Za srpsku mladež Prelepe ilustracije Kao na slikama Bio bi lep primerak kad bi se prekoričila ali se može i ovako koristiti Uslikana mesta gde postoji trag od drvene bojice Guliverova putovanja (1726, izmenjeno izdanje 1735), je roman Džonatana Svifta koji je ujedno satira i parodija putopisnih priča. To je Sviftovo najpoznatije delo, ubraja se u klasike engleske, ali i svetske književnosti.[1] Pun naziv romana je Putovanja u nekoliko dalekih svetskih zemalja, u četiri dela. Lemjuel Guliver, prvobitno hirurg a zatim kapetan nekoliko brodova. Guliverova putovanja Gullivers travels.jpg Slika originalnog izdanja iz 1972. Nastanak i sadržaj Orig. naslov Putovanja u nekoliko dalekih svetskih zemalja, u četiri dela. Lemjuel Guliver, prvobitno hirurg a zatim kapetan nekoliko brodova Autor Džonatan Svift Zemlja Velika Britanija Jezik engleski Žanr Satira, fantastika Izdavanje Izdavač Benjamin Motte Tip medija objavljen Ovaj roman je stekao ogromnu popularnost neposredno posle objavljivanja i od tada nije prestajao da se štampa. Džon Gej je u pismu Sviftu 1726. godine napisao `ovo je univerzalna knjiga, od političke kancelarije do obdaništa`.[2] Guliverova putovanja su paradigma engleske satirične književnosti. Sve vreme se vrši poređenje zemalja u koje Guliver dospeva sa evropskim svetom tog vremena. Elementi utopije i distopije se distribuiraju različito, nekad na strani Engleske, nekad na strani drugih zemalja. Na planu upoređivanja kultura konstituiše se satira: kritički odnos prema određenim vrednostima poretka i društva i uspostavljaju se matrice utopijskog i distopijskog poretka. Kratak sadržaj Уреди Narator nam na samom početku predstavlja roman kao običnu putopisnu knjigu uz podnaslov Putovanja u nekoliko dalekih svetskih zemalja, u četiri dela., čiji je jedini autor Lemjuel Guliver, prvobitno hirurg a zatim kapetan nekoliko brodova. Različita izdanja sadrže različite verzije uvoda. Postoji izmišljeni redaktor, R. Simpson, koji nas upućuje u delo. Naime, njemu je Guliver dao ovaj rukopis, te ga je Simpson priredio i izdao. Tu se kritikuje roman, kaže se da je previše prost, da autor opisuje događaje koji su zanimljivi. On vrši apologiju istinitosti teksta, i na tome će se insistirati kroz čitavo delo. Na taj način se shvata relativistička perspektiva, perspektiva koja deluje uverljivo. Prva redakcija čitaocu jeste da je tekst fantastičan i stoga je neophodan predgovor zbog mogućih optužbi na račun neistinitosti i uskraćivanja dimenzije koja može da obrazuje, a ne samo da zabavi. Sižejni tok romana Svift je razvio u četiri tematska nivoa. U stvari, to su četiri epizode jedne povesti, u kojoj Lamjuel Guliver pripoveda o svojim velikim avanturama.[3] Prvi deo: Putovanje u Liliput Drugi deo: Putovanje u Brobdingnag Treći deo: Putovanje u Laputu, Balnibarbiju, Lugnag i Glubdubrib Četvrti deo: Putovanje u zemlju Huinhma Guliver svift

Plakat je malo iskrzan po ivicama, ostalo u dobrom stanju! Redje u ponudi! 49cm x 69cm Put oko sveta je jugoslovenski film iz 1964. godine. Scenario filma zasnovan je na delu Branislava Nušića Put oko sveta Jovanče Micića. Žanr komedija avantura vestern Režija Soja Jovanović Scenario Soja Jovanović Nenad Jovičić Producent Petar Šobajić Glavne uloge Miodrag Petrović Čkalja Dara Čalenić Rade Marković Muzika Đorđe Karaklajić Borivoje Simić Kamera Nenad Jovičić Montaža Milanka Mladenović Izdavačka kuća Avala film Beograd Godina 1964. Trajanje 105 minuta Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Filmski plakat Miodrag Petrović „Čkalja“ (Kruševac, 1. april 1924 — Beograd, 20. oktobar 2003) je bio srpski glumac i jedan od najistaknutijih komičara na teritoriji bivše Jugoslavije. Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine - Tine Petrović. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom - u dramskoj sekciji. U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ vojnoj jedinici formiranoj 1. oktobra 1944. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“. Godine 1946, postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd - „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija). Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika. Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama `Servisna stanica` (1959), `Ljubav na seoski način` (1970), `Kamiondžije` (1972), `Vruć vetar` (1980) i `Kamiondžije 2` (1983), kao i u filmovima `Orlovi rano lete` (1966), `Bog je umro uzalud` (1969), `Paja i Jare` (1973), `Avanture Borivoja Šurdilovića` (1980) i `Kamiondžije opet voze` (1984). Imao je uspešnu saradnju sa kolegom Mijom Aleksićem. Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Miodrag Petrović Čkalja i Danica Aćimac nagrađeni su kao Glumački par godine, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini.[1] Čkaljin sin Čedomir Petrović je glumac i reditelj, a unuka takođe glumica Jovana Petrović. Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji DOS-a.[2] Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu u 80. godini života. Njemu u čast postavljena je spomen-tabla 9. februara 2018. u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Nedeljko Dragic Biblioteka Vjeverica Ivan Kušan (Sarajevo, 30. avgust 1933 — Zagreb, 20. novembar 2012) bio je hrvatski pisac, slikar, prevodilac i redovni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti.[1] Biografija Rođen u Sarajevu 1933. u porodici Jakše Kušana, vlasnika prodavnice knjiga i jednog od najpoštovanijih članova lokalne inteligencije. Porodica se preselila u Zagreb 1939. U svojoj 10. godini Ivan Kušan je otkrio svoj spisateljski talenat i napisao prvi roman. Srednju školu je završio u Zagrebu gde je i diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti.[2] Kasnije je otkrio ukus za vizuelne umetnosti. Tokom 1950-ih je radio na Radio Zagrebu. Od 1980. do 1994. je predavao na Akademiji dramskih umjetnosti Univerziteta u Zagrebu. Ivan Kušan je svoju prvu knjigu objavio 1956. Njegova specijalnost su postali romani za decu, a neki od njih, poput „Lažeš, Melita“ i „Koko u Parizu“ su postale vrlo popularne. U kasnijim fazama svoje karijere Kušan je otkrio sklonost ka erotskim bajkama. Takođe je napisao roman Čaruga, 1976. godine[1], o poznatom odmetniku Jovi Stanisavljeviću Čarugi, koji je kasnije adaptiran u film. Pisao je i scenarije, radijske i televizijske drame i serije, eseje i kritike. Prevodio je s ruskog, engleskog i francuskog jezika.[1] Od 2002. godine bio je redovan član HAZU.[1] Ivan Kušan se ženio dva puta i ima jednog sina iz prvog braka sa hrvatskom pozorišnom i televizijskom glumicom Helenom Buljan. Nakon nje, oženio je Nadeždu Kušan rođenu Lukin.[3] Dela Dela za decu i omladinu: Uzbuna na Zelenom Vrhu Koko i duhovi (štampano u Beogradu) Koko u Parizu Zagonetni dječak (Beograd) Domaća zadaća Lažeš Melita (Beograd) Strašan kauboj (Beograd) Koko u Kninu Romani: Razapet između (Beograd) Moj Potop Toranj (Beograd) Naivci Čaruga prijeti Medvedgradski golubovi Novele: Trenutak unaprijed, Veliki dan, Moj prijatelj Pet, Ljubi susjeda svoga Putopisi: 89 slavnih Kad ljubav i seks odu u vjetar Dugi promišljeni gnjev Prerušeni prosjak Antologije i izvori Dvadeset godina jugoslavenske proze (sa Čedom Pricom i Slobodanom Novakom) Contemporary Croatian prose La Poesie Croate (sa Slavkom Mihalićem) Ivo Kušan prevodi sa engleskog, francuskog, ruskog, češkog. Filmski scenario: Tajna Nikole Tesle Čaruga Zločin u školi Nagrade Nagrada grada Vršca 1978. godine za „Čarugu“ na Sterijinom pozorju[3] Nagrada „Vladimir Nazor“ 1998. godine za životno delo[3] Nominovan za nagradu H. C. Anderson u Jugoslaviji- dva puta 1974. i 1995. godine.[3] Nagrada „Grigor Vitez“ za delo “Koko u Parizu”.[3] Nagrada „Ivana B. Mažuranić“ za delo “Koko u Parizu”.[3] Orden „Danica“ sa likom M. Marulića 1996. godine.[3] Nagrada grada Zagreba (dva puta) - 1961. godine osvojio je Nagradu grada Zagreba za roman za djecu “Domaća zadaća”, a 1970. roman za odrasle “Toranj”.

Lajoš Zilahi / Originalni Potpis / Autogram Kao na fotografijama Lajoš Zilahi (mađ. Zilahy Lajos; Nađsalonta, Transilvanija , 27. mart 1891 — Novi Sad, 1. decembar 1974) bio je mađarski pisac i dramaturg. Jedan je od vodećih, ako ne i najčitaniji prozni mađarski autor dvadesetog veka. Rođen je u Salonti, Transilvanija, tada deo Kraljevine Mađarske. Studirao je pravo na Univerzitetu u Budimpešti[1] pre nego što je poslat na Istočni front tokom Prvog svetskog rata,[2] gde je bio ranjen. Posle ranjavanja 1916. je napustio front i od tada radio kao novinar.[1] O svojim iskustvima sa ratišta potresno svedoči u romanu „Zarobljenici“ (mađ. Két fogoly). Njegovo najpoznatije delo je „Ararat“, deo trilogije, a najpotresnije „Samrtno proleće“. Njegovim delima provejava duh aristokratske Mađarske, odnosno Austrougarske, a izuzetno živim opisima uspeva da gane čitaoca. On je takođe bio aktivan i na filmu.[3]Osnovao je i svoju filmsku kuću.[1] Njegov roman iz 1928. Nešto pluta na vodi ekranizovan je dva puta. Njegova predstava General snimljena je kao film pod nazivom Vrli sin 1930. i kao Pobunjenik 1931. Nekoliko njegovih romana je prevedeno na bugarski, hrvatski, danski, holandski, češki, engleski, estonski, finski, francuski, nemački, italijanski, japanski, poljski, rumunski, srpski, slovački, španski, švedski i turski. Edicija njegovih kratkih priča dostupna je na španskom, neke od njegovih pripovedaka prevedene su na bugarski, hrvatski, engleski, estonski, francuski, nemački, italijanski, poljski, portugalski, slovački, španski i švedski, a neki od njegovih pesama na nemački. Od 1948. godine je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, u emigraciji. Krajem pedesetih je često boravio u Novom Sadu gde je kupio kuću. Samo jednom, 1973. godine je posetio Budimpeštu. Planirao je da se vrati u Mađarsku, ali ga je smrt u tome sprečila. Lajoš Zilahi je sahranjen na budimpeštanskom groblju Kerepeši.

Lujza Alkot Vragolije malih ljudi Tvrdi povez Edicija Zlatna knjiga Korice i ilustracije: Zagorka Stojanovic Sa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura. Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno. Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863). Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima. Biografija Luiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2] Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3] Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine. Umrla je u Bostonu, 1888. godine. Dela Luiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade. U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom. Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Korice i ilustracije: Zagorka Stojanovic Sa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura. Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno. Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863). Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima. Biografija Luiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2] Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3] Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine. Umrla je u Bostonu, 1888. godine. Dela Luiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade. U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom. Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..

U dobrom stanju! 49cm x 69cm Kiss the Girls and Make Them Die (Italian: Se tutte le donne del mondo... (Operazione Paradiso)) 1966 Poljubi djevojke i učini da umru (talijanski: Se tutte le donne del mondo ... (Operazione Paradiso)) film je lažnog filma Jamesa Bonda objavljen 1966. godine kao talijansko-američka koprodukcija filma Cinematografica Dina De Laurentiisa i Columbia Pictures . Režirao ga je Henry Levin, sa zvijezdama Michael Connors, Dorothy Provine i kao negativac Raf Vallone, izvorno je snimljen od siječnja do ožujka 1966. pod naslovom Operacija raj [1] [2] i distribuiran u nekim dijelovima engleskog govorni svijet kao da su sve žene na svijetu. Directed by Henry Levin Produced by Dino De Laurentiis Screenplay by Jack Pulman Dino Maiuri Story by Dino Maiuri Starring Michael Connors Dorothy Provine Raf Vallone Margaret Lee Nicoletta Machiavelli Beverly Adams Terry-Thomas Music by Mario Nascimbene Cinematography Aldo Tonti Edited by Ralph Kemplen Alberto Gallitti Production company Dino de Laurentiis Cinematografica Distributed by Columbia Pictures Release date September 8, 1966 Running time 106 minutes Countries Italy United Stat Filmski plakat

Novinarska propusnica za 99. večiti derbi odigran na stadionu FK Partizan. Propusnica je važila za teren. Mastilo sa pečata je dobrim delom izbledelo vremenom sa plastificirane podloge. Kupoprodaja se obavlja na sledeće načine u dogovoru sa kupcem: 1. Lično preuzimanje u viđenom stanju na adresi prodavca. 2. Nakon potvrde o uplati PostNetom ili na račun (Banka Poštanska štedionica) šaljem Post Expressom ili preporučenim pismom gde kupac uplaćuje cenu robe uvećanu za troškove PTT. NE ŠALJEM POUZEĆEM !!! - Proverite da li je predmet na stanju. - Ne šaljem u inostranstvo. - Ne odgovaram za štetu nastalu u transportu. Trudim se da paket što bolje i bezbednije zapakujem. U slučaju da se pošiljka ošteti tražite od Post Expressa da naprave zapisnik i refundiraju vam novac. - Kontakti su putem inbox poruka zbog transparentnosti i kako bi se izbegli nesporazumi. Hvala na poseti! Pogledajte i ostale moje oglase!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Crtezi i vinjete: Marko Krsmanovic Prvo izdanje! Zbirku pesama „Pesme o majci“ autor Branko V. Radičević posvetio je svojoj majci Kosari i svim drugim majkama, kako je sam napisao – Majci Kosari i svim majkama. Života ih koštamo! Zbirka je objavljena 1972. godine i sadrži trideset lirskih pesama, nekoliko pesama posvećenih majci i nekoliko posvećenih ocu. Simbolično bi se to moglo predstaviti kao jedan mesec u godini, svaki dan po jedna pesma. Sve se pesme u ovoj zbirci ipak stapaju u jednu veliku pesmu o majci. Majka je za Branka jedinstveno biće koje obasjava svačije detinjstvo, njena nas ljubav zaštitnički i prijateljski greje kroz ceo život. Kao što se majka deli i ostaje cela tako nikad niko nije ispričao priču o majci, jer ona nema kraja, kaže pesnik. Majke su uvek majke, kaže naš pesnik, uvek malde, za svoju decu. I to je najveća stvar na svetu. Jer kako bismo mi bili deca da pored nas nisu majke. Deca su deca. A to znači: deca su mala, i ja sam mali, jer imam majku. Ja za svoju majku nikada nisam ni porastao. Majka ni u jednoj pesmi ne priča, ona plete, kuva, prašta, bije, spava… To je zbog toga što sama priča o njoj teče neprekidno. Pesnik je ispevao nesagledivu ljubav, ali i majčinu brigu i patnju. Majka je nežni stvor, mek kao hleb, meka kao vunica, koja bi za svoje mlade učinila sve. Ona nikad nije mrzovoljna i nervozna, nije nestrpljiva. Većina pesama počinje Kad mati… pa sledi radnja. Pesnik hoće da nam kaže da bez obzira na sve glavni posao majke jeste ljubav. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 — Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar.[1] Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za decu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je u logor u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji.[2] Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet.[3] Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi.[2] Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda.[1] Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči.[2] Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu: „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“.[4] Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade.[

Kraljevina Srbija (1911) Originalni potpis Ljube Jovanovića na dokumentu, u funkciji Ministra prosvete i crkvenih dela. Ljubomir Jovanović (Kotor, 2/14. februar 1865 — Beograd, 10. februar 1928) je bio srpski istoričar i političar. Bio je redovni profesor Univerziteta u Beogradu od osnivanja 1905. godine, akademik SANU, ministar prosvete, ministar unutrašnjih dela, član Državnog saveta. Rođen je 1865. godine u Kotoru. Posle učestvovanja u Krivošijskom ustanku (1881—82) prešao je sa Danilom Živaljevićem i drugim omladincima u Srbiju, gde su kasnije bili među osnivačima časopisa Kolo. Prvih osam redovnih profesora Beogradskog univerziteta, 1905. godine: Sede, sleva Jovan Žujović, Sima Lozanić, Jovan Cvijić, Mihailo Petrović Alas; stoje, sleva Andra Stevanović, Dragoljub Pavlović, Milić Radovanović i Ljubomir Jovanović. Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge 1892. godine izabran je za sekretara, Stojan Novaković za predsednika, a Jovan Jovanović Zmaj za potpredsednika. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1890, a za redovnog 1900. godine. U periodu 1901-1903 bio je upravnik Narodne biblioteke Srbije. Prilikom osnivanja Univerziteta u Beogradu 1905. godine bio je među prvih 8 redovnih profesora koji su birali ceo ostali nastavni kadar. Zajedno sa profesorom Ljubomirom Kovačevićem napisao je „Istoriju srpskog naroda“ (u dve knjige, 1893. i 1894) za period do 1020. godine. Bio je jedan od članova „Centralnog revolucionarnog tajnog odbora u Beogradu“. Zajedno je sa Golubom Janićem i Josifom Studićem osnovao udruženje „Srpska braća“ 23. januara 1905. Društvo je delovalo do 1918. i njegov predsednik je sve vreme bio Golub Janić. Bio je jedan od osnivača „Srpskog književničkog društva“ 26. maja 1905. kako se tada zvalo Udruženje književnika Srbije. Bio je ministar unutrašnjih poslova Kraljevine Srbije 1909-11 i 1914-18, ministar prosvete, član Državnog saveta. Prilikom proglašenja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. bio je jedan od šest članova odbora, kao predstavnik Vlade Kraljevine Srbije, koji je trebalo da utvrdi način kako da se ujedinjenje proglasi. Predstavnici Vlade Srbije bili su još i Stojan Protić i Momčilo Ninčić, a predstavnici narodnog veća Ante Pavelić, Svetozar Pribićević i Josip Smodlaka. Kao na fotografijama.

U dobrom stanju! Na donjoj desnoj levoj strani malo ostecen, ostalo u dodbrom stanju! Redje u ponudi! 49cm x 69cm Ali: Strah jede dušu (njemački: Angst essen Seele auf, lit. `Fear Eat Soul Up`) je zapadnonjemački film iz 1974. godine koji je napisao i režirao Rainer Werner Fassbinder, a glavne uloge tumače Brigitte Mira i El Hedi ben Salem. Film je osvojio nagradu Međunarodne federacije filmskih kritičara za najbolji film u konkurenciji i nagradu ekumenskog žirija na Filmskom festivalu u Cannesu 1974. [2] Smatra se jednim od najmoćnijih Fassbinderovih djela, a mnogi ga pozdravljaju kao remek-djelo. Film se vrti oko romanse koja se razvija između Emmi, starije Njemice, i Alija, marokanske radnice migrantice u Njemačkoj nakon Drugog svjetskog rata. Directed by Rainer Werner Fassbinder Produced by Rainer Werner Fassbinder[1] Written by Rainer Werner Fassbinder[1] Starring Brigitte Mira El Hedi ben Salem Barbara Valentin Irm Hermann Cinematography Jürgen Jürges[1] Edited by Thea Eymèsz[1] Production company Tango-Film[1] Distributed by Filmverlag der Autoren GmbH & Co. Vertriebs KG[1] Release date 5 March 1974 (West Germany) Running time 93 minutes Country West Germany Rainer Werner Fassbinder (Bad Wörishofen, 31. svibnja 1945. - München, 10. lipnja 1982.), njemački filmski redatelj, scenarist i glumac. Začetnik je njemačkog novog vala, te jedan od najplodnijih redatelja uopće snimajući po četiri cjelovečernja filma godišnje. Blag i brutalan, nježan i ciničan, spreman na žrtvu i egocentričan, na poslu bezobziran diktator koji je stalno sanjao o radu u komuni, od svijeta zatvorenoj grupi ili kolektivu, debeljuškast tip, zapuštena izgleda, šlampav u odijevanju - uvijek u istoj crnoj kožnatoj jakni i trapericama, više je nalikovao zadriglom pijancu iz seoske bavarske krčme nego proslavljenom filmskom redatelju, koji je maštao o tome kako će jednog dana u Njemačkoj stvoriti europski Hollywood. Filmski plakat

Lujza Alkot Vragolije malih ljudiTvrdi povezEdicija Zlatna knjigaKorice i ilustracije:Zagorka StojanovicSa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura.Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno.Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863).Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima.BiografijaLuiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2]Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3]Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine.Umrla je u Bostonu, 1888. godine.DelaLuiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade.U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom.Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..12/25

W. ADAMS, England - Servis za doručak SHARON Nedostaje poklopac čajnika! Za 6 osoba. Servis se sastoji od 21 dela: 1 bokal (visina: 17 cm, dužina: 21 cm, širina: 11,5 cm, zapremina: 1 l) 6 šoljica (visina: 6 cm, širina: 11 cm, širina otvora: 9 cm) 6 tacni za šoljice (prečnik: 14,5 cm, visina: 2 cm) 6 dezertnih tanjira (prečnik: 20,5 cm, visina: 2 cm) 1 posuda za šećer sa poklopcem (visina: 9,5 cm, dužina: 12 cm, širina: 9 cm) 1 posuda za mleko (visina: 7 cm, dužina: 10,5 cm, širina: 7 cm) Ukupna težina: oko 5,5 kg Po nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dnu tacni. Nešto više jednako sitnih tragova na dezertnim tanjirima. Sitno oštećenje na donjem delu vrha izlivnika, koje je popravljeno - na posebnoj slici označeno je strelicom. Žig na dnu: ADAMS Made in England (ispod krune) REAL ENGLISH IRONSTONE ESTABLISHED 1657 (u prstenu oko naziva i krune) Sharon Jedino na posudi za mleko, pojednostavljen žig: ADAMS (ispod krune) Made in England Fabrika Adams koristila je oba žiga posle 1966. godine, nakon što je postala deo Wedgwood group. Proizvodila je model `Sharon` od 1950. do 1965. godine, a zatim u sastavu Wedgwood group od 1969. do 1983. godine. Kao godina osnivanja preduzeća Adams uzima se ona u kojoj je John Adams (Džon Adams) osnovao radionicu u Staffordshireu (Stafordšajr), u Engleskoj, iako se porodica Adams bavila prozvodnjom grnčarije prethodnih 200 godina. 1779. godine njegov sin William Adams (Vilijem)otvorio je novu fabriku u Tunstallu (Tanstl), i upravo je on najzaslužniji za slavu koju je fabrika stekla. Bio je potpuno posvećen ovom poslu, i poznat kao najomiljeniji učenik, prijatelj i poverenik Josiaha Wedgwooda (Džosaja Vedžvud). Na prelazu u XIX vek kompanija je počela da koristi naziv “William Adams and Sons, Ltd.”, pod kojim je razvila svoje najprodavanije modele. Tokom XX veka fabrika je nastavila tradiciju proizvodnje izvrsnih predmeta, i istovremeno uspešno eksperimentisala sa novim materijalima. Do tada, fabrika je bila u vlasništvu već jedanaeste generacije porodice Adams. Od 1. Januara 1966. godine kontrolu nad kompanijom ipak je preuzela Wedgwood Group. Wedgwood je koristio fabriku i ime Adams, ali je prozvodnja bila sve manje profitabilna, i 1992. godine Wedgwood je odlučio da fabriku zatvori. Odmah nakon te odluke, neko je podmetnuo požar u kojem je fabrika izgorela do temelja. Iako proizvodnje više nema, ime Adams je za više od tri veka ostalo sinonim za kvalitetan engleski porcelan izuzetne izrade. Prodaje se bez držača za tanjire. (119/37-42/pod-kp/1263)

Predizborna kampanja za predsednika Bolivije VELIKI POSTER 75 X 110 CM Kandidat MNR-a GONZALO SÁNCHEZ DE LOZADA `93. Lugar y fecha de nacimiento: En La Paz el 1 de julio de 1930. Profesión: Filósofo, literato, político, empresario. Asunción al mando presidencial: 1º.- el 6 de agosto de 1993. 2.- el 6 de agosto de 2002. Término del mandato: 1º.- el 6 de agosto de 1997. 2º.- el 17 de octubre de 2003. Origen de su investidura: Elección Constitucional. DATOS BIOGRÁFICOS Gonzalo Sánchez de Lozada, popularmente conocido como `Goni`, nació en La Paz, el 1 de julio de 1930. Su abuelo materno fue Daniel Sánchez Bustamente, fundador a comienzos del siglo XX de las primeras escuelas fiscales y la primera escuela normal de formación de maestros, por lo que luego fue proclamado `Maestro de la Juventud Boliviana” a su muerte en 1933. Hijo de Enrique Sánchez de Lozada Irigoyen, transcurrió parte de su niñez y juventud en los Estados Unidos. Se inscribió en la carrera Filosofía y Letras en la Universidad de Chicago sin obtener un titulo y luego retornó a Bolivia donde se inició en el mundo empresarial como productor de cine con la empresa Telecine. Posteriormente entró en el negocio extractivo con una empresa de servicios petroleros, para luego pasar a la minería creando la empresa privada más importante del rubro: la Compañía Minera del Sur (COMSUR), explotadora y comercializadora de minerales en canteras del altiplano boliviano, una de las más grandes. Afiliado desde 1951 al Movimiento Nacionalista Revolucionario, ingresó en el mundo de la política en 1979 como diputado por Cochabamba. Luego fue electo senador por este partido y Presidente del Senado Nacional (1985-1986) por muy poco tiempo, porque fue llamado a ocupar el cargo de Ministro de Planeamiento y Coordinación (Economía), cartera encargada de las materias macroeconómicas y financieras del gobierno. En agosto de 1986 aplicó el método económico terapia de shock para frenar la galopante hiperinflación (del orden del 27.000%), que azotaba al país, mediante el Decreto Supremo 21060. La política económica aplicada frenó la inflación y contribuyó a arreglar las cuentas del estado. En las elecciones presidenciales de 1989 ganó la nominación interna de su partido para ser el candidato a la Presidencia de la Republica. Ya como candidato decidió romper el `Pacto por la Democracia` con su entonces aliado político, el exdictador, Hugo Banzer Suárez, Jefe Nacional de la derechista Acción Democrática Nacionalista (ADN). En las elecciones generales celebradas en junio de 1993 se volvió a presentar como candidato por el MNR, y con un 38%, no marcada votación, pero con la notable alianza con los paridos del el izquierdista Movimiento Bolivia Libre (MBL), el populista Unión Cívica Solidaridad (UCS) y el partido indigenísta Movimiento Revolucionario Tupac Katari de Liberación (MRTKL); pudo obtener la presidencia. En el ejercicio de su primer mandato, que culminaría en 1997, promulgó importantes reformas legislativas y constitucionales como la Ley de Participación Popular, que municipalizó el territorio nacional mediante la creación de más de 300 gobiernos locales que en la práctica implicó la atomización del territorio con `municipios urbanos` de gran población; además creo los Territorios Comunitarios de Origen (TCO) para pueblos indígenas, lo que en realidad fue reconocer los ya existentes por tradición e historia; la Ley INRA que obligaba a la certificación por parte del estado, a través del Instituto Nacional de Reforma Agraria (INRA), al cumplimiento de la Función Económica y Social de la tierra, la Ley Forestal, que incorporaba a indígenas, organizaciones populares y empresarios en la explotación teoricamente sostenible de los bosques, la Reforma Educativa, que incluía por primera vez el multiculturalismo y el plurilingüismo en la educación oficial boliviana, el Seguro Materno Infantil, y la modernización del Código de Procedimiento Penal. Entre las reformas constitucionales destacan: la creación del Tribunal Constitucional de Bolivia que vela por la constitucionalidad de leyes, decretos o resoluciones; la creación de las circunscripciones uninominales para la elección directa de diputados; la creación de la figura del Defensor del Pueblo que vela por los derechos humanos y las garantías de las personas; entre otras reformas. En el aspecto económico el gobierno de Sánchez de Lozada promovió un amplio y muy polémico programa de reformas, en el que destaca el proceso de la mal llamada Privatización de empresas públicas, que capitalizó el 50% de la empresa de ferrocarriles (ENFE), de petróleo (YPFB), de telecomunicaciones (ENTEL), de electricidad (ENDE) y el Lloyd Aéreo Boliviano (LAB). Luego en 2003 Gonzalo Sánchez de Lozada Sánchez de Lozada es electo nuevamente por una alianza de su partido el MNR, con el MIR (Movimiento de Izquierda Revolucionaria), al que luego se sumaría NFR (Nueva Fuerza Republicana) dividiendo los cargos políticos entre los 3 partidos. Cuando Sánchez de Lozada asume la presidencia se enfrenta a una crisis social y económica heredada del anterior gobierno. El crecimiento económica del país bajó de un 4,8% al final de la primera presidencia de Sánchez de Lozada a 2% en 2002. El déficit fiscal al 2002 era del 8%. En febrero del año 2003 ante el desesperante déficit fiscal el gobierno propone aplicar un impuesto al salario (`impuestazo`), lo cual provoca una huelga y el amotinamiento de la fuerza policial, la cual exigía por el contrario, un aumento de salarios. El conflicto deriva en un enfrentamiento entre las Fuerzas Armadas y la Policía en la Plaza Murillo de la ciudad de La Paz. El retroceso en la medida logró mantener a Sánchez de Lozada en el poder por unos meses más, pero el desgaste y la pérdida de gobernabilidad se hacía cada vez más evidente. La profunda crisis económica que afectaba principalmente a los trabajadores urbanos y a la población rural del país alimentó el apoyo a todo tipo de protestas. En la Paz se pedía la renuncia del presidente y acosado por estos sectores y ante la pérdida de apoyo de los partidos que formaban la coalición de gobierno (MIR y NFR), el 17 de octubre Sánchez de Lozada renuncia a la Presidencia de la República mediante carta al Congreso Nacional y deja el país. Y ante su renuncia, el Congreso Nacional, tomó el juramento de rigor al Vicepresidente de la República Carlos Mesa. Hoy en día Gonzalo Sánchez de Lozada reside en Washington DC. Место и датум рођења: У Ла Пазу 1. јула 1930. Занимање: Филозоф, писац, политичар, бизнисмен. Преузимање председничке команде: 1. - 6. августа 1993. 2. - 6. августа 2002. Мандат: 1. - 6. августа 1997. 2. - 17. октобра 2003. Порекло његове инвестиције: Уставни избори. БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ Гонзало Санцхез де Лозада, у народу познат као „Гони“, рођен је у Ла Пазу 1. јула 1930. Његов деда по мајци био је Даниел Санцхез Бусдаменте, оснивач почетком 20. века првих јавних школа и прве нормалне школе за обуку. учитеља, за шта је касније проглашен „учитељем боливијске омладине“ након његове смрти 1933. Син Енрикуе Санцхез де Лозада Иригоиен, провео је део свог детињства и младости у Сједињеним Државама. Уписао је Филозофију и књижевност на Универзитету у Чикагу, а да није стекао диплому, а затим се вратио у Боливију, где је почео у пословном свету као филмски продуцент у компанији Телецине. Касније је ушао у екстрактивни посао са компанијом за нафтне услуге, а затим је прешао у рударство, стварајући најважнију приватну компанију на том пољу: Цомпаниа Минера дел Сур (ЦОМСУР), експлоататор и продавац минерала у каменоломима у боливијској висоравни, једној од Највећа. Придружен Револуционарном националистичком покрету од 1951. године, у свет политике ушао је 1979. године као заменик за Цоцхабамбу. Касније је врло кратко изабран за сенатора ове странке и за председника Националног сената (1985-1986), јер је позван да заузме место министра за планирање и координацију (економију), ресор задужен за макроекономска и финансијска питања владе. У августу 1986. применио је метод економске терапије шоком да заустави раширену хиперинфлацију (реда од 27.000%), која је погодила земљу, врховном уредбом 21060. Примењена економска политика зауставила је инфлацију и помогла у измиривању рачуна државе . На председничким изборима 1989. године победио је у интерној номинацији своје странке за кандидата за председника Републике. Као кандидат, одлучио је да разбије „Пакт за демократију“ са својим тадашњим политичким савезником, бившим диктатором Хугом Банзером Суарезом, националним шефом десничарске Демократске националистичке акције (АДН). На општим изборима одржаним у јуну 1993. поново се кандидовао за МНР, и са 38%, без изразитог гласа, али са запаженим савезништвом са странкама левичарске Мовимиенто Боливиа Либре (МБЛ), популистичке Унион Цивица Солидаридад (УЦС) и староседелачка странка, Револуционарно-ослободилачки покрет Тупац Катари (МРТКЛ); успео је да добије место председника. У извршавању свог првог мандата, који би кулминирао 1997. године, објавио је важне законодавне и уставне реформе попут Закона о народном учешћу, који је националну територију општином створио стварањем више од 300 локалних самоуправа што је у пракси подразумевало атомизацију територије са „урбане општине“ са великим бројем становништва; Такође сам створио територије порекла заједнице (ТЦО) за аутохтоне народе, које су у стварности требале да препознају оне које већ постоје по традицији и историји; закон ИНРА који је захтевао сертификацију од стране државе, преко Националног института за аграрну реформу (ИНРА), у складу са економском и социјалном функцијом земље, Законом о шумарству, који је укључивао староседелачко становништво, популарне организације и привреднике у теоријски одрживој експлоатацији шума, образовној реформи, која је по први пут укључила мултикултурализам и вишејезичност у званично боливијско образовање, осигурање за мајке и дете и модернизацију Законика о кривичном поступку. Међу уставним реформама издвајају се: стварање Боливијског уставног суда који осигурава уставност закона, уредби или резолуција; стварање једночланих изборних јединица за непосредни избор посланика; стварање лика омбудсмана који пази на људска права и гаранције људи; поред осталих реформи. У економском аспекту, влада Санцхез де Лозада промовисала је широк и врло контроверзан програм реформи, који истиче процес погрешно назване Приватизације јавних предузећа, која је капитализовала 50% железничке компаније (ЕНФЕ), нафта (ИПФБ), телекомуникације (ЕНТЕЛ), електрична енергија (ЕНДЕ) и Ллоид Аерео Боливиано (ЛАБ). Касније, 2003. године, Гонзало Санцхез де Лозада Санцхез де Лозада поново је изабран од савеза његове странке, МНР, са МИР-ом (Мовимиенто де Изкуиерда Револуционариа), којем се касније придружила НФР (Нова републиканска снага) поделивши политичке ставове између 3 шибице. Када Санцхез де Лозада преузме место председника, суочава се са социјалном и економском кризом наслеђеном од претходне владе. Тхе dobro očuvan vidljivi tragovi na presavijenom delu retko u ponudi za kolekcionare

Čudesni svetovi Volta Diznija - Svet mašte Vuk Karadžić, Beograd, 1971 255 str. tvrdi povez stanje: vrlo dobro 27 cm Wonderful Worlds of Walt Disney Stories from other Lands Prevod: Dušanka Bogosavljev ; prevod u stihu Ranka Kuić; ---------------------------- Čudesni svetovi Volta Diznija - Priče iz raznih zemalja Vuk Karadžić, Beograd, 1971 255 str. tvrdi povez stanje: vrlo dobro 27 cm Wonderful Worlds of Walt Disney Stories from other lands prevod Olivera Stefanović, Sonja Dekanić Meri Popins Mač u kamenu Alisa u zemlji čuda susreće belog zeca 101 dalmatinac Petar Pan Doživljaji Robina Huda Golijat II Portugalija Sardinija Maroko Laponija Škotska visija Dunav Švajcarska Švajcarski Robinzoni Bambi Darbi O`Gil Veliki Riđa Zoro Zimljivi pingvin ---------------------------- Đuzepe Zanini - Čudesni svetovi Volta Diznija - Tajni život životinja Vuk Karadžić, Beograd, 1971 216 str. tvrdi povez stanje: vrlo dobro 27 cm Prevod dela: Vita segreta degli animali - Giuseppe Zanini prevod s italijanskog Jugana Stojanović, prevod Dodatka s engleskog Ivana Šćepanović ---------------------------- Čudesni svetovi Volta Diznija - Svet novih granica Vuk Karadžić, Beograd, 1971 255 str. tvrdi povez stanje: dobro 27 cm Priče (17): 1.Maza i lunja 2. Tobi Tajler 3.Pol River 4.Paja PAtak u Diznilendu 5. Čika Remove priče 6.Dejvi Kroket 7.Stari žuća 8.Divlji sam 8.Džoni jabukovo seme 9.Rundov detektiv 10.Leteći auto 11.Navaho Indijanci 12.Nomadi sa sela... Preveli Ranka KUJIĆ (prof. Fil. fak. BGD.) Vidosava Janković i Živka Britnić... Oko 250 ilustracija u boji. PRVO JUGOSLOVENSKO IZDANJE. U DOBROM STANJU.

U dobrom stanju! Ovo izdanje je retko! Čiča Tomina koliba je roman abolicionističke spisateljice Herijet Bičer Stou. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 20. marta 1852. godine. Samo godinu dana nakon objavljivanja rasprodat je u preko 300.000 primeraka širom Sjedinjenih Američkih Država i u preko 2 miliona primeraka širom sveta.[1] Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[1] Ovaj roman je, prema mnogim izvorima, jedan od uzroka zbog kojih je izbio Američki građanski rat (1861—1865). Veoma je poznata priča o tome kako je Herijet Bičer Stou jednom prilikom posetila Abrahama Linkolna u Beloj kući, a on ju je pozdravio rečima: „To je ta mala žena zbog koje je izbio veliki rat.”[1][2] Kao glavni povod za pisanje ovog romana navodi se donošenje Zakona o odbeglim robovima 1850. godine, koji je zahtevao da se svi odbegli robovi, nakon što ih uhvate, moraju vratiti svojim gospodarima Herijet Elizabet Bičer Stou (engl. Harriet Beecher Stowe; Ličfild, 14. jun 1811 — Hartford, 1. jul 1896[1]) bila je abolicionista i autor više od 10 knjiga, od kojih je najčuvenija Čiča Tomina koliba, koja opisuje život u ropstvu[2] i koja je prvi put objavljena u nastavcima 1851. i 1852 u abolicionističkom glasilu National Era. Herijet Elizabet Bičer je rođena 14. juna 1811. u Ličfildu, u Konektikatu,[4] kao sedma od devetoro dece i najmlađa ćerka Lajmana Bičera, kongregacionalističkog sveštenika, i Roksane Fut Bičer. Nakon što je njena majka umrla od tuberkuloze 1816. godine, njen otac se oženio sa Herijet Porter, sa kojom je imao još četvoro dece. S obzirom da je poticala iz veoma uticajne porodice, Herijet je imala priliku da se obrazuje u veoma uglednoj školi – Ženskoj akademiji u Ličfildu (Litchfield Female Academy), gde je upisana 1819. godine.[5] Još od malih nogu pokazivala je veliki potencijal, takav da je njen otac, svestan poteškoća sa kojima će se susresti zbog toga što je žena, navodno jednom rekao da mu je žao što se nije rodila kao muškarac.[6] Godine 1824. preselila se u Hartford kako bi pohađala jednu od prvih obrazovanih institucija za žene (Hartford Female Seminary) koju je osnovala i vodila njena sestra Ketrin E. Bičer.[5] Ne samo da je tu dobila akademsko obrazovanje koje je u to doba bilo uglavnom dostupno samo muškarcima, već je i ubrzo i sama počela da podučava (od 1827. godine).[5] Počela je da piše sredinom dvadesetih godina 19. veka, a njena prva dela su jedan teološki esej i nedovršena tragedija u blankversu „Kleon” (1825). Njena prva objavljena dela su priče za časopis Western Monthly Magazine (1833).[7] Godine 1832. sa porodicom se preselila u Sinsinati (Kentaki).[5] Godine koje je provela u Sinsinatiju, prema nekim izvorima, predstavljaju ključni period u životu Herijet Bičer Stou, jer se tada izgradila i kao predavač, i kao pisac.[6] Do 1837. godine bila je asistent na Zapadnjačkom institutu za žene, koji je takođe osnovala njena sestra Ketrin, a 1836. udala se za Kelvina Elisa Stoua, profesora biblijske književnosti u školi njenog oca, sa kojim je imala sedmoro dece.[7] U Sinsinatiju se takođe po prvi put susrela sa problemom robovlasništva, a kako su i njena i muževljeva porodica bili protivnici ropstva, ubrzo su se pridružili abolicionističkom pokretu.[7] Slike ropstva sa kojima se susretala tokom života u državi Kentaki ponovo će oživeti u čuvenom romanu Čiča Tomina koliba.[6] Ovaj roman napisala je u Bransviku, Mejn, gde se preselila 1850. godine. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 1852. godine. Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[7] Godine 1856. objavila je još jedan antirobovlasnički roman (Dred: A Tale of the Great Dismal Swamp), ali on nije doživeo uspeh.[7] Od 1852. do 1864. živela je u Andoveru, u Masačusetsu, da bi se, nakon što se njen muž penzionisao, ponovo preselila u Hartford. Dok je živela u Andoveru, objavila je još nekoliko romana, koji predstavljaju hronike života u Novoj Engleskoj.[7] Takođe je objavljivala članke u časopisu Atlantic Monthly, što joj je donosilo profit sve do 1869. kada je časopis izgubio više od 15.000 pretplatnika zbog njenog članka Prava priča o životu Lejdi Bajron (The Truе Story of Lady Byron’s Wife), gde je predstavila njene bračne probleme i razvod od čuvenog pesnika. Ipak, ovo je nije sprečilo da članak proširi i objavi kao knjigu pod naslovom Odbrana Lejdi Bajron (Lady Byron Vindicated).[7] Pored pomenutih dela, Herijet Bičer Stou je pisala i objavljivala i knjige za decu.[7] Umrla je u Hartfordu 1. jula 1896, u 85. godini, od moždanog udara.

Dve stare ulaznice Stanje odlicno Serie E Repubblica Italiana Ministero Della Pubblica Istruzione Direzione Generale Delle Antichita E Belle Arti Biglietto D`ingresso Lire 250 Tariffa Intera Nessvna Mancia Kljucne reci za pretragu E Series Italian republic Ministry of Education General Directorate of Antiquities and Fine Arts Entrance ticket Lire 250 Full Rate No tip Серија Е Италијанска република Министарство за образовање Генерална управа за старине и ликовне уметности Улазница Лире 250 Укупна цена Нема напојнице Serija E Italijanska republika Ministarstvo za obrazovanje Generalna uprava za starine i likovne umetnosti Ulaznica Lire 250 Ukupna cena Nema napojnice Serie E Republica Italiana Ministero Dela Publica Istruzione Direzione Generale Dele Antichita E Bele Arti Biglietto Dingresso D ingresso Lira 250 Tarifa Intera Nesvna Mancia Italia italija italy italijanske italijanski italijansko tickets ulaznica ulaznice starina starine lepa lepo umetnost umetnosti art arts kolekcionarstvo kolekcionarski primerak zbirka ulaznica za zbirku karata karta karte lira lire pozivnica pozivnice ulaynica ulaynice serija serije a antika antikvitet antikviteti antikvarni 1 2 3 4 kec dvojka trojka cetvorka golf kais kaisa rebrastog zupcastog rebrasti zupcasti drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeri lenjir

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ljubiša Đokić Ilustracije: Dzoja Ratkovic - Gavela Ljubiša Đokić (Danilovgrad, 27. oktobar 1929 – Beograd, 7. septembar 1996) bio je srpski i jugoslovenski reditelj, dramski pisac, dramaturg i scenarista i univerzitetski profesor. Đokić je bio prodekan i dekan Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Biografija Iako je rođen u Danilovgradu, najranije detinjstvo je proveo u Brčkom. U Beograd sa porodicom dolazi pre Drugog svetskog rata, kada je njegova majka dobila posao učiteljice u Višnjici. Oba roditelja su mu bili prosvetni radnici.[1] Ljubiša Đokić je diplomirao na Filozofskom fakultetu i Pozorišnoj akademiji u Beogradu. Književni rad je započeo kao dečji pesnik, da bi potom počeo da piše dramska dela, a najviše bajke, takođe, za decu[2]. Svoje prve radove je u početku objavljivao po raznim časopisima. Džoja Ratković Gavela rodjena je u Mostaru 1941. godine. Studirala Pravni fakultet, a potom i Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Šerbana. Iste godine boravi duže vreme u Parizu gde fakultativno pohada Akademiju lepih umetnosti (Academie des beaux-arts). Bavi se: karikaturom, crtežom, ilustracijom, stripom, animiranim crtežom za film i televiziju, ilustracijama za scenu. Radila kao saradnik izdavačkih i novinskih kuća, te kao ilustrator u TV Beograd. Izlaže grupno i samostalno od 1968. godine. Predstavljala je svoje radove, do sada, na dvadeset samostalnih i na velikom broju grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, medju kojima nekoliko posvećenih crtežu, političkom crtežu, karikaturi, ilustracijama. Dobila desetak nagrada za svoja likovna ostvarenja. Poslednjih petnaest godina živela i radila na relaciji Beograd-Beč.

ROBERT TAKARIČ JEDNOM JE LETO MOJA LJUBICE Tvrdi povez Izdavač Bookland Роберт Такарич (1968) је истакнути српски писац за децу. Роберт Такарич живи у Зрењанину и у Сенти. Ради као професор и педагог драме. [1] Дела Романи Једно је лето, Љубице (2011) Рекла је да у мојој глави чује гитаре и бубњеве (2012) Дневник прве љубави (2013) Ударио ме пубертет у главу (2016) Девојчице су обично више (2017) Приче Идемо по Ољу у Зелену земљу на Зеленом мору (2003) Девојчице су јачи пол (2007) Девојчице узвраћају ударац (2008) Мењам пубертет за било шта! Повољно! (2009) Пола девојчица, пола птица певачица 100% добра девојчица (2009) Најбоље године (2009) Шест и по најгорих мувања од постанка света (2010) Татина принцеза (2014) Сестрице (2014) Недостајеш (2015) Наша школа је купила диносауруса (2016) Драме Недељом срчемо супу (2003) У потрази за коњском срећом (2003) Мона Лиза је била лепша (2004) Ауу, сестро, и ми се играмо позоришта (2007) Сликовнице Школица за змајеве (2011) Школица за виле (2011) Школица за витезове (2011) Школица за сирене (2011) Школица за пирате (2011) Школица за принцезе (2011) Школица за суперхероје (2013) Школица за диносаурусе (2013) Два пријатеља на фарми (2014) Два пријатеља & откриће Америке (2014) Два пријатеља & 7 светских чуда (2014) Два пријатеља у зоолошком врту (2014) Два пријатеља уче бонтон (2014) Два пријатеља и велики светски проналасци (2014) Два пријатеља на древним олимпијским играма (2014) Два пријатеља постају детективи (2014) Два пријатеља у потрази за Мона Лизом (2014) Популарна наука Траже се паметни детективи за откривање историје (2013) Траже се паметни детективи за откривање историје. 2, Средњи век (2015) Траже се паметни детективи за откривање историје Војводине (2015) Паметна књига о школском позоришту (2011) Награде Мали принц (2010) за најбољи дечји роман у Југославији за дело Мењам пубертет за било шта! Повољно! Невен (2014) за најбољу књигу из популарне науке за децу за дело Тражи се паметни детектив за откривање историје Доситејево перо за дело Шест и по најгорих мувања од постанка света

ROBERT TAKARIČ REKLA JE DA U MOJOJ GLAVI ČUJE GITARE I BUBNJEVE Tvrdi povez Izdavač Bookland Роберт Такарич (1968) је истакнути српски писац за децу. Роберт Такарич живи у Зрењанину и у Сенти. Ради као професор и педагог драме. [1] Дела Романи Једно је лето, Љубице (2011) Рекла је да у мојој глави чује гитаре и бубњеве (2012) Дневник прве љубави (2013) Ударио ме пубертет у главу (2016) Девојчице су обично више (2017) Приче Идемо по Ољу у Зелену земљу на Зеленом мору (2003) Девојчице су јачи пол (2007) Девојчице узвраћају ударац (2008) Мењам пубертет за било шта! Повољно! (2009) Пола девојчица, пола птица певачица 100% добра девојчица (2009) Најбоље године (2009) Шест и по најгорих мувања од постанка света (2010) Татина принцеза (2014) Сестрице (2014) Недостајеш (2015) Наша школа је купила диносауруса (2016) Драме Недељом срчемо супу (2003) У потрази за коњском срећом (2003) Мона Лиза је била лепша (2004) Ауу, сестро, и ми се играмо позоришта (2007) Сликовнице Школица за змајеве (2011) Школица за виле (2011) Школица за витезове (2011) Школица за сирене (2011) Школица за пирате (2011) Школица за принцезе (2011) Школица за суперхероје (2013) Школица за диносаурусе (2013) Два пријатеља на фарми (2014) Два пријатеља & откриће Америке (2014) Два пријатеља & 7 светских чуда (2014) Два пријатеља у зоолошком врту (2014) Два пријатеља уче бонтон (2014) Два пријатеља и велики светски проналасци (2014) Два пријатеља на древним олимпијским играма (2014) Два пријатеља постају детективи (2014) Два пријатеља у потрази за Мона Лизом (2014) Популарна наука Траже се паметни детективи за откривање историје (2013) Траже се паметни детективи за откривање историје. 2, Средњи век (2015) Траже се паметни детективи за откривање историје Војводине (2015) Паметна књига о школском позоришту (2011) Награде Мали принц (2010) за најбољи дечји роман у Југославији за дело Мењам пубертет за било шта! Повољно! Невен (2014) за најбољу књигу из популарне науке за децу за дело Тражи се паметни детектив за откривање историје Доситејево перо за дело Шест и по најгорих мувања од постанка света

ROBERT TAKARIČ REKLA JE DA U MOJOJ GLAVI ČUJE GITARE I BUBNJEVE Tvrdi povez Izdavač Bookland Роберт Такарич (1968) је истакнути српски писац за децу. Роберт Такарич живи у Зрењанину и у Сенти. Ради као професор и педагог драме. [1] Дела Романи Једно је лето, Љубице (2011) Рекла је да у мојој глави чује гитаре и бубњеве (2012) Дневник прве љубави (2013) Ударио ме пубертет у главу (2016) Девојчице су обично више (2017) Приче Идемо по Ољу у Зелену земљу на Зеленом мору (2003) Девојчице су јачи пол (2007) Девојчице узвраћају ударац (2008) Мењам пубертет за било шта! Повољно! (2009) Пола девојчица, пола птица певачица 100% добра девојчица (2009) Најбоље године (2009) Шест и по најгорих мувања од постанка света (2010) Татина принцеза (2014) Сестрице (2014) Недостајеш (2015) Наша школа је купила диносауруса (2016) Драме Недељом срчемо супу (2003) У потрази за коњском срећом (2003) Мона Лиза је била лепша (2004) Ауу, сестро, и ми се играмо позоришта (2007) Сликовнице Школица за змајеве (2011) Школица за виле (2011) Школица за витезове (2011) Школица за сирене (2011) Школица за пирате (2011) Школица за принцезе (2011) Школица за суперхероје (2013) Школица за диносаурусе (2013) Два пријатеља на фарми (2014) Два пријатеља & откриће Америке (2014) Два пријатеља & 7 светских чуда (2014) Два пријатеља у зоолошком врту (2014) Два пријатеља уче бонтон (2014) Два пријатеља и велики светски проналасци (2014) Два пријатеља на древним олимпијским играма (2014) Два пријатеља постају детективи (2014) Два пријатеља у потрази за Мона Лизом (2014) Популарна наука Траже се паметни детективи за откривање историје (2013) Траже се паметни детективи за откривање историје. 2, Средњи век (2015) Траже се паметни детективи за откривање историје Војводине (2015) Паметна књига о школском позоришту (2011) Награде Мали принц (2010) за најбољи дечји роман у Југославији за дело Мењам пубертет за било шта! Повољно! Невен (2014) за најбољу књигу из популарне науке за децу за дело Тражи се паметни детектив за откривање историје Доситејево перо за дело Шест и по најгорих мувања од постанка света

U dobrom stanju! Malo zacepljen u donjem delu gde je savijan! 49cm x 69cm Veličanstveni Tony Carrera (španjolski: El magnífico Tony Carrera, njemački: Carrera - Das Geheimnis der blonden Katze, talijanski: Il magnifico Tony Carrera) španjolsko-njemačko-talijanski je film Eurospy iz 1968. godine koji je napisao i režirao José Antonio de la Loma, a u glavnoj ulozi Thomas Hunter. [1] [2] Prvotno je snimljen u 70 mm. [2] Roger Moore u početku je dobio glavnu ulogu, ali je morao napustiti set zbog prometne nesreće. Directed by José Antonio de la Loma Produced by Julian Muro Navarro Written by José Antonio de la Loma Guido Leoni Starring Thomas Hunter Music by Gianni Marchetti Cinematography Victor Monreal Release date 1968 Cast Thomas Hunter as Tony Carrera Gila von Weitershausen as Ursula Beaulieu Fernando Sancho as Professor Einstein Walter Barnes as Senator Barnes Erika Blanc as Antonella Arnaldini Alberto Farnese as Rick Gérard Tichy as Serge Dieter Augustin as Offizier Antonio Casas as Commissioner van Heuven Ini Assmann as Sammy Enzo Fiermonte as Arnaldo Hans Waldherr as Peppino Filmski plakat

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Maria Pascual Čiča Tomina koliba je roman abolicionističke spisateljice Herijet Bičer Stou. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 20. marta 1852. godine. Samo godinu dana nakon objavljivanja rasprodat je u preko 300.000 primeraka širom Sjedinjenih Američkih Država i u preko 2 miliona primeraka širom sveta.[1] Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[1] Ovaj roman je, prema mnogim izvorima, jedan od uzroka zbog kojih je izbio Američki građanski rat (1861—1865). Veoma je poznata priča o tome kako je Herijet Bičer Stou jednom prilikom posetila Abrahama Linkolna u Beloj kući, a on ju je pozdravio rečima: „To je ta mala žena zbog koje je izbio veliki rat.”[1][2] Kao glavni povod za pisanje ovog romana navodi se donošenje Zakona o odbeglim robovima 1850. godine, koji je zahtevao da se svi odbegli robovi, nakon što ih uhvate, moraju vratiti svojim gospodarima Herijet Elizabet Bičer Stou (engl. Harriet Beecher Stowe; Ličfild, 14. jun 1811 — Hartford, 1. jul 1896[1]) bila je abolicionista i autor više od 10 knjiga, od kojih je najčuvenija Čiča Tomina koliba, koja opisuje život u ropstvu[2] i koja je prvi put objavljena u nastavcima 1851. i 1852 u abolicionističkom glasilu National Era. Herijet Elizabet Bičer je rođena 14. juna 1811. u Ličfildu, u Konektikatu,[4] kao sedma od devetoro dece i najmlađa ćerka Lajmana Bičera, kongregacionalističkog sveštenika, i Roksane Fut Bičer. Nakon što je njena majka umrla od tuberkuloze 1816. godine, njen otac se oženio sa Herijet Porter, sa kojom je imao još četvoro dece. S obzirom da je poticala iz veoma uticajne porodice, Herijet je imala priliku da se obrazuje u veoma uglednoj školi – Ženskoj akademiji u Ličfildu (Litchfield Female Academy), gde je upisana 1819. godine.[5] Još od malih nogu pokazivala je veliki potencijal, takav da je njen otac, svestan poteškoća sa kojima će se susresti zbog toga što je žena, navodno jednom rekao da mu je žao što se nije rodila kao muškarac.[6] Godine 1824. preselila se u Hartford kako bi pohađala jednu od prvih obrazovanih institucija za žene (Hartford Female Seminary) koju je osnovala i vodila njena sestra Ketrin E. Bičer.[5] Ne samo da je tu dobila akademsko obrazovanje koje je u to doba bilo uglavnom dostupno samo muškarcima, već je i ubrzo i sama počela da podučava (od 1827. godine).[5] Počela je da piše sredinom dvadesetih godina 19. veka, a njena prva dela su jedan teološki esej i nedovršena tragedija u blankversu „Kleon” (1825). Njena prva objavljena dela su priče za časopis Western Monthly Magazine (1833).[7] Godine 1832. sa porodicom se preselila u Sinsinati (Kentaki).[5] Godine koje je provela u Sinsinatiju, prema nekim izvorima, predstavljaju ključni period u životu Herijet Bičer Stou, jer se tada izgradila i kao predavač, i kao pisac.[6] Do 1837. godine bila je asistent na Zapadnjačkom institutu za žene, koji je takođe osnovala njena sestra Ketrin, a 1836. udala se za Kelvina Elisa Stoua, profesora biblijske književnosti u školi njenog oca, sa kojim je imala sedmoro dece.[7] U Sinsinatiju se takođe po prvi put susrela sa problemom robovlasništva, a kako su i njena i muževljeva porodica bili protivnici ropstva, ubrzo su se pridružili abolicionističkom pokretu.[7] Slike ropstva sa kojima se susretala tokom života u državi Kentaki ponovo će oživeti u čuvenom romanu Čiča Tomina koliba.[6] Ovaj roman napisala je u Bransviku, Mejn, gde se preselila 1850. godine. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 1852. godine. Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[7] Godine 1856. objavila je još jedan antirobovlasnički roman (Dred: A Tale of the Great Dismal Swamp), ali on nije doživeo uspeh.[7] Od 1852. do 1864. živela je u Andoveru, u Masačusetsu, da bi se, nakon što se njen muž penzionisao, ponovo preselila u Hartford. Dok je živela u Andoveru, objavila je još nekoliko romana, koji predstavljaju hronike života u Novoj Engleskoj.[7] Takođe je objavljivala članke u časopisu Atlantic Monthly, što joj je donosilo profit sve do 1869. kada je časopis izgubio više od 15.000 pretplatnika zbog njenog članka Prava priča o životu Lejdi Bajron (The Truе Story of Lady Byron’s Wife), gde je predstavila njene bračne probleme i razvod od čuvenog pesnika. Ipak, ovo je nije sprečilo da članak proširi i objavi kao knjigu pod naslovom Odbrana Lejdi Bajron (Lady Byron Vindicated).[7] Pored pomenutih dela, Herijet Bičer Stou je pisala i objavljivala i knjige za decu.[7] Umrla je u Hartfordu 1. jula 1896, u 85. godini, od moždanog udara. Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....

Odlično očuvano, s posvetom i potpisom Duška Radovića! Autor - osoba Radović, Dušan Naslov Igre i igračke / Dušan Radović ; [ilustrovao Zlatko Bourek] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1979 Fizički opis 117 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Bourek, Zlatko Zbirka Biblioteka Vjeverica Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963–1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG46 (N)

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Radović, Dušan Naslov Smešne reči : razbojnik Kađa i princeza Nađa / Dušan Radović ; [likovna oprema Hamid Lukovac] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1972 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 29 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Lukovac, Hamid Zbirka Bambi / Svjetlost, Sarajevo (Karton) Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963–1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG100 (N)