Tiraž: 2x140000 Autor: Lav Nikolajevič Tolstoj Oblast: beletristika Pismo: latinica Izdavac: Ringier Axel Springer doo, Beograd Povez: mek Stranica: 2x64 Stanje: odlično očuvane Dimenzije: 190x135 mm Sadržaj I dela: 1.Prepad 2.Seča šume 3.Beleška o piscu 4.Beleška o prevodiocu Sadržaj II dela: 1.Sevastopolj u avgustu 1855.godine 2.Tolstoj na Krimu 3.Beleška o prevodiocu

Mihail Šolohov - SABRANA DELA (1-14) Knjiga 1-2: Pripovetke / Ljudska sudbina Knjiga 3-4: Tihi Don I Knjiga 5-6: Tihi Don II Knjiga 7-8: Tihi Don III Knjiga 9-10: Tihi Don IV Knjiga 11-12: Uzorana ledina I Knjiga 13-14: Uzorana ledina II (Kultura, Beograd, 1963, tvrd povez, 371+383+370+398+456+334+366) MK-0X

PEČAL - Borisav Stanković Prozni radovi, fragmenti, članci, Prosveta Beograd 1974, tvrdi povez, str. 313 STR Knjiga šesta iz Sabranih dela. K.D.S.O.2. P.1.

Godina izdanja: 2014/15 Tiraž: 2x140000 Autor: Lav Nikolajevič Tolstoj Oblast: beletristika Jezik: srpski Pismo: latinica Izdavac: Ringier Axel Springer doo, Beograd Povez: mek Stranica: 2x64 Stanje: odlično očuvane Dimenzije: 190x135 mm Cena je fiksna. Sadržaj I dela: 1.Prepad 2.Seča šume 3.Beleška o piscu 4.Beleška o prevodiocu Sadržaj II dela: 1.Sevastopolj u avgustu 1855.godine 2.Tolstoj na Krimu 3.Beleška o prevodiocu Kupoprodaja se obavlja na sledeće načine u dogovoru sa kupcem: 1. Lično preuzimanje u viđenom stanju na adresi prodavca. 2. Nakon potvrde o uplati PostNetom ili na račun (Banka Poštanska štedionica) šaljem Post Expressom ili preporučenom tiskovinom gde kupac uplaćuje cenu robe uvećanu za troškove PTT. NE ŠALJEM POUZEĆEM !!! - Proverite da li je predmet na stanju. - Ne šaljem u inostranstvo. - Ne odgovaram za štetu nastalu u transportu. Trudim se da paket što bolje i bezbednije zapakujem. U slučaju da se pošiljka ošteti tražite od Post Expressa da naprave zapisnik i refundiraju vam novac. - Kontakti su putem inbox poruka zbog transparentnosti i kako bi se izbegli nesporazumi. Hvala na poseti! Pogledajte i ostale moje oglase!

Devinske elegije ; Soneti posvećeni Orfeju / Rajner Marija Rilke ; [izbor, prevod i pogovor Branimir Živojinović] Beograd : Rad, 1969 , Fizički opis 85 str. ; 18 cm Biblioteka ǂReč i misao. ǂkolo ǂ12 ; ǂknj. ǂ290 Prevod dela: 1. Duineser Elegien; 2. Die Sonette an Orpheus / Rainer Maria Rilke Rilkeove elegije i soneti: str. 81-[84] Rilke, Rainer Maria, 1875-1926 = Рилке, Рајнер Марија, 1875-1926 Očuvanost 4.

KONAC DELA - DŽON GOLSVORDI Izdavač: PROSVETA BEOGRAD Izdanje: 1964 Edicija: VELIKI ROMANI Povez: TVRDI Strana: 826 STR. Stanje dobro L.1. POL. 2

BRANKO RADIČEVIĆ - IZABRANA DELA IZDAVAČ. DRAGANIĆ BEOGRAD STRANA. 303 MEKOG POVEZA STANJE. VEOMA OČUVANA, KNJIGA KAO NA SLICI, OCENA. 4+ DOSTAVU PLAĆA KUPAC, MS RF 1/2

KONAC DELA - DŽON GOLSVORDI Izdavač: PROSVETA BEOGRAD Izdanje: 1964 Edicija: VELIKI ROMANI Povez: TVRDI Strana: 826 STR. Stanje dobro L. 1. POL. 2

Sabrana dela knjiga V - Sergej Jesenjin Autobiografije Beograd 1966 god, 298 str, tvrd povez, korice zaprljane, unutrašnjost u dobrom stanju. L. 1, POL, 2

Prozivka - Velimir B. Subotić Dva Dela Drame Iz Savremenog Života Mekani povez Dimenzije: 14,3 x 19,5 cm Godina: 1965. Sombor Broj strana: 80 L, 1. POL.2

Lajoš Zilahi Sabrana dela 1 - 10 Izdavač - Bratstvo jedinstvo, Novi Sad, 1974.god Tvrd povez sa zaštitnim omotom, omoti su malo iskrzani, latinica, 357 + 319 + 285 + 302 + 408 + 306 + 290 + 347 + 368 + 399. strana. Dobro očuvane. Naslovi: 1. Ararat 1 2. Ararat 2 3. Kad duša zamire 4. Razbesneli anđeo 5. Zarobljenici 6. Samrtnmo proleće 7. Begunac 8. Osveta oružja 9. Purpurni vek 10. Grad izbeglica

Ota Pavel : Smrt prelepih srndaća ; Kako sam sreo ribe / sa češkog preveo Milan Čolić ; [pogovor napisao Jaroslav Kladiva] Beograd : Narodna knjiga, 1987, Materijalni opis 197 str. ; 20 cm Savremena svetska proza Prijevod dela: 1. Smrt krasnych srncu ; 2. Jak jsem potkal ryby. Str. 191-196: Ota Pavel /Jaroslav Kladiva. Pravo ime autora: Otto Popper. Češka književnost. Romani, novele, pripovijetke Anotacija Nesvakidašnji lirizam u opisivanju uspomena iz djetinjstva, među kojima su najljepše one o pecanju jegulja, specifičan humor koji je i inače tradicija čeških pripovjedača, odlikuju ovu knjigu pripovijedaka, kod nas malo poznatog autora Ota Pavela Očuvanost 4-.

Nove , nekoriśćene knjige prva dva dela iz serijala o hari poteru moze pojedinacna kupovina izdavač: narodna knjiga 1. Hari poter i kamen mudrosti 272 strana 2. Hari poter i dvorana tajni 297 stran

MANJA OŠTEĆENJA.NA IVICAMA OMOTA.UNUTRAŠNJOST U VRLO DOBROM STANJU prevele Višnja Machiedo, Eva Feller-Zdenković Prijevodi djela: 1. Le sursis ; 2. Les mots. Str. 569-575: Pogovor / Jere Terle. Broj stranica: 575 Povez: TVRDI Godina izdanja: 1977. Izdavač: LIBER Dimenzije: 13X21 Roman Odgoda je drugi dio Sartreove trilogije Putovi slobode koja govori o tome kako je Drugi svjetski rat utjecao na njegove ideje. Sartreova autobiografija Riječi pravo je remek-djelo, sinteza Sartrea filozofa i književnika. Za ovo mu je djelo dodijeljena Nobelova nagrada koju je odbio.

OSMA OFANZIVA - Branko Ćopić BEOGRAD 1964 TVRDI POVEZ 273 STR Osma ofanziva Prvi tom objedinjuje predratnog Ćopića, tri knjige pripovedaka (Pod Grmečom, Planinci, Bojovnici i bjegunci) i jedan predratni ciklus objavljen 1946, pod naslovom Životi u magli. Drugi tom poneo je naslov Bašta sljezove boje. Treći tom objedinjuje Nesmirenog ratnika i Doživljaje Nikoletine Bursaća, pridodat im je i piščev Tefter, autobiografski spis neporecive književne vrednosti. U četvrtom tomu sjedinjeni su romani Ne tuguj, bronzana stražo i Osma ofanziva. U petom tomu su još dva romana, Magareće godine i Glava u klancu noge na vrancu, dela koja dostojno predstavljaju Ćopića kao pisca za decu i omladinu (i osetljive, bez obzira na uzrast); najzad, tu je i jedan izbor iz poezije, jer bi slika najboljeg Ćopića bez stihova ipak bila manjkava, mada je on nesumnjivo u prvom redu prozni pisac. Vrednost izdanja je upotpunjena i znalačkim pogovorom prof. dr Ranka Popovića (Tajna melanholičnog bajkopisca) koji argumentovano ukazuje na snagu Ćopićevog stvaralaštva i neophodnost čitanja i objavljivanja njegovog dela. L.1 POL. 2

Izdavač:SLOBODA Beograd Pismo:Latinica Povez:TVRDOKORIČENO sa omotom Format: 21,5 x 13 cm Godina izdanja:1988 Odlično očuvane knjige, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjiga rado ću vam odgovoriti ! LJUBAVNA MAŠINA, ljubavni roman iz tri dela, autorke Žaklin Suzan. 1. Amanda, 219. strana, 2. Megi, 143. strana, 3. Džudit, 153. strana.

AKO DOČEKAM SUTRA 1 - 2 - Sindi Šeldon Izdavac: Narodno delo - Dereta - Beograd Mek povez 207 + 200 str. Obe knjige imaju posvetu , manji tragovi ostecenja na koricama.

Ivan Mažuranić Izabrana delaTvrdi povezO autoruИван Мажуранић (Нови Винодолски, 11. август 1814. – Загреб, 4. август 1890) је био хрватски песник, лингвиста и политичар. Обављао је дужност бана Хрватске и Славоније од 1873. до 1880. године.[1]БиографијаИван Мажуранић је најзначајнија креативна личност Хрватског народног препорода (песник, лингвиста, хрватски бан). Потиче из имућне грађанско-тежачке[1], пољопривредно-виноградарске фамилије у Новом Винодолском. Иван је био трећи од четири сина Ивана Мажуранића Петрова и Марије Мажуранић. Браћа су му били Јосип који је остао да води породично имање, Матија који је био ковач и путописац и Антон филолог и правник.[2] Био је ожењен Александром Деметер (сестром књижевника Димитрија Деметера богатом и образованом девојком из Загреба, са којом је имао седморо деце. Потомци Иванови су угледни, образовани појединци, а најпознатија је његова унука Ивана Брлић-Мажуранић хрватска књижевница.[3]Родио се у хрватском приморју, у "Новом". Пучку школу је завршио у родном месту (1825-27), имназију је завршио у Ријеци (1828-33)[1], где је добро научио мађарски језик. Сем мађарског, тада је добро научио и немачки, латински и италијански језик. Касније ће сваладати и енглески, француски и све словенске језике.[1] Започео је филозофију у Загребу 1833. године на лицеју[1], а друге школске 1834/35. године слушао је у Мађарској у Сомбатхељу,[4] па се 1835. године вратио у Хрватску. Окончао је правне науке у Загребу на Краљевској академији знаности[5] (1835-37)[1], и касније стекао докторат. Отворио је адвокатску канцеларију у Горњем Карловцу и укључио се у јавни живот. У Загребу је 1835. године пришао Гајевом народном покрету. Био је један од његових најватренијих присталица. У Гајевој "Даници"[6] је исте године објавио свој првенац, "Оду" Људевиту Гају. Међутим започео је књижевни рад као "мађарски песник", објавивши 1832. године у Ријеци, "Опроштајну песму", на мађарском језику.[7] Радио је током 1841. године на "Немачко-илирском рјечнику". Писао је политичке чланке у новинама: "Народне новине" и "Словенски југ". Године 1841. положио је у Пешти специјалистички испит из меничног права и те исте године се оженио са Александром Деметер.[1]Револуционарне 1848. године постао је члан Хрватско-словенске депутације која је требало да иде у Беч да ради на уређењу аустријске државе. Између 1850-1860. године био је главни одвјетник за Хрватску и Славонију и потом и државни саветник. Тада готово сасвим престаје са радом на лепој књижевности и тада је перовођа саборски, састављач најважнијих политичких докумената. Тада објављује брошуру Хрвати Мађаром,[1] и на хрватском и на мађарском језику (A’ Horvátoka a’ Magyaroknak felelet az 1848-ik Martziusi és Áprilisi Magyar hirdetményekre).[8]Тада је члан и редакције демократског листа хрватске левице Славенски југ од 1848. до 1849. године.[1]Када је гроф Иван постао државни поузданик, радио је од 1861. године на поравнању (помирењу) Хрвата и Мађара. Тада је он заступник Изборног среза Винодолског. Именован је првог хрватског канцелара[9](1861-66)[1], а пошто је поравнање обављено укинута је Дворска канцеларија. Од тада се окренуо сасвим политици, и постао председник Земаљског сабора у Загребу. Покренуо је оснивање Стола седморице, 1862. године.[2] Исте године је започео радове на оснивању Самосталне народне странке, у којој је наредних година био на челу.[2]Именован је септембра 1873. године за хрватског бана[10], и на том положају провео до 1880. године. Било је то његово владање ("бана пучанина"[11]) на велику штету Срба и православља у Хрватској и Славонији. Као режимски човек уз помоћ репресивног државног апарата је жестоко прогонио српску ћирилицу, српско име и српску заставу,[12], претворивши се од народњака, у бездушног шовинисту. Није дозвољавао да се у хрватском сабору помиње ништа српско, а онога ко би то прекршио називао је "издајицом".[13] За време бановања Ивана Мажуранића реформисано је школство, управа и правосуђе, отворен универзитет и донети многи закони.[8]Када је окончана његова дужност бана није више учествовао у јавном животу већ се бавио астрономијом и математиком, проучавао филозофе.[1]Године 1830. за време школовања написао је прве стихове – Винодолски долче, да си здраво! и 1832. штампао прву песму на мађарском језију – оду Ференцу Ирмењију.[8] Прва штампана песма на хрватском језику је Приморац Даници која је обкјављена у Даници илирској 1835. године.[1][8] У „Даници“ је, од самог почетка, био један од најзапаженијих и најизразитијих песника, а као човек необично уман, темељног образовања и пространих видика, препородни покрет схватио је дубље од многих, у пуном тоталитету културно-политичких интенција и нијанси. И Мажуранић се озбиљно спремао за своје велико дело. Од првих стихова (Винодолски долче, да си здраво!) које пише 16-годишњи ђак ријечке гимназије као поздрав своме завичају, до допуне Гундулићева „Османа“ (1844)[8], дуг је и стрм пут; али у тренутку кад се латио тога посла, он је тај пут већ свладао: и разјашњење метричких проблема везаних за хрватски језични израз, и вергилијански еп с искуством које из њега произлази, а тиче се односа историје и поезије.Као лингвиста, остварио је први модеран хрватски речник: заједно с Јосипом Ужаревићем, саставио је дело од 40.000 речи[2] у ком је, осим апсорпције старијег називља из речника Микаље и Стуллија, сковао хрватско појмовље за многа подручја градске цивилизације и тиме утро пут Богославу Шулеку. Његов песнички углед био је у то доба већ тако непрепоран, да га је тек основана Матица илирска изабрала да за њено прво, инаугурално издање допише XIV. и XV. певање Гундулићева великог епа. Три песника пробала су се у том послу пре њега: Пјерко Соркочевић, Марин Златарић и један који се није потписао; после њега нико више није ни покушавао надмашити Ивана Мажуранића: толико се његова допуна стопила с целином Гундулићевог дела. Успех је и у јавности био толики да га је, карловачког адвоката, шурјак Димитрија Деметера, брат његове супруге Александре, наговорио да за алманах “Искра” напише нешто ново. То ново био је спев “Смрт Смаил-аге Ченгића” (1846)[5], који није само испунио све наде него и надмашио сва очекивања. Качић и Гундулић: то су темељи на којима је подигнута зграда Мажуранићева епа. Ако је пошао од Качића, тек преко Гундулића досегао је властити израз. У своме данас већ класичном делу, једном од најблиставијих, најмоћнијих уметнина хрватске речи, опевао је стварни догађај, али га је он, не држећи се свих историјских чињеница (есенцијално, ради се о морално двојном провинцијалном догађају-убиству локалнога тиранина на претворно-мучки начин), песнички толико прерадио, и продубио, да се у њему један појединачни случај уздиже до опште, универзалне идеје, мисли-водиље целог нашег препородног покрета: идеје слободе и правде.Након објављивања епа, није затим ништа урадио за следеће 34 године (1880). У антологији хрватског песништва из 1892. године изашла је његова ода "Грофу Јанку Драшковићу".[14]Био је и председник Матице илирске од 1858. до 1872. године.[5]Гроф Иван Мажуранић је умро 1890. године у Загребу.[15] Сахрањен је у илирској аркади на Мирогоју.9/3

Harold Robbins,Odabrana djela ,1-8 - Betsy, strana 413 - Samotnica 1,strana 291 - Samotnica 2,strana 272 - Kamen za Dannyja Fishera 1, strana 281 - Kamen za Dannyja Fishera 2, strana 300 -Prvo umiru snovi,strana 330 -Kamo ljubav ode,strana 347 -Park avenija 79, strana 331 Znanje, Zagreb, 1981, Tvrd povez sa zaštitnim omotom, Stanje: Vrlo dobro.

TIGRA ZA REP -JAMES HADLEY CHASE KRIMINALISTIČKA BIBLIOTEKA SPEKTAR IZABRANA DELA MAJSTORA KRIMINALISTIČKE LITERATURE ZAGREB 1984 god,190 str, zaštitni omot, u vrlo dobrom stanju. L. 1. O. 7. P.2

ISIDORA SEKULIĆ ODABRANA DELA Meki povez Džepni format Исидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 — Београд, 5. април 1958) била је српска књижевница и академик. Секулићева је била прва чланица Српске академије наука и уметности.[а] Биографија Рођена је 16. фебруара 1877. године у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Титела. Родитељи су јој били Данило, варошки капетан[1] и Љубица, а браћа Предраг и Димитрије.[2] Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву у Српској вишој девојачкој школи од 1897. до 1909. године.[3] Положила је 1898. године испит за грађанске школе из француског језика и књижевности. После тога радила је у Шапцу (1909-1912)[4] и Београду. Докторирала је 1922. године и била је први председник Удружења писаца Србије.[5] Стваралаштво До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима. Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду. На Топчидеру јој је подигнут споменик 2015. године.[6] Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи. Рекла је Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.[7] Дела У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је мноштво књига наративне прозе, критичких књига и чланака. Наводимо само нека од важнијих дела: Сапутници (1913) — приповедна врста интимног дневника Писма из Норвешке (1914) — путопис Из прошлости (1919) Ђакон Богородичине цркве (1919) — роман Кроника паланачког гробља (1940) — приповетке Записи (1941) Аналитички тренуци и теме, књ. 1-3 (1941) — есеји Записи о моме народу (1948) Његошу књига дубоке оданости (1951) Говор и језик, културна смотра народа (1956).

Ljubomir Nenadović Izabrana delaTvrdi povezO autoruЉубомир Ненадовић (Бранковина, 14/26. септембар 1826 — Ваљево, 21. јануар/2. фебруар 1895) био је српски књижевник, дипломата и политичар.[1]БиографијаРођен је 14/26. септембра 1826. године у Бранковини код Ваљева, у породици Ненадовића.[2] Отац му је прота Матија Ненадовић, а деда кнез Алекса. Гимназију је завршио у Београду, а потом студије у Немачкој, Универзитет у Хајделбергу. Кад се вратио, био је кратко време професор Лицеја у Београду, виши чиновник министарства и дипломата. Током 1860. године био је министар просвете и по положају председник Друштва српске словесности. Неколико година је провео у Црној Гори, као гост кнеза Николе. Био је један од првих Срба који су се школовали у иностранству и започели рад на књижевности. Био је међу првих 16 редовних чланова Српске краљевске академије које је 1887. именовао краљ Милан Обреновић.[2][3]Као пензионер, живео је у Ваљеву до смрти 21. јануара/2. фебруара 1895. године, сахрањен је у порти цркве у Бранковини. Био је под старост мецена будућем сликару Драгомиру Глишићу из Ваљева.[4]По њему су назване ОШ „Љуба Ненадовић” Чукарица и ОШ „Љубомир-Љуба Ненадовић” Раниловић.Књижевни радБарељеф на надгробном споменику у БранковиниНенадовић је почео да пише још као ђак и на књижевности је радио озбиљно и без прекида. Он је имао широко филозофско образовање, доста је путовао и био упознат са савременим идејама и културом западних народа. Он је присталица рационалистичке филозофије и поштовалац Доситеја Обрадовића, на кога иначе умногоме подсећа. Као и Доситеј, и Ненадовић је више практичан дух и реформатор, који књижевност узима само као средство за популарисање напредних и слободоумних идеја. Написао је две збирке песама, шаљивих, програмских и у облику епиграма и басни. Неке од њих, као „Попара“ и „Манити глумац“, биле су веома популарне и високо цењене. Као поезија, његове песме су слабе, без заноса и праве песничке дикције. То је поука у стиху, напредне и добронамерне идеје казане ведро, духовито и интимно.Знатно су важнији Ненадовићеви путописи, пет књига, писани у облику писама. То су Писма из Швајцарске, Прва писма из Немачке, Писма из Италије, у којима највише говори о Његошу, Друга писма из Немачке и Писма о Црногорцима.[3] Сва су та писма пуна хумора, ведрине и досетљивости. „Сваки читатељ, каже он, може држати да су управо њему писана“. И писма немају више уметничке, па ни филозофске вредности, јер нису тако ни замишљена. У њима нема пластичних описа природе и дубљих филозофских запажања о народима и културама. Ненадовић избегава тај начин намерно и увек остаје само занимљив, једноставан и срдачан. Његов је циљ да поучи, да забави и разведри душу читаочеву. Писма о Црногорцима су свакојако најинтересантнија. Он је Црну Гору и Црногорце посматрао из кнежеве пратње, па је због тога његово приказивање одвећ идеалисано, али у сваком случају занимљиво. Ма колико да је Ненадовић био Европљанин и рационалиста, он је нагонски осетио високу вредност српског патријархалног морала, и у тој покрајини, у заклону од свих културних утицаја, где су народни живот и обичаји сачували најстарије облике, он је запазио многе лепе особине „чојства и образа“ нашег народа. У писмима о Црногорцима он је те особине нарочито истицао и описивао.Фотографија Ненадовића из старостиНенадовић се бавио и превођењем. Нарочито је вредан помена његов превод „Француске револуције“ од Мињеа, „дело у своје доба јако омиљено и много читано у либералним омладинским редовима“.Љубомир П. Ненадовић - Писма из Италије, 1881.Вредност Ненадовићева рада је више историјска него уметничка. Пишући лако и занимљиво, језиком необично чистим и течним, он је у своје време био веома популаран и много читан. За стварање читалачке публике и уобличавање савременог књижевног језика његова је заслуга несумњива.Ненадовић је био један од првих српских планинара. Издавао је и уређивао лист Шумадинка,[1] у којем је 1850. објавио чланак „Један дан из путовања мог по Србији 1845. године“. Осим на планинске врхове Србије и Црне Горе, попео се и на многе друге европске планине и о њима је писао у својим главним делима: Писма из Италије, Писма из Немачке, Писма из Швајцарске.Види јошВајат Љубе Ненадовића у БранковиниБиблиотека „Љубомир Ненадовић" ВаљевоЉубини даниУлица чика Љубина (Београд)Улица Љубе Ненадовића (Обреновац)Гласоноша (лист)9/3

George Orwell – ODABRANA DJELA GEORGEA ORWELLA I-VI 1. Tisuću devetsto osamdeset četvrta 2. Nitko i ništa u Parizu i Londonu 3. Zašto pišem i drugi eseji 4. Burmanski dani 5. Kataloniji u čast 6. Životinjska farma (August Cesarec, Zagreb, 1984, tvrd povez, 323+223+234+326+271+109 str.) III-03

Vojislav Ilić Izabrana delaTvrdi povezIzdavač RadO autoruВојислав Илић (Београд, 14. април 1862 — Београд, 21. јануар 1894) био је српски песник.БиографијаРођен је у Београду као син песника Јована Илића, а имао је три брата међу којима је и књижевник Драгутин Илић. Био је болешљив од детињства и слабо је марио за учење. Похађао је основну школу „Вук Караџић“ у Београду, код учитеља Милана Стојковића.[1]. Похађао је затим Палилулску а доцније Другу београдску гимназију. Први разред гимназије је понављао чак три пута, за три године.[2] Школу је напустио после трећег разреда гимназије, када је започео четврти - због слабог успеха. Касније је на своју руку "као ванредни студент" похађао две године предавања из "права"[3] у Великој школи. Међутим истовремено је активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом образовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јакшића, те се касније и оженио једном од Јакшићевих кћери, Тијаном.[4]Учествовао је као добровољац у бугарском рату 1885. године, када је заједно са Браниславом Нушићем био у Јагодини. Каплар XV пука Нушић је добио заповест да обучава вод, у којем је био добровољац Илић. По сећању Нушићевом: "Проводили смо један буран бохемско-војнички живот; делили смо све што смо имали". Војислав Илић се прикладно и достојанствено носио као војник, и доспео је до чина резервног подпоручника.[2]Године 1887. ступио је у службу као коректор Државне Штампарије, а први пут је добио државну службу 14. јануара 1889. године. Примљен је за дијурнисту Министарства спољних послова, под условом да живи у Солуну и тамо за потребе службе учи турски и арнаутски језик. Након неколико месеци бављења у Солуну одустао је од службе, јер за учење турског требало је пуно година а за арнаутски није било тада никаквих приручника. Године 1890. намештен је Воја за учитеља у српској школи у Турн Северину, где је провео годину дана. По повратку из Северина, добио је 20. августа 1892. године први указ, по којем је постао писар I класе при Министарства унутрашњих дела. Непуна два месеца касније унапређен је за шефа IV класе продаје дувана, али је брзо и то намештење оставио. Сутрадан по оставци, 26. маја 1892. године постављен је за писара I класе при српском Конзулату у Приштини. Напустио је бољи положај да би узео нижи, само да би се у Приштини дружио са пријатељем а шефом Браниславом Нушићем. Када је био писар на Косову, један извештај Министарству је саставио у стиху као песму - да би привукао пажњу. Нушић је исту као куриозитет објавио у "Политици" 1929. године, а иста почиње првом строфом:"У смислу свега што следује даље, Акт вам се овај с препоруком шаље; Да поступите тачно и у свему, По наредбама казаним у њему."Војислав ни годину дана "није саставио" у Приштини, јер се разболео. Болесног су га 1893. године пренели у Скопље, а затим у Београд. Два дана пред смрт, 19. јануара 1894. године постављен је за секретара V класе у поштанско-телеграфском одељењу Министарства народне привреде. Као такав чиновник је и умро 21. јануара 1894. године у родном Београду. У униформи резервног потпоручника, којом се за живота много поносио, био је прерано умрли поета Илић и сахрањен.[2] Приземна кућа у Далматинској 1 у којој је живео, срушена је 1939.[5]Војислав ИлићСпомен-биста Војиславу ИлићуПрва жена Тијана и деца из првог брака су рано умрли. У другом браку са Зорком рођеном Филиповић имао је једну ћерку.[6] Ћерка Светлана је била удата за Радоја Јовановића, државног саветника, њихова ћерка је била академик и лингвиста Милка Ивић.[7]У животу умногоме је делио судбину других писаца свог времена: често је мењао намештења у Београду и унутрашњости, живео у оскудици, велики део времена проводио у кафани и неуредним, боемским животом још више погоршао своје ионако слабо здравље, због политичких уверења бивао прогањан од власти, и умро млад. Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних покушаја показују да је Војислав, слично Бранку и Змају, био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху.По Јовану Деретићу Илић је у српском песништву извршио оно што је десетак година раније захтевао Светозар Марковић: одлучан раскид с романтизмом. Међутим, његове књижевне тежње само се делимично поклапају с Марковићевим програмом и с реалистичком поетиком. У неким песмама он је био гласник напредних идеја свог доба, оштар критичар друштвених и политичких изопачености. Али, његова поезија, гледана у целини, супротна је духу тенденциозне, прагматичне књижевности за коју се залагао програмски реализам. Својим естетизомом и формализмом Илић је отворио пут друкчијој поезији, поезији којој је подједнако страна оријентација реалиста на обичну стварност и захтеви идеолога за укључивање књижевности у друштвене и политичке борбе, поезији у којој је најважнији моменат брига за саму себе, за своје властито уметничко биће.9/3

MAKSIM GORKI DELA Knjiga XIII Tvrdi povez Oštećenje na gornjem delu prednje korice Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]