Retro garnisle Imam 2 iste, duzina je 145cm, sirina ukrasnog prednjeg dela je 5,5cm, cena je za 1 kom, a za obe 2500 din

gra STRUCTATOR za modelovanje i maketarstvo sa oznakom D.R.G.M. ( Patent zaštićen od vlade Rajha ) sastoji se od 4 kutije sa mnoštvom drvenih delova.Velika drvena kutija je sa poklopcem koji više nije pričvršćen za kutiju dimenzija 385 x 335 mm ( moguća restauracija ) , katalozi su iz dva dela numerisani brojevima Nr. 0-1 i No.2-4 i sadrže mnogo skica kuća , kranova, vagona itd. Igra je proizvedena u Nemačkoj 1930tih godina i namenjena je kreativnom razvoju dece. Cena je iskazana u RM ( Reichmark)

Grafitna olovka sa debljim grafitnim delom (možda stolarska?) L & C Hardtmuth No 360 Made in Czechoslovakia Dužina 18 cm, prečnik 1 cm, prečnik srca 0,6 cm M K 2

Liga sampiona - champions league,dobro (osrednje,za `trojku`) ocuvan album (sezona 2009/2010 ili 09/10),popunjen skroz. Korice su izlomljene,hrbat je malo pohaban i pukao dole 2 cm. Ima listova koji su malo cepnuti dole 1-2 cm (od brzog prelistavanja najcesce),rezultati su delom pisani (plus je neko hemijskom da kazem `otkacio` klubove koji su prosli dalje),sredina drzi (na sve tri spajalice),ima slicica koje su blago ukrivo lepljene. Retko se ovi albumi nalaze sad popunjeni (posle skoro 15 godina).

Na prodaju dosta dobro očuvan strip Snežana i 7 patuljaka na 52 strane, koji je izašao kao specijalno izdanje Mikijevog zabavnika 1988. Korica malo zacepana u donjem delu 1-2cm, na zadnjoj korici sa unutrašnje strane malo bojeno, unutrašnjost je dosta dobro očuvana bez šaranja, izuzev par stranica gde su malo krajevi savijeni, i jedne stranice koja se malo jednim delom odvojila, sve je kompaktno, i fale 2 lista tj 4 strane koje su pocepane 41-44. Stanje kao na slikama.

Panoramska fotografija (stampa), stranacka propaganda. Veliki manifestacioni zbor Jugoslovenske radikalne zajednice u Beogradu 27. septembra 1936. Trideset hiljada Beogradjana odusevljeno pozdravlja dr Milana Stojadinovica 50x13 cm, stanje kao na slici, na sredini gotovo razdvojeno, od savijanja. EKSTREMNO RETKO! tags: jereza, milan stojadinovic, demokratska stranka, radikalna stranka, zbor, dimitrije ljotic, jugoslovenska akcija Југословенска радикална заједница (ЈРЗ; Jugoslavenska radikalna zajednica, Jugoslovanska radikalna skupnost, колок.: Јереза) била је политичка странка у Краљевини Југославији. Странка је формирана од стране југословенског премијера Милана Стојадиновића 1935. године. Прва земаљска скупштина је одржана 1 - 2. јуна 1936.[1] ЈРЗ је била подељена de facto на три дела: у Србији ЈРЗ су чинили већи део чланова Народне радикалне странке и мањи делови Југословенске националне странке; у Словенији, ЈРЗ је била заступљена од кадрова Словеначке народне странке, која је била очувала своју унутрашњу структуру. Југословенска муслиманска организација је била представница муслиманана и чинила је трећи елемент ЈРЗ. ЈРЗ је истиснула из политичког живота Југословенску националну странку, ослабљену после Марсељског атентата на краља Александра.[2]Иако је наступала као јединствена политичка формација, делови ЈРЗ фактички нису губили своју индивидуалност.[3] Ни у једном периоду међуратне историје заокруживање или опкољавање Хрвата није био тако јасно изражен као за време владе Милана Стојадиновића.[3] Милан Стојадиновић је био на челу странке до 1939. године све док је био председник владе Краљевине Југославије. На том положају га је заменио Драгиша Цветковић председник влада од 1939. до 1941. године. Под Драгишом Цветковићем је започета тиха ликвидација странке. Она је практично престала да постоји формирањем владе Цветковић-Мачек, мада формално није укинута или растурена.[4] Програм ЈРЗ је донет приликом њеног оснивања 1935. године и чинила су га четири основна начела: јединство државе и народа, монархија и династија Карађорђевић. [4]

Stara keramička posuda/ćasa većih dimenzija sa vidljivom oznakom proizvođača na dnu SAAR Annemarie Villeroy i Bosch. Ručno oslikana, unikat. Nedostaci: sitni tragovi korišćenja u unutrašnjosti posude, jedan okrnjen deo na spoljašnjem delu posude u unutrašnjem delu ruba manjih dimenzija o,5 x 1 cm. Stanje kao na fotografijama. Dimezije približno: težina 96o gr, gornji prečnik 25 cm, donji prečnik 1o cm, visina 1o,7 cm, zapremina 2 l. Za sva dodatna pojašnjenja i fotografije predmeta pre eventualne kupovine slobodno me kontaktirajte putem kupindo/limundo poruke.

U dobrom stanju! Na donjoj desnoj levoj strani malo ostecen, ostalo u dodbrom stanju! Redje u ponudi! 49cm x 69cm Ali: Strah jede dušu (njemački: Angst essen Seele auf, lit. `Fear Eat Soul Up`) je zapadnonjemački film iz 1974. godine koji je napisao i režirao Rainer Werner Fassbinder, a glavne uloge tumače Brigitte Mira i El Hedi ben Salem. Film je osvojio nagradu Međunarodne federacije filmskih kritičara za najbolji film u konkurenciji i nagradu ekumenskog žirija na Filmskom festivalu u Cannesu 1974. [2] Smatra se jednim od najmoćnijih Fassbinderovih djela, a mnogi ga pozdravljaju kao remek-djelo. Film se vrti oko romanse koja se razvija između Emmi, starije Njemice, i Alija, marokanske radnice migrantice u Njemačkoj nakon Drugog svjetskog rata. Directed by Rainer Werner Fassbinder Produced by Rainer Werner Fassbinder[1] Written by Rainer Werner Fassbinder[1] Starring Brigitte Mira El Hedi ben Salem Barbara Valentin Irm Hermann Cinematography Jürgen Jürges[1] Edited by Thea Eymèsz[1] Production company Tango-Film[1] Distributed by Filmverlag der Autoren GmbH & Co. Vertriebs KG[1] Release date 5 March 1974 (West Germany) Running time 93 minutes Country West Germany Rainer Werner Fassbinder (Bad Wörishofen, 31. svibnja 1945. - München, 10. lipnja 1982.), njemački filmski redatelj, scenarist i glumac. Začetnik je njemačkog novog vala, te jedan od najplodnijih redatelja uopće snimajući po četiri cjelovečernja filma godišnje. Blag i brutalan, nježan i ciničan, spreman na žrtvu i egocentričan, na poslu bezobziran diktator koji je stalno sanjao o radu u komuni, od svijeta zatvorenoj grupi ili kolektivu, debeljuškast tip, zapuštena izgleda, šlampav u odijevanju - uvijek u istoj crnoj kožnatoj jakni i trapericama, više je nalikovao zadriglom pijancu iz seoske bavarske krčme nego proslavljenom filmskom redatelju, koji je maštao o tome kako će jednog dana u Njemačkoj stvoriti europski Hollywood. Filmski plakat

Predizborna kampanja za predsednika Bolivije VELIKI POSTER 75 X 110 CM Kandidat MNR-a GONZALO SÁNCHEZ DE LOZADA `93. Lugar y fecha de nacimiento: En La Paz el 1 de julio de 1930. Profesión: Filósofo, literato, político, empresario. Asunción al mando presidencial: 1º.- el 6 de agosto de 1993. 2.- el 6 de agosto de 2002. Término del mandato: 1º.- el 6 de agosto de 1997. 2º.- el 17 de octubre de 2003. Origen de su investidura: Elección Constitucional. DATOS BIOGRÁFICOS Gonzalo Sánchez de Lozada, popularmente conocido como `Goni`, nació en La Paz, el 1 de julio de 1930. Su abuelo materno fue Daniel Sánchez Bustamente, fundador a comienzos del siglo XX de las primeras escuelas fiscales y la primera escuela normal de formación de maestros, por lo que luego fue proclamado `Maestro de la Juventud Boliviana” a su muerte en 1933. Hijo de Enrique Sánchez de Lozada Irigoyen, transcurrió parte de su niñez y juventud en los Estados Unidos. Se inscribió en la carrera Filosofía y Letras en la Universidad de Chicago sin obtener un titulo y luego retornó a Bolivia donde se inició en el mundo empresarial como productor de cine con la empresa Telecine. Posteriormente entró en el negocio extractivo con una empresa de servicios petroleros, para luego pasar a la minería creando la empresa privada más importante del rubro: la Compañía Minera del Sur (COMSUR), explotadora y comercializadora de minerales en canteras del altiplano boliviano, una de las más grandes. Afiliado desde 1951 al Movimiento Nacionalista Revolucionario, ingresó en el mundo de la política en 1979 como diputado por Cochabamba. Luego fue electo senador por este partido y Presidente del Senado Nacional (1985-1986) por muy poco tiempo, porque fue llamado a ocupar el cargo de Ministro de Planeamiento y Coordinación (Economía), cartera encargada de las materias macroeconómicas y financieras del gobierno. En agosto de 1986 aplicó el método económico terapia de shock para frenar la galopante hiperinflación (del orden del 27.000%), que azotaba al país, mediante el Decreto Supremo 21060. La política económica aplicada frenó la inflación y contribuyó a arreglar las cuentas del estado. En las elecciones presidenciales de 1989 ganó la nominación interna de su partido para ser el candidato a la Presidencia de la Republica. Ya como candidato decidió romper el `Pacto por la Democracia` con su entonces aliado político, el exdictador, Hugo Banzer Suárez, Jefe Nacional de la derechista Acción Democrática Nacionalista (ADN). En las elecciones generales celebradas en junio de 1993 se volvió a presentar como candidato por el MNR, y con un 38%, no marcada votación, pero con la notable alianza con los paridos del el izquierdista Movimiento Bolivia Libre (MBL), el populista Unión Cívica Solidaridad (UCS) y el partido indigenísta Movimiento Revolucionario Tupac Katari de Liberación (MRTKL); pudo obtener la presidencia. En el ejercicio de su primer mandato, que culminaría en 1997, promulgó importantes reformas legislativas y constitucionales como la Ley de Participación Popular, que municipalizó el territorio nacional mediante la creación de más de 300 gobiernos locales que en la práctica implicó la atomización del territorio con `municipios urbanos` de gran población; además creo los Territorios Comunitarios de Origen (TCO) para pueblos indígenas, lo que en realidad fue reconocer los ya existentes por tradición e historia; la Ley INRA que obligaba a la certificación por parte del estado, a través del Instituto Nacional de Reforma Agraria (INRA), al cumplimiento de la Función Económica y Social de la tierra, la Ley Forestal, que incorporaba a indígenas, organizaciones populares y empresarios en la explotación teoricamente sostenible de los bosques, la Reforma Educativa, que incluía por primera vez el multiculturalismo y el plurilingüismo en la educación oficial boliviana, el Seguro Materno Infantil, y la modernización del Código de Procedimiento Penal. Entre las reformas constitucionales destacan: la creación del Tribunal Constitucional de Bolivia que vela por la constitucionalidad de leyes, decretos o resoluciones; la creación de las circunscripciones uninominales para la elección directa de diputados; la creación de la figura del Defensor del Pueblo que vela por los derechos humanos y las garantías de las personas; entre otras reformas. En el aspecto económico el gobierno de Sánchez de Lozada promovió un amplio y muy polémico programa de reformas, en el que destaca el proceso de la mal llamada Privatización de empresas públicas, que capitalizó el 50% de la empresa de ferrocarriles (ENFE), de petróleo (YPFB), de telecomunicaciones (ENTEL), de electricidad (ENDE) y el Lloyd Aéreo Boliviano (LAB). Luego en 2003 Gonzalo Sánchez de Lozada Sánchez de Lozada es electo nuevamente por una alianza de su partido el MNR, con el MIR (Movimiento de Izquierda Revolucionaria), al que luego se sumaría NFR (Nueva Fuerza Republicana) dividiendo los cargos políticos entre los 3 partidos. Cuando Sánchez de Lozada asume la presidencia se enfrenta a una crisis social y económica heredada del anterior gobierno. El crecimiento económica del país bajó de un 4,8% al final de la primera presidencia de Sánchez de Lozada a 2% en 2002. El déficit fiscal al 2002 era del 8%. En febrero del año 2003 ante el desesperante déficit fiscal el gobierno propone aplicar un impuesto al salario (`impuestazo`), lo cual provoca una huelga y el amotinamiento de la fuerza policial, la cual exigía por el contrario, un aumento de salarios. El conflicto deriva en un enfrentamiento entre las Fuerzas Armadas y la Policía en la Plaza Murillo de la ciudad de La Paz. El retroceso en la medida logró mantener a Sánchez de Lozada en el poder por unos meses más, pero el desgaste y la pérdida de gobernabilidad se hacía cada vez más evidente. La profunda crisis económica que afectaba principalmente a los trabajadores urbanos y a la población rural del país alimentó el apoyo a todo tipo de protestas. En la Paz se pedía la renuncia del presidente y acosado por estos sectores y ante la pérdida de apoyo de los partidos que formaban la coalición de gobierno (MIR y NFR), el 17 de octubre Sánchez de Lozada renuncia a la Presidencia de la República mediante carta al Congreso Nacional y deja el país. Y ante su renuncia, el Congreso Nacional, tomó el juramento de rigor al Vicepresidente de la República Carlos Mesa. Hoy en día Gonzalo Sánchez de Lozada reside en Washington DC. Место и датум рођења: У Ла Пазу 1. јула 1930. Занимање: Филозоф, писац, политичар, бизнисмен. Преузимање председничке команде: 1. - 6. августа 1993. 2. - 6. августа 2002. Мандат: 1. - 6. августа 1997. 2. - 17. октобра 2003. Порекло његове инвестиције: Уставни избори. БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ Гонзало Санцхез де Лозада, у народу познат као „Гони“, рођен је у Ла Пазу 1. јула 1930. Његов деда по мајци био је Даниел Санцхез Бусдаменте, оснивач почетком 20. века првих јавних школа и прве нормалне школе за обуку. учитеља, за шта је касније проглашен „учитељем боливијске омладине“ након његове смрти 1933. Син Енрикуе Санцхез де Лозада Иригоиен, провео је део свог детињства и младости у Сједињеним Државама. Уписао је Филозофију и књижевност на Универзитету у Чикагу, а да није стекао диплому, а затим се вратио у Боливију, где је почео у пословном свету као филмски продуцент у компанији Телецине. Касније је ушао у екстрактивни посао са компанијом за нафтне услуге, а затим је прешао у рударство, стварајући најважнију приватну компанију на том пољу: Цомпаниа Минера дел Сур (ЦОМСУР), експлоататор и продавац минерала у каменоломима у боливијској висоравни, једној од Највећа. Придружен Револуционарном националистичком покрету од 1951. године, у свет политике ушао је 1979. године као заменик за Цоцхабамбу. Касније је врло кратко изабран за сенатора ове странке и за председника Националног сената (1985-1986), јер је позван да заузме место министра за планирање и координацију (економију), ресор задужен за макроекономска и финансијска питања владе. У августу 1986. применио је метод економске терапије шоком да заустави раширену хиперинфлацију (реда од 27.000%), која је погодила земљу, врховном уредбом 21060. Примењена економска политика зауставила је инфлацију и помогла у измиривању рачуна државе . На председничким изборима 1989. године победио је у интерној номинацији своје странке за кандидата за председника Републике. Као кандидат, одлучио је да разбије „Пакт за демократију“ са својим тадашњим политичким савезником, бившим диктатором Хугом Банзером Суарезом, националним шефом десничарске Демократске националистичке акције (АДН). На општим изборима одржаним у јуну 1993. поново се кандидовао за МНР, и са 38%, без изразитог гласа, али са запаженим савезништвом са странкама левичарске Мовимиенто Боливиа Либре (МБЛ), популистичке Унион Цивица Солидаридад (УЦС) и староседелачка странка, Револуционарно-ослободилачки покрет Тупац Катари (МРТКЛ); успео је да добије место председника. У извршавању свог првог мандата, који би кулминирао 1997. године, објавио је важне законодавне и уставне реформе попут Закона о народном учешћу, који је националну територију општином створио стварањем више од 300 локалних самоуправа што је у пракси подразумевало атомизацију територије са „урбане општине“ са великим бројем становништва; Такође сам створио територије порекла заједнице (ТЦО) за аутохтоне народе, које су у стварности требале да препознају оне које већ постоје по традицији и историји; закон ИНРА који је захтевао сертификацију од стране државе, преко Националног института за аграрну реформу (ИНРА), у складу са економском и социјалном функцијом земље, Законом о шумарству, који је укључивао староседелачко становништво, популарне организације и привреднике у теоријски одрживој експлоатацији шума, образовној реформи, која је по први пут укључила мултикултурализам и вишејезичност у званично боливијско образовање, осигурање за мајке и дете и модернизацију Законика о кривичном поступку. Међу уставним реформама издвајају се: стварање Боливијског уставног суда који осигурава уставност закона, уредби или резолуција; стварање једночланих изборних јединица за непосредни избор посланика; стварање лика омбудсмана који пази на људска права и гаранције људи; поред осталих реформи. У економском аспекту, влада Санцхез де Лозада промовисала је широк и врло контроверзан програм реформи, који истиче процес погрешно назване Приватизације јавних предузећа, која је капитализовала 50% железничке компаније (ЕНФЕ), нафта (ИПФБ), телекомуникације (ЕНТЕЛ), електрична енергија (ЕНДЕ) и Ллоид Аерео Боливиано (ЛАБ). Касније, 2003. године, Гонзало Санцхез де Лозада Санцхез де Лозада поново је изабран од савеза његове странке, МНР, са МИР-ом (Мовимиенто де Изкуиерда Револуционариа), којем се касније придружила НФР (Нова републиканска снага) поделивши политичке ставове између 3 шибице. Када Санцхез де Лозада преузме место председника, суочава се са социјалном и економском кризом наслеђеном од претходне владе. Тхе dobro očuvan vidljivi tragovi na presavijenom delu retko u ponudi za kolekcionare

U dobrom stanju! Malo zacepljen u donjem delu gde je savijan! 49cm x 69cm Veličanstveni Tony Carrera (španjolski: El magnífico Tony Carrera, njemački: Carrera - Das Geheimnis der blonden Katze, talijanski: Il magnifico Tony Carrera) španjolsko-njemačko-talijanski je film Eurospy iz 1968. godine koji je napisao i režirao José Antonio de la Loma, a u glavnoj ulozi Thomas Hunter. [1] [2] Prvotno je snimljen u 70 mm. [2] Roger Moore u početku je dobio glavnu ulogu, ali je morao napustiti set zbog prometne nesreće. Directed by José Antonio de la Loma Produced by Julian Muro Navarro Written by José Antonio de la Loma Guido Leoni Starring Thomas Hunter Music by Gianni Marchetti Cinematography Victor Monreal Release date 1968 Cast Thomas Hunter as Tony Carrera Gila von Weitershausen as Ursula Beaulieu Fernando Sancho as Professor Einstein Walter Barnes as Senator Barnes Erika Blanc as Antonella Arnaldini Alberto Farnese as Rick Gérard Tichy as Serge Dieter Augustin as Offizier Antonio Casas as Commissioner van Heuven Ini Assmann as Sammy Enzo Fiermonte as Arnaldo Hans Waldherr as Peppino Filmski plakat

ovalni coskovi,inace u dobrom stanju Golubački grad ili Golubac je srednjovekovna tvrđava, spomenik kulture od izuzetnog značaja.[1] Nalazi se u Nacionalnom parku Đerdap, na desnoj obali Dunava, 4 km nizvodno od današnjeg naselja. Smeštena je na visokim liticama, na mestu na kom se reka sužava, na samom ulazu u Đerdapsku klisuru.[2][3] Tvrđava je građena lepezasto i sastoji se od tri dela: prednjeg, zadnjeg i gornjeg grada (sa citadelom). Čini ga ukupno 10 kula i dve velike kolske kapije. Ispred tvrđave je bilo civilno naselje, o čemu danas svedoče samo neki delimično istraženi objekti. Golubac je imao burnu istoriju. Tokom srednjeg veka, vodile su se mnoge bitke oko njega, naročito između Osmanskog carstva i kraljevine Ugarske. 1867. godine, turska posada je napustila Golubački grad, koji je predat srpskom knezu Mihailu Obrenoviću. U savremeno doba Golubac je popularna turistička atrakcija na Dunavu. Tokom 2012. godine je započet projekat revitalizacije tvrđave u okviru kojeg je izgrađena obilaznica i tunel, a do kraja 2017. se prvobitno očekivala kompletna obnova.[4] Golubačkom tvrđavom upravlja Javno preduzeće „Golubački grad-tvrđava”. Tvrđava je potpuno obnovljena i svečano otvorena 29. marta 2019. godine. Golubački grad-tvrđava se nalazi na desnoj obali Dunava, u opštini Golubac, na ulazu u područje Nacionalnog parka „Đerdap”. Ulazna kapija tvrđave predstavlja i glavni ulaznu tačku u nacionalni park za zapadne strane, a istočno od bedema tvrđave se nalazi strogi prirodni rezervat „Golubački grad”. Osnova Golubačkog grada je nepravilna, dosledno prilagođena konfiguraciji terena. Usečen u stenu svakako da je predstavljao jednu od najtežih prepreka upadu neprijatelja sa severa. Najvišim tačkama utvrđenja, istočnim i južnim, teško je bilo prići zbog stenovitog terena, a najlakši mogući pristup je sa zapadne strane. Između zidova i kula je postojala veza, a iz svake kule moglo se izaći na odbrambeni zid (Simić, 1983). Golubac je bio opasan sa devet kula uglavnom četvrtastog oblika. Ispred najnižeg dela utvrđenja nalazio se vodeni rov, preko koga se mostom, kroz kapiju, ulazilo u grad. U gradu je postojalo unutrašnje i spoljašnje utvrđenje. Golubac je građen lepezasto i sastoji se od tri dela: prednjeg, zadnjeg i gornjeg grada (sa citadelom). Čini ga ukupno 10 (9+1) kula i dve velike kolske kapije. Kule su kasnije Turci ojačali otvorima za topove i dodavanjem još jedne kule (10.) oko 1480. godine. Ispred grada se nalazi prednji zid (I) koji čini spoljni zid šanca, a koji je verovatno bio pun vode jer je povezan sa Dunavom koji ga je verovatno punio. Grad je teškim lancem povezan sa stenom Babakaj (koja i danas viri iz vode usred Dunava), tako da je u potpunosti kontrolisao kako drumski, tako i rečni saobraćaj kroz Đerdapsku Klisuru. Ispred tvrđave je bilo civilno naselje, o čemu danas svedoče samo neke, delimično istražene građevine. Prednji grad se sastoji od gornjeg i donjeg dela koje je delio zid koji povezuje 4. i 7. kulu. U donjem delu se nalazi ulaz (II), koji su čuvaju 9. i 8. kula, koja je pojačana otvorom za top. Na kraju grada se nalazi 10. kula, koju su dogradili Turci, kao nisku artiljerisku kulu. Ona kontroliše prolaz Dunavom i prilaz gradskoj luci (koja se verovatno nalazila između 5. i 10. kule), a sa 9. kulom je vezana niskim zidom. Niski zid vezuje 5. i 9. kulu, dok su krak ka 10. kuli dodali Turci. Nasuprot ulazu nalazila se kolska kapija koja je vodila u zadnji grad. U ovom delu nije bilo građevina sa izuzetkom ostataka koji se nadovezuju na 8. kulu i koji su verovatno bili sa njom povezani u jednu celinu. Uz sam put, paralelno sa njim, se nalazi kanal širine 0,5 i dubine 0,75 metara, od koga počinje strma padina. Na zidu koji deli gornji od donjeg dela je smeštena kapija (III) kroz koju se ide ka gornjem gradu. U gornjem delu nema građevina i tu se nalazi putić koji ide ka kapiji (IV) koja vodi u gornji grad i nalazi se u zidu, na visini 2 metra od zemlje do koje vode stepenice, uz samu 3. kulu. Na zid koji povezuje 6. i 7. kulu penje se stepenicama (V), dok se na zid između 6. i 3. kule penje kroz 6. kulu. Zadnji grad od gornjeg odvajaju zid (koji povezuje 2. i 4. kulu) i oštra stena visine 3 do 4 metra. Na zid, nad kolskom kapijom, penje se stepenicama (VI). Uz samu 5. kulu nalazi se zgrada (VII)(koja je verovatno bila magacin i vojna baraka) iz koje se izlazilo na zid koji se od 5. kule prostire paralelno sa rekom i vodi skoro do stene na kojoj je smeštena 2. kula. U gornji grad se ulazi kroz kapiju (IV) i odatle putić vodi, paralelno sa zidom između 1. i 3. kule, do ulaza (VIII) u citadelu. Ispod tog putića se nalazi nekoliko zgrada, između kojih se staza spušta kroz kapiju (X) ka 2. i 4. kuli i zidu nad zadnjim gradom. U steni na kojoj se nalazi 1. kula urezan je rezervoar (IX) za vodu koji se punio kišnicom. Na zidu, između 4. kule i kapije (IV), nalazi se isturena terasica. Sama citadela je pravougaonične, skoro kvadratne osnove kroz koju se, između spoljašnjeg zida i stene na kojoj se nalazi 1. kula, provlači putić ka poslednjem uporištu utvrđenja Donžon kuli (1. kula). Poslednji deo putića (XI), širok nepun metar, oivičen je oštrim liticama, koje se sa jedne strane obrušavaju u unutrašnjost citadele nekih 5 do 6 metara ispod, dok se sa druge obrušavaju nekoliko desetina metara niže skoro do nivoa Dunava. Posebnu čar tom prelazu daje vetar koji stalno duva, jer je okrenut ka Đerdapskoj klisuri, pogotovo kad iz klisure izleti košava. Kule u tvrđavi su sa drvenim spratovima i stepenicama u unutrašnjosti, dok su stepenice koje vode do njih kamene. Širina stepenika je nepunih 60 santimetara. Polovina kula je sa svih strana od kamena (1,2,4,5,10), dok su ostale sa tri strane kamene, a četvrtu stranu, koja je okrenuta ka unutrašnjosti, nemaju (3,6,7,8,9,). kula je Donžon. Ima osmostranu osnovu iz koje se izdiže kružni vrh u čijem se središtu nalazi kvadratna unutrašnjost. Ulazi se kroz vrata (XII) koja vode do terase zaštićene grudobranima, sa koje se ulazi (XIII) u ogrugli deo kule. Kroz kulu, oko kvadratne unutrašnjosti, vode kamene stepenice koje vode na vrh. kula ima kružni oblik i sa svih strane je kamena. kula ima kvadratnu osnovu, dok joj je slaba strana okrenuta ka Donžon kuli, a na poslednjem spratu ima terasicu koja gleda ka Đerdapu. kula ima kvadratnu osnovu. Ima ulaz u ravni tla, dok se sa jednog od njenih viših spratova izlazi na zid koji je povezuje sa 3. kulom, u kom se nalazi kapija (IV). U prizemlju je smeštena pravoslavna kapelica o čemu svedoče niše za oltar, đakonikon i proskomidija koji su okrenuti ka istoku, a izgrađeni su sa kulom tj. nisu kasnije dozidane. kula je pravilnog kvadratnog oblika. Jedina vrata koja vode u nju smeštena su na zidu, koji je spaja sa 4. kulom, do koga vode kamene stepenice (VI). kula ima kvadratnu osnovu, ali je sa spoljašnje strane ojačana nepravilnom šestostranom osnovom. Kroz nju vode stepenice ka zidu koji je povezuje sa 3. kulom. kula ima kvadratnu osnovu ali je spolja pojačana u obliku kruga. kula ima nepravilnu četvorostranu osnovu i nešto je niža od ostalih. kula ima kvadratnu osnovu, dok spolja ima osmostrano pojačanje. kula je niska (ima samo jedan sprat), sa otvorima za topove. Osnova joj je osmostrana i gotovo je istovetna trima kulama koje su, sa istom namenom (kao artiljerijske kule), dodate Smederevskoj tvrđavi. Srednjovekovni Golubac nastao je na ostacima starijeg rimskog utvređenja. Od 803. godine, do 1018. godine, područje je pripadalo Prvom Bugarskom carstvu, Vizantijskom carstvu od tada do 1193. godine, a Drugom Bugarskom carstvu do 1257. godine. Dobar strateški položaj prepoznali su i srednjovekovni graditelji, te su iskoristili osnove starijih utvrđenja za izgradnju novih tvrđava. Sagrađen je na obali Dunava na samom ulazu u Đerdapsku klisuru, na liticama uzvišenja Radana. Na ovom mestu nalazila se rimska tvrđava Vico Cuppae, a u srednjem veku ovde je podignuto novo utvrđenje kao vojna tvrđava za borbu hladnim oružjem i važno strateško uporište. Na osnovu istorijskih, arhitektonskih i arheoloških podataka smatra se da je grad nastao u drugoj polovini 13. i početkom 14. veka i da su ga gradili Srbi. Vremenom je osnovni izgled tvrđave menjan, pošto je mnogo puta dograđivana i prilagođavana potrebama artiljerije, ali svoj današnji izgled dobila je krajem 15. veka. Golubac se prvi put pominje u ugarskim izvorima datiranim u 1335., 1337., odnosno 1342. godinu (Deroko, 1950). Prema ovim izvorima, tvrđava se vezuje za ugarskog kralja Ludvika I. Ipak, ne zna se kada i ko ga je podigao, ali je njegovu osnovu tj. „Gornji grad” podigao srpski odnosno pravoslavni velikaš, o čemu svedoči i pravoslavna kapelica u sastavu četvrte kule. Grad je potom proširen (na „zadnji” i „prednji grad”) tokom srpske ili ugarske vlasti, iako nije isključeno da je u samom početku izgrađen u ovoj veličini. Poslednju fazu u gradnji sproveli su Turci ojačavši šestu, sedmu, osmu i devetu kulu i dodavši u produžetku spoljašnjeg bedema nisku artiljerijsku kulu (10.) koja je nadzirala Dunav i štitila pristanište za šajke, koje se uz nju nalazilo. Golubački grad se nalazio se u sastavu države kneza Lazara, koji je sela u okolini davao kao metohe manastirima. Odmah nakon Kosovskog boja, 1389. godine, u njega ulazi Bajazit I. Ugarski kralj Sigismund preuzima 1392. godine (Katanić, 1971). Ugari grad 1403. godine predaju despotu Stefanu, kada je on postao ugarski vazal. Grad je trebalo, prema ugovoru iz 1426. godine, da po despotovoj smrti (Stefan umire 1427. godine), zajedno sa Beogradom, bude predat Ugarima. Međutim, komandant grada vojvoda Jeremija ga, iz nepoznatih razloga, predaje Turcima. Prema Segedinskom miru, iz 1444. godine, između Ugara i Turaka, Srpska despotovina biva obnovljena i u njen sastav ulazi i Golubac. Nakon smrti despota Đurđa 1456. godine, Turci ga osvajaju 1458. godine (Srejović, 1994). Ugari na čelu sa kraljem Matijom Korvinom uspevaju da ga osvoje 1481. godine, ali ga vrlo brzo napuštaju (Simić, 1983; Deroko, 1951). Turci vladaju tvrđavom više vekova. Tokom ovog razdoblja ispred tvrđave vremenom se razvilo civilno naselje, a u 18. veku Golubac se opisuje kao napredan grad. Od tada pa do 19. veka Turci vladaju Golupcem. Za kratko su ga držali Austrijanci (1688—1690) i srpski ustanici tokom Kočine krajine i Prvog srpskog ustanka. Srbi Golubac osvajaju ponovo u Drugom srpskom ustanku. Ipak, Golubački grad je konačno predat Srbima na upravu tek 1868. godine. Tada, sa još nekim gradovima u Srbiji, Turci konačno predaju knezu Mihailu Golubac. Neposredno posle Prvog svetskog rata kroz stenu, na kojoj se tvrđava nalazi, probijen je magistralni put koji prolazi kroz tvrđavu, koristeći obe kolske kapije u utvrđenju. Glavna ulazna kapija je srušena bez prethodno urađene dokumentacije. Ovaj put je najkraća veza Srbije sa istočnim delovima Balkanskog poluostrva, tako da su se neretko kroz tvrđavu provlačili šleperi, koji su jedva da mogu proći kroz kapije. Neposredno pred obnovu tvrđave, napravljen je novi tunel 20-30 metara dalje i izvan tvrđave, dok je postojeći zatvoren za korišćenje u saobraćajne svrhe. Izgradnjom HE na Dunavu, njegov nivo kod Golupca se podigao, tako da su najniži delovi grada potopljeni. U godinama velikih suša ili kada zbog poplavnog talasa HE ispuste veću količinu vode, moguće ja uploviti stojeći na čamcu u zgradu u zadnjem gradu (VII), dok se pri normalnom vodostaju čamac jedva provuče kroz lučne ostatke zgrade. Potopljeni delovi zidina, zajedno sa desetom kulom, pružaju sjajne mogućnosti pasioniranim ljubiteljima pecanja, kojih uvek ima u najnižim delovima tvrđave. Zbog svog istorijskog značaja i izuzetne arhitektonske vrednosti, Golubačka tvrđava je proglašena za spomenik od izuzetnog značaja 1979. godine (Spomeničko nasleđe Srbije, 2009). Istraživački i konzervatorski radovi započeti su 1969. godine, a završeni 1987. godine, zbog nedostatka finansijskih sredstava. Početkom 21. veka svi delovi utvrđenja iznad puta, uključujući i šanac, su bili skroz obrasli koprivama, kupinama, šipkom i sličnim rastinjem koje je skoro u potpunosti onemogućavalo kretanje kroz gornje delove utvrđenja, osim po malom uskom putiću koji je vodio do Donžon (1.) kule. Tokom proleća 2005, izvršena je akcija uklanjanja tog rastinja iz šanca i prednjeg grada. U samom šancu je obnovljena česma (koju je do tad skrivalo visoko rastinje) podignuta u čast poljskog viteza Zaviše Crnog koji je ostavio svoj život u Golupcu. U samoj se citadeli, uz kupine, smestilo i nekoliko stabala smokve. Tvrđava je višestruko ugrožena radom kamenoloma, uticajem uspora Dunava i rastinjem koja razara bedeme kula. U još nepovoljnijoj situaciji je podgrađe koje je nemoguće istraživati bez dislokacije magistralnog puta i zatvaranja kamenoloma (Simić, 2000). Do 2010-ih Golubačka tvrđava je bila zapuštena, unutrašnji drveni prilazi kulama su truli i opasni, pa je posmatranje tvrđave bilo bezbedno samo sa spoljne strane, a ulaz u tvrđavu, iako je moguć penjanjem uz zidine, nije bio preporučljiv iz bezbednosnih razloga. Stanje pre obnove se može opisati kroz sledeći navod: Zidine, kule i kamena stepeništa su u dosta dobrom stanju, ali su drveni spratovi i stepenice odavno istrulele i pretvorile se u prah. U 5. kuli su naknadno postavljena vrata, koja su u dobrom stanju, kao i spratovi sa stepenicama kojima se moglo izaći na njen vrh ili sići u tminu nižih spratova. Danas su viši spratovi skroz urušeni, dok su daske koje čine pod i grede koje ih drže, u nivou ulaznih vrata trule i potpuno nebezbedne za kretanje. Uz stepenice (VI) ima ostataka drvene ograde, koja je skroz istrulela, na kojoj se vide buketi cveća ostavljeni u spomen na devojku koja je poginula kada se ograda, na koju se oslonila, polomila. Slična nesreća se dogodila i 27.09. 2008. godine, kada se, tokom đačkog izleta učenika Mladenovačke gimnazije, pod jednom učenicom odvalio deo građe tvrđave na kome je stajala, nakon čega je pala sa vrha glavne kapije (II) na magistralni put koji kroz nju prolazi. Ona je nakon toga prevežena u Požarevačku bolnicu, a zatim i u beogradski Urgentni centar, a lekari su njeno stanje ocenili kao veoma teško, ali su napomenuli da se devojka nalazi van životne opasnosti.

Stanje kao na fotografijma, u donjem delu iskrzan i malo po sredini gde je savijan 49cm x 69cm Retko u ponudi !!! Vrata ostaju otvorena je jugoslavenski crno-bijeli igrani film snimljen 1959. godine u režiji Františeka Čapa po scenariju Vladimira Paskaljevića. Protagonist, čiji lik tumači Rade Vergović, je Petar, maloljetni delinkvent koji bježi iz popravnog doma te, nastojeći pronaći utočište, odgovara na oglas porodice koja traži unuka nestalog u Drugom svjetskom ratu. Radnja prikazuje kako njegove planove da ih prevari i opljačka poremeti to što prvi put u životu bude dočekan ljubavlju i pažnjom, kao i to da se zaljubio u svoju `sestru`, čiji lik tumači Milena Dravić. Vrata ostaju otvorena su kasnijim kritičarima postala zanimljiva zbog sadržaja koji se smatrao `subverzivnim` za tadašnje stadnarde jugoslavenske kinematografije, pri čemu se prije svega navodi motiv incesta, isto kao što dio kritičara u nekim scenama pronalazi homoerotski sadržaj.[1] Široj javnosti je, međutim, daleko poznatiji po tome što je u njemu tada mlada i relativno nepoznata Milena Dravić prvi put tumačila glavnu žensku ulogu, a što joj je omogućilo da sljedeće decenije postane najveća zvijezda jugoslavenske kinematografije. Godine 2014. je u Trebinju, koje je služilo kao jedna od lokacija filma, film prikazan na 2. Trebinjskom filmskom festivalu, čime je svečano obilježena 55. obljetnica rada Milene Dravić, koja je bila posebni gost. Režija František Čap Producent Bosna film Scenario Vladimir Paskaljević Uloge Rade Vergović Teodora Arsenović Milena Dravić Dušan Janićijević Montaža Marija Fuks Datum(i) premijere 1959 Trajanje 100 min. Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Originalan filmski plakat Kinema Sarajevo

Đovani Bokačo (ital. Giovanni Boccaccio; Čertaldo, 1313 — Čertaldo, 1375), italijanski književnik, humanista. Učestvovao aktivno u političkom i kulturnom životu firentinske Komune. Đovani Bokačo, jedan od najznačajnijih pisaca humanizma, rođen je 1313. godine, najverovatnije u Čertaldu, kao vanbračno dete imućnog trgovca Bokačina di Kelina. Mladost je proveo u Napulju, gde se školovao i započeo svoj književni razvoj. Kada se pojavila crna kuga 1348. godine, Bokačo se nalazio u Firenci. Od kuge su umrli njegov otac i maćeha, i tada je Bokačo ostao na čelu roditeljskog doma. Nakon 1348. godine, književna slava i društveni položaj počeli su da mu donose različita priznanja od firentinske Komune. Pisac se tokom sledeće decenije bavio raznim zvaničnim, diplomatskim poslovima. Veoma veliki uticaj na Bokačov duhovni razvoj i književni rad imao je Petrarka, sa kojim se Bokačo upoznao 1350. godine u Firenci, i sa kojim je ostao prijatelj do kraja života. Propast zavere u decembru 1360. godine, u koju su bile umešane ličnosti veoma bliske Bokaču izmenila je političke odnose unutar firentinske Komune. U tom periodu Bokačo je udaljen od javnih obaveza. Razočaran prevarama i intrigama u gradskom političkom životu pisac se povukao u Čertaldo, gde je učio i meditirao. U novoj fazi političke napetosti, Bokačo je dobio nova javna zaduženja. Od velike važnosti bila je njegova poslanička misija, od avgusta do novembra 1365. godine, koja je papi Urbanu V donela podršku Firence za povratak papskog dvora u Rim. U proleće 1371. godine vratio se u Čertaldo sa svog poslednjeg putovanja u Napulj, i tu je živeo u oskudici, bolestan, među svojim knjigama. Godine 1373. firentinska Komuna ga je pozvala da u crkvi San Stefano di Badija javno čita i tumači Danteovu Komediju. Umro je u Čertaldu 21. decembra 1375. godine. Duh Napulja, kao i život koji je tamo vodio sasvim je odgovarao Bokačovim ljudskim, intelektualnim i stvaralačkim težnjama. Kretao se u krugovima učenih ljudi i otmenog sveta. Bilo mu je omogućeno da koristi veliku kraljevsku biblioteku, u kojoj je zadovoljavao svoja široka interesovanja u vezi sa književnošću, astrologijom, mitologijom i drugim područjima. U takvoj društvenoj i kulturnoj sredini, kojoj je obeležje davala hedonistička i aristokratska literatura, Bokačo je započeo intenzivnu književnu aktivnost, kako na latinskom, tako i na narodnom jeziku. Ipak, usredsredio se na dela na narodnom jeziku namenjena dvorskoj sredini u kojima je obradio niz motiva u vezi sa sopstvenom ličnošću. Bokačo, poput Petrarke i Dantea doživljava kao najznačajniji događaj u formiranju sebe kao književnika susret sa ženom, koja će ostati njegova jedina prava i nikad zaboravljena ljubav. I danas je nejasno da li je ova velika Bokačova ljubav samo plod mašte i literarne konvencije ili realan doživljaj presudan u razvoju pisca. Bokačova Fijameta je, kako on sam tvrdi, bila nezakonita ćerka Roberta Anžujskog. Ako se izostave razne Rime, prvo delo koje je Bokačo sastavio bio je kraći spev, Dijanin lov, mala poema od osamnaest pevanja u tercinama. Delo evropske slave iz napuljskog perioda jeste roman u prozi, u pet knjiga, Filokolo. Bokačo je u ovom delu proširio, u književnosti već poznatu temu o doživljajima dvoje mladih ljubavnika, Florija i Bjanćifiore. Herojski, dvorski i viteški pogled ima osnovnu ulogu u Teseidi, poemi u oktavama u dvanaest knjiga, posvećenih Fijameti. Firenca je, nasuprot Napulju bila sredina praktičnog, trgovačkog, politikom i borbama angažovanog grada. Bokačo je nastavio sa svojom književnom delatnošću u drugačijem književnom podneblju. On sada piše dela u kojima spaja dvorsku sredinu, u kojoj se prethodnih godina kretao, sa ambijentom grada i njegovom bogatom tradicijom. U delu Elegija gospođe Fijamete žena nije prikazana kao predmet obožavanja, već kao subjekat koji pripoveda o svojoj ljubavnoj patnji. Najzrelije Bokačovo pesničko ostvarenje u firentinskom periodu je Fijezolanska priča o nimfama, mala poema u 473 oktave, odraz poštovanja pisca prema firentinskoj tradiciji. U Dekameronu, remek delu oblikovanom najverovatnije između 1348. i 1351. godine, Bokačo je uspeo da prikaže život u svoj njegovoj punoći i da stvori predstavu svestrane, bogate slike o ljudima, najrazličitijih iskustava i tipova. Dekameron je zbirka od sto novela, vešto osmišljene, precizne strukture, koja najavljuje Bokača kao jednog od najznačajnijih nosilaca humanističkih ideja. Sedam devojaka i tri mladića sreću se u Crkvi Svete Marije Novele, stvaraju dogovor u kome će priča postati spasonosna sila koja pobeđuje smrt. Postoje mišljenja da su sedam devojaka Bokačove ljubavnice – od Pampineje, koju je prvu voleo, do Elize, koju je voleo kada je pisao delo. Međutim, Pampineja je bujna, Fijameta je raspevana, Emilija je laskavica, Laureta Petrarkina Laura, Neifila ponovo zaljubljena, i Eliza Vergilijeva Didona. Bar tako tvrdi de Sanktis. Devojaka ima koliko i dana u nedelji, planeta na nebu, teoloških vrlina (slobodnih veština). Broj tri, koliko ima mladića, simbolizuje muško načelo i sveto trojstvo. Panfilo sav ljubav prepostavlja se da predstavlja nevernog Bokača, Filostrato pobeđen ljubavlju, predstavlja Bokača odgurnutog. Dioneo, na kraju je jedan od piščevih potpisa, te je ovaj pripovedač razvratnih priča na kraju dana, verovatno sam autor. Pripovedanje novela samo je deo njihove aktivnosti, i oni od toga prave ritual – ceremoniju krunisanja, zadavanje teme i pravila pripovedanja. Maglovit okvir govori o još nekim njihovim stalnim aktivnostima kao što su šetnje. Poruka Dekamerona je možda, budimo velikodušni da bi tako ovekovečili svoje kratke živote. Pripovedanje je podeljeno na četiri teme. Prva slobodna (1 dan), druga o fortuni (2 dana), o amoru (četiri dana) i o velikodušnosti (1 dan). Bokačo nije želeo da stil okvira puno odudara od stila novela pa je uveo i prelaze. Asketski duh koji vladao srednjovekovljem postavio je vrhunac savršenstva u ekstazu. Danteova alegorijska bića odraz su zamagljene vizije sveta, želje da se nešto kaže po ugledu na teokratsku literaturu, legende, misterije, vizije i alegorije. Nasuprot takvom svetu postoji početkom 14. veka živa trubadurska tradicija koja na svet gleda mnogo vedrije, postoje novele – priče o događajima od velikog značaja koji nam se dopadaju kao istiniti. Ipak, nepolodnost dela koja su prethodila Dekameronu je nespecifičnost situacije, opštost likova, i to je polje na kome će Bokačo, učenjak, poznavalac, Dantea i klasike, začeti svoj literarni svet. Oskudan, protokolaran okvir Dekamerona on ispunjava individualiziranim pričama, u kojima glavnu ulogu igraju dve pojave – ljubav i inteligencija. U odnosu na njih se čitav svet ponovo procenjuje. Duh humanizma po čijim je stavovima i pesnik živeo, nameće mu da istakne u svom delu trijumf razuma i duha, prirodnog nagona, nad misticizmom klera. Dekameronom Bokačo uzdiže zemaljski život iz blata, a književni rod novele iz niskih u srednje staleže. NJegovo oružje je vesela karikatura. Kako ona funkcioniše? Karikatura je realno prikazivanje predmeta uz isticanje njegove slabe i smešne strane, i upravo je to sredstvo poslužilo Bokaču da stvori svoj novi svet – koji je prirodan, a ne duhovan. Unutrašnji duhovni život pun misterije i fanatizma koji nalazimo kod Dantea – ovde je potisnut nagonom – silovitom reakcijom na sopstvenu suprotnost. U tom svetu Bog i proviđenje su samo imenovani, dok svetom i ljudskim sudbinama upravlja slepi slučaj – Fortuna, koja se može pobediti samo uz pomoć inteligencije. Natprirodnog nema, može se pojaviti samo kao šala i prevara, dok se Bajka javlja samo u dve novele poslednjeg dana u pričama o čarobnom vrtu i velikodušnosti. Legenda je izložena parodiji, viteški ideali se hvale, ali u sklopu renesansnog zanosa zaštite prirodnog ponošanja, lične inicijative i domišljatosti. Zbog takvih karakteristika Bokačovo je delo nazvano LJudskom komedijom, čistoj suprotnosti Božanstvenoj Komediji, a ovaj termin upotrebljava i De Sanktis. Ovo definiše poetski svet u kome je telo suprotstavjleno strogosti klera, u kome profani svet karikira svoje gospodare. Zlobno društvo neznalica se suprotstavlja inteligentnom društvu. Komični motiv Dekamerona proističe iz inteligentnog, a ne moralnog sveta. Lukavi duh stalno trijumfiuje nad neukim. Takav pogled prema intelektu dolazi iz kulta lepe forme, lepe reči i najezde antičkog nasleđa koji dolaze posle Dantea. Umetnike interesuje lepa odeća stvarnosti, a u proučavanju ih vodi erudicija. Javlja se naturalizam i realizam praktičnog života. Ali Bokačov svet nije čisto realističan. Pre svega zato što njegov cilj nije da predstavi precizno svet kakav jeste, već da pronađe čudesne i izuzetne slučajeve i da ih predstavi na duhovit način. Novele su samo prividno, površno raspoređene na teme i lelujaju od krajnosti do krajnosti; tragično i komični, visoko i nisko, mešaju se kao odraz šireg pogleda na svet. Autor i slušalac su superiorni nad pričom – nalaze se visoko iznad nje, nepredvidivi, posmatraju svoj predmet kritički, zabavljaju se i naslađuju njime na elegantan način. Vrsta čudesnoga koja iz toga izvire je sasvim nova – ljudska dela u hiru slučaja koja pobeđuju pretpostavke razuma. Zato De Sanktis Dekameron naziva i Karavanom mašte u kome su ljudi oslobođeni svih veza naočigled smrti – pozornica ljudskih dela kojima upravlja slučaj. Pošto je interes Dekamorona u neobičnosti uzroka i posledica događaja, moralno je potpuno uklonjeno – vrlina je takođe književna – prerađena iz viteških romana i svetovne literature. Gospoda pokazuju svoju vrlinu time što se ne služe zlo svojom silom već se pokazuju darežljivi i uslužni. Vrlina tako više nema teološki i mističan karakter – i stvara se osećaj vedrine. Srećne i tužne priče plivaju u lepom okviru sve utopljene u tu vedrinu. Opisi, razgovori i refleksije razblažuju i rasplinjuju svaku tugu i kob – negativnee, ali i pozitivne emocije postaju sasvim površne. Uslovljen istorijskim okolnostima (pobedom gibelina, miru, povratku antičkom nasleđu) intelekt se razmnožio, stvorio svoju klasu (humaniste) i tako se izdvojio od ostatka sveta. Siguran znak učenosti u tom soju postalo je smejanje grešnom, neukom svetu. Čak i propovednici više nisu bili sumorni već su nastojali da dosetkama, ogovaranjima i šalama zabave slušaoce. Zato i Bokačo sebi dozvoljava da u Dekameronu svetovni ljudi prilikom ispovesti (Ćapeleto) magarče glupe i tupe sveštenike. Ali šta to vidimo u prelazu, Bokačovom izumu – Pamfilo počinje pripovetku da će se raditi o tome da svaku stvar treba raditi u ime Boga, jer on uzima u obzir čistotu molioca, a ne njegovo neznanje, niti to što je možda u paklu. Zatim se ocrtava čovek koji uživa u grehu, koji sa zadovoljstvom i svesno čini zlo. U Burgundiji se ponaša drugačije, kao ljubazan i blag. Zelenaši se, kad Ćapeleto oboli, brinu da im njegova smrt u njohovoj kuće ne naškodi za posao, jer su Italijanski zelenaši. Iako bi ga otac pustio sa ispovesti brže, matorom Italijanu je stalo da što više slaže, jer u laži uživa, a ovo mu je poslednja. Jednom sam ljunuo u božijem hramu kaže na kraju Ćapeleto, a sveštenik mu odgovara, nema veze svi mi tamo pljujemo po ceo dan. Čak i prevaranti su zgranuti i razveseljeni Ćapeletovim bezočnim laganjem. Pošto je Ćapeleto postao svetac Bokačo zaključuje, da nije važno kakvom se svecu molimo dok god je naša misao čista i iskrena. Iako je pripovedač u ovoj priči moralno neopredeljen zbog štoga što ne procenjuje svetsku pravdu, već svoje mogućnosti, i odnos sa bogom – on postavlja jednu komičnu situaciju – oduševljenog fratra i lažljivog Ćapeleta – i iz rušenja jedne od misterija hrišćanstva – poslednje ispovesti – navir komika. U istom maniru, čuda svetaca (Martelino, Fra Alberto) prikazana su sa komičnom vesečošću. U priči o Martlinu tri lakrdijaša dolaze da vide umrlog sveca Ariga. Da bi ušli u puni crkvu, Martelino se pravi oduzetim. Štos bi mu upalio ali ga je neko prepoznao i onda su ga tukli. Da bi ga spasili, prijatelji ga optužuju za krađu, od čega se on brani, ali je barem spašen od batina zbog glume hendikepiranosti. Svu trojicu spašav i nagrađuje uslužni Sandro, predstavnik plemićke vrline. Priča o Martelinu je zabavna priča, bez oštre poente, koja se igra sa motivom svetosti. Još bezobraznija je priča o Fra Albertu koji je ubedio ženu da se u nju zaljubio Anđeo Gavrilo. Niko ne potencira da je važno to što je on loše završio – važna je priča, koja je prijatna, fluentna i drži pažnju. Tako i Pampineja počinje priču – želi da ispriča novelu koja će sve da nasmeje, ali da se ne udalji suviše od teme pripovedanja. Priča je takođe o prevarantu koji postaje sveštenik preselivši se iz Imole u Veneciju. U ovoj priči Fra Laberto zastupa intelekt, koji se zlo služi svojom moći nad priglupim svetom. Iz toga takođe izbija vrcava komika, posebno kada joj kaže da ga je anđeo prebio i zatražio da se izvini što je kudio njenu lepotu – Lizeta se toliko nadula od uzbuđenja da joj košulja nije prekrivala zadnjicu. Namere fra Alberta su potpuno telesne, ali i smešne. Tu dolazi do onog momenta koji Auerbah navodi kao primer za Bokačovo tretiranje stvarnosti razgovor glupe Lizete i neke žene oko Arhanđela Gavrila, vrhunac komičnog u ovoj noveli. Sa psihološkom rafiniranošću on oslikava prijino ustezanje i tobož verovanje Lizeti da bi joj ona ispričala celu priču. Posle toga su mnoge peripetije – skakanje u kanal Grande, svetkovina na kojoj se Alberto prerušava u divljeg čoveka da bi pobegao od devera. Život predstavljen u Dekameronu je velika slika sveta nad kojom se dižu Danteove paklene Malebolge. Kulturan i uglađen svet u njemu je refleks viteških romana (Federico degli Albriđi). U tom svetu. Utisak je da se u novelama nalazimo u površnom i lakomislenom svetu, okrenutom ka spolja, ka uživanju, sudbinama nošenim tamo-`vamo vihorovima slučaja i sreće. Kultura u prvom cvatu, ruga se nekulturi nižih slojeva. Osnovni karakter koji daje radost Dekameronovim prizorima je priprostost neukih ljudi. Pripovedači Bokača su renesansni ljudi – oni provode veseo ali pristojan život, zazivaju Boga, i poštuju Vrkvu i religiozne forme – međutim oni se smeju glupanima i lukavcima bez težnje da svet isprave u moralnom smislu, ili da ga reformišu – nalik Kralju Liru na krahu Šekspirove drame, kada drži Kordeliju u naručju, mrtvu. Ta neposrednost smrti je kuga, kod Bokača. Radosnoj atmosferi pripovedaka umnogome doprinosi njihov okvir – jer su i njihovim pripovdačima one samo sredstvo da se vreme provede ugodno, i da se ne misli na svakodnevne opasnosti. Ono što ih čini zanimljivim jeste Bokačova umetnost lokalizacije – pričanja priče kao da je jedinstvena, kao da se odigrala samo jedan put. Bio je poznat po tome da je do preciznosti hirurga obrađivao predanja sve dok ne bi bile samo njegove priče. (Paklena devojka V, 8). Tu Bokačo priča jednu običnu priču o tome kako žena precenjuje svoju lepotu i kudi druge, ali zbog načina pričanja, pametne dosetke njenog strica i još nekih detalja, priča izgleda kao da se dogodila samo jednom u Čelatiku. (Shvatila je Freskove istinite reči onako kako bi ih razumela ovca) Bokačove inovacije u formi novele bile su uvođenje individualnih crta karaktera, umesto opštih tipova, uvođenje ambivalentnih likova, ograničavanje dajstva Fortune... NJegova kompoziciona struktura sa druge strane pratila je ranu novelističku tradiciju, sa tom specifičnošću što je Bokačova zbližavala razne žanrovske izvore. Bokačova shema u najvećem broju pripovedaka izgleda ovako: 1) Motivacija ili priprema situacije 2) Izlaz iz situacije pomoću aktivne samoinicijativnosti 3) Humanistička lekcija iz morala Uz to, postoje i nerešive situacije sa tragičnim krajem, izuzetni slučajevi i bajke (radnje sa karakterom iskušenja). Dešava se da postoje i složenije strukture – da zadovoljenje želje jednog lika vodi šteti drugog; ili sintagmatska serija sa dva toka – sticanje onoga što se želi i izbegavanje nastale pretnje. Bokačova sredstva, su, za razliku od legendi, retorička, a ne čisto narodska. On polaže veliki deo uživanja na dramski efekat rasprava i argumentacija. Kada se koristi vulgarizmima on to čini da ocrta npr. posustajanje duše u ženi (madam Lizeta razgovara sa prijom). Sočnost kratkih novela je u zaključku, baš kao i kod soneta. Taj zaključak je često nenadan i u suprotnosti je sa premisama – te izreke, dosetke, epigrame i šale stvorila je škola trubadura ili «vesele nauke». Međutim, zabavna karikatura je Bokačov zanat, a poenta je uopštena, zabavna stvar koja proizilazi iz raskošnog zapleta situacija i misli.

Letak kojim je Dragoljub Aleksic izmedju dva rata reklamirao svoj cuveni poduhvat, u kome je nadletao Beograd drzeci se zubima za avion. Prirodno, leci su izbacivani iz aviona. EKSTREMNO RETKO! Dragoljub Aleksić (Vina kod Knjaževca, 9. avgust 1910 — Beograd, 4. novembar 1985), bio je srpski i jugoslovenski filmski scenarista, reditelj, producent, akrobata i glumac, poznat u jugoslovenskim, evropskim i svetskim okvirima. Osnovni biografski podaci Nakon završene osnovne škole i kovačkog zanata napušta rodno selo, Vinu i odlazi u Beograd gde formira sopstvenu akrobatsku artističku trupu i ubrzo postaje jedna od najslavnijih domaćih ličnosti svog doba. Umro je u Beogradu u domu za stare, na Bežanijskoj kosi, u krajnjem siromaštvu. Od tada do danas, lik Dragoljuba Aleksića predstavlja značajnu tačku interesovanja u umetničkim i teorijskim krugovima naše zemlje. Aleksić je u periodu između dva svetska rata nastupao širom čitave Jugoslavije i Evrope. Tokom 1931. godine nastupao je u Kruševcu, tom prilikom je bio uhapšen.[1] Septembra 1936. pojavio se u Beogradu sa topom za ispaljivanje ljudi.[2] Piše scenario, režira, producira i igra glavnu ulogu u prvom srpskom filmu sa snimljenim filmskim dijalogom Nevinost bez zaštite, priču o junaku koji pomaže i spašava od nasilja sirotu, nezaštićenu devojku. U produkciji su mu pomogli saradnici Ivan Mišković, producent i Stevan Živković, snimatelj.[3] Film je videlo oko 80.000 Beograđana.[4] Zbog ovog, u amaterskim uslovima snimljenog filma, Aleksić ima problema sa Nemcima, ali i sa novim vlastima nakon oslobođenja. Nemačka okupaciona vlast ga sumnjiči za podrivanje trećeg rajha i pobunu protiv okupacione vlasti, jer projekcija njegovog filma izaziva ovacije koje su, po pričama Beograđana onog vremena, nadjačale ton u susednom, nemačkom bioskopu. Komunistička partija ga, nakon završetka drugog svetskog rata, proglašava kolaboracionistom i izvodi pred sud, zbog sumnje da je filmski materijal, kamere i ostalu tehniku dobio od Nemaca, kao njihov saradnik. U oba procesa koji su vođeni protiv njega Aleksić dobija oslobađajuću presudu. Film Nevinost bez zaštite je sačuvan samo u fragmentima. Njih, uz komentare samog Aleksića, možete videti u istoimenom filmu Dušana Makavejeva snimljenom 1968. godine. Osim tumačenja glavne uloge u sopstvenom filmu Aleksić igra i u filmu Desant na Drvar Fadila Hadžića (1963). Ulogu Dragoljuba Aleksića Čoveka od čelika tumači Nenad Jezdić u filmu Čarlston za Ognjenku, Uroša Stojanovića (2008).[5] Danas u beogradskom naselju Zemun Polje postoji Ulica akrobate Aleksića. Sahranjen je na Centralnom groblju u Beogradu. Aleksićeva akrobatska atrakcija, Maribor 1958 Humanitarni rad i akrobatske atrakcije Osim velike hrabrosti i artističke veštine, ono što Aleksića čini još većim herojem sopstvenog i današnjeg vremena je velika humanost koju je iskazivao tokom svoje karijere, donirajući velika novčana sredstva različitim humanitarnim, sportskim i drugim udruženjima građana. Njegov evropski značaj i slavu potvrđuju brojni dokumenti, zahvalnice, priznanja kao i novinski članci koji veličaju Aleksićev lik i delo. Javno je izvodio neverovatne poduhvate: savijanje gvozdene šipke, kidanje lanca zubima, hodanje po žici razapetoj između vrhova zgrada, bez zaštitne mreže... Leteo je iznad Kalemegdana, prvi put 21. aprila 1940[6], ali i ostalih evropskih gradova, držeći se samo zubima za uže ispod avionskog trupa. Retki sačuvani filmski snimci svedoče o nesvakidašnjim podvizima ovog jedinstvenog čoveka. Nakon leta iznad Kalemegdana, `konkurenti` su proneli glas da je poginuo. Da bi dokazao da je živ, početkom jula 1940. je ispred `Šumatovca` kidao zubima lanac.[7] Filmografija Nevinost bez zaštite (1942) Dragoljub Aleksić , Ivan Mišković Desant na Drvar (1963) Fadil Hadžić tags: dragoljub aleksic, covek od celika, nevinost bez zastite, akrobata aleksic...

Db Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali 16 slicica! 84 od 100 Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja.

Lobby card za film `Heavy metal`, rad cuvenog crtaca Ricarda Korbena (Den, Svet mutanata itd), a za pricu `Den`. . Distribucija `Centar film`, Beograd. 23x17 cm. Nije u pitanju nikakva naknadna stampa, tj, replika, vec originalna kartica. RETKO! Ricard Korben Heavy Metal is a 1981 Canadian adult animated science fantasy anthology film directed by Gerald Potterton and produced by Ivan Reitman and Leonard Mogel, who also was the publisher of Heavy Metal magazine, which was the basis for the film. It starred the voices of Rodger Bumpass, Jackie Burroughs, John Candy, Joe Flaherty, Don Francks, Martin Lavut, Marilyn Lightstone, Eugene Levy, Alice Playten, Harold Ramis, Percy Rodriguez, Susan Roman, Richard Romanus, August Schellenberg, John Vernon, and Zal Yanovsky. The screenplay was written by Daniel Goldberg and Len Blum. The film is an anthology of various science fiction and fantasy stories tied together by a single theme of an evil force that is `the sum of all evils`. It was adapted from Heavy Metal magazine and original stories in the same spirit. Like the magazine, the film features a great deal of graphic violence, sexuality, and nudity. Its production was expedited by having several animation houses working simultaneously on different segments. Upon release, the film received mixed reviews from critics, with praise towards the animation, visuals, Elmer Bernstein`s score and voice acting, but criticism towards its story and overuse of graphic violence. The film however was a modest success at the box office and has since achieved cult status. The film`s influential soundtrack was packaged by music manager Irving Azoff and included several popular rock bands and artists, including Black Sabbath, Blue Öyster Cult, Sammy Hagar, Don Felder, Cheap Trick, DEVO, Journey, and Nazareth, among others.[2] A sequel titled Heavy Metal 2000 (2000) was released in 2000 and received negative reviews.[citation needed] Plot `Soft Landing` The title sequence was based on the comic of the same name by Dan O`Bannon and Thomas Warkentin.[citation needed] The title sequence story opens with a Space Shuttle orbiting the Earth. The bay doors open, releasing a 1960 Corvette. An astronaut seated in the car then begins descending through Earth`s atmosphere, landing in a desert canyon. Crew Jimmy T. Murakami and John Bruno – directors John Coates – producer Dan O`Bannon – writer Thomas Warkentin – art direction Music `Radar Rider` by Riggs Studio MGM Titles T.V. Cartoons Ltd `Grimaldi` In the framing story, the astronaut Grimaldi arrives at home where he is greeted by his daughter. He says he has something to show her. When he opens his case, a green, crystalline sphere rises out and melts him. It introduces itself to the terrified girl as `the sum of all evils`. Looking into the orb known as the Loc-Nar, the girl sees how it has influenced societies throughout time and space. Cast Percy Rodriguez (uncredited) as Loc-Nar Don Francks as Grimaldi Caroline Semple as Girl Crew Harold Whitaker – director John Halas – producer Studio Halas & Batchelor Animation Ltd `Harry Canyon` Original story by Daniel Goldberg and Len Blum; based on The Long Tomorrow by Moebius. In a dystopian and crime-ridden New York City in 2031, cynical taxicab driver Harry Canyon narrates his day in film noir style, grumbling about his fares and frequent robbery attempts he thwarts with a disintegrator installed in the back of his seat. He stumbles into an incident where he rescues a red haired young woman from Rudnick, a gangster who murdered her father. She explains that her father discovered the Loc-Nar, and they have been pursued relentlessly by people attempting to obtain it. Harry takes her to his apartment, where they have sex. She decides to sell the Loc-Nar to Rudnick and split the money with Harry. Rudnick is disintegrated by the Loc-Nar at the exchange, and she attempts to double-cross Harry to keep the money for herself. When she pulls out a gun, Harry uses the disintegrator on her. He keeps the money, and summarizes the incident as a `two-day ride with one hell of a tip`. Cast Percy Rodriguez (uncredited) as Loc-Nar Harvey Atkin as Alien, Henchman John Candy as Desk Sergeant Marilyn Lightstone as Whore Susan Roman as Girl, Satellite Richard Romanus as Harry Canyon Al Waxman as Rudnick Crew Pino van Lamsweerde – director W. H. Stevens Jr. – producer Vic Atkinson – producer Daniel Goldberg – writer Len Blum – writer Music `Veteran of the Psychic Wars` by Blue Öyster Cult `True Companion` by Donald Fagen `Blue Lamp` by Stevie Nicks `Open Arms` by Journey `Heartbeat` by Riggs Studio Atkinson Film Arts `Den` Based on the character of the same name created by Richard Corben. A nerdy teenager finds a `green meteorite` near his house and adds it to his rock collection. During a lightning experiment, the orb hurls the young man into the world of Neverwhere, where he transforms into a naked, muscular man called Den, an acronym for his earth name, David Ellis Norman. There, Den witnesses a strange ritual, rescuing a beautiful young woman who is about to be sacrificed to Uhluhtc. Reaching safety, she introduces herself as Katherine Wells from the British colony of Gibraltar. The two start having sex, but are interrupted by the minions of Ard, an immortal man who wants to obtain the Loc-Nar for himself. After being taken to see Ard, Den demands to see Katherine. His request is ignored and Ard orders his men to castrate Den. Den fights off the soldiers and shoots Ard, who is immortal and heals immediately. The girl turns out to be sleeping, encased in glass under a spell where only Ard can awaken her. Ard offers Den a deal: if he gets the Loc-Nar from the Queen and brings it to him, the girl will be released. Den agrees and infiltrates the palace along with Ard`s best soldier, Norl. They are promptly caught by the Queen`s guards, but she offers leniency if Den has sex with her. He complies, thereby distracting the Queen while the raiding party steals the Loc-Nar. Den escapes and races back to rescue Katherine from Ard. Recreating the lightning incident that drew him to Neverwhere, he is able to banish Ard and the Queen. Den suspects that they were teleported to Earth. Refusing the opportunity to take the Loc-Nar for himself, Den rides with Katherine into the sunset, content to remain in Neverwhere. As for the Loc-Nar, it rises into the sky and lands on a space station where it is picked up by someone else. Cast Percy Rodriguez (uncredited) as Loc-Nar John Candy as Den Jackie Burroughs as Katherine Wells Martin Lavut as Ard Marilyn Lightstone as Queen August Schellenberg as Norl Crew Jack Stokes – director Jerry Hibbert – producer Richard Corben – writer Studio Votetone `Captain Sternn` Based on the character of the same name created by Bernie Wrightson. On a space station, crooked space captain Lincoln F. Sternn is on trial for numerous serious charges presented by the prosecutor consisting of 12 counts of murder in the first degree, 14 counts of armed theft of Federation property, 22 counts of piracy in high space, 18 counts of fraud, 37 counts of rape — and one moving violation. Pleading `not guilty` against the advice of his lawyer Charlie, Sternn explains that he expects to be acquitted because he bribed a witness named Hanover Fiste. Fiste takes the stand upon being called to by the prosecutor, but his perjury is subverted when the Loc-Nar, now the size of a marble, causes him to blurt out highly incriminating statements about Sternn (though whether or not any of them are true is unknown) before changing him into a hulking muscular brute that chases Sternn throughout the station, breaking through bulkheads and wreaking havoc. Eventually, he corners Sternn, who gives him his promised payoff, and he promptly shrinks back to his scrawny original form. Sternn opens a trap door under Fiste, ejecting him into space. The Loc-Nar enters Earth`s atmosphere with Fiste`s flaming severed hand still clinging to it. Cast Percy Rodriguez (uncredited) as Loc-Nar Rodger Bumpass as Hanover Fiste Joe Flaherty as Charlie, the lawyer Douglas Kenney as Regolian Eugene Levy as Captain Lincoln F. Sternn John Vernon as Prosecutor Crew Julian Harris – director Paul Sebella – director Bernie Wrightson – writer Music `Reach Out` by Cheap Trick Studio Boxcar Animation Studios Inc `Neverwhere Land` Because of time constraints, a segment called `Neverwhere Land`, which would have connected `Captain Sternn` to `B-17`, was cut. The story follows the influence of the Loc-Nar upon the evolution of a planet, from the Loc-Nar landing in a body of water, influencing the rise of the industrial age, and a world war. This original story was created by Cornelius Cole III. The original rough animatics are set to a loop of the beginning of Pink Floyd`s `Time`. The 1996 VHS release included this segment at the end of the tape. On the DVD release, this segment is included as a bonus feature. In both released versions, the sequence is set to the music of `Passacaglia` (from Magnificat), composed and conducted by Krzysztof Penderecki and with animation studio being produced by Duck Soup Produckions. `B-17` A World War II B-17 bomber nicknamed the Pacific Pearl makes a difficult bombing run and suffers heavy damage with all of the crew except the pilot and co-pilot killed by gunfire. As the bomber limps home, the co-pilot goes back to check on the crew. Finding nothing but dead bodies, he notices the Loc-Nar trailing the plane. Informing the pilot, he heads back to the cockpit, when the Loc-Nar rams itself into the plane and reanimates the dead crew members as zombies. The co-pilot is killed, while the pilot parachutes away in time. He lands on an island where he finds a graveyard of airplanes from various times, along with the wrecked airplanes` zombified airmen, who surround him, sealing the horrified pilot`s fate. Cast Percy Rodriguez (uncredited) as Loc-Nar Don Francks as Co-Pilot (Holden) George Touliatos as Pilot (Skip) Zal Yanovsky as Navigator Crew Barrie Nelson – director W. H. Stevens Jr. – producer Dan O`Bannon – writer Music `Heavy Metal (Takin` a Ride)` by Don Felder Studio Atkinson Film-Arts `So Beautiful & So Dangerous` Based on the comic of the same name by Angus McKie. Dr. Anrak, a prominent scientist, arrives at The Pentagon for a meeting regarding mysterious mutations that are plaguing the United States. At the meeting, the doctor tries to dismiss the occurrences. When he sees the Loc-Nar in the locket of Gloria, a beautiful buxom stenographer, he begins to behave erratically and motorboats her. A colossal starship drills through the roof and abducts the doctor and, by accident, Gloria. The ship`s robot is irritated at Anrak, who is actually a malfunctioning android, but its mood changes when it sees Gloria. With the help of the ship`s alien pilot Edsel and co-pilot Zeke, the robot convinces Gloria to stay on board and have `robot sex` (albeit off-screen). Meanwhile, Edsel and Zeke snort a huge amount of a powdered drug called Plutonian Nyborg before flying home, zoning out on the cosmos. Too intoxicated to fly straight, they crash-land unharmed in a huge space station. Cast Percy Rodriguez (uncredited) as Loc-Nar Rodger Bumpass as Dr. Anrak John Candy as Robot Joe Flaherty as General Eugene Levy as Male Reporter / Edsel Alice Playten as Gloria Harold Ramis as Zeke Patty Dworkin as Female Reporter Warren Munson as Senator Crew John Halas – director Angus McKie – writer Music `Queen Bee` by Grand Funk Railroad `I Must Be Dreamin`` by Cheap Trick `Crazy? (A Suitable Case for Treatment)` by Nazareth `All of You` by Don Felder `Prefabricated` by Trust `Heavy Metal` by Sammy Hagar Studio Halas & Batchelor Animation Ltd `Taarna` Original story by Daniel Goldberg and Len Blum; based on Arzach by Moebius. The Loc-Nar, now the size of a giant meteor, crashes into a volcano on another world and draws a large mass of curious people. As they begin to climb the volcano, it erupts and green slime covers the crowd, mutating them into an evil barbarian army. The mutants subsequently attack a nearby city of peaceful scholars. Desperate, the city leaders mentally summon the Taarakians, a once powerful yet now declining warrior race with whom the city had a pact, but the city falls before the call can be answered. Taarna, a beautiful yet mute warrior and the last of the Taarakians, receives the summons. After ritually preparing herself, she and her avian mount fly to the beleaguered city, only to find the citizens dead. Determined to avenge them, she begins following the trail of their murderers and encounters a small band of the mutant barbarians. After killing them and with more information at hand, she travels towards the mutant camp, but she and her mount are captured. Taarna is tortured and thrown into an open pit, unconscious. Her mount escapes and rescues her. She tries going for the Loc-Nar, but the mutants pursue and shoot her mount down. The mutant leader faces Taarna in a duel to the death, wounding her, but Taarna manages to kill him. With the last of their strength, Taarna and her companion make a death flight to the volcano. As they approach, the Loc-Nar warns her off, claiming that sacrificing herself would be futile. Ignoring the Loc-Nar, Taarna unleashes the power imbued in her sword and dives into the volcano, destroying the Loc-Nar. Cast Percy Rodriguez (uncredited) as Loc-Nar Thor Bishopric as Boy Ned Conlon as Councilman #1 Len Doncheff as Barbarian #1 Don Francks as Barbarian #2 Joseph Golland as Councilman #2 Charles Joliffe as Councilman #3 Mavor Moore as Elder August Schellenberg as Taarak Cedric Smith as Bartender George Touliatos as Barbarian #3 Vlasta Vrána as Barbarian Leader Zal Yanovsky as Barbarian #4 Music `E5150` by Black Sabbath `The Mob Rules` by Black Sabbath `Through Being Cool` by Devo `Epilogue` As the final story ends, the Loc-Nar that was terrorizing the girl destabilizes and begins breaking up. The girl flees it and her home. The Loc-Nar then explodes, destroying the mansion in the process. Taarna`s reborn mount appears outside and the girl happily flies away on it. It is then revealed that Taarna`s soul has been reincarnated in the girl, transforming her into a new Taarakian. Cast Percy Rodriguez (uncredited) as Loc-Nar Music `Working in the Coal Mine` by Devo Production Ivan Reitman gained a deal with Columbia Pictures to create an animated film and asked Gerald Potterton to oversee it.[5] The initial script had Arzach as the framing device for the film, but the script was thrown out after Jean Giraud refused to allow the usage of his characters. Len Blum and Daniel Goldberg created Taarna and a green orb instead.[6] Chris Achilléos did the character design for Taarna.[7] Michael Mills was hired to create the opening and closing segments, but script rewrites had the sequences redrawn multiple times. Reitman, displeased with the high expenses, withheld payment. Mills sued and the case was settled out of court. Reitman hired Jimmy T. Murakami to create a new opening.[6] Atkinson Film-Arts animated Harry Canyon, directed by Pino van Lamsweerde, and the B-17 segment by Barrie Nelson. Captain Sternn was animated by Boxcar films under the direction of Paul Szuchopa and Julian Harris. Halas and Batchelor and TVC animated the other segments. Taarna was created in Montreal by 11 designers, 30 animators, and 54 assistants under the direction of John Bruno. José Abel, Danny Antonucci, and Zdenko Gašparović worked on Taarna.[8] Animator Robert Balser directed the animation of the `Den` sequence for the film.[9] The film uses the rotoscoping technique of animation in several shots. This process consists of shooting models and actors, then tracing the shot onto film.[10] Release The film was released on August 7, 1981. It was a financial success, grossing over $20 million on a $9 million budget (equivalent to a gross of $64 million in 2022).[3] Reception The film was met with mixed response. Review aggregator Rotten Tomatoes reports that 66% of critics have given the film a positive review based on 35 reviews, with an average rating of 5.8/10 and the critical consensus: `It`s sexist, juvenile, and dated, but Heavy Metal makes up for its flaws with eye-popping animation and a classic, smartly-used soundtrack.`[11] Janet Maslin of The New York Times wrote that `for anyone who doesn`t think an hour and a half is a long time to spend with a comic book, Heavy Metal is impressive,` and noted that the film `was scored very well, with music much less ear-splitting than the title would suggest.`[12] Variety declared, `Initial segments have a boisterous blend of dynamic graphics, intriguing plot premises and sly wit that unfortunately slide gradually downhill ... Still, the net effect is an overridingly positive one and will likely find its way into upbeat word-of-mouth.`[13] Gene Siskel of the Chicago Tribune gave the film three stars, writing that it `isn`t intended for close scrutiny on a literal level. The film clearly is intended as a trip, and on that level it works very nicely.` He criticized the film as `blatantly sexist` and for having `wildly romanticized` violence.[14] Sheila Benson of the Los Angeles Times wrote, `Somehow a great deal of the charm [of the magazine] leaked out on the way to the movie house, but all of the sadism stayed put. And then some. It`s the most expensive adolescent fantasy revenge fulfillment wet dream ever to slither onto a screen.`[15] John Pym of The Monthly Film Bulletin found that it was `to put it mildly, something of a hodge-podge.`[16] Film historian and critic Leonard Maltin gave the film 3 stars out of 4 in his Movie Guide, calling the feature `... uneven, but great fun on a mindless, adolescent level.`[17] On the whole, in terms of individual segments, critics were typically most favorable towards the `Den` story.[18] Critic Janet Maslin gave the film a positive review in The New York Times. She said, `The other highly memorable story is about a bookworm from earth who winds up on another planet, where his spindly body is transformed into that of an extraterrestrial Hercules.` She also complimented John Candy`s vocal performance as Den.[19] Christopher John reviewed Heavy Metal in Ares Magazine #11 and commented that `Sadly, what could have been a true boost for animation in this country[20] is a weak, opportunistic failure, put together with very little care and no love at all.`[21] Home media Heavy Metal aired frequently on HBO throughout the 1980s and 90s.[citation needed] Prior to official release on VHS and LaserDisc in 1996, the film was re-released to 54 theatres on March 8, 1996, remixed in Sony`s 8-track SDDS audio system, taking in US$550,000 (equivalent to $1,026,247 in 2022).[4] The subsequent home video release, the first animated film issued on the VHS format to be THX-certified, moved over one million units.[22] The film was released on Blu-ray Disc on February 1, 2011 as a Best Buy exclusive and it was later released everywhere on June 14, 2011.[23] A remastered 4K version was released on Ultra HD Blu-ray on April 19, 2022, bundled with a Blu-ray Disc release of the sequel, Heavy Metal 2000 (2000).[24] Music Soundtrack This section needs additional citations for verification. Please help improve this article by adding citations to reliable sources in this section. Unsourced material may be challenged and removed. (December 2015) (Learn how and when to remove this template message) Heavy Metal: Music from the Motion Picture Soundtrack album by various artists Released July 1981 Genre Heavy metal[25] hard rock[25] Label Full Moon/Asylum/Epic Heavy Metal film soundtracks chronology Heavy Metal: Music from the Motion Picture (1981) Heavy Metal 2000 OST (2000) Singles from Heavy Metal: Music from the Motion Picture `True Companion` / `All of You` Released: 1981 Professional ratingsReview scores Source Rating AllMusic [25] The soundtrack was released on LP in 1981, but for legal reasons, was not released on CD until 1995. The album peaked at number 12 on the Billboard 200 chart. The film`s theme song, `Heavy Metal (Takin` a Ride)` was sung by Don Felder. It was released as a single in the U.S. and reached number 43 on the Billboard Hot 100[26] and number five on the Mainstream Rock chart on September 19, 1981.[27] Blue Öyster Cult wrote and recorded a song called `Vengeance (The Pact)` for the film, but the producers declined to use the song because the lyrics provided a capsulized summary of the `Taarna` vignette. `Veteran of the Psychic Wars` was used instead. Both songs can be found on Blue Öyster Cult`s album Fire of Unknown Origin. Although used in the film, the songs `Through Being Cool` by Devo and `E5150` by Black Sabbath were not included in the released soundtrack album. These songs are on New Traditionalists and Mob Rules, respectively. The legal difficulties surrounding the use of some songs in the film delayed its release to home media. The production company`s use of some songs was limited solely to the theatrical release and soundtrack and did not include home media releases. It was not until 1996 that there was an official home media release on VHS when Kevin Eastman, who had bought the publishing rights of Heavy Metal magazine in 1992 and previously contributed to the magazine, reached a settlement with the music copyright holders.[28] The original LP contained four tracks per side and was programmed in stackable order (A, D, B, C). Rhino Records reissued the two-LP collection in 2017, programmed in standard order (A, B, C, D), as part of their `Rocktober` collection.[29] No. Title Artist Length 1. `Heavy Metal` (original version) Sammy Hagar 3:50 2. `Heartbeat` Riggs 4:20 3. `Working in the Coal Mine` Devo 2:48 4. `Veteran of the Psychic Wars` Blue Öyster Cult 4:48 5. `Reach Out` Cheap Trick 3:35 6. `Heavy Metal (Takin` a Ride)` Don Felder 5:00 7. `True Companion` Donald Fagen 5:02 8. `Crazy (A Suitable Case for Treatment)` Nazareth 3:24 9. `Radar Rider` Riggs 2:40 10. `Open Arms` Journey 3:20 11. `Queen Bee` Grand Funk Railroad 3:11 12. `I Must Be Dreamin`` Cheap Trick 5:37 13. `The Mob Rules` (alternate version) Black Sabbath 3:16 14. `All of You` Don Felder 4:18 15. `Prefabricated` Trust 2:59 16. `Blue Lamp` Stevie Nicks 3:48 Charts Chart (1981–1982) Peak position US Billboard 200[30] 12 Certifications Region Certification Certified units/sales Canada (Music Canada)[31] Platinum 100,000^ United States (RIAA)[32] Platinum 1,000,000^ ^ Shipments figures based on certification alone. Score Unusual for the time, an LP recording of Elmer Bernstein`s score was released alongside the soundtrack in 1981, and it featured the composer`s first use of the ondes Martenot, an instrument which became a trademark of Bernstein`s later career. On March 13, 2008, Film Score Monthly released an official, expanded CD release of Bernstein`s score, which he conducted.[33] The score was performed by the Royal Philharmonic Orchestra with the London Voices and Jeanne Loriod on the ondes Martenot. Original track listing: `Den and the Green Ball` (03:17) `Den Makes It` (02:49) `Den and the Queen` (02:56) `Den`s Heroics` (02:52) `Bomber and the Green Ball` (04:41) `Space Love` (01:32) `Harry and the Girl` (03:45) `Tarna Summoned` (sic) (02:50) `Flight` (02:20) `Tarna Prepares` (sic) (03:35) `Barbarians` (03:37) `Tarna Forever` (sic) (03:37) Re-release track listing: `Beginning` 1:16 `Intro to Green Ball` 1:18 `Discovery/Transformation (Den and the Green Ball)` 3:15 `Den Makes Out (Den Makes It)` 2:42 `Castrate Him/Searching for the Loc-Nar` 2:04 `Queen for a Day (Den and the Queen)` 2:54 `Pursuit (Den’s Heroics)` 2:51 `Fiste` 1:27 `Getting Bombed` 3:06 `Green Ball` 2:15 `Dem Bones` 2:44 `No Alarm` 0:58 `Robot Love (Space Love)` 1:32 `Harry` 1:35 `The Next Morning` 1:56 `End of Baby` 2:43 `Council (Taarna Summoned)` 2:49 `The Flight to Temple (Flight)` 2:16 `The Sword (Taarna Prepares)` 3:32 `Flight to Holiday Town` 2:20 `Fighting` 2:43 `My Whips!/Taarna Escapes Pit` 4:57 `Finish (Taarna Forever)` 3:34 Bonus tracks `Den Makes Out` (film version) 2:49 `Bomber and the Green Ball` (album edit) 4:35 `Harry and the Girl` (album edit) 3:41 `Barbarians` (album edit) 3:34 Sequel The sequel, titled Heavy Metal 2000, was released in 2000. Upon its release, Heavy Metal 2000 received negative reviews from critics and has fallen into obscurity. Legacy and cultural impact Several years after the film`s release, Heavy Metal managed to achieve a strong cult following mainly through midnight screenings, TV showings, and home video releases.[citation needed] The film served as inspiration for many animation and science fiction films and shows following it such as Blade Runner (1982), Starchaser: The Legend of Orin (1985), Gandahar (1987), Akira (1988), The Fifth Element (1997), Titan A.E. (2000), Sausage Party (2016), Mandy (2018), The Spine of Night (2021), Futurama, and Rick & Morty.[citation needed] The film was parodied in a season 12 episode of the adult animated comedy series South Park entitled `Major Boobage` (2008; S12E03), which also featured songs from the film`s soundtrack.[citation needed] Some news reports have suggested that Heavy Metal was an influence for Elon Musk when he launched a Tesla Roadster alongside a fake spaceman in the front seat into orbit in 2018, which seems to reference the film`s title sequence `Soft Landing`, in which a space traveler lands on Earth in a Chevrolet Corvette convertible two-seater.[34][35] Both Heavy Metal and the British animated film Watership Down (1978) served as strong influences on the animation and anthology styles of the music video At the Door by The Strokes.[36] Remake In March 2008, Variety reported that Paramount Pictures was set to make another animated film with David Fincher `spearheading the project`. Kevin Eastman, who is the current owner and publisher of Heavy Metal, would direct a segment, as would Tim Miller, `whose Blur Studio will handle the animation for what is being conceived as an R-rated, adult-themed feature`.[37] Entertainment website IGN announced, on July 14, 2008, `David Fincher`s edgy new project has suffered a serious setback after it was dropped by Paramount, according to Entertainment Weekly.`[38] Entertainment Weekly quoted Tim Miller as saying `David really believes in the project. It`s just a matter of time.`[39] In September 2008, Eastman was quoted as saying `Fincher is directing one, Guillermo del Toro wants to direct one, Zack Snyder wants to direct one, Gore Verbinski wants to direct one`. It was reported that the film had been moved to Sony division Columbia Pictures (which had released the original) and had a budget of $50 million.[40] In June 2009, Eastman said `I`ve got breaking news that Fincher and James Cameron are going to be co-executive producers on the film, Cameron will direct one.[41] Mark Osborne and Jack Black from Tenacious D were going to do a comedy segment for the film.`[42] Production is stalled indefinitely, as no film distributor or production company has shown interest in distributing or producing the remake since Paramount Pictures decided to forgo being the film`s distributor,[43] who purportedly thought such a film was `too risqué for mainstream audiences`.[39] In July 2011, filmmaker Robert Rodriguez announced at the Comic-Con that he had purchased the film rights to Heavy Metal and planned to develop a new animated film at the new Quick Draw Studios.[44] On March 11, 2014, with the formation of his very own television network, El Rey, Rodriguez considered switching gears and bringing it to TV.[45] On March 15, 2019, the reboot was released on Netflix as a reimagining titled Love, Death & Robots.[46] Richard Corben (October 1, 1940 – December 2, 2020) was an American illustrator and comic book artist best known for his comics featured in Heavy Metal magazine, especially the Den series which was featured in the magazine`s first film adaptation in 1981. He was the winner of the 2009 Spectrum Grand Master Award[1] and the 2018 Grand Prix at Angoulême. In 2012 he was elected to the Will Eisner Award Hall of Fame. Biography Richard Corben was born on a farm[2] in Anderson, Missouri, and went on to get a Bachelor of Fine Arts degree from the Kansas City Art Institute, in 1965.[3] At the same time, he trained in bodybuilding, but eventually retired from the art with few accomplishments due to a lack of time to dedicate himself to it.[4] After working as a professional animator at Kansas City`s Calvin Productions, Corben started writing and illustrating for the underground comics, including Grim Wit, Slow Death, Skull, Rowlf, Fever Dreams and his own anthology Fantagor.[5] In 1970 he began illustrating horror and science-fiction stories for Warren Publishing.[6] His stories appeared in Creepy, Eerie, Vampirella, 1984 and Comix International. He also colored several episodes of Will Eisner`s Spirit. All the stories and covers he did for Creepy and Eerie have been reprinted by Dark Horse Books in a single volume: Creepy Presents Richard Corben.[7] The three stories he drew for Vampirella have been reprinted by Dynamite Entertainment in Vampirella Archives Vol. 5.[8] In 1975, when Moebius, Druillet, and Jean-Pierre Dionnet started publishing the magazine Métal Hurlant in France, Corben submitted some of his stories to them.[9] He continued his work for the franchise in America, where the magazine was called Heavy Metal. Also in 1975, a selection of his black-and-white underground comix stories was collected in hardcover as The Richard Corben Funnybook from Kansas City`s Nickelodeon Press. In 1976 he adapted a short Robert E. Howard story in an early graphic novel, Bloodstar.[10] Among the stories drawn for Heavy Metal he continued the saga of his most famous creation, Den, which had begun in the short film Neverwhere and a short story in the underground publication Grim Wit No. 2. The saga of Den is a fantasy series about the adventures of a young underweight nerd who travels to Neverwhere, a universe taking inspirational nods from Robert E. Howard`s Hyborian Age, Edgar Rice Burroughs`s Barsoom and H. P. Lovecraft`s horror dimensions. This story was adapted in a highly abridged form, in the animated film Heavy Metal, where Den was voiced by John Candy in a humorous interpretation of the character that Corben found excellent. Corben`s collaborations are varied, ranging from Rip in Time with Bruce Jones, to Harlan Ellison for Vic and Blood, to the Mutant World titles, Jeremy Brood, and The Arabian Nights with Jan Strnad. From 1986 to 1994 Corben operated his own publishing imprint, Fantagor Press. Among the titles Fantagor published were Den, Den Saga, Horror in the Dark, Rip in Time, and Son of Mutant World. Fantagor went out of business after the 1994 contraction of the comics industry.[11] [12] Due to the sexual nature of Corben`s art, it has been accused of being pornographic, a description he himself disagrees with, preferring to call his work `sensual` instead.[4] One notorious example was the interview he gave Heavy Metal editor Brad Balfour in 1981.[2][13][14] Corben was very dissatisfied with the interview. He felt it portrayed him as a `petty, childish, borderline psychotic oaf`. He wrote a letter in retort, which was published in the September 1981 issue.[15] Corben did the cover of Meat Loaf`s Bat Out of Hell, Jim Steinman`s Bad for Good and a movie poster (based on a layout compositional sketch by Neal Adams[16]) for the Brian De Palma film Phantom of the Paradise. In addition, he provided cover art for the VHS release of the low-budget horror film Spookies. In 2000, Corben collaborated with Brian Azzarello on five issues of Azzarello`s run on Hellblazer (146–150) which was collected in a trade called Hellblazer: Hard Time.[17] He also adapted the classic horror story The House on the Borderland by William Hope Hodgson for DC`s Vertigo imprint. In 2001, Azzarello and Corben teamed up to create Marvel`s Startling Stories: Banner (a four issue mini-series exploring Doc Samson`s relationship with Bruce Banner) and Marvel MAX`s Cage (a five issue mini-series starring Luke Cage). In June 2004, Corben joined with Garth Ennis to produce The Punisher: The End, a one-shot title for Marvel published under the MAX imprint as part of Marvel`s The End series. The story tells of The Punisher`s final days on an earth ravaged by nuclear holocaust. Ever the independent, Corben would work with rocker Rob Zombie and Steve Niles in 2005 on a project for IDW Publishing called Bigfoot. In 2007, Corben did a two issue run on Marvel Comics` surreal demon biker, Ghost Rider. At Marvel`s MAX imprint he has produced Haunt of Horror, a mini-series adapting classic works of horror to comics. The first mini-series, published in 2006, was based on the stories of Edgar Allan Poe[18] followed by a second series in 2008 adapting works by H. P. Lovecraft.[19] Between 2008 and 2009 he illustrated the flashback sequences in Conan of Cimmeria #1–7, collected as Conan Volume 7: Cimmeria. In 2009 he illustrated Starr the Slayer for Marvel`s MAX comics imprint. Since then Corben has done more work for Marvel, DC, IDW, and most notably Dark Horse, drawing the Eisner Award-winning Hellboy. In May 2020, Parallax Studio announced preproduction on the live-action animated film MEAD (originally titled To Meet the Faces You Meet) based on the comic book Fever Dreams illustrated by Corben and written by Jan Strnad.[20][21] The film stars Robert Picardo and Samuel Hunt and features the voices of Patton Oswalt and Patrick Warburton.[22] MEAD was premiered at the 2022 Cannes Film Festival on May 22, 2022, and will be released for streaming in North America on August 9, 2022.[23] Personal life Corben`s wife is named Madonna `Dona` (née Marchant). Corben was the special-effects/animation technician for her prize-winning film entry Siegfried Saves Metropolis in a contest sponsored by Famous Monsters of Filmland magazine in 1964 (see issues #34 and 35). They married soon afterward in 1965.[24] They had a daughter, Beth, who is a watercolor painter and often colored her father`s comics. Corben died on December 2, 2020, following heart surgery. He was 80 years old.[25] Awards Corben`s work in comics and animation has won him recognition, including the Shazam Award for Outstanding New Talent in 1971, and a Shazam Award for Superior Achievement by an Individual in 1973. Corben won a 1973 Goethe Award for `Favorite Fan Artist`. He also received a CINE Golden Eagle and President of Japan Cultural Society trophy in 1968 for his short film Neverwhere.[26] While working for the Warren anthologies, he received numerous Warren Awards: 1973 Best Artist/Writer and Special Award for `Excellence`, 1976 Best Art for `Within You, Without You` (Eerie #77) and Best Cover (also for Eerie #77), and 1978 Best Cover Artist.[1] In 2009 Corben won the `Best Finite Series/Limited Series` Eisner Award for Hellboy: The Crooked Man and in 2011 he won the `Best Single Issue (or One-Shot)` Eisner Award, for Hellboy: Double Feature of Evil. Finally, in 2012 he was elected to the Will Eisner Award Hall of Fame. In 2015, Corben was inducted into the Ghastly Awards Hall of Fame. His previous Ghastly Awards include Best Artist in 2013 and Best One-shot Comics for his Dark Horse Poe adaptations... Edgar Allan Poe`s The Conqueror Worm in 2012, Edgar Allan Poe: The Raven & The Red Death (2013) and Edgar Allan Poe`s Morella and the Murders in the Rue Morgue in 2014.[27] In January 2018 he won the prestigious Grand Prix at Angoulême and presidency of the 2019 festival.[28] Beginning concurrently with the 2019 festival in January, a 250-piece collection of his original artworks was put on display at the Musée d`Angoulême, the exhibit ending March 10, 2019.

Spomen-kosturnica branilaca Beograda 1914—1918. (poznata i kao Srpska kosturnica branilaca Beograda) jedno je od najznačajnijih spomen-obeležja iz vremena Prvog svetskog rata u Beogradu. Zbog svog specifičnog položaja na Novom groblju, često je zaboravljen i retko dostupan široj javnosti. Za vreme Prvog svetskog rata Beograd je bio prva bombardovana prestonica, najviše rušen i branjen grad u Evropi. U kripti spomen-kosturnice počivaju kosti 3.529 znanih i 1.074 neznana junaka. U nju su preneti posmrtni ostaci srpskih vojnika sa vojnih parcela na Novom groblju, sa groblja na Dunavskom keju i manjih grobalja u okolini Beograda. Imena identifikovanih bila su zapisana u velikoj spomen-knjizi Nacionalnom jevanđelju koja je nekada stajala na posebnom postolju u centralnom delu „beogradskog Zejtinlika”. Godine 1931, trinaest godina nakon rata, kosti stradalih branilaca su iskopane i premeštene u spomen-kosturnicu podignutu na Novom groblju. U nju su preneti i posmrtni ostaci ratnika poginulih u vreme Balkanskih ratova. Spomenik i kosturnica su izgrađeni dobrovoljnim prilozima preživelih saboraca okupljenih u Udruženje rezervnih oficira i ratnika, najmoćnije veteransko udruženje u Kraljevini Jugoslaviji koje je svojim brojnim aktivnostima radilo na očuvanju sećanja na stradale borce, kao i poboljšanju položaja preživelih kao i Beogradske opštine, i to na mestu na kome se prethodno nalazilo Srpsko vojničko groblje. Na spomeniku stoji i natpis Braniocima Beograda Udruženje rezervnih oficira i ratnika 1931. Autor nacrta Spomenika i spomen kosturnice braniocima Beograda 1914—1918. bio je poznati arhitekta i skulptor, ruski emigrant, Roman Verhovski, dok su autori skulptura Verhovskoj i vajari Živojin Lukić i Vladimir Pavlović Zagorodnjuk, takođe Rus. Roman Verhovskoj je bio i sam učesnik Prvog svetskog rata, a došavši u Srbiju početkom treće decenije 20. veka radio je u Upravi dvora, Ministarstvu građevina i samostalno je projektovao. pomenik je smešten iznad kripte, na centralnom delu groblja, sa kojom čini kompleksnu građevinu. Visok je 19,40m, a centralni masiv je uzdignut na visinu od 10 metara. Podignut je nakon izgradnje kripte, u periodu od 1927. do 1931. godine, deceniju nakon donete odluke o njenom podizanju. Monumentalni spomenik do kog se prilazi stepeništem uzdiže se iznad kosturnice. Na kamenom monolitnom postamentu, čiji je autor Roman Verhovskoj, istaknuto je staro znamenje Kraljevine Srbije, što je jedini takav primer u Beogradu u međuratnom razdoblju . Isklesani srpski dvoglavi orao svedene je forme, bez obrade detalja. Na spomeniku dominira figura srpskog vojnika sa puškom u ruci, spremnog da brani svoju zemlju, koju simbolizuje zastava iznikla iz stene. Tri krsta koja se javljaju na spomeniku-krst na vrhu zastave, stav vojnika u obliku krsta, kao i krst na samom spomeniku univerzalni su simbol stradanja. U podnožju spomenika je ogromna figura smrtno ranjenog orla, sa uzdignutim kandžama i raširenim krilima. Orao personifikuje poraženog neprijatelja, koji leži na položenim-oborenim zastavama, takođe simbolom pobede nad neprijateljem. Pokidani lanci predstavljaju oslobođenje našeg naroda od ropstva. Izliven je od crne bronze kao dobar kontrast orlu izvedenom od svetlog kamena, koji je simbol mira, slobode i pravde, te zajedno predstavljaju pobedu dobra nad zlom. Još jedan zanimljiv dodatak spomeniku je originalni top, smešten negde na sredini kompozicije. Ova praksa-postavljanje pravog topa na spomenicima memorijalnog karaktera, bila je česta i u Grčkoj, Francuskoj i Bugarskoj u međuratnom periodu i na najneposredniji način simbolizuje ratništvo. I sam koncept spomenika u vidu „stene“ ili „planine“ bio je popularan u ikonografiji ovog vremena, te se u tom smislu Verhovskoj držao u svemu tradicionalnog koncepta memorijalnih spomenika[8]. Na spomeniku se nalazi natpis — 1914—1918 braniocima Beograda udruženje rezervnih oficira i ratnika 1931. Kripta se sastoji od uzanih hodnika, u kojima su postavljene metalne kasete sa urnama i koje okružuju centralni prostor velike podzemne odaje čiji se svod oslanja na stamene stubove. Sa njihovih kapitela na četiri strane podzemnog sveta motre kamena lica srpskih vitezova pod kacigama. Između njih reljefi mačeva ovenčanih lovorom i belih orlova sa srpskim krstom i ocilima. Na stubovima ploče sa imenima junaka čije su kosti pronađene izmešane na beogradskim bojištima od Ade Ciganlije do Dunavskog keja i nisu mogle da budu smeštene u posebene kasete i smešteni su u zasebnu kriptu u samoj kosturnici. U vreme podizanja Spomenika i spomen-kosturnice braniocima Beograda 1914—1918. bila je pokrenuta polemika u vezi sa njegovom lokacijom, te su se i autor spomenika Roman Verhovskoj, kao i brojni umetnici, među kojima i slikar, likovni kritičar, profesor i dekan Tehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu Branko Popović, protivili odluci da se ovaj spomenik podigne na groblju, umesto da dobije svoje mesto na nekom od prestoničkih trgova. Međutim, neslaganje javnosti sa ovom odlukom nije promenilo sudbinu spomenika i određenu mu lokaciju. Osvećenju Spomenika i spomen kosturnice braniocima Beograda 1914—1918. na dan Primirja u Prvom svetskom ratu 11. novembra 1931. godine prisustvovale su najznačajnije ličnosti države i društva kralj Aleksandar Karađorđević i kraljica Marija, članovi Vlade, patrijarh Varnava, savezničke diplomate, vojni predstavnici na čelu sa generalom Vojislavom Tomićem komandantom Beograda, kao i organizatori pomena predsednik Beogradske opštine Milan Nešić, potpredsednik i odbornici, te predsednik Udruženja rezervnih oficira i ratnika Milan Đ. Radosavljević koji je spomenik predao na čuvanje Opštini beogradskoj. -------------------------------------------- Beograd je jedan od prvih gradova koji su se u Prvom svetskom ratu našli na udaru velikih sila. Početak sukoba u ovom gradu krenuo je napadom Austrougarske. Nakon objavljena rata u noći između 28. i 29. jula 1914. godine, sa teritorije tadašnje Austrougarske otpočeo je napada na Beograd. Napadalo se sa više strana, iz pravca Zemuna, sa Bežanijske kosa, iz Borče, kao i sa čamaca koji su plovili Savom i Dunavom. Već nakon prvog napada, veliki broj objekata je srušen, a požari su bili duž čitavog grada. Iako su se jedinice austrougarske vojske nadale da branionici Beograda neće pružiti otpor, nekoliko dobrovoljačkih jedinica i bataljona sa puškama i bajonetima pružili su otpor i čekali neprijatelja na desnim obalama Save i Dunava. Grad je napadan tri puta dnevno, dosta urušen od topovskih granata, a austrougarski monitori zasipali su artiljerijskom vatrom i mtiraljeskim rafalima Kalemegdan i Dunavski kej. Neprijatelj je više puta pokušavao da se preko čamaca prebaci do savskog pristaništa, ali herojskom odbranom branioca Beograda, neprijateljske trupe su uglavnom završavale u rekama. Jedan od najpoznatijih napada na Beograd u ovom periodu odigran je na mostu preko reke Save, na mestu današnjeg Starog Železničkog mosta. Most koji je spajao Beograd i Zemun po naređenju Vrhovne komande 25.jula 1914. godine bio je miniran sa 600 kilograma eksploziva. U noći između 2. i 3. avgusta 1914. godine most je iz pravca Zemuna zasut topovskim granatama, dok su srpski vojnici uzvraćali i branili most. U rano jutro 3. avgusta neprijatelj je otpočeo napad na branionice mosta i na Topčidersko brdo. Žestokim napadom nagoveštavalo se da austrougarska vojska želi da pređe u Beograd. Od srpske strane stigla je naredba o dizanju mosta u vazduh, kako se ne bi rizikovao ulazak austrougarske vojske u grad. Od silne eksplozije veliki broj objekata na Senjaku je srušen i oštećen. Neprijateljske trupe su neposredno pre uništavanja mosta pokušavale da uđu u grad, a plan je bio da se iskracaju na savsko pristanište i odatle uđu u Beograd. Ka gradu su krenula tri parobroda sa nekoliko šlepova u kojima se nalazilo oko 4.000 vojnika. Prvi parobrod koji je prevozio vojnike imao je zadatak da se sa vojnicima iskrca blizu Starog Železničkog mosta. U trenutku ekplozije na mostu, među austrougarskom vojskom zavladala je panika, dok su srpski vojnici to iskoristili i osuli paljbu po parobrodu, koji se nasukao ispod porušenog Starog Železničkog mosta, a veliki broj austrougarskih vojnika je poginuo, dok su se neki u pokušavaju bekstva utopili u reci Savi. Zbog neuspeha u planu osvajanja Beograda i usled velikih gubitaka, austrougarska vojska privremeno se povukla u Zemun. Zbog konstantnog bombardovanja grada iz centra Beograda se privremeno iselio veliki broj građana, van dometa artiljerije, uglavnom na Topčidersko brdo i Čuburu, dok su neki građani odlazili u druge gradove. Vojska i žandarmerija je čuvala napuštene objekte u gradu koji je bio gotovo skroz napušten. U noći između 11. i 12. avgusta austrougarska 2. amrija i rečne flotile počele su napade duž obale reke Save na Beograd, Obrenovac i Šabac. Ponovni pokušaj prelaska austrougarske vojske završio se na štetu neprijatelja, jer su snage odbrane Beograda odbile napade. Iz grada su krajem jula 1914. godine povučene 2. armija i Dunavska divizija I poziva koja je učestvovala u bici na Ceru, a kasnije i u drugim bitkama. Za vreme Cerske bitke, u Beogradu ostali su samo 7. dunavski puk Dunavke divizije I i III poziva, koji su uspešno branili grad. Usled uspeha srpske vojske na reci Drini, i uspešnim odolevanjima napada na Beograd, srpski pešadijski pukovnik Milivoje Anđelković Kajafa, predložio je da se organizuje odbrana Beograda, koja je formirana 3. septembra 1914. godine, pod komandom Mihaila Živkovića. U sastav Odbrane Beograda ušle su dobrovoljačke i jedinice III poziva, a iz Dunavske divizije 7. dunavski puk, jedan divizion poljske artiljerije, jedna haubička baterija i jedno reflektorsko odeljenje koje je već bilo na položajima. U periodu od 6—12. septembra 1914. godine jedinice Odbrane Beograda su uspešno dejstovale na području Zemuna i Bežanijske kose, dok je u to vreme austrougarska vojska nastavljala sa razaranjem Beograda. Razaranje grada iznenada je prestalo 9. septembra 1914. godine kada je austrougarski ratni čamac sa belom zastavom izbacio pismo austrougarskog generala Ferdinanda fon Goglije, koje je bilo adresirano na generalala Mihaila Živkovića, a u pismu je pisalo: “Danas do šest časova popodne imate mi predati Beogradsku tvrđavu da je ne bih dalje rušio; u znak predaje, umesto srpske zastave, istaknite beo barjak. A Vi sa vašim štabom bićete primljeni na zemunskom pristaništu i u znak počasti ostaviću Vam sablju. General Goglija.” Pismo je primio komandant major Joksim Gajić, koji je odmah nakon čitanja naredio pripremu topova, kao i da se umesto jedne srpske zastave na bedemima beogradske tvrđave istaknu tri zastave. Nakon toga naređeno je da topovi dejstvuju po austrougarskim monitorima u zemunskom pristaništu, koji bivaju pogođeni i zapaljeni. Tek nakon toga, major Joksim Gajić obavestio je generala Mihaila Živkovića o celom događaju i ujedno zatražio odobrenje od Vrhovne komande da pokaže kako Srbi predaju svoj glavni grad. Jedinice Odbrane Beograda su u noći između 9. i 10. septembra prešle reku Savu kod Ostružnice i Ade Ciganlije i napale austrougarsku vojsku, koja je bila prinuđena da se povlači. Pri povlaćenju razbijena je trupa generala Ferdinanda fon Goglije i 10. septembra 1914. godine srpska vojska zauzela je grad Zemun. Srpske snage su 12. septembra prešle preko Dunava i ušle u Ovču i Borču. austrougarska vojska je počela ofanzivu na reci Drini i reci Savi, a zbog promene situacije na frontu sve srpske snage povukle su se sa prostora Srema. Jedinice Odbrane Beograda povukle su svoje trupe iz Zemuna, a svoje trupe su rasporedili samo na Adi Ciganliji i jednom mostobranu naspram Ade Ciganlije. Sa povlačenjem srpskih snaga, povukao se i jedan broj sremaca, od kojih je formiran Sremski dobrovoljački odred, koji je ušao u sastav Odbrane Beograda. Austrougarski 32. puk napadao je jedinice Odbrane Beograda u periodu od 20. do 23. septembra u cilju zauzimanja Ade Ciganlije, ali je vrlo brzo poražen, odakle se povukao do Batajnice. Nakon pobede austrougarske vojske u bici na Mačkovom kamenu, da bi rasteretio srpske snage, general Mihailo Živković naredio je napad na Zemun, koji je ponovo zauzet 28. septembra od strane srpske vojske.Jedinice Odbrane Beograda zauzele su i Bežanijsku kosu i došle sve do Surčina. Zbog ogromnih napada austrougarske vojske koji su sprečili podizanje mosta na reci Savi kod Ade Ciganlije, jedinice Odbrane Beograda morale su da napuste osvojenu teritoriju. Srpska vojska povukla se na svoje početne položaje oko Beograda, na kojima su vodili borbe do kraja novembra 1914. godine, kada su se povukli na kosmajske položaje. Posle prekida napada, nakon ojačavanja austrougarske vojske, počeli su napadi na Beograd sa strane Banata. Neprijateljska vojska je dejstovala iz Starčeva, a između njega i ade Čakljanac postavljen je pontonski most, koje su postavile austrougarske trupe u cilju dokopavanja desne obale Dunava u pravcu ka Vinči. Artiljerija austrougarske vojske dejstvovala je po Adi Huji, Velikom Vračaru, Karaburmi i Višnjici. Malobrojni branioci su se uspešno branili od austrougarskih trupa i proterali neprijatelja na početne položaje na levoj obali Dunava. Austrougarske vojska je posle velikih borbi zauzela Valjevo, Lajkovac i većinu gradova u zapadnoj Srbiji, ali Beograd je još uvek odolevao napadima. Nakon velikih borbi u celoj zemlji, velikih gubitaka, komandant Mihailo Živković dobio je zapovest od Vrhovne komade koja je glasila: Kada bude naređeno, ili kada sami uvidite da morate napustiti Beograd, povućićete se najzgodnijim pravcem na položajna liniji Varovnica-Kosmaj-Sibnica…”. Nakon toga, Odbrana Beograda dobila je zadatak da štiti kosmajske položaje i da se povuku iz grada, 30. novembra 1914. godine. Povlačenjem vojnih trupa, povukle su se i građanske vlasti, ali i veliki broj stanovnika, a u gradu je ostalo tek 20.000 ljudi. Nikome se od branilaca Beograda nije svidelo takvo naređenje. Da bi podigao moral braniocima grada usled napuštanja borbenih položaja jedan od majora je rekao: “Podignite čela! Vi ste junački branili Beograd. Ali sad su se prilike malo promenile. Beograd smo prepustili neprijatelju da bismo spasli Srbiju. Beograd je voljno napušten, ali vas uveravam da će u najskorije vreme, možda već za koji dan, biti junački vraćen.” Nakon povlačenja srpske vojske, prestonica je ostala bez odbrane. Austrougarske vojska nije odmah smela da uđe u grad, pa su nekoliko dana nakon toga dejstovali po objektima i položajima gde se nekad nalazila srpska vojska oko grada. Tek 2. decembra, deo austrougarske vojske prešao je reku Savu, a narednog dana u 15 časova su glavne snage 5. armije austrougarske vojske ušle u Beograd. Beograd je tako zauzet bez borbe, a već 3. decembra 1914. godine po naređenu komandanta 5. austrougarske armije u gradu je održavana pobednička parada. Vest o padu grada odjeknula je čitavim svetom, što je predskazivalo propast Srbije. Nakon zauzimanja Beograda, austrougarska vojska je krenula sa prodorom ka kosmajskim položajima, odakle su je zaustavile jedinice Odbrane Beograda i nanele joj veliki poraz. Tokom borbe na kosmajkim položajima u toku noći između 8. i 9. decembra 1914. godine jedinice Odbrane Beograda su zarobile 41. oficira i oko 2.000 podoficira i vojnika austrougarske vojske. Srpskoj vojsci je nakon ovih pobeda omogućeno da izvrši protivofanizivu u pravcu Beograda. Velikim delom zaslužni za ishod Kolubarske bitke bile su i jedinice Odbrane Beograda koje su dejstovovale po kosmajskim položajima i značajno doprineli porazu austrougarske vojske. Ovim porazom slomljen je deo austrougarskih trupa, pa je omogućen povratak branilaca na obale reke Save i Dunava, a 15. decembra 1914. godine oslobođen je Beograd. Neprijatelj je bio poražen, a poraz nije bio samo vojnički, već i moralni i politički. Usled pobeda srpske vojske, zaborljen je veliki broj austrougarskih oficira i podoficira, a zaplenjene su velike količine municije i ratne opreme. I pored pobede Srbija se suočila sa velikim problemom siromaštva izazvanog ratom, velikim brojem ubijenih civila i epidemije pegavog tifusa. U jeku velikih borbi početkom 1915. godine Beogradu u vreme zatišja bio je ponovo meta artiljerijske vatre koja je razarala već uništen grad i ubijala njegove stanovnike. Srbija se ubrzo našla pred velikom opasnošću, jer je u Berlinu 4. aprila 1915. godine dogovoreno da Nemačka zajedno sa Austrougarskom i Bugarskom izvrši napada na srpsku vojsku koja joj je bila prepreka. Grupisanje za napad na Srbiju otpočelo je septembra 1915. godine. Srpska vojska organizovala je odbranu, dok je jedinica Odbrana Beograda bila raspoređena na frontovima od Ostružnice do Grocke. Ukupne jačine srpske vojske u odnosu na neprijatelja bile su dosta nepovoljne, a naričito na delu fronta kod Beograda. Na području Beograda delovali su 22. nemački i 8. austrougarski korpus, jačine 66. pešadijskih bataljona i 90 baterija sa preko 300 topova, kao i merzere kalibara 305 mm i 420 mm. Odbrana Beograda, raspoređena na obali reke Save i Dunava, od Ostružnice do Grocke posedovala je 20 bataljona I, II i III poziva, 2 konjička eskadrona, 13.360 ljudi sa 76 artiljerijskih oruđa. Napad neprijatelja započeo je 5. oktobra 1915. godine pobesno na frontu prema Beogradu. Sledećeg dana, 6. oktobra počeo je napad nemačkih i austrougarskih snaga na Beograd iz 390. artiljerijskih oruđa. Do kraja dana na područje Beograda bačeno je oko 30.000 artiljerijskih granata, a ceo grad je bio prekriven gustim dimom i pepelom, uništeno je veliki broj naselja i ubijeno mnogo civila. Posle cele noći bombardovanja, sledećeg dana 7. oktobra, pešadija austrougarskom 8 korpusa preko reke Save i Dunava otpočele su prelazak ka gradu na području Ade Ciganlije i u podnožju Kalemegdana. Veliki broj neprijateljske vojske stradao je od mitraljeske vatre i ručnih bombi branilaca Beograda, dok je deo pontona potpoljen nailaskom na mine. Nakon iskrcavanja neprijateljske vojske, počele su borbe prsa u prsa za svaki pedalj Ade Ciganlije. Borbe su trajale četiri dana na adama, bedimama grada i ulicama, kao i na visoravnima u okolini Beograda. U borbama za Beograd učestovovao je veliki broj civilnog stanovništva. Starci, žene pa i veliki broj dece uzimali su puške poginulih vojnika i borili se. Iako je neprijatelj bio višestruko nadmoćniji, Vrhovna komanda Odbrane Beograda naredila je svojim jedinicama da i dalje brane grad, a kao pojačanje poslala Timočku diviziju II poziva, iz Sopota i stavila je pod komandu Odbrane Beograda. Posle nekoliko juriša na neprijateljsku vojku neprijatelj je poteran uz obalu Dunava, ali su u tom trenutku stigla četiri austrougarska monitora koji su dejstvovali po srpskoj vojsci i zaustavili njene dalje juriše. Istovremeno je neprijateljska vojska neutralisala baterije srpske artiljerije na Kalemegdanu i Velikom Vračaru što je bio veliki gubitak jedinice Odbrana Beograda. Gubici su rasli, pojačanje nije stizalo, ali umesto da se povuku jedinice Odbrana Beograda su herojski preuzele protivnapad, kome je prethodila čuvena zapovest majora Dragutina Gavrilovića koja glasi: “Tačno u 15 časova neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima-obraz Beograda, naše prestonice ima da bude svetao. Vojnici, junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast otadžbine i Beograda. Vi nemate više da se brinete za vaše živote, koji više ne postoje, zato napred u slavu! Živeo kralj! Živeo Beograd!” Branioci Beograda su krenuli u novi juriš u kome je veliki broj njih izgubio živote, ali ipak nisu uspeli da poraze višestruko nadmoćnijeg neprijatelja. Borbe za grad su nastavljene i tokom noći, a neprijatrelj je i dalje prebacivao svoje trupe preko reke Save i Dunava, ali je pretrpeo ogromne gubitke. Sledećeg dana ujutru, 8. oktobra nemačke i austrougarske snage izvršile su velike napade, ali su jedinice Odbrane Beograda i dalje branile sve do noći istog dana. Tek nakon uništenja većine srpskih artiljerijskih oruđa u gradu, nakon više juriša neprijatelj je uspeo da zauzme Banovo brdo, Čukaricu i Topčidersko brdo i stvorio uslove za ulazak u centar grada. I nakon ulaska neprijateljske vojske u šire područje grada, jedinice Odbrane Beograda su vodile žestoke, ali su se ipak povukle 16. oktobra, kada ih je neprijatelj potisnuo i zauzeo Beograd. Tek posle desetodnevnih borbi sa mnogoljudnijom neprijateljskom vojskom, jedinice Odbrane Beograda su napustile grad. Gubici na obe strane su bili veliki, a najviše je stadalo civilno stanovništvo grada. Beograd je oslobođen 1. novembra 1918. godine pod komandom Petra Bojovića. Beograd je u Prvom svetskom ratu bio pod okupacijom u periodu od 1. do 15. decembra 1914. godine, a zatim i od oktobra 1915. do 1. novembra 1918. godine. Herojstvo branilaca Beograda bilo je ogromno, ipresionirali su i neprijateljsku vojsku, pa je maršal fon Makenzen nakon zauzimanja grada na Banovom brdu u znak herojstva i divljenja podigao spomenik herojima odbrane Beograda. Nakon završetka Prvog svetskog rata Beograd je odlikovan nacionalnim ordenom Legije časti i čehoslovačkim ratnim krstom. Prvo granatiranje grada bilo je 28.jula 1914. godine, a u prvim ratnim danim pogođeni su sledeći objekti : Saborna crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti, Druga beogradska gimnazija, škola u Savamali, Devojački internat, Državna štamparija, Zgrada engleskog poslanstva i austrougarskog konzulata, kafana Šaran, hotel Grand, Grčka kraljica, Bristol, Kragujevac i hotel Srpska kruna. Među gađanim objektima bile su i banke Jugoslavija, Francusko-srpska banka, fabrike Duvana, Šibica i Godževčeva i fabrika Stolarskog akcionog društva, magacin soli i magacini na železničkoj stanici. Dana 9. avgusta 1914. godine oštećene su zgrade Uprave fondova, Prometne banke i Klasne industrije. U periodu između 12. i 24. avgusta 1914. godine pogođene su sledeće zgrade: Beli dvor, Zgrada Ministarstva vojske, Zgrada Vojne akademije, Zgrada Oficirske zadruge, Zgrada ruskog poslanstva, Velika škola, Zgrada Realke, OŠ „Kralj Petar Prvi“ Beograd, Narodni muzej, Narodno pozorište, Zgrada klasne lutrije, kao i hotel Hotel Moskva. Pogođeni su i Bajlonijev mlin, Električna centrala i vodovod, državna Bolnica Beograd. O zverskim napadima na Beograd postoji svedočanstvo kriminologa Arčibalda Rajsa. Dosta oskrnavljeni i pogođeni bili su i Vojni muzej, Crkva Ružica, a srušeni objekti su Fabrika kalupa i strugara i Fabrika šećera. U više navrata nakon zauzimanja srpske vojske, bombardovan je i Zemun, a tačan broj srušenih objekata u gradu nije poznat.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zalepljeno 96 od 119 Fali 23 slicice Jugio (jap. 遊☆戯☆王 - Yūgiō; eng. Yu-Gi-Oh!) popularna je manga, nastala u Japanu 1996. godine, a čiji je crtač Kazuki Takahaši. Po uzoru na mangu, napravljena je i animirana TV serija, kao i mnoge karte za igranje. Originalni Jugio serijal je imao 5 sezona, i 224 epizode, od čega je studio Laudvorks, uzimajući za osnovu američku prerađenu i cenzurisanu verziju, na srpski jezik sinhronizovao prve četiri sezone, odnosno 184 epizode.[traži se izvor] Odmah nakon toga, krenulo se sa radom na sledećem serijalu, Jugio Ge-Iks- u, tako da je peta sezona preskočena. Ranije je napravljena i zasebna serija od 27 epizoda, koja ne ulazi u drugu Jugio priču. Ta sezona se popularno naziva sezona 0 i nije internacionalno sinhronizovana.[1][2] Priča Priča prati dečaka koji nalazi hiljadugodišnju zagonetku i u njoj otkriva duha drevnog bezimenog faraona. U početku Jugi nije svestan njegovog prisustva, ali će uskoro saznati za njega. Boreći se na raznim turnirima s prijateljima protiv zlikovaca kao što su Maksimilijan Pegaz, Marik Ištar i Darc, on shvata da je njegova sudbina da spasi svet od zlih igrača koji žele zagospodariti svetom - Jami Marik, Jami Bakura, Darc i drugi. Priča takođe prati sudbinu vlasnika mističnih hiljadugodišnjih elemenata. Glavnog junaka Jugija na tom putu prati društvo, Džoi, Tea i Tristan. Kasnije im se pridružuju i Djuk i Sereniti (Džoijeva sestra). Likovi Jugi Moto Jugi je glavni lik. Od deke je dobio hiljadugodišnju zagonetku. Kada se zagonetka aktivira, Jugi postaje Jami Jugi. Jami ne samo da je majstor dvoboja, već je hrabar i pun samopouzdanja. Jugi u dvobojima koristi dekin špil. U svom prvom velikom dvoboju protiv Seto Kaibe, pobedio je uz pomoć nezaustavljivog Eksodije. Ipak, na putu u Kraljevstvo dvoboja, Vivl Andervud mu je bacio svih pet delova Eksodije u okean. To nije omelo ovog majstora u dvobojima i Jugi je pobedio na Kraljevstvu dvoboja. Jugijeva omiljena karta je Mračni čarobnjak. Kasnije Jugi dolazi do sva tri egipatska boga, najmoćnijih karata na svetu. Prvo je dobio Slajfera - nebeskog zmaja protiv jednog od Marikovih sluga, drugog Obiliska mučitelja (Обелиск тхе Торментор) protiv Seto Kaibe a trećeg Krilatog zmaja Ra protiv Marika. Od svih neprijatelja, koje će imati na svom putovanju Jugi, najveći je Marik Ištar koji ga pokušava poslati u carstvo senki i uzeti mu Egipatske Bogove. Solomun Moto Solomun je Jugijev deda. On mu je dao da sklopi mističnu slagalicu. Bio je arheolog. Njega je Pegaz zarobio u kraljevstvo senki da bi se Jugi borio na turniru Kraljevstva dvoboja. Solomun je veoma mudar i veoma strog čovek. Jugi je od njega naučio najbolje taktike kako poraziti neprijatelja i mnoge druge veštine. Za Jugija i njegove prijatelje Solomun je bio kao Guru-zaštitnik. Seto Kaiba Seto Kaiba je vlasnik Kaiba korporacije, koju je nasledio od svoga očuha. Seto ima malog brata Mokubu. Njegov večiti rival je Jugi Moto, koji ga je jedini porazio u dvoboju i od tog trenutka Jugi postaje slavan. Seto Kaiba je vrlo arogantna i ponosna osoba koja misli samo na sebe i svoga brata. Njegovo omiljeno čudovište je Plavi plavooki zmaj. Maksimilijan Pegaz Sofisticiran i kulturan, Pegaz je ne samo genijalni tvorac igre Dvoboj čudovista - koju je stvorio po uzoru na drevne egipatske igre u senci, nego je i savršeni džentlmen. Međutim, Pegaz ima mnogo mračnih tajni. Njegovo levo oko je zamenjeno drevnim egipatskim artefaktom pod nazivom Hiljadugodisnje oko. Pegaz najčešće koristi crtani špil. Najdraža karta mu je Crtani svet. Takođe Pegaz je organizovao i Karljevstvo dvoboja kako bi došao do što više elemenata uključujući i Jugijevu zagonetku. Džoi Viler Džoi je plahoviti borac poznat po svojoj impulsivnoj prirodi i sreći. Počinje da učestvuje u dvobojima da bi sakupio novac za sestrinu operaciju očiju. Iako ume da bude tvrdoglav i pun nepromišljenih poteza, ima zlatno srce i učinio bi sve za svoje prijatelje i za svoju mlađu sestru, koja ne živi sa njim. Glavna karta Džoijevog špila je Pakleni zmaj. Mai Valentin Mai Valentin se prvi put pojavljuje u 1. sezoni ( у 3. епизоди). Ona je na turniru Kraljevstva dvoboja zbog novca i luksuznog života. Mai je u početku egoistična i zla osoba, ali od kada je počela da se druži sa Jugijem i ostalima postala je dobra i brižna osoba, naročito prema Džoiju. Na turniru Kraljevstva dvoboja nije dobro prošla, bila je na 4. mestu. Mai je oduvek bila usamljena i neshvaćena osoba. Njeni roditelji su bili veoma zauzeti da bi joj se i malo posvetili, to je bio razlog zašto je Mai bila tako okrutna. Ona je lepa plavokosa devojka, koliko je i lepa toliko je i opasna, njena najdraza karta je Okrutna dama. Jedino je sa opakim damama imala da deli i radost i tugu. Znala je koliko god njene dame bile snažne one nisu prave, u 4. sezoni pojavila se jedna grupa ljudi, koji su krali ljudske duše, Mai je bila njihov član. Želela je moć to je i dobila. Njen cilj je da uništi to prijateljstvo, počevši od Vilera. Na kraju Viler gubi dušu, ali Mai postaje dobra osoba. Marik Ištar Prvi put se pojavljuje u drugoj sezoni. Zahvaljujući svom hiljadugodišnjem štapu može da upravlja ljudima, odnosno njihovim umovima. U početku ima dva egipatska boga kod sebe, ali gubi Slajfera od Jugija. Kasnije Marikova još lošija strana preuzima njegovo telo i tada njegova dobra strana pokušava da ispravi sve što je uradio tako što koristi Teu, kako bi stupio u kontakt sa Jugijem. Bakura Prijatelj je Jugija. Ima hiljadugodišnji prsten. Međutim u tom prstenu živi zli duh Jami Bakura, koji pravi nevolje već od prve sezone. Cilj mu je da skupi svih sedam hiljadugodišnjih elemenata, kako bi vladao svetom. Jami Bakura preuzima telo dobrog Bakure i pokušava da pošalje Jugija i njegove prijatelje u carstvo senki i uzme mu hiljadugodišnju zagonetku. Međutim, Jami Jugi ga sprečava u tome. Kasnije Jami Bakura će biti najveći neprijatelj Jugija do kraja. Tea Gardner Tea je najbolja Jugijeva prijeteljica. San joj je da ode u Njujork i da nauči da pleše. Slabo se bori ali daje podršku Jugiju i Džoiju kad se bore. Najviše zahvaljujući njoj Jugi uvek zna da nije sam u dvobojima, već da ga bodre prijatelji. Rebeka Hopkins Rebeka je unuka Solomunovog prijatelja i kolege, koja je do ušiju zaljubljena u Jugija. Ona živi u Americi i prvak je Amerike u dvoboju čudovista. Njen špil sadrži uglavnom karte zmajeva, ali ima i veoma jakih karata zamki i karata magija. Sem što koristi kombinacije zmaja, ona koristi još i karte koje nanose štetu protivniku. Tristan Tejlor Takođe Jugijev prijatelj. Kao i Tea slabo se bori, ali daje podršku Jugiju i Džoiju u njihovim dvobojima. Njegova simpatija je Džoijeva sestra Sereniti, što Džoija nervira. Sereniti Viler Džoijeva mlađa sestra. Ona mnogo voli Džoija. Kada su se njihovi roditelji razveli, Džoi je morao da se rastane sa sestrom. Ona od rođenja ima problema sa očima. Džoi se borio u Kraljevstvu dvoboja zbog njene operacije. Sereniti je dobra i lepa osoba. Kako je Tristan zaljubljen u nju i ona oseća isto. Sereniti nije neki borac, borila se samo u virtualnom svetu sa Tristanom protiv Nezbita.

21 x 29 cm Povratak u budućnost (engl. Back to the Future) je američki naučnofantastični film iz 1985. godine, režisera Roberta Zemekisa, koji je u saradnji sa Bobom Gejlom napisao i scenario, dok je izvršni producent bio Stiven Spilberg. U filmu glume Majkl Džej Foks, Kristofer Lojd, Krispin Glover, Lea Tompson i Tomas F. Vilson.[1] Smešten u 1985. godinu, film prati Martija Mekflaja, tinejdžera koji je slučajno poslat u 1955. godinu automobilom DeLorean koji je putovao kroz vreme, a koji je napravio njegov ekscentrični prijatelj naučnik doktor Emet „Dok” Braun. Zarobljen u prošlosti, Marti nehotice sprečava upoznavanje svojih budućih roditelja − ugrožavajući sopstveno postojanje − i biva prisiljen da izmeni istoriju kako bi se njegovi roditelji ponovo zaljubili jedno u drugo, i da se nekako se vrati u budućnost.[2] Povratak u budućnost osmislili su 1980. godine Gejl i Zemekis. Očajnički su želeli uspešan film nakon brojnih neuspeha u saradnji, dok je preko 40 studija odbacilo njihovu ideju jer nije smatrana dovoljno raskalašenom da bi se takmičila sa uspešnim komedijama tog doba. Nakon Zemekisovog uspeha postignutog filmom Lov na zeleni dijamant (1984), osiguran je ugovor o razvoju ovog filma. Foks je bio prvi izbor za ulogu Martija, ali on nije bio dostupan; umesto njega ulogu je dobio Erik Stolc. Ubrzo nakon što je u novembru 1984. počelo glavno snimanje, Zemekis je utvrdio da Stolc nije bio pravi izbor za tu ulogu i dozvolio je ustupke neophodne za angažovanje Foksa. To je uključivalo ponovno snimanje scena koje su već snimljene sa Stolcom i dodavanje 4 miliona dolara u budžet. Povratak u budućnost je snimljen u Kaliforniji i u okolini, kao i na setovima Univerzal studija. Snimanje je završeno sledećeg aprila. Zamena Stolca je odložila produkciju i datum izlaska filma, ali je, posle izuzetno uspešnih probnih projekcija, datum pomeren za 3. jul 1985, da bi Povratak u budućnost dobio više vremena u bioskopima. To je rezultiralo prenagljenim rasporedom postprodukcije i nekim nepotpunim specijalnim efektima. Povratak u budućnost je ostvario kritički i komercijalni uspeh, zaradivši preko 381 milion dolara širom sveta i postavši film sa najvećom zaradom 1985. godine. Kritičari su pohvalili priču, komediju i glumačku ekipu − posebno Foksa, Lojda, Tompsonovu i Glovera. Dobio je višestruke nominacije i osvojio je Oskara za najbolju montažu zvuka, nagradu Saturn i nagradu Hugo. Filmska tematska pesma „The Power of Love” postigla je značajan uspeh na globalnom nivou. U godinama nakon objavljivanja, Povratak u budućnost je sve više uvažavan i danas se smatra jednim od najboljih filmova 1980-ih, jednim od najboljih naučnofantastičnih filmova ikada snimljenih i jednim od najboljih filmova svih vremena. Godine 2007, Kongresna biblioteka odabrala je film za čuvanje u Nacionalnom filmskom registru. Nakon ovog filma usledila su dva nastavka, Povratak u budućnost II (1989) i Povratak u budućnost III (1990). Sa svojim efektom na popularnu kulturu i posvećenim obožavaocima, film je pokrenuo multimedijalnu franšizu. To uključuje animiranu televizijsku seriju, video igre, stripove, društvene igre, odeću, muziku, knjige, hranu, igračke, kolekcionarstvo i vožnje u tematskom parku. Trajna popularnost filma dovela je do brojnih knjiga o njegovoj produkciji, dokumentarnih filmova i reklama. 1985. godine, Marti Mekflaj je tipičan tinejdžer koja živi u Hil Valiju u Kaliforniji. Kod kuće, Martijevog kukavičkog oca Džordža maltretira njegov nadređeni Bif Tanen. Njegova majka Lorejn je gojazna, depresivna alkoholičarka, a stariji brat i sestra su stručni i društveni promašaji. Marti je ambiciozni muzičar, ali njegov bend je odbijen na muzičkom takmičenju. On se poverava svojoj devojci Dženifer Parker o strahovima da će postati poput svojih roditelja, uprkos svojim ambicijama. Te noći, Marti se na parkingu tržnog centra sastaje sa svojim ekscentričnim prijateljem, naučnikom Emetom „Dokom” Braunom. Dok mu predstavlja vremensku mašinu napravljenu od modifikovanog DeLoreana, s pogonom na plutonijum koji je na prevaru uzeo od libijskih terorista. Dok unosi vreme odredišta na 5. novembar 1955 − dan kada je prvi put osmislio svoj izum putovanja kroz vreme. Libijski teroristi neočekivano stižu, otvaraju vatru i pucaju na Doka. Marti beži u DeLoreanu, nehotice aktivirajući putovanje kroz vreme kada brzina dostigne 142 km/h. Dolaskom u 1955. godinu, Marti otkriva da nema plutonijuma za povratak. Tokom obilaska rastućeg Hil Valija, Marti susreće svog oca, kao tinejdžera, i otkriva da ga Bif maltretira još od srednje škole. Džordž pada na put automobila koji dolaze, špijunirajući tinejdžerku Lorejn, a Marti ga spasava, ali biva onešvešćen. Budi se i otkriva da ga neguje Lorejn, koja se zaljubljuje u njega. Marti pronalazi mlađeg Doka i uverava ga da je iz budućnosti. Dok mu objašnjava da je munja jedini izvor dostupan 1955. godine koji može da proizvede potrebnih 1,21 gigavata snage za putovanje kroz vreme. Marti pokazuje Doku letak iz budućnosti koji dokumentuje predstojeći udar groma u gradsku sudnicu. Martijevi brat i sestra počinju da blede sa fotografije koju on nosi sa sobom. On i Dok shvataju da Martijevi postupci menjaju budućnost i ugrožavaju njihove šanse za postojanje; Lorejn je trebalo da upozna Džordža umesto sa Martija nakon saobraćajne nesreće. Rani pokušaji da se njegovi roditelji upoznaju ne uspevaju, a Lorejnina zaljubljenost u Martija se produbljuje. Lorejn poziva Martija na školski ples. On planira da odglumi nepristojnost pred Lorejn, dozvoljavajući Džordžu da interveniše i da je „spasi”. Plan se pokvari kada ih Bifova banda prekine i zaključa Martija u gepek automobila izvođačkog benda, dok se Bif ostaje sa Lorejn. Džordž dolazi očekujući da će pronaći Martija, ali pronalazi Bifa koji ga maltretira. Nakon što Bif povredi Lorejn, razbesneli Džordž ga udara i onesvešćuje. On prati zahvalnu Lorejn na ples. Bend oslobađa Martija iz gepeka, ali glavni gitarista je tom prilikom povređen. Marti zauzima njegovo mesto i nastupa dok Džordž i Lorejn dele svoj prvi poljubac. Budući da njegova budućnost više nije ugrožena, Marti odlazi do sudnice gde ga Dok čeka. Dok otkriva Martijevo pismo koje ga upozorava na njegovu budućnost i uništava ga, zabrinut zbog posledica. Da bi spasio Doka, Marti postavlja vreme povratka DeLoreana deset minuta ranije nego što je napustio budućnost. Grom udara, vraćajući Martija nazad u 1985. godinu, ali DeLorean se kvari, primoravajući Martija da trči nazad do tržnog centra. On stiže u trenutku kada teroristi pucaju na Doka. Dok Marti tuguje pored njega, Dok se uspravlja, otkrivajući da je pročitao Martijevu poruku i nosio pancirku. Odvodi Martija kući i odlazi u budućnost u DeLoreanu. Marti se sutradan ujutro probudi i otkriva da je njegov otac sada uspešan, samopouzdan autor, majka je u formi i srećna, brat i sestra su uspešni, a Bif je Džordžov potrčko. Dok se Marti ponovo nalazi sa Dženifer, Dok se iznenada ponovo pojavljuje u DeLoreanu, insistirajući da oni pođu s njim u budućnost kako bi spasli svoju decu od strašnih sudbina.

Plaketa Subnor Zemun Josip Broz Tito Precnik 57mm Kljucne reci za pretragu : knjiga, knjige, Tito, Broz, Josip Broz, Marsal, izgradnja nove Jugoslavije, posle rata, rat, okupacija, oslobodjenje nova jugoslavija new yugoslavia knjiga, knjige, Tito, Broz, Josip Broz Tito, oslobodjenje, Jugoslavija, okupacija, borba casopis, borba, tito, broz,komunizam, jugoslavija, Kljucne reci: knjiga, knjige, Tito, istorija, titove odluke, istorijske odluke, , strategije, strategija , knjiga knjige politika istorija Tito, Josip Broz , naredba, odbrana drustvena samozastita, zastita samozastita napred tito josip broz komunizam sfrj socijalisticka federativna republika jugoslavija yugoslavia titovi govori clanci otitu clanak socijalozam nob nor srbija politicke politicka hrvatska govor i clanak komunisticka partija jugoslavije srbije socijalisticka predsednik predsednici kpj omladina stafeta josipa broya broy broza tita biografija biografije 1952 1955 1952. 1955. godina godine demoktarija demokratije socijalisticka socijalizam fnrj sfrj marsal marsala tita Kljucne reci za pretragu : knjiga, knjige, Tito, Broz, Josip Broz, Marsal, izgradnja nove Jugoslavije, posle rata, rat, okupacija, oslobodjenje nova jugoslavija new yugoslavia knjiga, knjige, Tito, Broz, Josip Broz Tito, oslobodjenje, Jugoslavija, okupacija, borba casopis, borba, tito, broz,komunizam, jugoslavija, Kljucne reci: knjiga, knjige, Tito, istorija, titove odluke, istorijske odluke, , strategije, strategija , knjiga knjige politika istorija Tito, Josip Broz , naredba, odbrana drustvena samozastita, zastita samozastita napred tito josip broz komunizam sfrj socijalisticka federativna republika jugoslavija yugoslavia titovi govori clanci otitu clanak socijalozam nob nor srbija politicke politicka hrvatska govor i clanak komunisticka partija jugoslavije srbije socijalisticka predsednik predsednici kpj omladina stafeta josipa broya broy broza tita biografija biografije Josip Broa, Tito, komunizam, marsal, samoupravljanje, nesvrstani, borba za nezavisnost, referati, radnicka klasa, savez komunista, Jugoslavija KLjucne reci: knjiga, knjige, Valjevo, Kolubara, opstina, istorija kljucne reci za pretragu Svedocanstva o Valjevskom kraju istorija istorije istorijske knjige Uspravljeni u vekove Valjevski NOP odred 1941-1943 Jevtić Aleksandar izdavač Valjevo Opštinski odbor Saveza udruzhenja boraca NOR-a 1974. nor nob Valjevski NOP odred 1941-1943, Opštinski odbor SUBNOR-a Valjevo 1974. knjiga knjige isidora djukovica đuković đukovića prve sumadijske brigade sumadija sumadije darosava partiyan partizan partizani selo sela sumadije o sumadiji prica price nob nor casopis, borba, tito, broz,komunizam, jugoslavija, Kljucne reci: knjiga, knjige, Tito, istorija, titove odluke, istorijske odluke, , strategije, strategija , knjiga knjige politika istorija Tito, Josip Broz , naredba, odbrana drustvena samozastita, zastita samozastita napred tito josip broz komunizam sfrj socijalisticka federativna republika jugoslavija yugoslavia titovi govori clanci otitu clanak socijalozam nob nor srbija politicke politicka hrvatska govor i clanak komunisticka partija jugoslavije srbije socijalisticka predsednik predsednici kpj omladina stafeta borba borbe šumadija šumadije šumadijska monografija monografije mapa krttanja mape kretanja seme sema prve sumadijske brigade Ratna proslost nasih naroda i narodnosti Knjiga dvesto trinaesta Monografije jedinice NOV i PO JugoslavijaKnjiga 52 Vojnoizdavacki zavod vojno izdavac vojska Borcima Prve sumadijske brigade i narodu Sumadije u znaci zahvalnosti za pokazanu hrabrosti u borbama za slobodu књига књиге исидора ђуковица ђуковић ђуковића прве сумадијске бригаде сумадија сумадије даросава партиyан партизан партизани село села сумадије о сумадији прица прице ноб нор цасопис, борба, тито, броз,комунизам, југославија, Кљуцне реци: књига, књиге, Тито, историја, титове одлуке, историјске одлуке стратегије, стратегија , књига књиге политика историја Тито, Јосип Броз , наредба, одбрана друствена самозастита, застита самозастита напред тито јосип броз комунизам сфрј социјалистицка федеративна република југославија yугославиа титови говори цланци отиту цланак социјалозам ноб нор србија политицке политицка хрватска говор и цланак комунистицка партија југославије србије социјалистицка председник председници кпј омладина стафета борба борбе шумадија шумадије шумадијска монографија монографије мапа крттања мапе кретања семе сема прве сумадијске бригаде Ратна прослост насих народа и народности Књига двесто тринаеста Монографије јединице НОВ и ПО Југославија Књига 52 Војноиздавацки завод војно издавац војска Борцима Прве сумадијске бригаде и народу Сумадије у знаци захвалности за показану храбрости у борбама за слободу valjevo valjevski partizani u rat ratno valjevoistorijske knjige prica price odredi uspravljen vek aleksandra jevtica valjevca valjevci u veku u vekovima KLjucne reci: knjiga, knjige, tito, valjevo, zapadnja srbija,marsal,istorija, predsednik, put, uzice, putovanje, Josip broz yikica zikice jovanovica spanca os osnovna skola osnovne skole kljucne reci za pretragu lajkovac lajkovacka zadruga zadruge poljoprivredne stocarske zadruge poljoprivreda stocarstvo knjiga knjige ya za poljoprivrednike katalog katalozi brosura brosure agrana beobanka yadruyna zadruzna mlekara mlekare iy iz lajkovca lajkovacki lajkovacka pruga krava krave sajam sajmovi valjevsko pivo valjevo mionica polovna polovni drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu tehnicka radnicke radnicka lajkovacke novine u lajkovcu o lajkovcu škola os oš mile dubljević školski školska časopis časopisi casopis casopisi novina novine list listovi cira ćira школски дани основна школа миле дубљевић лајковац prva iskra prve iskre listovi valjevo valjevski valjevske osnovne skole sfrj nostalgija drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer dedijer dedijera vlado vlada vladimira novi prilog broy broya yivot yivot zivot I II III IV V VI dela delo kljucne reci za pretragu Новац новци кованца кованице пара паре новчић новчићи нумизматика нумизматички примерак примерци предмет предмети колекционарски колекционарство сакупљање новца кованица динар динари марка марке јубиларни годишњица годишњице јубилеј јубилеји јубиларна јубиларно издање издања издавање издавање награда награде колекција колекције антиквитет антиквитети антикварни антикварна антикварно роба робе нумизматичар нумизматичари метал метални од метала бакар говожђе никл никал стар стари стара старо рим римски србија немачка шпанија долар долари аустрија град градови јубиларно Novac novci kovanca kovanice para pare novčić novčići numizmatika numizmatički primerak primerci predmet predmeti kolekcionarski kolekcionarstvo sakupljanje novca kovanica dinar dinari marka marke jubilarni godišnjica godišnjice jubilej jubileji jubilarna jubilarno izdanje izdanja izdavanje izdavanje nagrada nagrade kolekcija kolekcije antikvitet antikviteti antikvarni antikvarna antikvarno roba robe numizmatičar numizmatičari metal metalni od metala bakar govožđe nikl nikal star stari stara staro rim rimski srbija nemačka španija dolar dolari austrija grad gradovi jubilarno Coin coins coins coins steam money coin coins numismatics numismatic specimen specimens item items collectibles collectibles collecting money coins coin dinar dinars stamp stamps jubilee anniversary anniversaries jubilee anniversaries jubilee jubilee edition editions issuing awards prizes collection antiques antiques collection antiques collection antiques antiques metal copper iron nickel nickel old old old old rome roman serbia germany spain dollar dollars austria city cities jubilee Münze Münzen Münzen Münzen Dampfgeldmünzen Münzen Numismatik Numismatik Exemplare Exemplare Artikel Artikel Sammlerstücke Sammlerstücke Geldmünzen sammeln Münze Dinar Dinar Stempel Briefmarken Jubiläum Jubiläum Jubiläen Jubiläum Jubiläen Jubiläum Jubiläumsausgabe Editionen Ausgabe Auszeichnungen Preise Sammlung Antiquitäten Antiquitätensammlung Antiquitätensammlung Antiquitäten Antiquitäten Antiquitäten Metall Kupfer Eisen Nickel Nickel alt alt alt alt rom römisch serbien deutschland spanien dollar dollar österreich stadt städte jubiläum Moneda monedas monedas monedas monedas vapor dinero moneda monedas numismática numismática espécimen especímenes artículo artículos coleccionables coleccionables coleccionar dinero monedas moneda dinar dinares sello sellos jubileo aniversario aniversarios jubileo aniversarios jubileo jubileo edición ediciones emisión premios premios colección antigüedades colección de antigüedades colección de antigüedades antigüedades metal cobre hierro níquel viejo viejo viejo viejo roma romano serbia alemania españa dólar dólares austria ciudad ciudades jubileo монеты монеты монеты монеты пара деньги монеты монеты нумизматика нумизматика образцы образцы предмет предметы коллекционирования предметы коллекционирования коллекционирование монеты монеты динары динары марки штампы юбилейные юбилеи юбилеи юбилейные юбилеи юбилейные юбилейные издания выпуски выпуск награды призы коллекция антиквариат коллекция антиквариата коллекция антиквариата антиквариат металл медь железо никель никель старый старый старый старый рим римский сербия германия испания доллар доллары австрия город города юбилей monety monety monety monety para den`gi monety monety numizmatika numizmatika obraztsy obraztsy predmet predmety kollektsionirovaniya predmety kollektsionirovaniya kollektsionirovaniye monety monety dinary dinary marki shtampy yubileynyye yubilei yubilei yubileynyye yubilei yubileynyye yubileynyye izdaniya vypuski vypusk nagrady prizy kollektsiya antikvariat kollektsiya antikvariata kollektsiya antikvariata antikvariat metall med` zhelezo nikel` nikel` staryy staryy staryy staryy rim rimskiy serbiya germaniya ispaniya dollar dollary avstriya gorod goroda yubiley Moneta monete monete monete vapore moneta monete monete numismatica numismatica esemplari campioni oggetto oggetti da collezione da collezione monete monete moneta dinaro dinari francobolli francobolli giubileo anniversario anniversari giubileo anniversari giubileo edizione giubileo edizioni emissione premi collezione antiquariato antiquariato collezione antiquariato antiquariato antiquariato metallo rame ferro nichel nichel vecchio vecchio vecchio roma romano serbia germania spagna dollaro dollari austria città città giubileo Érmék érmék érmék érmék gőzpénz érmék érmék numizmatika numizmatikai minták példányok tételek gyűjtők gyűjtők gyűjtemények pénzérmék gyűjtése érme dinár dinár bélyeg bélyeg jubileumi évforduló évforduló jubileumi évfordulók jubileumi kopperek jubileumi kiadások régiségek gyűjtemény antik gyűjtemény antik gyűjtemény antik gyűjtemény díjak régi régi régi római római szerbia németország spanyol dollár dollár osztrák város városok jubileumi Moedas moedas moedas moedas vapor dinheiro moedas moedas numismática espécimes numismáticos espécimes itens colecionáveis colecionáveis colecionando dinheiro moedas moedas dinar dinares selos selos aniversário jubileu aniversários jubileu aniversários jubileu edições da edição do jubileu emissão de prêmios coleção de prêmios coleção de antiguidades coleção de antiguidades coleção de antiguidades antiguidades metal cobre ferro níquel níquel velho velho velho velho roma romano sérvia alemanha espanha dólar dólares áustria cidade cidades jubileu Pièces de monnaie pièces de monnaie pièces pièces de monnaie pièce de monnaie pièce de monnaie pièces de monnaie numismatique spécimens numismatiques spécimens d`objets de collection objets de collection pièces de monnaie pièces de monnaie dinar dinars timbre timbres jubilé anniversaire anniversaires jubilé jubilé édition éditions délivrant des récompenses prix collection antiquités antiquités collection antiquités collection antiquités antiquités métal cuivre fer nickel vieux vieux vieux vieux rome romain serbie allemagne espagne dollar dollars autriche ville villes jubilé mynt mynt mynt mynt ånga pengar mynt mynt numismatik numismatisk exemplar exemplar föremål föremål samlarobjekt samlarföremål samla in pengar mynt mynt dinarer dinarer frimärken frimärken jubileum jubileum jubileum jubileum jubileum jubileum samling antika nickel antika samling antika nickel antika antikvitet nickel antika antikviteter antika antikviteter antikvitet gamla gamla gamla rom romerska serbien tyskland spanien dollar dollar österrike stadsstäder jubileum drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeri vergoldet pozlaceni deutsche mark 1 apoen apoeni apojen apojeni banka banke banca bance bank banks posebno posebna 5 petak godina 20 XX Deutsche Demokratische Republik pozalacena pozlaceno nemacka demokratska republika lajpcig sport fest spartakijada u lajpcigu igre mladih mladi olimpijada scm medalja medalje nagrada nagrade DVCVM saxonl grossus novus 1299 Iohannes D Fridericus Alberius johanes frederikus frederik frederic johan gros grose alberijus saksonija saksonski nemacki grad nemacki gradovi medelja medalje sport i tehnika drustvo drustva plaketa plakete zeton zetoni Vrnjacka banja Vrnjacke banje predmet predmeti iz iy suvenir suveniri leciliste lecilista nbj narodna banka jugoslavije zavod za izradu novcanica i kovanog novca megaplast mega plast posta jugoslavije srbije ptt a i b yugoslavia serbia sfrj nostalgija pas psa za ya grad kraljevo grada kraljeva kljucne reci za pretragu knjiga knjige brosura brosure turisticki vodic turisticki vodici published in the ussr yakay zakaz sssr rusija rusije rusku grad gradovi iy iz rusije sovjetski savez socijalistickih republika turizam turisticki mapa mape moskve ruske putovanja o belgiji turisticki vodic ucenje ucenja brosura brosure o ruciji o moskvi prica price turizam turiyam turizam turiyam turisticki turistički turisticka turistička turisticko turističko mesto mesta grad gradovi vodic vodici vodič vodiči sfrj srj jugoslavija jugoslovenski srbija jugoslovenska ponuda ponude jugoslovensko primorje primorja more letovanje letovanja obilayak obilazak obilasci jugoslavije srbije cudo cuda izlet izleti aranzman aranzmani turizmologija turizmologije knjiga knjige iz iy geografija georgajije geografski geografsko geografska falultet fakulteti туризам туриyам туристицки туристички туристицка туристичка туристицко туристичко место места град градови водиц водици водич водичи drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old острво острва сфрј носталгија социјалистицка федеративна република југославија црна гора цвјеца цвеца цвеце ostrvo ostrva sfrj nostalgija socijalisticka federativna republika jugoslavija turizam u jugoslaviji cvjece cvece cvjeca cveca cvijeca cvijece tivat tvta jugoslavije primorje primorja pkb crnogorski jib banka banke bar beograd pruga pruge zeleznica zajam zajmovi zajam se vraca pruga ostaje 1862 turisticka informacja turisticke informacije boke kotorske kotor kotora herceg novi herceg novog lastva prevlaka jat general turist ylatar arandjelovac ulcinj francuska francuske nemacki jeyik jezik na nemackom jeziku nemacka pariy pariz paris francuske o francuskoj o parizy plastika plasticni plasticno deciji decji 2 50 2 dinar dinari para paresocijalisticka federativna republika jugoslavija yugoslavia sfrj nostalgija godina godine narodna banka jugoslavije srbije srbije i crne gore token tokeni tocken tockens tokcen tocens usa ussr yugoslavia serbija sfrj gulden guldeni holandija holandski holandske holand holland netherland nederland 1g 1 g julianakoningin der nederlanden cent centi centa singapur singapurski sabljarka riba ribe azija aziski 20 10 novcic novcici Singapore zmaj zmajevi dragon dragons tunis tuniske iy iz tunisa milimes millime milime afrika africa iz afrike sad usa norge norveska kruna krune konj horse on coin belgija belgium rusija rusije russia rusia kopejka kopejke kopejki kopejek sssr ussr rublja rublji rublje ruska ruski sovjetska funda pound peni kraljica elizabeta gbr great breatan uk england engleska orden ordenje ordeni josipa broza tita subnor subnora zemun zemuna yemun yemuna plakata plakat plaketa plakete zemunski zemunska zemunsko zemunski polje polja pozlacena nagrada nagrade kljucne reci za pretragu knjiga knjige brosura brosure turisticki vodic turisticki vodici published in the ussr yakay zakaz sssr rusija rusije rusku grad gradovi iy iz rusije sovjetski savez socijalistickih republika turizam turisticki mapa mape moskve ruske putovanja o belgiji turisticki vodic ucenje ucenja brosura brosure o ruciji o moskvi prica price turizam turiyam turizam turiyam turisticki turistički turisticka turistička turisticko turističko mesto mesta grad gradovi vodic vodici vodič vodiči sfrj srj jugoslavija jugoslovenski srbija jugoslovenska ponuda ponude jugoslovensko primorje primorja more letovanje letovanja obilayak obilazak obilasci jugoslavije srbije cudo cuda izlet izleti aranzman aranzmani turizmologija turizmologije knjiga knjige iz iy geografija georgajije geografski geografsko geografska falultet fakulteti туризам туриyам туристицки туристички туристицка туристичка туристицко туристичко место места град градови водиц водици водич водичи drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old острво острва сфрј носталгија социјалистицка федеративна република југославија црна гора цвјеца цвеца цвеце ostrvo ostrva sfrj nostalgija socijalisticka federativna republika jugoslavija turizam u jugoslaviji cvjece cvece cvjeca cveca cvijeca cvijece tivat tvta jugoslavije primorje primorja pkb crnogorski jib banka banke bar beograd pruga pruge zeleznica zajam zajmovi zajam se vraca pruga ostaje 1862 turisticka informacja turisticke informacije boke kotorske kotor kotora herceg novi herceg novog lastva prevlaka jat general turist ylatar arandjelovac ulcinj predmeti iz jugoslavije yugoslavia medalja medalje medal gold josipa broza tita istorija zemuna

Narodno pozorište u Beogradu je pozorište u Beogradu koje se nalazi na Trgu republike, na uglu Vasine i Francuske ulice, u samom centru grada. Osnovano je 1868. godine, a u sadašnju zgradu, na mestu tadašnje Stambol kapije, uselilo se 1869. godine. U okviru njega funkcionišu umetničke jedinice Opera, Balet i Drama, a predstave se odigravaju na Velikoj sceni i Sceni „Raša Plaović”. Danas predstavlja jednu od najreprezentativnijih i najznačajnijih kulturnih institucija Srbije. Godine 1900. u novosadskom listu Pozorište se ovo pozorište naziva Kraljevsko srpsko narodno pozorište u Beogradu. Danas, nakon perioda komunizma, u imenu pozorišta se ne pominje kralj niti srpsko ime. Zapravo, jednostavan naziv `Narodno pozorište` je korišćen i pre rata. Sve od 1842. godine, postojala je želja i napori da se u Beogradu osnuje stalno profesionalno pozorište. Iako su prvi pokušaji u tom smeru propali, Narodno pozorište u Beogradu je ipak osnovano 1868. godine. Ono je najpre bilo smešteno na privremenoj lokaciji u tadašnjoj Kosmajskoj ulici na broju 51, u gostionici „Kod engleske kraljice“. Za adaptaciju ovog prostora bio je angažovan arhitekta Aleksandar Bugarski. Na ovoj lokaciji, 22. novembra 1868. godine (po novom kalendaru), Narodno pozorište je imalo svoju prvu predstavu - izvedena je predstava „Đurađ Branković“ Karolja Obernjaka. Taj se datum danas slavi kao Dan pozorišta. Narodno pozorište se na ovoj lokaciji zadržalo godinu dana. Predstave su igrane i u magacinu Carinarnice (Teatar na Đumruku), u salama hotela (Teatar „Kod jelena`), u Kneževoj pivari, u hotelu „Srpska kruna“ i kafani „Kod engleske kraljice“. Zalaganjem Odbora Ljubitelja narodne prosvete i Pozorišnog odbora organizovano je prikupljanje dobrotvornih priloga: knez Aleksandar Karađorđević priložio je 1.000, a kapetan Miša Anastasijević 500 dukata, dok je Vlada Kneževine Srbije poklonila zemljište na Zelenom vencu i novčani iznos od 2.000 dukata. Iako je pozorišno zdanje na Zelenom vencu započeto 1852. godine, prema projektu italijanskog arhitekte Josifa Kasana, od ove namere se odustalo zbog podvodne prirode tla. Ovaj graditeljski neuspeh odložio je uspostavljanje prvog srpskog pozorišta za gotovo dve decenije. Podizanjem Narodnog pozorišta na uglu Vasine i Francuske ulice i realizacijom Josimovićevog Plana regulacije varoši u šancu iz 1867. godine stvoreni su uslovi za formiranje danas glavnog beogradskog trga, Trga republike. Počeci školovanja umetnika u Srbiji javljaju se još polovinom 19. veka, kao vid napora za kulturnu emancipaciju srpskog naroda i u vidu težnje za bogaćenjem nacionalne tradicije tekovinama evropske kulture. Uporedo sa konstituisanjem i razvojem srpske države i paralelno sa procesom uspostavljanja sistema opšteg i stručnog školovanja i podizanja njegovog nivoa od vremena Dositejeve i Karađorđeve Velike škole do Univerziteta, javlja se i potreba za obrazovanjem u oblasti umetnosti. Isprva, u pionirskim putujućim pozorišnim trupama, obrazovanje i kompetencije članova ovakvih družina nisu bile podjednake, ni po opštem obrazovanju, ni po pismenosti. Osim toga svako je imao manje ili više glumačkog iskustva, nadarenosti i intuicije. Pošto je država bila ta pod čijim je patronatom od samog početka i delovalo Narodno pozorište u Beogradu, nametnula se potreba za sistematskim obrazovanjem umetnika i školovanjem mladih glumačkih naraštaja. Neposredno po osnivanju Narodnog pozorišta 1868. godine, prvi upravnik, Jovan Đorđević, osniva internu Pozorišnu školu za već zaposlene glumce po istom principu kako je to uradio tri godine ranije u Srpskom narodnom pozorištu. Ova vrsta obuke bi se danas mogla nazvati permanentnim obrazovanjem, a sam njen cilj svakako je bio podizanje nivoa pozorišnog profesionalizma. Pravi pomak u tom smislu dogodio se tek angažovanjem Alekse Bačvanskog, tada najobrazovanijeg pozorišnog umetnika-praktičara, kojem je osim uloge glumca i reditelja poverena i organizacija i rukovođenje stalnom Pozorišnom školom pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Njegova internacionalna karijera i dvodecenijsko iskustvo koje ga je dovelo do statusa budimpeštanske glumačke zvezde, bila je podest za profesionalni iskorak polaznika ove škole. Na osnovu odluke Pozorišnog odbora od 16. decembra 1869. godine, škola je počela sa radom 2. januara 1870. godine. Prethodno su konsultovani Pravilnici pozorišnih kuća Beča i Budimpešte, a sam Bačvanski je već bio upoznat sa radom budimpeštanske škole za dramsku umetnost koja je bila osnovana već 1864. godine. Nastavni plan se sastojao od dve grupe predmeta, teorijskih i praktičnih: teorijski su bili: Teorija dramatske poezije sa istorijom dramatske književnosti domaće i stranske; Teorija pozorišne umetnosti; Istorija pozorišne umetnosti; Srpski jezik i poznavanje stihova; Estetika; Istorija srpskoga naroda i opšta istorija; a praktični: Deklamovanje; Igra licem i udovima (mimika i plastika); Tumačenje uloga i čitavih komada i kako ih valja besediti; Mačevanje (kod muških); Pevanje, Igranje i Pantomima (U posebne veštine je uključeno i jahanje). Osim Bačvanskog (kako su ga zvali po mađarskom nadimku, Varhidi), glumce je podučavao i sam Jovan Đorđević po nadimku Foter (švapski iskvareno od nemačkog „otac`). Veoma blizak odnos su učenici osećali prema svojim nastavnicima, a sa druge strane i veliko poštovanje prema ovim autoritetima i velikanima teatra, kako je o tome pisao Đorđe Maletić. Za prijem u školu, kao i radne obaveze u samom pozorištu, ocenjivanje i stipendiranje kandidata odvijalo se po ustanovljenim principima, a najpoznatiji učenici ove škole su pre svega Milka Grgurova, Toša Anastasijević i Pera Dobrinović. Posle obnavljanja rada Narodnog pozorišta 1874. godine, Pozorišna škola nije nastavila sa radom. Ova škola je osnovana 21. novembra 1909. godine. govorom tadašnjeg upravnika pozorišta Milana Grola, a u prisustvu ministra prosvete Jovana Žujovića. Iako je imala dobre predavače i podršku države, zapravo je zbog malog broja kandidata i teškog materijalnog života samih glumaca postojala svega nekoliko mesci, tj. samo jedan semestar. Najbolji učenici i glumci ove škole bili su: Aleksandar Zlatković, Teodora Arsenović i Petar Hristilić. Kao nastavnici se pominju ljudi velikog pozorišnog autoriteta: Milan Predić, Ilija Stanojević, Sava Todorović, ali i čuveni naučnici: dr Nikola Vulić i dr Veselin Čajkanović koji su predavali istoriju klasičnog pozorišta i književnosti. Ova škola je prestala sa radom kako iz finansijskih razloga, tako i zbog trivijalnog raskola dve struje u samom ansamblu. Naime, ministar Žujović je podržao stranu protivnu upravi Pozorišta, i tako je došlo do iznuđene ostavke Grola i Predića, a dolazeća strana izgleda nije imala sluha za inovacije prethodne uprave, pa je kao žrtva takvog odnosa pala i glumačka škola. Međutim, kada je sam ministar Jovan Žujović, nakon nekoliko meseci, podneo ostavku i na njegovo mesto stupio Jaša Prodanović, garnitura Grol–Predić ponovo staje na čelo Narodnog pozorišta. Osim mnogih dobro zamišljenih i uspešno sprovedenih projekata na podizanju nivoa samog pozorišta, usledio je i Grolov Memorandum o saradnji južnoslovenskih pozorišta iz 1912. godine, koji je bio ispunjen vizionarskim idejama o zajedničkim umetničkim projektima, saradnji oko opremanja predstava, korelaciji oko prevoda, u oblasti autorskih prava itd. Ovde je predloženo i osnivanje velikog zajedničkog konzervatorijuma za obrazovanje pevačkih i glumačkih snaga. Ta ideja, kao i mnoge druge, ostale su neostvarene. Nastupilo je vreme serije ratova za nacionalno oslobođenje, a nerešeni problem pozorišnog obrazovanja ostao je odložen za bolja vremena. Nakon ujedinjenja i stvaranja nove Države Srba, Hrvata i Slovenaca, u opštoj obnovi zemlje, pokazalo se da je ovaj problem postao je još akutniji. Rat je proredio redove pozorišnih umetnika, a i potreba za svestrano obrazovanim glumcima, usled zahteva modernog repertoara i umetnički oblikovane režije, zahtevala je brzo rešavanje problema. Za vreme ministarskog mandata Svetozara Pribićevića, obnovljena je nekadašnja Umetnička (likovna) škola postavši, pritom, državna institucija, a na inicijativu Grola, kao upravnika pozorišta, i Nušića, kao načelnika umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete, počela je sa radom 1. novembra 1921. godine nova Glumačko–baletska škola. Ova škola je išla ka tome da odgovori novim potrebama sve raznovrsnijih oblika pozorišnog života, koji je sada podrazumevao i operu i balet. Ova škola nije bila institucionalno vezana za Narodno pozorište. U početku, školovanje je bilo dvogodišnje, a zatim je produženo na tri godine. U prvu generaciju dramskog odseka primljeno je petnaest učenika, a nakon prvog semestra je održan kontrolni ispit, posle kojeg je zadržano svega sedam učenika. Narednih godina je primano po pet do šest novih učenika. Prvi direktori ove škole su bili Velimir Živojinović Masuka i Momčilo Milošević.[4] Program rada je bio ambiciozan. Tokom postojanja škole, od 1921. do 1927. godine, u raznim periodima nastavu su vodili, između ostalih: Milan Grol (Čitanje naglas, Analiza teksta, Dikcija), koji je vrlo brzo napustio školu; Milan Bogdanović (Srpski jezik i književnost, Istorija novije domaće i francuske drame); dr Vinko Vitezica (Istorija drame i Nemački jezik); dr Jovan Maksimović (Ruski jezik); dr Miloje Milojević (Elementi muzike); Zlata Markovac (Dikcija, Tehnika glasa); Klavdija Isačenko (Telesne vežbe – plastika); Velimir Živojinović (Čitanje i Dikcija); Momčilo Milošević (Srpski jezik, Istorija novije domaće i francuske drame); Sima Pandurović (Čitanje sa estetskom analizom tekstova); Milan Kašanin (Istorija umetnosti); dr Ranko Mladenović (Istorija pozorišta). Ipak, zastupljenost pojedinih predmeta u raznim periodima rada škole bila je nejednaka, jer kada je škola bila pritisnuta finansijskim teškoćama obim nastave se smanjivao, a u nekim periodima svodio se samo na glumu i dikciju. Nastavu glume su vodili Mihailo Isailović, Pera Dobrinović, Jurij Rakitin (Psihologija glume sa praktičnim vežbama). Iako često na udaru kritike, zbog zavisti onih koji nisu angažovani u njenom radu, ili onih koji su isticali vrednost talenta bez važnosti obrazovanja, podilazeći na taj način svome slučaju, ova škola je ipak iznedrila 25 učenika dramskog odseka i ti su rezultati za svako poštovanje. Iz prve generacije izašli su glumci kao što su: Dara Milošević, Leposava Petrović, Milan Ajvaz, Borislav Mihailović (kasnije osnivač i reditelj Kruševačkog pozorišta) i Mateja (Mata) Milošević koji je zapravo najvažniji prenosilac pravog glumačkog i pedagoškog plamena po liniji Aleksa Bačvanski, Pera Dobrinović, Mata Milošević i koji je bio prvi profesor glume na Akademiji za pozorišnu umetnost, prethodnici današnjeg Fakulteta dramskih umetnosti. Kasnije generacije svršenih glumaca ove treće Glumačko–­baletske škole su: između ostalih, Nevenka Urbanova, Pavle Bogatinčević, Branko Tatić, Nikola Popović, Vaso Kosić, Ruža Tekić, Miloš Paunković, Marica Popović, Sofija (Coka) Perić (Nešić), Obrad Nedović. Momčilo Milošević je skromno zaključio: „Bilo bi smelo reći da su oni prošli kroz najbolju školu ove vrste, ali je svakako od koristi da je nisu obišli”. Značajnu školsku aktivnost predstavljalo je javno izvođenje predstava. Za šest godina izvedeno je 65 predstava, dakle, najmanje jedna mesečno. Glavni motiv ove delatnosti nije bio pedagoške prirode već zapravo večita nemaština i škola uopšte ne bi mogla opstati bez prihoda od predstava, od kojih su podmirivane skromne potrebe nastave i od kojih je čak davana pomoć siromašnim učenicima. Predstave je omogućilo i Narodno pozorište, koje je ustupalo salu manježa (posle Drugog svetskog rata prepravljenu u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište) i kostime, uz naplatu minimalnih režijskih troškova. Izvođeni su najčešće komadi koji se inače nisu nalazili na repertoaru Narodnog pozorišta, a predstavljali su dobre primere određenih stilskih epoha, kao na primer: Tirkare Alena Rene Lezaža, Igra ljubavi i slučaja Marivoa, Strindbergove jednočinke, Baljzaminova svadba Ostrovskog, Hanelino vaznesenje Hauptmana, Čudo svetog Antonija Meterlinka, Šenherova Dečja tragedija. Tu su režirali Isailović, Rakitin, Masuka, Pera Dobrinović i Momčilo Milošević. Radi opšte edukacije, pre početka predstava održavane su tzv. konferencije, odnosno predavanja o autorima izvođenih dela. Neke predstave pripremane su u saradnji sa muzičkom školom što je imalo intenciju u osnivanju budućeg konzervatorijuma. Pojedini učenici su bili angažovani i kao glumci Narodnog pozorišta uporedo sa nastavom koju su pratili, poput Nevenke Urbanove i Mate Miloševića. Uprkos prihodu od predstava, škola se neprestano suočavala sa krajnjom nemaštinom, što je i dovelo do njenog gašenja u jesen 1927. godine. Nakon šest godina pauze, ponovo u okrilju Narodnog pozorišta, sa odobrenim od Ministarstva „Pravilnikom o osnivanju i radu glumačke škole Narodnog pozorišta u Beogradu”, tadašnjeg upravnika Dragoslava Ilića, 4. januara 1934. godine Četvrta glumačka škola počinje sa radom. Predviđeno trajanje školovanja bilo je tri godine, od kojih su prve dve više teorijski usmerene, a završna godina se skoro isključivo sastojala od praktičnog rada, u koji je ulazilo i učestvovanje u predstavama Narodnog pozorišta. Upravnik Narodnog pozorišta bio je i direktor škole, a sekretar škole, u stvari – umetnički rukovodilac, bio je u početku Josip Kulundžić, a kasnije je to mesto bilo vezano za funkciju direktora Drame (Radoslav Vesnić, dr Dušan Milačić). U ovoj školi, nastavnici su bili: Josip Kulundžić (Vežbe dikcije, Gluma), Jurij Rakitin (Tehnika glume, Tehnika govora, Istorija pozorišta) i Momčilo Milošević (Psihološke analize tekstova sa glumačkom primenom), dr Milan Marković (Istorija književnosti i Istorija pozorišta), Desa Dugalić (Vizuelna gluma), dr Dušan Milačić (Književna analiza dramskog teksta), Radoslav Vesnić (Dikcija, Psihološka analiza dramskog teksta), dr Miloš Moskovljević (Praktične vežbe iz dikcije), Milorad Vanlić (Psihologija i estetika), Branko Dragutinović (Elementi muzike), Vera Greč (Tehnika glume – improvizacija), dr Erih Hecel (Tehnika glume), Vladeta Dragutinović (Stilovi glume), inž. Vojislav Jovanović (Tehnika pozornice), Milica Babić Jovanović (Istorija kostima), Nadežda Grbić (Ritmika), Vladimir Žedrinski i Stanislav Beložanski (Šminkanje). Ova škola nije dala baš očekivane rezultate i ponovo se s tim u vezi oglašava Milan Grol, koji ističe da bi se veća važnost morala posvetiti amaterskim pozorištima i trupama pri opservaciji šireg kruga selekcije kandidata. Kuđenje i kritika od strane Grola koji ovoga puta nije učestvovao u radu škole, uzima se sa rezervom, ali se danas zna da je u ovoj školi bilo nesrazmerno više teorijskih predmeta od praktičnih, često su se zapostavljale glavne discipline i administrativni aparat nije pratio stvarnu potrebu škole. I pored ovih nedostataka, školu su završili istaknute pozorišne individualnosti: Teja Tadić, Aleksandar Stojković, Milivoj Popović Mavid, Dušan Antonijević, Edita Milbaher (Jelena Trumić), Kapitalina Apostolović (Erić), Mirko Milisavljević, Branka Ćosić (Andonović, Veselinović), Ljubica Sekulić, Dimitrije Parlić, Moša Beraha (Barić), Ladislav (Slavko) Lajtner, Divna Radić (Đoković). Uredbom Ministarstva prosvete o osnivanju srednjih i viših umetničkih škola u Beogradu od 31. marta 1937. godine osnovane su Muzička akademija i Umetnička (likovna) akademija. Ova novoosnovana Akademija je imala Odsek za pozorišnu umetnost, a bila joj je pridružena i Srednja muzička škola. Prve školske godine 1937/1938. godine, na Odsek za pozorišnu umetnost bilo je primljeno devet studenata, od kojih su troje već bili završili prethodnu Glumačku školu pri Narodnom pozorištu. Prve godine nastavu su vodili Momčilo Milošević (Književna i psihološka analiza tekstova), čija pedagoška delatnost povezuje obe prethodne glumačke škole sa Akademijom, zatim Raša Plaović (Umetnička dikcija), dr Miloš Moskovljević (Dikcija, Ruski jezik), dr Vinko Vitezica (Kulturna istorija u vezi sa razvojem drame i opere, Italijanski jezik), Milorad Vanlić (Osnovi psihologije u vezi sa pozorišnom umetnošću) i Lujo Davičo (Ritmička gimnastika po Žak-Dalkrozu). Sledeće godine Raša Plaović napušta Akademiju, tako da pored svojih dotadašnjih predmeta, Momčilo Milošević preuzima Praktičnu glumu, dr Miloš Moskovljević - Srpsko­hrvatski jezik, a Đurđe Bošković Pregled istorije umetnosti. Godine 1939, na mesto rektora Akademije dolazi Petar Konjović, veliki srpski kompozitor i dugogodišnji rukovodilac više pozorišnih kuća i koji predlaže ideju po kojoj bi se i na Srednjoj muzičkoj školi osnovao Pozorišni odsek, na kome bi se školovali budući glumci, a na Pozorišnom odseku akademije „će se spremati režiseri i dramaturzi prvenstveno i drugi akademski obrazovani pozorišni činioci.” Po toj ideji, „tek po izuzetku, svršeni apsolventi dramskog odseka srednje muzičke škole mogu i treba da prelaze na pozorišni odsek u akademiji”. I pored velikih ambicija pri osnivanju, rad Odseka za pozorišnu umetnost Muzičke akademije nije ispunio sva očekivanja. Ipak, među studentima su bili neki koji su imali značajno mesto u posleratnom razvoju pozorišta i filma, kao i u razvoju Akademije za pozorišnu umetnost, kao što su: Dušan Antonijević, Bratislav (Bata) Miladinović, Jovan Putnik, Predrag Dinulović, Ljiljana Krstić, Ilija Milčinović (Milčin), Radoš Novaković, Dimitrije Parlić, Bora Hanauska, Danica Mokranjac, Nada Kasapić, Neda Depolo, Sofija (Soja) Jovanović, Mića Tomić, Mirjana Kodžić i drugi. Ratne godine su dovele do krajnjeg osipanja kadra, polaznika i prestanka rada Odseka za pozorišnu umetnost Muzičke akademije 1944. godine. Nakon Oslobođenja Beograda, 1945. godine, Muzička akademija počinje sa radom, ali bez Odseka za pozorišnu umetnost. Stvorio se vakuum između tendencija sveobuhvatne kulturološke obnove oslobođene zemlje i pomanjkanja kadra u brojnim novootvorenim pozorištima širom zemlje. Da bi se taj trenutni nedostatak kadrova ublažio, u očekivanju prave visoke pozorišne škole, pored Srednje glumačke škole u Novom Sadu, kao privremeno rešenje osnovan je Dramski studio pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Bio je smešten, kao i neke od ranijih glumačkih škola, u dvorišnoj zgradi Manježa, na mestu današnjeg Teatra „Bojan Stupica”. Nastava u Studiju bila je dvogodišnja, a školovanje su završile dve generacije. Prvi prijemni ispit održan je decembra 1945. godine. Pripreme za osnivanje studija, kao i prijemni ispit, vodila je autoritativna trojka: Milan Predić, upravnik pozorišta, Velibor Gligorić, direktor drame i Milan Đoković, koji je imenovan za direktora Dramskog studija. Teoriju glume, koja je većinom bila posvećena proučavanju „sistema” Stanislavskog, predavao je Raša Plaović, a praktičnu nastavu glume vodili su Mata Milošević, Strahinja Petrović i Dragoljub Gošić, uz Ljubišu Jovanovića, koji je predavao Recitaciju. Teorijske predmete predavali su dr Hugo Klajn, Milan Bogdanović, Božidar Kovačević, Petar Mitropan i Sreten Marić. 1868. godine dogodilo se drugo gostovanje Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada u Beogradu. Tada knez Mihailo Obrenović, oduševljen novosadskim glumcima, donosi istorijsku odluku o gradnji novog i stalnog zdanja beogradskog teatra. U dogovoru sa Državnim savetom 12. marta 1868. knez Mihailo je odlučio da se pozorišna zgrada podigne na državnom, ranije turskom zemljištu kod Stambol kapije, gde je istog dana počelo rušenje turskih kuća na tom terenu. Posebna simbolika odabira lokacije za njeno podizanje dodatno je naglašena ugrađivanjem delova porušene Stambol kapije u temelje pozorišnog zdanja. Ova brzina govori o odlučnosti da Beograd dobije stalnu pozorišnu ustanovu. Knez je zahtevao da zgrada bude završena do 15. oktobra iste godine. O značaju koji je podizanje ovog objekta imalo u svesti srpskog naroda govori i to da je čitav trg ispred građevine dobio ime Pozorišni trg, preuzimajući od nekadašnje Velike pijace (danas Studentskog trga) značenje glavnog beogradskog trga. Narodno pozorište zamišljeno je i realizovano kao reprezentativna građevina na kojoj je autor pokazao visoko poznavanje principa tada vladajućeg akademizma. Odnosom masa, horizontalnom i vertikalnom podelom fasada, kao i odabirom građevinskih i dekorativnih elemenata, opšti izgled zdanja upućivao je na sličnosti sa čuvenim milanskim pozorištem La Scala, koje je sagrađeno dvadesetak godina ranije. Naročitu pažnju arhitekta Bugarski posvetio je oblikovanju fasade orijentisane prema trgu. Središnji rizalit glavne fasade završen je trougaonim timpanonom u zoni krova, dok je horizontalna podela ostvarena istaknutim podeonim vencima. U prizemlju se isticao trem, iznad kojeg je, u visini prvog sprata, bila terasa sa dekorativno rešenom ogradom. Knez je pozvao Jovana Đorđevića da i u Srbiji osnuje stalno pozorište. Prihvatajući poziv kao čast i izazov, upravnik sa sobom odvodi i polovinu novosadskog ansambla i sedam godina posle nastanka SNP-a. Kada je knez Mihailo ubijen 29. maja, pripreme su neko vreme zastale. Namesništvo je htelo da se započeto kao knežev amanet dovede do kraja. Obrazovan je Pozorišni odbor čija je briga bila zidanje zgrade i formiranje trupe. Aktom ustupljenja od 17. juna 1868. kneževi zakoniti naslednici sestra Petrija Bajić i sestrići Teodor i Mihailo Nikolić određuju da se Narodnom pozorištu izda suma od 6500 dukata „shodno obećanju blaženoupokojenog knjaza“.[5] Temelj pozorišne zgrade je postavljen 18. avgusta, u prisustvu maloletnog Kneza Milana i namesnika. Mitropolit beogradski Mihailo je osvetio vodicu, pozdravnu reč je održao predsednik Pozorišnog odbora Filip Hristić potom je spuštena i uzidana povelja.[5] Iste godine Pozorišni odbor je zakupio privatnu kuću sveštenika Sušića da formirana trupa održava u njoj predstave, dok se zgrada ne završi. U toj kući je 10. novembra (po starom kalendaru) izvedena prva predstava, komad Karolja Obernjika Đurađ Branković. Pre predstave je izvedena Srpska uvertira kompozitora Dragutina Reša, a uvodnu reč o pozorišnoj umetnosti, dramskoj književnosti i dotadašnjim dramskim predstavama kod Srba održao književnik Milorad Šapčanin. Prema projektu arhitekte Aleksandra Bugarskog zgrada je završena 1869. godine, a 30. oktobra iste godine izvedena je i prva predstava - „Posmrtna slava kneza Mihaila“ koju je za tu priliku napisao Đorđe Maletić. U toj predstavi u ulozi kneza Mihaila je bio Ducman, učitelj jahanja u Vojnoj akademiji.[6] Prvih nekoliko decenija rada Narodnog pozorišta obeležili su: Aleksa Bačvanski (1832—1881), Adam Mandrović (1839—1912), Milka Grgurova-Aleksić (1840—1924), Toša Jovanović (1845—1893), Ilija Stanojević (1859—1930), Milorad Gavrilović (1861—1931), Sava Todorović (1862—1935) i drugi. Rešenje enterijera prvog zdanja bilo je ostvareno na osnovu posredno prihvaćenih italijanskih modela, koji su u prvi plan isticali uređenje i udobnost gledališta. Naročita pažnja bila je ukazana ukrašavanju kraljevske lože draperijama, krunom i prestolom nabavljenim u bečkim umetničkim radionicama. Tavanice i parapeti loža bili su obloženi raskošnim gipsanim ukrasom sa pozlatom, dok je svečanoj atmosferi samog gledališta doprinosila svetlost „lustera sa stotinu sveća“. Poseban segment pozorišnog dekora predstavljale su slikane scenske zavese, izrađene prema nacrtima najznačajnijih domaćih slikara, koje su same po sebi predstavljale svojevrsna umetnička dela. Osvetljenje pozornice i čitavog pozorišta obezbeđivala je gasna stanica – gasara, smeštena u napuštenoj Kara-džamiji na uglu Dositejeve ulice i Braće Jugovića. Stalna potreba za ulepšavanjem najpopularnijeg beogradskog zdanja toga doba realizovana je kroz brojne prepravke i dorade prvobitnog enterijera. Tako je već 1905. godine izvedeno i novo dekorativno slikarstvo na sceni, gledalištu i u foajeu. Prema nacrtima Dragutina Inkiostrija Medenjaka, prvog srpskog dekorativnog slikara koji je svojim umećem ukrasio brojne beogradske palate, izrađene su dekoracije inspirisane motivima iz narodne umetnosti, ornamentike i tradicije. Od izgradnje, zgrada je prošla kroz više rekonstrukcija: 1870, 1912 — 1922, 1965. i, konačno, 1986 — 1989. godine. Najznačajnije rekonstrukcije su one iz 1922. i 1989. godine. Nedovoljno veliki prostor pozornice, kao i niz tehničkih poteškoća, doprineli su da rekonstrukcija započne 1912. godine, ali je zbog Balkanskog rata, a kasnije i Prvog svetskog rata nekoliko puta prekidana, ponovo započeta 1919. te završena tek 1922. godine. Za radove je bio angažovan arhitekta Josif Bukavac. Prema zamisli arhitekte, pročišćenost i harmoničnost prvobitne zgrade zamenjena je naglašeno neobaroknim izgledom fasada, čiju ulaznu partiju ističu dve ugaone kule za stepeništa. Tom prilikom, enterijer zdanja dodatno je ukrašen dekorativnim i gipsanim radovima na zidovima gledališta i ulaznog hola, kao i slikanim dekoracijama koje je na tavanicama izveo ruski slikar Stjepan Fjodorovič Kolesnikov. Zanimljivo je da se umetnik, iako vaspitan u tradiciji ruskog akademskog realizma, opredelio za kompoziciju zasnovanu na principima barokne dekorativne umetnosti. Bogatim koloritom i izrazitom minucioznošću u izradi, Kolesnikov je tavanicu gledališta oslikao klasičnim antičkim temama – Talija na kvadrigi i Bahanal, mitološke fantazije, koje slave pozorište kao hram umetnosti. Prva predstava u obnovljenoj zgradi, „Revizor”, održana je 6. juna 1922. Pri radovima 1938, parter je smanjen za jedan rad, kako bi se proširio orkestar. Veći radovi su obavljeni na leto 1939: pojačano je osvetljenje, reparirani su pokretna bina i pod pozornice, postavljen novi horizont. Naredna rekonstrukcija pozorišne zgrade usledila je 1940. godine, ali je zbog rušenja gledališta i pozornice u bombardovanju 6. aprila Beograda 1941. do realizacije došlo tek krajem te godine. Iste godine je i obnovljena.[10][11] Prema zamisli arhitekata Gojka Todića i Dragana Gudovića[12], građevina je u potpunosti izmenila izgled. Izuzev profilisanog krovnog venca, sa glavnog pročelja je skinuta sva dotadašnja dekorativna plastika. Ovakav izgled pozorište je zadržalo i tokom naredne rekonstrukcije 1965. godine, kada su preuređeni i ulazni hol, gledalište i orkestarski prostor pod rukovodstvom arhitekte Nikole Šercera. Za vreme okupacije, tadašnji direktor Narodnog pozorišta Jovan Popović je stavio ovu instituciju u službu okupacionog i kvislinškog režima. Svakako najzanimljivija i najznačajnija rekonstrukcija zgrade nacionalnog teatra, realizovana u periodu od 1986. do 1989. godine, otvorila je polemiku među stručnom i širom javnosti o pitanju da li zgradi treba vratiti izvorni izgled ili obrise iz 1922. godine. Ipak, obnovljen je izgled objekta iz vremena njegove prve rekonstrukcije i dograđen zastakljeni tehnički aneks u zadnjem delu građevine prema projektu arhitekata Slobodana Drinjakovića i Ljubomira Zdravkovića. Taj izgled je zgrada zadržala do danas. Prilikom ovih radova, prema zamisli arhitekte Milana Pališaškog[13], obnovljen je u potpunosti verodostojan ambijent unutrašnjosti sa ciljem da se potvrde vizuelne i simbolične vrednosti starog teatra. U vestibilu je postavljena bista kneza Mihaila, rad Enrika Pacija iz 1872. godine, a slikana kompozicija Kolesnikova na tavanici rekonstruisana je na osnovu sačuvanih originalnih nacrta. Odolevajući burnim istorijskim događajima, koji su obeležili srpsku istoriju decenijama unazad, Narodno pozorište je opstalo kao svedočanstvo očuvanja srpske kulture i tradicije, ali i kao stvarni svetionik srpske duhovnosti u budućnosti. Zbog svojih kulturnih, istorijskih, arhitektonskih, urbanističkih, umetničkih i estetskih vrednosti, Narodno pozorište u Beogradu utvrđeno je za kulturno dobro od velikog značaja 1983. godine. Na ovu rekonstrukciju je utrošeno 4,5 miliona dolara. Renovirana zgrada Narodnog pozorišta svečano je otvorena 15. oktobra 1989. godine. Istoriju Drame Narodnog pozorišta u Beogradu delimo na četiri faze: od 1868. do 1914, od 1918. do 1941, od 1945. do 1991, i od 1991. do današnjih dana. Karakteristično za prve decenije postojanja Narodnog pozorišta je da su predstave imale uglavnom samo premijeru i dve/tri reprize, dok su samo retki, izuzetno popularni komadi, imali i desetak izvođenja. Režija, u današnjem smislu te reči, praktično nije ni postojala. Situacija se popravila tek pred sam Prvi svetski rat kada dolazi Aleksandar Ivanovič Andrejev, školovani reditelj, koji režiju, a i kvalitetu predstava uopšte, postavlja na jedan viši nivo. Početke domaćeg stvaralaštva u Narodnom pozorištu obeležile su uglavnom tragedije i dramski prikazi inspirisani srednjovekovnom i novijom istorijom kao što su, na primer, „Smrt Uroša V“ Stefana Stefanovića, „Miloš Obilić (Boj na Kosovu)“ Jovana Subotića, „Hajduk Veljko“ Jovana Dragaševića. Izvodili su se i kolokvijalno nazvani komadi s pevanjem, poput dramatizacija proze Stevana Sremca „Zone Zamfirove“ i „Ivkove slave“, a najpopularniji i najgledaniji od svih, „Koštana“ Borisava Stankovića, prvi je put prikazana 1901. godine te je do današnjih dana ostala kultna predstava. Od istaknutih domaćih autora naročito se ističu mladi Branislav Nušić i Jovan Sterija Popović, tada već prepoznati domaći klasici, ali i umetnici kao što su Simo Matavulj, Svetozar Ćorović, Vojislav Jovanović Marambo, Milivoj Predić, Laza Kostić, Milovan Đ. Glišić i drugi. Od svetskih ostvarenja koja su obeležila prvu fazu postojanja Narodnog pozorišta ističu se dela Sofokla, Šekspira, Ostrovskog, Kalderona, Molijera, Rasina, Goldonija, Šilera i mnogih drugih. Poslednja predstava pre Prvog svetskog rata je nedovršena izvedba `Hajduk Veljka`, 15. (28.) juna 1914, prekinuta po naređenju Ministarstva unutrašnjih poslova nakon prijema vesti o atentatu u Sarajevu. Rad je nastavljen nakon Ujedinjenja,[14] krajem 1918. u `Kasini`.[15][16] Nakon Prvog svetskog rata i dalje se igra klasični repertoar. Od svetskih pisaca izvode se Bernard Šo, Luiđi Pirandelo, Džon Golsvordi i rugi, dok domaći repertoar čine Jovan Sterija Popović, Branislav Nušić, koji stiču izrazitu popularnost, Milutin Bojić, Borisav Stanković, Ivo Vojnović, Milan Begović, Ivan Cankar, Todor Manojlović i drugi. U to vreme među publikom je veoma popularan i takozvani bulevarski repertoar, naročito francuski „laki komadi“. Kada je reč o režiji, dominiraju školovani domaći i ruski reditelji i glumci-reditelji. U periodu od 1945. do početka pedesetih godina 20. veka izvode se predstave sa jasnom političkom porukom, a prevladava tzv. „socijalistički realizam“. Od početka pedesetih godina taj politički uticaj se gubi te dolazi do svojevrsne liberalizacije što dovodi do toga da glavnu reč u radu Pozorišta ponovo imaju umetnici i umetnost. Sedamdesete i osamdesete godine obeležile su predstave po delima Borislava Mihajlovića Mihiza, Aleksandra Popovića, Miroslava Krleže, Ljubomira Simovića, Jovana Hristića, Velimira Lukića i drugih. Izvodi se i savremena svetska dramaturgija, a nosioci savremene domaće dramaturgije su Siniša Kovačević, Vida Ognjenović, Jelena Kajgo, Miloš Nikolić, Stevan Pešić i drugi. Tokom 2015-2018 Drama Narodnog pozorišta je dobila preko 100 nagrada.[17] Neke od predstava ovog pozorišta su Velika Drama, Važno je zvati se Ernest, Bolivud, Bizarno, Bela kafa, Dama s kamelijama, Balkanski špijun, Antigona. Narodno pozorište je dobilo nagradu „Stevan Majstorović” 2022. godine.

Ministar prosvete u to vreme Velibor Jonić Велибор Јонић (Крњево, код Велике Плане, 12. фебруар 1892 — Београд, 17. јул 1946) је био професор по занимању и министар просвете и вера у квислиншкој влади Милана Недића. Занима се за политику и историју и као млад улази у Народну радикалну странку а касније по позиву Димитрија Љотића је постао генерални секретар ЈНП ЗБОР. Аутор је Апела српском народу 1941. године којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и слушање окупатора. Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Повукао се с Недићем у Аустрију одакле је изручен новим властима. Јонићу је на Београдском процесу суђено за издају и ратне злочине, а казна је извршена стрељањем. Биографија Велибор Јонић је рођен 12. фебруара 1892. у Крњеву, од оца Крсте и мајке Софије Јонић. Учествовао је у Првом светском рату у ђачкој чети. Са српском војском се повлачио кроз Албанију. После повлачења, савезници су га пребацили у Енглеску, где се школовао до 1920. Међуратни период После повратка Јонић је кратко време био члан Републиканске странке, али је убрзо напустио идеолошку левицу.Био је члан и Земљорадничке странке до 1929, сарадник па члан средишњег одбора Народне одбране. Био је присталица уједињења са Бугарском и федералног уређења Краљевине СХС, па је био на изборној листи ХСС. На Јонићеве ставове значајан утицај је имало дело Пропаст Запада Освалда Шпенглера.У једном `Политикином` уводнику 1923. говори о `банкротству парламентаризма`. Након завођења Шестојануарске диктатуре, Јонић је почетком 1930-их постао члан Југословенске акције, организације која је критиковала либералну демократију и заговарала ауторитативни и корпоративни систем.Био је изабран генералног секретара Југословенске акције. Убиство краља Александара у Марсељу октобра 1934. подстакло је Југословенску акцију да са још неколико сродних група окупљених око листова Збор, Отаџбина и Буђење води преговоре о уједињењу. Јонић је био један од потписника протокола о уједињењу, а имао је и врло активну улогу у преговорима са Димитријем Љотићем.Обједињена организација Југословенски народни покрет Збор основана је у Љубљани, на шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре. Нешто касније образовано је стално вођство Збора у коме су били: председник Димитрије Љотић, адвокат из Смедерева, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Фран Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Јонић је сарађивао у и у зборашком гласилу Отаџбина, величајући Хитлера како је зауставио продор комунизма у Европу. Пошто је Збор на изборима 1935. прошао катастрофално лоше, Љотић је повезао Збор са Хитлеровом Немачком. Немцима је био циљ да Југославију привредно вежу за Немачку, а не за Француску као то тада. Због тога су у Краљевини Југославији оснивали предузећа и финансирали Збор да заступа немачке интересе.Сукоб Љотића са премијером Миланом Стојадиновићем оставио је неповољне последице на даље организовање зборашког покрета. Незадовољни лошим резултатима на изборима 1935. истакнути чланови Збора су критиковали Љотића и одбијали су да слепо подражавају његове потезе, који су им изгледали нереални и убиствени за даљи развој покрета. Јонић је децембра 1937. искључен из вођства Збора. На месту генералног секретара заменио га је Милорад Мојић. Осим тога, Љотићевом одлуком, пред Врховни суд покрета изведени су Јонић, Ђорђе Перић и Данило Грегорић.До измирења у вођству Збора доћи ће у току рата. После иступања из Збора, Јонић се повезао са Стојадиновићем и од 1938. до 1939. био је предавач принцу Петру. Бавио се превођењем и издаваштвом, а током 1939. године основао је издавачко-просветну задругу „Ипроз”. Повезао се са Српским културним клубом, где није имао већег утицаја.Био је члан и функционер Југословенско-енглеског друштва, предавао је немачки језик на Војној академији у Београду Био је ожењен и имао је једно дете. Други светски рат Иако је био германофил и спреман да учествује колаборационистичким институцијама, Јонић није био први избор Немаца.За комесара за образовање у Комесарској управи прво је постављен Ристо Јојић, а Јонић га је наследио 10. јула 1941. Аутор је Апела српском народу којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и сарадњу са Немцима. Немци су 29. августа поставили Милана Недића на чело нове српске марионетске администрације, Владе народног спаса.Јонић опет није био први избор за место министра просвете и вера, већ је та функција поверена Милошу Тривунцу. После реконструкције владе Јонић је постао министар просвете и вера 7. октобра.Јонић је у свом министарству наследио и бројне утицајне личности које су имале јаке везе са окупатором (попут Владимира Велмар-Јанковића, Ђорђа Перића), па иако им је био надређен имао је мало утицаја на њихов рад. Свој рад у министарству од самог почетка је усмерио на националну пропаганду коју је водила влада Милана Недића и жестоко обрачунавање са комунистима у просветним редовима.Министарство просвете је октобра 1941. донело уредбу о универзитету, којом се са београдског Универзитета (који није радио због окупације) уклоњени сви неподобни професори и студенти, а предавање и студирање дозвољено само „национално исправним” особама.Неподобни професори су слати у Бањички логор. Јонић је у Влади народног спаса био у групацији око Милана Недића, уз Јосифа Костића, Ђуру Докића и Огњена Кузмановића. Као министру просвете и вера, дата му је надлежност над Српском православном црквом. Покушао је да приволи цркву на сарадњу са Немцима, али са мало успеха.Као министар просвете, Велибор Јонић је почетком 1942. покренуо издавање предратног Просветног гласника, који је требало да окупи све просветне раднике и спречи да школа буде расадник „интернационалних схватања“.Половином 1942. Јонић је покренуо издавање политичког недељника Српски народ, чији је он би главни и одговорни уредник. Лист се залагао за обнову Србије на „здравим сељачким ногама“ и њен препород у новој Европи под немачким вођством.Такође је од од 1941. до 1942. био и сарадник зборашке Наше борбе 1941–1942. Министарство просвете је најдаље отишло у спровођењу националсоцијалистичких идеја.Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Министарство је у спровођењу своје политике постало најагилније крајем 1943. и почетком 1944, у време када су остале колаборационистичке активности полако посустајале.Оно је крајем 1943. објавило “200 великих српских послова” у које је потребно требало урадити, међу којима су уређивање “српског животног простора”, колонизација на “српском животном простору”, изврши заштита српске “крви”, оснује Центар за испитивање биолошких и антрополошких одлика становништва српских земаља, формира Центар за истраживање етничких типова српског становништва и да се изради “расна карта” српских области. У последњој години окупације Јонић је имао улогу у сарадњи Недићеве владе са четницима Драгољуба Михаиловића. У пролеће 1944. одржао је састанак са капетаном Предрагом Раковићу и предлагао му сарадњу четника са Владом народног спаса. Крајем априла 1944. године на Велибора Јонића је извршен неуспешан атентат чији починитељи нису откривени. Од почетка савезничког бомбардовања и битке за Србију Недићева влада је функционисала отежано, али је Јонић и тада био међу њеним најревноснијим делатницима. Недић је 28. августа 1944. поставио Јонића да руководи евакуацијом квислиншке владе у Немачку.Јонић је 2. септембра одржао састанак са представником београдске организације ЈВуО Иваном Павловићем, представником Специјалне полиције Бошком Бећаревићем, командантом СДК Костом Мушицким, командантом СДС Боривојем Јонићем (тj. рођеним братом) и генералом Стеваном Радовановићем који је заступао Недића. На састанку је договоран начин како да се заједнички спречи да партизани и Црвена армије заузму Београд или у случају неуспеха како се повлаче пред њима. Јонић је предложио да се српски интелектуалци који су изразили подршку немачкој окупацији сакрију у манастирима СПЦ или да се пребаце у Немачку заједно са члановима владе.26. септембра, Велибор Јонић је одржао говор преко Радио-Београда, у коме се обратио краљу Петру II с молбом да заштити српске политичаре који су сарађивали са окупатором. Влада народног спаса је престала да постоји 3. октобра како су се Београду приближавале јединице Црвене армије и партизана. Јонић је побегао из Југославије. Он и други српски избегли квислинзи су одведени у Беч, па у Кицбил. Јонић је подржавао неуспешне Нојбахерове планове да укључи патријарха Гаврила Дожића и владику Николаја Велимировића у рад колаборационистичких органа у егзилу. После рата Јонића су Британци изручили новим југословенским властима. Оптужен је за сарадњу са Немцима и суђено му је у Београду на истом процесу са Михаиловићем, Мушицким и Јовановићем. Осуђен је за колаборацију и стрељан у Београду 17. јула 1946. Slanje savijeno dva puta Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim ili preporučenim pismom ( težina od 21-100 grama ) Q-1

Kraljeva garda je bila elitna gardijska jedinica Vojske Kneževine i Kraljevine Srbije, kao i Jugoslovenske vojske, zadužena za obezbeđenje kraljevske porodice i kraljevskog doma. Iako se sa njenim organizovanjem krenulo 1830. godine, zvanično je osnovana ukazom kneza Miloša Obrenovića, dana 12. maja 1838. godine. Najpre je bila konjička četa, da bi sa povećanjem broja pripadnika prerasla u eskadron i puk, a nakon formiranja prve pešadijske čete 1901. godine je nastavila da raste do brigade. Tokom 1924. godine je formiran i artiljerijski puk garde, te je Kraljeva garda dosegla rang divizije. U Drugom svetskom ratu, gardijski oficiri Jugoslovenske vojske koji su izbegli zarobljeništvo, uglavnom su prišli Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini. U okviru nje je 1943. godine osnovana Gorska kraljeva garda. Prvi pokušaji stvaranja nekog oblika garde u Srbiji, sežu u doba Prvog srpskog ustanka. Tada je 1808. godine nastala jedna zasebna grupa pešadinaca pod nazivom Srpska garda (Serves-Garde), koja se nalazila u obezbeđenju zgrade Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog, a postojao je Srpski kozački puk od 30 pripadnika, kao lična pratnja vožda Đorđa Petrovića Karađorđa, na čijem sa buljubašom Petrom Jokićem. Ideja o formiranju gardijske jedinice javila se 1829. godine. Knez Miloš Obrenović je te godine prvi put saznao za Rusku gardu, o čemu svedoči Vuk Stefanović Karadžić. U prvoj polovini iste godine, knez je uputio jedan raspis nahijskim starešinama, zahtevajući da: „iz zadružnih i imućnijih kuća, po stasu i ugledu, odaberu mladiće za njegovu gardu“. Istaknut je i poseban zahtev da: „Svaki otac ili srodnik za čest da drži, kome se sin ili srodnik u Gardu primi“. Naredne godine je knez objavio da planira formiranje garde. Prvu smotru budućih gardista Knjaževske gvardije, knez Miloš je izvršio na Đurđevdan 1830. godine u Požarevcu i tada probrao 73 mladića za posebnu obuku. Formirana je prva, a nedugo potom i druga gardijska četa, za čijeg komandanta je postavljen glavni serdar voeni i šef Knjaževske garde Toma Vučić Perišić. Do kraja svog postojanja, Kraljeva garda je kao svoju krsnu slavu proslavljala Đurđevdan, a tu tradiciju je nastavila i Garda Vojske Srbije. Prva četa je bila stacionirana u Kragujevcu i njen komandir je bio Ilija Momirović, a druga četa je ostala u Požarevcu na čelu sa Petkom Milenkovićem. Decembra iste godine, gardisti su bili prisutni na čitanju hatišerifa tokom Velike narodne skupštine u Beogradu. Održan je i veliki svečani egzercir na Velikoj pijaci. Za mlade kadete je osnovana Gvardijska škola. U jutarnjim časovima, oni su učili da čitaju i pišu, dok su u poslepodnevnim terminima imali čisto vojnu obuku. Predavači u ovoj školi bili su Ilija Mandić i Mojsilo Janković. Kadeti su u crkvi polagali zakletvu da će verno i savesno služiti gospodaru, odnosno knezu. Među kadetima te prve klase, nalazio se i Mladen M. Žujović, potonji pukovnik, upravnik grada Beograda, predsednik Beogradske opštine, okružni načelnik Rudničkog okruga, načelnik Glavne vojne uprave i član Državnog saveta. Tokom proleća 1831. godine, Knjažesko-serbska banda na čelu sa kapelnikom Jožefom Šlezingerom, ulazi u sastav Knjaževske garde. Sledeće godine je u Kragujevcu podignuta i prva gardijska kasarna, a ona je uzdignuta u bataljon. Sledi osnivanje Knjažesko-gvardijskog konjičkog eskadrona 1832. godine sa 200 konjanika, kojima je komandovao kapetan Konstantin Hranisavljević. Komandu nad gardijskom konjicom je 1834. godine preuzeo knežević Mihailo Obrenović. Prilikom proglašenja Sretenjskog ustava 1835. godine, državnu zastavu je nosio Jevrem Gavrilović, pripadnik Knjaževe garde. Iste godine, gardisti prate knez Miloš u posetu Carigradu. Garda je zvanično osnovana ukazom knez Miloš od 12. maja 1838. godine, kada je zapravo osnovana njena komanda. Ovaj datum je ispisan na gardijskoj zastavi koja je izrađena za tu priliku, a garda je po prvi put dobila sopstveni barjak. Zadaci garde u to vreme bili su davanje počasne straže i čuvanje Gospodarevog konaka, Novog konaka kneginje Ljubice u Beogradu, Varoš-kapije i Savamale. Njihovo prisustvo u srpskom delu Beograda je pozitivno uticalo na osećaj sigurnosti kod srpskog stanovništva. Gardisti su 1839. godine pružili snažan dvodnevni otpor svrgavanju kneza Miloša, što je dovelo do toga da ih ustavobraniteljska vlada privremeno ukine. U vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, zadatke garde je izvršavala regularna vojska, poput dvorske straže i pratnje kneza. Njegovo zbacivanje na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine i povratak kneza Miloša Obrenovića, iznova dovode do uspostavljanja kneževe telesne garde, jer se u kriznim političkim prilikama javila potreba kneza Miloša da uz sebe stalno ima proverenu oružanu pratnju. Prve gardijske (husarske) uniforme uvedene su 1859. godine, za svega 12 gardista, stalno smeštenih u kneževom konaku. Dana 25. jula 1864. godine, knez Mihailo Obrenović je ustanovio Gardijski vod za potrebe obezbeđenja tvora i njegove lične pratnje. Za komandira je postavio poručnika Kostu Jankovića. Kneževi gardisti su prvo značajno pojavljivanje imali 4. juna 1865. godine na proslavi 50. godišnjice Takovskog ustanka na Topčideru, gde je priređena velika svečanost. Sa ovog događaja je ostala fotografija Anastasa Jovanovića, na kojoj je prvi put zabeležena uniforma garde. Kneževi gardisti su bili uz njega prilikom posete Carigradu, tokom predaje ključeva grada Beograda 1867. godine, ali i za vreme njegove sahrane nakon atentata u Košutnjaku 1868. godine. U rang eskadrona, garda je prerasla 24. februara/8. marta 1875. godine. Za vreme Srpsko-turskih ratova 1876-1878 godine, gardisti su bili uvek uz kneza Milana Obrenovića. Na samom kraju ratova i posle Berlinskog kongresa 1878. godine, knez Milan se fotografisao u uniformi gardijskog generala, a fotografija je deljena javno i poklanjana prijateljima dinastije. Ovime je sa najvišeg mesta dato priznanje gardi kao elitnoj vojnoj jedinici samostalne i nezavisne Kneževine Srbije, te gardijska služba postaje stvar prestiža. Nakon proglašenja Srbije za kraljevinu u martu 1882. godine, broj vojnika je rastao, samim tim i gardista. Gardijski eskadron je 12. februara 1883. godine konačno dobio i naziv Garda Kraljeva. Komandant garde je bio prvi kraljev ađutant u činu majora ili potpukovnika. Broj pripadnika je rastao, kao uostalom i čitave vojske, pa je 1893. godine formiran gardijski puk, a 1901. godine je nastala i prva pešadijska četa Kraljeve garde. Prilikom proslave godišnjice Takovskog ustanka 1886. godine u Gornjem gradu Beogradske tvrđave, kralj Milan Obrenović je dodelio 15 zastava pešadijskih, 5 zastava konjičkih pukova i zastavu gardijskog eskadrona, koju je primio komandant kapetan druge klase Mihajlo Kumrijić. Na novoj gardijskoj zastavi je bilo ispisano geslo: „Za Veru, Kralja i Otačastvo - Kraljeva Garda“.[2] Rezervni sastav garde uveden je u februaru 1889. godine. Posle Majskog prevrata 1903. godine, obezbeđenje kompleksa Gradskih dvorova (Stari dvor, Novog dvora, Maršalata, dvorskog parka i pratećih objekata), preuzela je dvorska straža sačinjena od pešadijske gardijske čete. Pripadnici Kraljeve garde su imali značajnu ulogu prilikom ceremonije krunisanja kralja Petra I Karađorđevića u Beogradu 1904. godine, kao i obezbeđivanju kompleksa Gradskih dvorova. Za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, značajno je opao broj pripadnika garde, koji su raspoređivani na borbene zadatke. Uz kralja Petra I i regenta Aleksandra je ostao sasvim mali broj gardista u ličnoj pratnji na čelu sa komandantom Kraljeve garde pukovnikom Petrom Živkovićem. Nakon rata i ujedinjenja, odnosno stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, oformljen je pešadijski puk Kraljeve garde, dana 1. avgusta 1919. godine[6] i tako je garda stekla rang brigade, budući da je već imala jedan konjički puk. Gardisti su čuvali kralja Petra I u njegovoj kući na Senjaku i regenta Aleksandra u Krsmanovićevoj kući, koje su služile kao njihove privremene rezidencije do završetka rekonstrukcije Gradskih dvorova, teško oštećenih i opljačkanih tokom rata. Sa gradnjom Dvorskog kompleksa na Dedinju (Kraljevski dvor, Beli dvor, Dvorska kapela Svetog Andreja Prvozvanog) 1929. godine, u okviru kompleksa nastaju zdanje dvorske straže i zdanje dvorske žandarmerije. Takođe, Komanda garde sa nalazila vrlo blizu samog dvora, odnosno na Topčideru. Tokom 1924. godine formiran još jedan konjički puk, te je nastala konjička gardijska brigada, a iste godine nastaje i artiljerijski gardijski puk u čiji sastav ulaze jedna divizija (2 konjičke baterije) i jedan divizion (2 brdske baterije), te automobilsko odeljenje. Formirana je i pionirska četa garde 1928. godine. Selekcija za službu u Kraljevoj gardi bila je vrlo stroga, a kandidate su određivale nadležne starešine u 48 vojnih odseka na teritoriji Kraljevine Jugoslavije. Oni su morali biti visoki najmanje 172 centimetra. Postojala su nepisana pravila da prilikom prijema u gardijsku službu treba voditi računa o nacionalnoj, pa čak i plemenskoj zastupljenosti, te se tako u Kraljevoj gardi našlo oko 80 Albanaca, ali i Crnogorci iz svih plemena. Do Drugog svetskog rata, Kraljeva garda je narasla na nivo divizije. Značajnu ulogu u puču 27. marta 1941. godine protiv Trojnog pakta, imali su i gardijski oficiri. Najpoznatiji od njih jeste bio major Živan Knežević, koji je uhapsio predsednika Ministarskog saveta Dragišu Cvetkovića i načelnika Glavnog đeneralštaba armijskog generala Petra Kosića, te ih sproveo ga u Komandu vazduhoplovstva u Zemunu, gde se nalazilo sedište pučista. Major Knežević je te večeri zauzeo i centar Beograda, na prostoru na kojem su se nalazila ministarstva i Glavni đeneralštab. Gardijski potpukovnik Stojan Zdravković je sa gardijskim bataljonom opkolio Kraljevski dvor, u puču su učestvovala još dva gardijska bataljona (jedan pod komandom majora Kneževića i drugi kapetana Jonića). Ostali oficiri Kraljeve garde su tokom puča bili u sedištu Komande garde na Topčideru. Tu su se nalazili komandant Kraljeve garde, komandanti oba gardijska konjička puka i komandant gardijskog artiljerijskog puka. Očekivalo se da komandant Kraljeve garde divizijski general Mihailo Stajić može pokrenuti kontraudar protiv pučista, ali do toga nije došlo. Komandant konjičke brigade brigadni general Milutin Županjevac je, uz posredstvo ordonans oficira komandanta Kraljeve garde majora Milutina Kostića, sa jednim konjičkim pukom zauzeo Glavnu železničku stanicu i Železničku stanicu Dunav. Tokom Aprilskog ratu 1941. godine, pripadnici Kraljeve garde su se nalazili uz kralja Petra II Karađorđevića do njegovog odlaska iz zemlje. Među onima koji su sa njim 16. aprila napustili zemlju, bili su gardijski major Živan Knežević i gardijski pukovnik Stojan Zdravković. U zarobljeništvo nakon kapitulacije u Aprilskog ratu 1941. godine, odvedeni su brojni oficiri Kraljeve garde, od kojih je verovatno najpoznatiji major Nikola Kosić. Na mestu komandanata oba konjička puka Kraljeve garde, uoči Aprilskog rata nalazili su se gardijski pukovnik Anton Kokalj (Slovenac, austrougarski major iz Prvog svetskog rata) i gardijski pukovnik Kraus.[7] Kokalj se pridružio Slovenačkom domobranstvu i uz saglasnost SS oficira predvodio Organizacioni štab kvislinškog Slovenskog narodnog varnostnog zbora. Od pripadnika Kraljeve garde koji su rat proveli u partizanskom pokretu, izdvajaju se Velimir Terzić (načelnik Glavnog štaba Narodnooslobodilačke vojske za Crnu Goru i Boku, zamenik komandanta Pete proleterske crnogorske udarne brigade, posleratni general-pukovnik JNA i načelnik Vojne akademije u Beogradu), Ivan Hrovat (potonji pripadnik Odeljenja za zaštitu naroda i Uprave državne bezbednosti) i Aleksa Radovanović. Gardijski oficiri Jugoslovenske vojske, ukoliko su izbegli zarobljeništvo, odlazili u redove Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Najpoznatiji među njima jesu bili komandant Prvog ravnogorskog korpusa kapetan Zvonimir Vučković, komandant Smederevskog korpusa kapetan Živan Lazović, komandant Cerskog korpusa u okviru Cersko-majevičke grupe korpusa i potom Trećeg jurišnog korpusa Četvrte grupe jurišnih korpusa major Vojislav Tufegdžić, zatim komandant Nevesinjskog korpusa poručnik Milorad Popović, kapetana I klase Vladislav Dodić... Ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva armijski general Dragoljub Mihailović je 1943. godine od probranih oficira i vojnika formirao Gorsku kraljevu gardu, a za njenog komandanta je postavio potpukovnika Nikolu Kalabića. Sredinom februara 1944. godine, pokrenuta je operacija Hajka, u kojoj su bile angažovani Divizija Brandenburg, Srpski dobrovoljački korpus i Ruski zaštitni korpus, a jedan od glavnih ciljeva operacije jeste bilo uništenje Gorske garde. U to vreme, formirana je Grupa korpusa Gorske garde, sastavljena od Gorske kraljeve garde i Kosmajskog korpusa, a 27. maja 1944. godine su tri brigade Gorske garde ušle u sastav Drugog jurišnog korpusa Četvrte grupe jurišnih korpusa pod komandom majora Dragoslava Račića. Vlada narodnog spasa Milana Nedića je za vreme rata organizovala Srpsku gardu u rangu jedne pešadijske čete, koja je obavljala dužnosti počasne straže ispred zgrade Vlada. Njeni pripadnici su nosili gardijske uniforme `milanke` sa pridodatim našivkom srpskog dvoglavog orla na crvenom štitu, dok su pantalone zamenile čakšire, a cipele su došle umesto čizama. Umesto kraljevog monograma, nosili su novi amblem sa dvoglavim orlom. Oficiri su na amblemu imali venac, a podoficiri i vojnici nisu. Prestala je da postoji u oktobru 1944. godine, kao i sama Vlada narodnog spasa. Muzika kraljeve garde je osnovana 1904. godine, izdvajanjem iz Beogradskog vojnog orkestra. Najpre je to bio duvački, a kasnije i gudački orkestar. Prvi rukovodilac i dirigent Orkestar kraljeve garde je bio pukovnik Stanislav Binički. Od 1907. godine, orkestar je poneo naziv Orkestar kraljeve garde. Pod upravom Biničkog, izvodio je oratorijum „Sedam reči Hristovih“ Jozefa Hajdna u velikoj sali Kolarčeve zadužbine 1907. godine, zatim Hajdnov oratorijum „Stvaranje sveta“ 1908. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i „IX Betovenove simfonije“ 1910. godine. Orkestar je nastupao u Skoplju 1906. godine, Novom Sadu 1907. godine i Odesi 1911. godine.[9] Za vreme Prvog svetskog rata, Orkestar je održao nekoliko koncerata na Krfu i u Solunu, za srpske i savezničke vojnike i ranjenike, dobrotvorne priredbe za izbeglice, porodice poginulih, za predstavnike Crvenog krsta, a zatim je 1916. godine usledila i koncertna turneja po Francuskoj. Upravu nad Orkestrom je 1920. godine od Biničkog preuzeo Dragutin Pokorni. Poznati tambur-mažor i kapelnik Orkestra kraljeve garde bio je Vojislav Roglić. Prve gardijske uniforme su ustanovljene 1859. godine i poznate su kao dušanke, a razlikovale su se konjička i pešadijska, što će uostalom i kasnije biti prisutno kod gardijskih uniformi.[5] Kako je u trenutku nastanka gardijske uniforme postojala samo konjica garde, odnosno pešadijska gardijska četa nastala tek 1901. godine, tako je najpre nastala i konjička uniforma. Konjička gardijska uniforma se uglavnom nije menjala od nastanka i uključivala je svečani mundir husarskog kroja poznat kao `atila`, čakšire, službeni mundir poznat kao `milanka`, crne lakovane čizme, kalpak, ešarpu, sablju, ledunku i bele rukavice. Dolama je uvedena 1896. godine.[5] Svečani mundir je bio zelene boje sa šest horizontalnih zlatnih gajtana koji su se završavala zlatnim rozetama. Kalpak je bio od crnog astragana sa zlatnom pletenicom koja se kačila na gornju ivicu sa leve i desne strane, te je visila na prednjoj strani, a iznad nje je stajala kokarda, dok je teme kalpaka bilo crvene boje. Kokarda je imala ovalni oblik i bila je u nacionalnim bojama (spoljni beli okvir, potom plavi sloj i unutrašnjost crvena). Gardijski oficiri su preko kokarde imali i kraljev monogram, po čemu su se razlikovali od podoficira. Kokarde su 1904. godine zamenjene samo kraljevim monogramom sa perjanicom (duža kod oficira, kraća kod podoficira), čime je naglašena gardijska služba kao služba samom vladaocu. Ešarpa je bila plave boje, a dolama plave. sa ukoso urezanim džepovima i zlatnim naramenicama. Čakšire su bile crvene boje i zlatnim gajtanom po šavovima na strani, te su bile iste za sve rodove garde. Sa formiranjem pešadijske čete Kraljeve garde 1901. godine, usvojena je svetlosiva `atila` za pešadiju. Uredbom od 2. marta 1922. godine, za podoficire i oficire Kraljeve garde su određeni pripadajući elementi: nož, sablja, opasač, kajas i temnjak. Nož i sabla su se opasivali ispod `atile` i `milanke` u slučajevima kada se ne nosi puška, a konjanici Kraljeve garde su sablju opasivali ispod šinjela i dolame.[10] Svečane pešadijske gardijske uniforme `atile` su zamenjene za `milanke`, Uredbom o odeći suvozemne vojske iz 1924. godine. Pošto je u novembru iste godine oformljen i artiljerijski gardijski puk, za njegove pripadnike je propisana `milanke` braon boje.[5] Tokom 1933. godine, doneta je Uredba o odeći Kraljeve garde, kojom je propisan izgled i način nošenja gardijske uniforme. Tada je i formalno definisana artiljerijska gardijska uniforma.[11] Umesto epoleta, oficiri Kraljeve garde su nosili četvorostruki zlatni gajtan sa zvezdicama koje su označavale čin. Viši oficiri su gajtan nosili na oba rukava, a podoficiri su činove imali na ramenima (mestu za epolete) u vidu gajtana od žute vune. Članovi kraljevskih porodica Obrenović i Karađorđević su često nosili gardijske uniforme (najčešće u činu pukovnika) na državnim svečanostima i za vreme boravka u javnosti. Gardijsku uniformu je povremeno nosili kralj Milan Obrenović i kralj Aleksandar I Obrenović, najčešće kralj Aleksandar I Karađorđević, a knez Pavle Karađorđević ju je nosio na svom venčanju 1923. godine. Oko 1860. godine, prostor oivičen ulicama Kralja Milana, Nemanjinom, Resavskom i Svetozara Markovića je preuređen u vojni kompleks. Duž Ulice kralja Milana je tada izgrađen i manjež, konjička škola za pripadnike Kneževe garde. Manjež je predstavljao prizemnu građevinu sa istaknutim pilastrima, a na južnoj strani iznad ulaza su se nalazili reljefi dve glave konja. Zdanje „Manježa” je nekoliko puta adaptirano i danas se u njemu nalazi Jugoslovensko dramsko pozorište. Duž Nemanjine ulice su do 1933. godine postojale barake prvog konjičkog puka Kraljeve garde, koje su tada srušene radi proširenja ulice. Unutrašnjost nekadašnjeg vojnog kompleksa Kraljeve garde danas predstavlja park Manjež, čije je uređenje predviđeno generalnim planom opšteg uređenja grada Beograda iz 1923. godine.