo uredno! Manastir Studenica je muški manastir Srpske pravoslavne crkve. Osnovao ga je 1186. godine srpski župan Stefan Nemanja.[1] Godine 1206. na mesto igumana dolazi princ Rastko — u monaštvu prvi arhiepiskop srpski, Sveti Sava — i pod njegovim starateljstvom Studenica postaje kulturni, umetnički, medicinski i duhovni centar srpske države. Starešina manastira je arhimandrit Tihon (Rakićević), na čelu od 2004. godine.[2] Nalazi se na 57 kilometara južno od Kraljeva, i na 44 kilometra severno od Raške. Pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkve. Manastirski kompleks sastoji se od konaka i četiri crkve — Bogorodične, Kraljeve (crkve Svetih Joakima i Ane), Crkve Svetog Nikole, i još jedne, očuvane u temeljima. Bogorodičina crkva u Studenici poznata je kao začetnica i najreprezentativniji nosilac raškog stila u arhitekturi, koji je nastao kao mešavina romaničkih i vizantijskih, tj. zapadnih i istočnih srednjovekovnih arhitektonskih uticaja. Crkvu i dan−danas krasi najbogatija romanička fasadna plastika u srpskoj kulturi.[3] Pored toga, manastir je poznat i po svojoj kolekciji fresaka iz 13. i 14. veka,[4][5] od kojih je daleko najpoznatija freska Raspeće Hristovo iz 1207. godine, jedno od najvećih dostignuća umetnosti srednjeg veka. Zamišljena kao svojevrsni mauzolej rodonačelnika dinastije Nemanjić, Bogorodičina crkva danas čuva mošti velikog župana Stefana Nemanje, velike županice Ane (Anastasije) Nemanjić, prvog srpskog kralja, Stefana Prvovenčanog i kralja Stefana Radoslava. Kao jedan od najstarijih i najvećih srpskih srednjovekovnih manastira, Studenica predstavlja nepokretno kulturno dobro Republike Srbije i spomenik kulture od izuzetnog značaja. UNESKO je 1986. godine uvrstio Studenicu u listu Svetske baštine čovečanstva. Često se navodi kao prvi u rangu, i najugledniji srpski manastir.[6] Istorija Vreme Nemanjića Manastirska crkva Uspenja Presvete Bogorodice nalazi se 12 kilometra od ušća Studenice u reku Ibar, Svetska baština (Unesko) od 1986. godine. Zadužbina velikog župana Stefana Nemanje, koja je izgrađena oko 1186. godine. Gradili su je najbolji majstori kamenoresci iz srpskih primorskih zemalja, odnosno sa jugoistočne jadranske obale dok su freske oslikali najbolji grčki majstori oko 1208. godine. Manastir Studenicu je gradio veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjića. Radovi su trajali od 1183. do 1196. godine.[7] Smatra se da je glavna manastirska crkva, posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, izgrađena 1186. godine.[7] Gradili su je najbolji majstori romanike sa jadranske obale. Kompleks je nastao na severnim padinama Golije, u predelu „koji beše lovište zverova”.[8] Freska sa likovima Svetog Save i Svetog Simeona Kada su radovi zaokruženi u proleće 1196. godine, Stefan Nemanja je sazvao državni sabor, na kome je prepustio presto svom sinu Stefanu Prvovenčanom i povukao se u svoju zadužbinu.[9] Veliki župan je 1198. godine otišao u svoju drugu zadužbinu, manastir Hilandar, gde je primio monaški postrig i uzeo ime Simeon. Tu je i umro 1199. godine.[7] Za to vreme o Studenici se brinuo kralj Stefan. Studenički tipik (1208), detalj Nemanjin treći sin, Sava Nemanjić, preneo je 1207. godine mošti svoga oca iz Hilandara u Studenicu, gde su položene u već pripremljenu grobnicu. Sveti Sava je nad očevim moštima izmirio svoju zavađenu braću, Stefana i Vukana Nemanjića. Pod njegovim starateljstvom, Studenica je postala politički, kulturni, medicinski i duhovni centar srednjovekovne Srbije. On je upravo tu napisao Studenički tipik, u kom je zadao ustrojenje monaškog života u manastiru Studenica. U njemu piše da je iguman Studenice po starešinstvu iznad igumana svih drugih manastira i da vladar nema vlast nad manastirom, već je tu samo kako bi bratstvo zaštitio od napada neprijatelja.[10] Ovim su udareni temelji autokefalnosti buduće Srpske pravoslavne crkve.[10] U drugom delu, Žitije Svetog Simeona, ostavio je izvore o duhovnom i monaškom životu u njegovom vremenu. Zajedničkim ulaganjima Stefan i Vukan doveli su početkom 13. veka najbolje grčke slikare, koji su završili živopis Bogorodičine crkve oko 1207. godine. Kruna tih radova bila je već tada monumentalna freska Raspeće Hristovo, koja se nametnula kao jedno od najvećih dostignuća u srednjovekovnoj umetnosti Evrope.[7] Dve godine kasnije Bogorodičina crkva bila je u potpunosti završena, u celosti oslikana freskama koje su je činile jednim od najlepših hramova na svetu.[7] Sveti Sava je sredinom druge decenije 13. veka otišao iz Studenice. Iste godine, kako beleže letopisi, iz Simeonovog sarkofaga počelo je da teče lekovito miro, uz koje se beleže još i isceljenja i druga čuda, pa Stefan Nemanja postaje Simeon Mirotočivi. Priprata Bogorodičine crkve je zadužbina kralja Radoslava, koja je sagrađena oko 1230. godine. Studenica je uživala pažnju i drugih članova dinastije Nemanjića. Kralj Radoslav je 1245. dodao crkvi pripratu, a kralj Milutin je sagradio malu crkvu posvećenu svetim Joakimu i Ani. Vreme Turaka Od pada poslednje srpske srednjovekovne države 1459, Turci su često napadali manastir. Prva značajna restauracija je izvršena 1569, kada su freske Bogorodičine crkve ponovo naslikane. Početkom 17. veka, požar i zemljotres su oštetili manastir, a istorijski dokumenti i značajni delovi umetničke baštine su uništeni i izgubljeni zauvek. U okolini se nalaze Gornja Savina isposnica i Donja Savina isposnica. U manastiru se nalazi plaštanica Antonija Iraklijskog iz 14. veka.[11] Uz južni portal Bogorodične crkve u Studenici nalazi se najstariji srpski časovnik, u pitanju je sunčanik kod koga senka umesto na brojke pada na slova.[12] Moderno doba Početkom 19. veka Studenica je bila razorena i opustošena, ali tada postepeno počinje i njena rekonstrukcija. Najpre je, za vreme vladavine kneza Miloša, bila ograđena, da bi knez zatim 1839. godine podigao jedan konak,[6] a kralj Petar i drugi, 1912 godine.[8] Međutim, do prave obnove manastira dolazi i sa obnovljenim interesovanjem naučne javnosti prvom polovinom 19. veka, čemu su prvenstveno doprineli istraživački radovi Feliksa Kanica, i kasnije Mihaila Valtrovića i Dragutina Milutinovića, članovima Srpskog učenog društva.[6] Obavljena su prva snimanja Bogorodičine crkve i reprodukcije hramovne mermerne plastike. Manastir je tokom četvrte decenije 20. veka, neposredno pred rat, ponovo bio osiromašen i zapušten. U blizini je 1938. podignuta česma i zasađen orašar od 500 stabala i mešoviti voćnjak od 1.000, radilo se na opravci pristupnog puta.[16] Drugo razdoblje u obnovi manastira počelo je posle Drugog svetskog rata, kada država preuzima na sebe aktivnije staranje o kulturnom nasleđu.[17] Godine 1949. osnovana je Služba za zaštitu spomenika, na čiju inicijativu su započeta ponovna istraživanja oko manastira. Prema Popoviću, ona zapravo ni nisu bila prava arheološka istraživanja, koliko konzervatorski radovi.[17] Između 1952. i 1956. godine rekonstrusina je srednjovekovna studenička Trpezarija, obnovljeni su konaci i zalečena je kamena plastika glavne crkve. Povodom 800 godina manastira, 1986. godine su o Studenici objavljene dve monografije, dva zbornika radova, a 1988. i katalog izložbe Blago manastira Studenica. Julijan Knežević je bio iguman manastira od (1961—2001). Umetnost Arhitektura Crkva posvećena Bogorodičinim roditeljima Svetom Joakimu i Ani, zadužbina je kralja Milutina podignuta oko 1314. godine. Bogorodičina crkva je jednobrodna crkva s kupolom. Na njenom istočnom kraju je trostrana apsida, a na zapadnom je kralj Radoslav dozidao veliku pripratu. Na severnoj i južnoj strani su predvorja. Fasade su izgrađene od blokova belog mermera. Iznutra je crkva obložena tufom. Spolja gledano, u crkvi se skladno mešaju romanički i vizantijski stil. Mešavina ta dva stila će na kraju proizvesti poseban stil arhitekture poznat kao raška škola. Severozapadno od Bogorodičine crkve je crkva Svetog Joakima i Ane, poznata i kao Kraljeva crkva po svom ktitoru kralju Milutinu. Crkva je sagrađena 1314, u obliku sažetog krsta s oktogonalnom kupolom. Izgrađena je od kamena i tufa, a fasade su obložene gipsom. Kompleks manastira obuhvata i crkvu Nikoljaču, jednobrodnu crkvicu bez kupole, iznutra oslikana u 12. ili početkom 13. veka. Između crkve Nikoljače i Kraljeve crkve nalaze se temelji crkve posvećene Svetom Jovanu Krstitelju. Zapadno od Bogoridičine crkve je trpezarija, sagrađena od kamena za vreme arhiepiskopa Save. Na zapadnoj strani kompleksa je zvonik podignut u 13. veku. Nekada je u njemu bila kapela, a sada se mogu videti samo fragmenti fresaka. Ostaci fresaka, koji prikazuju rodoslovno stablo Nemanjića, mogu se takođe naći na spoljašnjem delu priprate. Severno od trpezarije su konaci iz 18. veka. Danas se u njima nalazi muzej, u kome su izložene brojne dragocenosti iz riznice Studenice, iako je ona znatno osiromašena čestim ratovima i pljačkama. Arheološkim istraživanjima 2012. godine otkrivene su ostaci još dve crkve iz 13. veka, a deo objavljenih nalaza otkriven je ranije. Višegodišnji proces obnavljanja starih fresaka u Studenici uspešno se sprovodi tokom 21. veka...