Predizborna kampanja za predsednika Bolivije VELIKI POSTER 75 X 110 CM Kandidat MNR-a GONZALO SÁNCHEZ DE LOZADA `93. Lugar y fecha de nacimiento: En La Paz el 1 de julio de 1930. Profesión: Filósofo, literato, político, empresario. Asunción al mando presidencial: 1º.- el 6 de agosto de 1993. 2.- el 6 de agosto de 2002. Término del mandato: 1º.- el 6 de agosto de 1997. 2º.- el 17 de octubre de 2003. Origen de su investidura: Elección Constitucional. DATOS BIOGRÁFICOS Gonzalo Sánchez de Lozada, popularmente conocido como `Goni`, nació en La Paz, el 1 de julio de 1930. Su abuelo materno fue Daniel Sánchez Bustamente, fundador a comienzos del siglo XX de las primeras escuelas fiscales y la primera escuela normal de formación de maestros, por lo que luego fue proclamado `Maestro de la Juventud Boliviana” a su muerte en 1933. Hijo de Enrique Sánchez de Lozada Irigoyen, transcurrió parte de su niñez y juventud en los Estados Unidos. Se inscribió en la carrera Filosofía y Letras en la Universidad de Chicago sin obtener un titulo y luego retornó a Bolivia donde se inició en el mundo empresarial como productor de cine con la empresa Telecine. Posteriormente entró en el negocio extractivo con una empresa de servicios petroleros, para luego pasar a la minería creando la empresa privada más importante del rubro: la Compañía Minera del Sur (COMSUR), explotadora y comercializadora de minerales en canteras del altiplano boliviano, una de las más grandes. Afiliado desde 1951 al Movimiento Nacionalista Revolucionario, ingresó en el mundo de la política en 1979 como diputado por Cochabamba. Luego fue electo senador por este partido y Presidente del Senado Nacional (1985-1986) por muy poco tiempo, porque fue llamado a ocupar el cargo de Ministro de Planeamiento y Coordinación (Economía), cartera encargada de las materias macroeconómicas y financieras del gobierno. En agosto de 1986 aplicó el método económico terapia de shock para frenar la galopante hiperinflación (del orden del 27.000%), que azotaba al país, mediante el Decreto Supremo 21060. La política económica aplicada frenó la inflación y contribuyó a arreglar las cuentas del estado. En las elecciones presidenciales de 1989 ganó la nominación interna de su partido para ser el candidato a la Presidencia de la Republica. Ya como candidato decidió romper el `Pacto por la Democracia` con su entonces aliado político, el exdictador, Hugo Banzer Suárez, Jefe Nacional de la derechista Acción Democrática Nacionalista (ADN). En las elecciones generales celebradas en junio de 1993 se volvió a presentar como candidato por el MNR, y con un 38%, no marcada votación, pero con la notable alianza con los paridos del el izquierdista Movimiento Bolivia Libre (MBL), el populista Unión Cívica Solidaridad (UCS) y el partido indigenísta Movimiento Revolucionario Tupac Katari de Liberación (MRTKL); pudo obtener la presidencia. En el ejercicio de su primer mandato, que culminaría en 1997, promulgó importantes reformas legislativas y constitucionales como la Ley de Participación Popular, que municipalizó el territorio nacional mediante la creación de más de 300 gobiernos locales que en la práctica implicó la atomización del territorio con `municipios urbanos` de gran población; además creo los Territorios Comunitarios de Origen (TCO) para pueblos indígenas, lo que en realidad fue reconocer los ya existentes por tradición e historia; la Ley INRA que obligaba a la certificación por parte del estado, a través del Instituto Nacional de Reforma Agraria (INRA), al cumplimiento de la Función Económica y Social de la tierra, la Ley Forestal, que incorporaba a indígenas, organizaciones populares y empresarios en la explotación teoricamente sostenible de los bosques, la Reforma Educativa, que incluía por primera vez el multiculturalismo y el plurilingüismo en la educación oficial boliviana, el Seguro Materno Infantil, y la modernización del Código de Procedimiento Penal. Entre las reformas constitucionales destacan: la creación del Tribunal Constitucional de Bolivia que vela por la constitucionalidad de leyes, decretos o resoluciones; la creación de las circunscripciones uninominales para la elección directa de diputados; la creación de la figura del Defensor del Pueblo que vela por los derechos humanos y las garantías de las personas; entre otras reformas. En el aspecto económico el gobierno de Sánchez de Lozada promovió un amplio y muy polémico programa de reformas, en el que destaca el proceso de la mal llamada Privatización de empresas públicas, que capitalizó el 50% de la empresa de ferrocarriles (ENFE), de petróleo (YPFB), de telecomunicaciones (ENTEL), de electricidad (ENDE) y el Lloyd Aéreo Boliviano (LAB). Luego en 2003 Gonzalo Sánchez de Lozada Sánchez de Lozada es electo nuevamente por una alianza de su partido el MNR, con el MIR (Movimiento de Izquierda Revolucionaria), al que luego se sumaría NFR (Nueva Fuerza Republicana) dividiendo los cargos políticos entre los 3 partidos. Cuando Sánchez de Lozada asume la presidencia se enfrenta a una crisis social y económica heredada del anterior gobierno. El crecimiento económica del país bajó de un 4,8% al final de la primera presidencia de Sánchez de Lozada a 2% en 2002. El déficit fiscal al 2002 era del 8%. En febrero del año 2003 ante el desesperante déficit fiscal el gobierno propone aplicar un impuesto al salario (`impuestazo`), lo cual provoca una huelga y el amotinamiento de la fuerza policial, la cual exigía por el contrario, un aumento de salarios. El conflicto deriva en un enfrentamiento entre las Fuerzas Armadas y la Policía en la Plaza Murillo de la ciudad de La Paz. El retroceso en la medida logró mantener a Sánchez de Lozada en el poder por unos meses más, pero el desgaste y la pérdida de gobernabilidad se hacía cada vez más evidente. La profunda crisis económica que afectaba principalmente a los trabajadores urbanos y a la población rural del país alimentó el apoyo a todo tipo de protestas. En la Paz se pedía la renuncia del presidente y acosado por estos sectores y ante la pérdida de apoyo de los partidos que formaban la coalición de gobierno (MIR y NFR), el 17 de octubre Sánchez de Lozada renuncia a la Presidencia de la República mediante carta al Congreso Nacional y deja el país. Y ante su renuncia, el Congreso Nacional, tomó el juramento de rigor al Vicepresidente de la República Carlos Mesa. Hoy en día Gonzalo Sánchez de Lozada reside en Washington DC. Место и датум рођења: У Ла Пазу 1. јула 1930. Занимање: Филозоф, писац, политичар, бизнисмен. Преузимање председничке команде: 1. - 6. августа 1993. 2. - 6. августа 2002. Мандат: 1. - 6. августа 1997. 2. - 17. октобра 2003. Порекло његове инвестиције: Уставни избори. БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ Гонзало Санцхез де Лозада, у народу познат као „Гони“, рођен је у Ла Пазу 1. јула 1930. Његов деда по мајци био је Даниел Санцхез Бусдаменте, оснивач почетком 20. века првих јавних школа и прве нормалне школе за обуку. учитеља, за шта је касније проглашен „учитељем боливијске омладине“ након његове смрти 1933. Син Енрикуе Санцхез де Лозада Иригоиен, провео је део свог детињства и младости у Сједињеним Државама. Уписао је Филозофију и књижевност на Универзитету у Чикагу, а да није стекао диплому, а затим се вратио у Боливију, где је почео у пословном свету као филмски продуцент у компанији Телецине. Касније је ушао у екстрактивни посао са компанијом за нафтне услуге, а затим је прешао у рударство, стварајући најважнију приватну компанију на том пољу: Цомпаниа Минера дел Сур (ЦОМСУР), експлоататор и продавац минерала у каменоломима у боливијској висоравни, једној од Највећа. Придружен Револуционарном националистичком покрету од 1951. године, у свет политике ушао је 1979. године као заменик за Цоцхабамбу. Касније је врло кратко изабран за сенатора ове странке и за председника Националног сената (1985-1986), јер је позван да заузме место министра за планирање и координацију (економију), ресор задужен за макроекономска и финансијска питања владе. У августу 1986. применио је метод економске терапије шоком да заустави раширену хиперинфлацију (реда од 27.000%), која је погодила земљу, врховном уредбом 21060. Примењена економска политика зауставила је инфлацију и помогла у измиривању рачуна државе . На председничким изборима 1989. године победио је у интерној номинацији своје странке за кандидата за председника Републике. Као кандидат, одлучио је да разбије „Пакт за демократију“ са својим тадашњим политичким савезником, бившим диктатором Хугом Банзером Суарезом, националним шефом десничарске Демократске националистичке акције (АДН). На општим изборима одржаним у јуну 1993. поново се кандидовао за МНР, и са 38%, без изразитог гласа, али са запаженим савезништвом са странкама левичарске Мовимиенто Боливиа Либре (МБЛ), популистичке Унион Цивица Солидаридад (УЦС) и староседелачка странка, Револуционарно-ослободилачки покрет Тупац Катари (МРТКЛ); успео је да добије место председника. У извршавању свог првог мандата, који би кулминирао 1997. године, објавио је важне законодавне и уставне реформе попут Закона о народном учешћу, који је националну територију општином створио стварањем више од 300 локалних самоуправа што је у пракси подразумевало атомизацију територије са „урбане општине“ са великим бројем становништва; Такође сам створио територије порекла заједнице (ТЦО) за аутохтоне народе, које су у стварности требале да препознају оне које већ постоје по традицији и историји; закон ИНРА који је захтевао сертификацију од стране државе, преко Националног института за аграрну реформу (ИНРА), у складу са економском и социјалном функцијом земље, Законом о шумарству, који је укључивао староседелачко становништво, популарне организације и привреднике у теоријски одрживој експлоатацији шума, образовној реформи, која је по први пут укључила мултикултурализам и вишејезичност у званично боливијско образовање, осигурање за мајке и дете и модернизацију Законика о кривичном поступку. Међу уставним реформама издвајају се: стварање Боливијског уставног суда који осигурава уставност закона, уредби или резолуција; стварање једночланих изборних јединица за непосредни избор посланика; стварање лика омбудсмана који пази на људска права и гаранције људи; поред осталих реформи. У економском аспекту, влада Санцхез де Лозада промовисала је широк и врло контроверзан програм реформи, који истиче процес погрешно назване Приватизације јавних предузећа, која је капитализовала 50% железничке компаније (ЕНФЕ), нафта (ИПФБ), телекомуникације (ЕНТЕЛ), електрична енергија (ЕНДЕ) и Ллоид Аерео Боливиано (ЛАБ). Касније, 2003. године, Гонзало Санцхез де Лозада Санцхез де Лозада поново је изабран од савеза његове странке, МНР, са МИР-ом (Мовимиенто де Изкуиерда Револуционариа), којем се касније придружила НФР (Нова републиканска снага) поделивши политичке ставове између 3 шибице. Када Санцхез де Лозада преузме место председника, суочава се са социјалном и економском кризом наслеђеном од претходне владе. Тхе dobro očuvan vidljivi tragovi na presavijenom delu retko u ponudi za kolekcionare

U dobrom stanju! Malo zacepljen u donjem delu gde je savijan! 49cm x 69cm Veličanstveni Tony Carrera (španjolski: El magnífico Tony Carrera, njemački: Carrera - Das Geheimnis der blonden Katze, talijanski: Il magnifico Tony Carrera) španjolsko-njemačko-talijanski je film Eurospy iz 1968. godine koji je napisao i režirao José Antonio de la Loma, a u glavnoj ulozi Thomas Hunter. [1] [2] Prvotno je snimljen u 70 mm. [2] Roger Moore u početku je dobio glavnu ulogu, ali je morao napustiti set zbog prometne nesreće. Directed by José Antonio de la Loma Produced by Julian Muro Navarro Written by José Antonio de la Loma Guido Leoni Starring Thomas Hunter Music by Gianni Marchetti Cinematography Victor Monreal Release date 1968 Cast Thomas Hunter as Tony Carrera Gila von Weitershausen as Ursula Beaulieu Fernando Sancho as Professor Einstein Walter Barnes as Senator Barnes Erika Blanc as Antonella Arnaldini Alberto Farnese as Rick Gérard Tichy as Serge Dieter Augustin as Offizier Antonio Casas as Commissioner van Heuven Ini Assmann as Sammy Enzo Fiermonte as Arnaldo Hans Waldherr as Peppino Filmski plakat

Odlično očuvano, s posvetom i potpisom Duška Radovića! Autor - osoba Radović, Dušan Naslov Igre i igračke / Dušan Radović ; [ilustrovao Zlatko Bourek] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1979 Fizički opis 117 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Bourek, Zlatko Zbirka Biblioteka Vjeverica Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963–1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG46 (N)

Naša djeca, Zagreb 1979. dobro očuvano kao na slikama extra retko u ponudi Ismet Ico Voljevica (Mostar, 1922—2008, Zagreb) bio je jedan od naistaknutijih i najnagrađivanijih hrvatskih karikaturista. Najveći deo svog života objavljivao je karikature u Večerenjem listu, knjigama i drugim izdanjima. „Grga protokol” bio je jedan od Voljevicevih neuništivih likova sa karikatura, jer je bip uvek aktuelan. Karikatura Grge protokola objavljena je u 12.830 situacija neprekidno svaki dan u Večernjem listu od 1. januara 1962. do 30. novembra 2000. godine. Ismet Voljevica Datum rođenja 18. jul 1922. Mesto rođenja Mostar Kraljevina SHS Datum smrti 30. oktobar 2008. (86 god.) Mesto smrti Zagreb Hrvatska Najvažnija dela Karikatura Grga protokol Život i karijera Uredi Rođen je 18. jula 1922. godine u Mostaru. Po završenoj gimnaziju u Sarajevu studirao je na Arhitektonskom fakultetu u Zagrebu. Na studije je otišao 1947. po naredbi tadašnje komunističke vlasti, da bi svi koji imaju gimnaziju popunili prazna mesta na fakultetima u posleratnom periodu. Tako se Voljevica iz Sarajeva našao na arhitekturi u Zagrebu.[1] Još kao student počeo je da sarađuje u humorističkom nedeljniku Kerempuh, u kojem je tri godine, do 1954., objavljivao karikaturu „Grga protokol”. Potom je Grgu objavljivao u Globusu i Narodnom listu, a onda je prešao u tadašnji NIŠP Vjesnik, gde je najpre u Vjesniku, a onda od 1. juna 1962. do novembra 2000. godine u Večernjem listu, objavio 12.830 karikaturu Grge protokola. Tako da je sa onima ranijim popularnim strip-karikaturam bila objavljena, ukupno u 15.230 raznih verzija. Stariji čitaoci Večernjeg lista sigurno se sećaju te strip-karikature koja je bila svakodnevni komentar aktuelnih zbivanja iz ugla običnog čoveka, koja je svakodnevno izlazila na poslednjoj stranici ovog lista. Ico Voljevica je za svoje vreme u kome je intenzivno stvarao karikature bio jedan od najjačih kolumnista Večernjeg lista. Posebno je bio cenjen i omiljen među čitaocima. Večernji listi i Grga zahvaljujući njemu postali su sinonimi, i Večernjem listu, koji se čitao od poslednje stranice doneli veliki tiraž. Preminuo je u Zagrebu u 87. godini života, nakon duge i teške bolesti.[2]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje !!! 1981 g. Dusan Petricic Ima li šta lepše od toga da svom detetu, sa smeškom na licu, kažete: ’Sedi da razgovaramo’? Ako pri tom još imate knjigu u ruci... onda je uživanje zagarantovano. Izdavač: Radnički univerzitet Radivoje Ćirpanov - Novi Sad, 1981. god. Tvrd povez, 25,5 cm. 40 str. Ilustrovano Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio-emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Retko u ponudi engleski bogato ilustrovano Hajdi je švajcarski roman za decu koji je napisala Johana Špiri. To je svetski poznat bestseler, prvobitno objavljen u dva dela, Hajdine godine učenja i putovanja[α 1] i Hajdi koristi ono što je naučila[α 2][1]. Reč je o romanu o događajima u životu petogodišnje devojčice u zaštiti svoga dede, u švajcarskim Alpima. Napisana je kao knjiga «za decu i one koji vole decu», kao što je citirano podnaslovom, u prvom izdanju 1880. od strane autorice Johane Špiri. Hajdi je jedna od najprodavanijih knjiga ikada napisanih i jedan je od najpoznatijih dela švajcarske književnosti. Spyri je ovom serijom romana stvorila romantičnu i idealno-tipsku sliku Švicarske koja je i danas prostrana. Sadržaj 1 Radnja romana 2 Likovi 2.1 Hajdi 2.2 Deda 2.3 Petar 2.4 Klara 3 Film, televizijska i pozorišna adaptacija 4 Pogledaj još 5 Povezano 6 Bilješke 7 Izvori 8 Bibliografija 9 Spoljašnje veze Radnja romana[uredi | uredi kod] Tetka Deta žuri nazad ostavljajući Hajdi sa dedom. Ovaj dio članka je u začetku. Pogledajte kako uređivati članak i pomozite Wikipediji u njegovom proširenju. Likovi[uredi | uredi kod] Hajdi[uredi | uredi kod] Ovaj dio članka je u začetku. Pogledajte kako uređivati članak i pomozite Wikipediji u njegovom proširenju. Deda[uredi | uredi kod] Ovaj dio članka je u začetku. Pogledajte kako uređivati članak i pomozite Wikipediji u njegovom proširenju. Petar[uredi | uredi kod] Ovaj dio članka je u začetku. Pogledajte kako uređivati članak i pomozite Wikipediji u njegovom proširenju. Klara[uredi | uredi kod] Ovaj dio članka je u začetku. Pogledajte kako uređivati članak i pomozite Wikipediji u njegovom proširenju. Film, televizijska i pozorišna adaptacija[uredi | uredi kod] Oko 20 filmova ili televizijskih produkcija su napravljeni iz originalne priče, mnogi od njih su postali veoma popularni. Među njima su najpoznatiji: Heidi, američki nijemi film iz 1920. godine, ul. Madge Evans Heidi, američki crno-bijeli zvučni film iz 1937. godine, ul. Shirley Temple Heidi, američki TV-film iz 1968. godine Heidi, japanska anime TV-serija iz 1974. godine Pogledaj još[uredi | uredi kod] Johana Špiri (pisac) 2521 Heidi (asteroid) Povezano[uredi | uredi kod] Njemačka književnost Хајди је швајцарски роман за децу који је написала Јохана Шпири. То је светски познат бестселер, првобитно објављен у два дела, Хајдине године учења и путовања (немачки: Heidis Lehr- und Wanderjahre) и Хајди користи оно што је научила (немачки: Heidi kann brauchen, was sie gelernt hat)[1]. Реч је о роману о догађајима у животу петогодишње девојчице у заштити свога деде, у швајцарским Алпима. Написана је као књига `за децу и оне који воле децу` (као што је цитирано поднасловом) у првом издању 1880. од стране швајцарскe ауторке Јохане Шпири. Хајди је једна од најпродаванијих књига икада написаних и једно је од најпознатијих дела швајцарске књижевности. Први превод романа на српски изашао је 1943.[2] Радња романа[уреди | уреди извор]  УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис радње! Тетка Дета жури назад остављајући Хајди са дедом. Петогодишња девојчица Хајди након смрти својих родитеља, остаје без старатеља. Сестра њене мајке, тетка Дета, сазнаје да Хајди има деду који живи на планини и да је он једини који би се могао бринути о њој. Упркос причама да је он чудан и зао човек који живи сам, одвојен од других људи, тетка Дета ипак води Хајди код њега. У почетку деда није хтео узети Хајди да се брине о њој. Није знао ништа о васпитавању деце и бојао се како ће се бринути о девојчици. Међутим, детету се допало на планини и иако је деда у почетку био хладан према њој, ускоро почињу одлично да се слажу. Хајди је живела са дедом у колиби на планини, окружена високим дрвећем и пашњацима. Иако су били асоцијални, Хајди је нашла пријатеља Петра, који је водио дедине козе на пашу. Петар је имао стару, болесну и слепу баку о којој се бринуо, јер је и он остао без родитеља. Њих двоје су постали најбољи пријатељи. Преко лета су заједно водили козе на пашу, а преко зиме је Петар ишао у школу, тако да се нису могли дружити. Па ипак, иако је деда био чудан, у души је био добар човек. Искрена и добронамерна Хајди га је успела отворити према људима, тако да ју је понекад водио код Петра. С обзиром да му је Хајди испричала како Петров кров прокишњава, деда је чак једном приликом отишао и поправио како не би могао ветар да завија у кући. Након три године боравка на планини, тетка Дета се враћа с намером да одведе Хајди у Франкфурт, да је да једној богатој породици на усвајање, како би била пријатељица непокретној девојчици Клари. Клара је нешто старија од Хајди, али је везана за инвалидска колица, па јој Хајди помаже кад јој је било потребно. Овде је Хајди научила и да чита, али није била срећна. Чезнула је за планином и ускоро се разболела. Ради лечења се враћа назад код деде, који јој је јако недостајао. Ускоро је на планини посећује Клара. Петар, који је помислио да Хајди не може имати других пријатеља сем њега, у бесу сломи Кларина колица како она не би имала начина да се креће. Кад су схватили шта се десило, Хајди и деда су били веома љути на Петра. Он им тада обећава да ће урадити било шта да исправи ствари. И тако, Хајди се досетила да је њих двоје однесу на планину како би и Клара видела пашњаке о којима јој је Хајди толико причала и које у Франкфурту никада не би имала прилике да види. На планини, уз Петрову и Хајдину помоћ, Клара успева да прохода. Кад су то угледали Кларин отац и бака који су са њом дошли на планину, плакали су од среће и обећали Хајди да ће се бринути о њој кад њен деда умре. Главни ликови[уреди | уреди извор] Хајди[уреди | уреди извор] Хајди је девојчица од пет година, која је са годину дана остала без родитеља. Радознала је, весела, увек насмејана, послушна и разиграна. Воли свој дом на планини, пристојна, дружељубива и вредна. Она је искрена и отворена, а пре свега, неискварена особа која је увек спремна помоћи другима. Ужива у обичним стварима, као што је гледање звезда из свог сламнатог кревета на тавану и боравак на ливади, међу природом. Веома је јака и зрела за своје године. Њена ведрине и оптимизам зрачи, па је снажно утицала и на деду и позитивно га је променила. Подстакла га је на дружење са људима и смекшала његово тврдо срце. Својом појавом улепшава животе свих ликова у књизи и сви се добро осећају у њеном окружењу, воле је, поштују и цене. Изузетак је госпођица Ротенмајер, која је једини негативан лик и којој сваки Хајдин покрет и свака њена реч смета. Деда Софрониje[уреди | уреди извор] Деда је усамљени седамдесетогодишњи старац који живи сам у колиби на планини. У свом животу је имао тешке тренутке, изгубио је све на картама и у шуми му је погинуо син и од тада се повлачи у себе, далеко од људи. Уточиште проналази међу природом, почиње да живи једноставним животом и сав његов иметак су две козе и дрвена колиба. Поседује углавном позитивне особине: вредан је, спретан, стрпљив и смирен, а одликује га крупнија грађа, густа сива брада и сиве обрве. Међутим, Хајди га успева променити, па он на крају постаје добар пријатељ људима из околног села, а чак и одлучује да се пресели у то село како би Хајди могла да иде у школу. Петар[уреди | уреди извор] Петар је једанаестогодишњи дечак који живи са слепом баком. Он је једноставан пастир који води на пашњак све козе из околине, међу осталом, и две дедине козе. Преко зиме иде у школу, иако невољно, па ће га Хајди касније уз помоћ песмица сама научити да чита. Био је љубоморан на Хајдино и Кларино пријатељство, па ипак, на крају се приказује као добра особа с тим што је дао све од себе како би и Клара видела пашњаке и проходала. Клара[уреди | уреди извор] Клара је дванаестогодишњакиња у потпуности различита од Хајди. Она је градско дете из богате породице, бледог лица са плавим очима, нежна, крхка, срамежљива, мирна, тиха и повучена. И поред тога, веома је пријатна и спремна да помогне. Живи само са татом, који много ради, па се о њој брине госпођица Ротенмајер, али јој често долази бака у посету. Клара није имала пријатељице све док Хајди није дошла код ње. Њих две су се одлично слагале. Њихово пријатељство много мења Клару и њен живот. На крају романа успева да прохода. Филм, телевизијска и позоришна адаптација[уреди | уреди извор] Око 20 филмова или телевизијских продукција су направљени из оригиналне приче. Хајди филмови су постало веома популарни. Хајди постаје велики хит и икона анимиране серије у више земаља широм света. Интересантно је то, да иако првобитна књига описује Хајди као девојчицу са тамном, коврџавом косом, она се обично приказује као мала плавушица. Види још[уреди | уреди извор] Јохана Шпири 2521 Heidi (астероид)

Poletarac JESEN Duško Radović 02-2022 Duško Radović,urednik,grupa autora:Odabrali i uredili: Dragana Lakičević, Dušan Petričić, LJubivoje Ršumović izdavač: Rad,Beograd,1989.g II.-izdanje ISBN 86-09-00174-1 Tvrd povez,bogato ilustano,ćirilica,194.strane,Veliki enciklopedijski format,37 x 26 cm,težćina 1520.grama Stanje Vrlo očuvana i uredna knjiga , vrlo neznatno oštećenje čela poveza. Strane su bele i čiste bez crtanja, dopisivanja ... Četiri knjige Duška Radovića, tog zanesenjaka i dečaka u duši. odličan izbor poezije i proze za decu kojem će se obradovati podjednako i deca i roditelji. Knjige koje čine ovaj komplet dobile su nazive po godišnjim dobima: proleće, leto, jesen i zima. Od simpatičnih pesmica do smešnih pričica, aforizama i „raznih gluposti“, tu su čuvena radio-igra za decu „Kapetan DŽon Piplfoks“ i „Kako su postale ružne reči“. Postoji i deo „šta sam to radio“ u kojem Radović opisuje „kako je sve počelo“, odnosno kako je počeo da piše za decu Njegov rad traje preko tri decenije od knjiga Poštovana deco do Sedi da razgovaramo. Kako on sam kaže: „Svi drugi pišu svoje pesme i priče, seju i neguju svako svoj cvet, a ja sebi ličim na geometra koji traži, meri i utvrđuje šta sve pripada deci i literaturi za decu.“ Poklonite nekom detetu, a i sebi, ove knjige biće vam zahvalno ceo život. I za kraj jedan aforizam: „NEĆU NIKAD VIŠE ako ne zaboravim. Nikad ne zaboravim ono što hoću a stalno zaboravljam ono što NIKAD VIŠE NEĆU“. KADA JE LETEO POLETARAC Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije. Poletarac Dusko Radovic Ispuštena prilika Radović je zaključio da je pravljenje tog lista bio jedan pretenciozan poduhvat. Nije bilo društvenih uslova da se tako nešto oceni, a onda prihvati i podrži. „Poletarac je morao biti ugašen, jer nije bio registrovana vrednost, ovde gde ima mnogo lažnog obrazovanja i lažnog ukusa i gde se ljudi razumeju samo u ono što je javno priznato i potvrđeno,“ rekao je Radović jednom. „Mi smo pokušali da budemo strogi i odgovorni. Birali smo, odbijali i vraćali rukopise i ilustracije, borili se, koliko smo mogli, da zaista stvorimo list za „gospodsku decu“. Međutim, pobedila je duhovna sirotinja među piscima i prosvetnim radnicima. Opet su bili u pravu oni kojih ima više. Oni koje bi ugrozilo zavođenje odgovornosti i morala. Da smo imali prave podrške, to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika.To je bila velika, ali ispuštena prilika,“ govorio je Duško Radović o svom „Poletarcu“. „Televizija Beograd“ počela je sa snimanjem istoimene serije, napravljene po časopisu, a scenarista i režiser televizijskog „Poletarca“ bio je Timoti DŽon Bajford. Dušan Radović Rođen je 1922. godine u Nišu. Bio je glavni urednik `Pionirskih novina`, urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije-Beograd, urednik lista `Poletarac`, novinar `Borbe` i od 1975. godine bio je urednik Studija B. Umro je 1984. godine u Beogradu. Poznatija dela: Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-igra; Poštovana deco (1954), pesme; Smešne reči (1961), pesme; Pričam ti priču (1963), pesme i priče; Na slovo, na slovo (1963-1965), televizijska serija; Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema; Vukova azbuka (1971), pesme; Zoološki vrt (1972), pesme; Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi; Beograde, Dobro jutro 2 (1981) aforizmi; Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige; Beograde, dobro jutro 3 (1984), aforizmi. Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. U njegovu čast u Beogradu je osnovano dečje pozorište, klasično i lutkarsko, sa nazivom ,,Malo pozorište Duško Radovića,,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leprechaun Tales Yvonne Carroll Jacqueline East (Illustrator) Priče koje su dio irskog folklora stotinama godina, prenose se s jedne generacije na drugu. Leprikon (ir. leipreachán) je vrsta vilenjaka u irskom folkloru. Obično se opisuju kao mali bradati muškarci, koji nose kaput i šešir i često učestvuje u nestašlucima. Oni su usamljena bića koja provode svoje vrijeme praveći i popravljajući cipele i imaju skriveni ćup sa zlatom na kraju duge. Ako ih uhvati čovjek, često mu nude tri želje u zamjenu za svoju slobodu. Kao i ostale irske vile, leprikoni su vjerovatno izvedeni iz Plemena boginje Danu.[1] Stvorenja nalik leprikonima se rijetko sreću u irskoj mitologiji i ističu se samo u kasnijem folkloru. Savremeni opis leprikona je velikim dijelom zasnovan na ponižavajućim karikaturama i stereotipima o Ircima iz 19. vijeka.[2] Etimologija Irsku riječ leipreachán Patrik Dinin definiše kao „kepec, vilenjak, patuljak”. Dalje porijeklo je manje izvjesno: prema većini izvora, riječ se smatra izobličenim oblikom srednjoirske riječi luchrupán,[3] koja vodi porijeklo od staroirske riječi luchorpán nastale spajanjem dvije riječi lú (malo) i corp (tijelo).[4][5] Riječ corp, koja je u stvari pozajmljena latinska riječ corpus, svjedoči o ranom uticaju crkvenog latinskog na irski jezik.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Ordan Petlevski Miroslav „Mika” Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Antićevo delo Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[4] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[5] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[6] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[7] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.

Poletarac LETO-Duško Radović *02-2022 Duško Radović,urednik,grupa autora:Odabrali i uredili: Dragana Lakičević, Dušan Petričić, LJubivoje Ršumović izdavač: Rad,Beograd,1989.god. II.-izdanje ISBN 86-09-00173-3 Tvrd povez,bogato ilustano,ćirilica., strana: 205.,Veliki enciklopedijski format,37 x 26 cm,težćina 1610.grama Stanje Vrlo očuvana i uredna knjiga , vrlo neznatno oštećenje čela poveza. Strane su bele i čiste bez crtanja, dopisivanja ... Četiri knjige Duška Radovića, tog zanesenjaka i dečaka u duši. odličan izbor poezije i proze za decu kojem će se obradovati podjednako i deca i roditelji. Knjige koje čine ovaj komplet dobile su nazive po godišnjim dobima: proleće, leto, jesen i zima. Od simpatičnih pesmica do smešnih pričica, aforizama i „raznih gluposti“, tu su čuvena radio-igra za decu „Kapetan DŽon Piplfoks“ i „Kako su postale ružne reči“. Postoji i deo „šta sam to radio“ u kojem Radović opisuje „kako je sve počelo“, odnosno kako je počeo da piše za decu Njegov rad traje preko tri decenije od knjiga Poštovana deco do Sedi da razgovaramo. Kako on sam kaže: „Svi drugi pišu svoje pesme i priče, seju i neguju svako svoj cvet, a ja sebi ličim na geometra koji traži, meri i utvrđuje šta sve pripada deci i literaturi za decu.“ Poklonite nekom detetu, a i sebi, ove knjige biće vam zahvalno ceo život. I za kraj jedan aforizam: „NEĆU NIKAD VIŠE ako ne zaboravim. Nikad ne zaboravim ono što hoću a stalno zaboravljam ono što NIKAD VIŠE NEĆU“. KADA JE LETEO POLETARAC Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije. Poletarac Dusko Radovic Ispuštena prilika Radović je zaključio da je pravljenje tog lista bio jedan pretenciozan poduhvat. Nije bilo društvenih uslova da se tako nešto oceni, a onda prihvati i podrži. „Poletarac je morao biti ugašen, jer nije bio registrovana vrednost, ovde gde ima mnogo lažnog obrazovanja i lažnog ukusa i gde se ljudi razumeju samo u ono što je javno priznato i potvrđeno,“ rekao je Radović jednom. „Mi smo pokušali da budemo strogi i odgovorni. Birali smo, odbijali i vraćali rukopise i ilustracije, borili se, koliko smo mogli, da zaista stvorimo list za „gospodsku decu“. Međutim, pobedila je duhovna sirotinja među piscima i prosvetnim radnicima. Opet su bili u pravu oni kojih ima više. Oni koje bi ugrozilo zavođenje odgovornosti i morala. Da smo imali prave podrške, to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika.To je bila velika, ali ispuštena prilika,“ govorio je Duško Radović o svom „Poletarcu“. „Televizija Beograd“ počela je sa snimanjem istoimene serije, napravljene po časopisu, a scenarista i režiser televizijskog „Poletarca“ bio je Timoti DŽon Bajford. Dušan Radović Rođen je 1922. godine u Nišu. Bio je glavni urednik `Pionirskih novina`, urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije-Beograd, urednik lista `Poletarac`, novinar `Borbe` i od 1975. godine bio je urednik Studija B. Umro je 1984. godine u Beogradu. Poznatija dela: Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-igra; Poštovana deco (1954), pesme; Smešne reči (1961), pesme; Pričam ti priču (1963), pesme i priče; Na slovo, na slovo (1963-1965), televizijska serija; Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema; Vukova azbuka (1971), pesme; Zoološki vrt (1972), pesme; Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi; Beograde, Dobro jutro 2 (1981) aforizmi; Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige; Beograde, dobro jutro 3 (1984), aforizmi. Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. U njegovu čast u Beogradu je osnovano dečje pozorište, klasično i lutkarsko, sa nazivom ,,Malo pozorište Duško Radovića,,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Veliki Format Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”.[5] Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veliki Format Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”.[5] Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica! Veliki Format Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”.[5] Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

ovalni coskovi,inace u dobrom stanju Golubački grad ili Golubac je srednjovekovna tvrđava, spomenik kulture od izuzetnog značaja.[1] Nalazi se u Nacionalnom parku Đerdap, na desnoj obali Dunava, 4 km nizvodno od današnjeg naselja. Smeštena je na visokim liticama, na mestu na kom se reka sužava, na samom ulazu u Đerdapsku klisuru.[2][3] Tvrđava je građena lepezasto i sastoji se od tri dela: prednjeg, zadnjeg i gornjeg grada (sa citadelom). Čini ga ukupno 10 kula i dve velike kolske kapije. Ispred tvrđave je bilo civilno naselje, o čemu danas svedoče samo neki delimično istraženi objekti. Golubac je imao burnu istoriju. Tokom srednjeg veka, vodile su se mnoge bitke oko njega, naročito između Osmanskog carstva i kraljevine Ugarske. 1867. godine, turska posada je napustila Golubački grad, koji je predat srpskom knezu Mihailu Obrenoviću. U savremeno doba Golubac je popularna turistička atrakcija na Dunavu. Tokom 2012. godine je započet projekat revitalizacije tvrđave u okviru kojeg je izgrađena obilaznica i tunel, a do kraja 2017. se prvobitno očekivala kompletna obnova.[4] Golubačkom tvrđavom upravlja Javno preduzeće „Golubački grad-tvrđava”. Tvrđava je potpuno obnovljena i svečano otvorena 29. marta 2019. godine. Golubački grad-tvrđava se nalazi na desnoj obali Dunava, u opštini Golubac, na ulazu u područje Nacionalnog parka „Đerdap”. Ulazna kapija tvrđave predstavlja i glavni ulaznu tačku u nacionalni park za zapadne strane, a istočno od bedema tvrđave se nalazi strogi prirodni rezervat „Golubački grad”. Osnova Golubačkog grada je nepravilna, dosledno prilagođena konfiguraciji terena. Usečen u stenu svakako da je predstavljao jednu od najtežih prepreka upadu neprijatelja sa severa. Najvišim tačkama utvrđenja, istočnim i južnim, teško je bilo prići zbog stenovitog terena, a najlakši mogući pristup je sa zapadne strane. Između zidova i kula je postojala veza, a iz svake kule moglo se izaći na odbrambeni zid (Simić, 1983). Golubac je bio opasan sa devet kula uglavnom četvrtastog oblika. Ispred najnižeg dela utvrđenja nalazio se vodeni rov, preko koga se mostom, kroz kapiju, ulazilo u grad. U gradu je postojalo unutrašnje i spoljašnje utvrđenje. Golubac je građen lepezasto i sastoji se od tri dela: prednjeg, zadnjeg i gornjeg grada (sa citadelom). Čini ga ukupno 10 (9+1) kula i dve velike kolske kapije. Kule su kasnije Turci ojačali otvorima za topove i dodavanjem još jedne kule (10.) oko 1480. godine. Ispred grada se nalazi prednji zid (I) koji čini spoljni zid šanca, a koji je verovatno bio pun vode jer je povezan sa Dunavom koji ga je verovatno punio. Grad je teškim lancem povezan sa stenom Babakaj (koja i danas viri iz vode usred Dunava), tako da je u potpunosti kontrolisao kako drumski, tako i rečni saobraćaj kroz Đerdapsku Klisuru. Ispred tvrđave je bilo civilno naselje, o čemu danas svedoče samo neke, delimično istražene građevine. Prednji grad se sastoji od gornjeg i donjeg dela koje je delio zid koji povezuje 4. i 7. kulu. U donjem delu se nalazi ulaz (II), koji su čuvaju 9. i 8. kula, koja je pojačana otvorom za top. Na kraju grada se nalazi 10. kula, koju su dogradili Turci, kao nisku artiljerisku kulu. Ona kontroliše prolaz Dunavom i prilaz gradskoj luci (koja se verovatno nalazila između 5. i 10. kule), a sa 9. kulom je vezana niskim zidom. Niski zid vezuje 5. i 9. kulu, dok su krak ka 10. kuli dodali Turci. Nasuprot ulazu nalazila se kolska kapija koja je vodila u zadnji grad. U ovom delu nije bilo građevina sa izuzetkom ostataka koji se nadovezuju na 8. kulu i koji su verovatno bili sa njom povezani u jednu celinu. Uz sam put, paralelno sa njim, se nalazi kanal širine 0,5 i dubine 0,75 metara, od koga počinje strma padina. Na zidu koji deli gornji od donjeg dela je smeštena kapija (III) kroz koju se ide ka gornjem gradu. U gornjem delu nema građevina i tu se nalazi putić koji ide ka kapiji (IV) koja vodi u gornji grad i nalazi se u zidu, na visini 2 metra od zemlje do koje vode stepenice, uz samu 3. kulu. Na zid koji povezuje 6. i 7. kulu penje se stepenicama (V), dok se na zid između 6. i 3. kule penje kroz 6. kulu. Zadnji grad od gornjeg odvajaju zid (koji povezuje 2. i 4. kulu) i oštra stena visine 3 do 4 metra. Na zid, nad kolskom kapijom, penje se stepenicama (VI). Uz samu 5. kulu nalazi se zgrada (VII)(koja je verovatno bila magacin i vojna baraka) iz koje se izlazilo na zid koji se od 5. kule prostire paralelno sa rekom i vodi skoro do stene na kojoj je smeštena 2. kula. U gornji grad se ulazi kroz kapiju (IV) i odatle putić vodi, paralelno sa zidom između 1. i 3. kule, do ulaza (VIII) u citadelu. Ispod tog putića se nalazi nekoliko zgrada, između kojih se staza spušta kroz kapiju (X) ka 2. i 4. kuli i zidu nad zadnjim gradom. U steni na kojoj se nalazi 1. kula urezan je rezervoar (IX) za vodu koji se punio kišnicom. Na zidu, između 4. kule i kapije (IV), nalazi se isturena terasica. Sama citadela je pravougaonične, skoro kvadratne osnove kroz koju se, između spoljašnjeg zida i stene na kojoj se nalazi 1. kula, provlači putić ka poslednjem uporištu utvrđenja Donžon kuli (1. kula). Poslednji deo putića (XI), širok nepun metar, oivičen je oštrim liticama, koje se sa jedne strane obrušavaju u unutrašnjost citadele nekih 5 do 6 metara ispod, dok se sa druge obrušavaju nekoliko desetina metara niže skoro do nivoa Dunava. Posebnu čar tom prelazu daje vetar koji stalno duva, jer je okrenut ka Đerdapskoj klisuri, pogotovo kad iz klisure izleti košava. Kule u tvrđavi su sa drvenim spratovima i stepenicama u unutrašnjosti, dok su stepenice koje vode do njih kamene. Širina stepenika je nepunih 60 santimetara. Polovina kula je sa svih strana od kamena (1,2,4,5,10), dok su ostale sa tri strane kamene, a četvrtu stranu, koja je okrenuta ka unutrašnjosti, nemaju (3,6,7,8,9,). kula je Donžon. Ima osmostranu osnovu iz koje se izdiže kružni vrh u čijem se središtu nalazi kvadratna unutrašnjost. Ulazi se kroz vrata (XII) koja vode do terase zaštićene grudobranima, sa koje se ulazi (XIII) u ogrugli deo kule. Kroz kulu, oko kvadratne unutrašnjosti, vode kamene stepenice koje vode na vrh. kula ima kružni oblik i sa svih strane je kamena. kula ima kvadratnu osnovu, dok joj je slaba strana okrenuta ka Donžon kuli, a na poslednjem spratu ima terasicu koja gleda ka Đerdapu. kula ima kvadratnu osnovu. Ima ulaz u ravni tla, dok se sa jednog od njenih viših spratova izlazi na zid koji je povezuje sa 3. kulom, u kom se nalazi kapija (IV). U prizemlju je smeštena pravoslavna kapelica o čemu svedoče niše za oltar, đakonikon i proskomidija koji su okrenuti ka istoku, a izgrađeni su sa kulom tj. nisu kasnije dozidane. kula je pravilnog kvadratnog oblika. Jedina vrata koja vode u nju smeštena su na zidu, koji je spaja sa 4. kulom, do koga vode kamene stepenice (VI). kula ima kvadratnu osnovu, ali je sa spoljašnje strane ojačana nepravilnom šestostranom osnovom. Kroz nju vode stepenice ka zidu koji je povezuje sa 3. kulom. kula ima kvadratnu osnovu ali je spolja pojačana u obliku kruga. kula ima nepravilnu četvorostranu osnovu i nešto je niža od ostalih. kula ima kvadratnu osnovu, dok spolja ima osmostrano pojačanje. kula je niska (ima samo jedan sprat), sa otvorima za topove. Osnova joj je osmostrana i gotovo je istovetna trima kulama koje su, sa istom namenom (kao artiljerijske kule), dodate Smederevskoj tvrđavi. Srednjovekovni Golubac nastao je na ostacima starijeg rimskog utvređenja. Od 803. godine, do 1018. godine, područje je pripadalo Prvom Bugarskom carstvu, Vizantijskom carstvu od tada do 1193. godine, a Drugom Bugarskom carstvu do 1257. godine. Dobar strateški položaj prepoznali su i srednjovekovni graditelji, te su iskoristili osnove starijih utvrđenja za izgradnju novih tvrđava. Sagrađen je na obali Dunava na samom ulazu u Đerdapsku klisuru, na liticama uzvišenja Radana. Na ovom mestu nalazila se rimska tvrđava Vico Cuppae, a u srednjem veku ovde je podignuto novo utvrđenje kao vojna tvrđava za borbu hladnim oružjem i važno strateško uporište. Na osnovu istorijskih, arhitektonskih i arheoloških podataka smatra se da je grad nastao u drugoj polovini 13. i početkom 14. veka i da su ga gradili Srbi. Vremenom je osnovni izgled tvrđave menjan, pošto je mnogo puta dograđivana i prilagođavana potrebama artiljerije, ali svoj današnji izgled dobila je krajem 15. veka. Golubac se prvi put pominje u ugarskim izvorima datiranim u 1335., 1337., odnosno 1342. godinu (Deroko, 1950). Prema ovim izvorima, tvrđava se vezuje za ugarskog kralja Ludvika I. Ipak, ne zna se kada i ko ga je podigao, ali je njegovu osnovu tj. „Gornji grad” podigao srpski odnosno pravoslavni velikaš, o čemu svedoči i pravoslavna kapelica u sastavu četvrte kule. Grad je potom proširen (na „zadnji” i „prednji grad”) tokom srpske ili ugarske vlasti, iako nije isključeno da je u samom početku izgrađen u ovoj veličini. Poslednju fazu u gradnji sproveli su Turci ojačavši šestu, sedmu, osmu i devetu kulu i dodavši u produžetku spoljašnjeg bedema nisku artiljerijsku kulu (10.) koja je nadzirala Dunav i štitila pristanište za šajke, koje se uz nju nalazilo. Golubački grad se nalazio se u sastavu države kneza Lazara, koji je sela u okolini davao kao metohe manastirima. Odmah nakon Kosovskog boja, 1389. godine, u njega ulazi Bajazit I. Ugarski kralj Sigismund preuzima 1392. godine (Katanić, 1971). Ugari grad 1403. godine predaju despotu Stefanu, kada je on postao ugarski vazal. Grad je trebalo, prema ugovoru iz 1426. godine, da po despotovoj smrti (Stefan umire 1427. godine), zajedno sa Beogradom, bude predat Ugarima. Međutim, komandant grada vojvoda Jeremija ga, iz nepoznatih razloga, predaje Turcima. Prema Segedinskom miru, iz 1444. godine, između Ugara i Turaka, Srpska despotovina biva obnovljena i u njen sastav ulazi i Golubac. Nakon smrti despota Đurđa 1456. godine, Turci ga osvajaju 1458. godine (Srejović, 1994). Ugari na čelu sa kraljem Matijom Korvinom uspevaju da ga osvoje 1481. godine, ali ga vrlo brzo napuštaju (Simić, 1983; Deroko, 1951). Turci vladaju tvrđavom više vekova. Tokom ovog razdoblja ispred tvrđave vremenom se razvilo civilno naselje, a u 18. veku Golubac se opisuje kao napredan grad. Od tada pa do 19. veka Turci vladaju Golupcem. Za kratko su ga držali Austrijanci (1688—1690) i srpski ustanici tokom Kočine krajine i Prvog srpskog ustanka. Srbi Golubac osvajaju ponovo u Drugom srpskom ustanku. Ipak, Golubački grad je konačno predat Srbima na upravu tek 1868. godine. Tada, sa još nekim gradovima u Srbiji, Turci konačno predaju knezu Mihailu Golubac. Neposredno posle Prvog svetskog rata kroz stenu, na kojoj se tvrđava nalazi, probijen je magistralni put koji prolazi kroz tvrđavu, koristeći obe kolske kapije u utvrđenju. Glavna ulazna kapija je srušena bez prethodno urađene dokumentacije. Ovaj put je najkraća veza Srbije sa istočnim delovima Balkanskog poluostrva, tako da su se neretko kroz tvrđavu provlačili šleperi, koji su jedva da mogu proći kroz kapije. Neposredno pred obnovu tvrđave, napravljen je novi tunel 20-30 metara dalje i izvan tvrđave, dok je postojeći zatvoren za korišćenje u saobraćajne svrhe. Izgradnjom HE na Dunavu, njegov nivo kod Golupca se podigao, tako da su najniži delovi grada potopljeni. U godinama velikih suša ili kada zbog poplavnog talasa HE ispuste veću količinu vode, moguće ja uploviti stojeći na čamcu u zgradu u zadnjem gradu (VII), dok se pri normalnom vodostaju čamac jedva provuče kroz lučne ostatke zgrade. Potopljeni delovi zidina, zajedno sa desetom kulom, pružaju sjajne mogućnosti pasioniranim ljubiteljima pecanja, kojih uvek ima u najnižim delovima tvrđave. Zbog svog istorijskog značaja i izuzetne arhitektonske vrednosti, Golubačka tvrđava je proglašena za spomenik od izuzetnog značaja 1979. godine (Spomeničko nasleđe Srbije, 2009). Istraživački i konzervatorski radovi započeti su 1969. godine, a završeni 1987. godine, zbog nedostatka finansijskih sredstava. Početkom 21. veka svi delovi utvrđenja iznad puta, uključujući i šanac, su bili skroz obrasli koprivama, kupinama, šipkom i sličnim rastinjem koje je skoro u potpunosti onemogućavalo kretanje kroz gornje delove utvrđenja, osim po malom uskom putiću koji je vodio do Donžon (1.) kule. Tokom proleća 2005, izvršena je akcija uklanjanja tog rastinja iz šanca i prednjeg grada. U samom šancu je obnovljena česma (koju je do tad skrivalo visoko rastinje) podignuta u čast poljskog viteza Zaviše Crnog koji je ostavio svoj život u Golupcu. U samoj se citadeli, uz kupine, smestilo i nekoliko stabala smokve. Tvrđava je višestruko ugrožena radom kamenoloma, uticajem uspora Dunava i rastinjem koja razara bedeme kula. U još nepovoljnijoj situaciji je podgrađe koje je nemoguće istraživati bez dislokacije magistralnog puta i zatvaranja kamenoloma (Simić, 2000). Do 2010-ih Golubačka tvrđava je bila zapuštena, unutrašnji drveni prilazi kulama su truli i opasni, pa je posmatranje tvrđave bilo bezbedno samo sa spoljne strane, a ulaz u tvrđavu, iako je moguć penjanjem uz zidine, nije bio preporučljiv iz bezbednosnih razloga. Stanje pre obnove se može opisati kroz sledeći navod: Zidine, kule i kamena stepeništa su u dosta dobrom stanju, ali su drveni spratovi i stepenice odavno istrulele i pretvorile se u prah. U 5. kuli su naknadno postavljena vrata, koja su u dobrom stanju, kao i spratovi sa stepenicama kojima se moglo izaći na njen vrh ili sići u tminu nižih spratova. Danas su viši spratovi skroz urušeni, dok su daske koje čine pod i grede koje ih drže, u nivou ulaznih vrata trule i potpuno nebezbedne za kretanje. Uz stepenice (VI) ima ostataka drvene ograde, koja je skroz istrulela, na kojoj se vide buketi cveća ostavljeni u spomen na devojku koja je poginula kada se ograda, na koju se oslonila, polomila. Slična nesreća se dogodila i 27.09. 2008. godine, kada se, tokom đačkog izleta učenika Mladenovačke gimnazije, pod jednom učenicom odvalio deo građe tvrđave na kome je stajala, nakon čega je pala sa vrha glavne kapije (II) na magistralni put koji kroz nju prolazi. Ona je nakon toga prevežena u Požarevačku bolnicu, a zatim i u beogradski Urgentni centar, a lekari su njeno stanje ocenili kao veoma teško, ali su napomenuli da se devojka nalazi van životne opasnosti.

vrlo dobro retko u ponudi kao na slikama RETKO U PONUDI Autor Kanižaj, Pajo Naslov Prsluk pucam / Pajo Kanižaj ; ilustrirao Miroslav Šutej Vrsta građe poezija ; dečje, opšte Jezik scr Godina 1976 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Školska knjiga, 1976 Fizički opis 38 str. : ilustr. ; 25 cm Ostali autori Šutej, Miroslav Zbirka Biblioteka Modra lasta Miroslav Šutej (Duga Resa[1], 29. april 1936. - Krapinske Toplice, 13. maj 2005.[1]), hrvatski slikar i grafičar. Biografija Šutej se školovao na zagrebačkoj Školi primijenjenih umjetnosti u Zagrebu i Akademiji likovnih umjetnosti na Odsjeku grafike u klasi profesora M. Detonija, koju je završio 1961. Nakon tog bio je 2 godine na specijalki (1961. - 1963.) kod Krste Hegedušića. Osvojio je Grand-prix za slikarstvo, na 3. bijenalu mladih u Parizu 1963. Ta nagrada omogućula mu je jednogodišnji boravak u Parizu (1964. -1965.) . Od 1978. do smrti 2005. godine radi kao profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Postao je član dopisni član JAZU 1990., a od 2007. redovni [2] Šutej se uz slikarstvo bavio se scenografijom, opremanjem interijerai grafičkim dizajnom (dizajnirao je hrvatske insignije , novčanice kune i čuvene maskote kviza Kviskoteke, legendarnog Kviska, drvene figure ). Predsjednička zastava rad Miroslava Šuteja Šutej je bio umjetnik bogate mašte i izvanredna senzibiliteta, ispočetka opčinjem Op artom, kasnije se zainteresirao za kinetičku umjetnost. U tom duhu nastali su njegovi ludistički - pomični crteži (City 10, 1972) koji se sastoje od dva sloja, statičnog i dinamičnog, pomoću kojih se mogu stvarati razne kombinacije. U djelu Bombardiranja očnog živca I. iz 1962. dolazi do izražaja njegova izrazito moćna kreativnost. U ciklusu Aure (1986-88) koristi se nasljeđem Op arta i novih tendencija. Gotovo pola vijeka predstavljao se uvijek sa novim i zanimljivim radovima, pokazujući snagu svoje mašte. Njegovo iznimno stvaralačko umijeće ostavilo je vidan trag na hrvatskoj likovnoj sceni. Šutejevi radovi nalaze se u vodećim svjetskim galerijama i muzejima kao što su londonska Galerija Tate, Muzej moderne umjetnosti u New Yorku te u zbirkama zagrebačkog i riječkog Muzeja suvremene umjetnosti. tags: dečje knjige knjige za decu ilustracije ilustrovano ilustrovao ilustrovana zbirka poezije hrvatska avangarda neoavangarda apstraktna umetnost

Stanje kao na fotografijma, u donjem delu iskrzan i malo po sredini gde je savijan 49cm x 69cm Retko u ponudi !!! Vrata ostaju otvorena je jugoslavenski crno-bijeli igrani film snimljen 1959. godine u režiji Františeka Čapa po scenariju Vladimira Paskaljevića. Protagonist, čiji lik tumači Rade Vergović, je Petar, maloljetni delinkvent koji bježi iz popravnog doma te, nastojeći pronaći utočište, odgovara na oglas porodice koja traži unuka nestalog u Drugom svjetskom ratu. Radnja prikazuje kako njegove planove da ih prevari i opljačka poremeti to što prvi put u životu bude dočekan ljubavlju i pažnjom, kao i to da se zaljubio u svoju `sestru`, čiji lik tumači Milena Dravić. Vrata ostaju otvorena su kasnijim kritičarima postala zanimljiva zbog sadržaja koji se smatrao `subverzivnim` za tadašnje stadnarde jugoslavenske kinematografije, pri čemu se prije svega navodi motiv incesta, isto kao što dio kritičara u nekim scenama pronalazi homoerotski sadržaj.[1] Široj javnosti je, međutim, daleko poznatiji po tome što je u njemu tada mlada i relativno nepoznata Milena Dravić prvi put tumačila glavnu žensku ulogu, a što joj je omogućilo da sljedeće decenije postane najveća zvijezda jugoslavenske kinematografije. Godine 2014. je u Trebinju, koje je služilo kao jedna od lokacija filma, film prikazan na 2. Trebinjskom filmskom festivalu, čime je svečano obilježena 55. obljetnica rada Milene Dravić, koja je bila posebni gost. Režija František Čap Producent Bosna film Scenario Vladimir Paskaljević Uloge Rade Vergović Teodora Arsenović Milena Dravić Dušan Janićijević Montaža Marija Fuks Datum(i) premijere 1959 Trajanje 100 min. Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Originalan filmski plakat Kinema Sarajevo

Đovani Bokačo (ital. Giovanni Boccaccio; Čertaldo, 1313 — Čertaldo, 1375), italijanski književnik, humanista. Učestvovao aktivno u političkom i kulturnom životu firentinske Komune. Đovani Bokačo, jedan od najznačajnijih pisaca humanizma, rođen je 1313. godine, najverovatnije u Čertaldu, kao vanbračno dete imućnog trgovca Bokačina di Kelina. Mladost je proveo u Napulju, gde se školovao i započeo svoj književni razvoj. Kada se pojavila crna kuga 1348. godine, Bokačo se nalazio u Firenci. Od kuge su umrli njegov otac i maćeha, i tada je Bokačo ostao na čelu roditeljskog doma. Nakon 1348. godine, književna slava i društveni položaj počeli su da mu donose različita priznanja od firentinske Komune. Pisac se tokom sledeće decenije bavio raznim zvaničnim, diplomatskim poslovima. Veoma veliki uticaj na Bokačov duhovni razvoj i književni rad imao je Petrarka, sa kojim se Bokačo upoznao 1350. godine u Firenci, i sa kojim je ostao prijatelj do kraja života. Propast zavere u decembru 1360. godine, u koju su bile umešane ličnosti veoma bliske Bokaču izmenila je političke odnose unutar firentinske Komune. U tom periodu Bokačo je udaljen od javnih obaveza. Razočaran prevarama i intrigama u gradskom političkom životu pisac se povukao u Čertaldo, gde je učio i meditirao. U novoj fazi političke napetosti, Bokačo je dobio nova javna zaduženja. Od velike važnosti bila je njegova poslanička misija, od avgusta do novembra 1365. godine, koja je papi Urbanu V donela podršku Firence za povratak papskog dvora u Rim. U proleće 1371. godine vratio se u Čertaldo sa svog poslednjeg putovanja u Napulj, i tu je živeo u oskudici, bolestan, među svojim knjigama. Godine 1373. firentinska Komuna ga je pozvala da u crkvi San Stefano di Badija javno čita i tumači Danteovu Komediju. Umro je u Čertaldu 21. decembra 1375. godine. Duh Napulja, kao i život koji je tamo vodio sasvim je odgovarao Bokačovim ljudskim, intelektualnim i stvaralačkim težnjama. Kretao se u krugovima učenih ljudi i otmenog sveta. Bilo mu je omogućeno da koristi veliku kraljevsku biblioteku, u kojoj je zadovoljavao svoja široka interesovanja u vezi sa književnošću, astrologijom, mitologijom i drugim područjima. U takvoj društvenoj i kulturnoj sredini, kojoj je obeležje davala hedonistička i aristokratska literatura, Bokačo je započeo intenzivnu književnu aktivnost, kako na latinskom, tako i na narodnom jeziku. Ipak, usredsredio se na dela na narodnom jeziku namenjena dvorskoj sredini u kojima je obradio niz motiva u vezi sa sopstvenom ličnošću. Bokačo, poput Petrarke i Dantea doživljava kao najznačajniji događaj u formiranju sebe kao književnika susret sa ženom, koja će ostati njegova jedina prava i nikad zaboravljena ljubav. I danas je nejasno da li je ova velika Bokačova ljubav samo plod mašte i literarne konvencije ili realan doživljaj presudan u razvoju pisca. Bokačova Fijameta je, kako on sam tvrdi, bila nezakonita ćerka Roberta Anžujskog. Ako se izostave razne Rime, prvo delo koje je Bokačo sastavio bio je kraći spev, Dijanin lov, mala poema od osamnaest pevanja u tercinama. Delo evropske slave iz napuljskog perioda jeste roman u prozi, u pet knjiga, Filokolo. Bokačo je u ovom delu proširio, u književnosti već poznatu temu o doživljajima dvoje mladih ljubavnika, Florija i Bjanćifiore. Herojski, dvorski i viteški pogled ima osnovnu ulogu u Teseidi, poemi u oktavama u dvanaest knjiga, posvećenih Fijameti. Firenca je, nasuprot Napulju bila sredina praktičnog, trgovačkog, politikom i borbama angažovanog grada. Bokačo je nastavio sa svojom književnom delatnošću u drugačijem književnom podneblju. On sada piše dela u kojima spaja dvorsku sredinu, u kojoj se prethodnih godina kretao, sa ambijentom grada i njegovom bogatom tradicijom. U delu Elegija gospođe Fijamete žena nije prikazana kao predmet obožavanja, već kao subjekat koji pripoveda o svojoj ljubavnoj patnji. Najzrelije Bokačovo pesničko ostvarenje u firentinskom periodu je Fijezolanska priča o nimfama, mala poema u 473 oktave, odraz poštovanja pisca prema firentinskoj tradiciji. U Dekameronu, remek delu oblikovanom najverovatnije između 1348. i 1351. godine, Bokačo je uspeo da prikaže život u svoj njegovoj punoći i da stvori predstavu svestrane, bogate slike o ljudima, najrazličitijih iskustava i tipova. Dekameron je zbirka od sto novela, vešto osmišljene, precizne strukture, koja najavljuje Bokača kao jednog od najznačajnijih nosilaca humanističkih ideja. Sedam devojaka i tri mladića sreću se u Crkvi Svete Marije Novele, stvaraju dogovor u kome će priča postati spasonosna sila koja pobeđuje smrt. Postoje mišljenja da su sedam devojaka Bokačove ljubavnice – od Pampineje, koju je prvu voleo, do Elize, koju je voleo kada je pisao delo. Međutim, Pampineja je bujna, Fijameta je raspevana, Emilija je laskavica, Laureta Petrarkina Laura, Neifila ponovo zaljubljena, i Eliza Vergilijeva Didona. Bar tako tvrdi de Sanktis. Devojaka ima koliko i dana u nedelji, planeta na nebu, teoloških vrlina (slobodnih veština). Broj tri, koliko ima mladića, simbolizuje muško načelo i sveto trojstvo. Panfilo sav ljubav prepostavlja se da predstavlja nevernog Bokača, Filostrato pobeđen ljubavlju, predstavlja Bokača odgurnutog. Dioneo, na kraju je jedan od piščevih potpisa, te je ovaj pripovedač razvratnih priča na kraju dana, verovatno sam autor. Pripovedanje novela samo je deo njihove aktivnosti, i oni od toga prave ritual – ceremoniju krunisanja, zadavanje teme i pravila pripovedanja. Maglovit okvir govori o još nekim njihovim stalnim aktivnostima kao što su šetnje. Poruka Dekamerona je možda, budimo velikodušni da bi tako ovekovečili svoje kratke živote. Pripovedanje je podeljeno na četiri teme. Prva slobodna (1 dan), druga o fortuni (2 dana), o amoru (četiri dana) i o velikodušnosti (1 dan). Bokačo nije želeo da stil okvira puno odudara od stila novela pa je uveo i prelaze. Asketski duh koji vladao srednjovekovljem postavio je vrhunac savršenstva u ekstazu. Danteova alegorijska bića odraz su zamagljene vizije sveta, želje da se nešto kaže po ugledu na teokratsku literaturu, legende, misterije, vizije i alegorije. Nasuprot takvom svetu postoji početkom 14. veka živa trubadurska tradicija koja na svet gleda mnogo vedrije, postoje novele – priče o događajima od velikog značaja koji nam se dopadaju kao istiniti. Ipak, nepolodnost dela koja su prethodila Dekameronu je nespecifičnost situacije, opštost likova, i to je polje na kome će Bokačo, učenjak, poznavalac, Dantea i klasike, začeti svoj literarni svet. Oskudan, protokolaran okvir Dekamerona on ispunjava individualiziranim pričama, u kojima glavnu ulogu igraju dve pojave – ljubav i inteligencija. U odnosu na njih se čitav svet ponovo procenjuje. Duh humanizma po čijim je stavovima i pesnik živeo, nameće mu da istakne u svom delu trijumf razuma i duha, prirodnog nagona, nad misticizmom klera. Dekameronom Bokačo uzdiže zemaljski život iz blata, a književni rod novele iz niskih u srednje staleže. NJegovo oružje je vesela karikatura. Kako ona funkcioniše? Karikatura je realno prikazivanje predmeta uz isticanje njegove slabe i smešne strane, i upravo je to sredstvo poslužilo Bokaču da stvori svoj novi svet – koji je prirodan, a ne duhovan. Unutrašnji duhovni život pun misterije i fanatizma koji nalazimo kod Dantea – ovde je potisnut nagonom – silovitom reakcijom na sopstvenu suprotnost. U tom svetu Bog i proviđenje su samo imenovani, dok svetom i ljudskim sudbinama upravlja slepi slučaj – Fortuna, koja se može pobediti samo uz pomoć inteligencije. Natprirodnog nema, može se pojaviti samo kao šala i prevara, dok se Bajka javlja samo u dve novele poslednjeg dana u pričama o čarobnom vrtu i velikodušnosti. Legenda je izložena parodiji, viteški ideali se hvale, ali u sklopu renesansnog zanosa zaštite prirodnog ponošanja, lične inicijative i domišljatosti. Zbog takvih karakteristika Bokačovo je delo nazvano LJudskom komedijom, čistoj suprotnosti Božanstvenoj Komediji, a ovaj termin upotrebljava i De Sanktis. Ovo definiše poetski svet u kome je telo suprotstavjleno strogosti klera, u kome profani svet karikira svoje gospodare. Zlobno društvo neznalica se suprotstavlja inteligentnom društvu. Komični motiv Dekamerona proističe iz inteligentnog, a ne moralnog sveta. Lukavi duh stalno trijumfiuje nad neukim. Takav pogled prema intelektu dolazi iz kulta lepe forme, lepe reči i najezde antičkog nasleđa koji dolaze posle Dantea. Umetnike interesuje lepa odeća stvarnosti, a u proučavanju ih vodi erudicija. Javlja se naturalizam i realizam praktičnog života. Ali Bokačov svet nije čisto realističan. Pre svega zato što njegov cilj nije da predstavi precizno svet kakav jeste, već da pronađe čudesne i izuzetne slučajeve i da ih predstavi na duhovit način. Novele su samo prividno, površno raspoređene na teme i lelujaju od krajnosti do krajnosti; tragično i komični, visoko i nisko, mešaju se kao odraz šireg pogleda na svet. Autor i slušalac su superiorni nad pričom – nalaze se visoko iznad nje, nepredvidivi, posmatraju svoj predmet kritički, zabavljaju se i naslađuju njime na elegantan način. Vrsta čudesnoga koja iz toga izvire je sasvim nova – ljudska dela u hiru slučaja koja pobeđuju pretpostavke razuma. Zato De Sanktis Dekameron naziva i Karavanom mašte u kome su ljudi oslobođeni svih veza naočigled smrti – pozornica ljudskih dela kojima upravlja slučaj. Pošto je interes Dekamorona u neobičnosti uzroka i posledica događaja, moralno je potpuno uklonjeno – vrlina je takođe književna – prerađena iz viteških romana i svetovne literature. Gospoda pokazuju svoju vrlinu time što se ne služe zlo svojom silom već se pokazuju darežljivi i uslužni. Vrlina tako više nema teološki i mističan karakter – i stvara se osećaj vedrine. Srećne i tužne priče plivaju u lepom okviru sve utopljene u tu vedrinu. Opisi, razgovori i refleksije razblažuju i rasplinjuju svaku tugu i kob – negativnee, ali i pozitivne emocije postaju sasvim površne. Uslovljen istorijskim okolnostima (pobedom gibelina, miru, povratku antičkom nasleđu) intelekt se razmnožio, stvorio svoju klasu (humaniste) i tako se izdvojio od ostatka sveta. Siguran znak učenosti u tom soju postalo je smejanje grešnom, neukom svetu. Čak i propovednici više nisu bili sumorni već su nastojali da dosetkama, ogovaranjima i šalama zabave slušaoce. Zato i Bokačo sebi dozvoljava da u Dekameronu svetovni ljudi prilikom ispovesti (Ćapeleto) magarče glupe i tupe sveštenike. Ali šta to vidimo u prelazu, Bokačovom izumu – Pamfilo počinje pripovetku da će se raditi o tome da svaku stvar treba raditi u ime Boga, jer on uzima u obzir čistotu molioca, a ne njegovo neznanje, niti to što je možda u paklu. Zatim se ocrtava čovek koji uživa u grehu, koji sa zadovoljstvom i svesno čini zlo. U Burgundiji se ponaša drugačije, kao ljubazan i blag. Zelenaši se, kad Ćapeleto oboli, brinu da im njegova smrt u njohovoj kuće ne naškodi za posao, jer su Italijanski zelenaši. Iako bi ga otac pustio sa ispovesti brže, matorom Italijanu je stalo da što više slaže, jer u laži uživa, a ovo mu je poslednja. Jednom sam ljunuo u božijem hramu kaže na kraju Ćapeleto, a sveštenik mu odgovara, nema veze svi mi tamo pljujemo po ceo dan. Čak i prevaranti su zgranuti i razveseljeni Ćapeletovim bezočnim laganjem. Pošto je Ćapeleto postao svetac Bokačo zaključuje, da nije važno kakvom se svecu molimo dok god je naša misao čista i iskrena. Iako je pripovedač u ovoj priči moralno neopredeljen zbog štoga što ne procenjuje svetsku pravdu, već svoje mogućnosti, i odnos sa bogom – on postavlja jednu komičnu situaciju – oduševljenog fratra i lažljivog Ćapeleta – i iz rušenja jedne od misterija hrišćanstva – poslednje ispovesti – navir komika. U istom maniru, čuda svetaca (Martelino, Fra Alberto) prikazana su sa komičnom vesečošću. U priči o Martlinu tri lakrdijaša dolaze da vide umrlog sveca Ariga. Da bi ušli u puni crkvu, Martelino se pravi oduzetim. Štos bi mu upalio ali ga je neko prepoznao i onda su ga tukli. Da bi ga spasili, prijatelji ga optužuju za krađu, od čega se on brani, ali je barem spašen od batina zbog glume hendikepiranosti. Svu trojicu spašav i nagrađuje uslužni Sandro, predstavnik plemićke vrline. Priča o Martelinu je zabavna priča, bez oštre poente, koja se igra sa motivom svetosti. Još bezobraznija je priča o Fra Albertu koji je ubedio ženu da se u nju zaljubio Anđeo Gavrilo. Niko ne potencira da je važno to što je on loše završio – važna je priča, koja je prijatna, fluentna i drži pažnju. Tako i Pampineja počinje priču – želi da ispriča novelu koja će sve da nasmeje, ali da se ne udalji suviše od teme pripovedanja. Priča je takođe o prevarantu koji postaje sveštenik preselivši se iz Imole u Veneciju. U ovoj priči Fra Laberto zastupa intelekt, koji se zlo služi svojom moći nad priglupim svetom. Iz toga takođe izbija vrcava komika, posebno kada joj kaže da ga je anđeo prebio i zatražio da se izvini što je kudio njenu lepotu – Lizeta se toliko nadula od uzbuđenja da joj košulja nije prekrivala zadnjicu. Namere fra Alberta su potpuno telesne, ali i smešne. Tu dolazi do onog momenta koji Auerbah navodi kao primer za Bokačovo tretiranje stvarnosti razgovor glupe Lizete i neke žene oko Arhanđela Gavrila, vrhunac komičnog u ovoj noveli. Sa psihološkom rafiniranošću on oslikava prijino ustezanje i tobož verovanje Lizeti da bi joj ona ispričala celu priču. Posle toga su mnoge peripetije – skakanje u kanal Grande, svetkovina na kojoj se Alberto prerušava u divljeg čoveka da bi pobegao od devera. Život predstavljen u Dekameronu je velika slika sveta nad kojom se dižu Danteove paklene Malebolge. Kulturan i uglađen svet u njemu je refleks viteških romana (Federico degli Albriđi). U tom svetu. Utisak je da se u novelama nalazimo u površnom i lakomislenom svetu, okrenutom ka spolja, ka uživanju, sudbinama nošenim tamo-`vamo vihorovima slučaja i sreće. Kultura u prvom cvatu, ruga se nekulturi nižih slojeva. Osnovni karakter koji daje radost Dekameronovim prizorima je priprostost neukih ljudi. Pripovedači Bokača su renesansni ljudi – oni provode veseo ali pristojan život, zazivaju Boga, i poštuju Vrkvu i religiozne forme – međutim oni se smeju glupanima i lukavcima bez težnje da svet isprave u moralnom smislu, ili da ga reformišu – nalik Kralju Liru na krahu Šekspirove drame, kada drži Kordeliju u naručju, mrtvu. Ta neposrednost smrti je kuga, kod Bokača. Radosnoj atmosferi pripovedaka umnogome doprinosi njihov okvir – jer su i njihovim pripovdačima one samo sredstvo da se vreme provede ugodno, i da se ne misli na svakodnevne opasnosti. Ono što ih čini zanimljivim jeste Bokačova umetnost lokalizacije – pričanja priče kao da je jedinstvena, kao da se odigrala samo jedan put. Bio je poznat po tome da je do preciznosti hirurga obrađivao predanja sve dok ne bi bile samo njegove priče. (Paklena devojka V, 8). Tu Bokačo priča jednu običnu priču o tome kako žena precenjuje svoju lepotu i kudi druge, ali zbog načina pričanja, pametne dosetke njenog strica i još nekih detalja, priča izgleda kao da se dogodila samo jednom u Čelatiku. (Shvatila je Freskove istinite reči onako kako bi ih razumela ovca) Bokačove inovacije u formi novele bile su uvođenje individualnih crta karaktera, umesto opštih tipova, uvođenje ambivalentnih likova, ograničavanje dajstva Fortune... NJegova kompoziciona struktura sa druge strane pratila je ranu novelističku tradiciju, sa tom specifičnošću što je Bokačova zbližavala razne žanrovske izvore. Bokačova shema u najvećem broju pripovedaka izgleda ovako: 1) Motivacija ili priprema situacije 2) Izlaz iz situacije pomoću aktivne samoinicijativnosti 3) Humanistička lekcija iz morala Uz to, postoje i nerešive situacije sa tragičnim krajem, izuzetni slučajevi i bajke (radnje sa karakterom iskušenja). Dešava se da postoje i složenije strukture – da zadovoljenje želje jednog lika vodi šteti drugog; ili sintagmatska serija sa dva toka – sticanje onoga što se želi i izbegavanje nastale pretnje. Bokačova sredstva, su, za razliku od legendi, retorička, a ne čisto narodska. On polaže veliki deo uživanja na dramski efekat rasprava i argumentacija. Kada se koristi vulgarizmima on to čini da ocrta npr. posustajanje duše u ženi (madam Lizeta razgovara sa prijom). Sočnost kratkih novela je u zaključku, baš kao i kod soneta. Taj zaključak je često nenadan i u suprotnosti je sa premisama – te izreke, dosetke, epigrame i šale stvorila je škola trubadura ili «vesele nauke». Međutim, zabavna karikatura je Bokačov zanat, a poenta je uopštena, zabavna stvar koja proizilazi iz raskošnog zapleta situacija i misli.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima potpis na nultoj stranici, ostalo uredno! Jako lepo ilustrovano! Ilustracije: Mladen Veza Dobriša Cesarić (Slavonska Požega, 10. siječnja 1902. - Zagreb, 18. prosinca 1980.) hrvatski pjesnik. Dobriša Cesarić je rođen u Požegi 10. siječnja 1902.godine. Djetinjstvo provodi u Osijeku gdje završava osnovnu školu i četiri niža razreda gimnazije. U jeku Prvog svjetskog rata dolazi 1912. godine u Zagreb gdje završava gimnaziju, a poslije mature 1920. godine upisuje filozofiju. Kratko vrijeme radi u zagrebačkom kazalištu, a zatim dugo godina kao knjižničar u Higijenskom zavodu, da bi poslije Drugog svjetskog rata radio kao urednik u izdavačkom poduzeću Zora. Umro je u Zagrebu 18. prosinca 1980. godine. Bio je član Jugoslavenske akademije nauka i umjetnosti. Književna karijera U književnosti se prvi put, kao četrnaestogodišnjak, pojavio 1916.godine pjesmom `I ja ljubim`. Prvu zbirku pjesama `Lirika` objavljuje 1931. godine i za nju dobiva nagradu Jugoslavenske akademije. Surađuje u mnogim književnim časopisima - Književnoj republici, Pečat, Savremeniku, Kritici, Hrvatskoj reviji...- objavljuje književne prikaze, prevodi sa njemačkog i ruskog jezika. Objavio je sljedeće knjige: Lirika, Spasena svijetla; Izabrani stihovi; Pjesme; Knjiga prepjeva; Osvijetljeni put; Goli časovi; Izabrane pjesme, a izašla mu je i zbirka prijevoda svjetskih pjesnika, Knjiga prepjeva. Pjesničko djelo Dobriše Cesarića sadrži 10-ak knjiga pjesama te veći broj knjiga iz njegove poezije i prepjeva. Mladen Veža (Brist, 7. veljače 1916. – Zagreb, 19. veljače 2010.), hrvatski slikar, grafičar i ilustrator. S nepunih trinaest godina dolazi u Zagreb. Umjetničku akademiju završio je 1937. godine u Zagrebu pod vodstvom Vladimira Becića.[1] Iste godine prvi put izlaže u Salonu Urlich sa suizlagačem Slavkom Kopačem. Povremeno je podučavao na Akademiji primijenjenih umjetnosti do 1981. godine.[1] Godine 1938. godine sudjelovao je na prvoj izložbi u Domu primijenjenih umjetnosti pod nazivom Pola stoljeća hrvatske umjetnosti, koju je blagoslovio nadbiskup Alojzije Stepinac i otvorio Vladko Maček.[2] Također je sudjelovao na I., II., III. i IV. Izložbi hrvatskih umjetnika NDH (1941. – 44.). godine.[2] Na izložbama hrvatske umjetnosti u Berlinu, Beču i Bratislavi sudjelovao je s trima slikama. Neposredno nakon rata časni sud Hrvatskog društva likovnih umjetnika (HDLU) u sastavu Đuro Tiljak (predsjednik), Marino Tartaglia i kipar Grga Antunac, isključio ga je na godinu dana iz javnog djelovanja zajedno s Ljubom Babićem (oslobođen na intervenciju Krste Hegedušića). Nakon mjesec dana zabrane imenovali su ga voditeljem zagrebačkog Agitpropa. Za vrijeme rata politički je neaktivan, službovao je u gimnazijama u Zagrebu i Karlovcu, slikao rodni kraj i savske krajolike, portretirao, ilustrirao knjigu Danijela Crljena Naš Poglavnik. Imao je četiri brata i svi su bili u partizanima. Oženjen je s Mirjanom Vežom, povjesničarkom umjetnosti i enciklopedisticom. Mladen Veža je također izlagao i u Zagrebu, Beogradu, Sisaku, Mariboru, Splitu, rodnom Bristu, Sarajevu, Osijeku i Bejrutu.[3] Veža je primio mnoge nagrade i priznanja uključujući i nagradu Vladimir Nazor 1994. godine.[2] Preminuo je 19. veljače 2010. u Zagrebu.... Cesarić, Dobriša, hrvatski pjesnik i prevoditelj (Požega, 10. I. 1902 – Zagreb, 18. XII. 1980). Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je živio od 1916. Radio je kao lektor i urednik. Redoviti član JAZU-a od 1951. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1967) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1976). Prvu je pjesmu objavio 1916. u Pobratimu, a pjesničku afirmaciju stekao u vodećim književnim časopisima (Kritika, Savremenik, Literatura, Književnik, Hrvatska revija), no najviše pjesama objavio je u Književnoj republici. Od 165 pjesama njih 127 objavio je za života u 15 samostalnih zbirki. Lirika mu je bliska romantičarima i modernistima (doživljaji seoskoga i gradskoga krajolika, gradacije i kontrastiranja, romantički leksik i metaforika, ritmičnost i simboličko-alegorijske značajke). U pjesmama sa socijalnim temama (Mrtvačnica najbjednijih, Vagonaši, Zidari, Predgrađe) pridružio se struji tzv. socijalne književnosti između dvaju svjetskih ratova. Motivi iz gradskog života i sive gradske svakodnevice također su mu estetski privlačni, u njih unosi romantičke sadržaje, što ga čini tipičnim urbanim pjesnikom. Ugled jednoga od »najmuzikalnijih hrvatskih pjesnika« (M. Matković) zahvaljuje raznovrsnim ponavljanjima (glasova, riječi, stihova, strofa) naslijeđenima iz usmenoga pjesništva (romance i balade) i gradske popijevke. Pjesme mu odaju dojam spontanosti te lakoće i jednostavnosti, no Cesarić je osobitu pozornost pridavao kompoziciji pjesme, rješavajući ju najčešće po načelu cikličnosti. Kombinirajući tzv. visoke teme s niskim postupcima popularnih šansona i šlagera te avangardnih »praznih mjesta« (npr. Povratak, Balada iz predgrađa, Kronos i dr.), Cesarićeva lirika na umjetnički sugestivan način poništava jaz između običnoga i uzvišenoga te pokazuje da su svakodnevne, banalne stvari zapravo sudbinske. Lirika mu odaje nenametljivu misaonost čovjeka čiji se svjetonazor temelji na uočavanju opreka između prolaznoga i vječnoga, realnoga i idealnoga, običnoga i neobičnoga, lijepoga i ružnoga. Antiteza, kao glavno umjetničko načelo, prožima i Cesarićevu poetsku viziju te motivira njegov stvaralački čin u kojem se ne nalazi samo poticaj već i životni smisao. Svijet i postojanje stječu tako u Cesarića svoje opravdanje jedino kao estetski fenomen. Time se istodobno podnosi nesavršenost svijeta, njegova kontrastivna narav, nužnost i fatalnost kruga, tj. vječnoga vraćanja (Povratak), i prevladava pesimizam. Mnoge su Cesarićeve pjesme uglazbljene. Pisao je i kritičko-memoarsku prozu te objavljivao prepjeve s njemačkoga, ruskoga, bugarskoga i slovenskog jezika. Djela: Lirika (1931), Spasena svijetla (1938), Izabrani stihovi (1942), Pjesme (1951), Knjiga prepjeva (1951), Osvijetljeni put (1953), Tri pjesme (1955), Goli časovi (1956), Proljeće koje nije moje (1957), Izabrane pjesme (1960), Moj prijatelju (1966), Slap (1970), Izabrane pjesme (1973), Pjesme – Memoarska proza (1976), Voćka poslije kiše (1978)...

Ova interaktivna izdanja omogućiće vašoj deci da na što zabavniji način nauče engleski jezik, a da pri tom uživaju u svojim omiljenim bajkama. Svaka knjiga serijalaPročitaj mi bajku predstavlja kvalitetnu audio-vizelnu celinu, zabavni i umetnički doživljaj sa velikom edukativnom notom. Savremen dizajn, preglednost i zanimljive ilustracije su nešto što bajke iz ove edicije izdvaja od ostalih i koje se preporučuju kako deci, tako i roditeljima za zajedničko druženje. Možda najzanimljiviji segment edicije je audio CD koji se dobija na poklon uz svaku knjigu. Na CD-u se nalaze interpretacije bajki na srpskom jeziku koje čita Dragoljub Ljubičić Mićko, i na engleskom ih interpretira Ana Sofrenović. Nezaobilazan detalj svakog odrastanja su bajke. Dozvoliti svom detetu da uz iste bajke odraste i nauči sve što su i njihovi roditelji u svom detinjstvu, i to na mnogo zabavniji način i zajedno sa njima, od izuzetne je važnosti za odrastanje deteta. Ispričane razumljivim i jednostavnim jezikom i prilagođene svim uzrastima, bajke iz ove edicije u najboljem maniru pripovedačke tradicije prenose univerzalna i vanvremenska značenja. U posebnom delu na kraju svake knjige data su objašnjenja pojmova i rečnik engleskih reči. 1. Crvenkapa/Pepeljuga Knjiga na srpskom i engleskom jeziku sa popularnim bajkama Crvenkapa i Pepeljuga, a uz knjigu dolazi i audio CD gde bajke čitaju Ana Sofrenović i Dragoljub Ljubičić Mićko, kao i rečnik osnovnih reči i pojmova. 2. Tri praseta/Ružno pače Knjiga na srpskom i engleskom jeziku sa popularnim bajkama Tri Praseta i Ružno Pače, a uz knjigu dolazi i audio CD gde bajke čitaju Ana Sofrenović i Dragoljub Ljubičić Mićko, kao i rečnik osnovnih reči i pojmova. 3. Olovni vojnik/Snežana i sedam patuljaka Knjiga na srpskom i engleskom jeziku sa popularnim bajkama Olovni Vojnik i Snežana i Sedam Patuljaka, a uz knjigu dolazi i audio CD gde bajke čitaju Ana Sofrenović i Dragoljub Ljubičić Mićko, kao i rečnik osnovnih reči i pojmova. 4. Snežna kraljica/Devojčica sa šibicama Knjiga na srpskom i engleskom jeziku sa popularnim bajkama Olovni Vojnik i Snežana i Sedam Patuljaka, a uz knjigu dolazi i audio CD gde bajke čitaju Ana Sofrenović i Dragoljub Ljubičić Mićko, kao i rečnik osnovnih reči i pojmova.

Ova interaktivna izdanja omogućiće vašoj deci da na što zabavniji način nauče engleski jezik, a da pri tom uživaju u svojim omiljenim bajkama. Svaka knjiga serijalaPročitaj mi bajku predstavlja kvalitetnu audio-vizelnu celinu, zabavni i umetnički doživljaj sa velikom edukativnom notom. Savremen dizajn, preglednost i zanimljive ilustracije su nešto što bajke iz ove edicije izdvaja od ostalih i koje se preporučuju kako deci, tako i roditeljima za zajedničko druženje. Možda najzanimljiviji segment edicije je audio CD koji se dobija na poklon uz svaku knjigu. Na CD-u se nalaze interpretacije bajki na srpskom jeziku koje čita Dragoljub Ljubičić Mićko, i na engleskom ih interpretira Ana Sofrenović. Nezaobilazan detalj svakog odrastanja su bajke. Dozvoliti svom detetu da uz iste bajke odraste i nauči sve što su i njihovi roditelji u svom detinjstvu, i to na mnogo zabavniji način i zajedno sa njima, od izuzetne je važnosti za odrastanje deteta. Ispričane razumljivim i jednostavnim jezikom i prilagođene svim uzrastima, bajke iz ove edicije u najboljem maniru pripovedačke tradicije prenose univerzalna i vanvremenska značenja. U posebnom delu na kraju svake knjige data su objašnjenja pojmova i rečnik engleskih reči. 1. Ali baba/Knjiga o džungli Knjiga na srpskom i engleskom jeziku sa popularnim bajkama Ali baba i Knjiga o džungli, a uz knjigu dolazi i audio CD gde bajke čitaju Ana Sofrenović i Dragoljub Ljubičić Mićko, kao i rečnik osnovnih reči i pojmova. 2. Krcko Oraščić/Mala sirena Knjiga na srpskom i engleskom jeziku sa popularnim bajkama Krcko Oraščić i Mala sirena, a uz knjigu dolazi i audio CD gde bajke čitaju Ana Sofrenović i Dragoljub Ljubičić Mićko, kao i rečnik osnovnih reči i pojmova. 3. Carevo novo odelo/Alisa u zemlji čuda Knjiga na srpskom i engleskom jeziku sa popularnim bajkama Carevo novo odelo i Alisa u zemlji čuda, a uz knjigu dolazi i audio CD gde bajke čitaju Ana Sofrenović i Dragoljub Ljubičić Mićko, kao i rečnik osnovnih reči i pojmova. 4. Mačak u čizmama/Pinokio Knjiga na srpskom i engleskom jeziku sa popularnim bajkama Mačak u čizmama i Pinokio, a uz knjigu dolazi i audio CD gde bajke čitaju Ana Sofrenović i Dragoljub Ljubičić Mićko, kao i rečnik osnovnih reči i pojmova. 5. Palčica/Aladin i čarobna lapma

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bauer, Ljudevit (Ludwig), hrvatski književnik i prevoditelj (Sisak, 13. VIII. 1941). Studij jugoslavenskih jezika i književnosti te ruskog jezika i književnosti završio na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1965), a poslijediplomski studij u Pragu (1973). Napisao više ogleda o češkoj i slovačkoj književnosti te o recepciji slovačke književnosti u Hrvatskoj. Piše prozu za djecu (Parnjača Colombina, 1979; Dokaz da je Zemlja okrugla, 1987; Poliglot i pas, 1989; Tri medvjeda i gitara, 1990), romane (Trag u travi, 1984; Trik, 1985; Kratka kronika porodice Weber, 1990; Biserje za Karolinu, 1997; Partitura za čarobnu frulu, 1999; Don Juanova velika ljubav i mali balkanski rat, 2003; Zapisi i vremena Nikice Slavića, 2007; Zavičaj, zaborav, 2010; Karusel, 2011; Toranj kiselih jabuka, 2013; Šoferi, 2017; Muškarac u žutom kaputu, 2018), poeziju i drame. Prevodi s češkoga, slovačkoga i engleskoga. Mladen Veža (Brist, 7. veljače 1916. – Zagreb, 19. veljače 2010.), hrvatski slikar, grafičar i ilustrator. S nepunih trinaest godina dolazi u Zagreb. Umjetničku akademiju završio je 1937. godine u Zagrebu pod vodstvom Vladimira Becića.[1] Iste godine prvi put izlaže u Salonu Urlich sa suizlagačem Slavkom Kopačem. Povremeno je podučavao na Akademiji primijenjenih umjetnosti do 1981. godine.[1] Godine 1938. godine sudjelovao je na prvoj izložbi u Domu primijenjenih umjetnosti pod nazivom Pola stoljeća hrvatske umjetnosti, koju je blagoslovio nadbiskup Alojzije Stepinac i otvorio Vladko Maček.[2] Također je sudjelovao na I., II., III. i IV. Izložbi hrvatskih umjetnika NDH (1941. – 44.). godine.[2] Na izložbama hrvatske umjetnosti u Berlinu, Beču i Bratislavi sudjelovao je s trima slikama. Neposredno nakon rata časni sud Hrvatskog društva likovnih umjetnika (HDLU) u sastavu Đuro Tiljak (predsjednik), Marino Tartaglia i kipar Grga Antunac, isključio ga je na godinu dana iz javnog djelovanja zajedno s Ljubom Babićem (oslobođen na intervenciju Krste Hegedušića). Nakon mjesec dana zabrane imenovali su ga voditeljem zagrebačkog Agitpropa. Za vrijeme rata politički je neaktivan, službovao je u gimnazijama u Zagrebu i Karlovcu, slikao rodni kraj i savske krajolike, portretirao, ilustrirao knjigu Danijela Crljena Naš Poglavnik. Imao je četiri brata i svi su bili u partizanima. Oženjen je s Mirjanom Vežom, povjesničarkom umjetnosti i enciklopedisticom. Mladen Veža je također izlagao i u Zagrebu, Beogradu, Sisaku, Mariboru, Splitu, rodnom Bristu, Sarajevu, Osijeku i Bejrutu.[3] Veža je primio mnoge nagrade i priznanja uključujući i nagradu Vladimir Nazor 1994. godine.[2] Preminuo je 19. veljače 2010. u Zagrebu.... Cesarić, Dobriša, hrvatski pjesnik i prevoditelj (Požega, 10. I. 1902 – Zagreb, 18. XII. 1980). Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je živio od 1916. Radio je kao lektor i urednik. Redoviti član JAZU-a od 1951. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1967) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1976). Prvu je pjesmu objavio 1916. u Pobratimu, a pjesničku afirmaciju stekao u vodećim književnim časopisima (Kritika, Savremenik, Literatura, Književnik, Hrvatska revija), no najviše pjesama objavio je u Književnoj republici. Od 165 pjesama njih 127 objavio je za života u 15 samostalnih zbirki. Lirika mu je bliska romantičarima i modernistima (doživljaji seoskoga i gradskoga krajolika, gradacije i kontrastiranja, romantički leksik i metaforika, ritmičnost i simboličko-alegorijske značajke). U pjesmama sa socijalnim temama (Mrtvačnica najbjednijih, Vagonaši, Zidari, Predgrađe) pridružio se struji tzv. socijalne književnosti između dvaju svjetskih ratova. Motivi iz gradskog života i sive gradske svakodnevice također su mu estetski privlačni, u njih unosi romantičke sadržaje, što ga čini tipičnim urbanim pjesnikom. Ugled jednoga od »najmuzikalnijih hrvatskih pjesnika« (M. Matković) zahvaljuje raznovrsnim ponavljanjima (glasova, riječi, stihova, strofa) naslijeđenima iz usmenoga pjesništva (romance i balade) i gradske popijevke. Pjesme mu odaju dojam spontanosti te lakoće i jednostavnosti, no Cesarić je osobitu pozornost pridavao kompoziciji pjesme, rješavajući ju najčešće po načelu cikličnosti. Kombinirajući tzv. visoke teme s niskim postupcima popularnih šansona i šlagera te avangardnih »praznih mjesta« (npr. Povratak, Balada iz predgrađa, Kronos i dr.), Cesarićeva lirika na umjetnički sugestivan način poništava jaz između običnoga i uzvišenoga te pokazuje da su svakodnevne, banalne stvari zapravo sudbinske. Lirika mu odaje nenametljivu misaonost čovjeka čiji se svjetonazor temelji na uočavanju opreka između prolaznoga i vječnoga, realnoga i idealnoga, običnoga i neobičnoga, lijepoga i ružnoga. Antiteza, kao glavno umjetničko načelo, prožima i Cesarićevu poetsku viziju te motivira njegov stvaralački čin u kojem se ne nalazi samo poticaj već i životni smisao. Svijet i postojanje stječu tako u Cesarića svoje opravdanje jedino kao estetski fenomen. Time se istodobno podnosi nesavršenost svijeta, njegova kontrastivna narav, nužnost i fatalnost kruga, tj. vječnoga vraćanja (Povratak), i prevladava pesimizam. Mnoge su Cesarićeve pjesme uglazbljene. Pisao je i kritičko-memoarsku prozu te objavljivao prepjeve s njemačkoga, ruskoga, bugarskoga i slovenskog jezika. Djela: Lirika (1931), Spasena svijetla (1938), Izabrani stihovi (1942), Pjesme (1951), Knjiga prepjeva (1951), Osvijetljeni put (1953), Tri pjesme (1955), Goli časovi (1956), Proljeće koje nije moje (1957), Izabrane pjesme (1960), Moj prijatelju (1966), Slap (1970), Izabrane pjesme (1973), Pjesme – Memoarska proza (1976), Voćka poslije kiše (1978)...

Start exploring Kao na slikama Edukativna bojanka Insekti Start Exploring Insects: A Fact-filled Coloring Book Paperback – 31 October 1991 by George S. Glenn Insekti (lat. Insecta) su najmnogobrojnija klasa životinja.[3][4] Vrlo su raznoliki po obliku i načinu života;[5] većinom su malih razmera; telo im je sastavljeno iz tri jasno odeljena dela: glave, grudi i trbuha; na glavi imaju par pisaka i tri para usnih delova; na grudima sa donje strane imaju tri para člankovitih nogu a sa gornje dva para krila, ređe jedan par ili su bez njih. Prema građi krila i usnog aparata dele se na mnogobrojne redove: tvrdokrilce, opnokrilce, pravokrilce, leptire, dvokrilce, riličare itd. Razvijaju se preobražajem (metamorfozom) koja može da bude potpuna (obuhvata jaje, larvu, lutku i odraslog insekta) ili nepotpuna (bez stadijuma lutke). Igraju značajnu ulogu u prirodi, kao oprašivači biljaka, a mnogi su velike štetočine poljoprivrednih i šumskih kultura ili paraziti čoveka (buva, stenica) i domaćih životinja (obad, golubačka mušica[6]). Mnogi su prenosioci epidemičnih bolesti čoveka i stoke (tifus, malarija, spavaća bolest). Mnogi su korisni kao paraziti i predatori štetnih insekata; direktno su korisni pčela i sviloprelja. Procenjuje se da postoji oko 800.000 opisanih vrsta insekata, što je više od broja svih ostalih vrsta životinja zajedno. Insekti žive na svim mestima na Zemlji, u svim okruženjima, mada je jako mali broj insekata prilagođen životu u moru. Postoji oko 5.000 vrsta Odonata, 2.000 Mantodea, 20.000 skakavaca, 170.000 leptira, 120.000 mušica, 82.000 Hemiptera, 350.000 buba, i 110.000 vrsta mrava i pčela. Nauka o insektima se zove entomologija.[7][8] Opis[uredi | uredi izvor] Anatomija insekta A - Glava (cephalon); B - Grudi (thorax) C - Trbuh (abdomen) 1. antena 2. donje ocele 3. gornje ocele 4. oko 5. mozak (cerebralna ganglija) 6. prothorax 7. dorzalna arterija 8. traheje 9. mezotoraks 10. metatoraks 11. prednje krilo 12. zadnje krilo 13. stomak 14. srce 15. jajnik 16. zadnje crevo 17. anus 18. vagina 19. nervi (abdominalna ganglija) 20. malpigijeve cevčice 21. јастук 22. kandže 23. tarzus (tarsus) 24. tibija (tibia) 25. femur (femur) 26. trohanter (trochanter) 27. prednje crevo 28. torakalna ganglija 29. kuk, koksa (coxa) 30. pljuvačne žlezde 31. podždrelna ganglija 32. usni aparat Klasa insekata obuhvata oko milion opisanih vrsta što čini 2/3 ukupnog broja vrsta na našoj planeti, a po nekim mišljenjima njihov broj je daleko veći i iznosi između 10 i 30 miliona vrsta. Osim po brojnošću vrsta insekti dominiraju i po brojnošću jedinki unutar svake vrste. Procenjuje se da je ukupna biomasa insekata na Zemlji 12 puta veća od biomase celokupnog stanovništva. Insekti imaju ogroman značaj kako u prirodi tako i za čoveka, tako da je razvijena posebna nauka, entomologija, za njihovo proučavanje. Obzirom na razviće, insekti se dele u dve grupe: ametabolni insekti, koji imaju direktno razviće; metabolni insekti koji imaju razviće metamorfozom. Metabolni insekti mogu biti: hemimetabolni insekti ili holometabolni insekti. Hemimetabolni insekti u razviću prolaze kroz tri stadijuma: jaje, larva i imago (odrasla jedinka). Holometabolni kroz četiri razvojna stupnja: jaje, larva, lutka i imago. Presvlačenje i metamorfoza su pod uticajem juvenilnog hormona. Ponašanje insekata je veoma složeno, pogotovo socijalnih (obrazuju društva). Na ponašanje utiču egzohormoni (luče ih egzokrine žlezde) nazvani feromoni. Na telu insekata razlikuju se tri regiona: glava (cephalon), grudi (thorax) i trbuh (abdomen). Na glavi imaju jedan par antena na kojima su čulo dodira i mirisa. Usni ekstremiteti (mandibule i dva para maksila) grade, u zavisnosti od načina ishrane, različite tipove usnih aparata: za grickanje (skakavac), bodenje i sisanje (komarac), sisanje (leptir), lizanje (muva) i srkanje (pčela). Oči insekata su složene facetovane koje se odlikuju mozaičkim vidom. Insekti su u stanju da razlikuju oblik, udaljenost, pokrete pa čak i boju. Grudi se sastoje od tri segmenta na kojima se nalaze tri para nogu za hodanje. Pored hodanja oni mogu da obavljaju i druge funkcije – kopanje, plivanje, skakanje i dr. Na drugom i trećem grudnom segmentu se, kod krilatih insekata, nalaze dva para krila. Na trbuhu nema ekstremiteta, ali se kod nekih grupa na poslednjem segmentu nalaze ostaci ekstremiteta u vidu nastavaka, kao što su legalica i žaoka. Etimologija[uredi | uredi izvor] Nauka koja se bavi insektima naziva se entomologija, a stručnjaci za insekte su entomolozi. Entomologija je opsežna po području delovanja, te se deli na oštu i primenjenu entomologiju. Popularna je širom sveta, te se njome osim naučnika bave i brojni amateri, te brojna naučna i stručna udruženja.[9] Morfologija[uredi | uredi izvor] Opis spoljašnjeg izgleda (morfologija) insekata, odnosi se na odrasle spolno zrele jedinke, a ne na larve. Veličina insekata jako varira. Većina insekata je duga od jednog do 20 mm. Ali postoje i vrste dužine od 0,2 mm, kao i oni koji su dugi 16 a široke 6 cm (Titanus giganteus), ili čak do 33 cm dugih jedinki paličnjaci (Phasmatodea). Telo insekta može biti izduženo, spljošteno ili manje-više kuglasto. Telo svih insekata izgrađeno je od hitina, koji može biti krut (čvrsti delovi) ili elastičan (povezivanje čvrstih delova). Jasno je podeljeno na 3 osnovna dijela: glavu (Caput), grudi (Thorax) i stomak (Abdomen). Na oklopu se razlikuje leđna strana (dorzalna), trbušna strana (ventralna), te bočne strane (pleuralne). Svaki deo hitinskog egzoskeleta sastoji se od pojedinačnih sraslih segmenta: leđnih pločica (tergiti), trbušnih pločica (sterniti) i bočnih pločica (pleuriti). Otvori kroz koje insekti dišu (stigme) otvaraju se bočno, te u telu prelaze u gusti kapilarni splet dišnih cevčica traheja pomoću kojih dišu, a broj traheja jako varira od vrste do vrste. Glava insekta: oči, pipci, usni aparat[uredi | uredi izvor] Portret insekta Glava insekta nastala je spajanjem 6 embrionalnih kolutića, što se odražava na spoljašnje i unutrašnje strukture. Na gornjoj strani glave se nalazi jedan par pipaka s čulima za miris, a sa svake strane glave je po jedno složeno oko. Složeno oko se može sastojati i od hiljada manjih okaca. Mnoge vrste (cvrčci, ose, pčele, mravi) imaju i dodatne jednostavne oči na temenu, a služe im za lakše snalaženje u mraku. Mnoge pećinske vrste nemaju oči. Na donjoj strani hitinske čaure glave se nalaze po tri para usnih organa: gornja usna (odozgo zatvara usta), gornja i donja vilica i donja usna, sa pipalima. Ti usni organi su prilagođeni (vrsta hrane, način prehrane) za griženje (termiti), bodenje (komarci), lizanje (pčele) i sisanje (leptiri). Način ishrane u uskoj je vezi s načinom kretanja, pa je neki lovac mesožder npr. trčak hitar, biljožder npr. gusenica se često dobro penje, a neki razlagač npr. balegar dobro kopa. Tu su i razne kombinacije s letenjem i bez letenja, specijalizacije građe vilice lovca za veći i manji plen, ili građe rila biljoždera (npr. dužina rila leptira ili bumbara) za posebne biljke. Grudi[uredi | uredi izvor] Prikaz rada letnih mišića. Istezanjem i skupljanjem tela unutrašnji spoj krila menja položaj (gore-dole) u odnosu na spoljni spoj i krila se pomiču. a krila b spoj krila c leđnotrbušni (dorzalnoventralni) mišići d uzdužni mišići. Noge instkta sastoje se od 6 članaka. Delovi noge na primeru noge: a: kuk (coxa); b: nožni prstenak (trochanter); c: bedro (femur); d: cevanica (tibia); e: stopalo (tarsus); f: predstopalo (praetarsus); g: kandže (ungues). Grudi je deo na kojem su smeštene noge i krila. Glavna funkcija prsišta je pokretačka. Insekti su jedini krilati člankonošci. U prsištu su smešteni i snažni i izdržljivi mišići, koji omogućuju pokretanje nogu i krila. Prsa se, brojeći od glave, dele na tri dela: prototoraks, mezotoraks i metatoraks, tj. prednje, srednje i stražnje grudi. Svaki prsni kolutić nosi svoj par nogu, a srednji i zadnji imaju i svoj par krila. Što se insekt više služi krilima prsni kolutići su zbijeniji, što se više služi nogama kolutići su razdvojeniji. Na svakom delu nalaze se pločice, dlačice, rupice, šavovi. U prsištu su smešteni prednji deo sistema za varenje, nervnog i respiratornog sistema, te su njime povezani glava i stomak. Krila[uredi | uredi izvor] Insekti uglavnom imaju dva para krila iako su nekim posebnim prilagođavanjima vrstama krila delomično ili potpuno nestala. Nalaze se s gornje strane srednjeg i zadnjeg grudnog segmenta. Oblikom i veličinom prilagođena su njihovim životnim potrebama. Dnevni leptiri lagano lepršajući zamahnu krilima oko 9 puta u sekundi, noćni leptiri 70-80 puta, pčele skoro 200 puta, a muve više od 300 puta. Raznovrsnost oblika krila i rasporeda rebara na njima omogućava raspoznavanje grupa insekata. Kod vretenaca su oba para jednake opnaste strukture i pokreću se nezavisno, kod većine drugih insekata prednja i zadnja krila se pokreću zajedno. Kod mrežokrilaca su krila isprekrštana rebrima, kod opnokrilaca i leptira su zadnja krila manja od prednjih, kod dvokrilaca su zadnja krila smanjena u neznatne maljice, kod ravnokrilaca su zadnja krila veća od prednjih, kod kornjaša su prednja krila hitinizirana u tvrdo pokrilje ispod kojega je presložen mnogo veći opnasti zadnji par krila, kod polukrilaca je jače hitinizirana samo prednja polovina prednjih krila. Krila su potpuno nestala kod parazita: buva, vaši, stenica, pećinskih insekata. Krila su nestala samo kod ženki svitaca, nekih grbica, kod smokvine kovnarice (Blastophaga psenes) su samo mužjaci bez krila. Bez krila su radnici mrava i termita, dok su polni oblici krilati. Parazitska muva, ovčija ušara (Melophaus ovinus) leti okolo dok ne nađe domaćina, a kad zasedne na domaćinu odbaci krila. Noge[uredi | uredi izvor] Prema upotrebi noge mogu biti hodalice, trkalice, plivalice, kopalice, skakalice, grabilice, sabiralice, čistilice. Hodalice su noge kod većine insekata, trkalice su jake noge za trčanje (npr. kod trčka), plivalice su spljoštene i krute stražnje noge, na rubovima proširene dugim dlakama (kod vodenih polukrilaca), kopalice su kratke i raširene prednje noge (kod rovaca), skakalice su jako produžene stražnje noge sa snažnim bedrima (kod skakavaca, buva), grabilice su savijene prednje noge tako da je but pridružen bedru omogućava hvatanje plena (kod bogomoljke), sabiralice su dlakave stražnje noge za sabiranje cvetnog praha (u cvetara), čistilice su nežne i dlakave prednje noge (kod leptira). Trbuh[uredi | uredi izvor] Trbuh je stražnji dio insekta u kojemu se nalazi najveći deo utrobe pa se zbog toga njegov volumen može menjati. Sastoji se od 11 kolutića, koji su u nekih insekata srasli, a kod nekih utisnuti jedni u druge. Kod odraslih oblika trbuh nema ekstremitete, dok se kod gusenica i nekih opnokrilaca na trbuhu razvijaju lažne nožice. Na zadnja dva kolutića češći su tanki člankoviti dršci (стyли) ili nastavci (церци), npr. kod vodenocvetova i uholaža. Na zadnjem se kolutiću nalazi analni otvor i organi za parenje. Anatomija[uredi | uredi izvor] Nervni sistem[uredi | uredi izvor] Nervni sistem čini niz nervnih čvorova (ganglija), koji su lestvičasto povezani. Ganglija glave složene je strukture. Najrazvijenija je kod zadružnih opnokrilaca, i to jače u radilica nego kod polnih životinja. Kod različitih se insekata opaža povezanost između veličine mozga i stupnja aktivnosti. Mozak pčele je 1/174 deo tela, a gundelja 1/3290. Sa nervnim sistemom povezana su čula i pojedini organi, kod nekih insekta su vidni živci veći od ostatka mozga.[10][11][12] Iz 3 prsne ganglije živci izlaze u noge, a iz srednje i stražnje prsne ganglije u krila. Simpatički nervni sistem opskrbljuje nervima utrobu. Disanje i krvotok[uredi | uredi izvor] Insekti dišu preko ektoderma kroz disajne cevi (uzdušnice, traheje), čiji ogranci zalaze u sve organe. Vazduh ulazi u traheje kroz otvore na površini tela – stigme koje se nalaze sa bočne strane u parovima i pomoću njih se vrši razmjena gasova između tkiva i spoljašnje sredine. Krvotok je otvorenog tipa što znači da nema arterija, vena i kapilara nego se krv slobodno razliva po telesnoj šupljini insekata. Boja insekatske krvi može biti zelena, smeđa, crvena ili žuta i u njoj su zastupljena samo bela krvna zrnca tzv. leukociti. Varenje i ekskrecija[uredi | uredi izvor] Sistem za varenje se sastoji prednjeg, srednjeg i zadnjeg creva. U prednjem crevu se nalazi ždrelo koje je jako mišićavo. Jednjak je tanak i nabran, u obliku je prave cevi. Polni organi[uredi | uredi izvor] Kod većine insekata je jasno izraženo polno dvoličje. Dvopolci (hermafroditi) su retki. Polne žlezde su parne, leže u zadnjem delu, većinom imaju zajednički otvor ispred analnog otvora. Neki se insekti pare samo jednom u životu, a sperma odložena u semenoj vrećici ženke oplođuje jaja godinama (npr. kod pčelinje matice). Ženke nekih vrsta imaju posebnu legalicu za polaganje jaja. Životni prostori[uredi | uredi izvor] Insekti su rašireni po svim kontinentima i u svim klimatskim područjima. Najčešće su kopnene životinje, samo poneki žive u slatkoj vodi, a mali broj u moru. To su organizmi koji u svom telu sadrže preko 50% vode i čiji gubitak dovodi do propadanja, kao što u suvišku dovodi do ugibanja. Bitan su činilac u prirodi: razaraju mrtvu organsku materiju, pomažu pri oplodnji biljki (30% evropskih cvetnica oprašuju insekti), prenose zarazne bolesti, parazitiraju na biljkama i životinjama. Opstaju na temperaturi od -40 do 48 stepeni i izvan te granice nijedna vrsta ne može preživeti. Način života[uredi | uredi izvor] Insekti su često dobri letači. Neki mogu bez odmaranja preletjeti nekoliko stotina kilometara. Broj zamaha krilima varira od 6 do 10 u sekundi kod krupnih dnevnih leptira, oko 250 u sekundi kod pčela, a kod komaraca oko 1.000 u sekundi. Trajanje života odraslog insekta vrlo je različito: vodenocvetokrilaši žive nekoliko sati, leptiri nekoliko meseci, pčelinja matica 5 godina, a neki mravi i do 15 godina.[13] Razmnožavanje i razvoj[uredi | uredi izvor] Ukratko: jaje - larva - lutka - odrasli insekat Odrasli polno zreli insekt ima dovršen razvoj, pa se naziva i završenim insektom. Takav oblik nastaje dugotrajnim rastom, sazrevanjem i telesnim preoblikovanjem niza mlađih razvojnih oblika, pa život insekta svakako traje duže od nekoliko dana, ili nedelja. Razvoj započinje oplodnjom jajeta, pri čemu se razvija zametak (embrion). To je tzv. zametni (embrionalni) razvoj. Stariji zametak sazreva i nastaje larva, koja je spremna za život izvan jajeta. Nakon probijanja i izlaska iz jajeta, larve se moraju hraniti i rasti. Zato su živahne i najčešće pokretljive, da mogu dohvatiti hranu. Prilikom rasta, moraju odbacivati delove tela koji ne rastu, tj. presvlače se. Presvlačenje se događa kod larvi svih vrsta insekata. Osim rasta, događa im se i promena oblika preobrazba (metamorfoza). Ima više tipova razvoja insekata, a najlakše je razlikuju dva osnovna tipa preobrazbe: 1. nepotpuni preobražaj Larve onih vrsta kojima mladi već nakon izlaska iz jaja nalikuju odraslima (skakavci, bogomoljke, bubašvabe, stenice, uholaže itd.) ne moraju da se potpuno promene da bi izgledali kao odrasli. Nakon svakog presvlačenja larve postaju sve veće i sve sličnije odraslima, te u zadnjem presvlačenju zadobiju i krila i polne organe. potpuna preobrazba Kod drugog tipa razvoja, larve, iako se presvlače i rastu, nisu nimalo slične odraslima, nego stalno imaju crvolik izgled. Takva je većina insekata (ose, pčele, mravi, muve, leptiri, kornjaši, itd.). Leptirove larve, iako su crvolike, imaju poseban naziv gusjenice. Da bi mladi crvoliki insekti postali odrasli komarci, kornjaši itd., moraju se potpuno i naglo promeniti. Zadnjim presvlačenjem larve, umesto još veće crvolike larve, ispod stare kože izviruje novi i sasvim drukčiji oblik - lutka. Život u obliku lutke prividno je miran. Lutka se ne pomiče i ne hrani, ali se u unutrašnjosti životinje događaju velike modifikacije organa. Kad lutka sazri, puca njena spoljašnja površina, a iz unutrašnjosti izlazi odrasli insekat. Krila mu olakšavaju kretanje, radi pronalaska novih prostora i partnera za produženje vrste. Počinje životna faza odraslog insekta. Proizvodnja zvuka i sluh[uredi | uredi izvor] Duration: 18 seconds.0:18 Cvrkanje skakavca Insekti se najčešće oglašavaju pomoću organa za stridulaciju. On se sastoji od dva tvrda, nazubljena, hitinska dela tela (zrikala) koja se brzim pokretima međusobno taru. Zrikanje ili čegrtanje zavisi od strukture zupčanika, brzine prevlačenja i od pridodatih rezonatora. Položaj zrikala može biti na prednjim krilima, na nogama, prsima ili stomaku. Zrikalo često imaju samo mužjaci koji se na taj način javljaju ženkama. Značaj insekata[uredi | uredi izvor] Insekti paraziti i prenosioci zaraznih bolesti : bumbar telesna vaš (Pediculus humanis) koja prenosi pegavi tifus; stidna vaš (Phthiris pubis), koja nije prenosilac bolesti, već samo parazitira na čoveku; obična buva (Pulex), ektoparazit koji se hrani krvlju čoveka; kućna muva (Musca domestica), prenosi dizenteriju i trahom (zapaljenje vežnjače oka); običan komarac (Culex), hrani se krvlju – ektoparazit; malarični komarac (Anopheles), prenosi uzročnika malarije; komarac žute groznice (Aedes) koji prenosi žutu groznicu ; muva ce-ce (Glossina), prenosi bolest spavanja; obad (Tabanus), čiji se mužjaci hrane biljnim sokovima, a ženke krvlju životinja, a napadaju i čoveka; Ekonomski značajni insekti : medonosna pčela (Apis melifera); bumbari (Bombus), značajni za oprašivanje biljaka; svilena buba (Bombyx mori) itd. Sistematika, taksonomija i evolucija insekata[uredi | uredi izvor] Klasifikacija Insecta proširiMonocondylia Dicondylia proširiApterygota Pterygota proširiPaleoptera proširiNeoptera Kladogram živih grupa insekata,[14] sa brojevima vrsta u svakoj grupi.[8] Mouće je da su Apterygota, Palaeoptera, i Exopterygota parafiletske grupe. Najstariji oblici nalaze se u slojevima srednjega devona.[15][16] Tradicionalna sistematika, koja je bazirana na morfologiji ili izgledu, obično daje heksapodama rang superklase,[10]‍:180 i identifikuje četiri grupe unutar nje: insekti (Ectognatha), skokuni (Collembola), Protura, i Diplura, pri čemu su zadnje tri grupisane zajedno kao Entognatha na bazi internalizovanih delova usta. Hijerarhijski odnosi su prošli kroz brojne promene sa napretkom metoda baziranih na evolucionoj istoriji i genetičkim podacima. Sadašnje stanovište je da su heksapode polifiletske (gde zadnji poznati predak nije bio član grupe), pri tome klasa Entognatha ima zasebnu evolucionu istoriju od Insecta.[17] Za mnoge tradicionalne, na izgledu bazirane taksone je pokazano da su parafiletski, tako da umesto korišćenja rangova poput podklasa, nadred, i podred, pokazano je da je bolje da se koriste monofiletske grupe (u kojima je zadnji poznati prethodnik član grupe). Sledeće predstavlja najbolje podržano monofiletsko grupisanje klase Insecta. Insekti se mogu podeliti u dve grupe koje su istorijski tretirane kao podklase: beskrilni insekti, poznati kao Apterygota, i krilni insekti, poznati kao Pterygota. Apterygota se sastoji od primitivnog beskrilnog reda Zygentoma. Archaeognatha sačinjava Monocondylia na bazi oblika njihovih vilica, dok su Zygentoma i Pterygota grupisane zajedno kao Dicondylia. Moguće je da Zygentoma nisu monofiletski, sa familijom Lepidotrichidae, već da su sestrinska grupa Dicondylia (Pterygota i preostalih Zygentoma).[18][19] Paleoptera i Neoptera su krilati redovi insekata koji se diferenciraju po prisustvu otvrdnutih delova tela zvanih skleriti, i kod Neoptera, mišića koji omogućavaju da se njihova krila ravno preklope preko stomaka. Neoptera se može dalje podeliti na metamorfozno nekompletne (Polyneoptera i Paraneoptera) i kompletne grupe. Pokazalo se da je teško da se pojasne odnosi između redova kod Polyneoptera, zato što konstantan priliv novih nalaza uslovljava revizije taksona. Na primer, ispostavilo se da je Paraneoptera srodnija sa Endopterygota nego sa ostalim članovima Exopterygota. Nedavni molekularni nalazi nalaze da su tradicionalni redovi vaši Mallophaga i Anoplura proizašli iz Psocoptera je dovelo do formiranja novog taksona Psocodea.[20] Predloženo je da Phasmatodea i Embiidina formiraju Eukinolabia.[21] Smatra se da Mantodea, Blattodea, i Isoptera formiraju monofiletsku grupu Dictyoptera.[22] Moguće je da je Exopterygota parafiletska u odnosu na Endopterygota. Pitanja koja su proizvela polemike uključuju zajedničko grupisanje Strepsiptera i Diptera kao Halteria na bazi redukcije jednog para krila – što je stanovište koje nema jaku podršku entomološke zajednice.[23] Neuropterida se često spajaju ili razdvajaju po hirovima taksonomista. Za buve se sad smatra da su blisko srodne boreidnim mekopteranima.[24] Mnoga pitanja ostaju otvorena u pogledu osnovnih relacija među redovima endopterigota, a posebno Hymenoptera. Izučavanje klasifikacije ili taksonomije insekata se zove sistematska entomologija. Ako je fokus na spedifičnom redu ili familiji, termin može da postane specifičan za taj red ili familiju, na primer sistematska dipterologija.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena sve ostalo uredno! Jako lepe ilustracije Andrew Lang FBA (31. ožujka 1844. - 20. srpnja 1912.) bio je škotski pjesnik, romanopisac, književni kritičar i suradnik na području antropologije. Najpoznatiji je kao sakupljač narodnih i bajki. Predavanja Andrewa Langa na Sveučilištu St Andrews nazvana su po njemu. Lang je rođen 1844. u Selkirku na škotskim granicama. Bio je najstariji od osmero djece rođene od Johna Langa, gradskog službenika Selkirka, i njegove supruge Jane Plenderleath Sellar, koja je bila kći Patricka Sellara, faktora prvog vojvode od Sutherlanda. Dana 17. travnja 1875. oženio se Leonorom Blanche Alleyne, najmlađom kćeri C. T. Alleynea iz Cliftona i Barbadosa. Bila je (ili je trebala biti) na različite načine priznata kao autorica, suradnica ili prevoditeljica Langovih knjiga o bojama/Rainbow Fairy Books koje je uređivao.[1] Školovao se u gimnaziji Selkirk, školi Loretto i Akademiji u Edinburghu, kao i na Sveučilištu St Andrews i Balliol Collegeu u Oxfordu, gdje je 1868. pohađao prvi razred završnih klasičnih škola, postajući stipendist, a potom i počasni kolega s Merton Collegea.[2] Ubrzo je stekao reputaciju jednog od najsposobnijih i najsvestranijih pisaca tog vremena kao novinar, pjesnik, kritičar i povjesničar.[3] Bio je član Reda Bijele ruže, neojakobitskog društva koje je privuklo mnoge pisce i umjetnike 1890-ih i 1900-ih.[4] Godine 1906. izabran je za FBA.[5] Umro je od angine pektoris 20. srpnja 1912. u hotelu Tor-na-Coille u Banchoryju, Banchory, preživjela je njegova supruga. Pokopan je u sklopu katedrale u St Andrewsu, gdje se može posjetiti spomenik u jugoistočnom kutu dijela iz 19. stoljeća. Stipendija Folklor i antropologija `Rumpelstiltskin`, Henryja Justicea Forda iz Langovih bajki Lang je danas uglavnom poznat po svojim publikacijama o folkloru, mitologiji i religiji. Interes za folklor bio je od ranog doba; čitao je Johna Fergusona McLennana prije dolaska u Oxford, a potom je bio pod utjecajem E. B. Tylora.[6] Najranije od njegovih publikacija je Običaj i mit (1884.). U Myth, Ritual and Religion (1887.) objasnio je `iracionalne` elemente mitologije kao preživljenja iz primitivnijih oblika. Langovo stvaranje religije bilo je pod jakim utjecajem ideje o `plemenitim divljacima` iz 18. stoljeća: u njoj je održavao postojanje visokih duhovnih ideja među takozvanim `divljim` rasama, povlačeći paralele sa suvremenim zanimanjem za okultne fenomene u Engleskoj. .[3] Njegova Plava knjiga bajki (1889.) bila je lijepo proizvedeno i ilustrirano izdanje bajki koje je postalo klasik. Slijedile su mnoge druge zbirke bajki, koje su zajedno poznate pod imenom Andrew Lang`s Fairy Books. U predgovoru Knjige o vilama jorgovana pripisuje svojoj supruzi prevođenje i transkripciju većine priča u zbirkama.[7] Lang je ispitao podrijetlo totemizma u Društvenom podrijetlu (1903.). Psihičko istraživanje Lang je bio jedan od utemeljitelja `psihičkih istraživanja`, a njegovi drugi spisi o antropologiji uključuju Knjigu snova i duhova (1897.), Magiju i religiju (1901.) i Tajnu totema (1905.).[3] Bio je predsjednik Društva za psihološka istraživanja 1911. godine.[8] Lang je opširno citirao europski spiritualizam devetnaestog i dvadesetog stoljeća kako bi osporio ideju svog učitelja Tylora da su vjera u duhove i animizam inherentno iracionalni. Lang je koristio Tylorov rad i vlastito psihičko istraživanje u nastojanju da postavi antropološku kritiku materijalizma.[9] Andrew Lang žestoko je raspravljao sa svojim kolegom iz Folklornog društva Edwardom Cloddom o `Psiho-folkloru`, cjelini discipline koja je imala za cilj povezati folklor s psihičkim istraživanjima.[10] Klasična stipendija Vidi također: engleski prijevodi Homera § Lang Surađivao je sa S. H. Butcherom u proznom prijevodu (1879.) Homerove Odiseje te s E. Myersom i Walterom Leafom u proznoj verziji (1883.) Ilijade, obojica još uvijek poznati po svom arhaičnom, ali privlačnom stilu. Bio je homerski učenjak konzervativnih pogleda.[3] Ostala djela uključuju Homer i proučavanje grčkog jezika u Essays in Little (1891), Homer i ep (1893); prozni prijevod Homerskih himni (1899.), s književnim i mitološkim esejima u kojima povlači paralele između grčkih mitova i drugih mitologija; Homer i njegovo doba (1906.); i `Homer i antropologija` (1908).[11] povjesničarka Andrew Lang na poslu Langove spise o škotskoj povijesti karakteriziraju znanstvena briga za detalje, pikantan književni stil i dar za razmrsavanje kompliciranih pitanja. Misterij Marije Stuart (1901.) bio je razmatranje svježeg svjetla koje su Lennoxovi rukopisi u Sveučilišnoj knjižnici u Cambridgeu bacili na Mariju, kraljicu Škotske, odobravajući je i kritizirajući njezine tužitelje.[3] Napisao je i monografije Portreti i dragulji Marije Stuart (1906.) i James VI i misterij Gowrie (1902.). Pomalo nepovoljno stajalište o Johnu Knoxu izneseno u svojoj knjizi John Knox and the Reformation (1905.) izazvalo je znatne kontroverze. Dao je nove informacije o kontinentalnoj karijeri mladog pretendenta u Pickleu špijunu (1897.), prikazu Alestaira Ruadha MacDonnella, kojeg je identificirao s Pickleom, ozloglašenim hannoverskim špijunom. Slijedili su The Companions of Pickle (1898.) i amonografija o princu Charlesu Edwardu (1900). 1900. započeo je Povijest Škotske od rimske okupacije (1900.). Sobarova tragedija (1903.), koja je dobila naslov iz eseja o Dumasovom čovjeku u željeznoj maski, prikuplja dvanaest radova o povijesnim misterijama, a Redovnik iz Fife (1896.) je izmišljena pripovijest za koju se tvrdi da ju je napisao mladi Škot u Francuska 1429.–1431..[3] Ostali spisi Langova najranija publikacija bila je svezak metričkih eksperimenata, The Ballads and Lyrics of Old France (1872.), a nakon toga su u intervalima slijedili drugi svesci finih stihova, Ballades in Blue China (1880., prošireno izdanje, 1888.), Ballads and Verses Vain (1884), odabrao g. Austin Dobson; Rhymes à la Mode (1884), Trava s Parnasa (1888), Ban i Arrière Ban (1894), New Collected Rhymes (1905).[3] Njegova zbirka iz 1890., Stari prijatelji: Eseji u epistolarnoj parodiji, sadrži slova koja kombiniraju likove iz različitih izvora, u onome što je danas poznato kao crossover, uključujući i ono temeljeno na Northanger Abbey Jane Austen i Jane Eyre Charlotte Brontë - rani primjer objavljene izvedenice djelo temeljeno na Austen.[12] Lang je bio aktivan kao novinar na razne načine, počevši od blistavih `lidera` za Daily News do raznih članaka za Morning Post, a dugi niz godina bio je i književni urednik Longman`s Magazina; niti jedan kritičar nije bio traženiji, bilo za povremene članke i uvode u nova izdanja ili kao urednik finih pretisaka.[3] Uredio je Pjesme i pjesme Roberta Burnsa (1896.), a bio je odgovoran za Život i pisma (1897.) JG Lockharta i Život, pisma i dnevnici (1890.) Sir Stafforda Northcotea, 1. grofa od Iddesleigha. Lang je raspravljao o književnim temama s istim humorom i kiselinom koja je obilježila njegovu kritiku kolega folklorista, u knjigama Books and Bookmen (1886), Pisma mrtvim autorima (1886), Pisma o književnosti (1889) itd. Grace Dalles Clarke je američka umjetnica, ilustratorica dječjih knjiga i urednica dječjih knjiga čija je aktivna karijera nastala tijekom druge polovice 20. stoljeća. Clarke je rođena u Cheswicku u Pennsylvaniji, kći Johna i Lucy (Valicenti) Dalles. Pohađala je javne škole u Cheswicku i Aspinwallu Pennsylvania i diplomirala u srednjoj školi Aspinwall. Nakon toga je upisala program likovnih umjetnosti na Carnegie Institute of Technology, gdje je diplomirala likovne umjetnosti. . Njezina karijera ilustratorice započela je narudžbom za dizajn čestitki za britansku tvrtku; ilustracije su poslane i tiskane u Engleskoj, ali su prodane u SAD-u. Također je kreirala ilustracije za časopis `Highlights`. U to vrijeme, oni u izdavačkoj industriji koji su se divili njezinu radu savjetovali su je da, ako želi doći bilo gdje u svijetu umjetnosti, mora biti u New Yorku. Ova odluka ubrzo je dovela do angažmana u Western Publishing Company i njezinoj Golden Books, jer je Clarke stvarao ilustracije za dječje knjige, baš u vrijeme odrastanja bebi boomera. Mnogi od njih, kao i sljedeće generacije, odrastali su uz Clarkeovo živopisno i veselo umjetničko djelo, kao dio svog ranog čitalačkog iskustva. . U knjigama kao što je `Zlatna slikovnica pjesama (prikazana gore, korice ruže s sjenicama i djecom), Clarke je često koristila članove obitelji i prijatelje kao modele za svoje likove. Njezini roditelji, braća i sestre i rodni grad svi su dio šarma Ako netko pažljivo pogleda željezničku stanicu prikazanu na jednoj od stranica, ime `Cheswick` pojavljuje se na znaku stanice. Njeno poimanje `Heidi` podsjeća na samu Clarke u toj dobi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Magarac - Macka - Konj - Zaba - Insekti - Zec - Lav - Vuk - Ptice - Medved - Ribe - Mis - Lisica - Majmun - Covek Žan de Lafonten (franc. Jean de La Fontaine; Šato-Tijeri, 8. jul 1621 — Pariz, 13. april 1695), francuski pesnik i basnopisac. Lafonten je kršten (a verovatno i rođen) 8. jula 1621. godine u Šato-Tijeriju (franc. Château-Thierry) u Šampanji, kao prvo dete imućne i ugledne porodice, Šarla de Lafontena (franc. Charles de La Fontaine) i Fransoaz Pidu (franc. Françoise Pidoux). Njegov otac je bio kraljev ministar voda, šuma i lova. Do desetog razreda škole je živio u rodnom mestu, završio gimnaziju u Remsu, a potom se preselio u Pariz 1636. godine. Pet godina kasnije počeo je da studira teologiju i medicinu kod Oratorianskog reda što je napustio 1643. godine. Od 1645. do 1647. godine je studirao pravo a 1647. se je oženio 14-godišnjom devojkom Marijom Erikar (franc. Marie Héricart) u Šato-Tijeriju. Sa Marijom je dobio sina Šarla (franc. Charles) 1653. godine. Po ženidbi se preselio u Pariz gde je stupio u kontakt sa literarnim krugovima. U Parizu je odlučio da postane pisac gde je 1654. godine objavio svoje prvo delo, `Evnuha` (franc. L’Eunuque), koje je bilo prevod stare verzije pozorišnog komada Publija Terencija Afera, a zatim herojsku poemu `Adonis` 1658., inspirisan Ovidijem. Lafonten je `Adonisa` posvetio tadašnjem francuskom ministru finansija Nikoli Fukeu (franc. Nicolas Fouquet). Ovo vreme Lafonten zove vreme poetske penzije kada je živeo na Pikeovom imanju Vo l` Vikomt (franc. Vaux-le-Vicomte) gde je imao priliku da sretne Peroa, Rasina i mnoge druge pisce i umetnike. Francuski kralj Luj XIV je uhapsio i zatvorio Fukea 1662. što je primoralo Lafontena da pobegne iz Pariza u Limož gde je završio i objavio svoju prvu knjigu stihova `Dogodovštine i vesti u stihu` (franc. Contes et nouvelles en vers) 1665. i 1666. godine. Ranije 1664. godine je objavio svoje prve dve bajke `Đokonda` (franc. Joconde) i `Rogonja i srećni` (franc. Le Cocu battu et content). U Parizu je ponovo od 1664. do 1672. godine gde živi u dvorcu Luksemburg (franc. Palais du Luxembourg) pod patronstvom Margarete de Loren (franc. Marguerite de Lorrain), udovice Gastona de Orleana (franc. Gaston d’Orlean). U Parizu Lafonten piše svoje glavno delo - basne. Svoje basne objavljuje u dva toma 1668. godine pod naslovom `Odabrane basne u stihovima od J. de Lafontena` (franc. Fables choisies, mises en vers par Ј. de La Fontaine). Od 1672. godine je gost udovice bankara Margarite de la Sabje (franc. Marguerite de la Sablière) na duže vreme. Ima mogo problema sa cenzurom a novo izdanje njegove knjige `Dogodovštine i vesti` je bilo zabranjeno. U periodu 1667-1669. godine piše i izdaje četvti i peti tom njegovih `Odabranih basni`. Godine 1684. postao je član Francuske akademije a Komedi Fransez (franc. Comédie Française) postavlja na svoj repertoar Lafontenov `Susret` (franc. Le Rendez-Vous) koji će biti izveden na sceni samo četiri puta. Lirsku tragediju `Astrea` (franc. Astrée) je napisao 1691. godine koja je izvedena na sceni samo šest puta. Godine 1692. izdaje revidirane i kompletne `Dogodovštine i vesti` a iste godine se i razboleo. Madam de la Sabje je umrla 1693. godine, a Lafonten se odrekao svojih `Dogodovština i vesti`. Do svoje smrti 1695. godine posvetio se isključivi religiji. Književni stil i interes Lafonten se nije ustručavao da slobodno pozajmljuje od drugih pisaca, antičkih i savremenih, ali je istovremeno stvorio svoj stil i poetski svet u isto vreme lični i univerzalan, specifičan i intiman, ali pristupan svima. Smatra se da je bio najveći lirski pesnik Francuske 17. veka. Iako je najviše bio poznat po svojim basnama, basne su ipak bile samo manji deo njegovog stvaralaštva. On je takođe napisao jedan broj lascivnih povesti u stihovima, pozorišnih komada, i romansi. Ogledao se i u žanru elegije i mašte, epigrama i komedije. Skoro sve što je napisao odražava njegove lične refleksije i elegantne ironije. Benvenuto Benvenuti (5. listopada 1881. – 1959.) bio je talijanski slikar, uglavnom pejzažista. Biografija Rođen je u Livornu i prvo se školovao kod Lorenza Cecchija na Školi za umjetnost i obrt u Livornu. Bio je pod utjecajem Macchiaiolijevog pejzažista Adolfa Tommasija, koji mu je postao blizak prijatelj. Benvenuto je počeo izlagati kao 15-godišnjak 1896. Tijekom sljedećeg desetljeća, mogao je upoznati ili biti pod utjecajem Lloyda, Fattorija i Signorinija. Godine 1900. počeo je eksperimentirati s divizionizmom, pod utjecajem Vittorea Grubicyja, s kojim je postao blizak prijatelj. Godine 1901–2 izlagao je Cavallo alla mangiatoia i Trittico di Suese. Preselio se u Milano gdje je upoznao Pellizza da Volpeda i Morbellija. Godine 1907. izlaže krajolike Livorna na Talijanskoj divizionističkoj izložbi, organiziranoj u galeriji Grubicy u Parizu, a 1909. sudjeluje na pariškom Salon d`Automme sa svojim kolegama Toskancima, Lloydom i Plinijem Nomellinijem. Godine 1911. izlaže na Mostra di Arte Libera u Milanu. Godine 1914., sa svojim prijateljima Raffaellom Gambogijem i Puccinijem, formirao je dio 83. Espositiona Società Amatori e Cultori iz Rima. Tijekom Prvog svjetskog rata bio je kratko zatočen u Njemačkoj. Godine 1921., ponovno u Livornu, izlaže na Prvom biennalu Romana zajedno s Ulvijem Liegijem, Lloydom i Nomellinijem. Benvenuti je, zajedno s drugim umjetnicima, često posjećivao lokalni Caffè Bardi.[1] Godine 1922. i 1923. izlagao je na izložbama Gruppo Labronico u Livornu. Tijekom 1920-ih Benvenuti je stvarao grafički dizajn i litografiju za časopise i plakate. Do 1932., bolest noge uzrokovala je amputaciju. Godine 1935. Galleria Scopinich iz Milana izložila je Benvenutijevu L`idea e la luce`, navodeći u bilješkama uz izložbu da je to `u znak poštovanja prema dvojici velikih izabranih duhova: Victoru Grubicyju i Angelu Contiju, mojim savršenim gospodarima`.[ 2] Benvenuti je proveo Drugi svjetski rat u Lucci, izlažući s ostalim članovima `Gruppo Labronico` (1945., Galleria Tallone, Milano; 1948., Casa Dante, Firenca). Sve veća sljepoća prekinula je njegov rad na slikanju krajolika 1950-ih.[3] Umro je u Livornu 1959.

Letak kojim je Dragoljub Aleksic izmedju dva rata reklamirao svoj cuveni poduhvat, u kome je nadletao Beograd drzeci se zubima za avion. Prirodno, leci su izbacivani iz aviona. EKSTREMNO RETKO! Dragoljub Aleksić (Vina kod Knjaževca, 9. avgust 1910 — Beograd, 4. novembar 1985), bio je srpski i jugoslovenski filmski scenarista, reditelj, producent, akrobata i glumac, poznat u jugoslovenskim, evropskim i svetskim okvirima. Osnovni biografski podaci Nakon završene osnovne škole i kovačkog zanata napušta rodno selo, Vinu i odlazi u Beograd gde formira sopstvenu akrobatsku artističku trupu i ubrzo postaje jedna od najslavnijih domaćih ličnosti svog doba. Umro je u Beogradu u domu za stare, na Bežanijskoj kosi, u krajnjem siromaštvu. Od tada do danas, lik Dragoljuba Aleksića predstavlja značajnu tačku interesovanja u umetničkim i teorijskim krugovima naše zemlje. Aleksić je u periodu između dva svetska rata nastupao širom čitave Jugoslavije i Evrope. Tokom 1931. godine nastupao je u Kruševcu, tom prilikom je bio uhapšen.[1] Septembra 1936. pojavio se u Beogradu sa topom za ispaljivanje ljudi.[2] Piše scenario, režira, producira i igra glavnu ulogu u prvom srpskom filmu sa snimljenim filmskim dijalogom Nevinost bez zaštite, priču o junaku koji pomaže i spašava od nasilja sirotu, nezaštićenu devojku. U produkciji su mu pomogli saradnici Ivan Mišković, producent i Stevan Živković, snimatelj.[3] Film je videlo oko 80.000 Beograđana.[4] Zbog ovog, u amaterskim uslovima snimljenog filma, Aleksić ima problema sa Nemcima, ali i sa novim vlastima nakon oslobođenja. Nemačka okupaciona vlast ga sumnjiči za podrivanje trećeg rajha i pobunu protiv okupacione vlasti, jer projekcija njegovog filma izaziva ovacije koje su, po pričama Beograđana onog vremena, nadjačale ton u susednom, nemačkom bioskopu. Komunistička partija ga, nakon završetka drugog svetskog rata, proglašava kolaboracionistom i izvodi pred sud, zbog sumnje da je filmski materijal, kamere i ostalu tehniku dobio od Nemaca, kao njihov saradnik. U oba procesa koji su vođeni protiv njega Aleksić dobija oslobađajuću presudu. Film Nevinost bez zaštite je sačuvan samo u fragmentima. Njih, uz komentare samog Aleksića, možete videti u istoimenom filmu Dušana Makavejeva snimljenom 1968. godine. Osim tumačenja glavne uloge u sopstvenom filmu Aleksić igra i u filmu Desant na Drvar Fadila Hadžića (1963). Ulogu Dragoljuba Aleksića Čoveka od čelika tumači Nenad Jezdić u filmu Čarlston za Ognjenku, Uroša Stojanovića (2008).[5] Danas u beogradskom naselju Zemun Polje postoji Ulica akrobate Aleksića. Sahranjen je na Centralnom groblju u Beogradu. Aleksićeva akrobatska atrakcija, Maribor 1958 Humanitarni rad i akrobatske atrakcije Osim velike hrabrosti i artističke veštine, ono što Aleksića čini još većim herojem sopstvenog i današnjeg vremena je velika humanost koju je iskazivao tokom svoje karijere, donirajući velika novčana sredstva različitim humanitarnim, sportskim i drugim udruženjima građana. Njegov evropski značaj i slavu potvrđuju brojni dokumenti, zahvalnice, priznanja kao i novinski članci koji veličaju Aleksićev lik i delo. Javno je izvodio neverovatne poduhvate: savijanje gvozdene šipke, kidanje lanca zubima, hodanje po žici razapetoj između vrhova zgrada, bez zaštitne mreže... Leteo je iznad Kalemegdana, prvi put 21. aprila 1940[6], ali i ostalih evropskih gradova, držeći se samo zubima za uže ispod avionskog trupa. Retki sačuvani filmski snimci svedoče o nesvakidašnjim podvizima ovog jedinstvenog čoveka. Nakon leta iznad Kalemegdana, `konkurenti` su proneli glas da je poginuo. Da bi dokazao da je živ, početkom jula 1940. je ispred `Šumatovca` kidao zubima lanac.[7] Filmografija Nevinost bez zaštite (1942) Dragoljub Aleksić , Ivan Mišković Desant na Drvar (1963) Fadil Hadžić tags: dragoljub aleksic, covek od celika, nevinost bez zastite, akrobata aleksic...