Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U Lovrakovim djelima često nalazimo ljubav prema deci, težnju za jednom vrstom socijalne pravde i lepotama prirode, stoga ne čudi zašto su Lovrakovi romani Družina Pere Kvržice i Voz u snegu na popisu školske lektire. U oba dela Lovrak fokus stavlja na decu koja se udružuju i zajedničkim delovanjem savladavaju spoljne i unutrašnje otpore i poteškoće. Fabula se temelji na životnoj stvarnosti i ukorenjena je u realnost dečjeg sveta, a posebno naglašava optimističke, humanističke i socijalne odrednice. S obzirom na to da je svoju poetiku utemeljio na sredstvima koja su pretežno konvencionalna, rečenice koje koristi u svojim delima su kratke, jezik je jednostavan, a pripovedanje humoristično. Roman je dinamičan sa stalnom akcijom, a likovi su kroz celo delo u pokretu. Razlog zašto je roman još uvek popularan među mlađim čitateljima je njegova pouka i vrednosti koje prenosi mladima, a o kojima ne znaju ništa. Dok u svetu odraslih vladaju svađe, nesloga i pohlepa, dečja se družina stavlja u službu opšteg dobra, a to je popravljanje starog mlina što postaje jedna vrsta utopijskog projekta, dela koji označava jedan nesebičan, novi svet. Družina dece zapravo radi ono što odrasli ne mogu čime se dokazuju kao vredniji, sposobniji i pametniji. Ali, ono što je zapravo najvažnije je sama pouka dela – solidarnost i zajedništvo za bolji svet. Sve karakteristike dela uključene su u svrhu usklađivanja radnje s dečjim viđenjem sveta, pa nas tako ne čudi što su oba romana dobila i svoja filmska ostvarenja koja su i danas popularna, a u književnost su unela novu vrstu romana koju najmlađi i danas vrlo rado čitaju. Ilustracije: Danica Rusjan Mato Lovrak (Veliki Grđevac, 8. mart 1899 — Zagreb, 13. mart 1974) bio je jugoslovenski i hrvatski dečji pisac i učitelj.[1] Biografija i karijera Rođen je u Velikom Grđevcu, selu kod Bjelovara, u šestočlanoj porodici krojačkog radnika Mate i majke Ane. Četvorogodišnju pučku školu završio je u rodnom selu, a nakon četiri razreda niže realne gimnazije u Bjelovaru upisao se u Učiteljsku školu u Zagrebu koju je završio 1919. godine.[2] Nakon završetka škole službovao je kao učitelj u Kutini, Klokočevcu, Velikom Grđevcu i Velikim Zdencima, a od 1934. godine do penzije 1954. godine u Zagrebu. Pisao je i pripovetke, ali je popularnost stekao romanima tematski vezanim za detinjstvo. Gradio je zanimljivu fabulu s elementima pustolovine, ali i s didaktičkim naglascima.[3] Izuzetno plodan, autor je tridesetak knjiga, Lovrak je nekoliko decenija zabavljao i odgajao mlade čitatelje izrazom koji svedoči o vremenu, a odlikuje se maštovitošću i humorom. Dela su mu prevedena na mnoge jezike.[3] Pisao je i stručne članke u pedagoškim časopisima.[3] Lovrak je napisao nekoliko desetina pripovetki i romana za decu, kao i tri romana za odrasle koji nemaju veće značenje. Prvi je u hrvatskoj dečjoj književnosti uveo seosku decu kao glavne protagoniste, a u romanima i pripovetkama dao prednost akciji. Gradska deca u njegovim delima se pojavljuju retko i njihovi su portreti beživotni i formalni.[3] Lovrak nije težio stvoriti idealan tip bezbrižnog deteta. U pripovetkama i romanima dao je sliku dece svog doba. Naročito je živo njegovo zanimanje za skupine seoske dece i njihove igre..[3] Lovrakovi romani su kratki, sažeta izraza, ispripovedani jednostavno, ali nekad vrlo uspješno poniru u psihologiju detinjstva. Neretko se u njegovim delima ogleda i vreme u kojem su nastala sa blagom kritikom svita odraslih. Zameriti se može prenaglašena pedagoška tendencija, socijalno angažovanje i insistiranje na srećnim završetcima..[3] Preminuo je 13. marta 1974. godine u Zagrebu, a sahranjen je u rodnom Velikom Grđevcu. Biblioteka Vjeverica

Novi prevodi tri grčke tragedije: 1. Eshil „Prometej u okovima“ 2. Sofokle „Gospodar Edip“ 3. Euripid „Alkesta“ Naslov Prometej u okovima / Eshil. Gospodar Edip / Sofokle. Alkesta / Euripid ; sa grčkog preveo, uvode i komentare napisao Aleksandar Gatalica Omotni naslov Tri grčke tragedije Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Fineks, 1993 (Beograd : `Sava Todorov`) Fizički opis 182 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Gatalica, Aleksandar Napomene Kor. stv. nasl.: Tri grčke tragedije Uz svako delo uvodna studija. MG48 (K)

veoma dobro stanje Bruce Gold, a Jewish, middle-aged university English professor and author of many unread, seminal articles in small journals, residing in Manhattan, is offered the chance for success, fame and fortune in Washington D.C. as the country`s first ever Jewish Secretary of State. But he must face the consequences of this, such as divorcing his wife and alienating his family, the thought of which energizes him and makes him cringe at the same time. The novel is well regarded by both fans of Heller and literary critics, being viewed as a return to the gag and verbal play that Heller established in Catch-22 and abandoned in favor of the scathing sarcasm and the darker story in Something Happened.[citation needed] Good as Gold functions as a satire on the U.S. government, in a manner similar to the satirization of the army in Catch-22 and the corporation in Something Happened. Gore Vidal listed Good as Gold as one of his five favorite post-World War II novels, describing it as Heller `at his deadly best, illuminating a hustler on the make in politics`.[2] Joseph Heller Biografske informacije Rođenje Brooklyn, New York [1] Smrt 12. decembar 1999. (dob: 76) [1] Long Island, New York [1] Obrazovanje Zanimanje romanopisac Opus Književne vrste proza Znamenita djela Catch-22 Inspiracija Od Louis-Ferdinand Céline Na Robert Altman, Kurt Vonnegut Joseph Heller (1.5. 1923 – 12.12. 1999.) bio je američki satirički romanopisac i dramatičar. Napisao je Catch-22 [2] , hvaljeni i utjecajni roman o američkim zrakoplovcima u drugom svjetskom ratu. To je djelo postalo tako utjecajno da je naslov knjige (Kvaka 22 na srpskohrvatskom) ušao u engleski i mnoge druge rječnike kao sinonim za situacije kada različiti izbori dovode do aspurdnih situacija. satira satiricni roman kvaka 22...

1. Dmitrij Sergejevič Mereškovski. `Smrt bogova : Julijan Otpadnik : istorijski roman / Mereškovski.` Beograd: Savremena biblioteka, 1923. XVI, 385 str. : slika D. S. Mereškovskog ; 18 cm. 2. Ivan Šmelјov. `Čovek iz restorana : roman.` Beograd: [b.i.], 1931. 234 str. ; 20 cm. 3. Nikolaj Apolonovič Bajkov. `Veliki Van : život krvoločnog mandžurskog tigra.` Plava ptica. 14, Beograd: Geca Kon, 1939. 265 str. : ilustr. ; 20 cm. 4. Lav Nikolajevič Tolstoj. `Detinjstvo i dečaštvo.` Beograd: Novo pokolenje, 1947. 199 str. : ilustr. ; 20 cm. 5. Avgust Javič. `Jutro : roman u dvije knjige `. Biblioteka Gama ; 26. Sarajevo: Narodna prosvjeta, 1957. 646 str. ; 20 cm. 6. Valentin Petrovič Katajev. `Majur u stepi : roman.` Subotica: Minerva, 1957. 338 str. ; 20 cm. 7. Mihail Šolohov. `Tihi Don : roman. Knj. 1.` Biblioteka velikih romana. 15, Beograd: Prosveta, 1959. LXXIX, 762 str., [1] list sa autorovom slikom ; 20 cm. MEMLA! 8. Mihail Šolohov. `Tihi Don : roman. Knj. 2.` Biblioteka velikih romana. 16, Beograd: Prosveta, 1959. 880 str. ; 20 cm. 9. Aleksandr Lazarevič Polješčuk. `Greška profesora Aleksejeva : fantastična pripovetka / A. Polјeščuk ; [preveo Nikola Nikolić].` Zanimlјiva biblioteka. Beograd: Nolit, 1964. 2. izd. 197 str. ; 19 cm. 10. Nikolaj Vasilјevič Gogolј. `Taras Buljba.` Popularna knjiga. Beograd: Nolit, 1974. 129 str. ; 18 cm. 11. Lav Nikolajevič Tolstoj. `Ana Karenjina. Knj. 1.` Biblioteka izabranih djela. Sarajevo: Svjetlost, 1989. 503 str. ; 20 cm. Knjige su lošije očuvane, pa zato ovakva cena. Ukupno 5,0 kg.

Čovek u visokom dvorcu - Filip K Dik Za ovaj roman Filip K. Dik dobio je nagradu “Hugo”, najviše priznanje za književno ostvarenje iz područja naučne fantastike. Tako je upravo ovim delom skrenuo na sebe pažnju književne kritike, koja ga već godinama svrstava među najistaknutije savremene majstore ovog žanra. Radnja romana smeštena je u ambijent jedne Amerike, zamišljene u situaciji u kojoj su Japan i Nemačka izašli iz Drugog svetskog rata kao pobednici. Strašna vizija ovakvog “paralelnog vremena” – koju autor inače objašnjava kao iluziju ili ružan san – osnova je iz koje izrasta akcija protagonista romana: ljudi uhvaćenih u realistički dočaranu konstrukciju jednog neostvarenog pakla. Filip K. Dik (1928 – 1982) bio je američki pisac čija dela većinom pripadaju žanru naučne fantastike. Dik istražuje filozofske, sociološke i političke teme u romanima u kojima dominiraju korporacije, autoritarne države i izmenjeno stanje svesti. U njegovim kasnijim radovima, Dikov tematski fokus pomera se na njegove lične preokupacije metafizikom i teologijom. Dobitnik je svih najvećih nagrada iz područja fantastike i važi za jednog od najvećih pisaca u ovoj oblasti, koji je izvršio nemerljiv uticaj na celokupan žanr. Rok za dostavu: 1 do 2 radna dana. k33+

Autor - osoba Žakote, Filip, 1925-2021 = Jaccottet, Philippe, 1925-2021 Naslov Pa ipak ; Beleške iz jaruge ; Boja zemlje / Filip Žakote ; sa francuskog [preveo] Dejan Ilić Jedinstveni naslov Et, néanmoins. srp Notes du ravin. srp Couleur de terre. srp Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Kraljevo : Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, 2015 (Kraljevo : ADM grafika) Fizički opis 148 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Ilić, Dejan, 1961- = Ilić, Dejan, 1961- Zbirka ǂEdicija ǂPovelja. ǂBiblioteka ǂZasebne knjige / [Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`] (broš.) Napomene Prevodi dela: 1. Et, néanmoins ; 2. Notes du ravin ; 3. Couleur de terre / Philippe Jaccotte Tiraž 500 Str. 137-148: Od vidljivog prema nevidljivom / Dejan Ilić. Predmetne odrednice Žakote, Filip, 1925- -- Poezija Filip Žakote je „pejzažista“ u poeziji, njegove poetske slike su „predeli sa odsutnim figurama“, svet je Veliki Predeo, a naše su reči lahori-pejzaži koje neprestano proizvodimo, večno u potrazi za bezgraničnim, to jest posve-drugim. On traži neku vrstu otvora u predelu, gde se sam prostor intimizuje i subjekat potvrđuje svoje bivstvovanje u blizini autentične objave nevidljivog. To su često potpuno beznačajna mesta, za koja nas veže spoj „starog i elementarnog“, ostataka kulture i vegetalnog, istrošen kamen prekriven bršljanom, beskorisni zidovi, nekadašnji funkcionalni artefakti koji su izgubili svoje značenje i upotrebnu funkciju, spojeni s vegetalnim, trajnijim i čvršćim, navodi pesnik, čak i od kamena. Naizgled obična mesta, ništa posebno, ali ujedno i sveta mesta, mesta hramova. Na tim mestima vlada spokoj, sabiranje, tu se objavljuje gustina sveta, na tajanstvenim smo vratima nevidljivog, ne može se tačno reći šta je to, i gustina je i otvaranje, i ovo i ono, te priziva Platonov pojam chôra (χώρα), koji je donekle „sinonim za topos, pošto označava i prostor i predeo. Ali topos zadobija apstraktnija značenja, motiva, povoda, tačke diskursa, pasaža knjige, opšteg mesta, dok je pojam chôra srodniji francuskom pojmu mesta [lieu], središta, položaja, tačke, kraja, poljâ, prirode“ (Kristin Dipui). Vegetalno nije nikakav ukras Žakoteovog pisma, ono je njegov glavni tok, dah, njegova „laka esencija“. Pa i samu reč iz naslova ovog poetskog dnevnika, Semaison, koja znači i Setva, vreme sejanja, Žakote usmerava, Litreovim epigrafom u zaglavlju rukopisa, ka njenom drugom značenju: prirodnom rasejavanju semena kao načinu razmnožavanja biljaka. Ne, dakle, ljudska Setva, ne Subjekat, nego prirodno Rasejavanje, Svet koji se sam reprodukuje. FILIP ŽAKOTE (Philippe Jaccottet; 1925, Mudon, Švajcarska – 2021), studirao je u Lozani, potom u periodu 1946–1952 živi u Parizu. Nakon toga, godine 1953, sa suprugom slikarkom An-Mari Hesler i dvoje dece, seli se u mestašce Grinjan (regija Drom, u Provansi) u vreme kad mu izlazi druga, a prva značajna, zbirka Kukuvija i druge pesme. Iako u kontaktu s francuskim pesnicima kao što su Ponž, Bonfoa, Buše, Dipen, neće se uključiti u književni život Pariza, očaran svetlosnim predelima Grinjana, ostaće tamo sve do danas, već više od pola veka. Pesnik je „mesta“ i „stanovanja“ u svetu. Zbirke pesama: Kukuvija i druge pesme (1953), Neuk (1958), Lahori (1967), knjiga izabranih pesama Poezija 1946–1967 (1971) s predgovorom Žana Starobinskog, U zimskoj svetlosti (1977), Misli pod oblacima (1983). Autor je brojnih knjiga poetskih proza (često „prošaranih“ stihovima): Šetnja pod drvećem (1957), Elementi jednog sna (1961), Tama (1961), Predeli Grinjana (1964), Predeli sa odsutnim figurama (1970), Kroz voćnjak (1975), Zelena sveska (1990), Posle mnogo godina (1994), Pa ipak (2001), Beleške iz jaruge (2001), Boja zemlje (2009); kao i dva poetska dnevnika, Rasejavanje [1954–1979] (1984) i Drugo rasejavanje [1980–1994] (1996). Prevodilac Mana, Muzila, Helderlina, Rilkea, Gongore, Homera, Ungaretija, Leopardija... MG16

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! HILJADU LOTOSA - antologija indijskih književnosti od najstarijih vremena do 17. stoljeća Izbor, prevod, predgovor i tumačenje - Vesna Krmpotić Izdavač - Nolit, Beograd Godina - 1973 499 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Orfej Povez - Tvrd U dobrom stanju SADRŽAJ: Predgovor Cvijet naših riječi u pjesmi naše hvale Veliko počelo Obredi, čarolije i molitve Vladar iz nutrine Milijuni mojih lica Čovjek i Bog Čovjek svojih djela Glinena kolica Gospodin je u posudi mog tijela Lotos od hiljadu latica Podacima o djelima i autorima Bibliografija Vesna Krmpotić (Dubrovnik, 17. lipnja 1932. - Beograd, 21. kolovoza 2018.)[1][2][3] bila je hrvatska književnica i prevoditeljica. Životopis Vesna Krmpotić rođena je 17. lipnja 1932. godine u Dubrovniku. Diplomirala je psihologiju i engleski jezik na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a bengalski jezik na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u New Delhiju. Kao supruga diplomata živjela je u Washingtonu, Kairu, Accri, New Delhiju, a od 2004. godine živjela je u Beogradu[4]. Najpoznatije joj je djelo Brdo iznad oblaka. Djela Nepotpun [5] popis: Poezija (1956.), pjesme Plamen svijeće (1962.), pjesme Jama bića (1965.), pjesme Dijamanti faraon (1965.), duhovno-poetska autobiografija Indija (1965.), proza Ljevanica za Igora (1978.), molitveno-ispovjedni pjesnički dnevnik Jednina i dvojina (1981.), pjesme Vilin svlak (1983.), pjesme Kešava Madhava (1986.), drama Orfelija (1987.), pjesme Brdo iznad oblaka (1987.), obiteljski roman-kronika Košulja sretnog čovjeka (1987.), knjiga priča Pir Sunca i Mjeseca (1989.) 108 x 108 (1990.-2006.), pjesme Bhagavatar (1990), proza To ljubav ide prema nama (1993.), proza Druga strana ničega (2003.), pjesme Divni stranac (2003.-2004.), pjesme Žar-ptica (2012.), pjesme Portret majke Indije (2013.) Sastavila je i prevela više antologija indijske i egipatske književnosti. Nagrade Krmpotić je više puta nagrađivana u Hrvatskoj, između ostaloga Godišnjom nagradom Vladimir Nazor 1975. godine, Nagradom Ivan Goran Kovačić 1988. godine, za roman Brdo iznad oblaka, Nagradom Vladimir Nazor za životno djelo 1999. godine, Nagradom HAZU za književnost 2006. godine, za zbirku pjesama 108x108, a 2008. godine dodijeljeno joj je Odličje za zasluge u kulturi,[6] te Nagradom Tin Ujević 2013. godine. Umrla je u Beogradu 2018. godine. Pokopana je u Beogradu na Novome groblju.

Hektor Malo - BEZ PORODICE 1-2 (Plava ptica, knj. 85-86) BEZ PORODICE I - II - Hektor Malo Hektor Malo BEZ PORODICE 1-2 (Plava ptica, knj. 85-86) -vrlo dobro očuvano ,ima posveta na najavnoj stranici , blago su zuci omoti u unutrasnjosti Autor - osoba Malo, Hektor, 1830-1907 = Malot, Hector, 1830-1907 Naslov Bez porodice. Deo 1 / napisao Hektor Malo ; [prevela s francuskog Sonja Perović ; ilustracije Aleksandar Hecel] Jedinstveni naslov Sans famille. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 285 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Perović, Sonja = Perović, Sonja Hecl, Aleksandar, 1926-1991 = Hecl, Aleksandar, 1926-1991 Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / Prosveta, Beograd ; ǂknj. ǂ85 Napomene Prevod dela: Sans famille / Hector Malot Tiraž 8.000 Autor - osoba Malo, Hektor, 1830-1907 = Malot, Hector, 1830-1907 Naslov Bez porodice. Deo 2 / napisao Hektor Malo ; [prevela s francuskog Sonja Perović ; ilustracije Aleksandar Hecel] Jedinstveni naslov Sans famille. srp Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 348 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Perović, Sonja = Perović, Sonja Hecl, Aleksandar, 1926-1991 = Hecl, Aleksandar, 1926-1991 Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / Prosveta, Beograd ; ǂknj. ǂ86 Napomene Prevod dela: Sans famille / Hector Malot Tiraž 8.000 Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autoru i delu. Pisac Hektor Malo (1830–1907) zauzima ugledno mesto u francuskoj literaturi. Međutim, dvotomnim romanom „Bez porodice“ (1878) koji je uspeh u svetu; štaviše, delo je postalo klasična vrednost omladinske književnosti uopšte. U ovoj romantičarski sentimentalnoj povesti reč je o lutanjima mladog Remija, nahočeta, koje je zbog bede i nemaštine moralo da napusti selo i pomajku, jednostavnu seljačku ženu koja ga je volela i koju je on voleo. U potrazi za porodicom, u koju je verovao i o kojoj je kao o utočištu ljubavi i spokoja sanjao, započeo je da luta širom Francuske prvo zajedno sa sinjorom Vitalijusom i njegovom „umetničkom trupom`. Ponosit iako siromah, novi gospodar ga je učio da nastupima trupe ne prose već zarađuju, da pružaju ljudima umetničko uživanje, na šta su se radoznalci najčešće u podsmehu kezili ili ih najgrublje proterivali. Čemerno potucanje nastavljalo se do Pariza i Londona. Na tom putu susretaće retke ali tim draže prijatelje koji će mu, smrznutom i izgladnelom, povratiti život, pokazati samilost i pružiti porodično gnezdo, ali će biti daleko više onih koji će ga iskorišćavati i, čak, o glavi mu raditi u slepoj pohlepi za bogatstvom za koje se ispostavlja da mu po rođenju pripada. Remi je doživljavao najsurovije telesne patnje i podnosio ljudsku pakost i nepravdu, ali su zraci prave ljudskosti uvek grejali njegovo ljubavi žedno srce. Ljuta nevolja ga je iskalila u plemenitog čoveka čija sreća kad je pronašao porodicu nije mogla da bude potpuna dok je nije proširio i sa onima koji su mu je nadomeštali onda kada mu je bilo najteže. Autor - osoba Malo, Hektor, 1830-1907 = Malot, Hector, 1830-1907 Naslov Bez porodice. Deo 1 / napisao Hektor Malo ; [prevela s francuskog Sonja Perović ; ilustracije Aleksandar Hecel] Jedinstveni naslov Sans famille. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 285 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Perović, Sonja = Perović, Sonja Hecl, Aleksandar, 1926-1991 = Hecl, Aleksandar, 1926-1991 Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / Prosveta, Beograd ; ǂknj. ǂ85 Napomene Prevod dela: Sans famille / Hector Malot Tiraž 8.000 Autor - osoba Malo, Hektor, 1830-1907 = Malot, Hector, 1830-1907 Naslov Bez porodice. Deo 2 / napisao Hektor Malo ; [prevela s francuskog Sonja Perović ; ilustracije Aleksandar Hecel] Jedinstveni naslov Sans famille. srp Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 348 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Perović, Sonja = Perović, Sonja Hecl, Aleksandar, 1926-1991 = Hecl, Aleksandar, 1926-1991 Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / Prosveta, Beograd ; ǂknj. ǂ86 ISBN 86-07-00006-3 (za izdavačku celinu) 86-07-00011-X (plast.) Napomene Prevod dela: Sans famille / Hector Malot Tiraž 8.000 Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autoru i delu. Pisac Hektor Malo (1830–1907) zauzima ugledno mesto u francuskoj literaturi. Međutim, dvotomnim romanom „Bez porodice“ (1878) koji je uspeh u svetu; štaviše, delo je postalo klasična vrednost omladinske književnosti uopšte. U ovoj romantičarski sentimentalnoj povesti reč je o lutanjima mladog Remija, nahočeta, koje je zbog bede i nemaštine moralo da napusti selo i pomajku, jednostavnu seljačku ženu koja ga je volela i koju je on voleo. U potrazi za porodicom, u koju je verovao i o kojoj je kao o utočištu ljubavi i spokoja sanjao, započeo je da luta širom Francuske prvo zajedno sa sinjorom Vitalijusom i njegovom „umetničkom trupom`. Ponosit iako siromah, novi gospodar ga je učio da nastupima trupe ne prose već zarađuju, da pružaju ljudima umetničko uživanje, na šta su se radoznalci najčešće u podsmehu kezili ili ih najgrublje proterivali. Čemerno potucanje nastavljalo se do Pariza i Londona. Na tom putu susretaće retke ali tim draže prijatelje koji će mu, smrznutom i izgladnelom, povratiti život, pokazati samilost i pružiti porodično gnezdo, ali će biti daleko više onih koji će ga iskorišćavati i, čak, o glavi mu raditi u slepoj pohlepi za bogatstvom za koje se ispostavlja da mu po rođenju pripada. Remi je doživljavao najsurovije telesne patnje i podnosio ljudsku pakost i nepravdu, ali su zraci prave ljudskosti uvek grejali njegovo ljubavi žedno srce. Ljuta nevolja ga je iskalila u plemenitog čoveka čija sreća kad je pronašao porodicu nije mogla da bude potpuna dok je nije proširio i sa onima koji su mu je nadomeštali onda kada mu je bilo najteže. (veliki beli ormar)

U dobrom stanju Antologija savremenih jugoslovenskih pesnikinja. 1 / [priredili] Miroslava Tomić-Horvat, Vladimir J. Nikolić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1988 Beograd : A-Š delo, 1988 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 301 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Tomić-Horvat, Miroslava = Tomić-Horvat, Miroslava Nikolić, Vladimir J., 1943-2008 = Nikolić, Vladimir J., 1943-2008 Str. 7-11: Uvodna reč / Miroslava Tomić-Horvat, Vladimir J. Nikolić Predmetne odrednice Jugoslovenska poezija -- 20v Antologija savremenih jugoslovenskih pesnikinja. 2 / [priredili] Miroslava Tomić-Horvat, Vladimir J. Nikolić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1988 Beograd : A-Š delo, 1988 ([s. l. : s. n.]) Fizički opis Str. 305-616 ; 24 cm Drugi autori - osoba Vereš, Saša, 1928-1992 = Vereš, Saša, 1928-1992 Tomić-Horvat, Miroslava = Tomić-Horvat, Miroslava Nikolić, Vladimir J., 1943-2008 = Nikolić, Vladimir J., 1943-2008 Str. 579-582: Vječna struktura i vječni principi / Saša Vereš Biografije: str. 583-602 Bibliografija: str. 603-606. Predmetne odrednice Jugoslovenska poezija -- 20v

F.A.Suli / Leon i Leonina 1-2;Prosveta; 1984.god.;tvrd povez; 284 & 264 strane;Biblioteka `Plava ptica`; knjiga br.72/73;Knjigu sam pisala za svog tadašnjeg štićenika i mlađeg prijatelja: prvo poglavlje je napisano oktobra 1981, kada sam mu odnela prvo poglavlje romana u žanru koji je voleo (a tada ga nije bilo mnogo) za rođendan. Nastavili smo svakog petka, ja sam pisala, on davao smernice i primedbe. Eksperiment je za mene, tada još uvek mladu naučnicu, bio zabavan i koristan – izučavala sam žanr, i ovaj pustolovno-ljubavni roman bio je jedinstven primer kontinuiteta: bez prestanka je živeo od prvog veka naše ere pa sve do danas. Nekih šesnaest godina docnije napisala sam i objavila i studiju o ovome žanru. Knjiga je bila gotova maja 1982, porasla je do kupusare od skoro 700 strana. Da podsetim, to je bilo doba kada se kucalo u mašinu. Prijatelji su savetovali da damo roman u štampu. Saglasila sam se, s tim da knjiga bude objavljena pod pseudonimom: izabrala sam F.A. Suli, jer je zvučalo francuski, a pročitano kao jedna reč znači “pasulj” na grčkom (prosto k’o pasulj), pa još u muškom rodu. Knjiga je uistinu izašla dve godine docnije u dva dela, u uglednoj biblioteci dečije književnosti Plava ptica.Autor Svetlana Slapšak5/1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Italo Kalvino (ital. Italo Calvino; Santjago de las Vegas, 15. oktobar 1923 — Sijena, 19. septembar 1985) bio je italijanski književnik, esejista i novinar, poznat po svojim romanima Nevidljivi gradovi, Zamak ukrštenih sudbina, Ako jedne zimske noći neki putnik i zbirci pripovedaka Kosmikomike. Kalvino je takođe dao važan doprinos na polju izučavanja folklora i na polju književne kritike. Kao pisac transformisao se u skladu sa razvitkom onovremenih književnih tokova. Tako je u književnost ušao ratnim romanom pisanim u skladu sa poetikom italijanskog neorealizma, potvrdio svoj talenat dvema zbirkama iz partizanskog ratovanja, pisanih u sažetom hroničarskom stilu, potom je iskazao eruditnost napisavši triptih fantastičnih romana iz prošlosti, utemeljenih na folkloru i starijim oblicima književnosti, da bi početkom sedamdesetih, u skladu sa razvojem postmodernizma, svojim romanima i pripovetkama redefinisao i razbio tradicionalne forme književnosti, istražujući metanarativnost i ulogu čitaoca. U svoja dela uključivao je različite ideje pozajmljene iz prirodnih nauka, semiotike, strukturalizma i lingvistike. Kalvinova privrženost svemu što je jednostavno, nekonvencionalno, neracionalno ispoljilo se i u načinu pripovedanja. On nikada ne insistira na moralističkom kontekstu, nije didaktičan ni deklarativan, tako da filozofiji i moralu, koji tvore pozadinu njegovih književnih ostvarenja, daje maštovitu, narativnu formu.[1] Sva važnija dela Itala Kalvina prevedena su na srpski jezik. Italo Kalvino je rođen 15. oktobra 1923. u Santjagu de las Vegasu, predgrađu Havane, kao dete italijanskih doseljenika botaničara Marija Kalvina i Eveline Mameli.[2] Kada mu je bilo dve godine njegova porodica se vratila u Italiji i nastanila u Sanremu.[3] Nakon završene gimnazije upisao je poljoprivredni fakultet. Uporedo sa fakultetom čitao je antifašističke knjige. Posledenje godine Drugog svetskog rata priključio se partizanskom pokretu.[4] Nakon rata upisuje studije književnosti u Torinu, gde je diplomirao na delima Džozefa Konrada.[1] Politički se aktivirao u krugu italijanskih intelektualaca komunista okupljenih oko izdavačke kuće Einaudi. Između ostalih, tom krugu su pripadali Čezare Paveze, Natalija Ginzburg, Elio Vitorini.[1] Objavio je 1946. ratni realistični roman Staza do paukovih gnezda, koji je prodat u 6000 primeraka, a zatim zbirku pripovedaka Poslednji stiže gavran (1949).[2] Razočaran Sovjetskom invazijom na Mađarsku, istupio je iz komunističke partije 1956.[5] Veliki uspeh je postigao trilogijom Naši Preci, koju čine duhoviti romani Prepolovljeni vikont (1952), Baron na drvetu (1957) i Nepostojeći vitez (1959). Baron na drvetu nagrađen je prestižnom književnom nagradom Vijaređo. Otputovao je u SAD 1959. na šest meseci, da bi se početkom šezdesetih naselio u Parizu. U Francuskoj prestonici je upoznao Čičitu Singer, Argetinku koja je radila kao prevodilac pri UNESKO-u, i sa kojom se oženio 1964. Sa njom je dobio ćerku Đovanu.[2] U istom periodu postao je deo književne grupe OuLiPo (OuLiPo), koju je osnovao Rejmon Keno. Poetička načela grupe snažno će uticati na dalji tok njegovog stvaralaštva. Tokom sedamdesetih napisao je svoje najzačajnije romane Nevidljivi gradovi, Zamak ukrštenih sudbina i Ako jedne zimske noći neki putnik. Nevidljivi gradovi poseduju pažljivo izgrađenu matematičku strukturu koja donekle oslikava Kalvinovo interesovanje za simetriju i paralele. Knjiga je u obliku konverzacije između Marka Pola i Kublaj Kana, u kojoj Polo nabraja gradove Kanovog carstva. Pošto ne poseduje tradicionalnu romanesknu fabulu, Nevidiljivi gradovi se gotovo jedva mogu nazvati romanom.[6] U poslednjim godinama svog života Kalvino se vratio u Italiju, gde je objavio svoj poslednji roman Palomar (1985). Tokom svog života postao je počasni član Američke akademije umetnosti i književnosti, kao i nosilac nekoliko počasnih titula različitih univerziteta. Umro je u Sijeni 19. septembra 1985, u svojoj 61. godini, usled posledica moždanog udara.[7] Odabrana dela Staza do paukovih gnezda (Il sentiero dei nidi di ragno, 1947) Poslednji stiže gavran (Ultimo viene il corvo, 1949) Prepolovljeni vikont (Il visconte dimezzato, 1952) Argentinski mrav (La formica argentina, 1952) Baron na drvetu (Il barone rampante, 1957) Nepostojeći vitez (Il cavaliere inesistente, 1959) Dan jednog čuvara kutije (La giornata d`uno scrutatore, 1963) Kosmikomike (Le cosmicomiche, 1965) Zamak ukrštenih sudbina (Il castello dei destini incrociati, 1969) Nevidljivi gradovi (Le città invisibili, 1972) Ako jedne zimske noći neki putnik (Se una notte d`inverno un viaggiatore, 1979) Palomar (Palomar, 1983) Palomar je divan ekscentrik čija je glavna aktivnost gledanje na stvari. On jednostavno traži znanje; `tek nakon što ste upoznali površinu stvari možete se usuditi da tražite ono što je ispod`. Bilo da razmišljate o finom siru, gladnom gekonu, ženi koja se sunča u toplesu ili o letu čvoraka migranata, zapažanja gospodina Palomara iznova čine svet.

Autor - osoba Devenish, Luke = Deveniš, Luk Naslov Saga o rimskoj carici. [2], Zmijsko gnezdo / Luk Deveniš ; preveo Vladan Stojanović Jedinstveni naslov Empress of Rome. Nest of Vipers. srpski jezik Ostali naslovi Gospodarica Rima Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2010 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Alnari, 2010 (Beograd : Plavo slovo) Fizički opis 412 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Vladan, 1964- = Stojanović, Vladan, 1964- (broš.) Napomene Prevod dela: Empress of Rome. Nest of Vipers / Luke Devenish Nasl. u kolofonu: Gospodarica Rima Tiraž 1.000 O autoru: str. 413. Tri žene. Jedan cilj. Ko će biti gospodarica Rima? Rim je okupan krvlju, a imperator Tiberije plaši se izdaje na svakom koraku. Pretorijanci ubijaju nevine građane, a zlikovci spletkare u tami. Najodgovorniji za talas državnog terora je imperatorov odani „sin“, Sejan. U ovom zatrovanom gradu, tri lepe žene obuzete su smrtonosnim rivalstvom... Agripina: Posle smrti voljenog supruga, poludela je od tuge. Spremna je da ugrozi i budućnost svoje dece zarad osvete. Apikata: Spletkari iz senke, slepa i duboko ogorčena, a trudi se da na vlast dovede muža koji je prezire iz dna duše. Livila: Lukava i strastvena. Proždire je strast za smrtonosnim i privlačnim ljubavnikom. Rim je leglo zmija otrovnica, a Livija, istinska carica Rima, rešena je da se osveti... MG108 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Korice i ilustracije: Zagorka Stojanovic Sa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura. Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno. Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863). Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima. Biografija Luiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2] Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3] Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine. Umrla je u Bostonu, 1888. godine. Dela Luiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade. U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom. Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..

U dobrom stanju Moderna komedija / Džon Golsvordi prevele s engleskog Olga Marjanović (I knj.), Vera Stojić (II knj.), Ljubica Popović (III knj.) ; predgovor [autorov] i međuigre preveo Borivoje Nedić ; stihove preveli Mihailo Đorđević i Branimir Živojinović Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1954 Beograd : Prosveta, 1954 (Beograd : Kultura) Fizički opis 860 str. : slika autora ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojić, Vera Đorđević, Mihailo Živojinović, Branimir Nedić, Borivoje Marjanović, Olga Popović, Ljubica Zbirka Biblioteka velikih romana. kolo 1 ; knj. 2 Sadržaj Beli majmun; Srebrna kašika; Labudova pesma. Napomene Prevod dela : A Modern comedy / John Galsworthy. Moderna komedija je hronološki nastavak Sage o Forsajtima. U prvoj knjizi, Beli majmun, koja obuhvata razdoblje 1922—1923, Fler igra glavnu ulogu, dok u drugoj, Srebrnoj kašici, koja obuhvata razdoblje 1924—1925, ona unekoliko gubi vodeću ulogu, koju sada preuzima Mardžori Ferar, mlada i otmena dama „iz društva“. Džon i Irena povukli su se u pozadinu, i o njima saznajemo vrlo malo, sve do međuigara Ćutljivi ljubavnici i Prolaznici. U trećoj knjizi, Labudova pesma, koja doseže do 1926 godine, Soms, Fler i Džon imaju opet glavne uloge. Po mišljenju engleske kritike, Moderna komedija je briljantnija od Sage o Forsajtima. Život koji Golsvordi sada prikazuje izgubio je svoj sumorni vid kojim se odlikuje prva trilogija. Između Posednika (1886) i Labudove pesme (1926) razmak je četrdeset godina. Golsvordi sada prikazuje društvo čije je temelje potresao Prvi svetski rat, i ta posleratna vibriranja osećaju se kroz sve tri knjige Moderne komedije. U ovim knjigama Golsvordi je onaj isti kritičar društva, ali se sada izdiže nad svojim materijalom i ironično se osmehuje na moderno ljudsko pozorište. Ova ironija njegovog zrelijeg doba nema više one gorčine kojom se odlikuje Posednik. Dobroćudan humor i duboka čovečnost glavne su odlike dve druge trilogije.

KROZ JUŽNU SRBIJU - Stanislav Krakov Stanislav Krakov (Kragujevac, 28. mart 1895 — Sen Žilijen, 15. decembar 1968) bio je srpski oficir, novinar, književnik i filmski reditelj.[1] Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom rat, podržavao je režim svog ujaka generala Milana Nedića i bio je urednik nedićevskih novina Novo vreme i Obnova. Biografija[uredi] Rođen je u Kragujevcu od oca dr Aleksandra (Sigismunda ili Zigmunda), lekara poljskog porekla i majke Perside, unuke Nikole Stanojevića kneza iz Zeoka, i sestre generala Milana Nedića. Četvorogodišnju osnovnu školu je učio u Knjaževcu,[2] a završio 1905. u Zaječaru.[1] Posle toga je završio Drugu mušku gimnaziju 1913. godine u Beogradu. Vojnički dani[uredi] Kao đak sedmog razreda gimnazije, prijavio se kao dobrovoljac u četnički odred Vojvode Vuka u Prvom balkanskom ratu protiv Turske 1912. godine. Nije mogao biti primljen u redovnu vojsku sa sedamnaest godina. Sledeće godine je učestvovao u Drugom balkanskom ratu protiv Bugarske, gde je i ranjen kod Krive Palanke. Po završetku gimnazije upisao se na Vojnu akademiju, pa je kao tek svršeni pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije 1914. godine krenuo u Prvi svetski rat. Učestvovao je u mnogim bitkama, preživeo Albansku golgotu. Bio je među prvima koji su osvojili Kajmakčalan i ušli u Veles.[2] Ranjen je 1915. godine kada je bio u zvanju komandira voda.[1] Tokom 1916. je uređivao časopis Rovovac. Kao poručnik je penzionisan 21. juna 1921. godine.[2] Tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata ranjavan je ukupno 17 puta. Za vojničke zasluge je dobio 9 različitih odlikovanja[3]. Posle Prvog svetskog rata upisao je i diplomirao prava.[2] Od 1921. je počeo da se bavi novinarstvom kao saradnik lista „Vreme“. Bio je urednik vazduhoplovnog časopisa „Naša krila“ (1924-1939) i časopisa „Telegram“ (1939).[1] Bio je od 1932. godine glavni urednik lista „Vreme“, a potom i direktor tog lista, kao i politički urednik „Politike“. Prilikom posete kralja Aleksandra I Karađorđevića Francuskoj oktobra 1934. godine bio je u elitnoj grupi novinara koja je pratila kralja. Tada se dogodio Marseljski atentat, posle koga je pisao da su ga organizovali ustaški teroristi podržani od Italije, što je izazvalo diplomatski incident sa Italijom. Sa pozicije direktora lista „Vreme“ smenjen je odlukom Milana Stojadinovića 1. januara 1936. godine.[2] Kao pomoćnik urednik sarađivao je u časopisu „Ratnik“ do 1939. godine. Krakov je 1937. pristupio je pokretu „Zbor“ gde je bio šef odseka za propagandu u okviru Generalnog sekretarijata. Tokom Drugog svetskog rata u nekoliko navrata bio je privođen od strane Gestapoa pod sumnjom da je Jevrejin. Bio je direktor Radio Beograda od 19. jula 1940. do 1941. godine.[2] Prvu pripovetku „Smrt poručnika Ranđića“ objavio je u časopisu „Misao“ 1919. godine.[2] Napisao je romane „Kroz buru“ (1921) i „Krila“ (1922), putopis „Kroz južnu Srbiju“ (1926), memoarsku prozu „Naše poslednje pobede“ (1928), knjigu pripovedaka „Crveni Pjero“ (1992). Od istorijsko-publicističkih dela napisao je „Plamen četništva“ (1930), „Prestolonaslednik Petar“ (1933) i „General Milan Nedić“ (1963-1968). Njegovo autobiografsko delo je „Život čoveka na Balkanu“ (1997).[4] Bavio se i kinematografijom. Snimio je 1932, godine dokumentarni film „Kroz zemlju naših careva i kraljeva“. Reditelj je filmskog dela „Za čast otadžbine“ koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. godine. Prva verzija tog filma je bila bez zvuka pa je dorađena i 1938. je dobijena nova verzija sa konačnim naslovom „Golgota Srbije“.[1] Tokom Drugog svetskog rata podržao je generala Milana Nedića koji mu je bio ujak. Bio je urednik nedićevskih novina „Novo vreme“ (1943-1944), „Obnova“ i „Zapisi“. U Austriju je otišao septembra 1944. i posle rata živeo uglavnom u Parizu. U Jugoslaviji je osuđen zbog kolaboracije tokom rata.[1] Odlikovan je Ordenom belog orla sa mačevima 4. stepena, dvema zlatnim medaljama za hrabrost, Albanskom spomenicom i Krstom milosrđa. Osim toga bio je oficir rumunske krune.[1] Bio je bibliofil, ekslibrist i kolekcionar starog novca. Bio je oženjen Ivankom Mihajlović (1898), ćerkom Milice Mihajlović.[3] U svojoj autobiorgafiji je zabeležio da su ga žitelji dva mesta u Jugoslaviji proglasila za počasnog građanina, „a jednog čak dalo moje ime jednoj svojoj glavnoj ulici“. Zatim navodi: „dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude“. Navodi da je u jednoj enciklopediji pre rata naveden kao „veliki junak ratova“, dok je posle Drugog svetskog rata postao „narodni neprijatelj“.[4] Bibliografija[uredi] Kroz buru, roman, 1921. Krila, roman, 1922. Kroz Južnu Srbiju, 1926. Naše poslednje pobede, 1928. Čovek koji je izgubio prošlost, roman (rukopis nije sačuvan). Plamen četništva, 1930. Milan Nedić, u dva toma - prvi 1963, drugi 1968. REPRINT IZDANJA IZ 1926 128 STR ILUSŽTRACIJE

Zaslepljenost: levo krilo - Mirča Kartaresku Žanrovi:: Fantastika, StarWay, StarWay Izdavač:: Kontrast izdavaštvo Godina izdanja:: 2020. Broj strana: 426 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Kartareskuova trilogija Zaslepljenost, visceralni memoar o snovima i fiktivno putovanje kroz halucinantni Bukurešt, jedno je od najreprezentativnijih dela savremene rumunske književnosti. Neprepričljivo čudna, izdašna priča Zaslepljenosti nesvodiva je na putovanje u detinjstvo glavnog junaka, njegova sećanja na hospitalizaciju, daleku istoriju njegove porodice, putujući cirkus, Sekuritateu, zombi vojsku, andergraund džez scenu Nju Orleansa i uspostavljanje režima Čaušeskuovih: ovaj kaleidoskopski svet je istovremeno nelagodno poznat i duboko nov. Čitaoci iz iskustva Zaslepljenosti izlaze uznemireni i preobraženi. „Ništa vas ne može pripremiti za opseg i ambicije prvog toma hvaljene trilogije Zaslepljenost. Ovaj roman je fantazmagorični spoj fantastike, memoara, nadrealizma, entomologije, rata, seksa, smrti i razaranja i, rečima pripovedača – „beskrajni niz stvarnost–halucinacija–san”.” – BOOKFORUM „Kartareskuov fantazmagorični svet nalikuje Dalijevim predelima.” – KIRKUS REVIEWS „Kao što je Borhes rekao za Džojsovog Uliksa, ovaj tekst ne teži da bude roman, već katedrala… Zaslepljenost je užitak i iznenađenje, veliko otkriće, roman snažnog, originalnog glasa, jedinstvene arome i dobro oblikovanog pesničkog jezika.” – LOS ANGELES REVIEW OF BOOKS L.1.O.2.P.3

Radomir Konstantinović Daj nam danasTvrdi povezIzdavač NolitO autoruРадомир Константиновић (27. март 1928 — 27. октобар 2011) био је српски и југословенски књижевник, филозоф, публициста и члан АНУБиХ.[1][2]БиографијаРођен је 27. марта 1928. године у Суботици.[3] Био је члан Литерарне редакције Радио Београда од 1949. до 1951. године. Уређивао је часопис „Младост“, „Књижевне новине“ и двонедељник „Данас“. Више година био је хонорарни сарадник Трећег програма Радио Београда.Константиновић је почео као песник, са збирком стихова „Кућа без крова“, да би се посветио роману и објавио читав низ експерименталних пројеката и модерних дела: „Дај нам данас“, „Мишоловка“, „Чисти и прљави“, „Излазак“ (НИН-ова награда 1960. године) и „Ахасвер или трактат о пивској флаши“.Примљен је у Савез књижевника Југославије 3.1.1949.године. Чланска карта носи број 47.У периоду 1956-1964 Радио Београд извео је шест Константиновићевих радио-драма које је режирао Василије Поповић (Павле Угринов). Камерна сцена „Круг 101" Народног позоришта у Београду отворена је 1962. године драмом „Саобраћајна несрећа“ у режији Арсе Јовановића. Све радио-драме превођене су и извођене на више језика. Драма „Велики Емануел“ увршћена је 1963. године у антологију светске радио-драме на немачком. По драми „Икаров лет“ 1964. године названа је антологија југословенске радио-драме такође на немачком.Осим више десетина есеја и расправа емитованих преко радија и телевизије и штампаних у листовима и часописима, објавио је збирку естетичко-филозофских расправа „Пентаграм“.Од „Пентаграма“, окренуо се есеју и тада су почеле да се назиру кључне деонице култне „Философије паланке“ коју је Константиновић у целости прочитао у емисијама Трећег програма Радио Београда пре него што је први пут штампана.Од 1966. године емитују се преко Трећег програма Радио Београда, а од 1969. штампају у часопису "Трећи програм" огледи о песницима Српске културе 20. века „Биће и језик“. За 12 година (1969—1981) Константиновић је објавио 113 есеја на више од 4000 страница.Постмодернистичко штиво „Декартова смрт“ објављено је 1998. године. У дијалогу између Декарта, Паскала и Монтења осећа се напетост између литературе и филозофије и то је основно обележје овог текста.Четири године након „Декартове смрти“, објавио је књигу под насловом „Бекет пријатељ“. Ово дело у крајње сведеној форми сачињено је од тридесетак писама које је Семјуел Бекет слао Константиновићу и Каћи Самарџић пропраћено са исто толико есејистичких напомена. Та писма су део преписке, чији је већи део уништен у току рата, када је ровињска кућа Константиновићевих обијена и опљачкана.[4]О Константиновићу Ото Бихаљи Мерин је писао: „Писци који имају свој семантичко-философски корен у грудви свог мало познатог језика или средине, теже продиру у свет; да су се књиге као "Философија паланке" и „Биће и језик“ Радета Константиновића родиле у великим језичким центрима, њихове резонанце би биле сличне онима које имају дела Бекета и Сартра."Преминуо је у Београду 27. октобра 2011. године.[5]Био је син проф. др Михаила Константиновића.Најзначајнија дела"Биће и језик“Збирке песамаКућа без крова (Ново покољење, Београд, 1951)РоманиДај нам данас (Ново покољење, Београд, 1954)Чисти и прљави (Свјетлост, Сарајево, 1958)Излазак (Српска књижевна задруга, Београд, 1960)Мишоловка (Космос, Београд, 1956)Есејистички и теоријски радовиАхасвер или трактат о пивској флаши (Просвета, Београд, 1964)Пентаграм, белешке из хотелске собе (Форум, Нови Сад, 1966)Философија паланке (Трећи програм, бр. 2, Београд, 1969)Биће и језик у искуству песника српске културе двадесетог века, осам књига (Просвета, Београд, 1983)Декартова смрт (Агенција Мир, Нови Сад, 1998)Бекет пријатељ (Откровење, Београд, 2000)Милош Црњански (Откровење, Београд, 2013) - постхумноНа маргини (University Press, Сарајево 2013) - постхумно[6]Дух уметности (University Press, Сарајево 2016) - постхумно9/6

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 — Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije.[1] Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine.[2] Posle toga radila je u Šapcu (1909-1912)[3] i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.[4] Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine.[5] Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Isidora Sekulić na bilbordu kod otvorenog tržnog centra, Novi Beograd juli 2010. Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.[6] Dela Spomenik Isidori Sekulić ispred Pedagoškog fakulteta u Somboru U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) — pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) — putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) — roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1-3 (1941) — eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956)

Dobro očuvano kao na slikama Herman Hese (nem. Hermann Hesse; Kalv, 2. jul 1877 — Montanjola, 9. avgust 1962) bio je nemački pisac, pesnik i slikar.[1] Njegova najpoznatija dela su Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf), Sidarta (nem. Siddhartha) i Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel) u kojima su uočljivi njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i mistične teme i veliki uticaj budističke i hinduističke filozofije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1946. godine. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u gradu Kalvu, Virtemberg, 1877. godine. Njegovi roditelji služili su u Indiji Bazelskoj misiji, protestantskom misionarskom društvu. Hermanova majka, Marija Gundert, rođena je tokom jedne takve misije u Indiji, 1842. godine. Opisujući svoje detinjstvo ostavila je zabelešku da nije bilo naročito lepo. Roditelji su je ostavili u Evropi kada je imala samo četiri godine da bi se vratili u Indiju. Godine 1922. je emigrirao u Švajcarsku, a 1923. je postao švajcarski državljanin. Kao antimilitarista i pacifista, jako se usprotivio Prvom svetskom ratu. Njegova osećanja koja se tiču rata izražavao je u mnogim svojim knjigama. Za vreme Drugog svetskog rata, našao se se u čudnim okolnostima. Nemački ministar propagande, Jozef Gebels, u početku je štitio njegove knjige, i kao rezultat Hese je mogao da objavljuje svoja dela. Međutim, kada je zahtevao da određeni delovi njegovog romana Narcis i Zlatousti (nem. Narziss und Goldmund) koji se tiču pogroma ostanu nedirnuti, našao se na nacističkoj crnoj listi. Ipak, uspeo je da izbegne Drugi svetski rat i skrasio se u Švajcarskoj. Kao i mnogi njegovi likovi, Hese je u toku svog života imao mnogo problema sa ženama. Njegov prvi brak sa Marijom Bernuli, sa kojom je imao troje dece, završio se tragično, tako što je njegova žena mentalno obolela. Njegov drugi brak sa pevačicom Rut Venger, trajao je veoma kratko, a najveći deo vremena proveli su odvojeni jedno od drugog. To je dovelo do duboke emotivne krize, Hese se povukao u sebe i izbegavao socijalne kontakte, što je opisao u svom romanu Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf). Ipak, njegov treći brak sa Ninon Dolbin Auslender (1895—1966), trajao je do kraja njegovog života. Svoju treću ženu spomenuo je u knjizi Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt). Hese je u svom kasnijem životu razvio određenu dozu konzervativizma. U Igri staklenim perlama (nem. Das Glasperlenspiel), jedan od likova proglašava svu muziku posle Johana Sebastijana Baha veštačkom i lošom, proglašavajući Ludviga van Betovena za ekstremni primer lošeg ukusa u muzici. Inače, Igra staklenih perli, sa svojim idealizovanim srednjovekovnim stilom bila je izuzetno popularna knjiga u ratom razrušenoj Nemačkoj 1945. godine. Hese je umro u snu u Montanjoli 9. avgusta 1962. godine u svojoj 85. godini. Religiozna gledišta[uredi | uredi izvor] Kao što se ogleda u Demijanu i drugim delima, on je verovao da „za različite ljude postoje različiti putevi do Boga“;[2] ali uprkos uticaju koji je crpeo iz hinduističke i budističke filozofije, on je izjavio o svojim roditeljima: „njihovo hrišćanstvo, ono koje nije propovedano nego življeno, bilo je najjača od sila koja me uobličila i oblikovala`.[3][4] Uticaj[uredi | uredi izvor] Statua u Kalvu U svoje vreme, Hese je bio popularan i uticajan autor na nemačkom govornom području; svetska slava stigla je tek kasnije. Prvi veliki roman Hesea, Peter Kamenzind, sa oduševljenjem su primili mladi Nemci koji su želeli drugačiji i „prirodniji“ način života u ovom vremenu velikog ekonomskog i tehnološkog napretka u zemlji (videti takođe Vandervogel pokret).[5] Demijan je imao snažan i trajan uticaj na generaciju koja se vraća kući iz Prvog svetskog rata.[6] Slično, Igra staklenih perli, sa svojim disciplinovanim intelektualnim svetom Kastalije i moćima meditacije i humanosti, zaokupila je čežnju Nemaca za novim poretkom usred haosa slomljene nacije nakon gubitaka u Drugom svetskom ratu.[7] Pedesetih godina prošlog veka, Heseova popularnost je počela da opada, dok su književni kritičari i intelektualci skrenuli pažnju na druge teme. Godine 1955, prodaja Heseovih knjiga njegovog izdavača Šurkampa dostigla je najniži nivo u istoriji. Međutim, nakon Heseove smrti 1962. godine, posthumno objavljeni spisi, uključujući pisma i ranije nepoznata dela proze, doprineli su novom nivou razumevanja i uvažavanja njegovih dela.[8] U vreme Heseove smrti 1962, njegova dela su još uvek bila relativno malo čitana u Sjedinjenim Državama, uprkos njegovom statusu nobelovca. Memorijal objavljen u Njujork Tajmsu otišao je toliko daleko da je tvrdio da su Heseova dela uglavnom „nedostupna” američkim čitaocima. Situacija se promenila sredinom 1960-ih, kada su Heseova dela iznenada postala bestseleri u Sjedinjenim Državama.[9] Oživljavanje popularnosti Heseovih dela je zaslužno za njihovu povezanost sa nekim od popularnih tema kontrakulturnog (ili hipi) pokreta iz 1960-ih. Konkretno, tema traganja za prosvetljenjem u delima Sidarta, Putovanje na istok i Narcis i Zlatousti je rezonirala su kon onih koji su zastupali kontrakulturne ideale. Sekvence „magijskog teatra” u Stepenvolfu su neki protumačili kao psihodeliju izazvanu drogom, iako nema dokaza da je Hese ikada uzimao psihodelične droge ili preporučivao njihovu upotrebu.[10] U velikoj meri, procvat Hesea u Sjedinjenim Državama može se pratiti do entuzijastičnih pisanja dve uticajne ličnosti kontrakulture: Kolina Vilsona i Timotija Lirija.[11] Iz Sjedinjenih Država, Heseova renesansa se proširila na druge delove sveta, pa čak i nazad u Nemačku: više od 800.000 primeraka prodato je na nemačkom govornom području od 1972. do 1973. U periodu od samo nekoliko godina, Hese je postao najčitaniji i najprevođeniji evropski pisac 20. veka.[9] Hese je bio posebno popularan među mladim čitaocima, što tendencija koja se nastavlja i danas.[12] Heseov Sidarta je jedan od najpopularnijih zapadnih romana smeštenih u Indiju. Autorizovani prevod Sidarte objavljen je na malajalamskom jeziku 1990. godine, jeziku koji je okruživao Heseovog dedu, Hermana Gunderta, tokom većeg dela njegovog života. Osnovano je i indijsko društvo Herman Hese. Ono ima za cilj da ostvari autentične prevode Sidarte na svim indijskim jezicima i već su pripremljeni prevodi Sidarte na sanskrit,[13] malajalam[14] i hindi.[15] Jedan trajni spomenik Heseovoj trajnoj popularnosti u Sjedinjenim Državama je Magični Teatar u San Francisku. Pozivajući se na „Čarobno pozorište samo za lude“ iz Stepenvolfa (neka vrsta duhovnog i pomalo košmarnog kabarea u kojem su učestvovali neki od likova, uključujući Harija Halera), Magično pozorište je osnovano 1967. da bi izvodilo dela novih dramskih pisaca. Osnovano zaslugom Džona Lajona, Magični teatar je godinama ispunjavao tu misiju, uključujući svetske premijere mnogih predstava Sama Šeparda. Širom Nemačke mnoge škole nose njegovo ime. Herman-Hese-Literaturprajs je književna nagrada povezana sa gradom Karlsrue koja se dodeljuje od 1957. godine.[16] Od 1990. godine[17] nagrada Kalv Herman Hese se dodeljuje svake dve godine naizmenično jednom književnom časopisu na nemačkom jeziku i prevodiocu Heseovog dela.[18] Međunarodno Hermann Heseovo društvo (nem. Internationale Hermann-Hesse-Gesellschaft) osnovano je 2002. godine na 125. rođendan Hesea i počela je da dodeljuje svoju nagradu Herman Hesse 2017. godine.[19] Bend Stepenvolf dobio je ime po Heseovom romanu.[20] Bibliografija[uredi | uredi izvor] 1904. Peter Kamencind (nem. Peter Camenzind) 1906. Pod točkom (nem. Unterm Rad) 1910. Gertruda (nem. Gertrud) 1914. Rozalda (nem. Rosshalde) 1915. Knulp (nem. Knulp) 1919. Demijan (nem. Demian) 1919. Klajn i Vagner (nem. Klein und Wagner) 1919. Čudne vesti sa Druge Zvezde (kratke priče) (nem. Märchen) 1920. Klingsorovo poslednje leto (nem. Klingsors letzer Sommer) 1920. Tumaranja (nem. Wanderung: Aufzeichnungen) 1922. Sidarta (nem. Siddhartha) 1927. Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf) 1928. Kriza: Stranice iz dnevnika (nem. Krisis: Ein Stück Tagebuch) 1930. Narcis i Zlatousti (nem. Narziss ung Goldmund) 1932. Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt) 1937. Autobiografski eseji (nem. Gedenkblätter) 1942. Poeme (nem. Die Gedichte) 1943. Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel) 1946. Ako se rat nastavi… (eseji) (nem. Krieg und Frieden) 1976. Moja vera: Eseji o životu i umetnosti (nem. My belief: Essays on Life and Art) 1995. Završene bajke Hermana Hesea (nem. The complete Fairy Tales of Herman Hesse) Reference[uredi | uredi izvor] ^ „Herman Hese: Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu” (Buka.com). 02. 07. 2016. Arhivirano iz originala 26. 09. 2017. g. Pristupljeno 26. 09. 2017. ^ „The Religious Affiliation of Nobel Prize-winning author Hermann Hesse”, Adherents, Arhivirano iz originala 14. 7. 2007. g.. ^ Hesse, Hermann (1951), Gesammelte Werke [Collected Works] (na jeziku: nemački), Suhrkamp Verlag, str. 378, „Von ihnen bin ich erzogen, von ihnen habe ich die Bibel und Lehre vererbt bekommen, Ihr nicht gepredigtes, sondern gelebtes Christentum ist unter den Mächten, die mich erzogen und geformt haben, die stärkste gewesen [I have been educated by them; I have inherited the Bible and doctrine from them; their Christianity, not preached, but lived, has been the strongest among the powers that educated and formed me]”. Another translation: `Not the preached, but their practiced Christianity, among the powers that shaped and molded me, has been the strongest`. ^ Hilbert, Mathias (2005), Hermann Hesse und sein Elternhaus – Zwischen Rebellion und Liebe: Eine biographische Spurensuche [Hermann Hesse and his Parents’ House – Between Rebellion and Love: A biographical search] (na jeziku: nemački), Calwer Verlag, str. 226. ^ Prinz, str. 139–42 ^ Zeller, str. 90 ^ Zeller, str. 186 ^ Zeller, str. 180–81 ^ Vrati se na: a b Zeller, str. 185 ^ Zeller, str. 189 ^ Zeller, str. 188 ^ Zeller, str. 186 ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Sanskrit Translation by L. Sulochana Devi. Trivandrum, Hermann Hesse Society of India, 2008 [1][mrtva veza] ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Malaylam Translation by R. Raman Nair. Trivandrum, CSIS, 1993 ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Hindi Translation by Prabakaran, hebbar Illath. Trivandrum, Hermann Hesse Society of India, 2012 [2][mrtva veza] ^ Hermann-Hesse-Preis 2003 Arhivirano 9 mart 2013 na sajtu Wayback Machine. karlsruhe.de ^ „The winners of the Calw Hermann Hesse Prize”. Arhivirano iz originala 27. 01. 2022. g. Pristupljeno 27. 01. 2023. ^ Calw Hermann Hesse Prize Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. januar 2022). Hermann-hesse.de (18 September 2012). Retrieved 23 September 2012. ^ Adolf Muschg erster Preisträger des neu ausgelobten Preis der Internationalen Hermann Hesse Gesellschaft Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2019) (in German) ^ Binder, Antje (7. 10. 2016). „5 bands whose names you probably didn`t know were inspired by literature”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-04. Literatura[uredi | uredi izvor] Freedman, Ralph, Hermann Hesse: Pilgrim of Crisis: A Biography, Pantheon Books, NY 1978 Prinz, Alois, Und jedem Anfang wohnt ein Zauber inne. Die Lebensgeschichte des Hermann Hesse, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main. 2006. ISBN 9783518457429.. Zeller, Bernhard: Hermann Hesse, Rowohlt Taschenbuch Verlag, Reinbek bei Hamburg. 2005. ISBN 978-3-499-50676-5.. Montalbán, Manuel Vázquez, Scenes from World Literature and Portraits of Greatest Authors, illustrated by Willi Glasauer, Círculo de Lectores, Barcelona, Spain, 1988. Igra staklenim perlama staklenih perli sidarta demijan ...

Odlično stanje Ima malu posvetu Zagreb 1979 Staklenih perli Đinđuva đinđuvama hesse Herman Hese (nem. Hermann Hesse; Kalv, 2. jul 1877 — Montanjola, 9. avgust 1962) bio je nemački pisac, pesnik i slikar.[1] Njegova najpoznatija dela su Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf), Sidarta (nem. Siddhartha) i Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel) u kojima su uočljivi njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i mistične teme i veliki uticaj budističke i hinduističke filozofije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1946. godine. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u gradu Kalvu, Virtemberg, 1877. godine. Njegovi roditelji služili su u Indiji Bazelskoj misiji, protestantskom misionarskom društvu. Hermanova majka, Marija Gundert, rođena je tokom jedne takve misije u Indiji, 1842. godine. Opisujući svoje detinjstvo ostavila je zabelešku da nije bilo naročito lepo. Roditelji su je ostavili u Evropi kada je imala samo četiri godine da bi se vratili u Indiju. Godine 1922. je emigrirao u Švajcarsku, a 1923. je postao švajcarski državljanin. Kao antimilitarista i pacifista, jako se usprotivio Prvom svetskom ratu. Njegova osećanja koja se tiču rata izražavao je u mnogim svojim knjigama. Za vreme Drugog svetskog rata, našao se se u čudnim okolnostima. Nemački ministar propagande, Jozef Gebels, u početku je štitio njegove knjige, i kao rezultat Hese je mogao da objavljuje svoja dela. Međutim, kada je zahtevao da određeni delovi njegovog romana Narcis i Zlatousti (nem. Narziss und Goldmund) koji se tiču pogroma ostanu nedirnuti, našao se na nacističkoj crnoj listi. Ipak, uspeo je da izbegne Drugi svetski rat i skrasio se u Švajcarskoj. Kao i mnogi njegovi likovi, Hese je u toku svog života imao mnogo problema sa ženama. Njegov prvi brak sa Marijom Bernuli, sa kojom je imao troje dece, završio se tragično, tako što je njegova žena mentalno obolela. Njegov drugi brak sa pevačicom Rut Venger, trajao je veoma kratko, a najveći deo vremena proveli su odvojeni jedno od drugog. To je dovelo do duboke emotivne krize, Hese se povukao u sebe i izbegavao socijalne kontakte, što je opisao u svom romanu Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf). Ipak, njegov treći brak sa Ninon Dolbin Auslender (1895—1966), trajao je do kraja njegovog života. Svoju treću ženu spomenuo je u knjizi Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt). Hese je u svom kasnijem životu razvio određenu dozu konzervativizma. U Igri staklenim perlama (nem. Das Glasperlenspiel), jedan od likova proglašava svu muziku posle Johana Sebastijana Baha veštačkom i lošom, proglašavajući Ludviga van Betovena za ekstremni primer lošeg ukusa u muzici. Inače, Igra staklenih perli, sa svojim idealizovanim srednjovekovnim stilom bila je izuzetno popularna knjiga u ratom razrušenoj Nemačkoj 1945. godine. Hese je umro u snu u Montanjoli 9. avgusta 1962. godine u svojoj 85. godini. Religiozna gledišta[uredi | uredi izvor] Kao što se ogleda u Demijanu i drugim delima, on je verovao da „za različite ljude postoje različiti putevi do Boga“;[2] ali uprkos uticaju koji je crpeo iz hinduističke i budističke filozofije, on je izjavio o svojim roditeljima: „njihovo hrišćanstvo, ono koje nije propovedano nego življeno, bilo je najjača od sila koja me uobličila i oblikovala`.[3][4] Uticaj[uredi | uredi izvor] Statua u Kalvu U svoje vreme, Hese je bio popularan i uticajan autor na nemačkom govornom području; svetska slava stigla je tek kasnije. Prvi veliki roman Hesea, Peter Kamenzind, sa oduševljenjem su primili mladi Nemci koji su želeli drugačiji i „prirodniji“ način života u ovom vremenu velikog ekonomskog i tehnološkog napretka u zemlji (videti takođe Vandervogel pokret).[5] Demijan je imao snažan i trajan uticaj na generaciju koja se vraća kući iz Prvog svetskog rata.[6] Slično, Igra staklenih perli, sa svojim disciplinovanim intelektualnim svetom Kastalije i moćima meditacije i humanosti, zaokupila je čežnju Nemaca za novim poretkom usred haosa slomljene nacije nakon gubitaka u Drugom svetskom ratu.[7] Pedesetih godina prošlog veka, Heseova popularnost je počela da opada, dok su književni kritičari i intelektualci skrenuli pažnju na druge teme. Godine 1955, prodaja Heseovih knjiga njegovog izdavača Šurkampa dostigla je najniži nivo u istoriji. Međutim, nakon Heseove smrti 1962. godine, posthumno objavljeni spisi, uključujući pisma i ranije nepoznata dela proze, doprineli su novom nivou razumevanja i uvažavanja njegovih dela.[8] U vreme Heseove smrti 1962, njegova dela su još uvek bila relativno malo čitana u Sjedinjenim Državama, uprkos njegovom statusu nobelovca. Memorijal objavljen u Njujork Tajmsu otišao je toliko daleko da je tvrdio da su Heseova dela uglavnom „nedostupna” američkim čitaocima. Situacija se promenila sredinom 1960-ih, kada su Heseova dela iznenada postala bestseleri u Sjedinjenim Državama.[9] Oživljavanje popularnosti Heseovih dela je zaslužno za njihovu povezanost sa nekim od popularnih tema kontrakulturnog (ili hipi) pokreta iz 1960-ih. Konkretno, tema traganja za prosvetljenjem u delima Sidarta, Putovanje na istok i Narcis i Zlatousti je rezonirala su kon onih koji su zastupali kontrakulturne ideale. Sekvence „magijskog teatra” u Stepenvolfu su neki protumačili kao psihodeliju izazvanu drogom, iako nema dokaza da je Hese ikada uzimao psihodelične droge ili preporučivao njihovu upotrebu.[10] U velikoj meri, procvat Hesea u Sjedinjenim Državama može se pratiti do entuzijastičnih pisanja dve uticajne ličnosti kontrakulture: Kolina Vilsona i Timotija Lirija.[11] Iz Sjedinjenih Država, Heseova renesansa se proširila na druge delove sveta, pa čak i nazad u Nemačku: više od 800.000 primeraka prodato je na nemačkom govornom području od 1972. do 1973. U periodu od samo nekoliko godina, Hese je postao najčitaniji i najprevođeniji evropski pisac 20. veka.[9] Hese je bio posebno popularan među mladim čitaocima, što tendencija koja se nastavlja i danas.[12] Heseov Sidarta je jedan od najpopularnijih zapadnih romana smeštenih u Indiju. Autorizovani prevod Sidarte objavljen je na malajalamskom jeziku 1990. godine, jeziku koji je okruživao Heseovog dedu, Hermana Gunderta, tokom većeg dela njegovog života. Osnovano je i indijsko društvo Herman Hese. Ono ima za cilj da ostvari autentične prevode Sidarte na svim indijskim jezicima i već su pripremljeni prevodi Sidarte na sanskrit,[13] malajalam[14] i hindi.[15] Jedan trajni spomenik Heseovoj trajnoj popularnosti u Sjedinjenim Državama je Magični Teatar u San Francisku. Pozivajući se na „Čarobno pozorište samo za lude“ iz Stepenvolfa (neka vrsta duhovnog i pomalo košmarnog kabarea u kojem su učestvovali neki od likova, uključujući Harija Halera), Magično pozorište je osnovano 1967. da bi izvodilo dela novih dramskih pisaca. Osnovano zaslugom Džona Lajona, Magični teatar je godinama ispunjavao tu misiju, uključujući svetske premijere mnogih predstava Sama Šeparda. Širom Nemačke mnoge škole nose njegovo ime. Herman-Hese-Literaturprajs je književna nagrada povezana sa gradom Karlsrue koja se dodeljuje od 1957. godine.[16] Od 1990. godine[17] nagrada Kalv Herman Hese se dodeljuje svake dve godine naizmenično jednom književnom časopisu na nemačkom jeziku i prevodiocu Heseovog dela.[18] Međunarodno Hermann Heseovo društvo (nem. Internationale Hermann-Hesse-Gesellschaft) osnovano je 2002. godine na 125. rođendan Hesea i počela je da dodeljuje svoju nagradu Herman Hesse 2017. godine.[19] Bend Stepenvolf dobio je ime po Heseovom romanu.[20] Bibliografija[uredi | uredi izvor] 1904. Peter Kamencind (nem. Peter Camenzind) 1906. Pod točkom (nem. Unterm Rad) 1910. Gertruda (nem. Gertrud) 1914. Rozalda (nem. Rosshalde) 1915. Knulp (nem. Knulp) 1919. Demijan (nem. Demian) 1919. Klajn i Vagner (nem. Klein und Wagner) 1919. Čudne vesti sa Druge Zvezde (kratke priče) (nem. Märchen) 1920. Klingsorovo poslednje leto (nem. Klingsors letzer Sommer) 1920. Tumaranja (nem. Wanderung: Aufzeichnungen) 1922. Sidarta (nem. Siddhartha) 1927. Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf) 1928. Kriza: Stranice iz dnevnika (nem. Krisis: Ein Stück Tagebuch) 1930. Narcis i Zlatousti (nem. Narziss ung Goldmund) 1932. Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt) 1937. Autobiografski eseji (nem. Gedenkblätter) 1942. Poeme (nem. Die Gedichte) 1943. Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel) 1946. Ako se rat nastavi… (eseji) (nem. Krieg und Frieden) 1976. Moja vera: Eseji o životu i umetnosti (nem. My belief: Essays on Life and Art) 1995. Završene bajke Hermana Hesea (nem. The complete Fairy Tales of Herman Hesse) Reference[uredi | uredi izvor] ^ „Herman Hese: Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu” (Buka.com). 02. 07. 2016. Arhivirano iz originala 26. 09. 2017. g. Pristupljeno 26. 09. 2017. ^ „The Religious Affiliation of Nobel Prize-winning author Hermann Hesse”, Adherents, Arhivirano iz originala 14. 7. 2007. g.. ^ Hesse, Hermann (1951), Gesammelte Werke [Collected Works] (na jeziku: nemački), Suhrkamp Verlag, str. 378, „Von ihnen bin ich erzogen, von ihnen habe ich die Bibel und Lehre vererbt bekommen, Ihr nicht gepredigtes, sondern gelebtes Christentum ist unter den Mächten, die mich erzogen und geformt haben, die stärkste gewesen [I have been educated by them; I have inherited the Bible and doctrine from them; their Christianity, not preached, but lived, has been the strongest among the powers that educated and formed me]”. Another translation: `Not the preached, but their practiced Christianity, among the powers that shaped and molded me, has been the strongest`. ^ Hilbert, Mathias (2005), Hermann Hesse und sein Elternhaus – Zwischen Rebellion und Liebe: Eine biographische Spurensuche [Hermann Hesse and his Parents’ House – Between Rebellion and Love: A biographical search] (na jeziku: nemački), Calwer Verlag, str. 226. ^ Prinz, str. 139–42 ^ Zeller, str. 90 ^ Zeller, str. 186 ^ Zeller, str. 180–81 ^ Vrati se na: a b Zeller, str. 185 ^ Zeller, str. 189 ^ Zeller, str. 188 ^ Zeller, str. 186 ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Sanskrit Translation by L. Sulochana Devi. Trivandrum, Hermann Hesse Society of India, 2008 [1][mrtva veza] ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Malaylam Translation by R. Raman Nair. Trivandrum, CSIS, 1993 ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Hindi Translation by Prabakaran, hebbar Illath. Trivandrum, Hermann Hesse Society of India, 2012 [2][mrtva veza] ^ Hermann-Hesse-Preis 2003 Arhivirano 9 mart 2013 na sajtu Wayback Machine. karlsruhe.de ^ „The winners of the Calw Hermann Hesse Prize”. Arhivirano iz originala 27. 01. 2022. g. Pristupljeno 27. 01. 2023. ^ Calw Hermann Hesse Prize Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. januar 2022). Hermann-hesse.de (18 September 2012). Retrieved 23 September 2012. ^ Adolf Muschg erster Preisträger des neu ausgelobten Preis der Internationalen Hermann Hesse Gesellschaft Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2019) (in German) ^ Binder, Antje (7. 10. 2016). „5 bands whose names you probably didn`t know were inspired by literature”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-04. Literatura[uredi | uredi izvor] Freedman, Ralph, Hermann Hesse: Pilgrim of Crisis: A Biography, Pantheon Books, NY 1978 Prinz, Alois, Und jedem Anfang wohnt ein Zauber inne. Die Lebensgeschichte des Hermann Hesse, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main. 2006. ISBN 9783518457429.. Zeller, Bernhard: Hermann Hesse, Rowohlt Taschenbuch Verlag, Reinbek bei Hamburg. 2005. ISBN 978-3-499-50676-5.. Montalbán, Manuel Vázquez, Scenes from World Literature and Portraits of Greatest Authors, illustrated by Willi Glasauer, Círculo de Lectores, Barcelona, Spain, 1988.

„Često potresno, katkad šokantno, uvek zabavno, ovo sjajno smišljeno delo naglašava neizmernu raznovrsnost romanesknih formi.“ Booklist 1. Danijel Mejrok voli svoju suprugu Džil... više od svega. 2. Den napušta posao i otvara knjižaru. 3. Džil je spremna da ima bebu. 4. Den se plaši. Knjižara ne posluje dobro. Predstoji mu finansijska kriza. 5. Den nije pominjao Džil finansijske nevolje. Sramota ga je. 6. Tad Džil zatrudni. Međutim: 1. Den želi da uradi nešto posebno. 2. Dosadilo mu je da se oseća obično. 3. Muka mu je od toga što se oseća neuspešno. 4. Ne želi da živi u senci supruginog preminulog prvog muža. Den je pasionirani sastavljač spiskova i cela njegova priča odvija se u spiskovima punim urnebesnog smisla za humor, jedinstvenog pogleda na svet i duboko ličnih misli. Kad se pročitaju do kraja, spiskovi oslikavaju čoveka koji se muči da bude muško, čoveka koji je stigao do tačke kad je spreman na sve zbog ljubavi (i uskoro nove ljubavi) svog života. Ova iskrena priča prikazuje šta će sve čovek uraditi i šta će rizikovati da spase porodicu. Međutim, Den ne želi samo da spase knjižaru i porodične finansije – želi da postane neko i nešto. „Denovi spiskovi odražavaju njegov sve veći očaj, pojačavaju napetost sve dok život pred njega ne izbaci razoran neočekivan obrt zbog kog će preispitati sve što je smatrao istinitim. Pametan i zanimljiv portret čoveka pod pritiskom.“ Kirkus Reviews Format:13x20 cm Broj strana: 328 Pismo: Latinica Povez: Mek

dd RATNI CILJEVI SRBIJE 1914. doneli su svom autoru političke osude, ali su u isto vreme potvrdili njegov akademski integritet i građansku hrabrost. Bila je to jedna od onih knjiga koje potresaju javnost, koje uznemiravaju i podstiču, posle kojih više ništa ne ostaje isto. Srpska istoriografija o Prvom svetskom ratu i danas zida na njenim temeljima. Pri tome, sve poruke ove plodne sinteze nisu ni shvaćene ni do kraja iscrpene. S A D R Ž A J: I) OSNOVNE PRETPOSTAVKE O POLITICI SRPSKIH RATNIH CILJEVA 1. Ujedinjenje Jugoslavije kao trajan cilj srpske politike 2. Prvi svjetski rat kao religiozni rat na Balkanu 3. Ujedinjenje kao djelo cijelog srpskog naroda i planovi o gerilskom ratu 1914. godine 4. Slovenstvo 5. Očekivanje kratkotrajnog rata 6. Legitimnost politike II) KRIZA OKO BUGARSKE I PRITISAK NA SRBIJU DA PRISTUPI OBNOVI BALKANSKOG BLOKA III) KRIZA OKO ULASKA ITALIJE U RAT I SARADNJA SA HRVATSKOM POLITIČKOM EMIGRACIJOM IV) ITALIJANSKA KRIZA I SRPSKA POLITIKA PREMA ALBANIJI I CRNOJ GORI V) ZAKLJUČAK

Makart, 2021. Naznaka Hitno je priča o borbi žene koja je savladala jedan kancer, da bi je posle više od četvrt veka sustigao drugi, pogubniji. Violeta Ivković ispisuje anamnezu sopstvenih osećanja, strahova i nadanja, prelomljenu kroz prizmu bolesti i izlečenja, radosti, humora i kraja kao budne nužnosti. ’Hronoskopija’ za kojom autorka poseže literarna je saigra, ples po žici razapetoj od potresnog do duhovitog, od opominjućeg do uputnog, zadrhtaloj od strepnji i ustreptaloj od ljubavi. Ova knjiga, sem što je putokaz ka očuvanju sebe, iznad svega je pretnja i smetnja samoj smrti. Violeta Ivković (rođena 1957. u Beogradu)[1] srpska je novinarka i književnica. Biografija Violeta Ivković studirala je engleski jezik i književnost na Univerzitetu u Oksfordu. Nakon završenih studija započela je svoju novinarsku karijeru specijalizujući se za nove informacione i komunikacione tehnologije. Tokom svoje novinarske karijere napisala je brojne članke za časopise kao što su Mikro PC World, SCiTech i Com&GSM. Iako penzionisana, Violeta predaje na godišnjoj radionici kreativnog pisanja „PričArt”.[2] Violeta je stalni saradnike radio-emisije „Zair” (Zakon akcije i reakcije) posvećene tehnološkim komunikacijama i reakcijama ljudi na haj-tek.[3] Njeno prvo djelo, Moji su drugovi, zbirka je imejlova, a obuhvata perod od marta do juna 1999. godine, za vrijeme NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Njena novija knjiga Blogerka prati priču tinejdžerke Ane, koja piše blog u kome opisuje svoje osjećaje, želje i snove. Živi sa svojom majkom i sestrom, njeni roditelji su razvedeni, ali ih otac često posjećuje. Tinejdžerka je nostalgična za vremenom kada su svi živjeli zajedno. Violeta je dobitnica nagrade Mali Nemo 2009. godine za svoj roman Trpezarija.[4][5] Djela Moji su drugovi (1999, COBISS.SR 76483852) Život u ljubičastom: Internet priče (2001, COBISS.SR 90419980) Trpezarija (2009, ISBN 978-86-7972-044-3) Ogrizak noći (2010, ISBN 978-86-88463-04-1) Острво (2013, ISBN 978-86-83741-34-2) Блогерка (2018, ISBN 978-86-533-0016-6) Бетон (2019, ISBN 978-86-87115-19-4)

Miroslav Egerić Antologija novije Srpske satireTvrdi povezO autoruМирослав Егерић (Риђевштица, код Крушевца, Краљевина Југославија, 1934 – Нови Сад, Србија, 30. октобар 2016) био је српски књижевни критичар и есејиста, историчар књижевности, дугогодишњи професор Филозофског факултета у Новом Саду.Биографија[1]Учио је гимназију у Врњачкој Бањи и Стопањи, те учитељску школу у Крушевцу. Дипломирао је на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету у Београду 1960. По дипломирању, Егерић 1961. долази у Нови Сад, где ради у издавачком предузећу „Прогрес“. 1962. примљен је за асистента на Филозофском факултету у Новом Саду, где је 1970. докторирао са тезом „Књижевно и критичко дело Ђорђа Јовановића” (објављено као књига под насловом Реч у времену, Врњачка Бања, 1976). За редовног професора изабран је 1981. и годинама је предавао српску књижевност 20. века и југословенске књижевности.По доласку у Нови Сад приближио се Матици српској и постао је њен члан 1966, члан Управног одбора у два мандата (1969–1973. и 1991–2016), и члан Одбора Одељења за књижевност и језик (1989–2016). У Друштво књижевника Војводине примљен 1965. а био је и члан Управног одбора и председник (1991–1994), као и члан управа Српске књижевне задруге и Српског ПЕН центра. Учествовао је у раду бројних жирија за књижевне награде.Професор Егерић бавио се српском књижевношћу 20. века. Нарочито су запамћена његова предавања о Андрићу и Црњанском, а генерације студената је обучио критичкој мисли. „[Н]аставу је тако организовао што је држао не целовите књижевнотеоријске прегледе него специјалне курсеве о појединим темама и проблемима (на пример: Српска књижевна критика 20. века, Српски роман о рату и револуцији и сл.) или о појединим великим писцима (Иво Андрић, Меша Селимовић, Добрица Ћосић и др.)”[2] Тумачећи и вреднујући дела српске књижевости више од пола века иза себе је оставио значајно књижевно дело у бројним есејистичким књигама и антологијама.Сахрањен је у родном месту Риђевштица, код Крушевца. Комеморација, у заједничкој организацији Матице српске, Филозозфског факултета у Новом Саду и Градске библиотеке у Новом Саду одржана је у Матици српској.[3]9/2

Autor: Natalija Karić Slijepčević Izdavač: `Centar za kulturu`, Smederevo Broj strana: 280 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm 26. Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji. Jov 20:4, Psal. 8:6, Psal. 100:3, Efes. 4:24, Jakov 3:9 27. I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih. Prop. 7:29, Mal. 2:15, Mat. 19:4, Mar. 10:6, 1 Kor. 11:7, Kol. 3:10 U ovoj knjizi autorka pokušava dati svoj odgovor na Prvu knjigu Mojsijevu (`Postanje`), razmatrajući pitanja šta je čovek i kako je nastao. Koketirajući sa ezoterijom i naučnom fantastikom, Natalija Karić Slijepčević je napisala sasvim originalan roman koji se svojom tematskom sveobuhvatnošću ne može usporediti sa bilo kojim drugim delom izdatim na ovim prostorima, a svojom porukom može stati rame uz rame sa značajnim filozofskim delima iz ove oblasti. Psihološki veoma duboko zaranja pri karakterizaciji glavnih likova, knjiga kojoj će se svaki ozbiljni čitalac istinski radovati. Knjiga je u vrlo dobrom stanju.