MAKSIM GORKI PRIČE I BAJKE Meki povez Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

DOBRICA ERIĆ VILINA DOLINA Tvrdi povez Izdavač Bookland Добрица Ерић (Доња Црнућа, 22. август 1936 — Београд, 29. март 2019) био је српски књижевник, песник, прозни и драмски писац. [1] Био је члан Удружења књижевника Србије и многих других значајних удружења, између осталог и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, где се налази и део његове заоставштине, у оквиру Збирке књижевника Добрице Ерића. Биографија Рођен је 22. августа 1936. године у Доњој Црнући, поред Горњег Милановца. Родитељи Милош и Радмила били су пољопривредници. Завршио је четири разреда основне школе у селу Враћевшници.[1] Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда. Прву збирку песама објавио 1959. године, а касније још више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница итд. Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на стране језике. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[2] Био је уредник часописа Расковник (са Драгишом Витошевићем), Полетарац Душка Радовића, главни уредник Издавачке куће Нолит.[3] Био је домаћин Драгачевског сабора у Гучи 2013. године.[4] Преминуо је у 29. марта 2019. године, у 83. години, у Београду.[5][6][7][8][9] Сахрањен је у родном месту, на сеоском гробљу у Доњој Црнући.[10] Ја сам увек ишао помало у раскораку са стварношћу, а поготову данас. И песме су сада у новом веку, као и лепота уметности уопште, у раскораку са здравим разумом и у дослуху са невременом, па се све чешће питам да ли се вреди још борити лепим речима и мислима за место под немилосрдним сунцем, које нас такође не гледа и не милује онако често и нежно као у детињству. Сад су у моди неке туђе речи и сунца, чији смисао, или пре бесмисао, ја не разумем и не прихватам, чак и по цену потпуне изопштености и самоће која је преурањена чак и за моје године. — Добрица Ерић У октобру 2021. откривена је Ерићева биста у дворишту Средње школе у Книћу.[11][12] Занимљивост Мање је познато да је Добрица Ерић написао и прву песму за познатог певача фолк музике Мирослава Илића под називом „Волео сам девојку из града”. Аутор је и Цецине песме „Детелина са четири листа”.[13] По њему се зове Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић”. Признања Горанов вијенац 1974. Младо поколење 1977. Орден заслуга за народ 1977. Награда Змајевих дечјих игара 1982. Награда Вукове задужбине 1982. Књижевна награда „Невен”, за књигу Писмо краљици света, 1988. Велика базјашка повеља, 1997. Награда „Милан Ракић”, за књигу Ружа ветрова, 2001. Змајева награда Повеља Змајевих дечјих игара, 2005. Награда за животно дело у области уметничког стваралаштва о селу и сељаштву Златни прстен фестивала Булка Златна потковица и звање Витез чарапаније у Крушевцу Златни кључ Смедерева Матићева повеља Награда Српске књиге Златни лептир и Витезова повеља за животно дело у књижевности за децу Највиша признања завичајних градова, Горњег Милановца, Тополе и Кнића Диплома редовног члана руске Петровске академије додељена му је у Санкт-Петербург, 2012. Звање Витез од духа и хумора (Гашин сабор, 2018), додељују Центар за уметност стрипа Београд при Удружењу стрипских уметника Србије и Дечји културни центар Београд[14] Разапета земља За књигу родољубивог песништва Разапета земља, која је доживела десет издања добио је петнаест награда: Награда „Жичка хрисовуља”, Жича, 1992. Награда „Лазар Вучковић”, Приштина, 1994. Видовданска награда Републике Српске Свети Сава, 1995. Октобарска награда Београда, 1995. Велика базјашка повеља Савеза Срба у Румунији, 1996. Повеља Шушњара, Бања Лука, 1998. Награда Шушњар, Српски Сански Мост, 1999. Златни беочуг града Београда, 2000. Награда Филип Вишњић, Вишњићево, 2001. Награда „Кондир Косовке девојке”, Грачаница, 2002. Повеља Мораве, Мрчајевци, 2003. Повеља Стевана Синђелића, Свилајнац, 2006. Сретењска награда Одзиви Филипу Вишњићу, Орашац, 2008. Суза Јасеновца, Доња Градина, Козарска Дубица, 2008. Песничко успеније, Звечан, 2009. Дела Део Збирке књижевника Добрице Ерића у Удружењу „Адлигат” Књижевна дела Свет у Сунцокрету, (1959) Вашар у Тополи, (1965) Стари сељачки календар, (1966) Славуј и сунце, (1968) Огрлица од грлица, Културни Центар, Нови сад (1969) Торта са пет спратова, (1973) Од рата до златара, (1973) Добрица чобанска торбица, (1973) Сишло буре у обруче, (1974) Песма о свицима, (1975) Долина сунцокрета, (1976) Река с ружом римована, (1976) Вечни кратковечници, (1977) Славуј и сунце, ИРО. Младост, Загреб (1978) Башта са седам ружа, (1979) Читанка годишњих доба, (1979) Торбица чаробница, (1979) Срицање жене, (1980) Лето у Калипољу, ИРО. Веселин Маслеша, Сарајево (1980) Чардак између четири јабуке, (1980) Доба дулека, (1980) Цар пчелар, (1981) Шеширић као булка, (1981) Прстен у извору, (1981) Мој друг, Миливојчићев луг, (1982) Од азбуке до златне јабуке, (1982) Добро вече, добра зелена долино, (1984) Стабло твог тела, (1984) Сунчева вереница, (1985) Споменар на дар, (1986) Тако жубори река, (1987) Месечеви миљеници, (1987) Кад коњ зарже, (1987) Писмо краљици цвећа, Рад, Београд (1988) Вукова старинарница, (1988) Рождество ратарево, (1989) Крунисање, (1989) Бунар за пријатеље, (1990) Кокајте се кокице, (1990) Бал вампира, (1990) Пужева срма, (1991) Еколошки буквар, (1991) Плава месечина, (1991) Сан Гружанске летње ноћи, (1992) Језеро Јежева бара, (1993) У ватри бисмо, не изгорисмо, (1993) Плачи вољена земљо, (1993) Разапета земља, (1999) Вилина Долина, (1999) Пусти пуже рогове, ИП. Рад, Београд (2002) Крунисање, ИП. Рад, Београд (2002) Дечак са златом липе у коси, (2005) Пета страна света, Пчелица (2012) Бајка о цару пчелару, Пчелица (2013) Бројанице из Грачанице, Catena Mundi (2013) Цица Мица Чачкалица, Пчелица (2014) `Наша гошћа година`, Креативни центар (2019) `Благо воћа и поврћа`, Креативни центар (2015) `Прича из мрављег света`, Креативни центар (2008) Стрипови Ерић је током шездесетих година био један од најважнијих стрипских сценариста горњемилановачког издавача Дечје новине. Дебитовао је у часопису Дечје новине, али је главна дела остварио у едицији историјских стрипова Никад робом, где се издваја серијал Блажо и Јелица. Зимска бајка, Дечје новине, цртач Александар Клас Зачарана шума, Дечје новине, Александар Клас Зачарана труба, Дечје новине, Александар Клас Плава праћка, Дечје новине, Александар Клас Под зидинама древног Борча, „Никад робом“ бр. 5, 1964, Радивој Богичевић Тајанствени лагуми, „Никад робом“ бр. 9, 1964, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Отмица у шуми, „Никад робом“ бр. 16, 1964, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Крваво свитање, ванредна свеска „Никад робом“, април 1965, Брана Јовановић Султанова робиња, „Никад робом“ бр. 21, 1965, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Заточеник и орлови, „Никад робом“ бр. 36, 1966, Бранко Плавшић (серијал Блажо и Јелица) Пожар на памучном пољу, „Никад робом“ бр. 62, 1966, Миодраг Ђурђић Браћа, „Никад робом“ бр. 63, 1966, Петар Радичевић Топови са Јешевца, „Никад робом“ бр. 78, 1967, Миодраг Ђурђић (серијал Блажо и Јелица, касније наставили Чолић и Плавшић) Трагови слободе, „Никад робом“ бр. 81, 1967, Петар Радичевић Замке, „Никад робом“ бр. 95, 1967, Љубомир Филиповски Таковски устанак II, Барјак над Србијом, „Никад робом“ бр. 136, 1968, Брана Јовановић Бубњеви у ноћи, „Никад робом“ бр. 148, 1968, Бранко Плавшић Збирка књижевника Добрице Ерића Добрица Ерић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду и један од првих људи који су подржали формирање ове институције.[15] У Удружењу је за живота формирао Збирку књижевника Добрице Ерића и поклонио велики број својих рукописа и књига из личне библиотеке, а за колекцију потписа Удружења потписао је више од стотину књига. У његовој Збирци су такође и његов омиљени нож за папир, наочаре и ручни сат.

MILOVAN VITEZOVIĆ LUDI DRAGI KAMENMeki povezМилован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор.Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма.Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике.Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ.Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију.БиографијаРођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија.Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године.Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама.На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију.Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године.Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2]Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5]НаградеДобитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.).Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године.У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи.Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности.Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом.Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8]Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9]Књижевни радНа промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. годинеСа Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. годинеКао приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка).Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11]У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12]Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година.У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13]Десет одабраних афоризамаПартијске књижице се најчешће носе у новчанику!Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме!У мрачним временима храброст је бити свитац!Пао је за отаџбину природном смрћу!Не вреди преврнути лист. Књига је иста!У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице!Лака им била црна отаџбина!Мислим, дакле, сумњам да постојим!Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере!Голуб мира је превртач![14]ДелаРоманиШешир професора Косте Вујића (1983)Лајање на звезде (28 издања) (1978)Милена из Кнез МихаиловеСвета љубавХајдук Вељко ПетровићЕвропске године кнеза МилошаЧарапе краља ПетраСимфонија ВинаверСинђелић се са сунцем смириоПринц РасткоБурлеска у ПаризуКад је невен био сунцеГоспођица ДесанкаКњиге афоризамаСрце ме је откуцалоМождане капиМисларицаЛуди драги каменЧовече, наљути сеВитешки кодексЗбирке песама за децуЈа и клинци ко песници (1971)Ђачко доба Шумарице (1972)Ђачко доба (1977)Наименовања (1981)Изабрано детињство (1981)Мој деда је био партизан (1981)Како подићи небо (1986)Детињство памети (1987)Телевизијске драме и серијеГде цвета лимун жутКраљевина СрбијаКнежевина СрбијаДимитрије ТуцовићВук КараџићОнда лоле измисли паролеЂачко добаСнохватице I и IIШешир професора Косте ВујићаСрећни људи6/3

Milovan Vitezović Izabrano detinjstvoTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzabrane pesme za decuМилован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор.Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма.Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике.Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ.Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију.БиографијаРођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија.Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године.Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама.На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију.Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године.Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2]Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5]НаградеДобитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.).Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године.У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи.Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности.Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом.Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8]Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9]Књижевни радНа промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. годинеСа Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. годинеКао приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка).Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11]У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12]Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година.У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13]Десет одабраних афоризамаПартијске књижице се најчешће носе у новчанику!Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме!У мрачним временима храброст је бити свитац!Пао је за отаџбину природном смрћу!Не вреди преврнути лист. Књига је иста!У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице!Лака им била црна отаџбина!Мислим, дакле, сумњам да постојим!Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере!Голуб мира је превртач![14]ДелаРоманиШешир професора Косте Вујића (1983)Лајање на звезде (28 издања) (1978)Милена из Кнез МихаиловеСвета љубавХајдук Вељко ПетровићЕвропске године кнеза МилошаЧарапе краља ПетраСимфонија ВинаверСинђелић се са сунцем смириоПринц РасткоБурлеска у ПаризуКад је невен био сунцеГоспођица ДесанкаКњиге афоризамаСрце ме је откуцалоМождане капиМисларицаЛуди драги каменЧовече, наљути сеВитешки кодексЗбирке песама за децуЈа и клинци ко песници (1971)Ђачко доба Шумарице (1972)Ђачко доба (1977)Наименовања (1981)Изабрано детињство (1981)Мој деда је био партизан (1981)Како подићи небо (1986)Детињство памети (1987)Телевизијске драме и серијеГде цвета лимун жутКраљевина СрбијаКнежевина СрбијаДимитрије ТуцовићВук КараџићОнда лоле измисли паролеЂачко добаСнохватице I и IIШешир професора Косте ВујићаСрећни људиТекстови за позоришна извођењаДискоТесно добаУсклађивао луд збуњеногДобро дошли..Сценарија за филмВанбрачна путовањаБранислав НушићСнови, живот, смрт Филипа ФилиповићаЛајање на звездеШешир професора Косте Вујића12/30

Radjard Kipling Priče za djecuMeki povezЏозеф Радјард Киплинг (енгл. Joseph Rudyard Kipling; Бомбај, 30. децембар 1865. – Лондон, 18. јануар 1936), био је енглески књижевник, новинар, писац кратких прича, песник и романописац.Киплингова дела фикције укључују романе Књига о џунгли . Ким (1901) и многе кратке приче укључујући Човек који би био краљ (1888)[1]. Његове песме укључују Мандалај (1890), Гунга Дин (1890), Богови наслова (1919), Терет белог човека (1899) и Ако (1910). Сматра се једним од највећих иноватора када се ради о уметности кратких прича;[2] његове књиге за децу су класици дечје књижевности, а један је критичар описао Киплингов рад као представу „свестраног и сјајног наративног дара.“Киплинг је био један од најпопуларнијих писаца у Уједињеном Краљевству, како прозе тако и стихова, крајем 19. и почетком 20. века.[3] Хенри Џејмс је рекао: „Од свих људи које сам икада упознао, Киплинг се мени лично чини као најпотпунији геније, као неко ко се разликује од обичних интелектуалаца.“ [3] 1907. године, када је имао 42 године, добио је Нобелову награду за књижевност, што га је учинило првим писцем на енглеском језику који је добио ту награду, као и најмлађим добитником исте до данас.[4] У неколико наврата био је предложен за британског песничког лауреата, као и за витеза, што је он одбио.[5]Његова будућа репутација мењала се у складу с политичком и социјалном климом тог доба [6][7], а супротстављени ставови о њему као резултат тога настављали су се кроз већи део 20. века.[8][9] Џорџ Орвел је држао Киплинга за „џинго империјалисту“ објашњавајући да је „морално неосетљив и естетски одвратан”.[10] Књижевни критичар Даглас Кер је написао: „[Киплинг] је и даље аутор који може да инспирише страствено неслагање и његово место у књижевној и културној историји далеко је од устаљеног. Али како доба европских империја јењава, он се препознаје као неупоредив, ако не и контроверзан тумач тога како је доживљавана империја. То, као и све веће признање његових изванредних наративних дарова, чине га силом са којом се треба обрачунати.“[11]У детињству је научио хинду језик, похађао је војну школу у Девонширу, а 1933. вратио се у Индију и радио као новинар. Путовао је у Јапан, Америку и Јужну Африку. С једнаким жаром деловао је у књижевном и политичком животу Британије. Године 1907, добио је Нобелову награду за књижевност. Његова проза доноси изузетну слику индијског живота и света британских војника, с посебним смислом за свет деце и животиња. Био је заговорник британског империјализма, а као отеловљење колонијализма немилосрдно је карикиран и пародиран. Најчитанија и најзначајнија његова „Књига о џунгли“ карактерише изванредно познавање тајанствене Индије и света животиња.Дела„Баладе из касарне“„Припросте приче с планине“„Сабласна рикша и друге приче“„Књига о џунгли“„Ким“„Светлост се угасила“„Ако“6/25

Izdavač:IMAM IDEJU Kraljevo Broj strana:65 Pismo:Ćirilica Povez:Tvrd Dimenzije knjige:21 x 15 cm Godina:2010 Odlično očuvana knjiga,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Dejan Aleksić (rođen 1. maja 1972) srpski je književnik. Na književnu scenu stupa sredinom devedesetih, sa prvim objavljenim delom u 22. godini. Pobeđuje na Festivalu poezije mladih u Vrbasu 1995. godine. Smatra se jednim od najznačajnijih književnih stvaralaca mlađe generacije. Njegove pesme su uvrštene u brojne zbornike i antologije, a prevođen je na engleski, nemački, norveški, bugarski, grčki, makedonski, mađarski, slovački, slovenački i rusinski jezik. Živi u Kraljevu i radi kao urednik za poeziju u književnom časopisu Povelja. Bibliografija i nagrade Knjige pesama: Potpuni govor (1995) Dokazivanje senke (1996) Svagdašnji čas (2000) Sobna mitologija (2003) Posle (2005) Dovoljno (2008) Jedino vetar (2011) Biti (2013) Knjige za decu: Dugme bez kaputa, (2002) Pustolovine jednog zrna kafe (2004) Kad se razboleo Petak (2006) Na primer (2006) Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu (2006) Božićna priča (2007) Muzika traži uši (2008) Stižu blese, čuvajte se (2010) Koga se tiče kako žive priče (2013) Cipela na kraju sveta (2014) Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova (2015) Dramski tekstovi: Vina i pingvina (2010) Ružno pače, dečija predstava (2012) Ivica i Marica, dečija predstava (2015) Romani: Petlja (2021)[1] Poezija i književni stil Poezija Dejana Aleksića najčešće se karakteriše kao neosimbolistička, iako je ovo svrstavanje odviše grubo za specifični izraz njegovih dela. Sam autor kao izvorišta svoje poezije navodi pesnike simbolističke orijentacije kao što su Jovan Dučić, Milan Rakić, Ivan Lalić i Branko Miljković, iako tematski i stilski opseg njegovih dela nadilazi okvire simbolizma i neosimbolizma. Vrlo često koristi klasične forme i oblike sa posebnim interesovanjem vezanim za pitanje odnosa forme i sadržine, što se posebno ogleda u potebi da piše u vezanom stihu, iako to nije čest slučaj sa autorima mlađe generacije. Vezani stih kao jedna od osnovih karakteristika Aleksićeve poezije nadgrađuje se i ističe po svojoj jedinstvenoj složenosti koja se ogleda u brojnim opkoračenjima na neočekivanim pozicijama kao i kataleptičkim odstupanjima, što vodi otežavanju povezivanja semantičkih celina koje su često isprekidane i brojnim inverzijama, semantičkim rogobatnostima i umetnutim rečenicama, što otežava čitanje, ali ga i uzdiže na viši nivo. Specifičnost Aleksićevog izraza ogleda se i u bogatstvu erudicije kao i u suptilnosti brojnih simbola i metafora ostvarenih sa izrazitim versifikatorskim umećem, dok se na idejnom planu ističu teme metafizičkih dimenzija izražene kroz svakodnevne situacije, kroz opoziciju malo/veliko, banalno/transcedentalno. Književnost za decu Dejan Aleksić je posebno afirmisan kao književnik za decu i smatra se naslednikom Duška Radovića, Dragana Lukića, Dragana Đorđevića i Ljubivoja Ršumovića. Dobitnik je Nagrade Zmajevih dečjih igara 2008. za izuzetan stvaralački doprinos književnom izrazu za decu. Autor je nekoliko pozorišnih tekstova za decu i zastupljen je u čitankama za osnovnu školu. Njegove pesme predstavljaju prave jezičke igre koje karakteriše suprotstavljanje pojmova, personifikovanje predmeta i pojava, kao i grupisanje izraza po zvuku, pri čemu se gradi jedinstveni splet elemenata baladičnosti, humora, parodičnosti i igre izraženih kroz zanimljive, neočekivane i sveže rime koje podstiču maštu, razigranost i smisao za lepo. Što se tiče same ideje vodilje kada je književnost za decu u pitanju, Aleksić zaključuje da je idealni pesnik za decu onaj koji bi uspeo da sintetiše stvaralaštvo Vaska Pope i Duška Radovića zbog njegovog specifičnog odnosa prema najmlađima. Naime, Radović ne posmatra decu kao nepotpuna bića i ne spušta se na dečji nivo kada piše za decu, već se, naprotiv, na njega uzdiže, što je umnogome uticalo na Aleksićevo stvaralaštvo za odrasle unoseći u njega svežinu i jedinstveni ugao percepcije. Nagrade Brankova nagrada, za knjigu pesama Potpuni govor, 1996. Prosvetina nagrada, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Matićev šal”, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Srpsko pero”, za priču „Zelena neba gospođe Jadvige”, 2002. Nagrada Radio Beograda, za priču „Narandžasti slon”, 2004. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Gomionica”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, Banja Luka 2005. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu pesama Posle, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Na primer, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu pesama Dovoljno, 2008. Nagrada Zmajevih dečjih igara, za izuzetan doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 2008. Nagrada „Zlatna struna”, za pesmu „Veče”, 2009. Nagrada „Borislav Pekić”, za rukopis drame Vina i pingvina, 2010. Nagrada „Meša Selimović”, za knjigu pesama Jedino vetar, 2012. Nagrada „Dečja knjiga godine” Beogradskog sajma knjiga, za knjigu Koga se tiče kako žive priče, 2013. Nagrada „Risto Ratković”, za knjigu pesama Biti, 2014. Zmajeva nagrada, za knjigu pesama Biti, 2014. Nagrada „Mali princ”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Plavi čuperak”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015.[2] Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Rade Obrenović”, za knjigu Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova, 2015. Nagrada „Srebrno Gašino pero”, za knjigu Ludvig van Mocart, 2017.[3] Nagrada „Miroslav Antić”, za knjigu pesama Radno vreme raja, za 2018.[4] Nagrada „Miloš Crnjanski”, za roman Petlja, 2022.[5] Nagrada „Gordana Brajović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[6] Nagrada „Dušan Radović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[7] Nagrada „Zlatni ključić”, za celokupno stvaralaštvo, 2022.[8] Nagrada „Vladan Desnica”, za najbolji roman objavljen 2021. godine, 2022.[9] Reference „Petlja”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. „Nagrada Plavi čuperak dodeljena Dejanu Aleksiću”. 3. 3. 2016. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Pčeličina knjiga LUDVIG VAN MOCART dobitnik nagrade Srebrno Gašino pero”. Čačanski Glas. 24. 8. 2017. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada “Miroslav Antić” uručena Dejanu Aleksiću”. Skupština Grada Novog Sada. 15. 3. 2019. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada „Miloš Crnjanski” Dejanu Aleksiću za roman „Petlja””. Politika. 10. 3. 2022. Pristupljeno 12. 3. 2022. Kralj, M. (10. 3. 2022). „`GORDANA` ALEKSIĆU: Dodeljena nagrada za najbolju knjigu namenjenu mladim čitaocima”. Večernje novosti. Pristupljeno 12. 3. 2022. „Proglašen prvi dobitnik književne nagrade „Dušan Radović””. Grad Beograd, Sekretarijat za informisanje. 9. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „DOBITNIK „ZLATNOG KLjUČIĆA“ DEJAN ALEKSIĆ”. Smederevske novine. 28. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Dejan Aleksić prvi dobitnik nagrade Narodne biblioteke Srbije „Vladan Desnica“”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. Spoljašnje veze P vip.svg Portal Biografija Portal Kraljevo Milosavljević, Bojana (16. 5. 2003). „Dejan Aleksic - naslednik najboljih”. Ibarske novosti. kraljevo.com. Pristupljeno 17. 9. 2019. Pesme Dejana Aleksića Kad se razboleo Petak[mrtva veza] Dobio sam nagrade tri Branka - intervju („Politika“, 22. februar 2012) Tačno je da sam voleo bubnjeve („Politika“, 13. avgust 2013) SKD/Dejan Aleksić Bogat je onaj kome malo treba („Politika“, 18. februar 2015) Dejan Aleksić i serijal “Knjiga u Centru” („Krug“, 11. septembar 2018) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jun 2019) NAGRADA VASKO POPA OTIŠLA KRALjEVAČKOM PESNIKU: Dejan Aleksić poneo prestižno priznanje („Kurir“, 20. jun 2019)

IVAN IVANJI AJKULA SA NEŽNIM SRCEM Tvrdi povez Izdavač Bookland Životinje se ne razlikuju mnogo od ljudi. Plaše se svega što im se čini neobičnim, a nikako ne vole osobe koje se ne pokoravaju uobičajenom redu i poretku. Upoznajte ajkulu koja nije nalik onome što obično mislimo o pripadnicima njene vrste, saznajte kako je vuk promenio ćud i šta je radilo jagnje u vučjoj koži, a poslušajte i priču jednog oblaka. U ovim divnim bajkama kriju se mnoge istine i najvažnije poruke koje – iako nam ih prenose razne životinje – treba upamtiti kako bismo postali bolji ljudi. Иван Ивањи (Велики Бечкерек, 24. јануар 1929) српски је књижевник и преводилац јеврејског порекла.[1][2] Биографија Детињство и нацистички логори Рођен је у породици јеврејских лекара који су докторирали у Немачкој. Породица није била религиозна, а у истој кући са породицом Ивањи је становао и парох Српске православне цркве. Поред српског, у кући се говорио мађарски и немачки. Деца су имала и гувернанту Илсу фон Шлудерман, словеначку Аустријанку. Уочи Другог светског рата, Иван је крштен у протестантској калвинистичкој цркви од стране свештеника Золтана Сабоа, што је била идеја његовог оца који се и сам покрстио у Лајпцигу, у нади да ће их то спасити од прогона Јевреја. Мада у страху, породица је прославила пуч 27. марта и одбијање приступања Тројном пакту, што је нарочито подржао његов отац, резервни санитетски потпуковник Југословенске војске. У то време, баба и деда са очеве стране, који су становали преко пута њих, извршили су самоубиство, не желећи да пролазе кроз ратне страхове.[3] Потом, родитељи су Ивана послали код стрица у Нови Сад, а млађу сестру Илду код тетке у Суботицу. За време рата је у Новом Саду похађао мађарску гимназију, захваљујући професору Богдану Чиплићу. Дуго ништа није знао о родитељима, који су у међувремену ухапшени и одведени у Јеврејски логор Земун на Старом сајмишту. Отац је убијен у логору Топовске шупе, крајем 1941. године, а мајка је угушена у камиону душегупка на путу према Јајинцима, током пролећа 1942. године.[4] Иванов ујак (најмлађи брат његове мајке) Александар Шомло је са породицом био заточен у логору Јасеновац, а убијен је приликом покушаја пробоја логораша 22. априла 1945. године.[5] Марта 1944. године, Ивањи је ухапшен у Новом Саду. Одведен је у сабирни логор за Јевреје у Суботици под мађарском управом, потом пребачен у Бају, где су га преузели припадници СС-а. Тада је депортован у логор Аушвиц и касније у концентрациони логор Бухенвалд, где остаје до априла 1945. године. У Кикинду је стигао тек 3. септембра 1945. године, совјетским војним транспортом. Вратио се у Нови Сад и завршио Средњу техничку школу, да би се одмах запослио у Културно-уметничком друштву `Ђорђе Зличић` и комитету СКОЈ-а. Новинарска и преводилачка каријера Ивањи је радио као уредник листова Младост и Омладина. Постао је и наставник Средње техничке школе у Београду. Превео је поему Јама Ивана Горана Ковачића на немачки језик и предао је Отоу Бихалију Мерину. Први преводилачки посао је добио 1965. године, када је ангажован као преводилац Петра Стамболића, председника Савезног извршног већа. Приликом посете аустријског канцелара Јозефа Клауса, задобио је пажњу министра спољних послова Коче Поповића, који га је потом одвео код Јосипа Броза Тита, те је повремено почео и за њега да преводи. Тако је дошао у ситуацију да преводи у разговорима са Вилијем Брантом, Хелмутом Шмитом, Валтером Улбрихтом, Ерихом Хонекером, Бруном Крајским...[4] Од 1974. године је био саветник за штампу и културу амбасаде СФРЈ у Бону. Као преводилац Марка Никезића је први пут након рата боравио у Источној Немачкој. Иако је познавао Слободана Милошевића, након осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије је напустио чланство Савеза комуниста Југославије. Испред Ивањијеве куће постављен је камен сећања аутора Гунтера Демнига, као обележје страдања и сећања на чланове породице Ивањи током Другог светског рата.[6] Књижевни рад Паралелно с каријером педагога, новинара, драматурга и бројним функцијама које је обављао у културном животу Београда и дипломатији, Ивањи се бавио и књижевношћу и од ране младости објављивао поезију, прозу, есеје, бајке и драме. Његовим најзначајнијим делима сматра се романескна трилогија о римским царевима рођеним на јужнословенским просторима Диоклецијан, Константин и Јулијан, романи Човека нису убили, На крају остаје реч, Прескакање сенке, Барбаросин Јеврејин у Србији, Гувернанта, Балерина и рат и Милијардер, као и збирке приповедака Друга страна вечности и Порука у боци. Своја дела сам преводи на немачки или пише на немачком језику (Kaiser Konstantin, Kaiser Diokletian, Geister aus einer kleinen Stadt, Buchstaben von Feuer, аутобиографски роман Mein schönes Leben in der Hölle и др.). Објавио је и књигу својих сећања Титов преводилац, о времену када је радио као лични преводилац председника СФР Југославије. Превео је на српски десетине књига и драма најзначајнијих немачких и мађарских писаца (Гинтер Грас, Волфганг Борхерт, Густав Мејринк, Бертолт Брехт, Мило Дор, Шандор Петефи, Ендре Ади, Шандор Вереш и др.). Његова дела превођена су на немачки, италијански, енглески, мађарски, словачки, словеначки и чешки језик.

IVAN IVANJI AJKULA SA NEŽNIM SRCEM Tvrdi povez Izdavač Bookland Životinje se ne razlikuju mnogo od ljudi. Plaše se svega što im se čini neobičnim, a nikako ne vole osobe koje se ne pokoravaju uobičajenom redu i poretku. Upoznajte ajkulu koja nije nalik onome što obično mislimo o pripadnicima njene vrste, saznajte kako je vuk promenio ćud i šta je radilo jagnje u vučjoj koži, a poslušajte i priču jednog oblaka. U ovim divnim bajkama kriju se mnoge istine i najvažnije poruke koje – iako nam ih prenose razne životinje – treba upamtiti kako bismo postali bolji ljudi. Иван Ивањи (Велики Бечкерек, 24. јануар 1929) српски је књижевник и преводилац јеврејског порекла.[1][2] Биографија Детињство и нацистички логори Рођен је у породици јеврејских лекара који су докторирали у Немачкој. Породица није била религиозна, а у истој кући са породицом Ивањи је становао и парох Српске православне цркве. Поред српског, у кући се говорио мађарски и немачки. Деца су имала и гувернанту Илсу фон Шлудерман, словеначку Аустријанку. Уочи Другог светског рата, Иван је крштен у протестантској калвинистичкој цркви од стране свештеника Золтана Сабоа, што је била идеја његовог оца који се и сам покрстио у Лајпцигу, у нади да ће их то спасити од прогона Јевреја. Мада у страху, породица је прославила пуч 27. марта и одбијање приступања Тројном пакту, што је нарочито подржао његов отац, резервни санитетски потпуковник Југословенске војске. У то време, баба и деда са очеве стране, који су становали преко пута њих, извршили су самоубиство, не желећи да пролазе кроз ратне страхове.[3] Потом, родитељи су Ивана послали код стрица у Нови Сад, а млађу сестру Илду код тетке у Суботицу. За време рата је у Новом Саду похађао мађарску гимназију, захваљујући професору Богдану Чиплићу. Дуго ништа није знао о родитељима, који су у међувремену ухапшени и одведени у Јеврејски логор Земун на Старом сајмишту. Отац је убијен у логору Топовске шупе, крајем 1941. године, а мајка је угушена у камиону душегупка на путу према Јајинцима, током пролећа 1942. године.[4] Иванов ујак (најмлађи брат његове мајке) Александар Шомло је са породицом био заточен у логору Јасеновац, а убијен је приликом покушаја пробоја логораша 22. априла 1945. године.[5] Марта 1944. године, Ивањи је ухапшен у Новом Саду. Одведен је у сабирни логор за Јевреје у Суботици под мађарском управом, потом пребачен у Бају, где су га преузели припадници СС-а. Тада је депортован у логор Аушвиц и касније у концентрациони логор Бухенвалд, где остаје до априла 1945. године. У Кикинду је стигао тек 3. септембра 1945. године, совјетским војним транспортом. Вратио се у Нови Сад и завршио Средњу техничку школу, да би се одмах запослио у Културно-уметничком друштву `Ђорђе Зличић` и комитету СКОЈ-а. Новинарска и преводилачка каријера Ивањи је радио као уредник листова Младост и Омладина. Постао је и наставник Средње техничке школе у Београду. Превео је поему Јама Ивана Горана Ковачића на немачки језик и предао је Отоу Бихалију Мерину. Први преводилачки посао је добио 1965. године, када је ангажован као преводилац Петра Стамболића, председника Савезног извршног већа. Приликом посете аустријског канцелара Јозефа Клауса, задобио је пажњу министра спољних послова Коче Поповића, који га је потом одвео код Јосипа Броза Тита, те је повремено почео и за њега да преводи. Тако је дошао у ситуацију да преводи у разговорима са Вилијем Брантом, Хелмутом Шмитом, Валтером Улбрихтом, Ерихом Хонекером, Бруном Крајским...[4] Од 1974. године је био саветник за штампу и културу амбасаде СФРЈ у Бону. Као преводилац Марка Никезића је први пут након рата боравио у Источној Немачкој. Иако је познавао Слободана Милошевића, након осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије је напустио чланство Савеза комуниста Југославије. Испред Ивањијеве куће постављен је камен сећања аутора Гунтера Демнига, као обележје страдања и сећања на чланове породице Ивањи током Другог светског рата.[6] Књижевни рад Паралелно с каријером педагога, новинара, драматурга и бројним функцијама које је обављао у културном животу Београда и дипломатији, Ивањи се бавио и књижевношћу и од ране младости објављивао поезију, прозу, есеје, бајке и драме. Његовим најзначајнијим делима сматра се романескна трилогија о римским царевима рођеним на јужнословенским просторима Диоклецијан, Константин и Јулијан, романи Човека нису убили, На крају остаје реч, Прескакање сенке, Барбаросин Јеврејин у Србији, Гувернанта, Балерина и рат и Милијардер, као и збирке приповедака Друга страна вечности и Порука у боци. Своја дела сам преводи на немачки или пише на немачком језику (Kaiser Konstantin, Kaiser Diokletian, Geister aus einer kleinen Stadt, Buchstaben von Feuer, аутобиографски роман Mein schönes Leben in der Hölle и др.). Објавио је и књигу својих сећања Титов преводилац, о времену када је радио као лични преводилац председника СФР Југославије. Превео је на српски десетине књига и драма најзначајнијих немачких и мађарских писаца (Гинтер Грас, Волфганг Борхерт, Густав Мејринк, Бертолт Брехт, Мило Дор, Шандор Петефи, Ендре Ади, Шандор Вереш и др.). Његова дела превођена су на немачки, италијански, енглески, мађарски, словачки, словеначки и чешки језик.

SKENDER KULENOVIĆ GROMOVO ĐULE Tvrdi povez Izdavač Bookland Скендер Куленовић (Босански Петровац, 2. септембар 1910 — Београд, 25. јануар 1978)[1] био је српски[2][3] књижевник. Куленовић је задужио српску културу примарно поемом Стојанка мајка Кнежопољка.[4] Биографија У Босанском Петровцу је завршио основну школу. Отац му је био Салих-бег из старе беговске породице, чије име сугерише на порекло од Кулин-бана[5]. Након наглог осиромашења његове беговске породице[6] аграрном реформом, прелази у мајчино родно мјесто Травник. Ту је као спољни ученик завршио Језуитску гимназију. Већ у трећем разреду гимназије јавио се првим књижевним радом, збирком сонета „Оцвале примуле“. Затим је студирао право на Загребачком универзитету, али је студије напустио и посветио се новинарству.[7] Његова рођена браћа била су сликар Мухамед Куленовић, који је страдао у усташком логору Керестинец и спортиста Музафер Куленовић, који је страдао у логору Бањица.[8] Године 1941. ступа у први партизански одред Босанске Крајине. Носилац је Партизанске споменице 1941.[9] Био је већник АВНОЈ-а на другом заседању 1943. године.[1] Био је ожењен Вером Црвенчанин Куленовић, првом женом филмском редитељком у Југославији, са којом је имао двоје дјеце: Вука Куленовића, композитора и Биљану Куленовић, балерине.[10][11] Због великог књижевног доприноса изабран је 16. децембра 1965. за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 21. марта 1974. за њеног редовног члана.[12] Умро је 25. јануара 1978. године у Београду.[13] Књижевни рад Још у гимназији Куленовић је написао свој први сонетни венац “Оцвале примуле”. Писао је пјесме и поеме, комедије, есеје, критике, путописе, цртице, приче и романе. Још као студент ушао је у загребачки круг социјалних писаца. Посвијетивши се новинарству, након прекинутих студија, сарађивао је у бројним листовима и часописима, а 1937. са Хасаном Кикићем и Сафетом Крупићем покреће у Загребу муслимански часопис Путоказ. Године 1941. одлази у партизане, гдје током рата пише поеме, уређује листове (Босански ударник, Глас, Ослобођење). Док је већина пјесника бораца сазревала током рата и исказала се касније, Скендер Куленовић је своја најбоља дјела написао управо у НОБ-у.[6] Одмах послије рата је директор драме Народног позоришта у Сарајеву, гдје је режирао три представе и почео да пише драме. Уређује Преглед, Књижевне Новине и Нову мисао. Једно вријеме био је драматург Народног позоришта у Мостару, а по пресјељењу у Београд уредник у београдском издавачком предузећу Просвета.[7] У његовој поезији господаре два супротна облика, сонет и поема. Сонете је писао на почетку и на крају своје пјесничке каријере, док из ратних година потичу три његове поеме: `Стојанка мајка Кнежопољка` (1942),[14] `Писма Јова Станивука` (1942) и `Шева` (1943). Оне су написане по угледу на епске народне пјесме.[6] Најважнија дјела: поеме „Стојанка мајка Кнежопољка” и „Шева“, комедије `Дјелидба`, `Вечера` и `А шта сад?` (1947), Сонети (1968), збрка приповедака `Диванхана` (1972), збрка приповедака за дјецу `Громово ђуле` (1975) и роман `Понорница` (1977). Његова најбоља и најславнија поема `Стојанка мајка Кнежопољка` настала је као пјесничко свједочанство ужаса усташког клања над српским цивилима на Козари. Обликована је по моделу народне тужбалице.[9] Али она је више позив на освету, слављење слободе и живота, него јадиковка мајке што је изгубила три сина у непријатељској офанзиви. Визија побједе извире из исконске вјере човјека у обновитељску снагу природе, у неуништивост живота. Раскошно обиље живе материје, плодност њива, снага мушких мишића и бујност женских груди, све се то излило и у језик поеме, свјеж, неисцрпан, као извор који непрекидно истиче, а никада не губи воду.[6] Табла на згради у Влајковићевој улици, Београд Гласовити Куленовићев језик који су као прворазредну вриједност препознали многи, међу осталим, и Радомир Константиновић и Данило Киш. У есеју „Апсолутни Крајишник Скендер Куленовић“ аутор Философије паланке с нескривеним дивљењем говори о „изузетном језичком чулу“ Скендера Куленовића те додаје: „Његово знање језика јесте знање на граници бића и не-бића, на којој као да се, под пријетњом уништења, између `ствари`, егзистенције и ријечи губи разлика, тако да, на махове, ту бити значи говорити (…).“ Једна од улица у Бањој Луци носи његово име. Данило Киш пак свој есеј почиње дијагнозом: „Скендер Куленовић је био рудар језика (…) залазио је он у најдубље слојеве нашег богатог језика (…). Једнако у својим песмама као и у својим прозама, Скендер је бирао увек најтврђу реч, увек из најдубљих језичких слојева, увек из најтамнијих својих лексичких зона, јер је за њега најтачнија била она реч која је најдуже мировала у руди предања, она која је најмање истрошена, она која је најљуће звекнула на његовом језичном наковњу.“ У Куленовићу се препознаје тешки источњачки пригушени сензуализам, као и осјећање да једино што попут стећка може надживјети све илузије јест тешка реч матерњег језика.

SKENDER KULENOVIĆ GROMOVO ĐULE Tvrdi povez Izdavač Bookland Скендер Куленовић (Босански Петровац, 2. септембар 1910 — Београд, 25. јануар 1978)[1] био је српски[2][3] књижевник. Куленовић је задужио српску културу примарно поемом Стојанка мајка Кнежопољка.[4] Биографија У Босанском Петровцу је завршио основну школу. Отац му је био Салих-бег из старе беговске породице, чије име сугерише на порекло од Кулин-бана[5]. Након наглог осиромашења његове беговске породице[6] аграрном реформом, прелази у мајчино родно мјесто Травник. Ту је као спољни ученик завршио Језуитску гимназију. Већ у трећем разреду гимназије јавио се првим књижевним радом, збирком сонета „Оцвале примуле“. Затим је студирао право на Загребачком универзитету, али је студије напустио и посветио се новинарству.[7] Његова рођена браћа била су сликар Мухамед Куленовић, који је страдао у усташком логору Керестинец и спортиста Музафер Куленовић, који је страдао у логору Бањица.[8] Године 1941. ступа у први партизански одред Босанске Крајине. Носилац је Партизанске споменице 1941.[9] Био је већник АВНОЈ-а на другом заседању 1943. године.[1] Био је ожењен Вером Црвенчанин Куленовић, првом женом филмском редитељком у Југославији, са којом је имао двоје дјеце: Вука Куленовића, композитора и Биљану Куленовић, балерине.[10][11] Због великог књижевног доприноса изабран је 16. децембра 1965. за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 21. марта 1974. за њеног редовног члана.[12] Умро је 25. јануара 1978. године у Београду.[13] Књижевни рад Још у гимназији Куленовић је написао свој први сонетни венац “Оцвале примуле”. Писао је пјесме и поеме, комедије, есеје, критике, путописе, цртице, приче и романе. Још као студент ушао је у загребачки круг социјалних писаца. Посвијетивши се новинарству, након прекинутих студија, сарађивао је у бројним листовима и часописима, а 1937. са Хасаном Кикићем и Сафетом Крупићем покреће у Загребу муслимански часопис Путоказ. Године 1941. одлази у партизане, гдје током рата пише поеме, уређује листове (Босански ударник, Глас, Ослобођење). Док је већина пјесника бораца сазревала током рата и исказала се касније, Скендер Куленовић је своја најбоља дјела написао управо у НОБ-у.[6] Одмах послије рата је директор драме Народног позоришта у Сарајеву, гдје је режирао три представе и почео да пише драме. Уређује Преглед, Књижевне Новине и Нову мисао. Једно вријеме био је драматург Народног позоришта у Мостару, а по пресјељењу у Београд уредник у београдском издавачком предузећу Просвета.[7] У његовој поезији господаре два супротна облика, сонет и поема. Сонете је писао на почетку и на крају своје пјесничке каријере, док из ратних година потичу три његове поеме: `Стојанка мајка Кнежопољка` (1942),[14] `Писма Јова Станивука` (1942) и `Шева` (1943). Оне су написане по угледу на епске народне пјесме.[6] Најважнија дјела: поеме „Стојанка мајка Кнежопољка” и „Шева“, комедије `Дјелидба`, `Вечера` и `А шта сад?` (1947), Сонети (1968), збрка приповедака `Диванхана` (1972), збрка приповедака за дјецу `Громово ђуле` (1975) и роман `Понорница` (1977). Његова најбоља и најславнија поема `Стојанка мајка Кнежопољка` настала је као пјесничко свједочанство ужаса усташког клања над српским цивилима на Козари. Обликована је по моделу народне тужбалице.[9] Али она је више позив на освету, слављење слободе и живота, него јадиковка мајке што је изгубила три сина у непријатељској офанзиви. Визија побједе извире из исконске вјере човјека у обновитељску снагу природе, у неуништивост живота. Раскошно обиље живе материје, плодност њива, снага мушких мишића и бујност женских груди, све се то излило и у језик поеме, свјеж, неисцрпан, као извор који непрекидно истиче, а никада не губи воду.[6] Табла на згради у Влајковићевој улици, Београд Гласовити Куленовићев језик који су као прворазредну вриједност препознали многи, међу осталим, и Радомир Константиновић и Данило Киш. У есеју „Апсолутни Крајишник Скендер Куленовић“ аутор Философије паланке с нескривеним дивљењем говори о „изузетном језичком чулу“ Скендера Куленовића те додаје: „Његово знање језика јесте знање на граници бића и не-бића, на којој као да се, под пријетњом уништења, између `ствари`, егзистенције и ријечи губи разлика, тако да, на махове, ту бити значи говорити (…).“ Једна од улица у Бањој Луци носи његово име. Данило Киш пак свој есеј почиње дијагнозом: „Скендер Куленовић је био рудар језика (…) залазио је он у најдубље слојеве нашег богатог језика (…). Једнако у својим песмама као и у својим прозама, Скендер је бирао увек најтврђу реч, увек из најдубљих језичких слојева, увек из најтамнијих својих лексичких зона, јер је за њега најтачнија била она реч која је најдуже мировала у руди предања, она која је најмање истрошена, она која је најљуће звекнула на његовом језичном наковњу.“ У Куленовићу се препознаје тешки источњачки пригушени сензуализам, као и осјећање да једино што попут стећка може надживјети све илузије јест тешка реч матерњег језика.

Branko Ćopić Čarobna šumaTvrdi povezIzdavač RadБранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 — Београд, 26. март 1984) био је српски и југословенски књижевник. Писао је поезију, приповетке и романе, а прославио се својим причама за децу и младе, често смештеним у време Другог светског рата у револуционарној Југославији, писаним са карактеристичним Ћопићевим хумором у виду подсмеха, сатире и ироније.Као професионални писац, Ћопић је био веома популаран и могао је да се прода у великом броју примерака. То му је омогућило да живи искључиво од својих списа, што је било реткост за тадашње југословенске писце. Међутим, квалитет његових списа довео га је до укључивања у наставни план и програм основне школе, што је значило да су неке од његових прича нашле пут у уџбеницима, а неки романи постали обавезна лектира.Почетком 1950-их писао је и сатиричне приче, критикујући друштвене и политичке аномалије и личности из тадашњег политичког живота земље, због чега је сматран дисидентом и „јеретиком“, и морао је да се објашњава партијској хијерархији.Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а Учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године на групи за педагогију.[1] Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (АНУБиХ). Извршио је самоубиство скоком са Моста братства и јединства, 26. марта 1984. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[2]БиографијаДетињство и младостЋопић је рођен 1. јануара 1915. године[3][4] у селу Хашани, код Босанске Крупе, у Босанској крајини, у западној Босни.[5][6] У исто време, његов отац Вид, као војник Аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у Српској војсци против Аустроугарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе.[7] Прва прочитана књига била му је Мигел Сервантес коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа Дон Кихот. Следеће прочитане књиге биле су Доживљаји једног вука, па Доживљаји једне корњаче.[8]Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису Венац, 1928. године. Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију у Бихаћу. Ћопић је похађао Учитељску школу у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, а завршио у Карловцу. По завршетку Учитељске школе, уписао се на Филозофски факултет у Београду, на групу за педагогију, и дипломирао 1940. године. Већ као студент, афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике, између осталог пишући у „Политици”, где му је уредник Живко Милићевић у књижевном додатку објавио тек шесту послату приповетку — Смртно руво Соје Чубрилове (Политика, 8. 5. 1936). „Тај датум сам запамтио за читав живот”, исповедао се доцније. „Имао сам двадесет једну годину… Заредао ја онда да објављујем приче у ’Политици’, мјесечно по двије, чак и три… ”.[9][10] Признао је да се по доласку у Београд 1936. године „плашио великог града“ и да је посебно бринуо да би се могао изгубити.[11]Живот током ратаБранко Ћопић, Мира Алечковић и Ацо Шопов у партизанима (1944).1939. године је добио новоустановљену Награду „Милан Ракић”.[12] Уочи Другог светског рата, налазио се у Ђачком батаљону у Марибору. Позвали су га да буде члан Крајишког пролетерског одреда.[13] У борбама под Грмечом изгубио је брата Рајка и сестру Смиљку, која је имала 21 годину.[13] У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе Народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.[тражи се извор] Током устанка у Босанској крајини 1941. године одлази у партизане и у њиховим редовима остаје до краја Другог светског рата.[14] У марту 1941. је добио награду за дело Борци и бегунци.[15] Био је политички комесар свог одреда, ратни дописник листа Борба и културни пролетер.[10] Тај период његовог живота утицао је на велики део његовог књижевног рада, што се може видети по темама о којима ће даље писати. После рата, један је од оснивача дечјег листа Пионир и његов уредник, а потом је почео професионално да се бави књижевношћу.[16]Живот након ратаДобитник је Партизанске споменице 1941.[14] По завршетку рата вратио се у Београд где је до 1949. радио као уредник у неколико часописа, укључујући и дечји часопис Пионир.[10] 16. децембра 1965. постао је ванредни члан Српске академије наука и уметности, а 7. марта 1968. изабран је у пуноправно чланство. Био је и члан Академије наука и уметности Босне и Херцеговине (АНУБиХ).[17] Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Своју животну сапутницу Богданку Цицу Илић, педијатра, упознао је крајем 1945. године, венчали су се пет година касније. Последњу деценију живота провели су у згради преко пута „Београђанке”.[13]У једном интервјуу, познати писац причао је и о политици, о својој чувеној „Јеретичкој причи” због које га је партија прогањала и на крају искључила из својих редова. Тито је на конгресу АФЖ-а у Загребу бесно рекао за њега: „Он лаже, он је изнео неистину.” А на то је Титу без пардона одговорила Бранкова мајка Стоја: „Мој Бранко никад не лаже.”[13]„ „А ја шта ћу после свих тих претњи, на врата стана залепим исечак из новина у којима су пренете Титове речи да ме ипак неће ухапсити. Тако сам се бранио, ако дођу да ме воде у бајбок, када прочитају текст на вратима, неће имати храбрости да зазвоне”, причао је Ћопић.[18] ”Позни дани и смртЦели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама. Писац је извршио самоубиство увече 26. марта 1984. године, бацивши се са Савског моста на кеј поред реке.[19]Књижевно делоСто година од рођења Бранка Ћопића; поштанска маркица.Најраније од 1951. године до смрти, Бранко Ћопић је био професионални писац, који је живео искључиво од својих списа, јер су се његове књиге, због његове популарности, продавале у милионским тиражима, како у Југославији, тако и у иностранству.[20]Његова прва објављена приповетка била је Смртно руво Соје Чубрилове („Посмртни огртач Соје Чубрилове“), штампана 1936. године у београдском дневном листу Политика. Уредник Политике Жика Милићевић био је познат по својој строгости и у почетку је одбијао многе друге Ћопићеве приче, али је наставио да их пише и шаље Милићевићу све док није одлучио да их штампа у новинама. Милићевић је обећао да ће сваког месеца објављивати по две његове приче, ако буду добре. Пре 1941. године и избијања Другог светског рата у Југославији, Политика је објавила 125 његових прича. Ову сарадњу са Политиком, Ћопић је сматрао „великим подстицајем” и „почетком озбиљне књижевне афирмације”.Прву збирку приповедака Ћопић је објавио 1938. године и наставио да пише током целог рата. Прве две објављене збирке, под насловима Под Грмечом и Борци и бјегунци, посветио је својој домовини, Босни и Херцеговини.[21] Ове збирке приповедака доказале су његов приповедачки дар, а уследиле су и друге, међу којима и Планинци. Године 1939. добио је Награду „Милан Ракић”, са новчаном наградом од 1.000 динара, због чега је прогласио „Био сам богатији од цара“. Био је уредник часописа Пионир од 1944. до 1949. године и члан редакције Савременика.Регионални знак његове прозе препознаје се у ликовима, локацијама, темама и језику његовог родног краја, Босанске крајине. Његова предратна проза била је претежно лирска (збирке Роса на бајонетима, 1946), Свети магарац и друге приче, Сурова школа, 1948. али је после рата лирско подредио идеолошком и друштвено ангажованом. Његове приповетке често су описиване као „приче дечака сањара“.Објавио је збирке песама Огњено рађање домовине и Ратниково прољеће. Остале збирке приповедака Љубав и смрт. Ћопић је ратне приповетке обогатио хумором и комичним елементима, док је у романима Пролом и Глуви барут дао широку прозу фреске првих ратних година у Босанској Крајини. Прекретница у његовом послератном развоју била је Доживљаји Николетине Бурсаћа. Романи Не тугуј, бронзана стражо и Осма офанзива баве се државно организованом колонизацијом становништва Крајине у покрајину Војводину.Збирку Башта сљезове боје отвара писмо које је Ћопић писао свом покојном пријатељу Зији Диздаревићу (1916–42). У њему, Ћопић поставља оквир писања као спас од смрти и мрачних визија коњаника апокалипсе. Он свет сагледава из перспективе добрих „будала“, али упркос донкихотовском жару и хумору, пробија се осећај туге, стрепње, разочарања и антиутопијских ситуација. У наставку, Дани црвеног сљеза (прев. „Дани црвеног сљеза”), све то еволуира у колапс друштвених идеала као скупо плаћених илузија.Писао је и дечију поезију и прозу. Најпознатија дела су Приче партизанке, Насмејана свеска, У царству лептирова и медведа, Вратоломне приче, Јежева кућица, Доживљаји мачка Тоше, Орлови рано лете, итд.Награде и почастиСпоменик Бранку Ћопићу у бањалучком музеју.Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским просторима. За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске заставе са лентом, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден Републике са сребрним венцем и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.Свој стан у Београду, Улица краља Милана 23, у ком је живео од 1972. до смрти, поклонио је САНУ.[22] Пуриша Ђорђевић је 2015. године режирао документарни филм „Мала моја из Босанске Крупе“ посвећен Бранку Ћопићу.[23] Сваке године се одржава симпозијум о Бранку Ћопићу, 2019. је био у Бечу.[24]ДелаЗбирке приповедакаПод Грмечом (1938),Борци и бјегунци (1939),[25]Планинци (1940),Роса на бајонетима (1946),Свети магарац (1946),Сурова школа (1948),Људи с репом (1949),Одабране ратне приповетке (1950),Изабране хумористичке приче (1952),Љубав и смрт (1953),Драги ликови (1953),Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955),Дјечак прати змаја (1956),Горки мед (1959),Башта сљезове боје (1970),Василиса и монах (1975),Скити јуре зеца (1977);РоманиПролом (1952),Глуви барут (1957),Не тугуј бронзана стражо (1958)Осма офанзива (1964),Делије на Бихаћу (1975);Збирке песамаОгњено рађање домовине (1944),Пјесме (1945),Ратниково прољеће (1947);КомедијеДоживљаји Вука Бубала,Одумирање међеда;Дела за децуУ свијету медвједа и лептирова (1940), приповеткеПриче партизанке (1944), приповеткеПјесме пионирке (1945), песмеБојна лира пионира (1945), песмеДружина јунака (1945), приповеткеБајка о сестри Ковиљки (1946), прозаДоживљаји кума Торбе (1946), приповеткеВратоломне приче (1947), приповеткеАрмија одбрана твоја (1947), песмеСунчана република (1948), песмеРудар и мјесец (1948), песмеЈежева кућица (1949), песмаПриче испод змајевих крила (1950), приповеткеПијетао и мачка (1952), приповеткеДоживљаји мачка Тоше (1954), приповеткеРаспјевани цврчак (1955), песмеЛалај Бао, чаробна шума (1957), песмеОрлови рано лете (1957), романБосоного дјетињство (1957), приповеткеПартизанске тужне бајке (1958), приповеткеВечерње приче, (1958), приче у стихуДједа Тришин млин (1960), збирка песамаПриче занесеног дјечака (1960), приповеткеМагареће године (1960), романРибар и мачак (1960), песмеСлавно војевање (1961), романМјесец и његова бака (1962), песмеЧаробна шума (1962), песмеБитка у Златној долини (1963), романКрава са дрвеном ногом (1963), приповеткеПриче за најмлађе (1963), приповеткеШаров у земљи бајки (1964), приповеткеМала моја из Босанске Крупе (1971), песмеГлава у кланцу, ноге на вранцу (1971), приповеткеЛијан води караване (1975), приповеткеСабрана делаобјављена у 12 књига 1960,објављена у 14 књига 1978.Екранизације на филму и ТВИграни филмовиЖивјеће овај народ (1947), дугометражни филм, оригинални сценарио, режија Никола Поповић, Јадран филм, ЗагребМајор Баук (1951), дугометражни филм, оригинални сценарио, режија Никола Поповић, Босна филм, СарајевоНиколетина Бурсаћ (1964), дугометражни филм, екранизација истоименог романа, режија Бранко Бауер, Јадран филм, ЗагребОрлови рано лете (1966), дугометражни филм, екранизација истоименог романа, режија Соја Јовановић, Авала филм, БеоградХајдучка времена (1977), дугометражни филм, екранизација збирки приповедака, режија Владимир Тадеј, Јадран филм, ЗагребГлуви барут (1990), дугометражни филм, по мотивима истоименог романа, режија Бахрудин Бато Ченгић, ДП Форум, Сарајево, Београд филм, Београд, Јадран филм, ЗагребВидите јошЗадужбина Бранка ЋопићаДијапазон — Бранко ЋопићОШ „Бранко Ћопић” (Приједор)ОШ „Бранко Ћопић“ Бања ЛукаБиблиотека „Бранко Ћопић” (Вранић)Народна библиотека „Бранко Ћопић“ у БродуНародна библиотека „Бранко Ћопић“ у ЧајничуБиблиотека „Лаза Костић” Чукарица — Трибина књижевности за децу „Бранко Ћопић”3/31

Stevan Raičković GurijeMeki povezIzdavač ProsvetaStevan Raičković smatra se jednim od najznačajnijih srpskih savremenih književnika. Bio je pesnik, prozaik, pisac za decu i prevodilac.Njegov pesnički svet čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija. `Nekada sanjar, zanesen pred prirodom i tišinom, ispunjavao je pesme plavetnilom i prozračnošću.Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka `Veliko dvorište`, a zatim zbirka pesama `Družina pod suncem` za koju je 1960. godine dobio nagradu `Neven`.Poema `Gurije` bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci.Stevan Raičković (5. jul 1928 — 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik.BiografijaGimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”.[1]Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen.Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.Pesnik o poeziji„Zamislio sam bio kako jednoga jutra sve novine u svetu, pa naravno i kod nas, objavljuju na prvim stranicama, sitnim slovima, kratku, ali senzacionalnu informaciju — da od tog dana više neće biti pesnika i da poeziju više niko neće pisati!Zamislio sam bio i reakciju na sve ovo:Bila bi to jedna takva vest koju bi ljudi (čak i oni koji nikada nisu čitali poeziju, nikada videli živog pesnika) primili možda isprva i sa lakim smeškom, a već malo zatim — sa ogromnim iznenađenjem i nevericom, pa čak i sa neskrivenom jezom: kao neki zlokobni alarm da je u svetu, nešto nevidljivo, ali u samim njegovim temeljima, eto, zauvek puklo… (Kao da je naglo, preko noći, izumrla neka pitoma vrsta ili iščileo neki plemeniti plod, na koje je svet, otkada zna za sebe, bio navikao…)Sledeći ovu naivnu sliku-uobrazilju zamišljam da bi se u njoj možda mogao napipati i neki realniji smisao, neka bar simbolična poruka: poezija ima neki svoj tačno određeni povesni i civilizacijski značaj, pa i neko svoje bar kakvo-takvo mesto čak i u našoj ciničnoj savremenosti, inače, ruku na srce, ne bi ni postojala, niti bi se održala do naših dana. (A postoji, koliko se zna, u različitim oblicima, otkada se zna i o čoveku.) Druga je pak stvar ona ignorantska činjenica što se o njenom postojanju i prisustvu među nama ne razmišlja baš mnogo, pa da budem još konsekventniji: poezija se zapravo i ne opaža u svakodnevnom životu. Ali, ona se ne primećuje (naravno, u jednoj sasvim drugačijoj srazmeri) na onaj način kao što se ne opaža ni vazduh koji svakoga trena udišemo, niti se oseća sopstveno zdravlje sve dok ga još uveliko imamo…”[2]Iz književne kritike o pesnikovom deluRaičkovićeva poezija je autentična slika njegovog bića. Otmena i dostojanstvena, ona je izraz pesnikove otmenosti i dostojanstvenosti, jer, veli Tin Ujević, ko nema stila u životu, ne može da ga ima ni u literaturi, kako nema velikoga pesnika bez dostojna čoveka. Poezija sama bira svoga pesnika, a ne pesnik poeziju. U slučaju Stevana Raičkovića čini nam se da raskola nema: postignuta je potpuna ravnoteža između dva izuzetna bića, bića poezije i bića pesnika. (…) U čemu je tajna Raičkovićevog otkrića? Najverovatnije u doslednosti, asketskoj doslednosti, i svojoj opsesiji i svojoj viziji. Pre svega, u tome. Uspostavivši osnovicu i stožer svoje poezije, Raičković je odmah na početku odredio i svoj put. Sve je u njegovoj poeziji smireno, u ravnoteži, bez erupcije i bura, osenčeno blagom i bolnom rezignacijom. Sve što se događa, događa se iznutra, u samim suštinama. — Slobodan Rakitić[3]Element koji je zajednički velikom broju pesama Stevana Raičkovića je, svakako, to što je perspektiva iz koje se gleda na neku pojavu, neku stvar ili neko biće povezana sa duševnim stanjem samog lirskog subjekta, sa onim što se starinski nazivalo raspoloženje, pesnikova emocija. Zahvaljujući tome, u poeziji ovog pesnika ćemo sretati vrlo raznolike perspektive iz kojih se oblikuje lirski opis. — Radivoje Mikić, Motivacija pesme[4]Postavljanje pesme, poezije, na sâm vrh vrednosne lestvice, posvećenje pesmi i posvećenje pesme, htenje da se poeziji, njenoj estetskoj i smislodavnoj meri saobrazi život sâm, predstavlja temelj Raičkovićeve lirske pozicije. — Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema[4]U poeziji Stevana Raičkovića, jedan od najznačajnijih motiva je motiv pesme, odnosno, poezije. Smisao poezije, ali i života — jer su oni u neraskidivoj vezi — pesnik sagledava iz različitih pozicija i, gotovo uvek, u vezi sa drugim motivima svog pevanja poput kamena, trava, prolaznosti, smrti, detinjstva, tišine, usamljenosti ili Tise. — Jasmina Tonić, Dve Tise ili o smislu pevanja...1/12