Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Milan Rakic Selma Otila Lovisa Lagerlef (šved. Selma Ottilia Lovisa Lagerlöf), rođena 20. novembra 1858. na porodičnom imanju Morbaka u Vermlandu, Švedskoj, umrla 16. marta 1940. u istom mestu; švedska, bila je švedska književnica. Detinjstvo Selma Lagerlef je rođena 1858. godine u Vermlandu. Bila je četvrto dete pukovnika Erika Lagerlefa i Luise Lagerlef, rođene Valrut. Rođena je sa teškom povredom kuka. Kada je imala tri i po godine razbolela se i ostala paralizovana u obe noge ali ova bolest nestaje isto tako tajanstveno kako je i nastala. Kao i mnoga druga deca tog vremena u Švedskoj braća i sestre Lagerlef dobile su kućno obrazovanje pošto novi sveobuhvatni školski sistem nije bio izgrađen potpuno. Učila je i engleski i francuski. Bila je ozbiljnija, tiša i mirnija od svoje braće, sestara i vršnjaka, delimično zbog noge. Međutim, bila je nadarena i volela je da čita. Prvi roman pročitala je u sedmoj godini i već tada se odlučila da postane pisac. U desetoj je pročitala celu Bibliju. Otac joj je tada bio jako bolestan i verovala je da može ozdraviti samo ako pročita celu Bibliju. U dvanaestoj je napisala jednu dužu pesmu o rodnom kraju. U četrnaestoj godini provodi neko vreme u Stokholmu zbog fizioterapija, i ta poseta je za nju imala veliki značaj Učiteljica Posle završenog osnovnog obrazovanja, provela je nekoliko godina kod kuće da bi u jesen 1881. upisala učiteljsku školu u Stokholmu protiv očeve volje. Tokom obrazovanja, porodica zapada u ekonomske probleme i posed Morbaka se prodaje. Otac joj umire 1885. Tokom svog obrazovanja, shvatila je da su ljudi iz njenog rodnog kraja podjednako zanimljivi i važni kao oni o kojima je čitala na časovima istorije književnosti i tada odlučuje da će upravo o njima pisati u budućnosti. Po završetku studija dobija posao u osnovnoj školi u Landskruni. Volela je svoj posao a i učenici su je cenili. Književnica 1891. debitovala je knjigom „Gesta Berling“ koja se danas smatra jednim od klasičnih dela švedske književnosti. Tadašnji kritičari su je različito primili budući da je kršila popularne stilske ideale realizma. Krajem 19. veka napušta učiteljski posao i izdržava se isključivo pisanjem. 1897. godine seli se u Falun da bi bila bliže sestri Gerdi. Selma je zajedno sa Sofi Elkan, životnom saputnicom, u više navrata putovala po Evropi i Bliskom istoku. Posle jednog puta napisala je roman „Jerusalim“ sa kojim je postala i međunarodno poznata. Njenim najčuvenijim delima pripada „Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona kroz Švedsku“ prvobitno zamišljeno kao udžbenik geografije u kojem jedan mali dečak proputuje celu Švedsku na leđima jedne guske. Nobelova nagrada Nobelovu nagradu je dobila 1909.[2] Dobila ju je za mnoga svoja dela i jer je njima širila glas o Švedskoj po svetu. Prva je žena kojoj je nagrada uručena. Predsednica Švedske akademije Godine 1914. izabrana je za prvog ženskog člana Švedske akademije. Politička aktivnost Bila je aktivna učesnica u borbi žena za dobijanje prava glasa i jedna je od osnivača Narodne stranke - Folkpartiet. Zanimljivosti Godine 1992. postala je prva žena koja se našla na jednoj švedskoj novčanici. Dela Saga o Gesti Berlingu (1891) Osynliga länkar (1894) Antikrists mirakler (1897) Drottningar i Kungahälla (1899) En herrgårdssägen (1899) Jerusalim (del 1-2, 1901-1902) Blago gospodina Arna (1904) Legende o Hristu (1904) Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona kroz Švedsku (deo 1-2, 1906-1907) En saga om en saga och andra sagor (1908) Liljecronas hem (1911) Körkarlen (1912) Kejsarn av Portugallien (1914) Troll och människor (del 1-2, 1915-1921) Bannlyst (1918) Zachris Topelius (1920) Mårbacka (1922) Löwensköldska ringen (1925) Charlotte Löwensköld (1925) Ana Sverd (1928) Ett barns memoarer (1930) Dagbok för Selma Ottilia Lovisa Lagerlöf (1932) Höst (1933) Från skilda tider (del 1-2, 1943-1945, posthumno)

Veoma laka upotreba, aluminijumsko kuciste, jednostavno odrzavanje. Skuvajte svoj omiljeni espresso za svega par minuta uz pomoc ovog lonceta. Sve sto je potrebno je malo vode i vasa omiljena espresso, instant ili ness kafa. U donjem delu se sipa voda, a u resetkastom delu kafa. Zagrevanjem voda prolazi kroz filter i kafu i kondenzuje se u gornjem delu. Ceo proces traje 2-3 min. dok voda u donjem delu ne prokljuca. Ukus kafe je fantastican. Lonče zapremine 50 ml ili 1 šoljica kafe - 550 din Lonče zapremine 100 ml ili 2 šoljica kafe - 700 din. U ponudi imam i jeftinije modele, kao i veće zapremine za 3 ili 6 šoljice kafe. Pogledajte i ostale oglase.

Polovne knjige, izuzetno očuvane. Izdavač: Laguna - Beograd, 2015. god. Tvrd povez, 20,5 cm. 138 str. Kunstdruk, ilustracije u boji Avanture Šerloka Holmsa - Artur Konan Dojl Ostrvo s blagom - Robert Luis Stivenson Serijal „Svetski klasici u dvojezičnom izdanju“ predstavlja savršenu metodu za učenje engleskog jezika i namenjen je pre svega školarcima, ali i svima koji uče engleski jezik. Dvojezične knjige dozvoljavaju da uživate u književnosti i onda kad vaše jezičke sposobnosti nisu dovoljne da čitate dela u originalu. Knjige možete čitati na srpskom i engleskom jeziku i upoređivati.

Veoma laka upotreba, aluminijumsko kuciste, jednostavno odrzavanje. Skuvajte svoj omiljeni espresso za svega par minuta uz pomocu ovog lonceta. Sve sto je potrebno je malo vode i vasa omiljena espresso, instant ili ness kafa. Ceo sistem se zasniva na kuvanju na pari i kondenzaciji kafe. U donjem delu se sipa voda, a u resetkastom delu kafa. Zagrevanjem voda isparava, para prolazi kroz filter i kafu i kondenzuje se u gornjem delu. Ceo proces traje 2-3 min. Dok voda u donjem delu ne prokljuca. Ukus kafe je fantastican, kao pravi italijanski espresso. . Cena: espresso pot za 1 soljicu kafe. . . . . . 500 din. Espresso pot za 2 soljice kafe. . . . . 650 din espresso pot za 3 soljicu kafe. . . . . . 800 din.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Branko Vujanovic PIRGO - Anđelka Martić Priča o prijateljstvu dečaka i laneta u danima Drugog svetskog rata. Zagreb 1979 god, 115 str, tvrd povez Anđelka Martić (Zagreb, 1. svibnja 1924. – Zagreb, 11. studenoga 2020.) hrvatska je književnica i prevoditeljica, poznata po svojim djelima za djecu. [1] [2] [3] Najčitanije joj je djelo kratki roman Pirgo, priča o prijateljstvu dječaka i laneta u danima Drugog svjetskog rata. Rođena je u Zagrebu 1. svibnja 1924. godine. Odrasla je na zagrebačkoj Trešnjevci, u obitelji s troje djece od kojih je ona bila srednje. Otac joj umire 1933. godine, a majka često zbog bolesti izbiva pa Anđelka provodi vrijeme kod očinskih bake i djeda na selu. To djetinjstvo između sela i grada kasnije će joj postati jedan od glavnih motiva i inspiracija te će ga opisati u mnogima od svojih knjiga. Početkom Drugoga svjetskog rata završava tadašnju Srednju trgovačku školu u Zagrebu. Nakon što joj je, kao aktivni ilegalac i član Komunističke partije, 1941. u Zagrebu uhvaćen te 1942. u Jasenovcu ubijen stariji brat Ivica, Anđelka Martić se pridružuje partizanima i radi kao ratna dopisnica 28. slavonske divizije. Prve pjesme objavljuje joj Grigor Vitez u časopisu Kulturni prilozi koji je izlazio na Papuku.[3] Sudjeluje u oslobođenju Beograda, pri čemu zarađuje Orden za hrabrost spasivši ranjenog kapetana ispred neprijateljskog tenka. Nakon oslobođenja Beograda postaje član uredništva lista jugoslavenske Prve armije, Za pobedu. Poslije rata radi kao novinarka u listovima Vjesnik i Omladinski borac te u dječjem časopisu Pionir. Bila je glavna i odgovorna urednica dječjeg časopisa Radost i glavna urednica nakladničke kuće Naša djeca u Zagrebu. Od 1954. bila je član Društva hrvatskih književnika.[4] Književni rad Pisala je pjesme, crtice, dječje priče i tekstove za slikovnice; izdana joj je i knjiga proze za odrasle. Najznačajniji je autor hrvatske ratne proze za djecu,[1] a piše i autobiografska djela te fantastičnu prozu u stilu Ivane Brlić-Mažuranić. U romanu Pirgo, pisanome u prvom licu, lirskom toplinom priča o ratu u kojem bez razlike stradaju sva bića.[1] Djela su joj prevođena na mnoge strane jezike, od poljskog, češkog, ruskog i talijanskog do esperanta, kineskog i farsija.[2] Ona sama je prevela i veći broj knjiga sa slovenskog jezika. Knjige za djecu: Mali konjovodac i druge priče – Zagreb 1951. Bjelkan – Zagreb 1951. Pirgo – Zagreb 1953. (40 hrvatskih izdanja i prijevodi na mnoge svjetske jezike) Jezero u planini – Zagreb 1956. Vuk na Voćinskoj cesti – Zagreb 1956. U vihoru – Zagreb 1958. Dječak i šuma – Zagreb 1960. Kurir Dragan i njegovo konjče – Sarajevo 1961. Neugasivi životi – Zagreb 1961. Mali borac – Zagreb, 1964. Proljeće, mama i ja –Zagreb, 1968. Baba Kata – Zagreb 1971. Djedica Pričalo i čarobni vrutak – Zagreb, 1977. Šašavi dani – Zagreb 1978. Mali konjovodac – Zagreb, 1985. Izabrana djela u Pet stoljeća hrvatske književnost, knj. 181/1 – Zagreb, 1991. Zarobljenik šumske kuće – Zagreb, 1999. Tri lisice i šumski car – Zagreb, 2002. Dječak div i druge bajke – Zagreb, 2002. Nagrade i priznanja Poljski Orden osmijeha Za svoj književni rad Anđelka Martić odlikovana je Ordenom rada sa zlatnim vijencem. Godine 1969. dobila je nagradu Ivan Goran Kovačić, 1971. nagradu festivala Kurirček u Mariboru, a 1972. nagradu Kurir Jovica koju je dodjeljivao Savet za vaspitanje i zaštitu dece Jugoslavije.[5] 1973. u Poljskoj je odlikovana Ordenom osmijeha, jedinstvenim odlikovanjem koje Republika Poljska u ime djece Poljske dodjeljuje ljudima posebno zaslužnima za njihovo vedrije i ljepše djetinjstvo.[6] Godine 1975. dobila je nagradu Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata Jugoslavije 4. juli za svoje književno stvaralaštvo, a 1984. povelju Zmajevih dečjih igara za životno djelo. Nagrada Ivan Goran Kovačić – 1969. Nagrada festivala Kurirček – 1971. Nagrada Kurir Jovica – 1972. Orden osmijeha – 1973. Nagrada 4. juli – 1975. Nagrada Ivana Brlić Mažuranić za knjigu Djedica pričalo i čarobni vrutak – 1977. Povelja Zmajevih dečjih igara – 1984. Biblioteka Vjeverica

Veoma laka upotreba, aluminijumsko kuciste, jednostavno odrzavanje. Skuvajte svoj omiljeni espresso za svega par minuta uz pomoc ovog lonceta. Sve sto je potrebno je malo vode i vasa omiljena espresso, instant ili ness kafa. U donjem delu se sipa voda, a u resetkastom delu kafa. Zagrevanjem voda prolazi kroz filter i kafu i kondenzuje se u gornjem delu. Ceo proces traje 2-3 min. dok voda u donjem delu ne prokljuca. Ukus kafe je fantastican. Lonče zapremine 50 ml ili 1 šoljica kafe - 600 din Lonče zapremine 150 ml ili 3 šoljica kafe - 1000 din. U ponudi imam i jeftinije modele, kao i veće zapremine za 3 ili 6 šoljice kafe. Pogledajte i ostale oglase.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Izdavač: Odiseja ISBN: 978-86-7720-044-2 Broj strana: 232 Pismo: latinica Povez: meki Format: 14x20 Godina izdanja: 2008 Opis Ronja, kćerka jedinica šumskog razbojnika, živi u zamku u šumi, okružena razbojničkom bandom koju predvodi njen otac. Vreme provodi u šumi gde, pored divljih životinja, žive i fantastična bića: guzuljci, sivi bauci i harpije. Kad Ronja stekne novog prijatelja, nastaju problemi, jer je Birk, osim toga što je jedino dete koje je ikad upoznala i što voli iste stvari kao i ona – i sin vođe suparničke razbojničke bande. „Ronja, razbojnička kći” je priča o zabranjenom prijateljstvu i najčudesnijim, najpametnijim i najmaštovitijim stvorenjima na našoj planeti – deci. Astrid Lindgren (šved. Astrid Lindgren; 14. novembar 1907—28. januar 2002) je švedska književnica, poznata po svojim knjigama za decu, među kojima su Pipi Duga Čarapa, Karlson s krova, Braća Lavlje Srce i Emil iz Leneberja. U maju 2013. našla se na 18. mestu liste autora čija su dela prevedena na najviše svetskih jezika,[1] a nakon Hansa Kristijana Andersena i braće Grim, Lindgrenova je treća na listi najprevođenijih dečijih autora. Njena dela prodata su u 144 miliona primeraka širom sveta i prevedena na 96 jezika.[2] Dobitnica je Povelje Zmajevih dečjih igara 1985. godine

Neotkrivene misterije mumija – istražite sve o mumijama, počevši od drevnog egipatskog procesa balsamovanja preko ledenog čoveka u Alpima pa sve do obrednih žrtava u Peruu. Krenite na uzbudljivu avanturu otkrivanja tajni Podzemnog sveta. Jedinstveni spoj knjige i ekskluzivnog vebsajta, kreiran u saradnji s Google™, najvećim svetskim pretraživačem. Savršena za školske zadatke a nezamenjiva za dobru zabavu! Uz ovu knjigu domaći zadaci više nikada neće biti dosadni! Sve najnovije informacije sada su nadohvat ruke - od uzbudljive avanture vas deli samo nekoliko koraka: 1. Ukucajte veb adresu 2. Pronađite ključnu reč u knjizi 3. Ukucajte je na vebsajtu 4. Kliknite na željeni link, preuzmite fantastične slike ili produžite dalje ka Google bazi 5. Vratite se knjizi za svaku novu temu koju poželite da istražite Sjajni DK/Google linkovi vas vode do animacija, filmova, zvukova, virtualnih tura, inteaktivnih kvizova, baza podataka, vremenskih linija, najnovijih izveštaja!

Otkrijte svaki aspekt drevne Grčke od njenih čuvenih vladara pa sve do očaravajuće arhitekture a onda odšetajte dalje do selekcije najboljih sajtova na internetu i uživajte u preko 1.000 linkova i mnoštvu živopisnih fotografija koje možete i besplatno preuzeti. Jedinstveni spoj knjige i ekskluzivnog vebsajta, kreiran u saradnji s Google™, najvećim svetskim pretraživačem. Savršena za školske zadatke a nezamenjiva za dobru zabavu! Uz ovu knjigu domaći zadaci više nikada neće biti dosadni! Sve najnovije informacije sada su nadohvat ruke - od uzbudljive avanture vas deli samo nekoliko koraka: 1. Ukucajte veb adresu 2. Pronađite ključnu reč u knjizi 3. Ukucajte je na vebsajtu 4. Kliknite na željeni link, preuzmite fantastične slike ili produžite dalje ka Google bazi 5. Vratite se knjizi za svaku novu temu koju poželite da istražite Sjajni DK/Google linkovi vas vode do animacija, filmova, zvukova, virtualnih tura, inteaktivnih kvizova, baza podataka, vremenskih linija, najnovijih izveštaja!

Pratite tok svoje krvi na ovom putovanju kroz ljudsko telo, ili jednostavno – saznajte gde odlazi sav taj sladoled koji pojedete! Otkrijte na koji način DNA određuje to ko ste vi, vidite kako se formiraju vaše ćelije i kako se drži vaš skelet. Nastala na temeljima najsavremenijih naučnih dostignuća e.istraži: Ljudsko telo objašnjava kako je to ljudsko telo neverovatnije i kompleksnije nego bilo koja stvorena mašina. Jedinstveni spoj knjige i ekskluzivnog vebsajta, kreiran u saradnji s Google™, najvećim svetskim pretraživačem. Savršena za školske zadatke a nezamenjiva za dobru zabavu! Uz ovu knjigu domaći zadaci više nikada neće biti dosadni! Sve najnovije informacije sada su nadohvat ruke - od uzbudljive avanture vas deli samo nekoliko koraka: 1. Ukucajte veb adresu 2. Pronađite ključnu reč u knjizi 3. Ukucajte je na vebsajtu 4. Kliknite na željeni link, preuzmite fantastične slike ili produžite dalje ka Google bazi 5. Vratite se knjizi za svaku novu temu koju poželite da istražite Sjajni DK/Google linkovi vas vode do animacija, filmova, zvukova, virtualnih tura, inteaktivnih kvizova, baza podataka, vremenskih linija, najnovijih izveštaja!

Magična vodena bojanka doneće pregršt zabave svim malim kreativcima! Paleta boja nalazi se na svakoj strani, a uz bojanku dolazi i četkica. Biće vam potrebno samo malo vode i zabava može da počne! 1. Nakvasite četkicu vodom. 2. Umočite četkicu u boju. 3. Obojte! Kada završite svoje umetničko delo, možete ga istrgnuti iz bojanke i uramiti ili nekome pokloniti! Važne napomene: - bojanka sa paletom boja na svakoj strani - uz bojanku dolazi i četkica za bojenje - strane se lako mogu istrgnuti iz bojanke, pa se obojeni crtež može uramiti ili pokloniti - bojanka je idealna i za aktivnosti van kuće, jer je potrebno dodati samo malo vode, pa se mališani mogu zabaviti gde god da se nalazite

Magična vodena bojanka doneće pregršt zabave svim malim kreativcima! Paleta boja nalazi se na svakoj strani, a uz bojanku dolazi i četkica. Biće vam potrebno samo malo vode i zabava može da počne! 1. Nakvasite četkicu vodom. 2. Umočite četkicu u boju. 3. Obojte! Kada završite svoje umetničko delo, možete ga istrgnuti iz bojanke i uramiti ili nekome pokloniti! Važne napomene: - bojanka sa paletom boja na svakoj strani - uz bojanku dolazi i četkica za bojenje - strane se lako mogu istrgnuti iz bojanke, pa se obojeni crtež može uramiti ili pokloniti - bojanka je idealna i za aktivnosti van kuće, jer je potrebno dodati samo malo vode, pa se mališani mogu zabaviti gde god da se nalazite

Magična vodena bojanka doneće pregršt zabave svim malim kreativcima! Paleta boja nalazi se na svakoj strani, a uz bojanku dolazi i četkica. Biće vam potrebno samo malo vode i zabava može da počne! 1. Nakvasite četkicu vodom. 2. Umočite četkicu u boju. 3. Obojte! Kada završite svoje umetničko delo, možete ga istrgnuti iz bojanke i uramiti ili nekome pokloniti! Važne napomene: - bojanka sa paletom boja na svakoj strani - uz bojanku dolazi i četkica za bojenje - strane se lako mogu istrgnuti iz bojanke, pa se obojeni crtež može uramiti ili pokloniti - bojanka je idealna i za aktivnosti van kuće, jer je potrebno dodati samo malo vode, pa se mališani mogu zabaviti gde god da se nalazite

Magična vodena bojanka doneće pregršt zabave svim malim kreativcima! Paleta boja nalazi se na svakoj strani, a uz bojanku dolazi i četkica. Biće vam potrebno samo malo vode i zabava može da počne! 1. Nakvasite četkicu vodom. 2. Umočite četkicu u boju. 3. Obojte! Kada završite svoje umetničko delo, možete ga istrgnuti iz bojanke i uramiti ili nekome pokloniti! Važne napomene: - bojanka sa paletom boja na svakoj strani - uz bojanku dolazi i četkica za bojenje - strane se lako mogu istrgnuti iz bojanke, pa se obojeni crtež može uramiti ili pokloniti - bojanka je idealna i za aktivnosti van kuće, jer je potrebno dodati samo malo vode, pa se mališani mogu zabaviti gde god da se nalazite

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U Lovrakovim djelima često nalazimo ljubav prema deci, težnju za jednom vrstom socijalne pravde i lepotama prirode, stoga ne čudi zašto su Lovrakovi romani Družina Pere Kvržice i Voz u snegu na popisu školske lektire. U oba dela Lovrak fokus stavlja na decu koja se udružuju i zajedničkim delovanjem savladavaju spoljne i unutrašnje otpore i poteškoće. Fabula se temelji na životnoj stvarnosti i ukorenjena je u realnost dečjeg sveta, a posebno naglašava optimističke, humanističke i socijalne odrednice. S obzirom na to da je svoju poetiku utemeljio na sredstvima koja su pretežno konvencionalna, rečenice koje koristi u svojim delima su kratke, jezik je jednostavan, a pripovedanje humoristično. Roman je dinamičan sa stalnom akcijom, a likovi su kroz celo delo u pokretu. Razlog zašto je roman još uvek popularan među mlađim čitateljima je njegova pouka i vrednosti koje prenosi mladima, a o kojima ne znaju ništa. Dok u svetu odraslih vladaju svađe, nesloga i pohlepa, dečja se družina stavlja u službu opšteg dobra, a to je popravljanje starog mlina što postaje jedna vrsta utopijskog projekta, dela koji označava jedan nesebičan, novi svet. Družina dece zapravo radi ono što odrasli ne mogu čime se dokazuju kao vredniji, sposobniji i pametniji. Ali, ono što je zapravo najvažnije je sama pouka dela – solidarnost i zajedništvo za bolji svet. Sve karakteristike dela uključene su u svrhu usklađivanja radnje s dečjim viđenjem sveta, pa nas tako ne čudi što su oba romana dobila i svoja filmska ostvarenja koja su i danas popularna, a u književnost su unela novu vrstu romana koju najmlađi i danas vrlo rado čitaju. Ilustracije: Danica Rusjan Mato Lovrak (Veliki Grđevac, 8. mart 1899 — Zagreb, 13. mart 1974) bio je jugoslovenski i hrvatski dečji pisac i učitelj.[1] Biografija i karijera Rođen je u Velikom Grđevcu, selu kod Bjelovara, u šestočlanoj porodici krojačkog radnika Mate i majke Ane. Četvorogodišnju pučku školu završio je u rodnom selu, a nakon četiri razreda niže realne gimnazije u Bjelovaru upisao se u Učiteljsku školu u Zagrebu koju je završio 1919. godine.[2] Nakon završetka škole službovao je kao učitelj u Kutini, Klokočevcu, Velikom Grđevcu i Velikim Zdencima, a od 1934. godine do penzije 1954. godine u Zagrebu. Pisao je i pripovetke, ali je popularnost stekao romanima tematski vezanim za detinjstvo. Gradio je zanimljivu fabulu s elementima pustolovine, ali i s didaktičkim naglascima.[3] Izuzetno plodan, autor je tridesetak knjiga, Lovrak je nekoliko decenija zabavljao i odgajao mlade čitatelje izrazom koji svedoči o vremenu, a odlikuje se maštovitošću i humorom. Dela su mu prevedena na mnoge jezike.[3] Pisao je i stručne članke u pedagoškim časopisima.[3] Lovrak je napisao nekoliko desetina pripovetki i romana za decu, kao i tri romana za odrasle koji nemaju veće značenje. Prvi je u hrvatskoj dečjoj književnosti uveo seosku decu kao glavne protagoniste, a u romanima i pripovetkama dao prednost akciji. Gradska deca u njegovim delima se pojavljuju retko i njihovi su portreti beživotni i formalni.[3] Lovrak nije težio stvoriti idealan tip bezbrižnog deteta. U pripovetkama i romanima dao je sliku dece svog doba. Naročito je živo njegovo zanimanje za skupine seoske dece i njihove igre..[3] Lovrakovi romani su kratki, sažeta izraza, ispripovedani jednostavno, ali nekad vrlo uspješno poniru u psihologiju detinjstva. Neretko se u njegovim delima ogleda i vreme u kojem su nastala sa blagom kritikom svita odraslih. Zameriti se može prenaglašena pedagoška tendencija, socijalno angažovanje i insistiranje na srećnim završetcima..[3] Preminuo je 13. marta 1974. godine u Zagrebu, a sahranjen je u rodnom Velikom Grđevcu. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Korice i ilustracije: Zagorka Stojanovic Sa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura. Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno. Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863). Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima. Biografija Luiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2] Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3] Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine. Umrla je u Bostonu, 1888. godine. Dela Luiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade. U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom. Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..

ROBERT TAKARIČ REKLA JE DA U MOJOJ GLAVI ČUJE GITARE I BUBNJEVE Tvrdi povez Izdavač Bookland Роберт Такарич (1968) је истакнути српски писац за децу. Роберт Такарич живи у Зрењанину и у Сенти. Ради као професор и педагог драме. [1] Дела Романи Једно је лето, Љубице (2011) Рекла је да у мојој глави чује гитаре и бубњеве (2012) Дневник прве љубави (2013) Ударио ме пубертет у главу (2016) Девојчице су обично више (2017) Приче Идемо по Ољу у Зелену земљу на Зеленом мору (2003) Девојчице су јачи пол (2007) Девојчице узвраћају ударац (2008) Мењам пубертет за било шта! Повољно! (2009) Пола девојчица, пола птица певачица 100% добра девојчица (2009) Најбоље године (2009) Шест и по најгорих мувања од постанка света (2010) Татина принцеза (2014) Сестрице (2014) Недостајеш (2015) Наша школа је купила диносауруса (2016) Драме Недељом срчемо супу (2003) У потрази за коњском срећом (2003) Мона Лиза је била лепша (2004) Ауу, сестро, и ми се играмо позоришта (2007) Сликовнице Школица за змајеве (2011) Школица за виле (2011) Школица за витезове (2011) Школица за сирене (2011) Школица за пирате (2011) Школица за принцезе (2011) Школица за суперхероје (2013) Школица за диносаурусе (2013) Два пријатеља на фарми (2014) Два пријатеља & откриће Америке (2014) Два пријатеља & 7 светских чуда (2014) Два пријатеља у зоолошком врту (2014) Два пријатеља уче бонтон (2014) Два пријатеља и велики светски проналасци (2014) Два пријатеља на древним олимпијским играма (2014) Два пријатеља постају детективи (2014) Два пријатеља у потрази за Мона Лизом (2014) Популарна наука Траже се паметни детективи за откривање историје (2013) Траже се паметни детективи за откривање историје. 2, Средњи век (2015) Траже се паметни детективи за откривање историје Војводине (2015) Паметна књига о школском позоришту (2011) Награде Мали принц (2010) за најбољи дечји роман у Југославији за дело Мењам пубертет за било шта! Повољно! Невен (2014) за најбољу књигу из популарне науке за децу за дело Тражи се паметни детектив за откривање историје Доситејево перо за дело Шест и по најгорих мувања од постанка света

ROBERT TAKARIČ REKLA JE DA U MOJOJ GLAVI ČUJE GITARE I BUBNJEVE Tvrdi povez Izdavač Bookland Роберт Такарич (1968) је истакнути српски писац за децу. Роберт Такарич живи у Зрењанину и у Сенти. Ради као професор и педагог драме. [1] Дела Романи Једно је лето, Љубице (2011) Рекла је да у мојој глави чује гитаре и бубњеве (2012) Дневник прве љубави (2013) Ударио ме пубертет у главу (2016) Девојчице су обично више (2017) Приче Идемо по Ољу у Зелену земљу на Зеленом мору (2003) Девојчице су јачи пол (2007) Девојчице узвраћају ударац (2008) Мењам пубертет за било шта! Повољно! (2009) Пола девојчица, пола птица певачица 100% добра девојчица (2009) Најбоље године (2009) Шест и по најгорих мувања од постанка света (2010) Татина принцеза (2014) Сестрице (2014) Недостајеш (2015) Наша школа је купила диносауруса (2016) Драме Недељом срчемо супу (2003) У потрази за коњском срећом (2003) Мона Лиза је била лепша (2004) Ауу, сестро, и ми се играмо позоришта (2007) Сликовнице Школица за змајеве (2011) Школица за виле (2011) Школица за витезове (2011) Школица за сирене (2011) Школица за пирате (2011) Школица за принцезе (2011) Школица за суперхероје (2013) Школица за диносаурусе (2013) Два пријатеља на фарми (2014) Два пријатеља & откриће Америке (2014) Два пријатеља & 7 светских чуда (2014) Два пријатеља у зоолошком врту (2014) Два пријатеља уче бонтон (2014) Два пријатеља и велики светски проналасци (2014) Два пријатеља на древним олимпијским играма (2014) Два пријатеља постају детективи (2014) Два пријатеља у потрази за Мона Лизом (2014) Популарна наука Траже се паметни детективи за откривање историје (2013) Траже се паметни детективи за откривање историје. 2, Средњи век (2015) Траже се паметни детективи за откривање историје Војводине (2015) Паметна књига о школском позоришту (2011) Награде Мали принц (2010) за најбољи дечји роман у Југославији за дело Мењам пубертет за било шта! Повољно! Невен (2014) за најбољу књигу из популарне науке за децу за дело Тражи се паметни детектив за откривање историје Доситејево перо за дело Шест и по најгорих мувања од постанка света

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Zlatna knjiga detinjstva` Ilustracije: Radoslav Zecevic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta ! Ilustracije: Danica Rusjan Mato Lovrak (Veliki Grđevac, 8. mart 1899 — Zagreb, 13. mart 1974) bio je jugoslovenski i hrvatski dečji pisac i učitelj.[1] Biografija i karijera Rođen je u Velikom Grđevcu, selu kod Bjelovara, u šestočlanoj porodici krojačkog radnika Mate i majke Ane. Četvorogodišnju pučku školu završio je u rodnom selu, a nakon četiri razreda niže realne gimnazije u Bjelovaru upisao se u Učiteljsku školu u Zagrebu koju je završio 1919. godine.[2] Nakon završetka škole službovao je kao učitelj u Kutini, Klokočevcu, Velikom Grđevcu i Velikim Zdencima, a od 1934. godine do penzije 1954. godine u Zagrebu. Pisao je i pripovetke, ali je popularnost stekao romanima tematski vezanim za detinjstvo. Gradio je zanimljivu fabulu s elementima pustolovine, ali i s didaktičkim naglascima.[3] Izuzetno plodan, autor je tridesetak knjiga, Lovrak je nekoliko decenija zabavljao i odgajao mlade čitatelje izrazom koji svedoči o vremenu, a odlikuje se maštovitošću i humorom. Dela su mu prevedena na mnoge jezike.[3] Pisao je i stručne članke u pedagoškim časopisima.[3] Lovrak je napisao nekoliko desetina pripovetki i romana za decu, kao i tri romana za odrasle koji nemaju veće značenje. Prvi je u hrvatskoj dečjoj književnosti uveo seosku decu kao glavne protagoniste, a u romanima i pripovetkama dao prednost akciji. Gradska deca u njegovim delima se pojavljuju retko i njihovi su portreti beživotni i formalni.[3] Lovrak nije težio stvoriti idealan tip bezbrižnog deteta. U pripovetkama i romanima dao je sliku dece svog doba. Naročito je živo njegovo zanimanje za skupine seoske dece i njihove igre..[3] Lovrakovi romani su kratki, sažeta izraza, ispripovedani jednostavno, ali nekad vrlo uspješno poniru u psihologiju detinjstva. Neretko se u njegovim delima ogleda i vreme u kojem su nastala sa blagom kritikom svita odraslih. Zameriti se može prenaglašena pedagoška tendencija, socijalno angažovanje i insistiranje na srećnim završetcima..[3] Preminuo je 13. marta 1974. godine u Zagrebu, a sahranjen je u rodnom Velikom Grđevcu. Biblioteka Vjeverica

Autor - osoba Radović, Dušan Naslov Setite se sami : pesme za decu / Dušan Radović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Divit, 2003 (Beograd : AB Taš) Fizički opis 219 str. ; 21 cm (karton) Napomene Tiraž 1.000 [Beleška o piscu: str. 5]. Stanje: mala mrlja od kafe na spoljašnjoj strani knjižnog bloka, unutra odlično očuvano. VUKOVA AZBUKA SVE ŠTO RASTE IGRE I IGRAČKE SMEŠNE REČI POŠTA POŠTOVANA DECO VEŠTINA ZOOLOŠKI VRT SETITE SE SAMI PESMA DECE VESTERN PESMA ZA STARIJE MALOLETNIKE Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe“ i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.“ „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG62 (N)

Dobro ocuvana knjiga Zamišljena i pisana kao poklon svim dečacima i devojčicama ako vole da čitaju, ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara. Sva deca, koja su junaci ovih priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011) Tags: lagum dorćol dečije knjige dečji romani za decu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovala: Gordana Tvrdic Pcelica Maja i njeni dozivljaji Roman za decu Pčelica Maja i njezine pustolovine (naslov njemačkog izvornika: Biene Maja und ihre Abenteuer, engl.: The Adventures of Maya the Bee) njemački roman, strip, animirana televizijska serija, opera skraćenog naziva `Pčelica Maja` i bojanka, sve temeljeno na priči koju je napisao i objavio Waldemar Bonsels 1912. godine. Zbog pristupačnog i dojmljivog svijeta insekata i interesa umjetnika iz različitih umjetnosti koji su ju proslavili, Pčelica Maja je kao lik i priča poznata velikom broj ljudi kroz niz naraštaja. Često se kao lik koristila, a još se ponegdje koristi, i u različitim komercijalnim kampanjama kojima su djeca ciljana publika. Bila je najčitanije djelo za vrijeme Prvog svjetskog rata. Čitali su ju vojnici u rovovima, mičući se tako od okrutne ratne svakodnevnice. Waldemar Bonsels (21. veljače 1880. u Ahrensburgu - 31. srpnja 1952. u Ambachu [de], Münsing) bio je njemački književnik. Najpoznatije djelo Waldemara Bonselsa je knjiga za djecu Die Biene Maja und ihre Abenteuer (Pčelica Maja i njezine pustolovine, u prijevodu Avanture pčelice Maje). Ovo djelo je poslužilo kao osnova za japansku animiranu televizijsku seriju pod nazivom Maya the Honey Bee sredinom 1970-ih, kao i za hrvatsku operu za djecu koju je napisao Bruno Bjelinski, čime je Bonselovo djelo postalo poznato još većoj publici. Opera je postavljena 2008. u Villachu u Austriji na Koruškom ljetnom glazbenom festivalu.[1] Himmelsvolk (Ljudi na nebu) nastavak je s više filozofskim fokusom, koji mističnim riječima opisuje jedinstvo cjelokupne kreacije i njezin odnos s Bogom. Napisao je niz romana i kraćih priča o ljubavi kao Erosu i višoj razini božanske ljubavi u duhu romantizma (Eros und die Evangelien, Menschenwege, Narren und Helden i dr.), s odnosom čovjeka i prirode u jednostavan život nepromijenjen modernom civilizacijom (Anjekind itd.) te također povijesni roman o Isusovom vremenu (Der Grieche Dositos). Mnogo je putovao po Europi i Aziji. Indienfahrt (Putovanje u Indiji) plod je jednog od ovih putovanja. Bonsels je bio otvoreni antisemit i izrazio je svoje odobravanje nacističke politike protiv Židova 1933., nazivajući Židove `smrtonosnim neprijateljem` koji je `trovao kulturu`[2] u članku (NSDAP und Judentum) koji je bio naširoko objavljen.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Tomo Gusic Alisa u zemlji čuda (engl. Alice`s Adventures in Wonderland, često skraćeno kao Alice in Wonderland) je roman iz 1865. koji je napisao engleski pisac Čarls Latvidž Dodžson (Charles Lutwidge Dodgson) pod pseudonimom Luis Kerol (Lewis Carroll).[1] Knjiga govori o devojčici po imenu Alisa (Alice) koja nakon što propadne kroz zečju rupu dospeva u svet mašte u kome žive neobična i antropomorfna stvorenja. Priča se poigrava s logikom na način koji joj je obezbedio dugotrajnu popularnost kako kod dece, tako i kod odraslih.[2] Knjiga se smatra jednim od najkarakterističnijih predstavnika takozvanog žanra literarnog apsurda,[2][3] a njena naracija i struktura imale su ogromni uticaj,[3] prvenstveno u žanru fantastike. Priča knjige je podeljena u 12 poglavlja. U narednim godinama do danas usled velike popularnosti knjige izašao je veliki broj filmova, serija i stripova sa ovom tematikom, kao i pozorišnih predstava. Luis Kerol (engl. Lewis Carroll), pravo ime Čarls Latvidž Dodžson (engl. Charles Lutwidge Dodgson; Derzberi, 27. januar 1832 — Gilford, 14. januar 1898) bio je jedan od najčitanijih engleskih pisaca, a takođe i matematičar, logičar, anglikanski sveštenik i amaterski fotograf. Njegova najpoznatija i najpopularnija dela su romani „Alisa u zemlji čuda“ i njen nastavak „Alisa s one strane ogledala“. Još od malih nogu, Dodžson je pisao poeziju i kratke priče i uglavnom ih objavljivao u porodičnom magazinu Mischmasch, a kasnije ih slao i raznim časopisima i tako uživao u umerenoj slavi. Između 1854. i 1856, njegov rad se pojavio u nacionalnim publikacijama, The Comic Times and The Train, kao i u manjim magazinima poput Whitby Gazette i Oxford Critic. Većina njegovih dela bila je duhovita, ponekad satirična, ali njegovi standardi i ambicije bili su zahtevni. “Ja ipak ne mislim da sam napisao nešto dostojno prave publikacije (u koju ne uključujem Whitby Gazette i Oxonian Advertiser), ali ne očajavam da će toga biti jednog dana”, napisao je jula 1855.[1] Ponekad, posle 1850, pisao je predstave za marionete za svoju braću i sestre. Jedna od njih je preživela: La Guida di Bragia.[2] Jedna od Kerolovih ilustracija Godine 1856. je objavio delo pod nazivom koji mu je doneo slavu. Romantična poema pod nazivom Samoća pojavila se u časopisu The Train, a autor se potpisao kao Luis Kerol. Ovaj pseudonim bio je igra njegovog imena: Luis je bio anglicizam za ime Ludoviko, što je latinski naziv za ime Latvidž, a Kerol je irsko prezime slično latinskom obliku Karolus, od koga dolazi ime Čarls.[3] Prelazak je išao na sledeći način: “Čarls Latvidž” prevedeno na latinski kao “Karolus Ludoviko”. Onda je ovo prevedeno na engleski kao “Kerol Luis” i onda obrnuto na “Luis Kerol”.[4] Pseudonim je izabrao urednik Edmund Jejts od četiri koje je Dodžson predložio. Ostala tri bila su: Edgar Katvelis, Edgar U. C. Vesthil i Luj Kerol.[5] Njegove knjige otkrivaju svet slobodne fantazije, humora i igre rečima. U svojim knjigama Alisa u zemlji čuda i Alisa s one strane ogledala dostigao je vrhunac svoga rada. Ukazujući na bogatstvo našeg unutrašnjeg sveta on, u stvari, ukazuje bez čega odrastanje nije moguće. Mašta i svet fantazije kod Luisa Kerola predstavljaju ključ našeg unutrašnjeg razvoja, bez koga nema ni koračanja kroz život. Bez toga mi ostajemo zauvek osiromašeni: ozbiljni kada to nije nužno, detinjasti kada treba iskazati zrelost. Zato „Alisa u zemlji čuda“ oslikava večnu potrebu našeg duhovnog sazrevanja. Fotografija Fotografija Alis Lidel (1858) Godine 1856. Dodžson je počeo da se bavi fotografijom, prvo pod uticajem svog ujaka, Skefingtona Latvidža, a kasnije i pod uticajem oksfodskog prijatelja Redžinalda Sautija.[6] Ubrzo je počeo da se ističe u ovoj umetnosti i postao poznat fotograf, a činilo se da je u ranoj mladosti imao ideju da je to posao od koga se može zaraditi za život.[7] Studija Rodžera Tejlora i Edvarda Vejklinga iscrpno nabraja sve preživele otiske, a Tejlor je izračunao da tek nešto više od polovine njegovih fotografija prikazuje mlade devojke, što može biti veoma iskrivljena figura s obzirom na to da 60% njegovog rada nije sačuvano.[8] Dodžson je takođe napravio i mnoge studije muškaraca, žena, dečaka i pejzaža; njegovi subjekti bili su i skeleti, lutke, psi, statue i slike, drveće.[9] Njegove slike dece slikane su u prisustvu roditelja roditelja, a mnoge od njih snimljene su u Lidel bašti, zbog toga što je prirodno svetlo neophodno za dobru sliku.[10] On je takođe smatrao da je fotografija i dobar način da se uđe u više društvene krugove.[11] Tokom najproduktivnijeg dela njegove karijere, portretisao je istaknute ličnosti poput Džona Evereta Milea, Elen Teri, Dantea Gabrijela Rosetija, Julije Margaret Kameron, Majkla Faradeja, Lorda Solsberija i Alfreda Tenisona.[7] Do vremena kada je Dodžson naglo prestao da se bavi fotografijom (1880, nakon više od 24 godine), osnovao je svoj studio na krovu Tom Kvoda, stvorio oko 3 000 fotografija, a bio amater. Kao razlog odustajanja od fotografije naveo je to da mu rad u studiju oduzima previše vremena.[12] On je za izradu slika koristio vlažni kolodioni proces; komercijalni fotografi, koji su počeli da koriste proces suve ploče 1970-ih, stvarali su slike mnogo brže.[13] Popularan ukus za fotografije koje je on slikao promenio se pojavom modernizma. Godine 2015. godine BBC program, predstavljen od strane novinarke Marte Kerni, kaže da stručnjaci veruju da je slika gole tinejdžerke koja predstavlja najstariju Lidel devojku Lorinu, fotografisana od strane Dodžsona.[14] Nikolas Barnet, ekspert za očuvanje fotografija, kaže da je slika fotografisana sličnom kamerom onoj koju je Dodžson koristio i da su procesi izrade fotografije isti kao i kod Kerola. Forenzički analitičar slika, Dejvid Enli, uporedio je poznate slike Lorine u različitim godinama sa sumnjivom fotografijom. Rekao je: „Po mom mišljenju, rekao bih da je to ona.” Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslovna strana: Zdenka Pozaić Vujanović Ilustrovao: Raul Goldoni Autor - osoba Špiri, Johana, 1827-1901 = Spyri, Johanna, 1827-1901 Naslov Hajdi / Johana Špiri ; [preveo Živojin Vukadinović ; ilustrovao Raul Goldoni] Jedinstveni naslov Heidi. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 1972 Izdanje 2. izd. ćirilicom u izdanju Mladosti Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1972 (Zagreb : Vjesnik) Fizički opis 241 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vukadinović, Živojin Goldoni, Raul Pavić, Bora = Pavić, Bora Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica / [Mladost, Zagreb] (Karton) Napomene Prevod dela: Heidi / Johanna Spyri Str. 239-240: Beleška o piscu / B. [Bora] Pavić. – Ja se ne zovem gospođica – kazala je Hajdi ljuteći se sada baš onako kao što se malopre Sebastijan naljutio. – Zovem se Hajdi. Nakon što ostane bez roditelja, petogodišnju Hajdi tetka odvodi u planine. Tamo će je poveriti na čuvanje njenom dedi, strogom, džangrizavom starcu koji već godinama živi kao usamljenik. Radoznala, vesela i neposredna, devojčica unosi dašak radosti u život stanovnika male planinske zajednice. A kada je tetka ponovo na silu odvuče u grad, Hajdi će morati da se iznova snalazi u neočekivanim okolnostima, maštajući sve vreme o povratku na osunčane, cvetne proplanke. Smešten u divan alpski krajolik, Hajdi je roman koji pripoveda o lepoti prirode, plemenitosti i dobroti, ljubavi i prijateljstvu čija je snaga toliko velika da pod njegovim uticajem i ono naizgled nemoguće postaje stvarno. Hajdi je švajcarski roman za decu koji je napisala Johana Špiri. To je svetski poznat bestseler, prvobitno objavljen u dva dela, Hajdine godine učenja i putovanja (nemački: Heidis Lehr- und Wanderjahre) i Hajdi koristi ono što je naučila (nemački: Heidi kann brauchen, was sie gelernt hat)[1]. Reč je o romanu o događajima u životu petogodišnje devojčice u zaštiti svoga dede, u švajcarskim Alpima. Napisana je kao knjiga „za decu i one koji vole decu“ (kao što je citirano podnaslovom) u prvom izdanju 1880. od strane švajcarskog autora Johane Špiri. Hajdi je jedna od najprodavanijih knjiga ikada napisanih i jedan je od najpoznatijih dela švajcarske književnosti. Johanna Spyri (Hirzel kraj Züricha, 12. lipnja 1827. – Zürich, 7. srpnja 1901.), švicarska književnica. Iz popularne dječje zbirke „Priče za djecu i one koji vole djecu“ najpoznatija su joj djela „Heidi, njezine godine učenja i lutanja“ i „Iz švicarskih planina“. Njezina djela obiluju iskrenim i naivnim, katkad i suviše sentimentalnim zanosom za idiličinim životom djece u šumama i usamljenim selima švicarskih Alpa. Zbog ljubavi prema djeci za njih je i počela pisati knjige. Kada je počela pisati, nije više bila mlada. Tada je u Švicarskoj bio francuski-pruski rat (1871). Bilo je mnogo izbjeglica i ranjenika s obje strane fronta. Johanna im je htjela također pomoći ali nije znala kako pa je počela pisati. Johana Špiri (nem. Johanna Spyri; Hircel, 12. jun 1827 – Cirih, 7. jul 1901) bila je švajcarska književnica, autorka romana za decu Hajdi. Rođena kao Johana Luiz Hojzer, ona je, kao mala, nekoliko leta provela u gradu Huru (Kanton Graubinden), mesto koje je kasnije koristila u svojim knjigama. Godine 1852. Johana Hojzer se udala za Bernarda Špirija, advokata po struci. Za vreme boravka u Cirihu, počela je da piše o životu u zemlji. Njena prva knjiga, „A Note on Vrony“s Grave“, koja se bavi životom žene i porodičnim nasiljem, objavljena je 1880. godine. Sledeće godine objavljene su priče za odrasle i decu, među kojima je bio i roman „Hajdi“, koji je napisala za samo četiri nedelje. „Hajdi“ je priča o sirotoj devojčici koja živi sa dedom u švajcarskim Alpima i poznata je po živopisnim pejzažima švajcarskih Alpa. Njen muž i sin jedinac, po imenu Bernard, umrli su obojica 1884. godine. Kako je ostala sama, posvetila se pisanju u dobrotvorne svrhe i napisala više od 50 priča pre svoje smrti, 1901. godine. U aprilu 2010. godine, profesor, tražeći ilustracije dece, našao je knjigu iz 1830. godine napisanu od strane nemačkog profesora istorije, Hermana Adama fon Kampa, koju je Špiri možda koristila kao osnovu za svoju knjigu Hajdi. Ove dve priče dele mnoge sličnosti u pogledu radnje i slikovitosti. Špirin biograf, Redžin Šindler, rekao je da je verovatno Špiri bila upoznata sa pričom pošto je odrastala u porodici učenih roditelja, koji su imali pozamašnu biblioteku. Biblioteka Vjeverica / Veverica MG38