Knjiga o MIROSLAVLJEVOM JEVANĐELJU КЊИГА О МИРОСЛАВЉЕВОМ ЈЕВАНЂЕЉУ Од првог снимка једног листа Мирослављевог јеванђеља, који је 1874. направио и описао Стојан Новаковић, траје научно бављење овим драгоценим спомеником српске средњовековне културе. О Јеванђељу, писаном и сликаном у другој половини 12. века, писали су током једног и по столећа највећи научници, међу којима: С. Новаковић, Љ. Стојановић, С. М. Куљбакин, Л. Мирковић, С. Радојчић, Д. Богдановић, Ј. Максимовић и др. Приступали су му ликовно-историјски, аналитички, документарно узбудљиво. Велика повест о великом делу украшена је многим илустрацијама, од којих је 60 у колору. Избор Иван Стевовић Библиотека: 113. Коло СКЗ Страна: 328 Година издања: 2021 --------------------------------- САДРЖАЈ Стојан Новаковић, Лист Јеванђеља Мирослављева (1874) 5 Љубомир Стојановић, Мирослављево јеванђеље (одломак, 1893) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 Пера П. Ђорђевић, Мирослављево јеванђеље (1896) . . . 17 Љубомир Стојановић, Предговор (1897) . . . . . . . . . . . . . 23 Божидар С. Николајевић, О минијатурама Мирослав- љевог јеванђеља (1906) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 Степан М. Куљбакин, Палеографска и језичка испити- вања о Мирослављевом јеванђељу (одломци, 1925) 39 Лазар Мирковић, Мирослављево јеванђеље (1950) . . . . 63 Светозар Радојчић, Репродукције у црном (1950) . . . . . 161 Ђорђе Сп. Радојичић, Бурна прошлост Мирослављевог јеванђеља (1957) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171 Ђорђе Сп. Радојичић, Богомили и Мирослављево јеван- ђеље (1967) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 Димитрије Богдановић, Споменик (одломак, 1980) . . . 187 Војислав Ј. Ђурић, Преокрет у уметности Немањиног доба (1981) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191 Бранка Скакић-Симатовић, Неке истине о чувању Ми- рослављевог јеванђеља за време Другог светског рата (1981) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197 326 Књига о Мирослављевом јеванђељу Јованка Максимовић, Студије о Мирослављевом јеванђељу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205 1. О западњачком карактеру минијатура (1964) . . . 205 2. Жван Батиста, Марија Магдалена (1970) . . . . . . 242 3. Ликови јеванђелиста у Мирослављевом јеван- ђељу (1972) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 257 4. Византијски елементи у иницијалима Миро- слављевог јеванђеља (1975) . . . . . . . . . . . . . . . . . 280 Никола Родић – Гордана Јовановић, Уз критичко изда- ње Мирослављевог јеванђеља (одломак, 1986) . . . . 297 Извори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 321 Knjiga je NOVA..... -------------------------------- Knjiga je NOVA..... -------------------------------- D2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dušan J. Popović (Surduk, kod Stare Pazove, 28. mart 1894 — Belegiš, kod Stare Pazove, 28. april 1965) bio je prvi istorijski sociolog u Srbiji. [1] Biografija Dušan se školovao u rodnom Surduku i Sremskim Karlovcima.[2] Kao gimnazijalac koristio je stipendiju iz Zadužbine Atanasije Bale.[3] Studirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Beču. Dplomirao je i doktorirao u Zagrebu (1919), pa radio izvesno vreme kao predavač na Trgovačkoj akademiji u Novom Sadu. Zatim je dve godine bio na svojevrsnoj specijalizaciji iz sociologije u Parizu, Briselu i Londonu. Bio je profesor na Katedri istorijskih nauka, Filozofskog fakulteta u Beogradu[4] (asistent Istorijskog seminara 1921-1926, docent 1926, vanredni profesor 1930, redovni profesor 1935-1941). Uređivao je `Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu` tokom njegovog izlaženja (1928-1940). Bavio se istorijom Srba u Habzburškoj monarhiji 17-19. veka, kao i prošlošću Beograda. Javlja se i kao urednik zbornika: `Vojvodina I i II`,[5] Novi Sad 1939-1940. godine. Njegova knjiga i brojni napisi i javna predavanja na temu Cincari, izazvali su otpor i negodovanja u delu naučne javnosti.[6] Smatrali su njegovi neistomišljenici da je preterivao i preuveličavao broj i ulogu bogatih Cincara na srpsko građanskog društvo. Sa Popovićem je započeo u novinama polemiku Dragiša Lapčević; Lapčević je čak autor brošure `Cincarstvo u Srbiji - Beogradu i srbijanskim gradovima`. Penzionisan je Popović kao profesor Univerziteta u Beogradu 1945. godine. Posvetio je Beogradu svoju poslednju knjigu `Beograd kroz vekove`, objavljenu 1964. godine. Između dva svetska rata na Katedri istorijskih nauka uveo predavanja iz istorijske sociologije, budući da je izabaran za docenta s tim «da na Filozofskom fakultetu predaje istoriju Srba na sociološkoj osnovi». Nastojao je da istorijsku građu izlaže prema sociološkim načelima. Objašnjavao političke sukobe u Kraljevini Jugoslaviji različitim kulturno-istorijskim korenima srpske i hrvatske elite.

MILAN KONJOVIĆ U poznim godinama kroz čitav život fnevničke zabeleške 1983 -1993 Irma Lang Galerija `Milan Konjović` Sombor, 2021. 255 strana, У оквиру прославе јубилеја 55 година постојања и рада Галерије „Милан Коњовић“, у четвртак, 23. септембра, у Великој скупштинској сали зграде Жупаније одржана је свечана промоција књиге „Милан Коњовић – У позним годинама кроз читав живот“ ауторке Ирме Ланг. Књигу су представили рецензент др Јасна Јованов, др Саша Радојчић, као и сама ауторка, а неколико одломака из књиге публици је дочарао глумац Нинослав Ђорђевић. „Милан Коњовић – У позним годинама кроз читав живот“ чине забелешке из дневника које је ауторка као дугогодишња директорка Галерије водила од 1983. до 1993. године, током последњих десет година маестровог живота. Књига обухвата девет рукописа и свесака који су испуњени запажањима и подацима о уметнику, мотивима, контактима које је одржавао и његовим изјавама, па и коментарима о сопственим сликама. Током промоције ауторка Ирма Ланг је истакла да је ово дело чува драгоцена сведочења о уметности, људима, местима, о животу која вечито говоре о једној комплетној и комплексној личности, великом уметнику, о посвећенику и заљубљенику у живот. Др Јасна Јованов нагласила је да је захваљујући професионалној одговорности Ирме Ланг ова књига сачувала један део Коњовићеве личности који је измицао источичарима уметности који су гледали сликара са стране и писали о њему, а др Саша Радојчић рекао је да је за стил ових записа важно што је ауторка успела да себе и своју улогу у дневничким записима остави по страни како би што више простора остало за уметника и његове речи. Издавач књиге је Галерија „Милан Коњовић“, уз покровитељство Министарства културе и информисања, Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама и Града Сомбора. K.D.S.O.2.P.1.

„VIZIJA SLOBODE (Elibertacija Sombora 1745-1749)“ Milan Stepanović Iz štampe je danas izašla nova monografija Milana Stepanovića „VIZIJA SLOBODE (Elibertacija Sombora 1745-1749)„, koja govori o najznačajnijem periodu somborske istorije, kada su ovdašnji srpski i bunjevački graničari, sa nesvakidašnjom upornosti, odlučno, jedinstveno i sa iskazanim diplomatskim umećem, istrajali u podvigu uzdizanja svog dotadašnjeg vojničkog šanca u slobodan i kraljevski grad Zahvaljujući njima Sombor je 1749. godine stao na prag građanskog društva, što je omogućilo njegov prepoznatljiv urbani i društveni razvoj u jedan od najlepših i najznačajnijih vojvođanskih gradova. Knjiga ima 224 stranice, velikog je formata (33 x 24 cm), tvrdog poveza i štampana je u koloru. Osim ostalog, njome se obeležava 75 godina postojanja i rada somborskog Istorijskog arhiva i 275 godina od proglašenja Sombora za slobodan i kraljevski grad. Premijerno će (vrlo kratko, napominje autor) biti predstavljena 30. novembra (u 12 časova), na svečanosti povodom 75. godišnjice somborskog Arhiva, a promocija knjige uslediće 16. februara 2024. (veče pred Dan Grada) u zdanju somborske Županije. Izdavači knjige su Istorijski arhiv Sombor i UG „Norma“ Sombor, a dizajn knjige načinio je J. M. Jofke. Njeno objavljivanje pomogli su Grad Sombor i Pokrajinski sekretarijat za kulturu. „Vizija slobode“ predstavlja 39. knjigu ili monografiju koju je napisao ili priredio somborski pisac, publicista, zavičajni istoričar, Milan Stepanović. Монографија „Визија слободе – Елибертација Сомбора 1745-1749“ је објављена у издању Историјског архива Сомбор и удружења грађана „Норма“, а њено објављивање помогли су Град Сомбор и Покрајински секретаријат за културу и информисање АП Војводине. Према речима првог рецензента овог дела, проф. др Владана Гавриловића са Филозофског факултета у Новом Саду, ради се о волуминозној монографији која, као и претходне Степановићеве књиге, сведочи о пребогатој, изузетно занимљивој и још увек до краја неиспричаној историји Сомбора. - Она кроз различите историјске епохе описује пут елибертације Сомбора и за коју је надарени Сомборац и повесничар града Милан Степановић урадио ог- роман посао, спојивши и сагледавши досадашња, већином парцијална истраживања – рекао је проф. др Гавриловић, док је његов колега доц. др Атила Пфајфер, уједно и други рецезент књиге, историјски растумачио појаву слободних и краљевских градова и њихових права и повластица које су уживали. - Степановићева монографија „Визија слободе” је с једне стране резултат озбиљног прикупљања и анализе постојећих архивских извора и литературе чији списак можемо да пратимо чак на 10 страна при крају књиге, а с друге стране представља и одличан преглед историје града између 1745. и 1749. године, тако да ова и естетски лепа књига, на којој можемо као грађани Сомбора да будемо захвални њеном аутору и издавачима, успешно и свеобухватно сажима период елибертације Сомбора и јасно сведочи о том времену и о великом подухвату Сомбораца, који су, пре 275 година, успели да, после три и по године упорне борбе, остваре наизглед неостварив подухват и да се изборе за статус града, који је касније профилисао Сомбор у место какво данас познајемо и волимо – рекао је Пфајфер. М. Миљеновић L. 2. SAJ. D. 1. POL. 3

Kao na slikama Lepo očuvano Tvrd povez sa papirnom omotom Kapitalno delo Lazara Trifunovića, profesora Univerziteta u Beogradu, dragoceni prilog istoriji srpske umetnosti, pogotovo razdoblja, kada je, u prvoj polovini 20. veka, dostigla umetničke vrhove na evropskom nivou. Lazar Trifunović je srpsko slikarstvo posmatrao sintetički i hronološki, prema vodećim likovnim elementima u pojedinim periodima: svetlost, forma, boja, tema. Nezaobilazan udžbenik tumačenja slikarstva... Izdavač: NOLIT, Beograd 1973; tvrd povez sa omotom, strana 534, ilustracije, 28cm Lazar Trifunović (Beograd, 14. januar 1929 — Pariz, 23. jul 1983) je bio srpski istoričar umetnosti, likovni kritičar i profesor Univerziteta u Beogradu. Lazar Trifunović Petar Omčikus, Portret Lazara Trifunovića, 1973.jpg Petar Omčikus, Portret Lazara Trifunovića, 1973 Rođenje 14. januar 1929. Beograd, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca Smrt 23. jul 1984. (55 god.) Pariz, Francuska Biografija Uredi Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beogradu, diplomirao istoriju umetnosti 1955. na Filozofskom fakultetu, na kome je 1960. doktorirao sa temom „Srpsko slikarstvo u prvoj polovini XX veka“. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu je asistent od 1957. godine a 1976. izabran je za redovnog profesora Istorije moderne umetnosti. U vremenu 1962 – 1968. godine bio je direktor Narodnog muzeja u Beogradu. Osnivač je i jedno vreme direktor Savremene galerije u Nišu. Bio je likovni kritičar skoro tri decenije. Još kao student počeo je da objavljuje tekstove u „Vidicima“ i „Narodnom studentu“. objavljujući tekstove u NIN-u, Politici, Umetnosti (gde je bio glavni i odgovorni urednik) i drugim časopisima i listovima. Bio je član i predsednik Jugoslovenske sekcije AICA (Međunarodno udruženje umeničkih kritičara). Delatnost Uredi Lazar Trifunović je stručno delovao u dve osnovne oblasti: kao istoričar (moderne) umetnosti i likovni kritičar, uz to i kao profesor Moderne umetnosti na beogradskom Univerzitetu i muzeolog kao direktor Narodnog muzeja i osnivač i direktor Galerije savremene umetnosti u Nišu. Trifunović je bio osnivač katedre za Modernu umetnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je predavao istoriju modernizma do kraja života. Uveo je metodologiju proučavanja srpske moderne umetnosti na osnovama francuske istojsko-umetničke nauke koju je izneo u kapitalnom, sintetičkom delu „Srpsko slikarstvo 1900-1950“ objavljenom 1973. a koje je nastalo iz njegove doktorske disertacije 1960. godine. Drugo, veoma važno delo Lazara Trifunovića je antologija „Srpska likovna kritika“ objavljena 1967. u kojoj je prvi put dat sistematizovan pregled istorije naše umetničke kritike od njenih početaka do kraja šeste decenije. Ovim dvema knjigama Trifunović je postavio temelje naučnog izučavanja moderne srpske umetnosti i likovne kritike. Kao likovni kritičar redovno je pisao za brojne dnevne i nedeljne novine, stručne časipise i druge publikacije u kojima je pratio tekući likovni život. Započeo je kao pozorišni kritičar da bi ubrzo, tokom šeste decenije postao najuticajniji umetnički kritičar u vremenu tokom koga se bavio tumačenjem novih pojava na našoj umetničkoj sceni. Kao kritičar NIN-a od 1959. do 1963. godine posebno se istakla njegova angažovanost u ovoj oblasti kada je jasno razdvajao umetničke od neumetničkih pojava. Upravo u tom periodu zabeležena je i njegova zenitna kritičarska aktivnost jer je kao kritičar i istoričar beogradskog enformela napisao neke od najvrednijih stranica srpske umetničke kritike i teorije uopšte, na primer, izložba „Beogradski enformel (mladi slikaria)“ 1962. i izložba i studija „Enformel u Beogradu“ 1982. Značajan doprinos dao je i kao muzeolog budući da je brojne inovacije uneo u delatost Narodnog muzeja u Beogradu i Galeriji savremene umetnosti u Nišu u kojima je bio direktor. Iako najmlađi direktor ove najstarije muzejske ustanove u Srbiji Trifunović se nije ustručavao da unese novine koje su često nailazile na oštre otpore akademske i umetničke javnosti. Držeći se ideje da se i muzeologija, kao i druge društvene nauke, razvija, on je u delatnost Narodnog muzeja unosio specifilnosti koje su prethodile potonjim promenama u mnogim muzejskim institucijama kod nas. Izmenio je način rada i organizaciju ove kuće, na nov način periodizovao je istoriju srpske umetnosti, promenio je postavku primerenu tom vremenu, podsdsticao je kustose sa se mnogo angažovanije postave prema izložbenoj delatnosti itd. Na nove osnove postavio je samu zaštitu kulturnih dobara i njihovo publikovanje itd. Uspeo je čak za svog mandata i da adaptira ovu zgradu (1964-1966) na koji način joj je omogućio življu aktivnost i veću prisutnost u javnosti. Bibliografija Uredi Knjige Uredi 1962 Pol Gogen, Jugoslavija, Beograd 1963 Galerija evropskih majstora, Jugoslavija, Beograd 1963 Moša Pijade o umetnosti, Srpska književna zadruga, Beograd 1964 Petar Lubarda, Slikari i vajari III, Prosveta, Beograd 1964 Leonardo da Vinči, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd 1966 Vinsent Van Gog, Narodni muzej, Beograd 1967 Srpska likovna kritika, (antologija) Srpska književna zadruga, Beograd 1968 Milan Kašanin, Sabrana dela, Matica srpska, Novi Sad, Srpska književna zadruga, Beograd 1969 Risto Stijović, Galerija SANU, Beograd 1973 Srpsko slikarstvo 1900 – 1950, Nolit, Beograd 1973 Petar Ubavkić, Institut za istoriju umetnosti, Beograd 1973 Sreten Stojanović: O skulpturi, Galerija SANU, Beograd 1978 Stvarnost i mit u slikarstvu Milana Konjovića, Galerija Milana Konjovića, Sombor 1978 Srpska crtačko-slikarska i umetničko-zanatska škola u Beogradu (1895 – 1914), Univerzitet umetnosti, Beograd 1978 Đura Jakšić, pesnik i slikar, Glasnik, Beograd 1980 Grafički antidizajn Boleta Miloradovića, Narodni muzej, Kragujevac 1982 Od impresionizma do enformela, Nolit Beograd 1982 Slikarski pravci XX veka, Jedinstvo, Priština 1983 Slikarstvo Miće Popovića, Galerija SANU, Beograd 1988 Jugoslavija - umetnički spomenici od praistorije do danas, Turistička štampa, Beograd Predgovori kataloga (izbor) Uredi 1962 Beogradski enformel (mladi slikari), Kulturni centar, Beograd 1965 Sava Šumanović, Narodni muzej, Jajce 1967 Asocijativno slikarstvo, lirska apstrakcija, enformel, III trijenale likovne umetnosti, Muzej savremen umetnosti, Beograd 1969 Angažovana umetnost Srbiji, u Angažovana umetnost u Jugoslaviji 1919-1969, Slovenj Gradec 1970 Vidovi savremene apstrakcije, IV trijenale likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1974 Između anime i logosa, Mladen Srbinović, Galerija Kulturnog centra Beograd, Beograd 1976 Od nostalgije za zavičajem do poetskog doživljaja, Bogić Risimović, Galerija Kulurnog centra, Beograd 1978 Kosa Bokšan, Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, Beograd 1982 Enformel u Beogradu, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd Savremena umetnost u Jugoslaviji, Beograd Studije i kritike (izbor) Uredi 1954 Lubardina slika „Kosovski boj“, Oslobođenje, br. 1, avgust, Sarajevo 1957 Sreten Stojanović, Umjetnost br. 3, oktobar, Zagreb 1957 Levo krilo ruskog modernog slikarstva, Izraz, br. 5, Sarajevo 1957 Neki problemi geneze socijalističkog realizma u ruskom slikarstvu, Izraz, br. 11, Sarajevo 1957 Čovek pred slikom, Delo, br. 3, Beograd 1958 Vasilij Kandinski, Izraz br. 7, 8, 9, Sarajevo 1958 Neke pojave u posleratnom srpskom slikarstvu, Delo, br. 3, pp. 548-563, Beograd 1958 Umetnost Zorana Petrovića, Umjetnost, br. 2, Zagreb 1959 Moderne igre smrti, NIN, 5. juli, Beograd 1959 Umetnost naivnih, NIN, 16. avgust, Beograd 1959 Putovanje u slikarstvo, Železničke novine, god. 1, br. 8, 30. decembar, Beograd 1960 Zagonetni svet Lazara Vujaklije, NIN, 17. april, Beograd 1960 Devetorica u Dubrovniku, NIN, juli, Beograd 1960 Moderni naturalizam, NIN, 9. septembar, Beograd 1961 Srpsko slikartvo HH veka, Savremenik, br. 10, pp. 286-296, Beograd 1961 Od revolucionarne do građanske umetnosti, NIN, 11. jun, Beograd 1961 Mit o Meštroviću, Danas, 30. avgust, Beograd 1961 Oktobarski salon - u znaku mladih generacija, NIN, 5. septembar, Beograd 1961 Američko slikarstvo, NIN, 23. septembar, Beograd 1962 Beli prostori Gabrijela Stupice, NIN, 25. februar, Beograd 1962 Reduktivni metod Stojana Ćelića, NIN, 8. april, Beograd 1962 Sinteza - šta je to?, Danas, 4. juli, Beograd 1962 Čovekovo pravo na umetnost, Politika, 21. oktobar, Beograd 1962 Između sna i strukture, NIN, 28. oktobar, Beograd 1963 Problemi slike, Danas, br. 47, 27. februar, Beograd 1963 Samoubistvo slike, Politika, 27. oktobar, Beograd 1963 Bijelićeva životna poezija, Politika, 31. decembar, Beograd 1964 Industrijsko oblikovanje, Politika, 12. april, Beograd 1964 U susret teoriji umetnosti, Politika, 9. avgust, Beograd 1965 Magija predmeta i stvari, Politika, 1. januar, Beograd 1965 Nadežda Petrović, Slikar srpskog predela, Politika, 25. april, Beograd 1965 Milena Pavlović Barili, Braničevo, br. 3, Požarevac 1965 Prva Jugoslovenska umetička izložba, Komunist, 23. septembar, Beograd 1968 Srpsko slikarstvo između dva svetska rata, NIN, 24. novembar, Beograd 1968 Umetnost Oktobra, Umetnost, br. 13, Beograd 1969 Blistavi rep Medialine komete, Politika, 19. januar, Beograd 1969 Stara i nova umetnot, Zograf, br. 3, Galerija fresaka, Beograd 1969 Savremena američka umetnost, Umetnost br. 17, januar-mart, Beograd 1969 Likovne osnove i osobenosti fotografije, Novinarstvo, br. 3-4, Beograd 1970 Nedeljko Gvozdenović, Izraz, br. 10, pp. 285-293, Sarajevo 1970 Nadrealizam i `socijalna umetnost`, Umetnost, br. 21, Beograd 1970 Putevi i raskršća srpske skulpture, Umetnost, br. 22, Beograd 1970 Stvaralačka sposobnost nove umetnosti, Politika, 18. juli, Beograd 1971 Vera Božičković Popović, Umetnost, br. 21, januar-mart, Beograd 1971 Jugoslovenska izložba u Parizu, Umetnost, br. 25-26, Beograd 1971 Likovni izraz Kosovskog predanja, Književne novine, br. 385, 27. februar, Beograd 1972 Fotografija između slikarstva i filma, Foto-kino revija, br. 4, Beograd 1979 Skulptura kao biografija, Matija Vuković, Borba, 3. februar, Beograd 1982 O Spomen-zbirci Pavla Beljanskog, 3+4, br. d, Katedra za Istriju umetnosti, Filozofski fakultet, Beograd 1982 Devojka s lautom, Književne novine, 11. novembar, Beograd 1982 Od racionalnog ka metafizici, Danas, 16. novembar, Beograd 1982 Marko Čelebonović, Danas, 21. decembar, Beograd Tags: Avangarda nadrealizam u slikarstvu ekspresionizam kubizam sava sumanovic jovan bijelic ... Istorija srpskog slikarstva xx vek veka 20.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Expert at the Card Table The Classic Treatise on Card Manipulation „Stručnjak za kartaškim stolom je najpoznatija, najpažljivije proučavana knjiga ikada objavljena o umetnosti manipulisanja kartama za stolovima za igre. — iz predgovora Martina Gardnera. Skoro jedan vek ova knjiga se smatrala neophodnom za postizanje najvišeg nivoa majstorstva karata. U njoj, S. V. Erdnase, vrhunski majstor manipulacije kartama, uči entuzijaste kartama kako da izvode zaslepljujuće trikove i zavese - od kojih su mnoge njegove sopstvene kreacije - koje su ga učinile slavnim. Prvi deo knjige bavi se izmišljotinama na kartama, ili, jednostavnije rečeno, varanjem na kartama. Korak po korak, gospodin Erdnase demonstrira sopstvene sisteme lažnog mešanja, lažnog premetanja i sečenja, dele odozdo, i takve uglađene poteze kao što je palming karata, „oderavanje ruke“ —... S. W. Erdnase je pseudonim koji koristi autor knjige The Expert at the Card Table, knjige koja detaljno opisuje spretnost ruku, varanje i igranje karata. I dalje se smatra ključnim štivom za svakog kartaškog mađioničara, knjiga (obično poznata samo kao Erdnase, Expert, EATCT ili ponekad Biblija) objavljena je od 1902. Erdnaseov pravi identitet jedna je od trajnih misterija magične zajednice. Identitet S. W. Erdnase je najvjerojatnije bio način da autor sakrije svoj pravi identitet kako ne bi bio uhićen, budući da su savezni zakoni u to vrijeme zabranjivali objavljivanje i distribuciju `opscenog` materijala.[potreban citat] Krajem 19. i početkom 20. stoljeća mnogi su suci knjige o metodama kockanja smatrali opscenima (vidi Comstockove zakone). S. W. Erdnase napisan unatrag je `E. S. Andrews`, što je navelo mnoge istražitelje da potraže osobe s imenom Andrews kao moguće kandidate. Milton Franklin Andrews Martin Gardner je predložio da je autor sitni prevarant po imenu Milton Franklin Andrews. Drugi zagovornik koji je istraživao ovu teoriju bio je Barton Whaley, u svojoj knjizi The Man Who Was Erdnase, koja sadrži intervjue očevidaca iz 1940-ih. Policija je tražila Andrewsa radi ispitivanja u vezi s istragom ubojstva. Kada je policija pronašla Andrewsa, on se ustrijelio nakon što je smrtno stradao u svoju družicu. Andrews je imao samo 33 godine, kao što je navedeno u Čovjeku koji je bio Erdnase. Drugi se protive tome da je Andrews Erdnase jer su poznati primjeri njegova pisanja znatno inferiorni u odnosu na iznimna djela Stručnjaka za kartaškim stolom. Bilo je novih dokaza od 2000. godine koji pobijaju pretpostavku da je Milton Franklin Andrews bio Erdnase. Očito je da je Andrews varao karte, ali to je što se tiče njegove veze. Drugi su povjesničari također pronašli druge ljude koji bi doista mogli biti S.W. Erdnase.[1] Wilbur Edgerton Sanders Neki [tko?] tvrde da je Erdnase vjerojatno bio dobro obrazovan, lokalno istaknut pojedinac, koji se skrivao iza pseudonima kako bi zaštitio svoj društveni položaj. Pokojni David Alexander, mađioničar i privatni detektiv, napravio je dosta posla kako bi pronašao boljeg i mogućijeg kandidata od Miltona Franklina Andrewsa, te je rekao da je Erdnase bio istaknuti rudarski inženjer po imenu Wilbur Edgerton Sanders; `S. W. Erdnase` je anagram od `W. E. Sanders`. Nakon Alexanderove smrti, drugi su istraživali Wilbura Edgertona Sandersa.[1] Magazin Genii posvetio je veliki dio svog izdanja iz rujna 2011. istraživanju Alexanderove teorije, pružajući značajne posredne dokaze koji povezuju Sandersa s Erdnaseom. Edward Gallaway Chris Wasshuber je identificirao tiskara i cirkuskog izvođača (govornik na vratima, Punch i Judy, magija) Edwarda Gallawaya kao izvanredno dobrog partnera za Erdnasea.[2] Edward Gallaway je u to vrijeme radio u tiskari Jamesa McKinneya u kojoj je knjiga tiskana. Kasnije je Gallaway objavio druge knjige na nevjerojatno sličan način (samostalno izdanje, registrirano autorsko pravo, kontakt adresa navedena kao mjesto rada, a cijena otisnuta na naslovnoj stranici). Forenzička lingvistička analiza koju je proveo dr. John Olsson potvrdila je da se stil pisanja Gallawaya i Erdnasea vrlo dobro slaže, a posebice mnogo bolje slaže od drugih mogućih kandidata poput Wilbura Edgertona Sandersa. Gallaway također odgovara fizičkom opisu koji je dao ilustrator M. D. Smith (identificiran i intervjuiran od strane Martina Gardnera 1947.).

Kao nova knjiga Sima Milutinović Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj.[1] U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Bio je privatni učitelj Petra II Petrovića Njegoša. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[2] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[3][4] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[5] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[6]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva prosvete i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [7] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[8] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810—1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[9] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Delo[uredi | uredi izvor] Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[10] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[11] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Sima Milutinović Sarajlija na poštanskoj markici Srbije iz 2016 Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica.[5]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihovil Bolonić (Vrbnik, 3. siječnja 1911. – Krk, 16. veljače 1984.) je bio hrvatski povjesničar te aktivni društveni radnik. Životopis Rodio se u Vrbniku 1911. Studirao je u Ljubljani gdje je diplomirao na Bogoslovnom fakultetu. Radio je kao tajnik Krčke biskupije. Obnašao je dužnost Stolnog kaptola na Krku i tajnog komornika (noseći naslov monsinjora). Iako je bio crkvenom osobom, Izvršno vijeće Sabora SRH dodijelilo mu je `izuzetno priznatu mirovinu` zbog zasluga na kulturnom polju. Znanstvenim se radom bavi u kasnijoj dobi. Uglavnom se je bavio arhivskim materijalima na Krku. Najviše ga je znanstveno zanimala srednjovjekovna i novija povijest Krka, glagoljaška prošlost Krka i okolice, a osobita mu je zasluga otkrivanje ekonomskog i socijalnog položaja malog primorskog puka u prošlosti. Kao društveni radnik djelovao je u okviru akcija Katoličke Crkve i SSRNH. BOLONIĆ, Mihovil, povijesni pisac (Vrbnik na Krku, 3. I 1911 — Krk, 16. II 1984). Osnovnu školu završio je u Vrbniku, gimnaziju polazio u Krku (1921–27) i Splitu (1927–29), teologiju studirao u Splitu (1930–32) i Ljubljani (1932–36). Za svećenika je zaređen 1934. Obavljao je službe kapelana (1934–36), biskupijskog arhivara (1936–54) i tajnika biskupske kancelarije (1954–79) u Krku. Istodobno je bio dijecezanski konzultor i prosinodalni ispitivač. — B. istražuje kulturnu, socijalnu i crkvenu prošlost otoka Krka, kvarnerskih otoka i Hrvatskog primorja, napose djelovanje i život glagoljašâ. Objavio je više priloga i povijesnih rasprava u časopisima i godišnjacima: Krčki kalendar (1953–55), Bogoslovska smotra (1965–68, 1970, 1972, 1973, 1975–77), Krčki zbornik (1970–72, 1975), Vjesnik Historijskog arhiva u Rijeci i Pazinu (1972, 1974), Senjski zbornik (1973–75, 1977), Istarska danica (1974), Croatica Christiana periodica (1980) i dr. U brojnim studijama i djelima B. obrađuje dosad nedovoljno rasvijetljena pitanja iz krčke povijesti, temeljeći ih na bogatoj faktografskoj građi i obilju izvornih podataka. DJELA: Parčićeva tiskara u Glavotoku. Rijeka 1965. — Krčki seoski kaptoli pioniri i nosioci liturgijskog života. Bogoslovska smotra, 38(1968) 2, str. 263–284. — O životu i radu Ivana Feretića (1769–1839). Krčki zbornik, 1970, 1, str. 285–349. — O životu i radu Dragutina A. Parčića. Bogoslovska smotra, 42(1972) 4, str. 413–433. — Crkveni patronat na području senjsko-modruške biskupije. Senjski zbornik, 5(1973) str. 219–318. — Kapari vrbnički. Zagreb 1973. — Bratovština sv. Ivana Krstitelja – Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Zagreb 1975. — Stoljetne veze krčkih i senjskih glagoljaša. Senjski zbornik 6(1975) str. 81–139. — Ekonomsko-socijalno stanje krčkih glagoljaša. Bogoslovska smotra, 45(1975) 1, str. 97–116; 46(1976) 4, str. 475–500; 47(1977) 1, str. 101–123. — Otok Krk kroz vjekove (suautor I. Žic Rokov). Zagreb 1977. — Otok Krk kolijevka glagoljice. Zagreb 1980. LIT.: N. Marulić: O prvoj štampariji na otoku Krku. Krčki zbornik, 1972, 5, str. 408–409. — M. Bogović: Bratovštine na otoku Krku. Zvona, 15(1976) 5, str. 5. — V. Dorčić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic-Rokov, Otok Krk kroz vjekove. Marulić, 11(1978) 2, str. 206–207. — S. Kovačić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic Rokov; Otok Krk kroz vjekove. Crkva u svijetu, 13(1978) str. 183–184. — Isti: Mihovil Bolonić, Bratovština sv. Ivana Krstitelja Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Ibid., str. 184–185. — D. Horvatić (D. H.): Mihovil Bolonić »Otok Krk, kolijevka glagoljice«. Marulić, 14(1981) 4, str. 420–421. — F. E. Hoško: Mihovil Bolonić – Ivan Žic-Rokov: Otok Krk kroz vjekove. Croatica Christiana periodica, 5(1981) 7, str. 79–81. — Isti: Mihovil Bolonić: Otok Krk kolijevka glagoljice. Ibid., str. 81–83. — P. Strčić: Radovi Mihovila Bolonića o Krku i glagoljaštvu. Jadranski zbornik, 12(1982–85) str. 555–563. — Isti: In memoriam mons. Mihovilu Boloniću. Vjesnik, 45(1984) 13 097, str. 5. — M. Valković: In memoriam – Mihovil Bolonić 1911–1984 (s bibliografijom radova). Croatica Christiana periodica, 8(1984) 14, str. 225–229. — A. Benvin: In memoriam Mihovil Bolonić. Slovo, 35(1985) str. 155–156. Glagoljica (staroslovenski – sloven – `sloviti` – `govoriti`) je pismo koje su slovenski narodi koristili u drugoj polovini 9. veka. U današnjoj nauci prevladava mišljenje da ju je sastavio jedan od slovenskih misionara Ćiril u drugoj polovini 9. veka (oko 863. godine), uz pomoc svog brata Metoda. On je tim pismom preveo Bibliju i to na staroslovenski jezik. Glagoljica je sastavljena, po jednoj hipotezi, prema grčkom tajnopisu. Prvobitno je imala 40 slova, a posle 38 slova (svako slovo je imalo dvojaku vrednost – glasnovnu i brojnu). Od spomenika pisanih glagoljicom poznati su: Zografsko jevandjelje, Asemanovo jevandjelje, Sinajski psaltir, Marijinsko jevandjelje, Baščanska ploča i Kocev glagoljaš, Bečki listići, Hrvojev misal. Originalni tekstovi Kirila i Metoda nisu sačuvani, vec samo prepisi tih tekstova s kraja 10. i početka 11. veka. Prvobitna glagoljica je predstavljala tip oble glagoljice sa okruglim slovima. Ovom su glagoljicom pisane knjige koje koje su doneli ucenici slovenske brace iz Moravske u Bugarsku, Makedoniju, Rasku, i u primorsku Hrvatsku i Dalmaciju. U zapadnim predelima glagoljica je ostala vrlo dugo u upotrebi u crkvi, ali se promenila pod uticajem beneventane i gotice, postala ostrija, uglasta, sa izlomljenim linijama i zato se naziva uglasta glagoljica. U nekim mestima Dalmacije rimokatolicki svestenici i danas odrzavaju glagoljicu kao slovensko pismo za koje se u 10. veku borio Grgur Ninski. Glagoljicu su negovali i uporno cuvali narodni svestenici nazvani `glagoljasi`, iz otpora prema tudjinskom uticaju preko latinskog pisma u crkvi. Stare hrvatske glagoljske knjige liturgijskog karaktera pisane su svecanom glagoljicom, lepim, uspravnim slovima. Od kraja 14. veka, kada je usla u administraciju, glagoljica je brzopisna, sa mnogo ligatura i abrevijacija (vezanih slova i skracenica).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Staracke pegice na bocnim stranama tabaka, sve ostalo uredno! Fototipsko izdanje iz 1890 Knjiga `Stara Srbija i Makedonija` autora Spiridona Gopčevića predstavlja detaljan opis stanovništva i običaja tog područja koje obuhvata teritoriju od Skoplja do Soluna, od Prištine do Verije. Autor nam donosi putopisne beleške, razgovore sa lokalnim stanovništvom, ispovesti Srba i Cincara, kao i druge zanimljive detalje o životu i kulturi srpskog naroda u tom području. Drugi deo knjige se bavi srpsko-bugarskim sporom o Makedoniji i Staroj Srbiji, gde je izložena istorija njihovog suparništva, jezik Makedonaca i Staro-Srbijanaca, običaji, način života, narodne pesme i druge karakteristike ovog prostora. Autor takođe analizira procese islamizacije, pojelinjenja, bugarizacije i albanizacije u regionu. Spiridon Gopčević, pseudonim Leo Brener (nem. Leo Brenner; 9. jul[1] 1855, Trst – 1928) bio je srpski istoričar, astronom, ratni izveštač, poliglota i pisac. Poreklo Potiče iz srpske porodice (obitelji - po Dositeju) iz Trsta, koja se onamo doselila iz Herceg-Novog u vreme kada je taj grad bio duhovni centar Srba. Bili su iz bokeljskog mesta Podi.[2] Gopčević je porodica `crnogorska` koja je od strane `venecijanaca` u 17. veku na stepen grofstva `uzvišena`. Tu se kod tršćanskog milionera, grofa Gopčevića u Trstu u gostima rado bavio i veliki Njegoš, njegov srodnik.[3] Novosadski časopis `Danica` je objavio Njegoševu pesmu pod nazivom `Pirovanje`, za koju stoji u napomeni da je nastala `U Trijestu, 7. dekembrija 1850. kod g. Spiridona Gopčevića`.[4] Spiro je rođen je u leto 1855. godine u `Gopčevića palati` na Velikom kanalu u Trstu.[5] Otac Spiridon bio je `prvi` trgovac (velikokupac[6])u Trstu, a majka Lujza rodom Emanova bila je Bečlijka. Bez oca je mali Spiridon ostao kad mu je bilo šest godina, a bez majke u osamnaestoj. Otac imenjak `prvi pritežilac lađa` i veliki trgovac austrijski - propao je tokom jednog velikog špekulantskog poduhvata. On je nakon finansijskog sloma iz 1856. godine, kada su mu tokom rata stradale 32 lađe sa kupljenom hranom (žitom) u Azovskom moru[7], poludeo i u bečkom sanatorijumu izvršio samoubistvo. Mladi Špiro je završio gimnaziju u Melku, a u Beču trgovačku školu i konzervatorijum. Zatim se za svoju dušu privatno školovao - `odao istorijskim, geografskim, militarskim (vojnim) i nautičkim (vojno-pomorskim) studijama`. Afinitet pokazuje i prema lingvistici; navodno je učio 28 jezika, od kojih je taj poliglota govorio 13. Između 1872-1892. godine putovao je neprekidno; prošao je celu Evropu, Severnu Ameriku, Malu Aziju, bio u Siriji, Palestini, Misiru, Sibiriji itd. Veliki neumorni avanturist duha i tela bio je po mnogo čemu neprevaziđen. Godine 1892. živeo je on u Celju u Štajerskoj; bio je to mali predah pred pohod u Dalmaciju.[8] Astronom Život je u mladosti proveo burno kao ratni izveštač i novinar sa Balkanskih ratišta. U braku će dobiti novi polet ka drugačijim aktivnostima. Bio je oženjen austrijskom plemkinjom Fani Manora Plasković iz Moravske, te uz podršku njene porodice otvara 1893. godine privatnu (`zvezdarnicu`) opservatoriju, na ostrvu Mali Lošinj (po Dositeju: ostrvu Malom Lošinju) koju naziva po njoj Manora.[9] Lošinj je izabran za lokaciju zbog izvanrednih klimatskih odlika koje uslovljavaju posebno vedro nebo nad tim ostrvskim mestom, što pogoduje opservaciji. Gopčević je bio upravnik te zvezdarnice u periodu 1893-1909. godine. Imala je ta ustanova najveći teleskop na Balkanu, koji se sačuvao. Pod pseudonimom „Leo Brener“ objavljuje mnoštvo opažanja Merkura, Venere, Marsa, Jupitera te Saturna. Kao priznanje za obiman posao jedan krater na Mesecu dobija ime po njemu Leo Brener. Špiro je propagirao astronomiju i tom cilju izdavao i svoj list sa tom tematikom `Astronomische Rundschau`. Stvaralaštvo Spiridon je bio izuzetno plodan pisac, koji je za kratko vreme ispisao obimno i interesantno štivo. Prvo delo mu je objavljeno u Lajpcigu 1877. godine i to na nemačkom jeziku: `Montenegro und die Montenegriner`. Knjigu je posvetio Darinki, udovici crnogorskog kneza Danila.[10] U tom spisu je inače kritikovao crnogorskog vladara kneza Nikolu Petrovića, sa kojim je bio u sukobu. Ubrzo je objavio istoriju crnogorsko-turskog ratovanja 1876-1878. godine. Posle bavljenja u Crnoj Gori, veliki avanturista je slično prošao među Albancima pa Bugarima. Nakon dolaska u sukob sa vladajućim krugovima tih zemalja, Gopčević bi ih pisanjem razobličavao. Usledila su zatim druga u dobroj meri intrigantna dela o Albancima i Bugarima, poput: `Oberalbanien und seine Liga` (Lajpcig 1881) i `Bulgarien und Ostrumelien` (Lajpcig 1886). U Beču je 1889-1890. godine izdavao jedan časopis i jedan dnevni list (Wiener Tagespost).[5] Za petnaest godina Gopčević je objavio dvadeset opsežnih dela i brošura (poput `Istina o Makedoniji`[11] iz 1890), jedan roman (`Beata`), šest novela, 250 `militantnih i maritimskih` članaka, 30 naučnih radova, 85 beletrističnih članaka, te 1350 političkih i rasprava u čak 76 raznih časopisa.[12] Ostali rad Etnografska karta „Stara Srbija i Makedonija“. Nakon `razlaza` sa Bugarima, zbog pisanja o bugarskim zločinima u Pirotu, Spiridon se najzad okreće svom srpskom rodu. Od tada on je sa strašću kakva se retko sreće, ispisao mnogo sjajnih stranica braneći srpstvo, naročito u Makedoniji. Između ostalog rad Spiridona Gopčevića po Južnoj Srbiji i Makedoniji tek sada dolazi do izražaja te mu se pridaje veliki značaj, u kojem detaljno opisuje stanovništvo tog područja od Skoplja do Soluna, te od Prištine do Verije, običaje srpskog naroda u tom području, razgovore sa lokalnim stanovništvom, ispovesti Srba i Cincara te islamizaciju, pojelinjenje, bugarizaciju i albanizaciju istih, a pre svega uz pomoć Sionskih `ćeri, organizaciju, koja je finansirana s`polja, te otvaranje bugarskih gimnazija za opismenjavanje srpskog stanovništva, odricanje od slavljenja krsnih slava i sl. Najznačajnije delo iz ove tematike je `Stara Srbija i Makedonija`. Napisao je i knjigu `Crna Gora i Crnogorci`, koju je žestoko kritikovao Bernhard Švarc zbog navodne pristrasnosti na štetu Crnogoraca. Iako u Trstu, Spiridonu je uvek bilo blisko Srpstvo, Crna Gora i Srbija, njegova je porodica bila veliki dobrotvor srpskog naroda, te ga je pomagala u ustancima.

Autor - osoba Đurić, Antonije, 1929-2020 = Đurić, Antonije, 1929-2020 Naslov Za čast Otadžbine : kako se Beograd borio u Prvom svetskom ratu / Antonije Đurić Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1987 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Čačak : Litopapir) Fizički opis 463 str., [32] lista s tablama ; 24 cm Zbirka Izabrane knjige Antonija Đurića ; ǂknj. ǂ2 (broš.) Napomene Str. 5-22: Predgovor / Petar Opačić. Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Beograd -- 1914-1915 -- U literaturi Autor - osoba Đurić, Antonije, 1929-2020 = Đurić, Antonije, 1929-2020 Naslov Solunci govore / Antonije Đurić Vrsta građe dr.knjiž.oblici URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1987 Izdanje 7. dopunjeno izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Čačak : Litopapir) Fizički opis 426 str. : ilustr. ; 24 cm Zbirka Izabrane knjige Antonija Đurića ; ǂknj. ǂ1 ISBN 86-391-0117-5 (broš. sa omotom) Napomene Tiraž 10.000. Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Solunski front -- U uspomenama Naslov Žene-solunci govore / Antonije Đurić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1987 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Čačak : Litopapir) Fizički opis 279 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Đurić, Antonije, 1929-2020 = Đurić, Antonije, 1929-2020 Zbirka Izabrane knjige Antonija Đurića ; ǂknj. ǂ3 ISBN 86-391-0042-X (broš.) Napomene Tiraž 10.000. Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Solunski front -- Žene -- U sećanjima ZA ČAST OTADŽBINE Kako se Beograd borio u Prvom svetskom ratu SOLUNCI GOVORE Autor nam ovim delom upotpunjava sliku o jednom ratu, stradanjima, strašnim ljudskim sudbinama, stavljajući fokus na ljubav prema otadžbini i postavljajući je kao glavni odgovor na mnoga pitanja vezana za ovu tematiku. Ovo delo takođe ljude o kojima govori oslobađa konteksta davne prošlosti, približavajući nam njihove lične sudbine, strepnje i hrabre odluke. ŽENE SOLUNCI GOVORE Povodom stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata Evro–Đunti je objavio knjigu Antonija Đurića, potresno svedočanstvo o hrabrim i odvažnim kćerima Srbija koje su branile obraz i čast svog naroda u Prvom svetskom ratu, o kojima je svetska štampa pisala sa divljenjem, a čuveni francuski generali, poput Franše D’Eperea, u njima videli veliku uzdanicu za odbranu od neprijatelja. Svetska štampa donosila je njihove slike na svojim naslovnim stranama i sa divljenjem izveštavala o junačkim podvizima velike Milunke Savić, srpske Jovanke Orleanke, i Sofije Jovanović, čuvene braniteljke Beograda.Antonije Đurić pripoveda nam o podvizima i junaštvu odvažne Vasilije Vukotić, ćerke serdar Janka Vukotića, Nataliji Bjelajac, hrabroj Slovenki koja je napustila rodni Maribor i pošla da brani srpsku zemlju. Tu su i priče o Marici Savić, Milosavi Perunović, Lenki Rabasović i mnogim drugim heroinama koje su preživele sve strahote Albanije i hrabro zakoračile na Solunski front, kako bi učestvovale u oslobađanju svoje voljene otadžbine.... Ja sam ih gledao i na ratištu, s puškom i bombom u ruci, i u bolnicama, u kojima su na materinske i sestrinske grudi privijale ranjene junake, i u povlačenju kroz neprohodne albanske gudure, gde se na nemoćne i slomljene bolom pucalo u leđa iz zaseda, i u kojima semasovno umiralo od gladi i zime... Gledao ih i divio im se! Ni straha, ni kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije bilo žrtve koju one ne bi mogle da podnesu za svoju otadžbinu. To su odvažne kćeri Srbije, majke i sestre junaka sa Cera i Kolubare, mojih ratnih drugova, kojima je otadžbina bila preča od života i koje su, birajući između poniženja i smrti – izabrale smrt... - Anri Barbi, francuski književnik Antonije Đurić (Sjenica, 21. januar 1929 – Čačak, 15. avgust 2020) bio je srpski novinar, književnik, istoričar i publicista. Gimnaziju je završio u Užicu. Zbog pisanja protiv komunističkog režima, robijao je sedam godina u sremskomitrovačkom zatvoru u isto vreme što i Stevan Moljević koji je preminuo u zatvoru, Đuro Đurović, Vojin Andrić, Kosta Kumanudi, Dragić Joksimović koji je takođe preminuo u zatvoru, sveštenik Sava Banković i Borislav Pekić. Posle izlaska iz zatvora, najveći deo svog radnog veka proveo je radeći kao novinar u „Ekspres politici”. Po njegovoj drami „Solunci govore”, napravljen je i istoimeni televizijski film 1990. godine a on je bio scenarista filma. Bio je član Udruženja književnika Srbije. Imao je redovnu mesečnu kolumnu u listu „Srbija” iz Kanade i radio je kao saradnik „Srpskih novina” iz Čikaga. Antonije Đurić je živeo i radio u Čačku, gde je i preminuo 15. avgusta 2020. godine. Sahranjen je 18. avgusta na groblju Dovarje u Užicu, pored svog oca Milorada, četnika u jedinici vojvode Vuka. Dela Knjige „Solunci govore”, „Za čast otadžbine” i „Žene-Solunci govore” „Solunci govore” (1982) „Kraj Morave dolina nade” (1983) „Za čast otadžbine” (1985) „Žene-Solunci govore” (1987) „Obaveštajac kaplar Miloje” (1990) „Po zapovesti Srbije” (1994) „Ravnogorci govore” (1996) „Crvena kuga – tri toma” (2016) „Juriš u porobljenu otadžbinu” (2016) „Toplički ustanak” (2017) MG116 (N)

DEJVID BORDVEL NARACIJA U IGRANOM FILMU Prevod - Slavica Miletić Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2013 422 strana 24 cm Edicija - Biblioteka Umetnost ekrana ISBN - 978-86-7227-081-5 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod NEKE TEORIJE NARACIJE 1. Mimetičke teorije naracije Perspektiva kao naracija Perspektiva i tačka gledanja u književnosti Nevidljivi posmatrač Ejzenštejn: naracija kao scenografija 2. Dijegetičke teorije naracije Filmska naracija kao metajezik Filmska naracija kao iskazivanje NARACIJA I FILMSKA FORMA 3. Aktivnost gledaoca Skica za jednu psihologiju filmske percepcije i kognicije Sposobnost razumevanja narativa Verovanje i viđenje 4. Principi naracije Fabula, siže i stil Taktike konstruisanja sižea Znanje, samosvest i komunikativnost Narator, autor 5. Greh, ubistvo i naracija Detektivski film Melodrama 6. Naracija i vreme Osobine vremenske konstrukcije Vremenske varke i neočekivane dobiti 7. Naracija i prostor Konstruisanje prostora Perspektiva i gledalac Idealna pozicionalnost: plan - kontraplan Naznake, svojstva i funkcije Prostor u Svežim vetrovima ISTORIJSKI MODUSI NARACIJE 8. Modusi i norme 9. Klasična naracija. Holivudski primer Kanonska naracija Klasični stil Klasični gledalac Sedam filmova, osam segmenata 10. Naracija umetničkog filma Objektivnost, subjektivnost, autorstvo Igra forme Umetnički film u istoriji 11. Istorijsko - materijalistička naracija. Sovjetski primer Naracija kao retorika Predvidljiva fabula, nepredvidljiva naracija Novi Vavilon Ka upitnom filmu 12. Parametarska naracija Nova uloga stila Oblici i strategije Parametri Džeparoša Problem modernizma 13. Godar i naracija Sukobljene sheme Oprostorenje naracije Narator i palimpsest Godina 1968. i dalje Zaključak Fusnote Izvori fotografija Izabrana literature Indeks imena Indeks filmova `Monumentalno delo Dejvida Bordvela, verovatno najvećeg živog teoretičara filma, pojavilo se sada na srpskom jeziku. Delo koje od svojeg objavljivanja 1985. godine u domenu filmske naratologije gotovo nikada nije prevazidjeno, postalo je neophodni udžbenik ne samo za studije filma, već, jednako tako, i književnosti. Vizuelno prebogata (nekoliko stotina frejmova i fotografija), ova knjiga pokazuje Dejvida Bordvela ne samo kao vrsnog erudite, već i interdisciplinarnog mislioca koji se s lakoćom kreće i drugim oblicima stvaralaštva, i inkrporira ih u svoju filmsku teoriju na uzbudljiv, gotovo virtuozan, a ipak čitak način. Objavljivanje knjige Dejvida Bordvela je pravi izdavački filmski dogadjaj, i mišljenja smo, neophodna lektira ne samo teoretičare, kritičare i publiciste, već i za sve one koji su u filmskoj praksi.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. David Bordwell Narration In The Fiction Film Leon Batista Alberti Battista Mikelanđelo Antonioni Michelangelo Aristotel Mihal Bahtin Rolan Bart Roland Barthes Andre Bazen Bazin Remon Belur Raymond Bellour Emil Benvenist Emile Benveniste Ingmar Bergman Bernardno Bertoluči Bertolucci Ludvig van Betoven Ludwig Beethoven Mišel Bitor Michel Butor Bertolt Breht Brecht Rober Breson Robert Bresson Pjer Bulez Pierre Boulez Luis Bunjuel Bunuel Oleksandar Dovženko Karl Teodor Drajer Carl Theodor Dreyer Henri Džejms Henry James Džejms Džojs James Joyce Sergej Mihailovič Ejzenštajn Rajner Verner Fasbinder Federiko Felini Federico Fellini Sigmund Frojd Freud Žan Lik Godar Jean Luc Godard Gombrič Alfred hičkok Hitchcock Stiven Hit Stephen Heath Džulijan Hohberg Julian Hochbergm Hauard Hoks Howard Hawks Roman Jakobson Mikloš Jančo Jancso Aleksandar Kerenski Lev Kulješov Grigorij Kozincev Fric Lang Fritz Vladimir Iljič Lenjin Ernst Lubič Lubitsch Persi Lubok Kolin Makejb Colin McCabe Karl Marks MarxLeonard Mejer Meyer Jan Mukaržovski Mukarvosky Jasudžiro Ozu Yasujiro Bris Paren Brice Parain Perkins Vsevolod Pudovkin Alan Rene Alain Resnais Žan Renoar Jean Renooir Alen Rob Grije Alain Robbe Grillet Mari Kler Ropars Vijemje Marie Claire Ropars Wuilleumier Mejr Sternberg Meir Suzan SUlejman Susan Suleiman Viktor Šklovski Jurij Tinjanov Fransoa Trifo Francois Truffaut Orson Vels Welles Dziga Vertov Žerar Ženet Gerard Genette

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naučite kako da pravite ručno rađene prostirke - ćilimi sa čvorovima, ćilimi na kuke, tkanje, pleteni ćilimi, pleteni, heklani, šivani, brzi i jednostavni ćilimi i šivenje, čišćenje i popravka ćilima... Tepisi su tekstilije, koje pokrivaju podove ili zidove. U prvobitnoj formi to su bili komadi ka kojim se prilagođava celokupna dekoracija, uzorak i konstrukcija. Od 50-ih godina se proizvodi tepih u proizvoljnoj dužini odnosno traka u raznim širinama čak do 6 m koja se seče po potrebi korisnika.[1] Tepih iz Dvora kralja Milana, vuna, tkanje, opšivanje, 123×183 cm, 19. vek. Zbirka Muzeja rudničko-takovskog kraja iz Gornjeg Milanovca Prvi tepisi su se verovatno izrađivali u srednjoj Aziji pre 4–5 hiljada godina. Zasad najstariji nalaz je iz okoline Pasirika u jednoj dolini Altaja. Istorija Pazirški tepih, najstariji sačuvani tepih na svetu (Jermenija ili Persija, 5. vek pne) Čartoriski tepih sa grbom poljske porodice Miškovski,[2] napravljen sa pamučnom osnovom, svilenom potkom i metalno protkanim koncem (Iran, 17. vek) Čvorasti tepih sa hrpom verovatno potiče iz oblasti Kaspijskog mora (Severni Iran)[3] ili Jermenskog gorja.[4] Iako postoje dokazi o striženju koza i ovaca radi vune i dlake koja je bila predena i tkana još pre 7. milenijuma, najraniji sačuvani primerak je „tepih Pazirik“, koji datira iz 5. do 4. veka pnre. Otkrio ga je Sergej Ivanovič Rudenko 1949. godine u grobnici Pazirik u Altajskim planinama u Sibiru. Ovaj tepih bogate boje je 200 x 183 cm (6`6` x 6`0`) i uokviren je ivicom grifona.[5] Ovaj četvrtasti čupavi tepih, koji je gotovo savršeno netaknut, je pripisivan mnogim kulturama. Mnogi stručnjaci smatraju da je kavkaskog, specifično jermenskog poreklom. Prostirka je tkana koristeći jermenski dvostruki čvor, a boja crvenih niti izrađena je od jermenske kočinele.[6][7] Istaknuti autoritet na polju drevnih tepiha, Ulrih Šurman, napominje: „Iz svih dostupnih dokaza ubeđen sam da je Pazirik tepih bio pogrebni pribor i najverovatnije remek-delo jermenske izrade“.[8] Ganchorn se slaže sa ovom tezom. Na ruševinama Persepolisa u Iranu, gde su različite nacije prikazane kako odaju počasti, dizajn konja sa tepiha Pazirik isti je kao i reljef koji prikazuje deo jermenske delegacije.[4] Istoričar Herodot, koji je pisao u 5. veku pre nove ere, takođe navodi da su stanovnici Kavkaza tkali lepe prostirke sjajnih boja koje nikada ne izblede...

Zagreb 2009. Tvrd povez, 245 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). J11 Ovom knjigom Franco Cardini preispituje ideje, predrasude te uvjerenja i preduvjerenja koja su oblikovala i usmjerila europski odnos prema islamu. Obuhvaćajući 2500 godina intelektualne razmjene kao i oružanog sukoba, Cardini ponovno gradi povijest Istoka i Zapada i ustanovljava zašto je i kako došlo do nesporazuma. Cilj je knjige sintetički slijediti put koji je Europa prešla u stvaranju odnosa s islamom, objasniti na koji način i iz kojih razloga se on ostvario, opisati povijesni proces unutar kojeg su se razvili ti odnosi, prikazati raznolikost aspekata, poimanja i oblika predrasuda, kao i dezinformacije i antiformacije koje su oblikovale i uvjetovale sliku islama u Europi. Autor se u knjizi usredotočio na sredozemni islam s kojim su Europljani u kontaktu vrlo dugo te ističe da islam ne treba shvaćati kao homogenu cjelinu. Knjiga završava pitanjem uloge islama u Europi današnjice, koja postaje, što mnogi osporavaju, sve važnija. „Unatoč križarskim ratovima i borbama, gusarskim pljačkama, grabeži i trgovini robljem, unatoč Lepantu i opsadi Beča, istina je da smo s islamom uvijek uspješno trgovali i imali, uglavnom, dobre odnose. Tijekom vremena prevladalo je nerazumijevanje sa rezultatima i za jednu i drugu stranu — izvorna je teza Franca Cardinija” «La Stampa» „Franco Cardini nanovo raspliće niti sjećanja i potpuno oslobađa od laži i predrasuda.` «ll Venerdi» `Knjiga Franca Cardinija nezaobilazna je polazna točka, osobit rad koji uspijeva sintetizirati i stvoriti jasnu sliku povijesnih odnosa između kršćana i muslimana.` «Medioevo» Franco Cardini (1940), povjesničar i esejist, docent na Katedri za povijest Srednjega vijeka Sveučilišta u Firenci. Predavao je na sveučilištima u Bariju, Parizu, Göttingenu, Beču, Madridu, Barceloni, Turkuu, Bostonu, Burlingtonu, Sao Paolu, Jeruzalemu i Damasku. Neka od njegovih djela su: `Gostanza, vještica iz San Miniata` (2001.), `Mi i islam. Susret koji je moguć?` (2001.), `Jedrimo u ime Boga. Putovanje srednjovjekovnog hodočasnika na Istok` (s G. Bartolinijem, 2002.), `Nostalgija za rajem. Srednjovjekovni vrt` (s M. Miglijem, 2002.), `Strah i obijest` (2003.), `Srednji vijek po ženi` (koautori F, Bertini, Mt. Fumagalli Beonio Brocchieri i C. Leonardi, 2005.), `Astrea i Titani. Američki lobiji u osvajanju svijeta` (2005.). Sadržaj: Predgovor prvom izdanju Autorova bilješka Uvod 1. Jedan Poslanik i tri kontinenta 2. Između dva tisućljeća 3. Europski odgovor. „Rekonkvista” i pomorski podvizi 4. Uloga Svetog Grada 5.đSukobi i susreti u dvanaestom i trinaestom stoljeću 6. Faraonovo blago 7. Gospodari straha 8. „Inimicus crucis, inimicus Europae”. Osmanska prijetnja 9. Renesansna Europa i Turci 10. Sultani, gusari i odmetnici 11. Razdoblje željeza i prosvjetiteljstva 12. Od „bolesti” Osmanskog Carstva do „trećeg vala” islama Kronologija Bibliografska bilješka Index Evropa i islam

U dobrom stanju! Priredio: Zarko Dimic, Izdavač: Logos - Bačka Palanka, 2008. god. Tvrd povez, zlatotisk, 21,5 cm. 546 str. Kritičko izdanje Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj Petra II Petrovića Njegošev. U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[1] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[2] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[3] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[4]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [5] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[6] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810-1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[7] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[8] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[9] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica

Petar Ubavkić : (1850-1910) : život i rad prvog skulptora obnovljene Srbije / Nenad Simić Beograd 1989. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, ilustrovano, veliki format (35 cm), X + 407 strana. Knjiga je odlično očuvana. Petar Ubavkić (Beograd, 19. septembar 1850[1]. ili 12. april 1852[2] — Beograd, 27. jun ili 28. jun 1910) je bio srpski vajar i slikar, rodonačelnik srpskog vajarstva. Rođen je 1852. u Beogradu. Već posle četvrtog razreda gimnazije dobija državnu stipendiju zahvaljujući kjoj 1866. počinje da uči ikonopisanje kod italijanskog putujućeg umetnika u Beogradu. Učenje nastavlja u Pančevu, a marta 1873. putuje u Beč gde se opredeljuje za skulpturu. Zbog slabog zdravlja vratio se u Beograd. Ponovo je dobio državnu stipendiju i nastavio studije 1874. u Minhenu (Kunstgewerbeschule), a naredne godine na njihovoj Akademiji. Studije prekida 1876. po izbijanju srpsko-turskog rata, kada je pozvan da se vrati u zemlju. Po završetku rata postavljen je za privremenog učitelja kalupovanja u beogradskoj Realci. Sa novom stipendijom od kraja 1878. produžava studije vajarstva u Rimu na Regio Istituto di Belle Arti S. Luca koje završava 1882. U Rimu je ostao sve do 1889. kada se vraća za Beograd gde postaje učitelj II klase kalupovanja u Realci, a zatim i učitelj crtanja i lepog pisanja u Višoj ženskoj školi i na kraju viši učitelj veština u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Za člana Srpskog učenog društva izabran je 30. januara 1883. njegovim stapanjem sa SANU postao je njen počasni član 1892. godine. Izlagao je na velikoj međunarodnoj izložbi u Parizu (1889. i 1900.) zajedno sa Đorđem Jovanovićem i Urošem Predićem. Smatra se začetnikom akademske skulptorske umetnosti u novijoj srpskoj istoriji. Uradio je veliki broj javnih spomenika. Među njegovim delima najpoznatiji su poprsje Vuka Karadžića, kneza Miloša i Đure Daničića. Jedan je od osnivača Društva srpskih umetnika „Lada“. Društvo je osnovano 4. septembra 1904. uoči Prve jugoslovenske umetničke izložbe u Beogradu, to je najstarije društvo umetnika u Srbiji, a prema nekim procenama i u Evropi. Osnivači društva, koje je nazvano po slovenskoj boginji proleća, jesu Petar Ubavkić, Uroš Predić, Đoka Jovanović, Marko Murat, Beta Vukanović, Rista Vukanović, Simeon Roksandić, a kao osnivač se pominje i Nadežda Petrović koja je dve godine nakon osnivanja istupila iz ovog udruženja. Petar Ubavkić je umro 28. juna 1910. u Beogradu i sahranjen na Novom groblju. Izložbe Samostalne Beograd 1882, 1885 Grupne Umetnička izložba, Rim 1885 Svetska izložba, Pariz 1889, 1900 Jugoslovenska umetnička izložba, Beograd 1904, Sofija 1906, Zagreb 1908 Balkanska izložba, London 1907 Izložbe „Lade“, Beograd 1909, 1924

Namerno zaglupljivanje u kroz američki sistem školstva, kapitalno delo, velika, masivna knjiga, 28x22cm, preko 700 strana, kasnija izdanja su skoro upola kraća, manjeg formata, bez apendiksa This is a phenomenal piece of research. My copy is a third printing paperback and is unabridged. The book is 8.5` x 11` and is quite lengthy, but it is a very, very, very valuable resource. The foreword by Samuel Blumenfeld (who has some GREAT books himself on the subject matter) is two pages. The preface is eight pages. The acknowledgements are two pages. The introduction is four pages. All of these should be read (except maybe the acknowledgements). The main text is 458 pages long. This section is a MUST read. Two pages of resources are listed after that and then 29 page glossary to define the manipulative terms that the deceivers use to fool the citizenry. Then comes the appendices. Most of which are very, very valuable reading. These cover 176 more pages. Lastly, comes the 48 page index. Remember this is an 8 1/2` x 11` book, so it is a tome. It took me months to read it (while reading other things and being busy with life). Much of the book is citing primary source material, but Iserbyt`s commentary is spot on and adds much value. The book traces the history of education (mostly in government schools, but some in private schools and private home schools) from the late 1800s to 1999. The author shares peoples names, companies, government organizations, national and international groups that have had their fingers in this deliberate process over the years. It is very disturbing. Some of them were people you would have thought you could trust. The main agenda (cutting through all the smoke and mirrors) is to make the people lemming-like so that they will follow the `enlightened` toward a global, godless, Marxist-like society. Their plan has been (and still is) to do it incrementally in tiny steps, so that most people won`t notice. They have been extremely successful, because the media and the government (both major parties and a few minor parties) endorse the agenda and cheer it on (some know exactly what they are doing while others are blind, but think they are doing the right thing). The tendency is to think that everyone else was dumbed down except yourself. Anyone who is willing to read this is likely less affected than the masses, but you will find that almost no one educated in America over the last 100+ years has finished their education years with a `pure education,` but it`s been especially bad in the more recent years. Amazon customer

Lepo očuvano Retko u ponudi Šarl Etinger ISTORIJA JEVREJSKOG NARODA Ginko, beograd, 1996. 541 strana, tvrd povez Stručna redakcija: Eugen Veber Jevrejska istorija je istorija Jevreja, njihove religije i kulture, onako kako se razvijala i komunicirala sa drugim narodima, religijama i kulturama. Iako se judaizam kao religija prvi put pojavljuje u grčkim spisima tokom helenističkog perioda (323. - 31. pne), a najranije pominjanje Izraela upisano je na steli Merneptaha iz 1213–1203 pne, pominjanja Izraelaca u verskoj literaturi sežu unazad do oko 1500 pne. Jevrejska dijaspora je započela sa asirskim zatočeništvom i nastavila u mnogo većem obimu sa vavilonskim robstvom. Jevreji su takođe bili rašireni širom Rimskog carstva, a to se nastavilo u manjoj meri i tokom perioda vizantijske vladavine u srednjem i istočnom Mediteranu. Vizantijsko carstvo je 638. godine izgubilo kontrolu nad Levantom. Arapsko Islamsko carstvo pod kalifom Omarom osvojilo je Jerusalim i zemlje Mesopotamije, Sirije, Palestine i Egipta. Zlatno doba jevrejske kulture u Španiji poklopilo se sa srednjim vekom u Evropi, periodom muslimanske vladavine na većem delu Iberijskog poluostrva. Tokom tog vremena, Jevreji su bili opšteprihvaćeni u društvu i cvetao je jevrejski verski, kulturni i ekonomski život. Јаков се бори са анђелом - Рембрант Tokom klasičnog otomanskog perioda (1300-1600), Jevreji su zajedno sa većinom ostalih zajednica carstva, uživali određeni nivo prosperiteta. U 17. veku, u Zapadnoj Evropi su postojale mnoge znatne jevrejske populacije. Tokom perioda evropske renesanse i prosvetiteljstva, u jevrejskoj zajednici su se odvile značajne promene. Jevreji su počeli u 18. veku da vode kampanju za emancipaciju od restriktivnih zakona i integraciju u šire evropsko društvo. Tokom 1870-ih i 1880-ih, jevrejsko stanovništvo u Evropi počelo je aktivnije da raspravlja o emigraciji u Izrael i ponovnom uspostavljanju jevrejske nacije u njenoj nacionalnoj domovini. Cionistički pokret je zvanično osnovan 1897. godine. U međuvremenu, Jevreji Evrope i Sjedinjenih Država sticali su renome u oblastima nauke, kulture i ekonomije. Među onima koji se generalno smatraju najpoznatijim su naučnik Albert Ajnštajn i filozof Ludvig Vitgenštajn. Mnogi dobitnici Nobelove nagrade u to vreme bili su Jevreji, kao što je to još uvek slučaj.[1] Godine 1933, usponom na vlast Adolfa Hitlera i nacista u Nemačkoj, jevrejska situacija je postajala sve teža. Ekonomske krize, rasni antisemitski zakoni i strah od predstojećeg rata naveli su mnoge Jevreje da pobegnu iz Evrope u Palestinu, u Sjedinjene Države i u Sovjetski Savez. Godine 1939. počeo je Drugi svetski rat i do 1941. Hitler je okupirao skoro celu Evropu, uključujući Poljsku u kojoj su u to vreme živeli milioni Jevreja, i Francusku. Godine 1941, nakon invazije na Sovjetski Savez, započeto je Konačno rešenje, opsežna organizovana operacija neviđenih razmera, koja je imala za cilj uništenje jevrejskog naroda, a rezultirala je progonom i ubistvima Jevreja u Evropi, uključujući evropsku Severnu Afriku (pronacistička Viči-Severna Afrika i italijanska Libija). Ovaj genocid, u kome je metodično istrebljeno oko šest miliona Jevreja, poznat je pod nazivom Holokaust ili Šoa (hebrejski termin). U Poljskoj je tri miliona Jevreja ubijeno u gasnim komorama u svim koncentracionim logorima kombinovano, a milion samo u kompleksu logora Aušvic. Godine 1945, jevrejske organizacije otpora u Palestini ujedinile su se i osnovale Jevrejski pokret otpora, koji je napao britanske vlasti. Dejvid Ben-Gurion je proglasio 14. maja 1948. osnivanje Jevrejske države u Erecu Izrael poznate kao Država Izrael. Neposredno nakon toga napale su novu državu susedne arapske države, ali se novoformirani IDF odupro. Godine 1949. rat je okončan i država Izrael je počela da se razvija i da apsorbuje ogromne talase stotina hiljada Jevreja iz celog sveta. Danas (2019) Izrael je parlamentarna demokratija sa preko 9 miliona ljudi, od kojih je oko 7 miliona Jevreja. Najveće jevrejske zajednice su u Izraelu i Sjedinjenim Državama, a postoje i znatne zajednice su u Francuskoj, Argentini, Rusiji, Velikoj Britaniji, Australiji, Kanadi i Nemačkoj.[2][3][4][5][6] Vremenski periodi u Jevrejskoj istoriji уреди Istorija Jevreja i judaizma se može podeliti u pet perioda: (1) drevni Izrael pre judaizma, od početaka do 586 pne; (2) počeci judaizma u 6. i 5. veku pne; (3) formiranje rabinskog judaizma nakon uništenja Drugog hrama 70. godine; (4) doba rabinskog judaizma, od nastanka hrišćanstva do vremena političke moći pod carom Konstantinom Velikim 312. godine do kraja političke hegemonije hrišćanstva u 18. veku; i (5), doba raznolikih judaizama, od Francuske i Američke revolucije do sadašnjosti.[7] Tags palestina sukob palestinci rat jevreja i palestinaca istorijski ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reprint izdanje Ubistvo kralja Aleksandra/Foto album, oktobar 1934. Veliki format, 70-tak strana, veliki broj fotografija. Napomena: stranice malo savijene, Nista strasno, to je zbog veceg formata! Aleksandar I Karađorđević (Cetinje, 4/16. decembar 1888 — Marselj, 9. oktobar 1934) bio je regent prestolonaslednik Kraljevine Srbije (1914—1918), regent prestolonaslednik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918—1921), kralj Srba, Hrvata i Slovenaca (1921—1929) i kralj Jugoslavije (1929—1934). Bio je mlađi sin Petra I Karađorđevića i kneginje Zorke i brat Đorđa P. Karađorđevića. Aleksandar je svoju mladost proveo van Srbije, kojom je tada vladala rivalska dinastija Obrenović. Školovao se u Ženevi i Sankt Peterburgu, a u Srbiju je došao kada je njegov otac izabran za kralja Srbije posle Majskog prevrata 1903. Nakon što se njegov stariji brat Đorđe Karađorđević odrekao prestola 1909, Aleksandar je postao prestolonaslednik. Aleksandar Karađorđević je bio prvi Srbin koji je leteo avionom. Bilo je to tokom njegove posete Francuskoj 5. aprila do 27. aprila 1910 godine. Aleksandar je leteo na avionu faler broj 2.[2] Postao je regent svom ocu 24. juna 1914. i kao takav bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Posle pobede u Prvom svetskom ratu, Aleksandar je postao regent nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca,a kralj 1921. posle očeve smrti. Vladao je autokratski zemljom u kojoj su bili izraženi socijalni i nacionalni kontrasti. Posle ubistava u Narodnoj skupštini, zaveo je Šestojanuarsku diktaturu 1929, a 1931. godine je doneo Oktroisani ustav. Grupa zaverenika iz redova ustaša i bugarskog VMRO-a ga je ubila u Marselju, 1934. godine. Nasledio ga je najstariji sin Petar, ali je zbog njegove maloletnosti zemljom do 1941. vladalo namesništvo na čijem je čelu bio Aleksandrov rođak knez Pavle. Biografija Mladost Knežević Aleksandar, Kneginja Jelena i Knežević Đorđe, Deca Kneza Petra i Kneginje Ljubice − Zorke Karađorđević, Ženeva 1894. Aleksandar je rođen na Cetinju 16. decembra 1888. Njegov deda po majci bio je crnogorski kralj Nikola I Petrović, a baba kraljica Milena. Kum na krštenju bio mu je, preko izaslanika, ruski car Aleksandar III.[3] Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori, a osnovnu školu završio u Ženevi. Dalje školovanje nastavio je u vojnoj školi u Sankt Peterburgu,[4] a potom u Beogradu,[5] po dolasku kralja Petra I na srpski presto 1903. godine. Prestolonaslednik Srbije Kraljević Aleksandar Sudbinski preokret u životu mladog princa Aleksandra nastupio je 1909, kada se njegov stariji brat, princ Đorđe odrekao prava nasledstva prestola. Đorđa su mnogi u Srbiji dugo smatrali nepodesnim da postane kralj Srbije, a među njima su bili političari kao što je Nikola Pašić i visoki oficiri poput Dragutina Dimitrijevića Apisa i Petra Živkovića, kojima nije odgovarao impulsivan Đorđev karakter i nestabilna ličnost sklona incidentima.[4] Đorđe je bio počinitelj tragičnog incidenta iz 1909. kada je šutnuo svog slugu u stomak, izazvavši njegovu smrt nekoliko dana kasnije. Ovaj incident je bio poslednja kap, zbog kog je izbio veliki skandal u srpskoj javnosti, kao i u austrougarskoj štampi, koja je intenzivno izveštavala o tome, pa je princ Đorđe bio primoran da se odrekne prava na presto. Princ Aleksandar je 1910. skoro preminuo od stomačnog tifusa i zbog toga je imao stomačne probleme do kraja svog života. Kada je Aleksandar postao prestolonaslednik, borba za vlast između Pašićevih radikala i Apisove Crne ruke je dobila i trećeg učesnika. Aleksandar je sve više smatrao sebe jedinim presudnim faktorom, pa je oko sebe okupio Belu ruku, grupu oficira predvođenih Petrom Živkovićem, Petrom Mišićem i Josif Kostićem.[6] Kao prestolonaslednik, princ Aleksandar je pristupio reorganizaciji vojske, pripremajući je za konačan obračun sa Turskom. U Prvom balkanskom ratu (1912), prestolonaslednik Aleksandar je kao formalni zapovednik Prve armije vodio pobedonosne bitke na Kumanovu i Bitolju, a potom 1913[7]. u Drugom balkanskom ratu bitku na Bregalnici. Regent Aleksandar obilazi ranjenike na Solunskom frontu 1917. godine. Aleksandar Karađorđević U Prvom svetskom ratu bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u bitkama na Ceru i Kolubari 1914, kad je srpska vojska potpuno razbila vojsku Austrougarske Monarhije. Ponovo napadnuta 1915. od Nemačke i Bugarske, Srbija je podlegla u neravnopravnoj borbi. Sa mnogim gubicima srpska vojska se, zajedno sa starim kraljem Petrom I i prestolonaslednikom Aleksandrom povukla preko Albanije na ostrvo Krf, gde je reorganizovana. Kada se kralj Petar I zbog bolesti povukao od vladarskih poslova (24. juna 1914. po novom kalendaru), prestolonaslednik Aleksandar je postao regent. Posle oporavka i popune srpska vojska je iste godine odnela veliku pobedu na Solunskom frontu, na Kajmakčalanu. Završne operacije proboja Solunskog fronta u jesen 1918, srpska vojska je izvršila pod vrhovnom komandom regenta Aleksandra, sa odličnim komandnim kadrom u koji spadaju vojvode Živojin Mišić, Stepa Stepanović i Petar Bojović. U Kragujevcu postoji Regentova kuća gde je živeo tokom 1914-1915. Tokom 1917-1919 postojala je Srpska rezervna bolnica prestolonaslednika Aleksandra. Markica sa prikazom proboja Solunskog fronta Prvodecembarsko ujedinjenje Prvodecembarsko ujedinjenje Prestolonaslednik Aleksandar sa vojnicima VI puka Posle vojničkih došli su i državnički uspesi. Narodno veće u Zagrebu je 24. novembra 1918. godine proglasilo ujedinjenje. Odluci o ujedinjenju prethodio je ultimatum dalmatinske vlade od 16. novembra 1918, po kojem je iz Splita imalo da se proglasi neposredno ujedinjenje sa Srbijom ako se u roku od pet dana to ne učini iz Zagreba. Delegacija Narodnog veća, od trideset članova, stigla je u Beograd ujutro 28. novembra 1918. Za utvrđivanje načina kako da se proglasi ujedinjenje, obrazovan je odbor od šestorice. U njega su ušli Ante Pavelić (Stariji), Svetozar Pribićević i Josip Smodlaka kao predstavnici narodnog veća, i Stojan Protić, Ljubomir Jovanović i Momčilo Ninčić, kao predstavnici Vlade Kraljevine Srbije. U odboru šestorice odlučeno je da se ujedinjenje izvrši tako što bi delegacija Narodnog veća uputila adresu regentu Aleksandru Karađorđeviću, koja bi sadržala zaključak i naputke „uputstva“ od 24. novembra. Dvočanski akt ujedinjenja izvršen je u 8 sati uveče, 1. decembra 1918. godine, u salonu kuće Krsmanovića na Terazijama u kojoj je regent Aleksandar privremeno stanovao nakon oslobođenja prestonice. Aleksandar i Marija na dan venčanja 1922. godine. Članovi delegacije Narodnog veća, stojeći u polukrugu, čekali su dolazak regenta. Regent Aleksandra se zatim pojavio u pratnji Protića, Jovanovića, Ninčića i vojvode Živojina Mišića. Potom je istupio Ante Pavelić i pročitao adresu. Regent Aleksandar je u odgovoru na Adresu izrazio zadovoljstvo odlukom zagrebačkog Narodnog veća od 24. novembra i proglasio ujedinjenje. Regent Aleksandar je odbio da za prvog predsednika Vlade postavi Nikolu Pašića, već je na to mesto ukazom postavio Stojana Protića. Na listi ministra prve Vlade Kraljevine SHS bilo je 9 Srba, 5 Hrvata, 3 Slovenca i 1 musliman. Vlada pod Protićevim predsedništvom nosila je jugoslovensko obeležje. Krajem decembra Vlada je notifikovala stvaranje nove Kraljevine, a do sredine 1919. godine usledila su međunarodna priznanja. Posle smrti kralja Petra I (16. avgusta 1921), Regent Aleksandar je postao kralj Srba, Hrvata i Slovenaca. Nije mogao prisustvovati očevoj sahrani jer je u Parizu bolovao od zapaljenja slepog creva.[8] U zemlju se vratio krajem oktobra i 6. novembra položio pred skupštinom zakletvu na ustav. Oženio se 1922. godine, princezom Marijom od Rumunije. U tom braku rođena su tri sina — Petar, Tomislav i Andrej. Politička delatnost 1918-1929. Otpor ujedinjenju i neredi Talas socijalističke revolucije se iz Rusije širio na zapadi doveo do socijalističkih pobuna 1919. u Mađarskoj i Nemačkoj. Neki od Jugoslovena koji su učestvovali u Oktobarskoj revoluciji tada su se vraćali u otadžbinu. Prevratnički duh je zahvatio deo naoružanih odmetnika u „zelenom kadru” i običnih stanovnika, naročito u Slavoniji i Banatu. Seljaci su pljačkali imanja bogatih na području Osijeka, a u istočnom Banatu došlo je do pokušaja stvaranja „sovjetske republike”.[9] Vojska Kraljevine Srbije je morala, pored zaštite predviđenih granica, zaustaviti širenje revolucije i suprotstavi se pobunama protiv ujedinjenja. Veću pretnju za granice predstavljalo je prisustvo vojske Italije u Dalmaciji i primorju, a manju upadi pripadnika VMRO-a (Vnatrešna makedonska revolucionerna organizacija) iz Bugarske u Makedoniju.[10] U delu hrvatskog stanovništva postojala je duga tradicija otpora centralističkim težnjama. Ona se spojila sa netrpeljivošću prema pravoslavnom stanovništvu. Zbog toga se ubrzo javio otpor ujedinjenju pod dinastijom Karađorđević. Deo netrpeljivih Hrvata nije želeo lako da pristane na stvaranje države u kojoj će katolici biti manjina u odnosu na pravoslavce. Među onima koji su se protivili ujedinjenju i tražili stvaranje hrvatske republike isticao se Stjepan Radić. Posle proglašenja ujedinjenja, on je govorio da je sakupio oko 200.000 potpisa protiv ujedinjenja u nameri da ih uz protest pošalje Mirovnoj konferenciji u Parizu. Nasuprot tome, pristalice ujedinjenja su stvarale sokolske legije.[11] Svađe zbog načina ujedinjenja dovele su do pobune u Zagrebu 5.12.1918. Pobunili su se hrvatskih vojnici Nacionalne garde, koju je stvorilo Narodno vijeće. Oni su na Trgu bana Jelačića tražili stvaranje republiku i podržavali S. Radića. Na naredbu Narodnog vijeća mornari su pucali na pobunjenike. Gušenje protesta pomogli su i hrvatski sokoli. U sukobu bilo je i nekoliko ubijenih. Prema zvaničnim tvrdnjama, u tom sukobu nisu učestvovali Srbi, nego su na obe strane bili Hrvati. Narodno vijeće je raspustilo pobunjene odrede. Vojska je morala umiriti protestne skupove po Hrvatskoj na kojima se tražilo stvaranje republike. Deo Srba, koji je pamtio odanost velikog dela Hrvata prema Habzburgovcima, nije verovao ovom „republikanskom pokretu”. Oni su mislili da je to samo otpor kralju Srbinu kao vladaru zajedničke države.[11] Kralj Nikola i njegova vlada nisu prihvatili odluke Podgoričke skupštine. Ipak, prividno su pokušali delovati nenasilno. Nikolina vlada je izdala proglas kojim je pozivala narod da se bez oružja suprotstavi „srbijanskoj okupaciji”. Italija je pomogla pristalicama porodice Petrović-Njegoš da organizuju oružanu pobunu. Pobunjenici, koje su predvodili Nikčević i Čelebić, su poraženi na Cetinjskom polju početkom januara 1919. (Božićna pobuna).[11] Nakon vladine odluke iz decembra 1918. da se 10.000 ljudi regrutuje u žandarmeriju stvaranje jedinstvene žandarmerije u Kraljevini SHS je dovršeno donošenjem uredbe u februaru 1919. Žandarmerija je smatrana pomoćnim delom stalne vojske od koje je dobijala oružje. Istovremeno je plate dobijala od Ministarstva unutrašnjih dela. U martu 1919. stvorena je i jedinstvena vojska Kraljevine SHS. Njen pun sastav u miru je imao 140.000 vojnika. Komandnom sastavu srpske vojske je pridodato oko 500 crnogorskih oficira i oko 1.000 oficira bivše Austrougarske.[11] Država je nasledila međunarodne dugove Srbije, Crne Gore i deo dugova Austrougarske i Turske. Ujednačavanje novca je izvršeno 1920. Tada je određeno da se austrougarske krune povuku iz opticaja menjanjem 4 krune za 1 srpski dinar. Iste 1920. je Narodna banka Srbije postala Narodna banka Kraljevine SHS. Zamena preostalih kruna (kuna) za dinar je trajala do 1923...

Mihailo Blam - Majls Dejvis Nota, Knjazevac, 1987. Mek povez, korice kao na slici, 118 strana. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Мајлс Дејвис (енгл. Miles Davis; Олтон, 26. мај 1926 — Санта Моника, 28. септембар 1991[1]) био је амерички џез трубач и композитор, један од најпознатијих и најутицајнијих џезиста.[2] Мајлс Дејвис је зачетник многих џез стилова, попут кула, модерног бопа, фузије, модалног џеза и фанка. Свирао је са безброј џез великана, међу којима су пијанисти Чик Корија, Кит Џерет, Бил Еванс и Херби Хенкок, саксофонисти Чарли Паркер, Џон Колтрејн, Кенонбол Едерли и Вејн Шортер, басиста Рон Картер и многи други. Рођен у Алтону у држави Илиноис, а одрастао у Источном Сент Луису, Дејвис је отишао да студира на Џулијарду у Њујорку, пре него што је одустао и професионално дебитовао као члан бебоп квинтета саксофониста Чарлија Паркера од 1944. до 1948. Убрзо након тога, он је снимио Birth of the Cool сесије за Капитол рекордс, које су биле кључне за развој кул џеза. Почетком педесетих година, Мајлс Дејвис је снимио неке од најранијих хард боп музичких нумера у издању Престиж рекордса, али је то радио насумично због зависности од хероина. Након широко цењеног повратничког наступа на Њупортском џез фестивалу 1955. године, потписао је дугорочни уговор са Колумбија рекордсом и снимио албум `Round About Midnight из 1957. године.[3] Било је то његово прво дело са саксофонистом Џоном Колтрејном и басистом Полом Чамберсом, кључним члановима секстета који је водио раних 1960-их. У овом периоду је наизменично сарађивао са оркестарским џез сарадником Гилом Евансом, попут Sketches of Spain (1960) под утицајем шпанске музичке, и радио на бенд снимцима, попут Milestones (1958) и Kind of Blue (1959).[4] Последњи снимак остаје један од најпопуларнијих џез албума свих времена,[5] продавши више од пет милиона примерака у САД. Дејвис је направио неколико промена у саставу док је снимао Someday My Prince Will Come (1961), његове Блекхок концерте из 1961 и Seven Steps to Heaven (1963), још један главни успех који је увео басисту Рона Картера, пијанисту Херби Ханкока и бубњара Тонија Вилијамса.[4] Након додавања саксофонисте Вејна Шортера у свој нови квинтет 1964. године,[4] Дејвис их је водио на серији апстрактнијих снимака које су често састављали чланови бенда, помажући пиониру пост-боп жанра албумима попут E.S.P (1965) и Miles Smiles (1967),[6] пре преласка у његов електрични период. Током 1970-их експериментисао је са роком, фанком, афричким ритмовима, новом електронском музичком технологијом и непрестано променљивом поставом музичара, укључујући клавијатуристу Јоа Завинула, бубњара Ала Фостера и гитаристу Џона Маклолина.[7] Овај период, почев од Дејвисовог студијског албума In a Silent Way из 1969. године и закључно са концертним снимком Agharta 1975. године, био је најконтроверзнији у његовој каријери, отуђивши и изазивајући многе у џезу.[8][9] Његова милионски продавана плоча Bitches Brew из 1970. године помогла је да дође до поновног пораста комерцијалне популарности жанра са џез фузијом како је деценија напредовала.[10] Након петогодишње пензије због лошег здравља, Дејвис је наставио каријеру током 1980-их, запошљавајући млађе музичаре и поп звуке на албумима као што су The Man with the Horn (1981) и Tutu (1986). Критичари га су често нису прихватали, али деценија је Дејвису прикупила највиши ниво комерцијалног признања. Он је изводио распродане концерте широм света, бавећи се исто тако визуелном уметности, филмом и телевизијом, пре своје смрти 1991. године од комбинованих ефеката можданог удара, упале плућа и респираторног затајења.[11] Дејвис је 2006. примљен у Кућу славних рокенрола,[12] чиме је препознат као „једна од кључних фигура у историји џеза“.[12] Ролинг стоун га је описао као „најцјењенијег џез трубача свих времена, и свакако једног од најважнијих музичара 20. века“,[11] док га је Џералд Ерли назвао неспорно једним од најутицајнијих и најиновативнијих музичара тог периода.[13] Дискографија Modern Jazz Trumpets (1951) [Split] The New Sounds (1951) Young Man with a Horn (1952) Blue Period (1953) The Compositions of Al Cohn (1953) Miles Davis Volume 2 (1954) Miles Davis Volume 3 (1954) The Miles Davis Quintet (1954) With Sonny Rollins (1954) Blue Haze: Miles Davis Quartet (1954) All-Stars, Volume 1 (1955) All-Stars, Volume 2 (1955) All-Stars Sextet (1955) The Musings of Miles (1955) Blue Moods (1955) MILES: The New Miles Davis Quintet (1956) Quintet/Sextet (1956) Collector`s Items (1956) `Round About Midnight (1957) Cookin` (1957) Miles Ahead (1957) Elevator to the Gallows (1958) Milestones (1958) Porgy and Bess (1959) Kind of Blue (1959) Workin` (1959) Sketches of Spain (1960) Someday My Prince Will Come (1961) Seven Steps to Heaven (1963) Quiet Nights (1963) E.S.P. (1965) Miles Smiles (1967) Sorcerer (1967) Nefertiti (1968) Miles in the Sky (1968) Filles de Kilimanjaro (1968) In a Silent Way (1969) Bitches Brew (1970) Jack Johnson (1971) Live-Evil (1971) On the Corner (1972) Big Fun (1974) Get Up with It (1974) Water Babies (1976) Circle in the Round (1979) Directions (1981) The Man with the Horn (1981) Star People (1983) Decoy (1984) You`re Under Arrest (1985) Tutu (1986) Music from Siesta (1987) Amandla (1989) Aura (1989) Dingo (1991) Doo-Bop (1992) Rubberband (2019) tags: jazz, dzez, misa blam, trubac...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis! Andre Maurois - Povijest engleske politike, Ante Velzek, Zagreb 1940 godine André Maurois (francuski: [mɔʁwa]; rođen Émile Salomon Wilhelm Herzog; 26. srpnja 1885. - 9. listopada 1967.) bio je francuski pisac. Maurois je rođen 26. srpnja 1885. u Elbeufu i školovao se na Lycée Pierre Corneille u Rouenu, [1] oboje u Normandiji. Član obitelji Javal, Maurois je bio sin Ernesta Herzoga, židovskog proizvođača tekstila, i njegove supruge Alice Lévy-Rueff. Njegova je obitelj pobjegla iz Alsacea nakon francusko-pruskog rata 1870–71. i sklonila se u Elbeuf, gdje su posjedovali mlin vune.[2] Kako je Maurois primijetio, obitelj je sa sobom u preseljeni mlin dovela cijelu svoju alzašku radnu snagu, zbog čega je Mauroisov djed primljen u Legiju časti jer je `spasio francusku industriju`.[3] Ova obiteljska pozadina odražava se u Mauroisovu Bernardu Quesnayu - priči o mladom veteranu Prvog svjetskog rata s umjetničkim i intelektualnim sklonostima koji je privučen, mnogo protiv svoje volje, da radi kao direktor u djedovim tvornicama tekstila - lik koji očito ima mnogo autobiografski elementi.[4][5] Tijekom Prvog svjetskog rata pridružio se francuskoj vojsci i služio kao tumač potpukovnika Winstona Churchilla (prema Martinu Gilbertu u Churchill and the Jews, Henry Holt and Company, New York, 2007.), a kasnije i časnik za vezu s britanskom vojskom. Njegov prvi roman, Les silences du colonel Bramble, bio je duhovit i društveno realističan prikaz tog iskustva. To je bio trenutni uspjeh u Francuskoj. Prevedena je i postala popularna u Ujedinjenom Kraljevstvu i drugim zemljama engleskog govornog područja kao Šutnja pukovnika Bramblea. Mnoga druga njegova djela također su prevedena na engleski [6] jer su se često bavila Britancima ili temama, kao što su njegove biografije Disraelija, Byrona i Shelleyja. Godine 1938. Maurois je izabran u prestižnu francusku Académie française. U traženju ovog mjesta ohrabrio ga je maršal Philippe Pétain i pomogao mu je u traženju ovog mjesta, a zahvalio je na svom dugu prema Pétainu u svojoj autobiografiji iz 1941., Ne nazivaj nikoga sretnim – iako su se do trenutka pisanja njihovi putevi oštro razišli, Pétain postavši šef države Vichy Francuske. Kad je počeo Drugi svjetski rat, imenovan je francuskim službenim promatračem pri britanskom glavnom stožeru. U tom svojstvu pratio je britansku vojsku u Belgiju. Osobno je poznavao glavne političare u francuskoj vladi, te je 10. lipnja 1940. poslan u misiju u London. Nakon što je primirje okončalo tu misiju, Maurois je demobiliziran i otputovao iz Engleske u Kanadu. O tim je iskustvima napisao u svojoj knjizi Tragedy in France.[7] Kasnije u Drugom svjetskom ratu služio je u francuskoj vojsci i slobodnim francuskim snagama. Njegov pseudonim Maurois postao je njegovo službeno ime 1947. Umro je 1967. u Neuilly-sur-Seineu nakon dugogodišnje karijere autora romana, biografija, povijesti, knjiga za djecu i znanstvenofantastičnih priča. Pokopan je na društvenom groblju Neuilly-sur-Seine u blizini Pariza....

Koca Popovic - Beleske uz ratovanje Dnevnik, beleske, dokumenti BIGZ, Beograd, 1988. Tvrd povez, 318 strana, ilustrovano. RETKO! Konstantin (Koča) Popović (Beograd, 14. mart 1908. – Beograd, 20. oktobar 1992.), školovani oficir i filozof, istaknuti nadrealistički pesnik, književnik, partizanski vojskovođa, jugoslovenski diplomata, junak socijalističkog rada, narodni heroj Jugoslavije i potpredsednik Jugoslavije. Koča je bio poručnik Španske republikanske armije, a potom komandant čuvene Prve proleterske brigade (kasnije Prve proleterske divizije) tokom Narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije. Nakon rata je bio načelnik Generalštaba JNA, šef jugoslovenske diplomatije, te potpredsjednik SFRJ. Sedamdesetih godina povlači se iz političkoga i javnog života usled čistke `liberala` u Srbiji. Sadržaj 1 Biografija 1.1 Nadrealistički period 1.2 Španski građanski rat 1.3 Sukob na književnoj ljevici 1.4 Narodnooslobodilačka borba 1.5 Razdoblje SFRJ 1.6 Raspad SFRJ 2 Književni rad 3 Odlikovanja 4 Izvori 5 Literatura 6 Povezano 7 Vanjske veze Biografija Konstantin Popović je rođen 14. marta 1908. godine u Beogradu, u bogatoj trgovačkoj porodici, od oca Aleksandra i majke Ruže, rođene Zdravković.[1] U svojoj četvrtoj godini života, 1912. godine, sa roditeljima se odselio u Švajcarsku, gde su neko vreme živeli. Tamo je Popović učio da svira na klaviru, a bio je i solo pevač u horu.[2] Prvo je naučio da čita i piše na francuskom jeziku, a tek kroz nekoliko godina, po dolasku u Beograd 1921. godine, učio je na srpskohrvatskom jeziku.[2] Gimnaziju je završio u Beogradu 1926. godine, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine i iste godine je proizveden u čin artiljerijskog potporučnika. Nadrealistički period Glavni članak: Nadrealizam Ako postoji ritam u disharmoničnom trajanju podsvesti, on sigurno nije stalan i ravnomeran, sem ako pesnik nije šef stanice, mlinar ili časovničar. (…) Problem ritma, u svom odnosu prema sadržinskom oslobođenju poezije, postavlja se tako tek u nadrealističkoj poeziji, a do sada je pravilna versifikacija istorijski bila potpuno opravdana, i oslobođenje od nje bio je samo jedan formalistički trik u odsustvu sadržinskog oslobođenja, i sva postignuća slobodnog stiha kao takvog, jedna obična komedija.[3] – Koča Popović i Marko Ristić, Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog Popović posle odsluženja vojnog roka ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku gde na Sorboni studira filozofiju. Popović se za vreme studija u Parizu priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. 1929. godine Koča Popović i Vane Bor s francuskim umetnicima potpisuju protest `Čovek od ukusa` u pariskom časopisu „Revue Du Cinéma” (br. 3). Pisao je filmske kritike i za list Paris-Soir. 1930. godine u Beogradu u almanahu Nemoguće (Le Impossible) izlazi manifest nadrealizma koji su potpisali beogradski nadrealisti, uključujući i Koču. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu Nadrealizam danas i ovde. Diplomirao je filozofiju na Sorboni 1932. godine.[4] Iste godine je u Jugoslaviji unapređen u čin artiljerijskog poručnika.[2] Srpski nadrealisti su neretko dolazili pod udar zakona, jer su im aktivnosti bile usmjerene prema društvenoj revoluciji. 1932. Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. 1933. Zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti Oskar Davičo, Đorđe Jovanović i Koča Popović odlaze u zatvor u Sremsku Mitrovicu.[5] Od 1933. godine je postao član ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), nakon čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. 1934. izlazi novi beogradski časopis „Danas”, koji je uređivao Miroslav Krleža, a među suradnicima se nalaze Marko Ristić, Koča Popović i Vane Bor. Do izbijanja rata 1941. godine aktivno se bavi publicistikom i književnošću. Nakon dolaska Hitlera na vlast, Koča Popović se sve više okretao politici. On je sredinom 1930-ih pisao da narodi ne mogu biti indiferentni prema istorijskoj dilemi fašizam-demokratija, koja ima svoj najoštriji izraz „u sudbonosnoj alternativi: rat ili mir“.[1] Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat, Narodna republikanska armija, i Španski borci Prvih dana generalske pobune, anarhisti su napravili čuda, svaki u svoje ime, kao anarhista, i sa verom u sebe koja nije odgovarala njihovim mogućnostima, ali zaista prezirući smrt.[6] – Koča u pismu Marku Ristiću Koča Popović, poručnik republikanske armije, osmatra položaj neprijatelja. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Koča je peške otišao preko Pirineja u Španiju i svrstao se u redove Španske republikanske armije od jula 1937. godine.[2] Prvo je bio borac, zatim artiljerijski instruktor, pa komandir baterije i komandant artiljerijskog diviziona. Stekao je čin poručnika Španske republikanske armije.[2] Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke za Madrid. U Španiji je neko vreme ležao u bolnici.[6] Posle sloma Republikanske armije Španije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, februara 1939. godine prelazi u Francusku. Zbog učešća u španskom narodnooslobodilačkom ratu interniran je i mart i april 1939. godine provodi u koncentracionom logoru Sen Siprijen. Izbavljen je intervencijom svojih francuskih prijatelja. Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza iz Francuske se vratio u Jugoslaviju, gde je nastavio revolucionarnu aktivnost pod okriljem Komunističke partije Jugoslavije. Sukob na književnoj ljevici Glavni članak: Sukob na književnoj ljevici Po povratku iz Španskog građanskog rata, Koča napušta čisto nadrealističku poziciju i priklanja se konceptu `novog realizma`, po kojem je književnost sredstvo u borbi za socijalnu pravdu.[7] U vreme sukoba na književnoj ljevici, Popović će se naći među Krležinim protivnicima u `Književnim sveskama`. Koča Popović u uniformi kraljevske Jugoslovenske vojske. Inicijatori Književnih sveski bili su Đilas i Kardelj. Ožujka 1940. Broz je nakon povratka iz Moskve oštro istupio protiv sukoba na levici: `Najvažnije što treba u ovoj situaciji vidjeti i razumjeti jest da nam je pred vratima, pred nosom rat. Sada treba misliti o zbijanju partijskih redova i jačanju antifašističke fronte borbe, o spremanju za borbu.`[7] U leto 1940. u Zagrebu izlazi zbornik Književne sveske kojim se KPJ obračunava s pečatovskom skupinom intelektualaca. U zbornik je uvršten i Kočin tekst `Ratni ciljevi Dijalektičkog Antibarbarusa`, kojim kritikuje Krležin `Dijalektički antibarbarus`. Popović svoj esej započinje sasvim različitom intonacijom od ostalih. Iako zastupa partijsku liniju, Popovićev tekst se razlikuje po tome što ne pokušava obezvrediti Krležino književno delo. »U Krleži se imalo što izgubiti«, uprkos »činjenici da Krleža nije nikada bio marksist«. Njemu »Krležino delo vredi beskrajno više od svih argumenata kojima ga Krleža brani«.[8] Za razliku od dominantnog ideološkog diskursa koji samouvereno presuđuje, Popović ironizira svoje protivnike, ali i vlastitu poziciju. On ocenjuje da se Krležina metoda u Dijalektičkom antibarbarusu zasniva na »kreteniziranju tuđih izlaganja«: uzme se jedan pasus, rastvori na rečenice, one u riječi, riječi u slova, pa se sve to prevrće i miješa dok pisac ne ispadne glupan.[7] Potom osporava Krležinu tezu da je posrijedi čisto literarni sukob. Koča ne misli da su posrijedi pitanja literature jer glavni suradnici Pečata nisu književnici, već teoretičari i ideolozi. Prema Popovićevoj ocjeni, svojevremeno je časopis Danas mogao biti jednim od sektora lijeve knjige, Pečat to više nije: »pečatovština se suprotstavlja tom razvoju samo prividno iznutra; ustvari ona se suprotstavlja levoj knjizi spolja, i kao tuđa njoj, i kao tuđe oruđe.«[7] Popović zaključuje kako više nije dovoljno da se lijevo opredjeljenje »manifestuje kroz pisanje i samo i jedino njim«, upozoravajući Pečatove suradnike da su »tuđe oruđe« i da napuštaju »veliku zajedničku borbu«.[8] Krajem 1940. godine Koča je ponovo uhapšen i mučen u zatvoru. U zatvoru na Adi Ciganliji je ležao šest meseci, a na slobodu je pušten početkom marta 1941. godine.[2] Koča se, navodno, u zatvoru nedostojno držao pred klasnim neprijateljem, zbog čega je isključen iz KPJ februara ili marta 1941.[9] Prema Đilasu, Koča je posle `kraćeg batinanja odao Rankovićevo ime`. Prema Koči: `Đilas se slabije držao na robiji. Nepošteno je mene oklevetao iako je znao da nisam odao autora nacrta proglasa (Đilas je autor) i niko zbog mene nije uhapšen.`[9] Narodnooslobodilačka borba Glavni članci: Ustanak u Srbiji, Narodnooslobodilačka borba, Prva proleterska brigada, Prva proleterska divizija, i Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije Neprekidno sam se divio spokojnoj hrabrosti proletera. Efikasnost bez nemira i užurbanosti, samouverenje bez hvalisavosti, odlučnost i upornost u izvršavanju zadataka, bez vike, jedna stalna pribranost i u najtežim situacijama. Sve se to ispoljavalo i izbijalo u neprekidnim borbama sa neprijateljem. Manje smo se odmarali — bili tvrđi i svežiji; slabije se hranili —- bili žilaviji; slabije naoružani — ubojitiji; bez motorizacije — brži. Skuplja je bila svaka naša smrt, naše je disanje imalo drukčiju, posebnu vrednost. Kao da su se sve naše muke, napori i teškoće zgušnjavali u ubojit prkos, kao da su se preokretali u našu prednost.[10] Smotra Prve proleterske brigade 7. novembra 1942. godine u Bosanskom Petrovcu. »Koča neće da napada kada ne očekuje uspeh. To je njegovo osnovno opredeljenje... Borci su to znali i cenili.«[11] Miloš Vuksanović, jedan od boraca Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji, Popović nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice nakon aprilskog sloma 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Sa partizanima je od izbijanja ustanka u Srbiji jula 1941. godine. Ponovo primljen u Partiju avgusta ili septembra 1941.[9] Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je postao komandant Posavskog odreda. Pod njegovom komandom vođene brojne ustaničke borbe i izvojevane mnoge pobede u okupiranoj Srbiji u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba i glavnine partizanskih snaga iz Užičke republike za Sandžak, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske brigade, prve regularne jedinice Narodnooslobodilačke vojske, u Rudom 21. decembra 1941. godine, Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom `Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade`. Početkom 1942. godine, pod Kočinom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, i izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu i izvojevala mnoge blistave pobede: Livno avgust 1942. Jajce septembar 1942. Teslić, januar 1943. Gornji Vakuf, mart 1943. Nevesinje, mart 1943. Kalinovik, mart 1943. Foča, maj 1943. Sutjeska, jun 1943. Vlasenica, jun 1943. Zvornik, juli 1943. 1. novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. »Uredan, napet, promišljeno kontrolisan osetljivim i disciplinovanim umom i snagom volje, Popović je bio intelektualac, vojnik izvanredne darovitosti, što je možda bilo i tuđe njegovoj unutrašnjoj prirodi. Poticao je iz imućne beogradske porodice i rado se odvojio od svog domaćeg porekla posle studija filozofije na Univerzitetu u Parizu, gde se kretao u nadrealističkim krugovima, u levičarskom svetu pesnika, književnika i umetnika. Bilingvalan, govorio je sarkastičnim uglađenim francuskim jezikom i u njegova mentalna utvrđenja nije se moglo prodreti. Njegove sarkastične primedbe bile su kao udarac mačem. Respektujući protivnika, uvek je bio na oprezi.«[12] William Deakin, član britanske vojne misije pri NOVJ Tokom bitke na Sutjesci, Koča je našao slabu tačku u nemačkom obruču i doprineo spašavanju partizanske glavnine.[12] 9. i 10. juna 1943. godine njegova Prva proleterska divizija je, uz velike gubitke, probila obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, te 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ. Peko Dapčević je rekao Titu da moraju za Kočom, jer ako ne pođu odmah, probijaće se istim putem pod težim uslovima.[9] Iako je ostalima omogućio izlaz iz krajnje teške pozicije, Koča je posle proboja kritikovan, jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Govorilo se da je Prva proleterska `pobegla` i ostavila druge jedinice i Vrhovnog komandanta. Vrhovni komandant nije usvojio predlog da se pohvali Prva proleterska koja je izvršila prodor. S druge strane, komandant 369. divizije smenio je komandanta borbene grupe majora Henea, čije je jedinice razbio Koča.[12] Vrhovni komandant Tito je, 10. avgusta 1943. godine, svojim najvišim komandantima dodelio oficirske činove. Kosta Nađ, Peko Dapčević i Koča Popović su tada postali pukovnici, a desetak dana kasnije generali. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa NOVJ i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. 1. novembra 1943. godine je, zbog posebnih zasluga na ratištu, unapređen u čin general-lajtnanta. Koča Popović ponovo u Srbiji, 1. 9. 1944. Konstantin Popović je jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO Srbije. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućom bitkom za njeno oslobođenje. I pored njegove ključne uloge u borbama za oslobođenje Srbije, neki ga smatraju odgovornim za savezničko bombardovanje nemačkih položaja u Leskovcu, koje je izazvalo ogromne civilne žrtve.[13] Neko vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i: general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar Armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba Armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Tokom Narodnooslobodilačke borbe, uvek je bio član najviših političkih predstavništava nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Razdoblje SFRJ Glavni članci: SFRJ, Pokret nesvrstanih, i Čistka liberala u Srbiji „Naša generacija nije mogla da uradi više, mi smo uradili maksimum.“[1] Nakon rata, bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Nakon rezolucije Informbiroa i pogibije dotadašnjeg načelnika generalštaba Arsa Jovanovića, Koča Popović je 1948. postao načelnik Generalštaba JNA sa činom general-lajtnanta, a kasnije i general-pukovnika. Kao Načelnik Generalštaba poduzeo je pregovore sa zapadnim silama oko modernizacije vojske tokom sukoba sa SSSR-om.[14] Imao je značajnu ulogu u američkom naoružavanju Jugoslavije. Otišao je u Vašington, Pentagon, razgovarao sa američkim generalima, šefom CIA... Posredno je vezao Jugoslaviju za NATO pakt, Balkanskim paktom sa Grčkom i Turskom, radi osiguranja od sovjetske intervencije.[9] Koča Popović na čelu jugoslovenske delegacije na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. 23. decembra 1951. godine, objeležavana je desetogodišnjica formiranja Prve proleterske brigade. Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ dijeljeni su ordeni. Među 282 nova nosioca ordena Narodnog heroja nije bilo Koče Popovića. Preživeli pripadnici Prve proleterske brigade dočekali su Vrhovnog komandanta ispred Doma Garde u Topčideru povicima: „Koču za heroja! Koču za heroja!“. Tada je Tito, opominjući okupljene, rekao: `Ako drug Koča nije proglašen za narodnog heroja, to ne znači da neće...`[15] Koča je na položaju Načelnika Generalštaba JNA ostao do 27. januara 1953. kada je svoju dužnost prepustio još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. 27. aprila 1953. je preveden u rezervu. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. 27. novembra 1953. godine dodeljen mu je Orden narodnog heroja. »Koča je bio čovek izvan serije, imao je krug ljudi sa kojima je bio blizak, bio je neobično duhovit čovek, čovek opasne ironije, prezirao je glupost i nije je opraštao, uvek je bio u stanju da, na neki način, to stavi do znanja, naročito ako mu se činilo da je njegov sagovornik još i pretenciozan.«[1] Latinka Perović o Koči Popoviću Od januara 1953. do 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i sekretar za inostrane poslove SFRJ. U tom periodu Jugoslavija je izgradila svoju spoljnu politiku aktivne miroljubive koegzistencije i postala vodilja međunarodne saradnje i politike nesvrstanosti.[10] Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u UN-u i zalaganjem za principe miroljubive koegzistencije značajno je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu.[10] Koča Popović, šef diplomatije, prima odlikovanje od Haile Selasija. Koča se zalagao za iskorake u pogledu demokratije.[9] Posle uklanjanja Rankovića na Brionskom plenumu, Koča je 1966. prihvatio dužnost potpredsednika Republike, postavši simbol opšte liberalizacije društvenog života i slabljenja ideoloških stega.[10] Kako je video da je funkcija formalna, i da nema nekog uticaja, povukao se već naredne 1967. godine.[1] Za člana Centralnog komiteta SKJ biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Desetom Kongresu izabran je za člana stalnog dela konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije od 1966. do 1982. godine. Koča se definitivno povukao iz politike 1972. godine, nakon čistke `liberala` u Srbiji. On je podržavao politiku koju je vodilo tadašnje uže partijsko rukovodstvo Srbije, takozvani liberali.[9] Proskribovanim liberalima (Latinka Perović, Marko Nikezić, Mirko Tepavac) je pružio veliku podršku. Oni su bili izloženi žestokoj kampanji kao antititoisti, sovjetofobi, i slično. Koča je zajedno sa njima dao ostavku na sve funkcije[1], čime se faktički razišao sa Titom.[9] 1973. godine na Tjentištu se obeležavala 30. godišnjica bitke na Sutjesci, čemu su prisustvovale mnoge zvanice iz zemlje i inostranstva. Koča nije bio pozvan, zbog svog političkog istupanja na strani smenjenog srpskog rukovodstva.[16] Koča je došao svojim `spačekom`, smestio se u vojne šatore sa bivšim borcima, i otišao sledećeg jutra.[9] Koča ja iskazao poslednju počast Vrhovnom komandantu Titu na sahrani, kao jedan od odabranih saradnika koji su nosili njegov kovčeg.[10] Ubrzo nakon Titove smrti izbile su demonstracije na Kosovu 1981. godine, koje su pratila masovna hapšenja i suđenja Albancima. Koča je smatrao da je sloboda drugih neodvojiva od sopstvene slobode i govorio da Albanci mogu biti državljani Jugoslavije, ali ne mogu biti srpski podanici.[1] Za života bio dva puta oženjen, najpre sa Verom Bakotić, a posle rata sa Lepom Perović, provoborkinjom iz Banjaluke. Dece nije imao. Raspad SFRJ Glavni članak: Raspad SFRJ Ja sam protiv svakog nacionalizma, jer je nacionalizam najniži oblik društvene svesti. Bosnu pokušavaju da raščereče, raščupaju. Bosna je veoma važna tačka za budućnost Jugoslavije.[17] Grob Koče Popovića u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Koča Popović je, u dubokoj starosti, ponovo izašao u javnost uoči raspada SFRJ, kako bi delovao na ublaženje i mirno rešenje jugoslovenske krize. Koča je Jugoslaviju razumevao kosmopolitski, a sve te nacionalne borbe za njega su bile `sitne plemenske borbe` (Perović).[1] Nakon Miloševićevog neuspelog `mitinga istine` u Sloveniji, Koča je kritikovao anti-slovenačko pisanje beogradske Politike rečima: Nečija jednonacionalna “istina”, samim tim što je takva, ne može biti istina. Ona suzbija razboritost slobodnih građana. – [18] Konstantin Popović je smatrao da “politika koja nas je bacila u nacionalistička razračunavanja nije uvezeno zlo, već je ona naše ogledalo i naša najrazornija žica”.[18] On je govorio da se paralele između Miloševića i Tuđmana “prepoznaju po tome što veruju u silu i propagandu, a neistomišljenike teško podnose.”[18] Koča je pred rat bez iluzija govorio: “U ovom trenutku ne vidim ni jedan uverljiv razlog da verujem u miran rasplet.` Dopuštao je mogućnost da hrvatski i srpski nacionalistički lideri dođu do kompromisa, ali ne na račun trećih, tj. “da Bosna plati ceh”. Jasno je uviđao da glavni centri moći sve više zavise od `rastućih i uveliko naoružanih proustaških i pročetničkih, na sve spremnih agresivaca, čije je usmerenje u biti fašističko.”[18] Do kraja života živeo je u Beogradu, gde je i umro 20. oktobra 1992. godine. Poslednja želja mu je bila da na odru, ispred krematorijuma, bude sam, da pored njegovog kovčega izostane defile hipokrita.[15] Svoju imovinu, koja se sastojala od spisa, beležaka, dokumenata, fotografija, radne sobe, velike biblioteke i kolekcije gramofonskih ploča, zaveštao je kao legat Arhivu Beograda.[19] Od 2005. godine, Kočin legat dostupan je istraživačima. Književni rad Korice knjige `Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog` (1931), značajno delo srpskog nadrealizma. Koča Popović je objavio mnoštvo nadrealističkih spisa i članaka između dva rata, među kojima: Odlomci ulice Prodana sudbina, 1930. Pohvala osrednjosti, 1930. U tom periodu je sa Markom Ristićem objavio jedno od najznačajnijih programskih spisa srpskog nadrealizma: Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog, 1931. U međuratnom periodu je takođe pisao protiv rastućeg fašizma: Uloga fašizma u savremenom društvenom zbivanju, `Naša stvarnost`, novembra-decembar 1936. U vreme sukoba na književnoj ljevici piše odgovor na Krležin Dijalektički antibarbarus: Ratni ciljevi dijalektičkog antibarbarusa, 1940. Nakon drugog svetskog rata, napisao je više knjiga ratne tematike, među kojima su najznačajnije: Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade, 1946. Revision du Marxisme-Leninisme au sujet de la guerre de liberation en Yougoslavie, 1949. Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije, 1949. Beleške uz ratovanje, 1988. Odlikovanja Odlikovan je brojnim visokim jugoslovenskim i stranim odlikovanjima: Ordenom slobode, Ordenom ratne zastave, Ordenom partizanske zvezde sa zlatnim vencem (dva puta), Ordenom za hrabrost, Ordenom narodnog oslobođenja prvog reda i Ordenom Suvorova prvog i drugog reda. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine, a Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reprint kultne knjige Bore Ćosića iz 1970. godine. `Četrdeset godina od prvog izdanja Ćosićeve knjige Mixed Media, koju je dizajnirao Branko Vučićević, ova knjiga je postala svojevrsni dokument jednog perioda istorije umetnosti i danas doživljava svoje novo, prošireno izdanje. Knjiga je kreirana po principu mixed-medie, kao vanredan primer kolažirane strukture vizuelnog i pisanog materijala: eseja, reprodukcija, citata, isečaka iz novina, fotokopija, itd. koje na višeslojan način povezuju istoriju umetnosti XX veka, konceptualnu umetnost, filmsku teoriju, filozofiju, društvenu kritiku i sociološka istraživanja, kreirajući specifičan index/enciklopediju pojmova. Iz uvodnog teksta proširenog izdanja: MIXED MEDIA se, između ostalog, osvrće na umetničke prakse u tom trenutku, na internacionalni neo-avangardni pokret 1960-ih godina (i kasnije), o pokretima i praksama kao što su Fluxus, neo-dada, neo-konstruktivizam, vizuelna poezija, kasnije konceptualna umetnost, itd. koji kao glavno svojstvo imaju princip “mixed-medie”... ... Mada neupućenima može izgledati kao zagonetan izuzetak, prva Mixed Media je samo detalj u slici perioda uoči i posle zloglasne 1968. godine (filmovi, pozorišne predstave, izložbe, štampane stvari...). I uklapa se u tradiciju što ide od dadaističkih časopisa Dragana Aleksića (uostalom preštampanih u Roku), preko Marka Ristića-designera...Bojana Stupice-designera (vidi Đilas: Legenda o Njegošu, Kultura, Beograd 1952), Gorgone i grupe Oho, itd... (neimenovani izvor, Bora Ćosić, kuda.org; mix. V. Arsenijević) Sa preko četiristo stranica teksta, uz dizajn grupe Škart koji stupa u direktnu vezu sa Vučićevićevim grafičkim rešenjima iz prve verzije, ova knjiga se može smatrati i eksperimentom u dekonstrukciji tradicionalne strukture knjige i uvreženih kanona u uređivanju štampanih materijala - u vizuelnom i tekstualnom smislu. Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.

Autor - osoba Popović, Koča, 1908-1992 = Popović, Koča, 1908-1992 Naslov Beleške uz ratovanje : (dnevnik, beleške, dokumenti) / Koča Popović ; priredio, izbor dokumenta sačinio i komentare napisao Miloš Vuksanović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Beograd : BIGZ, 1988 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 318 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Vuksanović, Miloš = Vuksanović, Miloš Zbirka Istorijsko-memoarska dela. Posebna izdanja / BIGZ (karton) Napomene Str. 11-13: Umesto predgovora / Miloš Vuksanović Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Narodnooslobodilačka borba 1941-1945 -- Jugoslavija – Dnevnici UMESTO PREDGOVORA Koča Popović je о našoj narodnooslobodilačkoj borbi objavio samo nekoliko članaka u vreme rata ili neposredno po njegovom okončavanju, a tek je sada, u petoj deceniji mira, dozvolio, ne baš laka srca, da se iz rukopisa koji su nastali između 1941. i 1945. godine obelodani ponešto od onoga što se po završetku rata iz komandantske torbice preselilo u arhivske ladice. Tako se, makar kao kroz odškrinuti prozor, pojavljuje samo deo njegovih zapisa pod naslovom Beleške uz ratovanje koje obuhvataju ratni Dnevnik, Beležnicu i nekoliko drugih njegovih beležaka. Preostali, mnogo veći deo njegovih zapisa – jer nije prestao da piše sve do sadašnjih dana – namenjen je kao Legat Arhivu grada Beograda. Koča je počeo da vodi Dnevnik 19. decembra 1941. i pisao ga je sve do 6. marta 1945. godine u obliku šeme, u malom notesu sa linijama, veličine 10x6,5 cm, na francuskom jeziku, sa ponekom reči i na srpskohrvatskom. Na prvoj strani, kao naslov, stoji: Itinéraire de la 1. brigade –Marš-ruta 1. brigade, na levoj polovini strane arrivées – dolasci, a na desnoj départs – polasci. Ispod tih naslova upisivao je nazive mesta ili regiona u koje je došao ili iz kojih je polazio. Po sredini lista je pisao datume, a zatim približno vreme polaska ili dolaska. Uz neke datume ubeležio je kratko i neki važan događaj, kao na primer: la bataille (borba), attaquons (napadamo), toute la nuit (ćelu noć), neige (sneg), ili na srpskohrvatskom – pad Zvornika. Takav Dnevnik neodoljivo upućuje na razmišljanje da ga je autor vodio sa namerom za kasnije korišćenje kao podsetnik za detaljniju obradu događaja. U Dnevniku je pedantno zabeležio 468 marševa, od kojih 192 noćnih, a 32 duža od 50 kilometara. I u tom velikom broju podataka samo jedan datum je podvučen – 9. VI 1943. godine – dan polaska u proboj neprijateljskog obruča na Zelengori – na Balinovcu, „najznačajniji dan u našem NOR-u“, kako je autor o tome kasnije zabeležio. Koča je dozvolio da se Dnevnik ne priređuje po šemi, ali da se strogo poštuje njegova tačnost. Takođe je dozvolio da se oznake vremena, pisane skraćeno, prvi put prevedu prema značenju u Dnevniku, a zatim stalno pišu na srpskohrvatskom jeziku: avant l`aube – pred zoru; à Taube – u zoru; matin – ujutro; midi – u podne; après midi – posle podne; soir – uveče; nuit – noću; minuit – u ponoć. Beležnicu, pak, Koča je počeo da piše krajem 1942. godine, upravo u vreme kada je otišao iz 1. proleterske brigade za komandanta 1. proleterske divizije. Ta koincidencija nije slučajna. Život u brigadi bio je sadržajan, dinamičan, raznovrstan i zahtevao je od njenih starešina potpuno angažovanje. Odlaskom na novu dužnost, malo podalje od streljačkog stroja i rovova, nešto dalje od neposrednog kontakta sa borcima о kojima je stalno vodio brigu i koje je voleo svom ljubavlju – jurišlijama, bombašima, puškomitraljescima, komandirima i političkim komesarima i nadasve velikim drugovima Prve proleterske brigade, Koča kao da je osetio da može i treba da piše i о njima, kao i о još ponečemu što nije sam rat. Beležnica je jedan omanji blok kockastog papira veličine 20x12 cm, sa 75 listića. Ukupno je ispisao 147 pedantno obeleženih strana. Na mnogim mestima iskrižan je deo napisanog teksta ili otkinut deo lista. Autor objašnjava – to nije bilo lepo rečeno. Pisao je nalivperom, neke stranice napisane olovkom posle je „prepisao“ mastilom. Autor je beležnicu pisao na srpskohrvatskom i francuskom, rede na engleskom, ruskom, nemačkom i španskom jeziku. Treba imati na umu da je Koča bilingval, da je prvo naučio da piše na francuskom pa tek onda na srpskom. Koča kaže da mu je uvek bilo lakše da piše na francuskom nego na srpskohrvatskom. To se i oseća u Beležnici. Tekst na ruskom jeziku pisao je fonetski – latinicom (!) i izrazio je svoju želju da tako ostane i u knjizi. Sve tekstove koji su pisani na stranim jezicima i prevedeni Koča je autorizovao. Pored toga, autor je insistirao da se njegov tekst prenese autentično, prvo na stranom jeziku, a potom prevod. Prevodi onih tekstova koje je Koča pisao na stranom jeziku stavljeni su u uglastu zagradu ili su u napomeni. Sadržaj Beležnice čine: opisi ljudi, predela i interesantnih događaja, razmišljanja о mnogim problemima, sećanja, doživljaji, ponešto о ratu, naročito posle prelaza u Srbiju, i misli posvećene jednoj velikoj autorovoj ljubavi. Uz Beležnicu, Koča je dao i nekoliko posebnih zapisa ¬– о načelniku Vrhovnog štaba, о Sutjesci, neka razmišljanja о ratu, о vojničkim pravilima, lične podsetnike i slično. Beležnica je pisana ondašnjim pravopisom i tako je, uglavnom, ostalo, osim u pojedinim slučajevima gde se moralo intervenisati. U tekstu ima više skraćenica. Dopunjavanje je posebno naznačeno tekstom u uglastim zagradama. Sadržaj Beležnice, Dnevnika i posebnih zapisa veoma je raznovrstan. Međutim, sva tri delà, pojedinačno ili skupa, ne čine jedinstvenu celinu, ne postoji kontinuitet zbivanja, niti bi se to moglo predstaviti kao knjiga. Zato je u dogovoru sa autorom bilo potrebno napraviti zajedničku osnovu, spone i dati potrebna objašnjenja. Izabrani naslov Beleške uz ratovanje upućivao je na to da se kao osnova kompozicije knjige uzme Kočino ratovanje i u taj vremenski sled ugrade Dnevnik, Beležnica i posebni zapisi uz potrebne komentare. Komandovanje Koče Popovića karakteristično je naročito u periodu kada je bio komandant 1. proleterske brigade, kada se tek učilo veštini komandovanja, kada je brigada učila i drugi učili od nje. Okolnost što je brigada bila neposredno potčinjena Vrhovnom štabu, odnosno Vrhovnom komandantu, uslovljavala je specifičnosti u njenom radu, a posebno u radu njenog Štaba. U takvoj situaciji Koča, kao njen komandant, bori se za njen uspeh i razvitak i, naravno, za svoja shvatanja njene uloge i načina dejstvovanja. Zbog toga se svi dokumenti, a naročito izveštaji iz prve godine ratovanja, znatno razlikuju od kasnije nastalih dokumenata. U njima, osim podataka о borbenim dejstvima, ima mnogo više procena situacija, raznih predloga, uputstava о komandovanju brigadom, kritike, i slično. U izboru dokumenata nastojalo se, koliko je to bilo moguće, da to budu dokumenti pisani ili potpisani Kočinom rukom i da po sadržaju ne budu „suviše ratni“, da ne „ubiju duh“ Beležnice. Odabrani su upravo oni dokumenti za koje mislimo da su nezaobilazni, koji prirodno pristaju uz sadržaj Beležnice. Zbog svega već rečenog razumljivo da su bili neizbežni i određeni komentari. Oni se izdvajaju posebnim slogom, ili kao objašnjenje u napomenama. Dato je i nekoliko fotokopija koje potvrđuju autentičnost Kočinog teksta. Iako knjiga nema pretenzije naučnog rada, u napomenama su uneti izvori dokumenata zbog značaja njihovog sadržaja ili što se sada prvi put objavljuju. Ima u Kočinim rukopisima poneka skraćenica, neidentifikovana ličnost, neka teže razumljiva ili usamljena misao, ili, pak, poneka teže shvatljiva metafora. Ukoliko je u tom smislu i bila neka intervencija u tekstu, to je na određeni način i označeno. A što se u tekstu mnogo govori о Koči „kriv“ je rat i ono što je u njemu Koča ostvario kao komandant i vojni mislilac izuzetne intelektualne snage i vidovitosti. Čitajući knjigu, prateći bogatstvo tema, način izražavanja i mišljenja Koče Popovića, mnogi čitaoci će verovatno zažaliti što Koča nije objavio još ponešto od toga što je zapisao. Miloš Vuksanović Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 – Beograd, 20. oktobar 1992) bio je srpski i jugoslovenski komunista, filozof, pesnik nadrealista, učesnik Španskog građanskog rata, Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra, bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković. Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković. Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj (zanimljivo je da je zbog toga najpre naučio francuski, pa tek onda srpski jezik). Gimnaziju je završio 1926. godine, maturiravši u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Posle završetka služenja vojske ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira filozofiju i diplomira 1932. godine. Tamo se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa. Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Inače, general Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. Španski građanski rat Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke – bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata, bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine, Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala-armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Bio je u braku sa Veronikom Verom Bakotić i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović, prvoborcem iz Banjaluke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića. Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime. Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988. MG96 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Drawing Room Deceptions, or, The Etiquette of Deception G.W.R. Hollingworth Obmane iz sobe za crtanje nisu slučajno postale najbrže prodavana knjiga izdavača. Bio je to direktan rezultat niza konkretnih događaja. Prvi sastojak bio je mladi engleski školarac spreman da uloži čitavu deceniju svog mladog života u proučavanje i praktikovanje magije karata iz krupnog plana. Nije bio zadovoljan da oponaša trikove drugih pa je napravio repertoar koji je bio potpuno originalan. Usput je razvio poseban stil izvođenja koji je bio džentlmenski, ali prožet sofisticiranim humorom. Nakon diplomiranja na univerzitetu, Gaj je proveo nekoliko godina putujući širom sveta nastupajući i držeći predavanja za klupske sastanke i publiku na konvencijama. Dodajte ovome i televizijske nastupe širom sveta kao što je The Vorld`s Greatest Magic in America. Ovo izlaganje hiljadama mađioničara uspostavilo je Gajevu reputaciju da poseduje besprekornu veštinu zajedno sa arsenalom originalnog materijala. I jedno čudo koje se isticalo među svim ostalima bila je njegova restauracija kartice, u koju se ne može verovati, deo po deo, sada poznato u svetu magije kao Reformacija. Poslednji deo slagalice bio je stavljanje svih ovih znanja u jednu knjigu, Prevare iz sobe za crtanje. Dodatna činjenica da je celu ovu knjigu napisao, ilustrovao i dizajnirao mladi gospodin Holingvort jednostavno čini ovu priču još neverovatnom. Guy Hollingworth (rođen 1974.) engleski je odvjetnik, mađioničar, pisac i predavač. Kao mađioničar poznat je po svojim vještim izvedbama magije s kartama te po svojim knjigama i predavanjima u kojima predstavlja originalne trikove i rutine.[1][2] Karijera Hollingworth se prvi put zainteresirao za magiju u dobi od 13 godina kada je bio učenik St Paul`s School, privatne škole u zapadnom Londonu. Škola ima magični klub pod nazivom The Prestige Society, kojemu se Hollingworth pridružio dajući mu prednost u odnosu na aktivnosti kao što su klasični ili sportski treninzi kojima bi se inače očekivalo. Bio je inspiriran gledanjem snimke mađioničara Channinga Pollocka, koja je prikazana u sklopu televizijske serije The Best of Magic, koju je emitirala Thames Television 1989–90. Hollingworth je izjavio da je u istom razdoblju na njega utjecalo i to što je vidio Rickyja Jaya kako nastupa u televizijskoj seriji The Secret Cabaret na Channel 4. Hollingworth je započeo svoju glumačku karijeru nastupom na danu otvorenih vrata škole.[3] Kasnije je diplomirao industrijski dizajn, a zatim i pravo. U isto vrijeme nastavio je s magijom i razvijanjem novih trikova. Bio je toliki uspjeh da su ga također počeli pitati da drži predavanja drugim mađioničarima. Trenutačno radi puno radno vrijeme kao odvjetnik, ali nastavlja s povremenim mađioničarskim nastupima. Hollingworthova najpoznatija kreacija je njegov trik The Reformation, u kojem se potpisana igraća karta kida na četiri dijela, a zatim se vidljivo obnavlja jedan po dio. Također je dobro poznat po svojoj knjizi Drawing Room Deceptions. Dio njegove kartaške magije predstavljen je u njegovim komercijalno dostupnim videima The Reformation, The London Collection i Routines koje je režirao redatelj i mađioničar Anthony Davis. Također je prikazan u TV specijalu NBC-ja World`s Greatest Magic III. U kolovozu 2008. predstavio je dobro prihvaćenu predstavu na Edinburškom festivalu komedije pod nazivom `Stručnjak za kartaškim stolom`, koja se temeljila na istoimenoj knjizi iz 1902. godine.

odlično stanje Srbi u istoriji Trsta Trst (ital. Trieste, sloven. Trst, mađ. Trieszt i nem. Triest) je važan grad i luka u Italiji na obali Jadrana sa 208.815 stanovnika, blizu granice sa Slovenijom. Grad je središte istoimenog okruga Trst i pokrajine Friuli-Venecija Đulija. Po arhimandritu Nikoli Dučiću (1868) ime grada je nastalo po slovenskoj reči `Trstika` tj. trska, koje ima u izobilju tamo, na morskoj obali.[1] Trst je danas jedini grad u Italiji na istočnoj obali Jadrana, veoma blizu Slovenije i Hrvatske. Grad je neka vrsta `italijanske ispostave` za Jugoistočnu Evropu. U Trstu i danas postoji značajna slovenačka nacionalna manjina, a u gradu postoje živi tragovi ostalih južnoslovenskih naroda (Srbi, Hrvati). Trst je i jedna od najvažnijih luka na severnoj obali Sredozemlja. Nekad je bio `carska luka Habzburgovaca`, a danas je najvažnija pomorska luka za unutarkopnenu Austriju. Geografija[uredi | uredi izvor] Trst se nalazi u krajnje severoistočnom delu Italije, na samoj granici sa Slovenijom, koja grad okružuje sa juga i istoka. Na zapadu je Jadran, a na severu uska veza sa ostatkom Italije. Od prestonice Rima grad je udaljen 670 km, a od prvog većeg grada, slovenačke Ljubljane svega 95 km. Reljef[uredi | uredi izvor] Trst se razvio u krajnje severnom delu Jadranskog mora. Grad je smešten na mestu gde se poslednja brda Dinarskih planina spuštaju ka Padskoj niziji na zapadu. Pad priobalnih brda ka moru je veoma nagao, pa je veći deo grada veoma brdovit. Jedino je gradsko jezgro smešteno u omanjoj priobalnoj ravnici. U okolini grada ima mnogo predela sa izraženim kraškim oblicima reljefa. Klima[uredi | uredi izvor] Klima u Trstu je izmenjeno sredozemna klima sa značajnim uticajem sa kontinentalnog Severa. Stoga su zime oštrije, a leta blaža nego u drugim delovima Italije. Ovaj sudar klima očitava se i u veoma jakim vetrovima (bura). skupiKlima (Trst) Pokazatelj \ Mesec Jan. Feb. Mar. Apr. Maj Jun Jul Avg. Sep. Okt. Nov. Dec. God. Srednji maksimum, °C (°F) 7 (45) 9 (48) 12 (54) 17 (63) 22 (72) 25 (77) 28 (82) 27 (81) 24 (75) 18 (64) 12 (54) 8 (46) 28 (82) Srednji minimum, °C (°F) 3 (37) 4 (39) 6 (43) 10 (50) 14 (57) 18 (64) 20 (68) 20 (68) 17 (63) 13 (55) 8 (46) 4 (39) 3 (37) Količina padavina, mm (in) 71 (28) 62 (24,4) 77 (30,3) 87 (34,3) 81 (31,9) 102 (40,2) 71 (28) 101 (39,8) 102 (40,2) 87 (34,3) 114 (44,9) 92 (36,2) 1,047 (412,5) [traži se izvor] Vode[uredi | uredi izvor] Jadransko more u ovom delu je najhladnije i nema plavu boju kao u južnim delovima. Kopnenih vodotoka nema zbog kraškog reljefa. Istorija[uredi | uredi izvor] Karta podele tršćanskog dela Istre na zonu A i B. Zona A je pripala Italiji, a zona B Jugoslaviji. Prostor današnjeg Trsta naseljen je još u doba praistorije. 3000. p. n. e. ovde se naselilo pleme Karni. 177. p. n. e. prostor osvajaju Rimljani i tada se prvi put spominje današnje ime grada u obliku Tergeste. Kasnije grad pripada Vizantiji, zatim Franačkoj državi, pa zatim njenim naslednicima. Godine 1382. Trst je pripao Habzburgovcima. U prvih par vekova njihove dugotrajne vladavine grad je očuvao veliki stepen autonomije. Međutim, od 18. veka i razvoja trgovine Trst postaje sve značajniji kao najvažnija luka carskog grada Beča i postepeno gubi autonomiju. Istovremeno započinje izgradnja veće gradske luke i uporedo sa tim izgradnja savremenog grada. Tada je grad dobio i kosmopolitski karakter, i to, doseljavanjem ljudi iz svih delova Habzburške monarhije. Među njima i doseljeni Srbi, najviše iz Hercegovine i Boka kotorske. Iako malobrojna, srpska zajednica je bila uticajna u Trstu, sa nizom bogatih pojedinaca i porodica čije su palate i zadužbine i danas širom Trsta.[2] Od 19. veka do danas Trst je često menjao gospodara. Prvo je od 1807–15. godine bio u sastavu Napoleonovih Ilirskih provincija, da bi potom bio vraćen Habzburškoj monarhiji. U drugoj polovini veka desio se najveći procvat grada, kada se izgrađuje ogromna gradska luka i veliki broj gradskih crkva, zdanja i palata. Tada se dolazi i železnica. Trst je do kraja Prvog svetskog rata imao veliku italijansku, slovenačku, hrvatsku, furlansku, ali i nemačku i još neke druge narodne zajednice. Dolazak šovinističkih režima na vlast u Italiji je doveo je do velikog iseljavanja neitalijanskog stanovništva ili njegovog prisilnog asimiliranja. Jedino su brojniji Slovenci uspeli do danas zadržati svoju nacionalnu svest. Na kraju Drugog svetskog rata grad su oslobodili jugoslovenski partizani, a potom je izbila je kriza oko pripadnosti Trsta i okoline. Odnosi Jugoslavije i Italije su se bili zakuvali do nivoa da je pretilo izbijanje rata. Treba uzeti u obzir činjenicu da saveznicima nije bilo u interesu da Jugoslaviji pripadne jedan tako ekonomski i psihološki važan grad kao Trst. Među zapadnim saveznicima je bio jak stav da se granica sa Italijom vrati na preratno stanje. Tako je stvoreno privremeno rešenje u vidu Slobodne teritorije Trsta. Izostanak snažnije sovjetske podrške DF Jugoslaviji požurio je takav ishod. Međutim, kasnije je ona podeljena i Trst je sa užom okolinom pripao Italiji. Kao naglašeno pogranični grad bez zavisnog područja Trst je u drugoj polovini 20. veka kaskao za razvojem ostatka države i gubio stanovništvo. Ovaj proces, iako ublažen poslednjih decenija, nije ni danas okončan. Srbi u Trstu[uredi | uredi izvor] U Trstu je živela jedna impresivna `kolonija` ponositih Srba trgovaca, oficira, plemića i građanina koji su odigrali svoju ulogu tokom srpske istorije. Od 18. veka sreće se u tom gradu srpska opština, koju čine doseljenici iz Boke i Bosne i Hercegovine. Ovi se tu nastanjuju od 1740. godine i bave trgovinom. Sticali su vredni Srbi kuće i imanja, razvijali trgovinu i posedovali brodove, radili na uvozu i izvozu robe. Da se oformi tršćansko srpsko društvo zaslužan je karlovački vladika Danilo Jakšić. On je tokom posete Trstu saznao za imena nekih bogatijih Srba u Sarajevu, Hercegovini i Dubrovniku, koje je zatim nagovorio da se nasele u prosperitetni grad Trst. Tako su u Trst došli Damjan Riznić i Lazo Ljubibratić sa porodicama i imetkom. Pravoslavni Srbi i Grci tršćanski trgovci su zajednički molili caricu Mariju Tereziju, za dozvolu da podignu pravoslavnu crkvu. To nije išlo lako, nametana im je unija, pa je prošlo više godina u očekivanju vladarkine dobre volje. Dočekali su građevinsko pravo, i podigli na najlepšem mestu u gradu, pravoslavnu crkvu Sv. Spiridona, koju su osveštali 1748. godine. Srbima je bilo više stalo do crkve, pa su više finansijski učestvovali u gradnji. Dogovor su onda sklopili Srbi i Grci da se u crkvi izvrši raspored: u jednoj pevnici da se poji po grčki, a u drugoj po `slovenski` tj. srpski. To bi bilo jedne nedelje i određenih praznika na jednom, a druge nedelje i određenih praznika na drugom jeziku. Grke je opsluživao paroh arhimandrit Damaskin Omero a Srbe neki jeromonah. Pomagali su im četvorica tutora, dva Srbina i dva Grka. Sve je bilo u početku u redu, a onda grčki paroh je počeo da huška Grke protiv Srba. Srbi su se vremenom obogatili, ojačali i stekli određene pozicije u gradu Trstu. Grka je bilo mnogo više od Srba, i sa vremenom je neminovno došlo do nesporazuma oko crkvenog redosleda. Grci su hteli da istisnu srpski jezik iz crkve, ali tvrdokorni Srbi se nisu dali, pa je bilo puno svađe bez razrešenja, među braćom pravoslavcima. Kada je srpski kaluđer otišao poslom u Beč, Grci su zatražili od gradske uprave da više ne prima srpske sveštenike u grad. Sukob je bio sve žešći i trajao godinama (preko 30!), a i jedni i drugi su se stalno žalili i tužili u Beču. Prvu pobedu su Srbi izdejstvovali 1757. godine, kada je uz pomoć mitropolita Nenadovića, carica donela rezoluciju. Po tom dokumentu i Srbi i Grci u Trstu su potpali pod jurisdikciju karlovačkog episkopa Danila Jakšića. Vladika Jakšić je odmah poslao u Trst jeromonaha Melentija, sa Svete Gore iz manastira Sv. Ane. Grci su se pomirili sa tim da je on od srpske strane tu u svojstvu kapelana, i ostao je da služi. Uskoro je grčki pop Damaskin ponovio prevaru; poslao je 1760. godine kaluđera van grada, u kapelu Sv. Đorđa u Beču. Godine 1762. došao je ponovo vladika u Trst i hteo da postavi drugog monaha, ali Grci ga nisu hteli primiti. Opet su išli Srbi kod carice Terezije sa žalbama. Tada je sastavljen i spisak Srba trgovaca u Trstu, da bi se dokazao značaj Srba za grad Trst i samu austrijsku carevinu. Te 1762. godine u Trstu su živeli sledeći bogati Srbi, trgovci: plemić Jovo Vojnović, Lazo Ljubibratić, Damjan Riznić, Jovo Kurtović, Pero Andrijev sa bratom - iz Levanta, Vilin Ljubibratić, Jovo Mirović, Marko Njeguš. Tu su još pomenuti Srbi trgovci `sa strane`, njih 18 koji nekoliko puta godišnje dolaze u Trst, da bi trgovali. Srbi su trpeli bez sveštenika više godina jer je i tršćanska gradska vlast držala stranu Grcima. Najzad je stigla 1769. godine rezolucija, kojom su Srbi u Trstu opet imali pravo na svog sveštenika, ali se vladika morao dogovarati o toj osobi sa gradskom vlašću u Trstu, tzv. Intedencom.[3] Srbe su predvodili u to vreme `prvaci` Jovo Kurtović trgovac Hercegovac (iz Trebinjske šume u Hercegovini), i `graf` Jovo Vojnović srpski plemić (potomak vlastele iz doba cara Dušana) iz Herceg Novog. Njih dvojica su novcem i vezama isposlovali da car Franja II definitivno reši to pitanje: Srbima ostaje crkva Sv. Spiridona, a Grci dobijaju odštetu u novcu. To je za Srbe bilo vrlo povoljno i oni su brzo Grke isplatili u celosti. Jovo Vojnović je dao 1000 f, a Jovo Kurtović 500 f. Maksim Kurtović je značajan jer je prvi potpisao na obligaciji za svotu, koja je od erara (države) pozajmljena. Pored ove trojice, naročito se sada istakao treći Jovo, ovaj Miletić Hercegovac, a rodom iz Sarajeva. On je pored sve pomoći i priloga za isplatu, dao i 70.000 f. da se u istoj crkvi kod zapadnih vrata, dva istovetna zvonika izgrade. Grci su u međuvremenu dobili pravo na gradnju pa su takođe na lepom mestu, na obali mora podigli svoj hram posvećen Sv. Nikoli. Dva bratska naroda su se 1782. godine definitivno razdvojila. U Trstu je vladala izreka u vezi sa srpskom imovinskom pobedom: `Crkvu Sv. Špiridona dobi od Grka, Vojnovića gospodstvo, a Kurtovića bogatstvo`. Srpska pravoslavna opština se konstituisala 1748. godine, ali se za potvrđenje dugo čekalo. Opština je svoj `Ustav` sastavila i podnela caru Franji II 1772. godine. Potvrda je stigla najzad 1. septembra 1793. godine, a što znači 21 godinu nakon podele sa Grcima. Paroh i pretplatnik čuvene Rajićeve srpske istorije bio je 1794. godine pop Pahomije Petrović. Tekst `ustava` srpske opštine je dobijao svaki njen član, a publikovan je dovoljnom tiražu, u Budimu na `pismeni slaveno-srbskija` 1798. godine. Ispod grba tršćanskih Srba, koji je činio - orao, otisnut u tekstu pravila, stojala je `srpska deviza` na latinskom: `Sub umbra alarum tuarum` što bi u prevodu glasilo: `Pod senkom tvojih krila`. Tekst je imao 77 članova kojima su bila definisana prava i dužnosti. Na čelu opštine je bilo telo `Kapitul`, koji su činili: 18 izabranih članova i upravitelj, dva prokuratora, dva sindika, i kancelist. Izbor je bio slobodan, u opštini, u prisustvu vladinog komesara. Mandat članova je bio tri godine i mogao se više puta ponoviti, a birani su isključivo stalni stanovnici grada, Srbi pravoslavci, koji su uz to poštenog karaktera i izvesnog bogatstva. Godine 1828. bili su srpski sveštenici u Trstu: pop Isak Ivančević kapelan i namesnik i pop Gavril Majstorović kapelan.[4] Još od 1835. godine Srbi tršćanski su razmišljali kako da postojeću crkvu ili prerade ili novu veću načine. Rešilo se da nova veličanstvena crkva, zameni staru. Srušena je stara i postavljeni temelji nove, koji su osveštani 2. marta 1861. godine. Nova crkva je sagrađena i sasvim uređena, opremljena i živopisana 1869. godine. Kod gradnje novog hrama najviše se istakla svojim znatnim prilogom plemkinja gđa Nakinica. Ta dama rodom iz porodice Vučetić, je dala za crkvu svojih 50.000 f. Srpska opština je u novinama raspisala stečaj tražeći najboljeg arhitektu za hram. Opštinska komisija je izabrala `glasovitog` milanskog arhitektu, Italijana Karla Mačijakina, za graditelja. Gradnja je otpočela 2. maja 1861. godine, kod kanala blizu `Crvenog mosta` (Ponte roso). Crkva koja je bila poređena sa manastirskom u Dečanima, projektovana je u vizantijskom stilu i obliku krsta, sa pet kubeta. Crkva je od kamena, visoka do svoda 40 m, duga 38 m i široka 31 m, a može da primi 1400 duša. Pokrivena je olovom, a jabuke sa krstovima su pozlaćeni. Crkvu je živopisao cenjeni slikar iz Milana, Josip Bertini. Cena celokupnih radova u crkvi je oko 500.000 f. Po ustavu opštinskom, parosi su morali biti jeromonasi iz nekog našeg manastira. To su i bili 1868. godine - parosi tršćanski Savatije Knežević i Vićentije Kovačević jeromonasi iz srpskog pravoslavnog manastira Krke. Na liturgiji u tršćanskoj crkvi spominje se ne vladika, već Patrijarh srpski. To je zato što i opština i crkva imaju autonomiju, pa ne pripadaju ni jednoj eparhiji. To na neki način podseća na posebni pravni položaj starog Dubrovnika, kad je bio republika. U Trstu su postojale još dve srpske pravoslavne crkve - kapele. Hram Sv. Dimitrija na starom gradskom groblju, i hram Sv. Đorđa na novom gradskom groblju, ali van grada. Kapelan srpske crkve u Trstu 1831. godine je bio Stefan vitez od Budisavljević. Tršćanski učitelj Simeon Dimitrijević nabavio je 1834. godine (to i 1846) jednu pedagošku knjigu, štampanu u Pešti. Prenumerant srpske istorijske knjige je bio 1846. godine i pop Danil Buić `sveštenoslužitelj`. Početkom 19. veka pominje se učeni i daroviti Joakim Vujić kao učitelj francuskog i italijanskog jezika u Trstu. Tu je crpeći kulturnu naprednost i `široku ruku` tršćanske srpske elite, nekoliko knjiga objavio poput pozorišne - `javne` igre, iz 1805. godine, koju je inače preveo sa engleskog jezika.[5] Srpski učitelj i prenumerant 1829. godine bio je Jefto Popović u Trstu. Tršćanska srpska opština je podigla i osnovnu školu, koju je umela dobro da vodi i uređuje. Škola je četvororazredna, spada u red najstarijih srpskih škola, a tada je učitelj bio Jovan Dimović (1868). U veliku svetlu i lepu učionicu može da dođe dete bilo koje nacije i vere, i besplatno je, s tim da se nastava izvodi na srpskom jeziku. Dva pretplatnika srpske knjige 1832. godine su umni Tršćani, Simeon Dimitrijević učitelj i Dimitrije Vladisavljević profesor.[6] Kao kupac srpske knjige 1831. godine je Dimitrije Vladisavljević učitelj škole u Trstu i `spisatelj`. On se u tom svojstvu javlja i 1846. godine. Tršćani Srbi su oduvek bili mecene, zdušno pomagali srpsku književnost i izdavaštvo. Krajem 18. veka pomogli su književnika i prosvetitelja Dositeja Obradovića, koji ih je pohodio. Nisu izneverili ni Vuka St. Karadžića, kojeg su uvek podržali u njegovim naučnim, reformatorskim i književnim nastojanjima. Pomagali su oni i srpske ustanike pod Karađorđem i crnogorsku vojsku pred Omer-paša Latasom 1852. Odazivali su se uvek i rado, kada su pomoć tražile mnoge srpske crkve i društvene ustanove. Tršćani Srbi rodoljubi su ostavili puno o sebi lepog traga na koricama knjiga, koje su izdašno pomogli. Treba samo zaviriti u Stojkovićeve i Rakićeve knjige, i videti ih na mecenarskom delu. Stojkovićevu knjigu, drugi deo `Fizike` iz 1802. godine uzelo je pedeset najotmenijih građana tog `srpskog mesta`. Pored paroha Vićentija Rakića i kapelana Save Popovića, svoje počasno mesto su našli veliko-kupci, kupci, pomorski kapetani, građani i naravno omladina. Veliko-kupci Jovan Kurtović i Teodor Mekta platili su svaki čak po 12 egzemplara.[7] Pretplatu za bečke `Novine serbske` skupljali su 1815. godine u Trstu, Drago Teodorović i Radonić. Trst i srpsku crkvu su pohodili mnogi znatni ljudi Evrope i Srbi, poput ruskog cara Nikole, pa njegov sin Konstantin sa suprugom, zatim knez Miloš i knez Mihajlo Obrenović iz Srbije. Iz Crne Gore su se tu bavili vladari Petar II i knez Danilo Petrović. U Njegoš je pisao pisma (1859) `starom prijatelju` - Dimitriju Vladisavljeviću učitelju iz Trsta. Knez Danilo se i oženio iz Trsta, Darinkom Kvekić, od srpske plemenite familije trgovaca Kvekića.[8] Tršćanski trgovac Krsto Mandžuka je jednoj svojoj lađi velikom briču, dao ime Vuka Karadžića.[9] Njegoševo delo Šćepan Mali je štampano u Trstu u štampariji Andrije Stojkovića i to novim Vukovim pravopisom.[10] U Trstu je Kraljevina Srbija 1898. godine imala kao jedinog diplomatu, Hajima Daviča generalnog konzula III klase. Tršćanski značajni Srbi[uredi | uredi izvor] Tršćani su sposobni ali i požrtvovani prijatelji `lepe reči`, i svojim su rodoljubljem jedno vreme prednjačili u Srpstvu. Još 1794. godine okupili su se tamošnji Srbi oko Rajićeve slavne istorijske knjige. Zapisali su se za pretplatu sledeći građani: Stefan Riznić, Nikola Marković, Georgije Teodorović, Jovan Rajković i Jovan Cetković.[11] Učeni Srbin doktor filozofije Atanasije Stojković napisao je knjigu stihova 1800. godine, koje je posvetio svom prijatelju i dobročinitelju, tršćanskom kupcu Jovanu Palikući. Jovan mladi plemić je trebalo da se ženi, i ta knjižica je bila nešto poput `svadbenog dara`.[12] I druga Stojkovićeva knjiga je interesantna za Srbe tršćansku gospodu. Javljaju se kao prenumeranti: Stefan Riznić, Petar Palikuća, Teodor Mekša, Jovan i Stefan Tirković, tri Teodorovića - Georgije, Petar i Dragutin, i na kraju već godinu dana ranije pominjani, plemić Jovan Palikuća ot Furluga, sa svojom mladom suprugom Jelisavetom rođenoj Muškatirović.[13] Treća Stojkovićeva knjiga bila je 1801. godine posvećena prijatelju - kupcu, obitatelju i gospodar tršćanskom Dragutinu Teodoroviću.[14] Poučno religiozno delo tršćanskog pravoslavnog paroha pri crkvi Sv. Spiridona, jeromonaha Vićentija (iz sremskog manastira Feneka) pomogli su novčano Tršćani, od kojih je jedan bio tek rođen. Autor se zahvalio za pomoć grupi koju su činili mladići - Filip Cvetković, Jovan Stefanov Riznić, Marko Jovanov Nikolić, Aleksandar Florijev Jovanović, Dimitrij Nikin Nikolić i `beba` Petar Georgijev Teodorović.[15] Delo kaluđera tršćanskog paroha Vikentija Rakića `Lestvicu`, pomoglo je 1805. godine 30 najbogatijih Srba tršćanskih, na čelu sa Jovanom Kurtovićem i braćom Riznić. Knjigu sa biografijama slavnih ljudi, uzeli su 1807. godine Srbi Tršćani: kupci Jovan Cvetković i Dimitrije Atanasijević.[16] Dva tršćanska trgovca nabavili su srpsku pedagošku knjigu 1812. godine: Drago Teodorović i Jovan Cvetković - šest primeraka.[17] Dve godine kasnije 1814. isti Drago zajedno sa Stefanom Jurkovićem trgovcem uzima vredno antičko delo koje je `posrbio` učeni Srbin Živković.[18] Kupci srpske knjige u Trstu 1831. godine, pored kapelana i učitelja, su još bili doktor medicine Dimitrije Frušić lekar Građanske bolnice tamošnje, sedam trgovaca i četiri pomorska kapetana.[19] Članovi Matice srpske u Pešti, postali su do 1840. godine Srbi Tršćani, Mihail Vučetić velikokupac, te trgovci Dimitrije Teodorović i Jovan Cvetković. Pomenuti su priložili u matičinu kasu, kao redovni članovi članski ulog od 40 f. Tršćanski paroh Nikola Vujinović je 1843. godine objavio svoju knjigu `za slaveno-srbsku mladež` u Karlovcu.[20] Njegoševu knjigu izdao je 1851. godine Andrija Stojković trgovac u Trstu.[21] Rašićevu knjigu objavljenu u Beču 1852. godine kupili su Tršćani: Dimitrije Vladisavljević nastavnik mladeži (tri primerka), protođakon Grigorije Anđelić nastavnik mladeži (tri), braća Gopševići velikokupci (pet) i Biblioteka `Slavnoga obšćestva Tršćanskog` - 10 egzemplara.[22] Špiro Gopčević trgovac (1854): njegova trgovačka kuća je bankrotirala, zbog dugova koji prelaze tri miliona forinti.[23] Srpsko-dalmatinski magazin je imao svoju čitalačku publiku 1856. godine i u Trstu. Prijavilo se za svoj primerak kod skupljača pretplate Teofana Popovića đakona i učitelja, njih 10 građana.[24] Andrija Sirović rodom iz Boke, izdao je u Trstu 1877. godine istorijsku pripovetku na italijanskom jeziku `Mučenici srpski`. Kada su srpske kneževine Crna Gora i Srbija objavile rat turskoj carevini, Tode Janičić iz Trsta je poklonio 1000 zlatnih napoleona vladi u Beogradu i 1000 na Cetinju, za ratne potrebe. Nije hteo da mu se objavi ime, ali je Lazar Tomanović to ipak učinio kao dobar primer rodoljublja. [25] U Trstu je 1861-1862. godine `Slavenska narodna čitaonica` pretplatnik srpskog časopisa `Danica` iz Novog Sada. Čitaonica se bavi i izdavaštvom (1866). Najbolja škola srpska u celoj Austriji je 1858. godine tršćanska, zahvaljujući tamošnjem učitelju Dimitriju Vladisavljeviću. Vladisavljević je umro januara 1858. godine, u 70. godini života. Radio je kao tršćanski srpski učitelj 44 godine. Preveo je (i objavio mu je Vuk Karadžić 1864. godine u Beču) jednu pedagošku knjigu: `Priprava za istoriju svega svijeta radi dece`, od Šlecera.[26] Ostao mu je rukopis dela - Gramatika srpsko-italijanskog jezika. Dimitrije Teodorović građanin u Trstu, platio je 1864. godine da se u Peroju, crkveni toranj sagradi i zvono teško tri i po centa postavi u njega. Spisatelj iz Trsta, Jovan Vesel počasni je član Društva srpske slovesnosti u Beogradu 1865. godine. Petar Uzelac trgovac u Trstu, prodavao je `bojadisanu` fotografiju, snimak Đorđa Mandrovića sa veridbe kneza Milana Obrenovića i Natalije plem. Kečko u Beču, 1875. godine. Stanovništvo[uredi | uredi izvor] Prema proceni, u gradu je 2010. živelo 205.535 stanovnika.[27] Demografija 1931. 1936. 1951. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011. 250.170 248.307 272.522 272.723 271.879 252.369 231.100 211.184 202.123 2008. godine. Trst je imao nešto preko 200.000 stanovnika, gotovo isto kao na početku 20. veka, a za 50.000 manje nego pre pola veka. Opšte opadanje stanovništva tokom proteklih decenija odražava se i na gradsko stanovništvo koje je izuzetno staro - prosečan Tršćanin ima 46 godina. Prirodni priraštaj u gradu je svega 7,6‰, najmanje od svih značajnijih italijanskih gradova. Grad danas ima znatno manju nacionalnu šarolikost naspram stanja od pre jednog veka. 94% stanovnika su građani Italije. Među njima postoji i značajan broj pripadnika slovenačke nacionalne manjine, koji upravo u Trstu imaju svoje kulturno središte. Ostalih 6% su doseljenici iz svih krajeva sveta, ali najviše sa Balkana. U gradu se govori italijanski jezik, mada se tradicionalno koristi veoma posebna venecijanska varijanta. Slovenački jezik ima status manjinskog jezika. tags: Istorija Trsta srbi srpski narod srpskog naroda srba srbije srpska u trstu ...