Izdavač:IMAM IDEJU Kraljevo Broj strana:65 Pismo:Ćirilica Povez:Tvrd Dimenzije knjige:21 x 15 cm Godina:2010 Odlično očuvana knjiga,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Dejan Aleksić (rođen 1. maja 1972) srpski je književnik. Na književnu scenu stupa sredinom devedesetih, sa prvim objavljenim delom u 22. godini. Pobeđuje na Festivalu poezije mladih u Vrbasu 1995. godine. Smatra se jednim od najznačajnijih književnih stvaralaca mlađe generacije. Njegove pesme su uvrštene u brojne zbornike i antologije, a prevođen je na engleski, nemački, norveški, bugarski, grčki, makedonski, mađarski, slovački, slovenački i rusinski jezik. Živi u Kraljevu i radi kao urednik za poeziju u književnom časopisu Povelja. Bibliografija i nagrade Knjige pesama: Potpuni govor (1995) Dokazivanje senke (1996) Svagdašnji čas (2000) Sobna mitologija (2003) Posle (2005) Dovoljno (2008) Jedino vetar (2011) Biti (2013) Knjige za decu: Dugme bez kaputa, (2002) Pustolovine jednog zrna kafe (2004) Kad se razboleo Petak (2006) Na primer (2006) Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu (2006) Božićna priča (2007) Muzika traži uši (2008) Stižu blese, čuvajte se (2010) Koga se tiče kako žive priče (2013) Cipela na kraju sveta (2014) Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova (2015) Dramski tekstovi: Vina i pingvina (2010) Ružno pače, dečija predstava (2012) Ivica i Marica, dečija predstava (2015) Romani: Petlja (2021)[1] Poezija i književni stil Poezija Dejana Aleksića najčešće se karakteriše kao neosimbolistička, iako je ovo svrstavanje odviše grubo za specifični izraz njegovih dela. Sam autor kao izvorišta svoje poezije navodi pesnike simbolističke orijentacije kao što su Jovan Dučić, Milan Rakić, Ivan Lalić i Branko Miljković, iako tematski i stilski opseg njegovih dela nadilazi okvire simbolizma i neosimbolizma. Vrlo često koristi klasične forme i oblike sa posebnim interesovanjem vezanim za pitanje odnosa forme i sadržine, što se posebno ogleda u potebi da piše u vezanom stihu, iako to nije čest slučaj sa autorima mlađe generacije. Vezani stih kao jedna od osnovih karakteristika Aleksićeve poezije nadgrađuje se i ističe po svojoj jedinstvenoj složenosti koja se ogleda u brojnim opkoračenjima na neočekivanim pozicijama kao i kataleptičkim odstupanjima, što vodi otežavanju povezivanja semantičkih celina koje su često isprekidane i brojnim inverzijama, semantičkim rogobatnostima i umetnutim rečenicama, što otežava čitanje, ali ga i uzdiže na viši nivo. Specifičnost Aleksićevog izraza ogleda se i u bogatstvu erudicije kao i u suptilnosti brojnih simbola i metafora ostvarenih sa izrazitim versifikatorskim umećem, dok se na idejnom planu ističu teme metafizičkih dimenzija izražene kroz svakodnevne situacije, kroz opoziciju malo/veliko, banalno/transcedentalno. Književnost za decu Dejan Aleksić je posebno afirmisan kao književnik za decu i smatra se naslednikom Duška Radovića, Dragana Lukića, Dragana Đorđevića i Ljubivoja Ršumovića. Dobitnik je Nagrade Zmajevih dečjih igara 2008. za izuzetan stvaralački doprinos književnom izrazu za decu. Autor je nekoliko pozorišnih tekstova za decu i zastupljen je u čitankama za osnovnu školu. Njegove pesme predstavljaju prave jezičke igre koje karakteriše suprotstavljanje pojmova, personifikovanje predmeta i pojava, kao i grupisanje izraza po zvuku, pri čemu se gradi jedinstveni splet elemenata baladičnosti, humora, parodičnosti i igre izraženih kroz zanimljive, neočekivane i sveže rime koje podstiču maštu, razigranost i smisao za lepo. Što se tiče same ideje vodilje kada je književnost za decu u pitanju, Aleksić zaključuje da je idealni pesnik za decu onaj koji bi uspeo da sintetiše stvaralaštvo Vaska Pope i Duška Radovića zbog njegovog specifičnog odnosa prema najmlađima. Naime, Radović ne posmatra decu kao nepotpuna bića i ne spušta se na dečji nivo kada piše za decu, već se, naprotiv, na njega uzdiže, što je umnogome uticalo na Aleksićevo stvaralaštvo za odrasle unoseći u njega svežinu i jedinstveni ugao percepcije. Nagrade Brankova nagrada, za knjigu pesama Potpuni govor, 1996. Prosvetina nagrada, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Matićev šal”, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Srpsko pero”, za priču „Zelena neba gospođe Jadvige”, 2002. Nagrada Radio Beograda, za priču „Narandžasti slon”, 2004. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Gomionica”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, Banja Luka 2005. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu pesama Posle, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Na primer, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu pesama Dovoljno, 2008. Nagrada Zmajevih dečjih igara, za izuzetan doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 2008. Nagrada „Zlatna struna”, za pesmu „Veče”, 2009. Nagrada „Borislav Pekić”, za rukopis drame Vina i pingvina, 2010. Nagrada „Meša Selimović”, za knjigu pesama Jedino vetar, 2012. Nagrada „Dečja knjiga godine” Beogradskog sajma knjiga, za knjigu Koga se tiče kako žive priče, 2013. Nagrada „Risto Ratković”, za knjigu pesama Biti, 2014. Zmajeva nagrada, za knjigu pesama Biti, 2014. Nagrada „Mali princ”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Plavi čuperak”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015.[2] Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Rade Obrenović”, za knjigu Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova, 2015. Nagrada „Srebrno Gašino pero”, za knjigu Ludvig van Mocart, 2017.[3] Nagrada „Miroslav Antić”, za knjigu pesama Radno vreme raja, za 2018.[4] Nagrada „Miloš Crnjanski”, za roman Petlja, 2022.[5] Nagrada „Gordana Brajović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[6] Nagrada „Dušan Radović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[7] Nagrada „Zlatni ključić”, za celokupno stvaralaštvo, 2022.[8] Nagrada „Vladan Desnica”, za najbolji roman objavljen 2021. godine, 2022.[9] Reference „Petlja”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. „Nagrada Plavi čuperak dodeljena Dejanu Aleksiću”. 3. 3. 2016. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Pčeličina knjiga LUDVIG VAN MOCART dobitnik nagrade Srebrno Gašino pero”. Čačanski Glas. 24. 8. 2017. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada “Miroslav Antić” uručena Dejanu Aleksiću”. Skupština Grada Novog Sada. 15. 3. 2019. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada „Miloš Crnjanski” Dejanu Aleksiću za roman „Petlja””. Politika. 10. 3. 2022. Pristupljeno 12. 3. 2022. Kralj, M. (10. 3. 2022). „`GORDANA` ALEKSIĆU: Dodeljena nagrada za najbolju knjigu namenjenu mladim čitaocima”. Večernje novosti. Pristupljeno 12. 3. 2022. „Proglašen prvi dobitnik književne nagrade „Dušan Radović””. Grad Beograd, Sekretarijat za informisanje. 9. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „DOBITNIK „ZLATNOG KLjUČIĆA“ DEJAN ALEKSIĆ”. Smederevske novine. 28. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Dejan Aleksić prvi dobitnik nagrade Narodne biblioteke Srbije „Vladan Desnica“”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. Spoljašnje veze P vip.svg Portal Biografija Portal Kraljevo Milosavljević, Bojana (16. 5. 2003). „Dejan Aleksic - naslednik najboljih”. Ibarske novosti. kraljevo.com. Pristupljeno 17. 9. 2019. Pesme Dejana Aleksića Kad se razboleo Petak[mrtva veza] Dobio sam nagrade tri Branka - intervju („Politika“, 22. februar 2012) Tačno je da sam voleo bubnjeve („Politika“, 13. avgust 2013) SKD/Dejan Aleksić Bogat je onaj kome malo treba („Politika“, 18. februar 2015) Dejan Aleksić i serijal “Knjiga u Centru” („Krug“, 11. septembar 2018) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jun 2019) NAGRADA VASKO POPA OTIŠLA KRALjEVAČKOM PESNIKU: Dejan Aleksić poneo prestižno priznanje („Kurir“, 20. jun 2019)

IVAN IVANJI AJKULA SA NEŽNIM SRCEM Tvrdi povez Izdavač Bookland Životinje se ne razlikuju mnogo od ljudi. Plaše se svega što im se čini neobičnim, a nikako ne vole osobe koje se ne pokoravaju uobičajenom redu i poretku. Upoznajte ajkulu koja nije nalik onome što obično mislimo o pripadnicima njene vrste, saznajte kako je vuk promenio ćud i šta je radilo jagnje u vučjoj koži, a poslušajte i priču jednog oblaka. U ovim divnim bajkama kriju se mnoge istine i najvažnije poruke koje – iako nam ih prenose razne životinje – treba upamtiti kako bismo postali bolji ljudi. Иван Ивањи (Велики Бечкерек, 24. јануар 1929) српски је књижевник и преводилац јеврејског порекла.[1][2] Биографија Детињство и нацистички логори Рођен је у породици јеврејских лекара који су докторирали у Немачкој. Породица није била религиозна, а у истој кући са породицом Ивањи је становао и парох Српске православне цркве. Поред српског, у кући се говорио мађарски и немачки. Деца су имала и гувернанту Илсу фон Шлудерман, словеначку Аустријанку. Уочи Другог светског рата, Иван је крштен у протестантској калвинистичкој цркви од стране свештеника Золтана Сабоа, што је била идеја његовог оца који се и сам покрстио у Лајпцигу, у нади да ће их то спасити од прогона Јевреја. Мада у страху, породица је прославила пуч 27. марта и одбијање приступања Тројном пакту, што је нарочито подржао његов отац, резервни санитетски потпуковник Југословенске војске. У то време, баба и деда са очеве стране, који су становали преко пута њих, извршили су самоубиство, не желећи да пролазе кроз ратне страхове.[3] Потом, родитељи су Ивана послали код стрица у Нови Сад, а млађу сестру Илду код тетке у Суботицу. За време рата је у Новом Саду похађао мађарску гимназију, захваљујући професору Богдану Чиплићу. Дуго ништа није знао о родитељима, који су у међувремену ухапшени и одведени у Јеврејски логор Земун на Старом сајмишту. Отац је убијен у логору Топовске шупе, крајем 1941. године, а мајка је угушена у камиону душегупка на путу према Јајинцима, током пролећа 1942. године.[4] Иванов ујак (најмлађи брат његове мајке) Александар Шомло је са породицом био заточен у логору Јасеновац, а убијен је приликом покушаја пробоја логораша 22. априла 1945. године.[5] Марта 1944. године, Ивањи је ухапшен у Новом Саду. Одведен је у сабирни логор за Јевреје у Суботици под мађарском управом, потом пребачен у Бају, где су га преузели припадници СС-а. Тада је депортован у логор Аушвиц и касније у концентрациони логор Бухенвалд, где остаје до априла 1945. године. У Кикинду је стигао тек 3. септембра 1945. године, совјетским војним транспортом. Вратио се у Нови Сад и завршио Средњу техничку школу, да би се одмах запослио у Културно-уметничком друштву `Ђорђе Зличић` и комитету СКОЈ-а. Новинарска и преводилачка каријера Ивањи је радио као уредник листова Младост и Омладина. Постао је и наставник Средње техничке школе у Београду. Превео је поему Јама Ивана Горана Ковачића на немачки језик и предао је Отоу Бихалију Мерину. Први преводилачки посао је добио 1965. године, када је ангажован као преводилац Петра Стамболића, председника Савезног извршног већа. Приликом посете аустријског канцелара Јозефа Клауса, задобио је пажњу министра спољних послова Коче Поповића, који га је потом одвео код Јосипа Броза Тита, те је повремено почео и за њега да преводи. Тако је дошао у ситуацију да преводи у разговорима са Вилијем Брантом, Хелмутом Шмитом, Валтером Улбрихтом, Ерихом Хонекером, Бруном Крајским...[4] Од 1974. године је био саветник за штампу и културу амбасаде СФРЈ у Бону. Као преводилац Марка Никезића је први пут након рата боравио у Источној Немачкој. Иако је познавао Слободана Милошевића, након осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије је напустио чланство Савеза комуниста Југославије. Испред Ивањијеве куће постављен је камен сећања аутора Гунтера Демнига, као обележје страдања и сећања на чланове породице Ивањи током Другог светског рата.[6] Књижевни рад Паралелно с каријером педагога, новинара, драматурга и бројним функцијама које је обављао у културном животу Београда и дипломатији, Ивањи се бавио и књижевношћу и од ране младости објављивао поезију, прозу, есеје, бајке и драме. Његовим најзначајнијим делима сматра се романескна трилогија о римским царевима рођеним на јужнословенским просторима Диоклецијан, Константин и Јулијан, романи Човека нису убили, На крају остаје реч, Прескакање сенке, Барбаросин Јеврејин у Србији, Гувернанта, Балерина и рат и Милијардер, као и збирке приповедака Друга страна вечности и Порука у боци. Своја дела сам преводи на немачки или пише на немачком језику (Kaiser Konstantin, Kaiser Diokletian, Geister aus einer kleinen Stadt, Buchstaben von Feuer, аутобиографски роман Mein schönes Leben in der Hölle и др.). Објавио је и књигу својих сећања Титов преводилац, о времену када је радио као лични преводилац председника СФР Југославије. Превео је на српски десетине књига и драма најзначајнијих немачких и мађарских писаца (Гинтер Грас, Волфганг Борхерт, Густав Мејринк, Бертолт Брехт, Мило Дор, Шандор Петефи, Ендре Ади, Шандор Вереш и др.). Његова дела превођена су на немачки, италијански, енглески, мађарски, словачки, словеначки и чешки језик.

IVAN IVANJI AJKULA SA NEŽNIM SRCEM Tvrdi povez Izdavač Bookland Životinje se ne razlikuju mnogo od ljudi. Plaše se svega što im se čini neobičnim, a nikako ne vole osobe koje se ne pokoravaju uobičajenom redu i poretku. Upoznajte ajkulu koja nije nalik onome što obično mislimo o pripadnicima njene vrste, saznajte kako je vuk promenio ćud i šta je radilo jagnje u vučjoj koži, a poslušajte i priču jednog oblaka. U ovim divnim bajkama kriju se mnoge istine i najvažnije poruke koje – iako nam ih prenose razne životinje – treba upamtiti kako bismo postali bolji ljudi. Иван Ивањи (Велики Бечкерек, 24. јануар 1929) српски је књижевник и преводилац јеврејског порекла.[1][2] Биографија Детињство и нацистички логори Рођен је у породици јеврејских лекара који су докторирали у Немачкој. Породица није била религиозна, а у истој кући са породицом Ивањи је становао и парох Српске православне цркве. Поред српског, у кући се говорио мађарски и немачки. Деца су имала и гувернанту Илсу фон Шлудерман, словеначку Аустријанку. Уочи Другог светског рата, Иван је крштен у протестантској калвинистичкој цркви од стране свештеника Золтана Сабоа, што је била идеја његовог оца који се и сам покрстио у Лајпцигу, у нади да ће их то спасити од прогона Јевреја. Мада у страху, породица је прославила пуч 27. марта и одбијање приступања Тројном пакту, што је нарочито подржао његов отац, резервни санитетски потпуковник Југословенске војске. У то време, баба и деда са очеве стране, који су становали преко пута њих, извршили су самоубиство, не желећи да пролазе кроз ратне страхове.[3] Потом, родитељи су Ивана послали код стрица у Нови Сад, а млађу сестру Илду код тетке у Суботицу. За време рата је у Новом Саду похађао мађарску гимназију, захваљујући професору Богдану Чиплићу. Дуго ништа није знао о родитељима, који су у међувремену ухапшени и одведени у Јеврејски логор Земун на Старом сајмишту. Отац је убијен у логору Топовске шупе, крајем 1941. године, а мајка је угушена у камиону душегупка на путу према Јајинцима, током пролећа 1942. године.[4] Иванов ујак (најмлађи брат његове мајке) Александар Шомло је са породицом био заточен у логору Јасеновац, а убијен је приликом покушаја пробоја логораша 22. априла 1945. године.[5] Марта 1944. године, Ивањи је ухапшен у Новом Саду. Одведен је у сабирни логор за Јевреје у Суботици под мађарском управом, потом пребачен у Бају, где су га преузели припадници СС-а. Тада је депортован у логор Аушвиц и касније у концентрациони логор Бухенвалд, где остаје до априла 1945. године. У Кикинду је стигао тек 3. септембра 1945. године, совјетским војним транспортом. Вратио се у Нови Сад и завршио Средњу техничку школу, да би се одмах запослио у Културно-уметничком друштву `Ђорђе Зличић` и комитету СКОЈ-а. Новинарска и преводилачка каријера Ивањи је радио као уредник листова Младост и Омладина. Постао је и наставник Средње техничке школе у Београду. Превео је поему Јама Ивана Горана Ковачића на немачки језик и предао је Отоу Бихалију Мерину. Први преводилачки посао је добио 1965. године, када је ангажован као преводилац Петра Стамболића, председника Савезног извршног већа. Приликом посете аустријског канцелара Јозефа Клауса, задобио је пажњу министра спољних послова Коче Поповића, који га је потом одвео код Јосипа Броза Тита, те је повремено почео и за њега да преводи. Тако је дошао у ситуацију да преводи у разговорима са Вилијем Брантом, Хелмутом Шмитом, Валтером Улбрихтом, Ерихом Хонекером, Бруном Крајским...[4] Од 1974. године је био саветник за штампу и културу амбасаде СФРЈ у Бону. Као преводилац Марка Никезића је први пут након рата боравио у Источној Немачкој. Иако је познавао Слободана Милошевића, након осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије је напустио чланство Савеза комуниста Југославије. Испред Ивањијеве куће постављен је камен сећања аутора Гунтера Демнига, као обележје страдања и сећања на чланове породице Ивањи током Другог светског рата.[6] Књижевни рад Паралелно с каријером педагога, новинара, драматурга и бројним функцијама које је обављао у културном животу Београда и дипломатији, Ивањи се бавио и књижевношћу и од ране младости објављивао поезију, прозу, есеје, бајке и драме. Његовим најзначајнијим делима сматра се романескна трилогија о римским царевима рођеним на јужнословенским просторима Диоклецијан, Константин и Јулијан, романи Човека нису убили, На крају остаје реч, Прескакање сенке, Барбаросин Јеврејин у Србији, Гувернанта, Балерина и рат и Милијардер, као и збирке приповедака Друга страна вечности и Порука у боци. Своја дела сам преводи на немачки или пише на немачком језику (Kaiser Konstantin, Kaiser Diokletian, Geister aus einer kleinen Stadt, Buchstaben von Feuer, аутобиографски роман Mein schönes Leben in der Hölle и др.). Објавио је и књигу својих сећања Титов преводилац, о времену када је радио као лични преводилац председника СФР Југославије. Превео је на српски десетине књига и драма најзначајнијих немачких и мађарских писаца (Гинтер Грас, Волфганг Борхерт, Густав Мејринк, Бертолт Брехт, Мило Дор, Шандор Петефи, Ендре Ади, Шандор Вереш и др.). Његова дела превођена су на немачки, италијански, енглески, мађарски, словачки, словеначки и чешки језик.

SKENDER KULENOVIĆ GROMOVO ĐULE Tvrdi povez Izdavač Bookland Скендер Куленовић (Босански Петровац, 2. септембар 1910 — Београд, 25. јануар 1978)[1] био је српски[2][3] књижевник. Куленовић је задужио српску културу примарно поемом Стојанка мајка Кнежопољка.[4] Биографија У Босанском Петровцу је завршио основну школу. Отац му је био Салих-бег из старе беговске породице, чије име сугерише на порекло од Кулин-бана[5]. Након наглог осиромашења његове беговске породице[6] аграрном реформом, прелази у мајчино родно мјесто Травник. Ту је као спољни ученик завршио Језуитску гимназију. Већ у трећем разреду гимназије јавио се првим књижевним радом, збирком сонета „Оцвале примуле“. Затим је студирао право на Загребачком универзитету, али је студије напустио и посветио се новинарству.[7] Његова рођена браћа била су сликар Мухамед Куленовић, који је страдао у усташком логору Керестинец и спортиста Музафер Куленовић, који је страдао у логору Бањица.[8] Године 1941. ступа у први партизански одред Босанске Крајине. Носилац је Партизанске споменице 1941.[9] Био је већник АВНОЈ-а на другом заседању 1943. године.[1] Био је ожењен Вером Црвенчанин Куленовић, првом женом филмском редитељком у Југославији, са којом је имао двоје дјеце: Вука Куленовића, композитора и Биљану Куленовић, балерине.[10][11] Због великог књижевног доприноса изабран је 16. децембра 1965. за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 21. марта 1974. за њеног редовног члана.[12] Умро је 25. јануара 1978. године у Београду.[13] Књижевни рад Још у гимназији Куленовић је написао свој први сонетни венац “Оцвале примуле”. Писао је пјесме и поеме, комедије, есеје, критике, путописе, цртице, приче и романе. Још као студент ушао је у загребачки круг социјалних писаца. Посвијетивши се новинарству, након прекинутих студија, сарађивао је у бројним листовима и часописима, а 1937. са Хасаном Кикићем и Сафетом Крупићем покреће у Загребу муслимански часопис Путоказ. Године 1941. одлази у партизане, гдје током рата пише поеме, уређује листове (Босански ударник, Глас, Ослобођење). Док је већина пјесника бораца сазревала током рата и исказала се касније, Скендер Куленовић је своја најбоља дјела написао управо у НОБ-у.[6] Одмах послије рата је директор драме Народног позоришта у Сарајеву, гдје је режирао три представе и почео да пише драме. Уређује Преглед, Књижевне Новине и Нову мисао. Једно вријеме био је драматург Народног позоришта у Мостару, а по пресјељењу у Београд уредник у београдском издавачком предузећу Просвета.[7] У његовој поезији господаре два супротна облика, сонет и поема. Сонете је писао на почетку и на крају своје пјесничке каријере, док из ратних година потичу три његове поеме: `Стојанка мајка Кнежопољка` (1942),[14] `Писма Јова Станивука` (1942) и `Шева` (1943). Оне су написане по угледу на епске народне пјесме.[6] Најважнија дјела: поеме „Стојанка мајка Кнежопољка” и „Шева“, комедије `Дјелидба`, `Вечера` и `А шта сад?` (1947), Сонети (1968), збрка приповедака `Диванхана` (1972), збрка приповедака за дјецу `Громово ђуле` (1975) и роман `Понорница` (1977). Његова најбоља и најславнија поема `Стојанка мајка Кнежопољка` настала је као пјесничко свједочанство ужаса усташког клања над српским цивилима на Козари. Обликована је по моделу народне тужбалице.[9] Али она је више позив на освету, слављење слободе и живота, него јадиковка мајке што је изгубила три сина у непријатељској офанзиви. Визија побједе извире из исконске вјере човјека у обновитељску снагу природе, у неуништивост живота. Раскошно обиље живе материје, плодност њива, снага мушких мишића и бујност женских груди, све се то излило и у језик поеме, свјеж, неисцрпан, као извор који непрекидно истиче, а никада не губи воду.[6] Табла на згради у Влајковићевој улици, Београд Гласовити Куленовићев језик који су као прворазредну вриједност препознали многи, међу осталим, и Радомир Константиновић и Данило Киш. У есеју „Апсолутни Крајишник Скендер Куленовић“ аутор Философије паланке с нескривеним дивљењем говори о „изузетном језичком чулу“ Скендера Куленовића те додаје: „Његово знање језика јесте знање на граници бића и не-бића, на којој као да се, под пријетњом уништења, између `ствари`, егзистенције и ријечи губи разлика, тако да, на махове, ту бити значи говорити (…).“ Једна од улица у Бањој Луци носи његово име. Данило Киш пак свој есеј почиње дијагнозом: „Скендер Куленовић је био рудар језика (…) залазио је он у најдубље слојеве нашег богатог језика (…). Једнако у својим песмама као и у својим прозама, Скендер је бирао увек најтврђу реч, увек из најдубљих језичких слојева, увек из најтамнијих својих лексичких зона, јер је за њега најтачнија била она реч која је најдуже мировала у руди предања, она која је најмање истрошена, она која је најљуће звекнула на његовом језичном наковњу.“ У Куленовићу се препознаје тешки источњачки пригушени сензуализам, као и осјећање да једино што попут стећка може надживјети све илузије јест тешка реч матерњег језика.

SKENDER KULENOVIĆ GROMOVO ĐULE Tvrdi povez Izdavač Bookland Скендер Куленовић (Босански Петровац, 2. септембар 1910 — Београд, 25. јануар 1978)[1] био је српски[2][3] књижевник. Куленовић је задужио српску културу примарно поемом Стојанка мајка Кнежопољка.[4] Биографија У Босанском Петровцу је завршио основну школу. Отац му је био Салих-бег из старе беговске породице, чије име сугерише на порекло од Кулин-бана[5]. Након наглог осиромашења његове беговске породице[6] аграрном реформом, прелази у мајчино родно мјесто Травник. Ту је као спољни ученик завршио Језуитску гимназију. Већ у трећем разреду гимназије јавио се првим књижевним радом, збирком сонета „Оцвале примуле“. Затим је студирао право на Загребачком универзитету, али је студије напустио и посветио се новинарству.[7] Његова рођена браћа била су сликар Мухамед Куленовић, који је страдао у усташком логору Керестинец и спортиста Музафер Куленовић, који је страдао у логору Бањица.[8] Године 1941. ступа у први партизански одред Босанске Крајине. Носилац је Партизанске споменице 1941.[9] Био је већник АВНОЈ-а на другом заседању 1943. године.[1] Био је ожењен Вером Црвенчанин Куленовић, првом женом филмском редитељком у Југославији, са којом је имао двоје дјеце: Вука Куленовића, композитора и Биљану Куленовић, балерине.[10][11] Због великог књижевног доприноса изабран је 16. децембра 1965. за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 21. марта 1974. за њеног редовног члана.[12] Умро је 25. јануара 1978. године у Београду.[13] Књижевни рад Још у гимназији Куленовић је написао свој први сонетни венац “Оцвале примуле”. Писао је пјесме и поеме, комедије, есеје, критике, путописе, цртице, приче и романе. Још као студент ушао је у загребачки круг социјалних писаца. Посвијетивши се новинарству, након прекинутих студија, сарађивао је у бројним листовима и часописима, а 1937. са Хасаном Кикићем и Сафетом Крупићем покреће у Загребу муслимански часопис Путоказ. Године 1941. одлази у партизане, гдје током рата пише поеме, уређује листове (Босански ударник, Глас, Ослобођење). Док је већина пјесника бораца сазревала током рата и исказала се касније, Скендер Куленовић је своја најбоља дјела написао управо у НОБ-у.[6] Одмах послије рата је директор драме Народног позоришта у Сарајеву, гдје је режирао три представе и почео да пише драме. Уређује Преглед, Књижевне Новине и Нову мисао. Једно вријеме био је драматург Народног позоришта у Мостару, а по пресјељењу у Београд уредник у београдском издавачком предузећу Просвета.[7] У његовој поезији господаре два супротна облика, сонет и поема. Сонете је писао на почетку и на крају своје пјесничке каријере, док из ратних година потичу три његове поеме: `Стојанка мајка Кнежопољка` (1942),[14] `Писма Јова Станивука` (1942) и `Шева` (1943). Оне су написане по угледу на епске народне пјесме.[6] Најважнија дјела: поеме „Стојанка мајка Кнежопољка” и „Шева“, комедије `Дјелидба`, `Вечера` и `А шта сад?` (1947), Сонети (1968), збрка приповедака `Диванхана` (1972), збрка приповедака за дјецу `Громово ђуле` (1975) и роман `Понорница` (1977). Његова најбоља и најславнија поема `Стојанка мајка Кнежопољка` настала је као пјесничко свједочанство ужаса усташког клања над српским цивилима на Козари. Обликована је по моделу народне тужбалице.[9] Али она је више позив на освету, слављење слободе и живота, него јадиковка мајке што је изгубила три сина у непријатељској офанзиви. Визија побједе извире из исконске вјере човјека у обновитељску снагу природе, у неуништивост живота. Раскошно обиље живе материје, плодност њива, снага мушких мишића и бујност женских груди, све се то излило и у језик поеме, свјеж, неисцрпан, као извор који непрекидно истиче, а никада не губи воду.[6] Табла на згради у Влајковићевој улици, Београд Гласовити Куленовићев језик који су као прворазредну вриједност препознали многи, међу осталим, и Радомир Константиновић и Данило Киш. У есеју „Апсолутни Крајишник Скендер Куленовић“ аутор Философије паланке с нескривеним дивљењем говори о „изузетном језичком чулу“ Скендера Куленовића те додаје: „Његово знање језика јесте знање на граници бића и не-бића, на којој као да се, под пријетњом уништења, између `ствари`, егзистенције и ријечи губи разлика, тако да, на махове, ту бити значи говорити (…).“ Једна од улица у Бањој Луци носи његово име. Данило Киш пак свој есеј почиње дијагнозом: „Скендер Куленовић је био рудар језика (…) залазио је он у најдубље слојеве нашег богатог језика (…). Једнако у својим песмама као и у својим прозама, Скендер је бирао увек најтврђу реч, увек из најдубљих језичких слојева, увек из најтамнијих својих лексичких зона, јер је за њега најтачнија била она реч која је најдуже мировала у руди предања, она која је најмање истрошена, она која је најљуће звекнула на његовом језичном наковњу.“ У Куленовићу се препознаје тешки источњачки пригушени сензуализам, као и осјећање да једино што попут стећка може надживјети све илузије јест тешка реч матерњег језика.

Branko Ćopić Čarobna šumaTvrdi povezIzdavač RadБранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 — Београд, 26. март 1984) био је српски и југословенски књижевник. Писао је поезију, приповетке и романе, а прославио се својим причама за децу и младе, често смештеним у време Другог светског рата у револуционарној Југославији, писаним са карактеристичним Ћопићевим хумором у виду подсмеха, сатире и ироније.Као професионални писац, Ћопић је био веома популаран и могао је да се прода у великом броју примерака. То му је омогућило да живи искључиво од својих списа, што је било реткост за тадашње југословенске писце. Међутим, квалитет његових списа довео га је до укључивања у наставни план и програм основне школе, што је значило да су неке од његових прича нашле пут у уџбеницима, а неки романи постали обавезна лектира.Почетком 1950-их писао је и сатиричне приче, критикујући друштвене и политичке аномалије и личности из тадашњег политичког живота земље, због чега је сматран дисидентом и „јеретиком“, и морао је да се објашњава партијској хијерархији.Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а Учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године на групи за педагогију.[1] Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (АНУБиХ). Извршио је самоубиство скоком са Моста братства и јединства, 26. марта 1984. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[2]БиографијаДетињство и младостЋопић је рођен 1. јануара 1915. године[3][4] у селу Хашани, код Босанске Крупе, у Босанској крајини, у западној Босни.[5][6] У исто време, његов отац Вид, као војник Аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у Српској војсци против Аустроугарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе.[7] Прва прочитана књига била му је Мигел Сервантес коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа Дон Кихот. Следеће прочитане књиге биле су Доживљаји једног вука, па Доживљаји једне корњаче.[8]Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису Венац, 1928. године. Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију у Бихаћу. Ћопић је похађао Учитељску школу у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, а завршио у Карловцу. По завршетку Учитељске школе, уписао се на Филозофски факултет у Београду, на групу за педагогију, и дипломирао 1940. године. Већ као студент, афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике, између осталог пишући у „Политици”, где му је уредник Живко Милићевић у књижевном додатку објавио тек шесту послату приповетку — Смртно руво Соје Чубрилове (Политика, 8. 5. 1936). „Тај датум сам запамтио за читав живот”, исповедао се доцније. „Имао сам двадесет једну годину… Заредао ја онда да објављујем приче у ’Политици’, мјесечно по двије, чак и три… ”.[9][10] Признао је да се по доласку у Београд 1936. године „плашио великог града“ и да је посебно бринуо да би се могао изгубити.[11]Живот током ратаБранко Ћопић, Мира Алечковић и Ацо Шопов у партизанима (1944).1939. године је добио новоустановљену Награду „Милан Ракић”.[12] Уочи Другог светског рата, налазио се у Ђачком батаљону у Марибору. Позвали су га да буде члан Крајишког пролетерског одреда.[13] У борбама под Грмечом изгубио је брата Рајка и сестру Смиљку, која је имала 21 годину.[13] У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе Народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.[тражи се извор] Током устанка у Босанској крајини 1941. године одлази у партизане и у њиховим редовима остаје до краја Другог светског рата.[14] У марту 1941. је добио награду за дело Борци и бегунци.[15] Био је политички комесар свог одреда, ратни дописник листа Борба и културни пролетер.[10] Тај период његовог живота утицао је на велики део његовог књижевног рада, што се може видети по темама о којима ће даље писати. После рата, један је од оснивача дечјег листа Пионир и његов уредник, а потом је почео професионално да се бави књижевношћу.[16]Живот након ратаДобитник је Партизанске споменице 1941.[14] По завршетку рата вратио се у Београд где је до 1949. радио као уредник у неколико часописа, укључујући и дечји часопис Пионир.[10] 16. децембра 1965. постао је ванредни члан Српске академије наука и уметности, а 7. марта 1968. изабран је у пуноправно чланство. Био је и члан Академије наука и уметности Босне и Херцеговине (АНУБиХ).[17] Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Своју животну сапутницу Богданку Цицу Илић, педијатра, упознао је крајем 1945. године, венчали су се пет година касније. Последњу деценију живота провели су у згради преко пута „Београђанке”.[13]У једном интервјуу, познати писац причао је и о политици, о својој чувеној „Јеретичкој причи” због које га је партија прогањала и на крају искључила из својих редова. Тито је на конгресу АФЖ-а у Загребу бесно рекао за њега: „Он лаже, он је изнео неистину.” А на то је Титу без пардона одговорила Бранкова мајка Стоја: „Мој Бранко никад не лаже.”[13]„ „А ја шта ћу после свих тих претњи, на врата стана залепим исечак из новина у којима су пренете Титове речи да ме ипак неће ухапсити. Тако сам се бранио, ако дођу да ме воде у бајбок, када прочитају текст на вратима, неће имати храбрости да зазвоне”, причао је Ћопић.[18] ”Позни дани и смртЦели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама. Писац је извршио самоубиство увече 26. марта 1984. године, бацивши се са Савског моста на кеј поред реке.[19]Књижевно делоСто година од рођења Бранка Ћопића; поштанска маркица.Најраније од 1951. године до смрти, Бранко Ћопић је био професионални писац, који је живео искључиво од својих списа, јер су се његове књиге, због његове популарности, продавале у милионским тиражима, како у Југославији, тако и у иностранству.[20]Његова прва објављена приповетка била је Смртно руво Соје Чубрилове („Посмртни огртач Соје Чубрилове“), штампана 1936. године у београдском дневном листу Политика. Уредник Политике Жика Милићевић био је познат по својој строгости и у почетку је одбијао многе друге Ћопићеве приче, али је наставио да их пише и шаље Милићевићу све док није одлучио да их штампа у новинама. Милићевић је обећао да ће сваког месеца објављивати по две његове приче, ако буду добре. Пре 1941. године и избијања Другог светског рата у Југославији, Политика је објавила 125 његових прича. Ову сарадњу са Политиком, Ћопић је сматрао „великим подстицајем” и „почетком озбиљне књижевне афирмације”.Прву збирку приповедака Ћопић је објавио 1938. године и наставио да пише током целог рата. Прве две објављене збирке, под насловима Под Грмечом и Борци и бјегунци, посветио је својој домовини, Босни и Херцеговини.[21] Ове збирке приповедака доказале су његов приповедачки дар, а уследиле су и друге, међу којима и Планинци. Године 1939. добио је Награду „Милан Ракић”, са новчаном наградом од 1.000 динара, због чега је прогласио „Био сам богатији од цара“. Био је уредник часописа Пионир од 1944. до 1949. године и члан редакције Савременика.Регионални знак његове прозе препознаје се у ликовима, локацијама, темама и језику његовог родног краја, Босанске крајине. Његова предратна проза била је претежно лирска (збирке Роса на бајонетима, 1946), Свети магарац и друге приче, Сурова школа, 1948. али је после рата лирско подредио идеолошком и друштвено ангажованом. Његове приповетке често су описиване као „приче дечака сањара“.Објавио је збирке песама Огњено рађање домовине и Ратниково прољеће. Остале збирке приповедака Љубав и смрт. Ћопић је ратне приповетке обогатио хумором и комичним елементима, док је у романима Пролом и Глуви барут дао широку прозу фреске првих ратних година у Босанској Крајини. Прекретница у његовом послератном развоју била је Доживљаји Николетине Бурсаћа. Романи Не тугуј, бронзана стражо и Осма офанзива баве се државно организованом колонизацијом становништва Крајине у покрајину Војводину.Збирку Башта сљезове боје отвара писмо које је Ћопић писао свом покојном пријатељу Зији Диздаревићу (1916–42). У њему, Ћопић поставља оквир писања као спас од смрти и мрачних визија коњаника апокалипсе. Он свет сагледава из перспективе добрих „будала“, али упркос донкихотовском жару и хумору, пробија се осећај туге, стрепње, разочарања и антиутопијских ситуација. У наставку, Дани црвеног сљеза (прев. „Дани црвеног сљеза”), све то еволуира у колапс друштвених идеала као скупо плаћених илузија.Писао је и дечију поезију и прозу. Најпознатија дела су Приче партизанке, Насмејана свеска, У царству лептирова и медведа, Вратоломне приче, Јежева кућица, Доживљаји мачка Тоше, Орлови рано лете, итд.Награде и почастиСпоменик Бранку Ћопићу у бањалучком музеју.Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским просторима. За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске заставе са лентом, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден Републике са сребрним венцем и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.Свој стан у Београду, Улица краља Милана 23, у ком је живео од 1972. до смрти, поклонио је САНУ.[22] Пуриша Ђорђевић је 2015. године режирао документарни филм „Мала моја из Босанске Крупе“ посвећен Бранку Ћопићу.[23] Сваке године се одржава симпозијум о Бранку Ћопићу, 2019. је био у Бечу.[24]ДелаЗбирке приповедакаПод Грмечом (1938),Борци и бјегунци (1939),[25]Планинци (1940),Роса на бајонетима (1946),Свети магарац (1946),Сурова школа (1948),Људи с репом (1949),Одабране ратне приповетке (1950),Изабране хумористичке приче (1952),Љубав и смрт (1953),Драги ликови (1953),Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955),Дјечак прати змаја (1956),Горки мед (1959),Башта сљезове боје (1970),Василиса и монах (1975),Скити јуре зеца (1977);РоманиПролом (1952),Глуви барут (1957),Не тугуј бронзана стражо (1958)Осма офанзива (1964),Делије на Бихаћу (1975);Збирке песамаОгњено рађање домовине (1944),Пјесме (1945),Ратниково прољеће (1947);КомедијеДоживљаји Вука Бубала,Одумирање међеда;Дела за децуУ свијету медвједа и лептирова (1940), приповеткеПриче партизанке (1944), приповеткеПјесме пионирке (1945), песмеБојна лира пионира (1945), песмеДружина јунака (1945), приповеткеБајка о сестри Ковиљки (1946), прозаДоживљаји кума Торбе (1946), приповеткеВратоломне приче (1947), приповеткеАрмија одбрана твоја (1947), песмеСунчана република (1948), песмеРудар и мјесец (1948), песмеЈежева кућица (1949), песмаПриче испод змајевих крила (1950), приповеткеПијетао и мачка (1952), приповеткеДоживљаји мачка Тоше (1954), приповеткеРаспјевани цврчак (1955), песмеЛалај Бао, чаробна шума (1957), песмеОрлови рано лете (1957), романБосоного дјетињство (1957), приповеткеПартизанске тужне бајке (1958), приповеткеВечерње приче, (1958), приче у стихуДједа Тришин млин (1960), збирка песамаПриче занесеног дјечака (1960), приповеткеМагареће године (1960), романРибар и мачак (1960), песмеСлавно војевање (1961), романМјесец и његова бака (1962), песмеЧаробна шума (1962), песмеБитка у Златној долини (1963), романКрава са дрвеном ногом (1963), приповеткеПриче за најмлађе (1963), приповеткеШаров у земљи бајки (1964), приповеткеМала моја из Босанске Крупе (1971), песмеГлава у кланцу, ноге на вранцу (1971), приповеткеЛијан води караване (1975), приповеткеСабрана делаобјављена у 12 књига 1960,објављена у 14 књига 1978.Екранизације на филму и ТВИграни филмовиЖивјеће овај народ (1947), дугометражни филм, оригинални сценарио, режија Никола Поповић, Јадран филм, ЗагребМајор Баук (1951), дугометражни филм, оригинални сценарио, режија Никола Поповић, Босна филм, СарајевоНиколетина Бурсаћ (1964), дугометражни филм, екранизација истоименог романа, режија Бранко Бауер, Јадран филм, ЗагребОрлови рано лете (1966), дугометражни филм, екранизација истоименог романа, режија Соја Јовановић, Авала филм, БеоградХајдучка времена (1977), дугометражни филм, екранизација збирки приповедака, режија Владимир Тадеј, Јадран филм, ЗагребГлуви барут (1990), дугометражни филм, по мотивима истоименог романа, режија Бахрудин Бато Ченгић, ДП Форум, Сарајево, Београд филм, Београд, Јадран филм, ЗагребВидите јошЗадужбина Бранка ЋопићаДијапазон — Бранко ЋопићОШ „Бранко Ћопић” (Приједор)ОШ „Бранко Ћопић“ Бања ЛукаБиблиотека „Бранко Ћопић” (Вранић)Народна библиотека „Бранко Ћопић“ у БродуНародна библиотека „Бранко Ћопић“ у ЧајничуБиблиотека „Лаза Костић” Чукарица — Трибина књижевности за децу „Бранко Ћопић”3/31

Pokemon 2020. (Pokemon/Nintendo/Creatures/Game Freak) - sitna su slova,jedva uspevam da procitam.Na nekim karticama pise godina (2020.) i proizvodjac,na nekim ne pise (samo stoji npr. Nintendo 1996.),dok na onima gde je oznaka `V Evolution` pise 2021-2022. Kartice su reljefne (pod prstima se oseti reljef na povrsini kartice,nije samo ravna i glatka povrsina kao kod drugih kartica). Cena je za 1 karticu sa spiska dole. Zajednicki opis za ovu gomilu: Nazad: Logo Pokemona, u zlatnoj boji (neka vas ne zavara to sto se mozda delom vidi crna boja,to je samo od prelamanja svetlosti,pozadina je u potpunosti zlatna). Napred: Sve su zlatne.Kod nekih je slika all-over (preko cele prednje strane),dok je kod drugih u gornjoj polovini slika i naziv,u donjoj polovini je opis.Nemaju onaj mirror effect (efekat da se presijavaju). Opste stanje: OK,kartice su uglavnom lepo ocuvane (odlicno),osim ako je pored naznaceno drugacije. U ponudi su kartice (ime i u zagradi attribute): Blastoise Vmax (Vmax) (nema drugu oznaku) Centiskorch Vmax (Vmax) SV109/SV122 Charizard (no attribute) 4/102 Charizard GX (Stage 2) SV49/SV94 Charizard GX (Stage 2) 150/147 Charizard V (V Evolution) (nema drugu oznaku,sem SM 26-43) - razlicit je od drugih sa istom oznakom Charizard V (V Evolution) (nema drugu oznaku,sem SM 26-43) - razlicit je od drugih sa istom oznakom Charizard V (V Evolution) (nema drugu oznaku,sem SM 26-43) - razlicit je od drugih sa istom oznakom Charizard V (V Evolution) (nema drugu oznaku,sem SRL 07-03) Charizard V (Basic) 079/073 - razlicit je od drugih sa istom oznakom Charizard V (Basic) 079/073 - razlicit je od drugih sa istom oznakom Charizard Vmax (V Evolution) (nema drugu oznaku,sem SMP 26-44) Charizard Vmax (Vmax) SV107/SV122 x2 Charizard Vmax (Vmax) (nema drugu oznaku) Charizard Vmax (Vmax) 020/189 Charizard Vmax (Vmax) 143/293 Charmander,Bulbasaur & Squirtle GX (Basic) 3/99 Charmander,Charmeleon & Charizard GX (Evolution) (nema drugu oznaku) Flareon V (Basic) 169/203 Galarian Darmanitan Vmax (Vmax) 037/195 (mozda i 037/185,ne vidi se jasno) Gardevoir & Sylveon GX (Basic) 130/234 Grimmsnarl Vmax (Vmax) 115/189 Lapras Vmax (Vmax) SV111/SV122 Magikarp & Wailord GX (Basic) 161/181 Shining Charizard (no attribute) 107/105 Shining Charizard GX (Stage 2) (nema drugu oznaku) ***** Slikana je cela gomila (grupa),a takodje i jedna kartica (tj. njeno lice i nalicje),karakteristicna/prosecna za celu ovu gomilu primera radi (mozda je ta vec prodata,proverite spisak),da bi mogli da uporedite da li je to to izdanje koje vam treba (posto izgleda postoji vise razlicitih izdanja;zato i imam vise ovakvih grupa/gomila,pogledajte moje ostale ponude ovih kartica).Otprilike,kako ona izgleda,tako i vecina drugih kartica iz ove grupe izgleda (sto se tice ocuvanosti i izgleda - gde je sta i kako napisano). Ono sto sam primetio da malo vise odstupa od zajednickog opisa,to sam i naveo posle naziva te kartice.Imam preko 1000 (ako ne i par hiljada) razlicitih kartica,nemojte mi zameriti ako sam slucajno preskocio u opisu neku crticu ili tackicu (manu),ne mogu sve da vidim,moguce su neke omaske (nenamerne).Mozda sam i ja napravio neku typing mistake u imenu,raspao sam se od kucanja (vec danima em sortiram em prekucavam imena ovih kartica),ne zamerite. Grupe kartica su formirane na osnovu izgleda i velicine (primecujem da razlicita izdanja imaju razlicite velicine kartica).Sve kartice iz ove grupe su iste velicine,osim ako nije naznaceno drugacije. Ako posle naziva kartice pise npr. `x2` (ili x3,x4,x5...) to znaci da imam dva,tri,cetiri... takva ista primerka,u slucaju da vam treba vise istih kartica. Takodje,ne razumem se u to sta je original,a sta nije (ni iz kog deka su kartice).Jedino mogu da opisem ono sto vidim (kako izgleda kartica) i to je to.Pa mozete iskoristiti to moje neznanje (tj. ovakvu povoljnu ponudu) ako mislite da je ovo original. U svakom slucaju,ovo dobro dodje za zabavu/igru sa prijateljima.Ne morate da kupujete neke kartice koje su po par stotina dinara,kad su ovde MNOGO jeftinije. Iskoristite to!

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Detaljno stanje Odlično Originalnost Original Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine ,, OZNAKE POLICIJE SRBIJE - MLAĐI VODNIK ,, - SERBIAN POLICE RANK INSIGNIAS ČINOVI POLICIJE SRBIJE LINKS LINKOVI MINISTRY's OFFICIAL WEBSITE EMERGENCY MANAGEMENT SECTOR MINISTRY of JUSTICE POLICE ACADEMY OFFICIAL WEBSITE RULE FROM YEAR 2002 PRAVILO IZ 2002. GODINE Član 28. Oznake činova uniformisanih pripadnika policije su u obliku pravilnog trapeza, duže osnovice 65 mm, kraće osnovice 50 mm i visine 70 mm. Izrađene su od materijala i u boji bluze, osim za pripadnike protivpožarne policije, gde su crvene. Oznake činova za kadete, pitomce, podoficire i zastavnike su jednobojne. Oznake potporučnika, poručnika i kapetana (osim pripadnika protivpožarne policije), imaju po sredini, uzduž, našivenu traku srebrnobele boje širine 10 mm. Oznake potporučnika, poručnika i kapetana – pripadnika protivpožarne policije imaju po sredini, uzduž, našivenu traku tamnocrvene boje, širine 10 mm. Oznake majora, potpukovnika i pukovnika (osim pripadnika protivpožarne policije) imaju po sredini, uzduž, našivene dve srebrnobele trake, širine 10 mm, međusobno rastavljene 8 mm. Oznake majora, potpukovnika i pukovnika – pripadnika protivpožarne policije imaju po sredini, uzduž, našivene dve tamnocrvene trake širine 10 mm, međusobno rastavljene 8 mm. Oznake generala su u obliku epolete, sa krajem prema kragni koji se završava špicem pod uglom od 45°. Ivice epolete obrubljene su zlatnožutom trakom sa hrastovim lišćem. Oznake činova uniformisanih pripadnika policije su: kombinacije oznaka izrađenih od tekstila sa zlatnožutim i srebrnobelim metalnim četvorokrakim zvezdicama maksimalnog raspona krakova 18 mm, zlatnožutim vezenim šestokrakim zvezdicama maksimalnog raspona 22 mm, zlatnožutim vezenim ukrštenim hrastovim grančicama, srebrnobelim, metalnim, radiranim ugaonicima širine 5 mm, savijenim pod uglom od 90°, sa maksimalnim rasponom krakova 30 mm, pravim metalnim srebrnobelim radiranim pločicama širine 5 mm i dužine 30 mm, pravim metalnim srebrnobelim pločicama dimenzija 50x10 mm, pravim metalnim srebrnobelim pločicama dimenzija 50x5 mm i srebrnobelim metalnim rimskim brojevima, visine 20 mm. Pravilnik o uniformi i oznakama, "Službeni glasnik RS", broj 40 od 6. 12. 2002. Član 31. Oznake činova i pripravnika uniformisanih pripadnika policije nose se na naramenicama uniforme (u daljem tekstu: epolete), tako što se navlače na epoletu do dela ušivenog u rukav. Ako određeni deo uniforme nema epolete, ili je ovim pravilnikom određeno da se na epoletama nose druge oznake, oznake činova nose se na mestu utvrđenom za značku uniformisanih pripadnika policije. Pravilnik o uniformi i oznakama, "Službeni glasnik RS", broj 40 od 6. 12. 2002. Mlađi vodnik Mlađi vodnik prve klase Vodnik Млађи водник Млађи водник прве класе Водник Član 29. Oznake činova uniformisanih pripadnika policije su: 1) mlađi vodnik – jedan ugaonik na sredini oznake, vrhom okrenut ka kragni; 2) mlađi vodnik prve klase – prava pločica dužine 30 mm na 15 mm od donje ivice oznake i iznad nje jedan ugaonik vrhom okrenut ka kragni; 3) vodnik – dva ugaonika vrhom okrenuti ka kragni, s tim što su kraci nižeg ugaonika 15 mm udaljeni od donje ivice oznake; Pravilnik o uniformi i oznakama, "Službeni glasnik RS", broj 40 od 6. 12. 2002. Vodnik prve klase Stariji Vodnik Stariji vodnik prve klase Водник прве класе Старији водник Старији водник прве класе Član 29. 4) vodnik prve klase – prava pločica dužine 30 mm na 10 mm od donje ivice oznake i iznad nje dva ugaonika vrhovima okrenuti ka kragni; 5) stariji vodnik – tri ugaonika, raspoređeni po sredini oznake i vrhovima okrenuti ka kragni; 6) stariji vodnik prve klase – prava pločica dužine 30 mm na 3 mm od donje ivice oznake i iznad nje tri ugaonika okrenuta vrhovima ka kragni; međusobno rastojanje vrhova ugaonika od pločice i između njih je 3 mm; Pravilnik o uniformi i oznakama, "Službeni glasnik RS", broj 40 od 6. 12. 2002. Mlađi zastavnik Zastavnik Stariji zastavnik Млађи заставник Заставник Старији заставник Član 29. 7) mlađi zastavnik – jedna srebrnobela zvezdica na sredini oznake; 8) zastavnik – dve srebrnobele zvezdice na sredini oznake, raspoređene paralelno sa horizontalnim ivicama, sa rastojanjem između vrhova krakova 5 mm; 9) stariji zastavnik – tri srebrnobele zvezdice na sredini oznake, raspoređene u kupu čiji je vrh okrenut ka kragni; Pravilnik o uniformi i oznakama, "Službeni glasnik RS", broj 40 od 6. 12. 2002. Potporučnik Poručnik Kapetan Потпоручник Поручник Каапетан Član 29. 10) potporučnik i major – jedna zlatnožuta četvorokraka zvezdica na sredini oznake; 11) poručnik i potpukovnik – dve zlatnožute četvorokrake zvezdice, isto raspoređene kao i za zastavnika; 12) kapetan i pukovnik – tri zlatnožute četvorokrake zvezdice, isto raspoređene kao i za starijeg zastavnika; Pravilnik o uniformi i oznakama, "Službeni glasnik RS", broj 40 od 6. 12. 2002. Major Potpukovnik Pukovnik Мајор Потпуковник Пуковник --- 2024-01-24 20:47:34 prodavac je promenio načine slanja ---

Stevan Raičković GurijeMeki povezIzdavač ProsvetaStevan Raičković smatra se jednim od najznačajnijih srpskih savremenih književnika. Bio je pesnik, prozaik, pisac za decu i prevodilac.Njegov pesnički svet čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija. `Nekada sanjar, zanesen pred prirodom i tišinom, ispunjavao je pesme plavetnilom i prozračnošću.Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka `Veliko dvorište`, a zatim zbirka pesama `Družina pod suncem` za koju je 1960. godine dobio nagradu `Neven`.Poema `Gurije` bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci.Stevan Raičković (5. jul 1928 — 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik.BiografijaGimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”.[1]Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen.Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.Pesnik o poeziji„Zamislio sam bio kako jednoga jutra sve novine u svetu, pa naravno i kod nas, objavljuju na prvim stranicama, sitnim slovima, kratku, ali senzacionalnu informaciju — da od tog dana više neće biti pesnika i da poeziju više niko neće pisati!Zamislio sam bio i reakciju na sve ovo:Bila bi to jedna takva vest koju bi ljudi (čak i oni koji nikada nisu čitali poeziju, nikada videli živog pesnika) primili možda isprva i sa lakim smeškom, a već malo zatim — sa ogromnim iznenađenjem i nevericom, pa čak i sa neskrivenom jezom: kao neki zlokobni alarm da je u svetu, nešto nevidljivo, ali u samim njegovim temeljima, eto, zauvek puklo… (Kao da je naglo, preko noći, izumrla neka pitoma vrsta ili iščileo neki plemeniti plod, na koje je svet, otkada zna za sebe, bio navikao…)Sledeći ovu naivnu sliku-uobrazilju zamišljam da bi se u njoj možda mogao napipati i neki realniji smisao, neka bar simbolična poruka: poezija ima neki svoj tačno određeni povesni i civilizacijski značaj, pa i neko svoje bar kakvo-takvo mesto čak i u našoj ciničnoj savremenosti, inače, ruku na srce, ne bi ni postojala, niti bi se održala do naših dana. (A postoji, koliko se zna, u različitim oblicima, otkada se zna i o čoveku.) Druga je pak stvar ona ignorantska činjenica što se o njenom postojanju i prisustvu među nama ne razmišlja baš mnogo, pa da budem još konsekventniji: poezija se zapravo i ne opaža u svakodnevnom životu. Ali, ona se ne primećuje (naravno, u jednoj sasvim drugačijoj srazmeri) na onaj način kao što se ne opaža ni vazduh koji svakoga trena udišemo, niti se oseća sopstveno zdravlje sve dok ga još uveliko imamo…”[2]Iz književne kritike o pesnikovom deluRaičkovićeva poezija je autentična slika njegovog bića. Otmena i dostojanstvena, ona je izraz pesnikove otmenosti i dostojanstvenosti, jer, veli Tin Ujević, ko nema stila u životu, ne može da ga ima ni u literaturi, kako nema velikoga pesnika bez dostojna čoveka. Poezija sama bira svoga pesnika, a ne pesnik poeziju. U slučaju Stevana Raičkovića čini nam se da raskola nema: postignuta je potpuna ravnoteža između dva izuzetna bića, bića poezije i bića pesnika. (…) U čemu je tajna Raičkovićevog otkrića? Najverovatnije u doslednosti, asketskoj doslednosti, i svojoj opsesiji i svojoj viziji. Pre svega, u tome. Uspostavivši osnovicu i stožer svoje poezije, Raičković je odmah na početku odredio i svoj put. Sve je u njegovoj poeziji smireno, u ravnoteži, bez erupcije i bura, osenčeno blagom i bolnom rezignacijom. Sve što se događa, događa se iznutra, u samim suštinama. — Slobodan Rakitić[3]Element koji je zajednički velikom broju pesama Stevana Raičkovića je, svakako, to što je perspektiva iz koje se gleda na neku pojavu, neku stvar ili neko biće povezana sa duševnim stanjem samog lirskog subjekta, sa onim što se starinski nazivalo raspoloženje, pesnikova emocija. Zahvaljujući tome, u poeziji ovog pesnika ćemo sretati vrlo raznolike perspektive iz kojih se oblikuje lirski opis. — Radivoje Mikić, Motivacija pesme[4]Postavljanje pesme, poezije, na sâm vrh vrednosne lestvice, posvećenje pesmi i posvećenje pesme, htenje da se poeziji, njenoj estetskoj i smislodavnoj meri saobrazi život sâm, predstavlja temelj Raičkovićeve lirske pozicije. — Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema[4]U poeziji Stevana Raičkovića, jedan od najznačajnijih motiva je motiv pesme, odnosno, poezije. Smisao poezije, ali i života — jer su oni u neraskidivoj vezi — pesnik sagledava iz različitih pozicija i, gotovo uvek, u vezi sa drugim motivima svog pevanja poput kamena, trava, prolaznosti, smrti, detinjstva, tišine, usamljenosti ili Tise. — Jasmina Tonić, Dve Tise ili o smislu pevanja...1/12