Opis M. N. Tufhačevski Vojnoizdavački zavod 1985

Stanje kao na slikama.. Valovitost donjeg dela knjige. Više nego čitljiva i pregledna .. Izdanje 1987 godine 280 strana

I SAVOIA E IL MASSACRO DEL SUD - Antonio Ciano Rim 1996 god, 255 str, meki povez, u dobrom stanju. L.1.POL. 2

U dobrom stanju Put do sloma : smrt Saveza komunista Jugoslavije / Lev Centrih ; [prevod s engleskog Marija Mrčela] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 2016 Beograd : Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, 2016 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 36 str. ; 21 cm Edicija Nove perspektive / [Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe] ; 1 Prevod dela: The Road to Collapse: the Demise of the League of Communists of Yugoslavia / Lev Centrih Tiraž 300 O autoru: str. 35 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 32-34. Predmetne odrednice Savez komunista Jugoslavije -- 1980-1990 Jugoslavija -- Političke prilike -- 1980-1990

Andrej Mitrović ISTORIJSKO U ČAROBNOM BREGU Autor: Andrej Mitrović Izdavač: KOLARČEV NARODNI UNIVERZITET Beograd Godina izdanja: 1977 Broj strana: 89 Format: 25 x 13,5cm Povez: Meki povez Opis i stanje: Sadržaj na slici, veoma dobro očuvano 1.Predgovor, 2.Umetnikov život i istorija, 3.Pisac, književno delo, istorija, 4.Setembrini, 5.Nafta, 6.Kastorp, 7.O božjoj državi i zlom spasenju, 8.Napomena, Tags: Popularna nauka 14.03.2024.

Važno: Ovu knjigu možete lično preuzeti samo uz još jednu kupljenu knjigu. Nova, nekorišćena Džouns, R. M. Fabrički komiteti u ruskoj revoluciji / R. M. Džouns ; [prevod Vladan Vukliš]. Sindikalisti u ruskoj revoluciji / G. P. Maksimov ; [prevod Boris Huskić]. Dodatak Nacrt Statuta fabričkih komiteta Expirience of the Factory Committees in the Russian Revolution. scc Syndicalists in the Russian Revolution. scc Statuten der Fabrikkomitees. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Centar za liberterske studije, 2009 (Beograd : ATC) Fizički opis 87 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vukliš, Vladan Huskić, Boris Biblioteka Povest slobode Prevodi dela: 1. Expirience of the Factory Committees in the Russian Revolution / R. M. Jones ; 2. Syndicalists in the Russian Revolution / G. P. Maximoff ; 3. Statuten der Fabrikkomitees Tiraž 500 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Ruska februarska revolucija 1917 Radničko upravlјanje -- SSSR Sindikati -- SSSR

SVEDOČANSTVO: Edvard Kocbek Naslov Svedočanstvo : dnevnički zapisi od 3. maja do 2. decembra 1943. / Edvard Kocbek ; sa slovenačkog prevela Branka Dimitrijević ; predgovor Marija Mitrović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1988 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1988 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 379 str., [16] str. s tablama : fotogr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Dimitrijević, Branka, prevodilac = Dimitrijević, Branka, prevodilac Mitrović, Marija, 1941- = Mitrović, Marija, 1941- Zbirka Biblioteka Selecta ISBN 86-331-0063-0 (broš. sa omotom) Napomene Prevod dela: Listina Tiraž 5.000 Istorija i individualna sudbina: str. 5-10. Predmetne odrednice Kocbek, Edvard, 1904-1981 -- Memoari Narodnooslobodilačka borba -- U sećanjima Ivice listova su požutele, ostalo je odlično očuvano. ks

U dobrom stanju Istorija filozofske misli u Srba epohe feudalizma / Dragolјub Dragojlović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1998 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1998 (Novi Sad : MBM-plas) Fizički opis 345 str. : ilustr. ; 18 cm Zbirka Biblioteka Svetovi ISBN 86-7047-287-2 (broš. sa omotom) Napomene Beleške uz svako poglavlјe Na omotu beleška o delu Registar: str. 333-345. Predmetne odrednice Srpska književnost -- 13-17. v.

Vojvoda Gavro Vuković - Slobodan Tomović SRPSKO PLEME VASOJEVIĆI BRATSTVENICI 104 str Војвода Гавро Вуковић (Лијева Ријека, 1852 — 29. јул 1928) био је први дипломирани правник из Црне Горе и дугогодишњи министар иностраних дела Књажевине Црне Горе од 1890. до краја 1905. године.[1] Биографија Гавро Вуковић је био син црногорског сенатора и војводе брђанског племена Васојевићи, Миљана Вукова. Његов брат је био Тодор Вуковић. Лазар Томановић је о Гавру записао да му је он рекао како је Петар Вукотић књаза Николу наговарао да умјесто њега (који је Васојевић) узме у службу Лазара Томановића, који је поријеклом с Чева, а био је Србин-Приморац из Лепетана.[2] Био је ожењен сестричином црногорске књегиње. Гимназију и права на Великој школи је завршио у Београду.[3] Био је у младости слободоуман, мислио и писао у духу Светозара Марковића. Добио је током студија академијину награду. По повратку из Србије у Црну Гору се отресао нових мисли и постао судија Високог суда. Био је човек од поверења књаза Николе, и министар спољних послова 17 година. Земенио је у том звању покојног војводу Станка Радонића. Од 1906. до 1908. био је предсједник Државног савета. На овој дужности је пензионисан. Два пута је биран за народног посланика и то 1906. и 1914. године. У Краљевини СХС политички је ангажован као један од првака Црногорске федералистичке странке. Вратио се 1917. године из интернације. Објавио је 1941. године своје мемоаре. stanje kao novo L. 1

HISTORIJA MARKSIZMA I-II- Predrag Vranicki Prof. dr Predrag Vranicki (Benkovac, 21. januar 1922-Zagreb, 31. januar 2002) bio je hrvatski i jugoslovenski filozof marksističke orijentacije - aktivni praxisovac 1960-ih. Na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je filozofiju 1947., a doktorirao je 1951. na Univerzitetu u Beogradu. Godine 1954. izabran je u zvanje docenta, a 1962. za redovitog profesora. Dekan Filozofskog fakulteta bio je od 1964./1965. do 1965./1966. Godine 1967. utemeljio je Institut za filozofiju. Sudjelovao je u pokretanju (1964.) i izdavanju časopisa Praxis, zabranjenog 1974. Okupljao je mislioce različitih orijentacija i objavljivao radove tzv. `zagrebačkog filozofskog kruga`. Nakon dva uzastopna rektorska mandata odlazi 1976. godine u mirovinu. Od 1979. bio jeredoviti član HAZU. Sveučilište u Zagrebu dodijelilo mu je počasno zvanje professor emeritus. Bavio se filozofijom marksizma. Životno djelo akademika Vranickog jest Historija marksizma, prevedeno je na više jezika. Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1987., tvrd povez, str. 329 + 463, u vrlo dobrom stanju. L.1.O.7.P.2

U dobrom stanju Savremeni rat. 1 / Pavle Jakšić ; [predgovor Zoran Gluščević] Jezik srpski Godina 1969 Beograd : `Vuk Karadžić`, 1969 (Beograd : `Branko Đonović`) Fizički opis 275 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Gluščević, Zoran, 1926-2006 = Gluščević, Zoran, 1926-2006 Biblioteka Zodijak ; knj. 22 ISBN (Broš.) Napomene Predgovor: str. 7-11 Napomene i bibliografskle reference uz tekst. Savremeni rat. 2 / Pavle Jakšić Jezik srpski Godina 1969 Beograd : `Vuk Karadžić`, 1969 (Beograd : `Branko Đonović`) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Maksimović, Miodrag, novinar, 1927-2007 = Maksimović, Miodrag, novinar, 1927-2007 Bibliteka Zodijak ; knj. 23 Str. 261-268: Beleška o piscu i delu / M. M. [Miodrag Maksimović] Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 255-260. Predmetne odrednice Jakšić, Pavle, 1913-2005 Drugi svetski rat 1939-1945 Ratovi -- Teorija -- 20v Partizansko ratovanje

Knjiga Zavoda `Hrvati u Vojvodini u povijesti i sadašnjosti...` «Hrvati u Vojvodini u povijesti i sadašnjosti : osnovne činjenice» naslov je knjige koja je tiskana u nakladi Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata i to je prvo književno djelo o vojvođanskim Hrvatima nakon 80 godina. Ovo je osobita studija u kojoj se na objektivan način prikazuju osnovne činjenice iz povijesti vojvođanskih Hrvata te pouzdano i cjelovito oslikava njihova sadašnjost. Djelo koje potpisuju povjesničar Mario Bara i publicist Tomislav Žigmanov, sadrži odgovore na pitanja poput onih kakve su veze začetnika moderne u južnoslavenskim književnostima, Antuna Gustava Matoša, s Hrvatima u Vojvodini, zatim što je bila sudbina hrvatskih plemićkih obitelji, koje su se na prijelazu XVII. u XVIII. stoljeće naselile u Banatu te gdje su Hrvati u Vojvodini danas, s kakvim se izazovima suočavaju i koje institucije imaju. Jedan od autora knjige publicist Tomislav Žigmanov, kaže da je ovo nastavak misije izdavanja znanstvenih djela o vojvođanskim Hrvatima. «Ovom smo knjigom htjeli prije svega našim sunarodnjacima ponuditi osnovne informacije o tome što su i odakle su Hrvati u Vojvodini i kakva je bila njihova povijest te što su danas, s kojim se problemima i izazovima suočavaju. Htjeli smo prikazati i trenutačne prilike i sveukupno društveno stanje glede hrvatske manjine. Na ovaj smo način, rekao bih, nadomjestili višedesetljetni nedostatak. Knjiga je pisana na popularan način i razumljiva svakom čitatelju. Nema znanstvenu aparaturu premda je tako utemeljena i nije ideološki obojena. Ona je svojevrsna osobna karta Hrvata u Vojvodini», kaže Tomislav Žigmanov. Autor prvoga dijela knjige je povjesničar Mario Bara koji je napravio sintezu postojećih regionalnih i subetničkih napisa. «Određene subetničke ili regionalne perspektive su dominirale u odnosu na druge, pa se hrvatstvo svodilo na hrvatstvo u Bačkoj ili Srijemu i slično. Pokušali smo, uz pojačan osvrt na Suboticu i bunjevački segment kao najvitalniji i u strukturi moći najzastupljeniji unutar hrvatske zajednice u Vojvodini, zastupiti sve regije podjednako i da prateće ilustracije podjednako prikazuju sve krajeve naseljene Hrvatima.», ističe Žigmanov. U knjizi se nalaze i životopisi deset značajnih ljudi iz različitih segmenata društvenog života Hrvata poput bana Josipa Jelačića ili fizičara Gaje Alage. K.S.N. O.1.P.2

Milija Stanišić : STRATEGIJSKE VERTIKALE NARODNOOSLOBODILAČKOG RATA JUGOSLAVIJE 1941 - 1945 , Institut za savremenu istoriju Beograd 1999, str. 324. Očuvanost 4. NOB 1941-1945 Milija Stanišić, general-potpukovnik Rođen je 9. novembra 1921. godine u Vinićima kod Danilovgrada u svešteničkoj porodici Cvjetka Stanišića. Umro je 2012. godine. Gimnaziju je učio u Nikšiću i na Cetinju. Stanišić je kao 16-godišnjak postao član SKOJ 1937. godine, a kao student na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1.maja 1940. godine postao je član KPJ. Na fakultetu je bio član partijskog rukovodstva i član Akcionog odbora studentskih stručnih udruženja. Zbog revolucionarnih aktivnosti više puta je hapšen. Učestvovao je u pripremi 13-julskog ustanka 1941. godine na području Nikšića. Bio je instruktor Sreskog komiteta KPJ Nikšić, komesar čete i sekretar partijske organizacije bataljona u Nikšićkom odredu. Kao komesar čete učestvovao je u bici na Pljevlja 1. decembra 1941. godine. Stanišić je potom bio komesar 1. udarnog hercegovačko-crnogorskog bataljona i Sjevernohercegovačkog odreda. Od avgusta 1942. godine bio je komesar bataljona u 10. hercegovačkoj brigadi,sa tog položaja odlazi na liječenje. Po povratku bio je komesar 5. 3. i 2. dalmatinske brigade, 3. sandžačke brigade potom rukovodilac politodjela 4. proleterske brigade od juna do septembra 1944. godine. Stanišić je nakon toga postavljen za komesara 3. proleterske sandžačke brigade. Komesar Stanišić je od juna 1944. godine postavljen za komesara 4. proleterske crnogorske brigade, od septembra 1944. godine je komesar 46. srpske, a od decembra komesar 2. proleterske divizije. Na II kongresu USAO Crne Gore izabran je za člana Zemaljskog odbora. Završio je Višu vojno vazduhoplovnu akademiju JNA i Kurs operatike JNA. Nakon rata bio je pomoćnik načelnika Političkog odjeljenja armije, politički komesar Ratnog vazduhoplovstva, načelnik štaba korpusa i načelnik Više vojno vazduhoplovne akademije. Unaprijeđen je u čin general-potpukovnika avijacije. Aktivna služba u JNA mu je prestala 1963. godine. Objavio je više knjiga: Starješina u borbi 1964, Ratna tehnika i vojno delo 1968 i KPJ u izgradnju oružanih snaga od 1941-45 1973, Kadrovi revolucije.

Milovan Vitezović Misli Srpski Tvrdi povez Milovan Vitezović sjajni poznavalac i one najskrivenije istorije srpskog naroda, suvereno to demonstrirajući u svojim književnim delima, u knjizi Misli srpski, odlučio je da ostvari još nešto na polzu svog naroda. U svojim kraćim istorijskim esejima ona se bavi najznačajnijim pojmovima, događajima, kao i ličnostima iz srpske ali i istorije Balkana. Objavljujući svoj lični brevijar iz srpske istorije, Vitezović čitaocu, ne samo kroz poznate podatke, već i neverovatne anegdote, daje jednu literarnu, ali i istorijski veoma ubedljivu povest o svetu i veku na ovom balkanskom prostoru. Zato su Vitezovićevi tekstovi za čitaoca izuzetan podsticaj da se još jednom osvrne na istoriju srpskog naroda, ali još više i da, na osnovu svega toga, promišlja budućnost svog naroda. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

RUDOLF ARČIBALD RAJS ČUJTE SRBI Poslednje pismo Srbima Meki povez Родолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.[1] Живот и каријера Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.[1] Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.[1] Године 1912, за време Првог Балканског рата, био је репортер у Солуну. Никола Цоловић описује Рајса као великог љубитеља српске шљивовице.[2] Ангажовање у Србији Кућа „Добро поље“ Арчибалда Рајса у Топчидеру, Београд Урна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану. Споменик Арчибалду Рајсу у Топчидерском парку, у Београду. Споменик Рајсу у мачванском селу Прњавор. На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.[3] Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.[4] Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.[1] Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, као и изостанком подршке,[5] повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.[6] Један од амфитеатара на Криминалистичко-полицијском универзитету у Београду носи његово име.[7] У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је: „ Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.[8] ” Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду.[9] Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.[10] У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са војним почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејствовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.[1] По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:(погледај слику урне десно) „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“ Дела Имао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.[11] У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије.[12] Аутор је колекције од 10 хиљада фотографија, ту колекцију је донео Ерик Сапин из Лозане у Београд ради дешифровања догађаја и места на њима.[13] Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Пре тога, 1924. године објављује Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!. Ова књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација „Др Арчибалд Рајс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.[14] Током 2014. објављена је и књига „Др Арчибалд Рајс - Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта - необјављени текстови на српском језику“.[15] О њему је 2014. године снимљен документарни филм „Чујте Срби!: Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“.[16] Постоји роман „Шифра Рајс” чији је аутор Лазар Јовановић.[17] Признања Спомен-чесма у Крупњу Гроб Арчибалда Рајса на Топчидерском гробљу у Београду. Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Такође 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.[18] Неколико улица у Србији (Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар) и Републици Српској (Бања Лука), носи његово име. У новембру 2013. одато му је признање у French Forensic Science Hall удружења Fame of the Association Québécoise de Criminalistique.[19] У порти цркве Вазнесења господњег у Крупњу 1994. године подигнута је спомен-чесма њему у част. У Обреновцу је постављена бронзана плоча са његовим ликом на зиду некадашњег хотела Антоновић.[20] Широм Србије (Београд, Прњавор) и Републике Српске откривена су спомен-обележја у знак признања Српског народа делу Арчибалда Рајса Кућа др Арчибалда Рајса, у којој је он живо до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.[21] Носилац је неколико Српских одликовања и медаља за заслуге у Првом светском рату. Од 1.децембра 2003. основна школа Стјепан Стево Филиповић која се налази у београдском насељу Карабурма промијенила је назив у Др Арчибалд Рајс[22] Школи за криминалистику у оквиру Факултета за право, криминалистику и јавну управу Универзитета у Лозани (UNIL), 27. маја 2016. поводом 100 година од успостављања сталног дипломатског представништва Србије у Швајцарској предана је биста др Арчибалда Рајса. Биста је дар Републике Србије и Удружења српско-швајцарског пријатељства „Др Арчибалд Рајс“.[23]

Miloš Milikić Mido : TREĆA PROLETERSKA SANDŽAČKA BRIGADA - Ilustrovana monografija , INP Književne novine - komerc Beograd 1995, str. 730. Očuvanost 4. Miloš Mido Milikić (Bjelojevići, kod Mojkovca, 21. novembar 1927 — Beograd, 15. avgust 2016), učesnik Narodnooslobodilačke borbe i pukovnik-pilot avijacije JNA. Biografija Rođen je 21. novembra 1927. godine u Bjelojevićima, kod Mojkovca, u zemljoradničkoj porodici, od oca Vujice i majke Zorke, kao jedno od petoro dece. U Mojkovcu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Tu ga je dočekala i okupacija Kraljevine Jugoslavije, što je prekinulo njegovo dalje školovanje tokom ratnih godina. U Narodnooslobodilačku borbu odlazi 1941. godine, odmah nakon podizanja Trinaestojulskog ustanka, sa samo 13 godina. Kao borac i puškomitraljezac Prve čete Četvrtog bataljona Treće proleterske sandžačke udarne brigade[2], učestvuje u svim njenim borbama. Tokom Pete neprijateljske ofanzive, 13. juna 1943. godine, u proboju na Sutjesci, dva puta je ranjen.[1][3] Iste godine primljen je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Pred kraj rata, bio je omladinski rukovodilac u Četvrtoj sandžačkoj udarnoj brigadi. Oslobođenje Jugoslavije 1945. godine dočekao je u činu kapetana i stupa u Ratno vazduhoplovstvo Jugoslovenske armije. Nakon rata, u svojstvu člana Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ) i Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), neko vreme provodi u Albaniji. Tu je pomagao u organizovanju Narodne armije NR Albanije. Po povratku u Jugoslaviju, postaje pitomac Vazduhoplovnog vojnog učilišta u Pančevu. Nalazio se i na poziciji političkog komesara 113. lovačkog puka, kojim je komandovao major Ljubo Kojić. Kasnije završava i Vazduhoplovnu oficirsku školu JNA, kao i Višu vojnu vazduhoplovnu akademiju JNA. U civilstvu je završio dve godine psihologije na Filozofskom fakultetu, kao i dve godine prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. U RV i PVO je radio kao probni pilot na supersoničnim avionima, instruktor na MiG-21, a obavljao je i niz odgovornih dužnosti: Komandant 83. lovačkog puka u Puli, Komandant 111. jurišnog puka u Brežicama, Komandant 198. lovačko-bombarderskog puka u Skoplju, Slušalac i nastavnik Više vojne vazduhoplovne akademije JNA u Beogradu, Načelnik Štaba 44. vazduhoplovne divizije, Komandant Prve vazduhoplovne komande u Batajnici, Pomoćnik Načelnika odseka za letačke poslove u Vazduhoplovnom korpusu i Komandi RV i PVO, Načelnik letačkog odseka — glavni inspektor letačke službe RV i PVO, Pomoćnik Komandanta Prvog vazduhoplovnog korpusa, Načelnik Katedre taktike Više vojne vazduhoplovne akademije JNA, Zamenik Načelnika Više vojne vazduhoplovne akademije JNA.[1] Milikić je bio najmlađi nosilac čina majora i pukovnika u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA). Na lični zahtev je penzionisan u činu pukovnika avijacije JNA sa nepunih 40 godina života i 42 i po godine radnog staža. Po penzionisanju iz JNA, Milikić nastavlja karijeru u civilnoj avijaciji narednih 20 godina. U Alžiru se nalazio na poziciji šefa pilotskog odseka u Nacionalnoj pilotskoj školi, a dugo je leteo i u avio-kompanijama u Jemenu, kao kapetan na DC-3. O ovom periodu njegove karijere pisao je i poznati austrijski novinar i fotoreporter, Fric Zite, koji je u svojoj knjizi iz 1973. godine, „Žarište u Jemenu”, nazvao Milikića „gospodarom jemenskog neba”. Pred kraj letačke karijere je leteo u poljoprivrednoj avijaciji JAT-a i Utve. Po završetku letačke karijere i preko 10,000 časova leta na više od 40 tipova aviona, posvetio se pisanju knjiga. Napisao je knjigu „Brži od zvuka”, monografiju Prve klase ŠAOA, kao i delo „Ratnim stazama Milovana Đilasa”. Posebno je zagovarao inicijativu ispred SUBNOR-a Srbije da se Milovan Đilas posthumno rehabilituje, da mu se vrate čin general-pukovnika i odlikovanja koji su mu bili oduzeti od strane Vojnog suda i Suda časti 14. oktobra 1957. godine, kao i to da se ukinu sve četiri presude protiv njega. Dvaput se ženio. Najpre sa Danicom Radivojević, sa kojom je imao dvoje dece. Milikićeva druga supruga bila je Saveta Domastović, sa kojom je imao jednog sina.[3] Njegov otac Vujica (1905—1969) takođe je bio učesnik Narodnooslobodilačke borbe, nosilac Partizanske spomenice 1941. i krajem rata zamenik komandanta bataljona Preminuo je 15. avgusta 2016. godine u Beogradu. Sahranjen je na Novom bežanijskom groblju u Beogradu. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Orden za hrabrost, Orden za vojne zasluge sa zlatnim mačevima, Orden partizanske zvezde sa puškama i Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom. Od inostranih odlikovanja, nosilac je Partizanskog krsta NR Poljske.

Knjiga je vrlo dobro očuvana za svoje godine - videti slike Tvrd povez Strana: 215 Izdavač: Zadruga profesorskog društva Luča - Beograd Ilirizam - Jakša Herceg Ilirizam ili Ilirski pokret je naziv za književni, kulturni i društvenopolitički pokret u Hrvatskoj i Slavoniji u drugoj polovini tridesetih i četrdesetim godinama 19. veka. Koristi se i za označavanje književnoistorijskog razdoblja u Hrvatskoj i Slavoniji od 1835. do 1850. godine. Naziv je istorijski i izveden od imena starosedelaca Balkana – Ilira. U doba formiranja modernih nacija, ilirsko ime je izabrano kao zamena za pojam jugoslovenstvo, i time se izbeglo nametanje postojećih etnonima, a u ime sloge i nacionalne tolerancije. Na početku 19. veka Hrvatska je svedena na zemlju između Save i Drave posle Napoleonovih osvajanja južnijih krajeva koje je uklopio u Ilirske provincije. Nakon pada Napoleona zauzela ih je Austrija, ali ih je sjedinila sa Hrvatskom tek 1828. godine. Iz Beča se direktno upravljalo Dalmacijom sve do sloma Austrije 1918. godine. Političku vlast u Hrvatskoj je imalo plemstvo sa visokim sveštenstvom. Hrvatska je bila feudalna zemlja sve do 1848. godine, sa najvećim delom seljaštva u feudalnoj zavisnosti. Službeni jezik je bio latinski. Njime je plemstvo govorilo i pisalo. Građanstvo je govorilo većinom nemački. Posle smrti Jozefa II, mađarska vladajuća klasa zahtevala je da se na celom teritoriju Ugarske, u koju je spadala i Hrvatska, kao službeni uvede mađarski umesto latinskog. Pored toga, Mađari su zahtevali da se mađarski jezik uvede kao nastavni u škole. Hrvatskoj je pretila mađarizacija. Godine 1790. Hrvatski sabor donosi odluku o uvođenju mađarskog jezika u hrvatske škole kao neobaveznog predmeta. Bio je to početak sve očitije mađarizacije. Godine 1805. odlukom Sabora u Požunu mađarski jezik postaje službeni jezik, a 1827. on postaje obaveznim nastavnim predmetom. Hrvatsko plemstvo je branilo latinski jezik kao službeni, braneći time svoje društvene položaje. No početkom tridesetih godina pojedina reprezentativna tela u Hrvatskoj, pa i Hrvatski sabor, bila su spremna da prihvate mađarske planove. U takvim društveno-istorijskim okolnostima u drugoj polovini tridesetih i četrdesetim godinama 19. veka javlja se kulturno-književni i političko-socijalni pokret pod imenom ilirizam. Kao početak uzima se 1818. godina kada se pojavio oglas za osnivanje lista `Oglasnik ilirski`.[1] Nastanak i razvoj ilirizma Pod pritiskom Ugarske i mađarizacije tridesetih godina 19. veka kod Hrvata [2] se javlja književni, kulturni i društveno-politički pokret koji se naziva ilirizam, ilirski pokret, i hrvatski narodni preporod. Glavni nosilac pokreta je borbeno građanstvo, klasa koja se formirala unutar feudalne Austrije krajem 18. i prvom polovinom 19. veka u Hrvatskoj. Glavne vođe su bili Ljudevit Gaj i grof Janko Drašković. Gaj je okupio oko sebe mlade i obrazovane ljude. Bili su uglavnom dvadesetogodišnjaci – Stanko Vraz, Dimitrija Demeter, Ivan Mažuranić, Ljudevit Vukotinović, Dragutin Rakovac, Antun Nemčić, Fran Kurelac, Pavao Štos, Ivan Derkos, Josip Kundek, Antun Vakanović, Antun Mihanović; nešto stariji je bio Antun Mažuranić. Ilirci su imali minimalistički i maksimalistički program; prvo – odbranu nacionalne nezavisnosti i očuvanje državne celokupnosti, a zatim – oslobođenje i ujedinjenje sa ostalim Slovenima; najpre na Balkanu, a zatim, na širem slovenskom planu (s tom je svrhom Gaj putovao u Rusiju 1840). Taj je program sprovođen pod štitom kulturno-prosvetiteljske akcije čije se najintenzivnije trajanje može staviti u period između 1835. i 1848. godine. Pokret se razvio u užoj Hrvatskoj. Srbi i Slovenci su ostali po strani. Ilircima su pored ideja francuske revolucije, i ideje o sveslovenstvu, uzori bili Dositej i Vuk. Pokret je zvanično zabranjen 1843. godine. Predstavnici ilirizma su se u svom radu ugledali na starije hrvatske pisce koji su pisali o slovenstvu, jugoslovenstvu ili hrvatstvu. Pored toga, naročito su tadašnji češki kulturni radnici Josef Pavel Šafarik i Jan Kolar bili uzor ilircima. Predstavnici ilirizma su prihvatili ideju Jana Kolara, češkog književnika, o slovenskoj uzajamnosti. Prema tom učenju svi su Sloveni jedan narod, s četiri narečja – ruskim, češkim, poljskim i ilirskim. Kolar je Ilirima označavao južne Slovene. Dakle, hrvatski ilirci su hteli da uvedu jedno ime za sve južne Slovene – ilirsko, verujući, pogrešno, da su svi oni potomci starih Ilira. To su nameravali da ostvare u prvom redu pomoću književnosti. Ilirci su se zalagali da se svi južni Sloveni ujedine u jednom književnom jeziku, štokavskom narečju, na kome su pisali pisci Dubrovnika, na kome su ispevane najlepše narodne pesme, za koje se tada borio Vuk Stefanović Karadžić. Zalagali su se da svi južni Sloveni na zajedničkom književnom jeziku i pravopisu stvore jedinstvenu književnost, uz jedinstven narodni osećaj. Pored književnog, ilirizam je imao i društveno i političko obeležje. Njegovi predstavnici su bili nefeudalci i odbacivali su latinski jezik, jezik povlaštenih klasa, a primat davali dotad prezrenom narodnom jeziku. Na političkom planu pokret je predstavljao protivtežu mađarskim nastojanjima za prevlašću. Nastojali su da svojim radom i delovanjem unesu u hrvatski narod veru u njegovu veličinu kao dela jugoslovenstva i slovenstva. Videći dotrajalost feudalnog uređenja uz pokret su pristajali i neki od plemića. Mađarski vlastodršci su nastojali da slome ilirski pokret. Primenjivali su policijski pritisak, progone, zatvor, oštru cenzuru. U Beču su prikazivali pokret kao buntovnički. Pod pritiskom deo hrvatskog plemstva, radi svojih klasnih privilegija, otvoreno staje na stranu Mađara pa se odvija sukob između iliraca i mađarofila. Godine 1843. vlasti su zabranile upotrebu ilirskog imena. Zbog oštre cenzure u Zagrebu, ilirci pokreću list `Branislav` u Beogradu 1844. godine. Pokret je uspeo da se u svim hrvatskim sredinama [3] prihvati jezički standard zasnovan na novoštokavskim govorima, da se ustanove početne pravopisne i gramatičke norme, da se odbaci kajkavski književni jezik. Pokret je uspeo učvrstiti nacionalnu svest Hrvata, razviti književnost na novim osnovama, pa se zato radije govori o hrvatskom narodnom preporodu. Tim se pojmom, hrvatski narodni preporod, obeležava i književnoistorijsko razdoblje između 1836. (uvođenje štokavskog jezičkog standarda i u severozapadnu Hrvatsku, «Danica Ilirska») i 1850. godine kao prvi period veće epohe u kojoj književnost nastupa prvenstveno u funkciji konstituiranja moderne hrvatske nacije. Književnost narodnog preporoda Pored ilirizma za označavanje književnoistorijskog razdoblja koristi se i opisni naziv narodni preporod.[3] Književnost tog razdoblja odlikovala se izrazito nacionalnom funkcijom. Književnost je bila u funkciji konstituisanja moderne hrvatske nacije. Pokret je uspeo okupiti veći deo hrvatske inteligencije, i pozivajući se na književnu tradiciju Dubrovnika i Dalmacije, usmenu književnost na štokavskom, prihvatio štokavsko narečje za osnovu hrvatskog jezičkog standarda. Pokretač ilirizma bio je Ljudevit Gaj, književnik, političar (zastupnik u Hrvatskom Saboru), vođa hrvatskog narodnog preporoda. Gaj je pokrenuo izlaženje lista `Novine ilirske` s nedeljnim književnim prilogom `Danica horvatska, slavonska i dalmatinska` (od 1836. godine `Danica ilirska`). Godine 1835, tačnije 5. decembra te godine, objavio je proglas o napuštanju kajkavskog jezika i starog pravopisa i o prihvatanju štokavštine i novog pravopisa. U skladu s tim i njegov list je štampan novim pravopisom i štokavskim narečjem. Ilirci su širili poznavanje stare književnosti Dubrovnika i Dalmacije, u skladu sa romantičarskim nazorima ukazivali su na lepotu srpskih narodnih pesama; isticali su kao primer književnike tadašnjih najrazvijenih slovenskih književnosti, ruske i poljske, Puškina i Mickjeviča. Razvijajući se u vremenu izrazitih društveno-političkih suprotnosti, književnost ilirizma imala je izrazito borbeni karakter. Ona je htela da bude umetnički izraz onih klasa koje su činile većinu naroda (seljaštvo, deo malograđanstva, plemstvo bez imetka), a koje su bile bez vlasti i siromašne. Odatle je ta književnost bila borbena i tendenciozna. Otuda je u njoj najvažnija književna vrsta bila lirika, patriotska i ljubavna, a tek iza toga drama i novela. Književnici ilirizma su svoj književnički poziv shvatili kao narodni i politički zadatak. Otuda je ta književnost ostala izvan glavnog toka romantičarskih stilskih kompleksa zapadnoevropske književnosti. Iako se razvijala u doba romantizma u njoj nije primarno izražavanje lirskog subjekta, izražavanje individualnosti, sentimentalnosti i misticizma karakterističnih za italijansku, francusku, nemačku književnost. Najznačajniji književnici ilirizma su Ivan Mažuranić, Stanko Vraz i Petar Preradović. Pored njih ističu s i Dimitrije Demeter, Antun Nemčić, Ante Kuzmanić, Andrija Torkvat Brlić, Vjekoslav Babukić... Razvija pesništvo apela s nacionalnim sadržajima, epske oblike (Demeter, Grobničko polje; Mažuranić, Smrt Smail-age Čengića), zatim liriku sa isprepletanjem patriotskih i intimnih motiva (Vraz, Đulabije; Preradović) beleži početke novije hrvatske drame (Kukuljević, Juran i Sofija; Demeter, Teuta), pojavljuju se prve novele (Vukotinović, Kukuljević, Demeter) i putopisi (Nemčić, Putositnice; M.Mažuranić, Pogled u Bosnu). Književnici ilirizma su izdavali prvi književni časopis, pokrenuli nove književne edicije: zbornik `Kolo` (od 1842), almanah `Iskru` (1845), organizovali književna društva (Matica ilirska, 1842) pozorišne predstave, započeli rad na drami, kritici, feljtonu, noveli, romanu. Izdavali su stare dubrovačke pisce (Gundulić), narodne pesme i dr. Ilirci nisu uspeli da ujedine sve Slovene pod jednim imenom, ali su uspeli da ujedine štokavske katolike preko jednog (štokavskog) književnog jezika i pravopisa...

m2 Pun Naslov: Četnici i njihova uloga u vreme narodno oslobodilačkog rata 1941-1945 Izdavač: Izdavački Centar Komunist Broj strana: 127 + deo sa fotografijama Pismo: latinica Povez: meki Dimenzije knjige: 20x12cm Miloš Minić (Preljina, kod Čačka, 28. avgust 1914 — Beograd, 5. septembar 2003), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Srbije, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1972. do 1978. godine obavljao je funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ. Rođen je 28. avgusta 1914. godine u selu Preljini, kod Čačka. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju u Čačku, 1933. godine. Potom je studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao 1938. godine. Još za vreme školovanja, kao učenik viših razreda gimnazije pristupio je revolucionarnom omladinskom pokretu, ali je revolucionarnim radom počeo aktivnije da se bavi po dolasku na Beogradski univerzitet, 1933. godine. Učestvovao je u demonstracijama i drugim akcijama koje je na Univerzitetu organizovala Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). Godine 1935. je stupio u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1936. i u članstvo KPJ. Ubrzo potom bio je izabran u partijsko rukovodstvo na Pravnom fakultetu. U to vreme radio je na rešavanju ekonomskih problema studenata i rukovodio radom studentske „Samopomoći“. Bio je predsednik Opšte studentske menze, sekretar Potpornog udruženja studenata, član Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja i jedan od najaktivnijih organizatora studentskih demonstracija i štrajkova. Učestvovao je i u organizovanju velikih studentskih demonstracija, 4. aprila 1936. godine. Godine 1938. Miloš Minić je bio izabran za člana Univerzitetskog komiteta KPJ u Beogradu, ali ubrzo zatim odlazi na rad u Pokrajinski komitet SKOJ-a za Srbiju, a onda u Čačak kao član Okružnog komiteta KPJ. Zbog aktivnog političkog rada bio je proganjan i hapšen nekoliko puta. Minić je posle opštinskih izbora 1938. godine, zajedno sa Momom Markovićem napisao brošuru — „Ko ima pravo da govori u ime Beograda?“. U njoj je izvršena analiza izbora, prikazan teror koji je Vlada preduzimala protiv komunističkih simpatizera i najzad njen politički poraz. Ova brošura, ilegalno štampana u Kragujevcu, je odmah otkrivena, a Miloš Minić i Moma Marković su bili progonjeni. U Beogradu je Minić završio Pravni fakultet 1938. godine i vratio se u Čačak, gde je radio kao advokatski pripravnik i član Okružnog komiteta KPJ. Zbog njegovog političkog delovanja, tadašnje Ministarstvo unutrašnjih poslova je u maju 1940. godine donelo rešenje da se Miloš Minić internira u koncentracioni logor u Bileći, zbog čega je ponovo prešao u ilegalnost. Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju uputio ga je u Kruševački okrug na rad. Partijska organizacija Kruševačkog okruga bila je razbijena posle dve velike provale (1935. i 1937). Trebalo je hitno obnoviti i razviti partijsku organizaciju. U uslovima pojačanih policijskih pretnji bio je to težak zadatak, ali i veliko iskušenje. Neposredno pred Petu zemaljsku konferenciju KPJ održana je okružna partijska konferencija, na kojoj je Miloš Minić bio izabran za sekretara Okružnog komiteta KPJ za Kruševac. Narodnooslobodilačka borba Detaljnije: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije Odmah posle događaja od 27. marta 1941. godine Miloš Minić je upućen u Valjevo, kao instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, pri Okružnom komitetu KPJ za Valjevo. Posle okupacije Jugoslavije, on je bio jedan od organizatora ustanka u valjevskom kraju. Radio je na organizovanju prikupljanja oružja i drugog ratnog materijala, prikupljanju boraca, propagiranju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) i aktivno učestvovao u organizovanju Valjevskog partizanskog odreda. Kada je saznao da se u valjevskom kraju nalazi i pukovnik Draža Mihailović, krajem jula 1941. godine, vodio je pregovore s njim radi njegovog pridobijanja za zajedničku borbu. Tada su bili napravljeni prvi prvi službeni kontakti između Narodnooslobodilačkog i Četničkog pokreta. Miloš je, u pratnji Dragojla Dudića i doktora Miodraga Jovanovića, predvodio partizansku delegaciju, a na četničkoj strani je pregovarao poručnik Neško Nedić. Do dogovora nije došlo, ali je zaključeno da je jedinstveni cilj i jednih i drugih borba protiv okupatora. U vreme formiranja, kako partizanskih tako i četničkih odreda na slobodnoj teritoriji zapadne Srbije, odnosi su počeli da se pogoršavaju. Do novih pregovora opet dolazi preko Miloša Minića, polovinom avgusta 1941. godine. Posle dobijenih instrukcija od po direktivi Glavnog štaba NOPO Srbije, iz Beograda, u pratnji Dragojla Dudića ponovo kreće na Ravnu goru.[1] Naročita se diskusija vodila između Miloša Minića i književnika Dragiše Vasića. Oni su se poznavali iz Beograda. Minić je napomenuo da je sazrelo vreme za početak jedne sveopšte narodne borbe, kako partizanskih, tako i četničkih odreda. Draža Mihailović je napomenuo da se ne prenagli zbog mogućih nemačkih odmazdi. I ovi razgovori su završeni bez vidljivog napretka. U međuvremenu Minić je došao u dodir sa vojnočetničkim odredom „Zečević-Martinović“, koji je bio voljan da se bori. Krajem avgusta, pravoslavni sveštenik Vlada Zečević i inženjerijski poručnik Ratko Martinović uputili su se na zajednički sastanak na Mačkovom kamenu. Na kraju je postignut sporazum o napadu na varošicu Krupanj. Posle osvajanja Krupnja, raspravljalo se o stvaranju novih organa vlasti. Došlo je do sastanka u selu Kržavi između Minića, Zečevića i Dragojla Dudića. Na predlog Minića i Zečevića, organ vlasti u Krupnju je nazvan „Narodni odbor varošice Krupanj“. Posle konstituisanja ovog tela, Miloš Minić je održao veliki skup na kome je najviše govorio o novoj „narodnoj vlasti“, i ukidanju dotadašnje vlasti i svih njenih organa (sreskog načelstva, opštine, žandarmerijske stanice, sreskih sudova, poreske uprave, katastarske sekcije i dr.) Oko 11. septembra 1941. ponovno je došlo do susreta Miloša Minića sa Dražom Mihailovićem povodom napada četnika na partizane u selu Plkaninici (Mionica) kojim je rukovodio lično Draža Mihailović.[2] Polovinom septembra Minić dobija zadatak da sačeka generalnog sekretara KPJ, Josipa Broza Tita na prostoru valjevske teritorije. Tito je stigao u selo Robaje 18. septembra 1941. godine, gde ga je zadržala partizanska četa. Minić je došao i prepoznao Tita. Tito se najviše interesovao za odnose partizana i četnika Draže Mihailovića. Minić mu je podneo izveštaj, a Tito je tražio sastanak sa Dražom. Tako je Miloš Minić sa Titom, Obradom Stefanovićem i Vojislavom Rafailovićem ponovo krenuo Draži u suret, u selu Struganik, 19. septembra 1941. godine gde je zakazan sastanak. Razgovori su se vodili u kući vojvode Živojina Mišića. Sa Dražom Mihailovićem nalazio se i sin vojvode Živojina Mišića, major Aleksandar Mišić, načelnik Vrhovne Komande, potpukovnik Dragoslav Pavlović i Dragiša Vasić. I posle ovih razgovora nije došlo do nekog pomaka. Dogovoreno je samo da se mobilizacija izvodi bez prisile i da se dve strane ne sukobljavaju. Na kraju, Miloš Minić je kao uspomenu poklonio Dragoslavu Pavloviću svoj pištolj „Valter“, a ovaj mu je dao vojno-državni pištolj koji su nosili oficiri bivše Jugoslovenske kraljevske vojske. Interesantno da je taj isti pištolj, po Minićevim rečima, njega spasao od Dražinih četnika u selu Bastavu, nedaleko od Krupnja 1942. godine. Posle nemačke ofanzive na zapadnu Srbiju i odlaska glavnine partizanskih snaga u Sandžak, Minić je dobio zadatak da ostane na svom terenu i nastavi dotadašnji posao. Sredinom decembra sazvano je okupljanje političkih rukovodilaca ustanka iz šabačkog i valjevskog kraja i partizanskih rukovodilaca Mačvanskog i Valjevskog partizanskog odreda. Skup je održan u Dragodolu 15. decembra 1941. godine. Miloš Minić je vodio ovaj skup i tražio je da se partizanske jedinice reorganizuju, u manje pokretljive jedinice da bi se iskra ustanka održala u narodu, te da svaka grupa ide na svoju teritoriju i širi ustanak. Minić je naročito insistirao na poštovanju gvozdene partizanske discipline. Naredio je da nema opijanja, silovanja, krađe, svirepih ubistava i kocke. Tokom čitave 1942. godine, pod najtežim okolnostima za Narodnooslobodilački pokret, neumorno je radio na jačanju jedinstva naroda Srbije na organizovanju pokreta i borbe. Kao sekretar Okružnog komiteta KPJ u Čačku nastavio je da radi i tokom 1943. i 1944. godine, sve do povratka jedinica NOV i POJ u Srbiju. Posle oslobođenja Beograda, dobija dužnost načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) za grad Beograd. Posleratno doba Kraljica Julijana i Miloš Minić 1975. godine Po oslobođenju Srbije, 1944. godine, postaje poslanik Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS). Aprila 1945. godine je imenovan za javnog tužioca NR Srbije. Posle imenovanja za javnog tužioca, ponovo je preveden u vojnu službu, s činom pukovnika. Bio javni tužilac na suđenju Dragutinu Keseroviću, Voji Lukačeviću, Branku Gašpareviću i drugima. Minićev najveći pravni slučaj bio je tzv. „Beogradski proces“, održan između 10. juna i 15. jula 1946. godine u zgradi Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru u Beogradu. U postupku je nastupao kao glavni tužilac. Prvi među optuženima bio je general Draža Mihailović, vođa Ravnogorskog pokreta, zbog čega je ovaj proces poznat i kao „suđenje Draži Mihailoviću“. Pored njega, optuženo je bilo još dvadeset troje osoba — pripadnici JVuO, zatim vojni komandanti i politički funkcioneri Nedićevog režima i Ljotićevog pokreta, kao i predratni srpski političari anti-komunističkog opredeljenja; optuženi su bili i članovi bivše Jugoslovenske vlade u izbeglištvu, kojima se sudilo u odsustvu. Od 1945. godine Minić je neprekidno bio biran za poslanika Narodne skupštine NR Srbije i za poslanika Narodne skupštine FNRJ, prvog i drugog saziva. Bio je član Ustavotvornog odbora Ustavotvorne skupštine FNRJ i učestvovao je u izradi prvog Ustava FNRJ, 1946. godine. Kao predsednik Ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Srbije, rukovodio je izradom prvog Ustava NR Srbije, 1947. godine. Na Petom kongresu KPJ u Beogradu jula 1948. godine bio je predsednik Izborne komisije koja je imala zadatak da saopšti rezultate za izbor novog Centralnog komiteta posle glasanja. Kada je Minić pročitao Titovo ime sa 2.318 glasača (koliko je i bilo učesnika Kongresa), prekinut je ogromnim aplauzom i pesmom. Pokušao je da nastavi čitanje rezultata, ali mu delegati to nisu dozvolili. Kongres se završio pevanjem „Internacionale“. U svojoj dugoj političkoj karijeri, obavljao je mnoge odgovorne državne dužnosti: ministar u Vladi NR Srbije, od 1950. do 1953. godine, član Saveznog izvršnog veća, od 1953. do 1956. godine, predsednik Gradskog narodnog odbora Beograda, od 1955. do 1957. godine, predsednik Izvršnog veća NR Srbije, od 1957. do 1962. godine, član Saveznog izvršnog veća, od 1962. do 1963. godine, potpredsednik Saveznog izvršnog veća, od 1963. do 1965. godine, predsednik Saveznog veća Savezne skupštine SFRJ, od 1966. do 1967. godine, član Saveta federacije, od 1966. do 1974. godine, predsednik Skupštine SR Srbije, od 1967. do 1969. godine, potpredsednik Savezne skupštine SFRJ, do 1969. do 1972. godine, Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ, od 1972. do 1978. godine. Za člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije izabran je na Prvom kongresu, maja 1945. godine. Član Politbiroa CK KPS bio je od 1948. do 1962, a član Izvršnog komiteta CK SK Srbije, do juna 1963. godine. Za člana Centralnog komiteta KP Jugoslavije, biran je od Šestog kongresa. Član Izvršnog komiteta CK SKJ je postao jula 1963. godine. Učestvovao je kao član Komisije, u pripremi i izradi Programa SKJ, usvojenom na Sedmom kongresu SKJ 1958. godine. Na Devetom kongresu SKJ, 1969. godine, izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ, a na Desetom kongresu SKJ, 1974. godine je izabran za člana Predsedništva CK SKJ. Pored ovoga bio je i član Predsedništva Glavnog odbora SSRN Srbije i član Saveznog odbora SSRN Jugoslavije. Iz političkog života se povukao 1990. godine. Posle raspada SFRJ više se nije pojavljivao u medijima i na televiziji. Povukao se u svoju vikendicu blizu Čačka, gde je živeo do 2003. godine. Početkom 2003. godine vratio se u Beograd, a poslednje pojavljivanje mu je bilo u podgoričkom listu „Danas“ marta 2003. godine. Umro je 5. septembra 2003. godine u Beogradu, u svojoj 89. godini života. Kremiran je i sahranjen na čačanskom groblju, pored svoje supruge. Bio je oženjen, Milkom Minić (1915—2000), takođe učesnicom Narodnooslobodilačkog rata i društveno-političkom radnicom, sa kojom je imao dve ćerke. Njihova ćerka Jelica, je jedno vreme bila pomoćnik ministra spoljnih poslova SRJ Gorana Svilanovića. Knjige i odlikovanja Miloš Minić je napisao i objavio objavio tri knjige, sa tematikom iz Narodnooslobodilačkog rata: „Omladinski pokret u ratu i revoluciji u Srbiji 1941—1945“, „Rat i revolucija u Srbiji 1941—1945“ i „Narodnooslobodilački ili građanski rat u Srbiji (1941—1945)“. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden junaka socijalističkog rada, Orden narodnog oslobođenja, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 9. oktobra 1953. godine.